КАМЕН

ЗИНД
M E \ U N A R O D N I ^ A S O P I S

Z A ARHITEKTURU b r .1

BEOGRADSKO IZDAWE 2013.

КА ТЕОРИЈИ О РАЗМЕНИ ЗНАЊА

- TOWARDS A THEORY OF KNOWL-
EDGE EXCHANGE - ПРВИ СРПСКИ
ИКАР - THE FIRST SERBIAN ICARUS
- ФЕЈС-ЛИФТИНГ ФАСАДЕ - FACE -
LIFTING FACADES - БЕОГРАД БЕЗ
АРХИТЕКТУРЕ - BELGRADE WITH-
OUT ARCHITECTURE - ОПУС ЈЕДНОГ
ОПУШКА - ASH TRASHING - СЕЋАЊЕ
НА ЛУКУ ЋЕЛОВИЋА - REMEMBERING
LUKA CELOVIC- ПРВИ ДИДАКТИЧКИ
ПАРК- THE FIRST EDUCATIONAL
PARK- МОДЕЛ САВАМАЛЕ - A MODEL
FOR SAVAMALA - OСВРТ НА ПРВИ
САЛОН У САВАМАЛИ - REVIEW OF
THE FIRST SALON SAVAMALA -
САВАМАЛСКИ ХРАМ - THE TEMPLE
OF SAVAMALA

KAMENZIND
КАМЕНЗИНД БЕОГРАД - КРАЉЕВИЋА МАРКА 8 - САВАМАЛА
 OCCIDENT
E D I T O R I A L Реч уредника
Camenzind have been brought to Sava-
mala, Belgrade as part of the Urban In-
cubator project. As we see it, our role is
to create a research platform for a knowl-
edge exchange on the built environment
of the Savamala neighbourhood. One
of the products of this exchange is this
pamphlet – the first of four – that con-
tains articles by both local and foreign
participants.The first article here gives
a metaphor for this process of knowledge
exchange, the way an interchange of this
kind produces exciting results that one
can never predict.
Reading the articles printed here it
seems that many touch upon where local
history meets urban mythology. As Jean
Cocteau famously said, I prefermyth
to history because history starts with a
CAMENZIND 2 3
ОРИJЕНТ
Камензинд је позван у Савамалу да буде
део Урбан инкубатор пројекта. Своју
улогу видимо у стварању истраживачке
платформе за размену знања о архитектури
Савамалске четврти. Један од производа
ове размене је и овај памфлет - први од
четири - који садржи прилоге домаћих
и страних учесника. Већ први чланак
даје метафору за овакав процес размене
знања, приказујући на који начин овакав
приступ даје узбудљиве и непредвидљиве
резултате.Читање објављених чланака
одаје утисак додиривања локалне историје
и урбане митологије. Нeшто попут
популарне изреке Жан Коктоа која гласи:
више волим мит од историје, јер историја
почиње са истином а претвара се у лаж, а
мит почиње са лажима и постаје истина.
Свакој заједници је потребна митологија,
КАМЕНЗИНД
truth that becomes a lie but myth starts
with a lie that becomes a truth. Every
community needs its own mythology, and
this is a good place to start when consid-
ering Savamala, as it is so rich with his-
tory, animated by so many stories that
exist behind the facades and beneath the
foundations of the buildings that we see
around us. After doing a cartographic
study, where we asked locals to draw the
boundary of this city-quarter on a map,
we found that the borders of the area
known as ‘Savamala’ vary hugely in peo-
ple’s minds. Exactly where this space be-
gins and ends seems to be an open-ended
mystery, as you can see from the maps
printed on the inside cover.
Amongst the articles in our first pam-
phlet we have an account of the first
Serbian to attempt to fly, a speculation
on the mysterious figure of Savamala’s
‘savior’ Luka Celovic, and a poetic evo-
cation of the ruins of The Spanish House.
Another article examines the crumbling
facades of buildings here and how to pre-
serve them without loosing their distinc-
tive character. We also have articles on
urban improvement projects in Belgrade
that suggest changes in the present that
will make the city a better place for fu-
ture generations.
As is evident we have used a visual style
that is a homage to Zenit magazine, the
avant-garde publication created by the
artist and poet Ljubomir Micic (pictured
on the first page), published monthly
in Belgrade and Zagreb between 1921
and 1926. Micic defined his project as
abstract metacosmic expressionism
and though this is rather too surreal a
mandate to re-enact, we hope we have
captured something of the energy and
spirited aesthetics of the original. One
of Zenit’s articles about architecture is
republished here to illustrate a contrast
between attitides to the cityscape of Bel-
gade then and now.
CAMENZIND
зато у њој и узимамо полазишну основу
за разматрање Савамале, која је толико
богата историјом и анимирана са толико
прича, које се напросто помаљају иза
фасада, испод темеља и из зграда свуда
око нас. У покушају да начинимо
картографску студију, упитали смо
мештане да нам означе ову градску четврт
на мапи и тако открили да се границе овог
подручја познатом као Савамала доста
разликују у главама људи. Као што се
може видети на мапама штампаним на
унутрашњим корицама, управо та линија
где овај простор почиње и завршава се,
остаје попут отворене мистерије.
Међу чланцима у нашем првом памфлету
имамо и извештај о првом српском
покушају летења, затим промишљања
о мистериозном лику спаситеља Сава-
мале Луки Ћеловићу, као и поетско
присећање на рушевине шпанског дома.
У једном од чланака разматра се питање
руинираних фасада овдашњих зграда и
како их сачувати а да се не изгуби њихов
препознатљив карактер. Имамо и текстове
о пројектима урбаног развитка у Београду,
који указују на могуће промене у
садашњости које би будућим генерацијама
град могле учинити бољим местом за
живот. Очгледно, коришћени визуелни
стил представља омаж ЗЕНИТ магазину,
који је био авангардна публикација
уметника и песника Љубомира Мицића
(на слици на првој страни), објављивана
месечно у Београду и Загребу између
1921. и 1926. Како је Мицић свој пројекат
дефинисао као апстрактни мета-космички
експресионизам, нама се чинило прилично
надреалним у било ком смислу понављати
његов подухват, но ипак се надамо да смо
ухватили бар нешто од енергије и духа
естетике оригинала.
Одлучили смо да поново објавимо један
чланак о архитектури из ЗЕНИТ-а како
бисмо добили увид у тадашње ставове
према градском пејзажу и архитектури,
и тиме илустровали контраст између
4 5
You will also find a review of our first
Salon Savamala that took place in our
project space, of which there will be more
to follow. These are public events where
people are invited to come and consider
and discuss and exchange perspectives
on the city around them.At Camen-
zind we are convinced that architecture
should not solely focus on producing and
reflecting the built environment. Rather,
we think that it is also our task to realise
changes in this environment through the
society that inhabits it. We seek to pub-
lish and promote the opinions not only
of architects and urbanists but also art-
ists, musicians, engineers, art historians,
philosophers and economists as well as
the everyday inhabitants and users of ar-
chitecture, which could be any one of us.
As part of the Urban Incubator project
we would like to thank the Goethe Insti-
tute for their kind invitation to be here
and take part, as well as the Swiss Em-
bassy and the Swiss Arts Council Pro-
helvetia and BHSF Architects.
The Editors
www.camenzindbelgrade.com
Београда онда и сада. У првом памфлету
наћи ћете и преглед првог Савамала
Салона који се одржао у нашем простору и
које ћемо правити и надаље. То су заправо
јавни догађаји у којима су људи позвани
да дођу, размотре, дискутују и размењују
погледе на сопствено градско окружење. У
Камензинду смо убеђени да архитектура
не би требало да се фокусира искључиво
на производњу и анализу изграђеног
окружења. Више волимо да мислимо да
је наш задатак остваривање промена и
то кроз друштво које их усваја. Ми не
желимо да објављујмо и промовишемо
мишљења искључиво архитеката и
урбаниста, већ да укључимо и уметнике,
музичаре, инжењере, филозофе,
историчаре уметности и економисте, као
и свакодневне становнике и кориснике
архитектуре, а то може бити било ко од
нас.
Као део пројекта Урбан инкубатор желимо
да изразимо захвалност Гете институту
за њихов љубазни позив да будемо
овде и учествујемо, као и за подршку
Амбасаде Швајцарске и Уметничког
савета Швајцарске Прохелвециа и БХСФ
Архитектaма.
Уредници
www.camenzindbelgrade.com
КАМЕНЗИНД
Breau
de Change:
Towards a Theory of
Knowledge Exchange
by William Davis
Let us look at the basic principle of ex-
change: the act of giving one thing and
receiving another. Changing money
functions well as a metaphor for ex-
change: I go to the bank and hand in 100
Euros, in return I receive 130 Dollars.
These notes are now useless in a number
of territories, and useful in just as many
more; the amount is different, not only
numerically, but also its worth in rela-
tion to geographic zones; the shape, tex-
ture and material qualities are also very
different. A combination of microprint-
ing, security thread, barcodes, ultraviolet
ink and raised printing make up a col-
lage of numbers, stars, a bridge in the
Baroque and Rococo style, and a map of
Europe on the 100 euro bill, whilst its
dollar counterpart composes an image
of Benjamin Franklin and a declaration
of independence amongst other things.
Despite the myriad of transformations
that happened in value, materiality and
form, the effective purpose of each set
of notes remains the same. For this ex-
change to work something is lost (in this
case, a commission charge). If I went
on changing the notes back and forth,
eventually I’d have no money at all! So
how does this metaphor serve us in the
context of knowledge exchange? When
we exchange knowledge, we translate
ideas, facts, and information from one
party to another. The difference between
CAMENZIND
Bureau de Change:
Ка теорији о размени знања
Вилијам Дејвис
Погледајмо основни принцип размене:
радња у којој се једна ствар да заузврат за
другу. Промена новца може да послужи
као добра метафора за размену: одем до
банке и за 100 Евра добијем 130 Долара.
Ове новчанице су сада безвредне на
неким територијама, а опет на неким
другим вреде; вредност је променљива, не
само бројчано већ и у односу вредности
и географске локације; облик, текстура и
опипљиве вредности се знатно разликују.
На новчаници од 100 Евра, комбинација
ултравиолетних мастила, микро и рељефне
штампе, сигурносних влакана, баркодова,
сачињава колаж бројева и звезди, мост у
Барок и Рококо стилу, као и карту Европе,
а новчаница од 100 Долара је, између
осталог, сачињена од портрета Бенџамин
Франклина и Декларације независности, .
Упркос многобројним променама у виду
вредности састава и облика, сврха ових
новчаница и даље остаје иста. Да би ова
размена успела, нешто се губи (у овом
случају, провизија). Уколико би наставио
да размењујем ове новчанице, ускоро ми
не би ништа остало! И како нас овај
пример служи у контексту размене знања?
Када размењујемо знање, ми преносимо
идеје чињенице и информације од једне
особе до друге. Различитост особа не мора
бити превелика да би се информација
знатно изменила током размене.
Како не би све остало изгубљено у преводу,
поступку би се потпомогло уколико би
се на њега гледало као на неку врсту
укрштеног опрашивања: када се ствари
размењују и поступци буду покренути,
нешто ново се ствара. За разлику од
просте комбинације две ствари, добија се
хибрид: нови производ видљиво посебан
у поређењу са претходницима.
6 7
parties may not have to be too large for У контексту размене знања, ова метафора
that information to change vastly in its нам помаже у реализацији свих суптилних
translation. и сложених интеракција које проистичу
To help us from getting lost in transla- међу играчима различитих подручја, сваки
tion, this process could be aided by un-
derstanding it as a kind of cross-polli-
nation: when things are transferred and
са узајамним идејама о томе шта желе али
без назнаке о томе шта ће, у ствари, на
крају добити.
frameworks initiated, something new Тешко је поуздано предвидети шта ће
is created. Rather than a combination
of two things, we have a hybrid: a new
проистећи ван ове Српско-Немачко-
Швајцарске размене знања. Ово
product completely distinct from its pre- је креативни експеримент, и ми се
decessors. фокусирамо на процес. И ма колико
претпостављали, сигурни смо да ћемо
In the context of knowledge exchange сами себе изненадити. Очекивања су ту
this metaphor helps us to conceive of all да би се надмашила.
the subtle and complex interactions that Како ће се донето знање изменити у оквиру
may occur as players from two contrast- Српског контекста? Колико ће сврха и
ing environments bring their wares to the распон Камензинда бити промењена након
table, with an idea of what they want for године у Савамалој? И шта ће остати
them but no clear idea of what they’ll након што се пројекат заврши?
get. Гледајте ово место.
It is difficult to clearly predict how the
outcome of this exchange of Serbian-Ger- Уредници Камензинда
man-Swiss knowledge on the built envi-
ronment will manifest. It is a creative
experiment and we are focused on the
process. And though we may hypothesise,
we are sure we will surprise ourselves.
Expectations are there to be confounded.
How will the knowledge we bring become
altered in the Serbian context? How will
Camezind in turn be altered in it’s scope
and purpose after it’s year in Savamala?
And what will remain in the neighbour-
hood after the project is over?
Watch this space.
Editors of Camenzind
КАМЕНЗИНД
МАНОЈЛЕ MANOJLE
ПРВИ СРПСКИ ИКАР
Никола Гаjовић
Када се ковачки калфа Манојле, чије
презиме хроничари нису забележили,
усудио да свој сан спроведе у дело Београд
је још увек увек био подељена варош.
Турски гарнизон је био стациониран у
тврђави, али је цивилна власт већ била
у рукама српске Жандармерије. Кнез
Михаило Обреновић је само пар месеци
раније пребацио престоницу из Крагујевца
у Београд. Политичка ситуација је била
напета. Балкански status quo. Несретном
Манојлу ни временске прилике нису
ишле на руку. Зима је те, 1841. године
долетела у Савамалу муњевито. Није
чекала да јој календар дозволи приступ
београдском приобаљу и, већ у новембру,
оковала је обале Саве огромним снежним
наносима. Леденом Кошавом успела је
да паралише луку и заустави бродове
CAMENZIND
баш испред царинарнице коју је Манојле
изабрао као полазну тачку свог путовања
према небеским висинама и историјским
књигама.
THE FIRST SERBIAN ICARUS
Шта је Манојла натерало да изабере баш
тај хладни и ветровити дан, тридесети у
by Nikola Gajovic новембру, никада нећемо сазнати. Избор
зграде је логичан, Ђумрукана (турски –
царинарница) је била највиша грађевина
у приобаљу. Манојлу је била потребна
одређена висина, толико је и он знао,
мада никада није имао прилику да своје
теорије провери експериментом. Зато је
решио да баш тог дана одмах пређе на
праксу. Тражио је он, додуше, дозволу
црквених власти да се баци са крова
Саборне цркве, али су га згранути попови
гледали крстећи се отворених уста. Мало
је фалило да Манојле добије и сребром
окованим штапом по леђима због предлога
који ни безбожницима не би пао напамет,
а камоли Православцу. Тако да је опција
Саборна црква отпала као могућност.
Манојле је вероватно био убеђен да му,
пошто је преживео претње Анатемом
и батинама од стране црквених власти,
климатски услови неће представљати
велики проблем. Решио је да подмити
већ пијане чуваре царинарнице и да
When Manojle -a blacksmith who’s full
свој „апаратус” прокријумчари на кров
name history has forgotten- decided to
зграде. Скаламерија, којом је ковачки
fulfill his dream of flying, Belgrade was
калфа планирао да се вине у небо, била
a divided city. A Turkish garrison was
је направљена по нацртима Леонарда да
still stationed within the fortress walls
Винчија. Манојле никада раније није ни
though the civil authorities were already
чуо за овог латина, али су му се нацрти
in the hands of Serbian gendarmerie.
допали. Имао је, наравно, замерке на
Prince Mihailo Obrenovic had recently
димензије и још пар ситница које је латин
moved the capital city from Kragujevac
предложио, па је, како то већ српски
to Belgrade and the political status quo
менталитет налаже, направио сопствену
in the Balkans was tense.
верзију. Бољу! Сада више ништа није
On the 13th of November1841, even the
могло кренути наопако.
weather was against poor Manojle, with
И тако, тог хладног дана око поднева,
winter arriving early in Savamala. By
стајао је Манојле на крову Ђумрукане
November the riverbanks were buried
(данашња Карађорђева 17) и урлао
under huge snowdrifts. Icy winds had
на ретке пролазнике како нису свесни
paralyzed the harbor, forcing boats to
историјске вредности догађаја коме ће
moor right in front of the customs build-
ускоро присуствовати. Кошавом шибани
ingfrom which Manojlo had planned his
8 9
leap towards the heavens and into the
history books.
Manojle knew that his endeavor would
need a certain height and initially he
approached the church authorities to
ask if he could jump from the roof of
the Church of St. Michael the Archangle.
The astonished priests just stared at him
in disbelief, crossing themselves open-
mouthed. Manojle narrowly escaped a
beating with a silver stick for making
such a blasphemous suggestion. So the
idea of jumping form the church was
abandoned. The logical second choice
was The Djumurkana- the Turkish cus-
toms house- which was the tallest build-
ing on the river.
We will never know what drove Manojle
to pick such a cold and windy day as he
did. Perhaps, after surviving the threats
of a beating and his denunciation by
the church authorities, Manojle decided
that bad weather was the least of his
problems. So he decided to go ahead and
bribe the drunk customs guards into let-
ting him smuggle his flying apparatus
onto the roof. The contraption with which
this blacksmith intended to fly was
based loosely on the designs of Leonardo
da Vinci. Manojle had no knowledge of
Latin, but he liked Da Vinci’s drawings.
Naturally he had a couple of objections
concerning the dimensions proposed by
the Italian but, in true Serbian style,
he just made his own improved version.
What could possibly go wrong?...
And so, on that cold day, Manojle stood
on the roof of the Djumurkana (today
Karadjordjeva street 17) shouting down
to the occasional passer-by that they
were about to witness a moment of great
historical significance. Windswept peo-
ple, either minding their own business
on the street or guests of the nearby
hotel Kragujevac, raised their heads to
see Manojle balancing perilously on the
roof, with wings spread wide. Witnesses
КАМЕНЗИНД
људи који су се ту нашли неким послом
или одсели у хотелу Крагујевац који је био
у непосредном комшилуку, подигли су
главе и видели Манојла како са огромним
крилима балансира на крову зграде.
Сведоци тврде да да је Манојлов говор био
сигурно достојан таквог подухвата, али да
га нико није могао чути због гласног хука
ветра. Сама слика човека са крилима на
крову зграде била је довољна да привуче
пажњу гомиле која се брзо скупила упркос
ветру и хладноћи. Манојле се, задовољан
пажњом коју је добио од суграђана,
прекрстио и скочио. Лет или, да будемо
искрени, пад трајао је неколико секунди.
Сручио се српски Икар и тешко пао
на обалу Саве, коју је хтео да прелети,
само двадесетак метара од царинарнице.
Ужаснути људи су притрчали и из
скршене скаламерије извукли несретног
Манојла пазећи да му што мање
померају поломљене кости. Запис у
Акту Управитељства вароши Београда,
сачињен 30. новембра 1841. открива
„Калфа Манојле, запослен у радионици
Анастаса Тихова, дошао је к свести у
Жандармеријској постаји Савамала.
Саслушањем је утврђено да је исти себи
начинио крила сасвим птичија и да је
веровао да може тиме летети куда му
драго...’’.
Манојлу се после ове полицијске
забелешке губи сваки траг. Истраживачи
ваздухопловства на овим просторима
поклоне му по који ред у обимним
студијама. Београдска чаршија је дуго
брујала о овом сањару, причали су
људи да се Манојле потпуно опоравио
од понижавајућег пада, да је отишао на
север, у Германију и тамо спровео свој
наум у дело. Други су причали како се
оженио Анком са Дорћола и како својој
деци увек причао како је калдрма за људе,
а небо за птице. Жандармерија и судске
власти су оптужницу подигнуту због
ремећења јавног реда и мира одбацили
као неосновану...
CAMENZIND
claimed that Manojle´s speech appeared
courageous, but no one could actually
hear it over the roar of the wind. Though
the image of a man with wings perch-
ing on a rooftop was amazing enough
to attract a crowd and people gathered
beneath him despite cold weather. Satis-
fied with this attention from his fellow
citizens, Manojle crossed himself and
jumped.
The flight lasted just a few seconds be-
fore this Serbian Icarus came hurtling-
down just twenty meters from the cus-
toms house and into the banks of the
Sava river that he had intended to fly
over. Horrified people ran and dra gged
the unfortunate Manojle out from under
his own demolished flying machine, try-
ing as they did not to move his broken
bones. According to the records of the
Town of Belgrade on the 30. November
1841: ´a journeyman Manojlo, employed
in the workshop of Atanas Tihov, re-
gained consciousness in the gendarmerie
station of Savamala. It has been deter-
mined by the hearing that the subject
believed that he could use his self-fash-
ioned wings to fly at will over the city…´
After this police investigation all traces
of Manojle were lost, though he has been
credited in research studies on early avi-
ation in the region. This dreamer was the
talk of Belgrade for a long time after.
It is said by some that Manojle made a
complete recovery from his humiliating
fall and headed north to Prussia where
he at last fulfilled his ambition to fly.
But others say that in fact he married
Anka from Dorcol and taught their chil-
dren that the cobbles are for humans and
the skies are for birds. The gendarme-
rie and the court dismissed all charges
against him.
10
ФЕЈС - ЛИФТИНГ FACE - LIFTING
ФАСАДе FACADES
Сара Сопић и Марко Гавриловић by Sara Sopic i Marko Gavrilovic
У шетњи Београдом погледом се могу
ухватити најразличитије зграде из
протеклих деценија и векова. Грађевине
различитих периода и стилова пре-
дстављају својеврсну изложбу богате
традиције вешто израђених фасада.
Обрађени слој у суштини чини нешто као
кожу зграде, често окићену различитим
декоративним елементима. То може
бити врло суптилна форма украса, са
естетским варијацијама у текстури и
ширини којом се ублажава угао, продубљује
капија или се површини даје посебан
акценат. Лутајући Савамалом можемо
препознати мноштво различитих стилова
и техника, поготову када се узме у обзир
да је реч о релативно малом кварту.
Међутим, већина од онога што се може
видети је у поодмаклој фази распадања. С
друге стране, баш тај недостатак пажње
сачувао нам је увид у првобитни дизајн. У
сваком случају, обради фасада Београда,
које формирају суштинско лице града,
потребна је нега. Теретни саобраћај,
While strolling through Belgrade vari-
загађење и неодржавање узели су свој
ous buildings of the last decades and
данак. Иако постоје рестаураторски
centuries catch one’s eye. Buildings of
програми који третирају ове проблеме,
different periods and styles showcase a
остаје питање да ли се током овог процеса
great tradition of skillfully rendered fa-
довољно бриге и пажње посвећује самој
cades. Render layer is in essence the skin
аутентичности. Требало би прописно
of the building and is often augmented
истражити и пописати одговарајуће
with various decorative additions. These
алате, материјале и технике, како би ово
can be a very subtle form of ornamenta-
архитектонско наслеђе, које је у опасности
tion, with aesthetic variations in texture
да буде изгубљено, ипак било сачувано за
and thickness that can soften a corner
будуће генерације.
or deepen a doorway or give a distinc-
Разговарали смо о овим темама са Тањом
tive consistency to a surface. Wandering
Бојовић и Наташом Краљевић, оснивачима
around Savamala we can see many dif-
Антик Арта, компаније која ради на
ferent styles and techniques of render on
рестаурацији и конзервацији објеката од
show within the confines of a relatively
историјског и културног значаја од 2007.
11 КАМЕНЗИНД

КАМЕНЗИНД: Да ли се у Србији
обраћа пажња на аутентичност при
рестаурацији фасада?
Т и Н: Генерално врло мало интересовања
и слуха има за такве ствари. Како је данас
све подређено заради, тако грађевинске
фирме, уколико их тендер не услови,
не ангажују стручна лица, већ њихови
мајстори то забашуре, напрскају малтером
да сакрију оштећења, или префарбају
поликолором који је после јако тешко
скинути.
Не поштује се поступак којим би се
обезбедила трајност у следећих двадесет,
тридесет или педесет година. Проблем је
и у томе што је код нас гарантни рок за
извођење радова на фасадама само две
године, наводно због климатских услова,
али се за две године десе промене које
нису само због временских услова, него
због лоше изведених радова.
CAMENZIND
small area. However most of we see
here are in an advanced state of decay.
In some respects this lack of attention
preserved what was originally designed.
But Belgrade’s render, which forms such
an intrinsic part of the city’s make-up,
needs care. Heavy traffic, pollution, lack
of maintenance have taken their toll.
Even though restoration programs at-
tend to these problems the question re-
mains whether enough care and attention
is being paid to authenticity during this
process. The tools, materials and tech-
niques should be properly researched and
catalogued so that this architectural in-
heritance, that is in danger of being lost,
can be preserved for future generations.
We discussed these topics with Tanja
Bojovic and Natasa Kraljevic, founders
of Antik Art, a company which has been
working on the restoration and conser-
vation of buildings of historical and cul-
tural significance since 2007.
Camenzind: Is enough attention be-
ing paid towards preserving authenticity
in the restoration process when dealing
with buildings in Serbia?
T&N: In general, there is very little ef-
fort being made to accomplish this, nor
is there much interest in the topic of au-
thenticity overall. As with most things
in this day and age, the focus is on prof-
it, so construction companies, unless spe-
cifically and contractually bound to do
so, do not consult or employ experts, but
instead, have their own workers shore
up, or mortar over damaged areas, or
simply paint over areas with polycolor
which is notoriously difficult to remove
later on.
No one follows procedures which would
ensure the quality of craftsmanship
over a period of the next twenty, thirty,
or even fifty years. Compounding this
problem is the fact that the warranty
12
Као што знате, код нас је законом
регулисано да тендер добија онај ко има
најјефтинију понуду, а тај најјефтинији
онда, да би извукао максимум профита
узима све јефтино, нестручне људе,
материјале и друго. Са тако постављеним
стварима на почетку, тешко је извући се
из зачараног круга. Када би постојала
доња граница, испод које не сме да се иде
када се ради неки озбиљан пројекат, тада
би постојала већа вероватноћа да се посао
уради како треба.
КАМЕНЗИНД: У том смислу, можда
је боље не дирати ништа, него радити
погрешно.
Т и Н: Да. Некада је боље ништа не
дирати. А боље и јефтиније је урадити
чишћење и ставити хидрофобни премаз,
него пребојити. Ето, то је минимум неки.
Не морате да санирате рупе, пукотине,
одвајања... Само да се очисти и да се уради
заштита, да се више не лепи смог, да зид
не упија воду. Јер временом материјал
губи везивна својства, и кроз кишу, кроз
влагу, он упија материје које га разарају.
Зато се све то сада круни, дроби, одваја...
Значи, ми кад спречимо продор воде у
вештачки камен, он је сачуван и структура
ће му дуже опстати.
КАМЕНЗИНД: Да ли постоји неки други
начин финансирања обнове фасада осим
државног буџета?
Т&Н: Не постоји. Углавном су то буџетска
средства за одржавање фасада... Чак и
када би неки приватник (под условом да
има довољно новца, јер су сви ти радови
јако скупи) желео да уложи новац у
обнову фасаде, администрација је толико
компликована да би врло брзо изгубио
вољу и одустао.
13
period for work completed on facades
lasts only two years, supposedly due to
weather conditions, but changes occur in
this time period not only due to weather,
but poor workmanship.
As you already know, contracts here are
legally bound to be awarded to the low-
est bidder, who, in turn, in order to maxi-
mize profit, only hires the cheapest labor,
and uses only the lowest grade material.
With everything set up like this from
the get-go, it is difficult to avoid getting
caught in a vicious cycle. If there ex-
isted a minimum threshold, under which
one cannot go when dealing with serious
projects, there would be a greater chance
that things would be done the right way.
Camenzind: Well in that case,
wouldn’t it be better not to do anything
at all, rather than do it incorrectly?
T&N: Yes, sometimes it would be pref-
erable to do nothing.It would be cheaper
and better to simply clean and then cover
with a water repellant coating, rather
than paint over. There – that would be
some sort of minimum threshold. They
wouldn’t need to patch holes, cracks or
tears… Only a cleaning and a protec-
tive coat, so that soot and grime do not
adhere to the surfaces anymore, and that
the walls do not soak in anymore water.
Over time, materials begin to lose their
adhesive properties, and due to weather-
ing, moisture and humidity, they begin
absorbing compounds which begin to
dissolve them, which is why now, every-
thing is crumbling and falling apart….
When we prevent water from seeping
into masonry, it becomes protected, and
will remain structurally sound for long-
er.
Camenzind: Is there any other way
in which to finance the restoration of fa-
cades, other than the federal budget?
КАМЕНЗИНД
КАМЕНЗИНД: Како се ви борите са овим
проблемима?
Т и Н: Овде, у овом граду и у овој држави
уопште, постоји проблем са очувањем
аутентичности, са начином извођења
радова, са односом према тим објектима
и према начину на који су они рађени. То
је неки мало шири друштвени проблем на
који појединац врло мало може да утиче,
али ипак може... У домену у ком радимо,
ми утичемо. Наравно, уколико нас позову.
Уколико нас не позову, ми просто немамо
приступ.
КАМЕНЗИНД: Да ли данас уопште
постоје мајстори који би, у иделаним
условима, такве фасаде могли да изведу/
поправе?
Т и Н: Ми познајемо Македонце који
овде повремено долазе да раде. Они су са
Охрида, од малена уче тај занат и одлични
су у томе. Дакле, постоје људи само су
раштркани. Када би постојали озбиљни
пројекти, такви људи би могли да се скупе
и организују.
Друго питање је питање материјала.
Например, камен таквих гранулација се
више не производи. Некада се то радило
ручно и могли су се добити различити
облици (троуглови, квадрати...). Данас
се то ради машински, те се добијају
само округле гранулације, што је велики
проблем уколико се настоји да се
рестаурише аутентично.
КАМЕНЗИНД: Нама је јако занимљиво
то што смо приметили да се вештачки
камен појављује на зградама у различитим
архитектонски епохама. Од академизма
до модерне. У ком тренутку је тај начин
обраде престао да буде доминантан?
Т и Н: Када се све окренуло бетону. После
Другог светског рата. Сада то више нико
не ради, јер није исплативо. Нажалост.
CAMENZIND
Са обновом Савамале која предстоји, studied their craft since they were kids,
велики је ризик да ће ово предграђе and they are extremely good at it. There
изгубити препознатљиви изглед и да ће are people out there, the problem is that
рестаурацију вршити грађевинске фирме they’re all over the place. If projects like
без стручне консултације. Да није све тако this became serious matters, these people
црно показје пример фирме Антик Арт could coalesce and organize.
која је на многобројним пројектима успела The other concern is the materials used.
да утиче на очување првобитног изгледа For example, stone with that particular
грађевина. У случају да се нема довољно granulation is not produced anymore.
новца за праву рестаурацију, требало би Once upon a time, this was all done by
послушати њихов савет и конзервирати hand, and you could order various shapes
затечено стање, како се камен заштитио (triangular, square, etc…). Today, every-
од даљег оштећивања. Чекајући, као и ми, thing is done by machine, so you only
нека срећнија времена. get round granulation, which is a huge
problem if you want to restore something
to its original state.
T&N: No, there isn’t. Even if a pri- Camenzind: We found it interesting
vate company were to embark on such that this type of stonework can be found
an expensive and costly venture (and it is on buildings from many different peri-
very expensive), the administrative hur- ods. When did this stop?
dles would be so cumbersome that they
would quickly lose any interest. T&N: When everything went concrete.
After the WW II. Nowadays nobody
Camenzind: How do you cope with does this type of work anymore because
these problems? it isn’t profitable. Regrettably.
T&N: Here in this city, and in this coun- With Savamala's impending restora-
try in general, there is a huge problem tion, there is a high risk that this district
with preserving authenticity, the manner will lose its signature appearance, and
in which work is done, with the general that any work completed will be done by
relationship towards the buildings be- construction companies without expert
ing worked on. It is a bit of a far flung consultation. Tanja Bojovic and Natasa
social problem on which an individual Kraljevic, have been able to influence the
can scarcely make an impact, but an im- outcome of numerous restoration projects
pact can be made nonetheless… Within for the better, successfully preserving
our domain, we do make an impact. Of many buildings' authentic appearance.
course, only if we are asked to do so. In instances where there are not enough
Unless we are brought on board, we sim- funds to do a complete restoration, their
ply can’t do anything. advice on simply preserving the masonry
from further damage should be followed
Camenzind: Are there craftsmen still so that they can be preserved for better
around today, who could, in ideal circum- times to come.
stances, repair these facades?
T&N: We know some Macedonians who
come here from time to time to do these
repairs. They are from Ohrid, and have
14 15 КАМЕНЗИНД
CAMENZIND 16 17 КАМЕНЗИНД
BELGRADE WITHOUT
ARCHITECTURE
Originally published in ZENIT
magazine, in 1925.
Should I write a treatise regarding our
architecture? This would be a most dif-
ficult task indeed. To be honest, I can-
not make up my mind: do we even have
architecture, or is it simply construction?
I believe I would be closest to the "artis-
tic truth" if I were to claim that Belgrade
is bereft of modern architecture, namely,
that contemporary architecture simply
does not exist in our country.
There are indeed many valid reasons
for it being thus. Indubitably, the true
reasons lie within the tragic past and
our pernicious history. But for all these
valid reasons, there are countless more
unsound ones. These lie mainly with-
in the absolute lack of any cultural or
CAMENZIND
artistic edification. We are just begin-
ning to free ourselves from the shackles
of patriarchal life, let alone developing
an artistic culture, wherein architecture
is but a distant glimmer. But our dis-
tinct culture did exist once, in the 14th
and 15th century mostly, a monastic, ec-
clesiastical culture. It was the result,
and at the same time a repository, en-
tirely, of Serbian erudition. Within that
period, when the Greek and Byzantine
empires became almost wholly vapid, our
monasterial architecture began develop-
ing with full force. Countless examples
still remain to this day, even if in disas-
trous decay and disrepair. This period,
of the so called "Byzantine Style" - that
resulted in perhaps the finest frescoes
ever produced - is the only period of tru-
ly Serbian architecture. In our Balkan
state, these comprise the only edifices
of architecture, in the true sense of the
term. The Ottoman Empire, it seems,
was not able to destroy quite everything.
Amongst all the other injustices contrib-
uting to our ignorance, perhaps those
committed upon these very monuments
are the finest testaments to our deep-
seated barbarity.
If there existed a clear Byzantine influ-
ence, there was also ample contribution
by Middle Age Serbianism. Indeed,
these influences were punctuated and re-
ciprocal. Without a doubt, the influence
of Serbian monasterial architecture upon
not only Byzantine culture, but the Ital-
ian Renaissance, and Russian architec-
ture and art of the same period, is clearly
evident. Several years before the war,
this "Serbian Style" was being forced
in Belgrade, but to little fruition. The
aim was to return to a tradition of clean
surfaces and alternating polychromatics.
However, such attempts were more often
than not committed by dilatants, not true
artists, who could only produce poor cop-
ies, not actually create something anew.
18
And it is precisely here that the roots of
our modern day epoch of monstrosities
lie. This is most true of architecture,
more so than any other medium produc-
ing and manifesting the human spirit.
Belgrade is monumental due to its his-
torical significance and its natural
placement, but that is all… Contempo-
rary Serb youth likes to proclaim that
Belgrade is the Balkan New York, but it
is so painfully far from that. Its facade
is indeed quite imposing, which is why
its rotten core is all the more astounding.
Several thousand buildings were erected
after the war. Not one is less than 5 or
6 stories tall. And lamentably, perhaps
not a single one of these new buildings
bear any architectural mark whatsoever.
They all seem like a poorly colored deck
of cards, with a quaint garland here and
there. I have not seen, save for perhaps
one or two exceptions, a building which
can boast a clean surface or anything of
a concrete character.
It is impossible to imagine any build-
ing in Belgrade without an ornamental
facade, or some sort of artistic "adorn-
ment". Every building (duly!), is crowned
with its own "head", i.e. ends either with
a gothic tower or some such other gro-
tesque ornament. It is a true rarity to see
a clean arch of a Byzantine dome, quite
applicable in a modern, urban style of
architecture. It is not uncommon to just
barely perceive the silhouettes of one me-
ter tall vases, or perhaps a shallow urn
which could barely contain half a gallon
of water, atop Belgrade's "skyscrapers".
Most common are typical "sculptures",
reminding one of the myriad figurines
from botanical gardens. And next to
these giant deformities, wholly devoid of
any contemporary architectural scale, rot
old, single-storied "Turkish" houses (even
though it is utterly erroneous to call
them "Turkish"). There are several of
19
these that exemplify Belgrade architec-
ture with their clean surfaces and evenly
spread forms and dimensions. Eureka:
herein lies the new Balkan style of ar-
chitecture! But that is not, at present,
important. Without any degree of levity
or ill will, amongst the most beautiful
architectural buildings in Belgrade are
several military barracks and a single
church hidden amongst some trees. That
church is a building of simple white sur-
faces and several plain cubicles. Along
with the aforementioned Balkan houses,
this church exemplifies the entirely pure
form: ARCHITECTURAL ZENITISM!
It is devoid of any Byzantine or Greek
decorations and tasteless ornamentation.
It is naked and pure as our epic.
In conclusion, with very few exceptions,
Belgrade architecture is grotesque and
bears deformational characteristics. It
is the dominant expression of a base
spirit: of war profiteers and loan sharks
of every kind. Zenitism, locked in an
epic battle with all this country's cul-
tural delusions, is barely coming to the
fore – just enough to entice. With re-
gards to architecture's realization, it is
still a long time until Zenitism will di-
rectly influence execution. Regretfully,
I can only repeat what I have already
said in ZENIT in 1922: a new time has
come, with new possibilities, but our ar-
chitecture is from an old "style" – even
though fate has granted that we build
in the most artistic and most creative of
periods.
Belgrade, May 20th, 1925
Ljubomir Micic
КАМЕНЗИНД

Ash Опус
Trashing
Katarina Cirilovic-Popovic
Smokers the world over feel like their
right to smoke is a fundamental civil
liberty, and one that they feel they are
being persecuted for. In the spirit of free
choice one could sympathise, but if we
are talking about choice then who would
choose to live among the second-hand
smoke and cigarette butts that are the
product of this freedom. Civil liberties
are also compromised when one’s chil-
dren cannot play in our public parks
anymore because they are so littered
with butts. Somewhere there has to be
a compromise between the puffers and
the puritans and those who just want to
enjoy a little cigarette-free public space.
A third of Serbians smoke and they
smoke everywhere, only recently was
smoking banned in the workplace and
in hospitals. This amounts to 73 mil-
lion cigarettes a day, which amounts to
€3.1million of business per day for the
tobacco companies and 6000 tones of
cigarette butts per year for the country
to deal with. One of the major problems
CAMENZIND
једног опушка
Катарина Ћириловић-Поповић
Пушачи широм света верују да пушење
спада у основне људске слободе, а опет
осећају како их друштво константо
прогони и осуђује. Могли бисмо да
саосећамо са њима док причамо о слободи
избора, али када дође до избора, ко би
бирао да живи окружен пикавцима који су
продукт овакве слободе. Људске слободе
су такође угрожене када деца не могу да се
играју у нашим парковима јер су затрпани
пикавцима. Некако би морао да се пронађе
компромис између пушача, чистунаца и
оних који само желе да уживају у јавним
површинама очишћеним од пикаваца.
Трећина људи у Србији пуши. Пушење
је донедавно било дозвољено чак и у
болницама и канцеларијама. Дневни би-
ланс је 73 милиона попушених цигарета,
што дуванској индустрији доноси 3.1
милиона евра промета дневно и 6000
тона опушака годишње с којима се треба
бавити. Један од главних проблема ове
свеприсутне навике нације је што нико
не жели да преузме одговорност за отпад
који та навика производи, поготово након
20
of the nation’s favourite bad habit is that
no one wants to take responsibility for
the waste it generates. Indeed, people
have become so used to seeing butts on
the ground that they no longer even no-
tice them, until that is, your child puts
one in their mouth. Cigarette butts are
highly toxic, filled with cyanide and cad-
mium and other nasty preservatives and
this gets washed straight into the water
supply. On average cigarette butts take
ten years to decompose, so they do not
go anywhere until they are removed or
extinguished somewhere other than the
street.
A group of enterprising activists, who
call themselves PIXLA, are single-hand-
edly attempting to tackle this problem.
In 2012 the Secretariat for Environmen-
tal Protection created Belgrade’s first of-
ficial ‘smoking areas’ for which PIXLA
have produced a prototype for an easily
installable public ashtray. This effective
and attractive design consists of a 110cm
steel tube, into which people can drop
their cigarettes without even needing to
extinguish them. PIXLA have estimated
that Belgrade alone needs a minimum
of 5000 of these public ashtrays in order
to make a real difference. But, as with
many things in Serbia, during the reali-
zation of the project they have come up
against a mountain of bureaucracy. They
set their sites on installing five ashtrays
in five ‘designated smoking areas,’ but
found that they had to fill out a five-
Serbians smoke 73 million ciga-
rettes a day, which amounts to
€3.1million of business per day
for the tobacco companies and
6000 tones of cigarette butts
per year for the country to deal
with.
21
што је усвојена одлука о Забрани пушења
у јавним институцијама и на радним
местима. Људи су већ толико навикли
да виде пикавце по поду да их више и не
примете све док им дете не дође с опушком
у руци. А то је само најочигледнији исход.
Пикавци који остану на тлу, стварају
много веће проблеме, због своје изразите
токсичности. Пуни су цијанида, кадмијума
и других отровних супстанци које се
из земљишта спирају у водене токове.
Опушку је потребно у просеку 10 година
да се распадне, тако да док се не уклоне са
зелених површина, ту су.
Група предузимљивих активистаосновала
је удружење „ПИКСЛА” и решила да
се позабави овим проблемом. Крајем
2012. године, Градски секретаријат за
заштиту животне средине, финансирао
је пилот пројекат „Прве пушачке зоне
у Београду”, који је подразумевао и
производњу прототипа модела и прве
серије од 10 екстеријерних пепељара за
јавне површине. Дизајн је врло ефектан и
једноставан за монтажу. Пиксла изгледа
скоро као скулптура изведена у облику
тубе од челика висока 110 cm, у коју
људи могу да убаце попушену цигарету
без да је претходно угасе. Процена ове
организације је да је само у Београду
потребно поставити минимум 5000 пи-
ксли како би се видео прави резултат.
Међутим, као и са многим другим
акцијама у Србији, током реализације
пројекта морали су да се суоче са „брдом”
бирократије: за постављање само једне
пушачке зоне на стајалишту градског
превоза, било је потребно попунити пет
формулара у пет различитих инсти-
туција. Испоставило се да за то што
они планирају да ураде уопште не
постоји законска регулатива, не постоји
процедура за постављање „пушачких
зона”, а пиксла коју су дизајнирали и
произвели није званично заведена као
део урбаног мобилијара. Након састанка
са представницима свих комуналних
КАМЕНЗИНД
page form for just one. This is because
what they are doing falls outside nor-
mal regulations, there is no law defin-
ing a ‘smoking area’ and the ashtray
they have designed is not an ‘officially
recognised’ solution. They persisted and
finally met with municipal officials at a
central meeting of different departments
and were granted permits for the most
critical locations.
Now the goal is to find a responsible
partner to help install enough ashtrays
to make this problem visible enough for
people to recognise its importance. Ul-
timately, as is the case in Italy, PIX-
LA feel tobacco companiesshould really
be the ones investing in this problem.
They profit from selling an addictive
substance and one that produces sig-
предузећа постигнут је договор о добијању
дозвола за постављање зоне на једном од
најкритичнијих места, док су преостале 4
зоне поклоњене институцијама које су се
обавезале да ће их одржавати.
Следећи корак је да се пронађе савесни
партнер пројекта који би могао да
финансира следећу серију пиксли како би
се проблем пикаваца учинио видљивијим
чиме би се приближили трајном решењу
овог проблема. Између осталог, сматрају
да би дуванска индустрија у томе могла
највише да помогне, као што је био случај
на пример у Италији. Део позамашног
профита би могао да се уложи у уклањање
цигаретног отпада и тако испоштује једно
од основних начела Закона о заштити
животне средине „загађивач плаћа”. Но,
за то све је потребно доста времена, а први rememberING СЕЋАЊЕ НА

nificant environmental waste. Under the
basic principles of environmental protec-
tion law it’s the polluter who should pay.
But the first task is to raise the profile
Luka ЛУКУ
задатак је да се подигне ниво јавне свести
о обиму овог проблема, и да се покаже да
пиксле обављају своју функцију.
Тако да, када је видите, убаците у њу своју

Celovic ЋЕЛОВИЋА
of the problem and prove that the public цигарету!
ashtrays work.
So please, when you see one, use it!

by Leila Peacock Лејла Пикок

Last year the artist Ivana Ivkovic built
an installation in the Belgrade Coopera-
tive, in which 200kg of prunes were of-
fered to the audience in an artwork in-
spired by the ‘savior of savamala’ Luka
Celovic. It was Celovic who founded the
Belgrade Cooperative and funded the
construction of this extravagant and ex-
traordinary building. The prunes were
stacked on the floor, and the audience
were invited to eat from the pile, a pro-
cess that was intended by the artist to
be a visual metaphor for the building it-
self, both structures decaying over time.
For Ivkovic the act of giving and tast-
ing prunes - a product by which Celovic
made his fortune - invited people to re-
connect with the history of the building
Прошле године у Београдској задрузи,
уметница Ивана Ивковић поставила
је инсталацију инспирисану Луком
Ћеловићем - "спасиоцем Савамале”, у
којој се публици нуди 200kg сувих шљива.
Иначе, овај господин је оснивач поменуте
Београдске задруге и финансијер изградње
овог екстравагантног и импозантног
здања. Суве шљиве су биле наслагане
на поду, а публика је позвана да их једе
са гомиле, што је процес којег је ауторка
поставила као визуелну метафору саме
зграде, кроз аналогију ове две структуре
које се распадају током времена. За
Ивковићеву, овај чин давања и дегуста-
ција шљива (производа којим се Ћеловић
обогатио), представља позив људима да
се изнова повежу са историјом зграде

CAMENZIND 22 23 КАМЕНЗИНД
and also to confront its present ruin.
This installation opens a door onto the
mysterious figure of Luka Celovic who
was responsible for building huge sec-
tions of modern Savamala. His face
still stares down on us from numerous
bronze plaques in Savamala, but despite
the physical presence of his built legacy
it seems very little is known about this
mysterious man.
Luka Celovic was one of the wealthiest
merchants in Belgrade in the early twen-
tieth century. At the time of his death he
was worth a reported 50 million dinars,
though he himself lived very modestly.
The inventory of his personal possessions
after his death was nothing but a dining
table, desk, six chairs, three closets, two
cupboards, two beds with mattresses,
two mats, two curtains, a woollen blan-
ket and a wooden case.
Born in 1854 near Trebinje, we have lit-
tle information about his early life apart
from the fact that he was denied a proper
education himself. There seem to be some
contradictions in the information here
because people like to remember him as
coming from a very poor background and
working his way up from nothing. Yet
sources say that his family were already
wealthy and well-respected merchants.
In fact it seems that, apart from a few
well-told stories, information about this
man is quite hard to find. We know that
in 1882 he established the Belgrade Co-
operative, whose main goal was to help
the middle class traders and artisans by
providing soft loans to help avoid the
loan sharks. It is said of Celovic that he
used to go into bars around Belgrade to
observe how people behaved. If someone
was seen drinking and gambling then
the next day he would terminate their
credit at the cooperative. Was this self-
less altruism or a vindictive moralising?
Celovic certainly did a lot to help the
weaker members of society, founding the
CAMENZIND
и тако супротставе њеном тренутном
пропадању. Ова инсталација отвара причу
о мистериозном лику Луке Ћеловића,
који је одговоран за изградњу већег дела
модерне Савамале. Иако његово лице још
увек зури доле у нас са бројних бронзаних
плакета са многих архитектонских здања
које су његово савамалско наслеђе, врло
мало се о овом човеку заиста зна.
Почетком двадесетог века, Лука Ћеловић
био је један од најбогатијих трговаца у
Београду. Непосредно пре смрти био је
„тежак” око 50 (пријављених) милиона
динара, иако је сам живео веома скро-
мно. У постхумном инвентару његових
личних ствари, није било ничега осим:
трпезаријског и радног стола, шест
столица, три ормана, две комоде, два
кревета са душецима, два тепиха, две
завесе и вуненог прекривача у дрвеној
кутији.
О његовом раном животу такође имамо
мало информација, осим чињенице да
рођен 1854. године у близини Требиња,
те да му је ускраћено одговарајуће
образовање. Изгледа да постоје и
неке контрадикторности у овдашњим
подацима, јер људи воле да од њега
праве легенду о богаташу које је од
ничега створио све. Ипак, неки извори
наводе да он потиче из богате породице
афирмисаних трговаца.
У ствари, чини се да је, осим неколико
добро испричаних прича, информације
о овом човеку веома тешко наћи. Знамо
да је 1882. године основао Београдску
задругу, чији је основни циљ био да
се обезбеђивањем повољних кредита
помогне средњој класи трговаца и
занатлија. О Ћеловићу се причало да
је волео да одлази у кафане у околини
Београда да посматра како се ти људи
којима је помагао понашају. Ако би неког
ухватио како пије или се коцка, сутрадан
би окончао са његовим кредитним
олакшицама у задрузи. Да ли је то био
несебични алтруизам или осветољубиво
24
Yet his memory is best embod-
ied by the buildings that now
define Savamala, without him
Savamala, as it is now, would
not exist.
Committee for the Protection of the Blind
Girls in Belgrade.
Although he had very little education
himself, his concern for the development
of science and education was remark-
able. The stories say this stemmed from
the period in his life, during which he
was a part of the Chetnik movement,
when he became closely connected with
the students, leading him to the lifelong
conviction that education was the basis
of the Serbian future, which resulted in
his making the University of Belgrade
the sole heir of his fortune when he died.
How did he amass such a huge fortune
out of plums, corn and pigs? The sto-
ries that everyone tells are mainly about
his generosity, his modesty, his moral-
ity and his loneliness; the sort of stories
that collect around a man like him and
which help to make him into an urban
legend over time. The information avail-
able and how it is repeated and remem-
bered seems to say a lot about how men
become mythologized; the less we really
know about him the more powerful the
myth of the man; a bit of real informa-
tion and a lot of romanticized rumour.
His story has all the qualities of the self-
made hero: rags to riches, modest, char-
itable, self-taught, protected the weak,
fought for his country. This could be the
description of one of many great 19th
century philanthropists across the world.
Yet his memory is best embodied by the
buildings that now define Savamala,
without him Savamala, as it is now,
25
моралисање? Ћеловић је сигурно учинио
много да помогне слабијим члановима
друштва и оснивањем Одбора за заштиту
слепих девојака у Београду.
Иако веома слабо образован, показивао
је изузетну бригу за развој науке и
образовања. Неке приче кажу да ово
инересовање потиче из периода у његовом
животу када је, као део четничког покрета,
постао уско повезан са студентима, што
га је довело до доживотног уверења да
је образовање основа будућности Србије
и резултирало његовом одлуком да
Универзитет у Београду прогласи јединим
наследником свог богатства.
Како је прикупио толико богатство од
шљива, кукуруза и свиња? Готово све
приче о Луки Ћеловићу говоре о његовој
дарежљивости, скромности, моралу и
усамљености, а то је управо она врста
прича које, таложене током времена,
помажу да се од његовог лика полако
створила урбана легенда. Информације
доступне и начин на који се понављају
и памте, говоре нам доста о томе како се
најбоље од човека прави мит; што се мање
заиста зна о истом, мит постаје моћнији
од човека; довољно је само мало правих
информација и много више романтичних
гласина. Његова прича има све особине
самоуког хероја: од пуког сиромаха
до великодушног богаташа, скромни
добротвор, необразован, заштитник
слабих и патриота. Ово би могао да буде
опис једног од сјајних филантропа 19. века
широм света.
Ипак, сећање на њега најбоље је отело-
творено у зградама које сада дефинишу
Савамалу, јер без њега она не би била
ни изблиза оваква каква је сад. Његова
улагања препородила су овај раније
бедан и често поплављен тржишни
кварт. Ћеловић је изградио своју кућу у
улици Краљевића Марка, затим палату
Београдске задруге, а потом и зграду
Завода за геолошка истраживања, као и
величанствени хотел Бристол. Можемо
КАМЕНЗИНД

would not exist. His investment in the
quarter regenerated this once squalid
and frequently flooded market district.
Celovic built his home in Kraljevic
Marko Street as well as building the pa-
latial Belgrade Cooperative, now the Ge-
ological Survey building, and the mag-
nificent Hotel Bristol. One wonders what
he would make of Savamala today. He
would no doubt be sad to see his build-
ings in their present state. The build-
ings are the only real thing we seem to
have of him, and their combination of
using new architectural techniques and
promoting the Art Nouvean style in Bel-
grade show him to be a true visionary
and now stand as decaying evidence for
the scale of one man’s ambition.
At the beginning of this year Mikser Fes-
tival, in collaboration with the Belgrade
Movement and the Society Savamala an-
CAMENZIND
само да замислимо шта би такав човек од
Савамале направио данас. Без сумње би
га растужило садашње стање „његових”
здања. Као једини извор поузданих
информација о њему, ове зграде
комбинацијом нових архитектонских
техника и промоцијом Арт Нуво стила
у Београду, доказују да је реч о правом
визионару далекосежних амбиција.
Почетком овогодишњег Миксер фести-
вала, у сарадњи са Београдским покретом
и друштвом Савамала, објављен је план
да се у Савамали подигне нови споменик
Луки Ћеловићу. По њиховом мишљењу,
неправда је да човек који је толико
допринео свом граду нема споменик.
Одржан је јавни конкурс за дизајн
споменика који ће бити откривен на
отварању овогодишњег фестивала. Биће
занимљиво видети како су овог пута
изабрали да га памте.
26
nounced their plan to erect a new monu-
ment to Celovic in Savamala. In their
opinion it was a travesty that a man who
contributed so much to the city was un-
recognised with a memorial. They held
an open competition for designs and the
final piece will be unveiled for the open-
ing of this year’s festival. It will be in-
teresting to see how they have chosen to
remember him. Tzvetan Todorov in his
book ‘Hope and Memory’ writes ‘While
history makes the past more complicated,
commemoration makes it simpler, since
it seeks more often to supply us with he-
roes to worship, with enemies to detest’.
Monuments are a way of reactualising
the past, but really they say more about
the present’s relationship with the future
and what will be carried forward in the
collective memory. Collective memory in
turn is what consolidates communities.
Yet we should also be wary of instant
metaphors and reconstructed narratives.
The new monument to Celovic will be un-
veiled as this issue goes to press and we
will be following up on local reactions to
the new memorial.
Was he a rich moraliser? Or a selfless
savior? It is so hard to know from the
information that we have. Surely there
is something a little strange about a
man who leaves the entire fortune he has
worked for to an institution. And does it
really matter who he actually was. He
is a local hero and every district needs
one. He fell out of favour in Communist
times because of his association with the
Chetnik movement, but now people want
to celebrate him again. His story is, after
all, one of responsible capitalism, the op-
posite of the corrupt practices that can
be seen amongst developers today. He
remains a figure of local pride, social re-
sponsibility and the virtue of honest hard
work, and celebrating him will raise Sa-
vamala's pride in it's history and in its
future.
27
Цветан Тодоров у својој књизи „Нада
и сећање” наводи: „Док историја чини
прошлост компликованијом, комеморација
је чини једноставнијом, јер она од нас
чешће тражи да јунаке обожавамо, а
непријатеље презиремо". Споменици јесу
један од начина обнављања прошлости,
али они нам заправо више говоре о
односу садашњости према будућности и
одабиру материјала за колективну мемо-
рију. А колективно памћење јесте оно
што одређује заједницу као такву. С друге
стране, треба бити обазрив према инстант
метафорама и обнављању наратива. Нови
споменик Ћеловићу биће постављен
и читава ствар ће бити представљена
јавности, а ми ћемо се трудити да испра-
тимо локалне реакције на овај нови
споменик.
Да ли је он био богати моралиста? Или
несебични спасилац? То је тако тешко
закључити на основу информација које
имамо. Оно што је сигурно је да има
нечег чудног у човеку који оставља
цело богатство једној установи. Али
зар је битно ко је он заправо био? Он
дефинтивно јесте локални херој, а сва-
ком округу је потребан бар један. Пао је
у немилост у комунистичким временима
због повезаности са четничким покретом,
али сада људи желе поново да га славе.
На крају крајева, његова прича је прича
o одговорном капиталисти, за разлику
од саможиве праксе коју данас све
више виђамо. Фигура локалног поноса,
друштвене одговорности и врлине по-
штеног и напорног рада кроз прославу
његовог лика, подићи ће и понос Савамале
над својом историјом и за њену будућност.
КАМЕНЗИНД
ПРВИ
ДИДАКТИЧКИ ПАРК
Ана Ђорђевић-Петровић
Деца: параван или
приоритет?
„Деца су наше највеће благо” је фраза
којом се у груди бусају сви, од широких
народних маса до политичара уочи
избора, али када са речи треба прећи на
дела, јунаци махом поникну. Београд
је град са 1.6 милиона становника од
чега су 15% деца млађа од 15 година.
Игралишта постоје, као и покушаји
да се ти простори некако оплемене и
модернизују у односу на оно како су
изгледали пре 30 година. А ипак, све ново
што се појављује или старо које се сређује,
не показује тенденцију ка естетској или
функционалној иновацији проистеклој из
стварног разумевања потреба деце, које
сигурно не подразумевају само развој
моторике и потребу за истрчавањем. Осим
мањка квалитетно осмишљених садржаја
и оплемењених простора за игру и
одрастање деце родитељи се по парковима
суочавају и са низом непријатности, као
што су псећи измет, гомиле опушака,
комади стакла, покварених љуљашки,
зарђалих ексера, прљавштине. У земљи
у којој се 13,2% становништва води као
сиромашно, а испод апсолутне линије
сиромаштва живи 7,9% становника,
унапређивање садржаја за игру деце ретко
представља приоритет. И тако стварни
фокус на позицију детета у граду, од
кампање до кампање, левитира у ничијој
земљи. Међутим, једна група родитеља је
CAMENZIND
Ana Djordjevic - Petrovic
The First Educational
Park
Children: A facade or
a priority
“Children are our most valued treasure”
is a an oft used phrase by politicians on
the campaign trail, but when it comes
time to put words into action, seldom is
there a hero to be found. Belgrade is a
city of 1.6 million people, 15% of whom
are children under the age of fifteen.
Playgrounds do exist, along with at-
tempts at repairing and upgrading them
from what they used to look like thirty
years ago. Yet, whatever is repaired, or
what is newly built, rarely reflects inno-
vations in either aesthetics or functional-
ity derived from a true understanding of
children’s needs, which do not solely rely
upon developing motor skills or simply
28
U poslednjih par godina u medijima često
možemo čitati o izgradnji novih dečijih igrališta
sa savremenim rekvizitima, što je s jedne strane
pomak, ali s druge, to su isti oni rekviziti s ko-
jima su se igrala deca i pre 30 godina: ljuljaška,
klackalica, tobogan i raketa, bez hlada ili
nekakve zaštite od sunca.
одлучила да се упусти у решавање овог
проблема па је осмислила низ идејних
решења за реализацију првих дидактичких
паркова у Србији који би деци у градовима
пружили мултидисциплинарно осмишљен
простор за активну игру и забавно учење
на отвореном.
Град по мери детета
Посвећени идеји да се од градске урбане
сиве машине створи лепше и квалитетније
место за одрастање будућих људи, које ће
им првенствено развијати конструктиван
приступ животу, осмислили су концепт
Дида (дидактичких) паркова. На њихов
предлог, да се садржајима за децу
обогати Светосавски плато, од Општине
Врачар су добили позив да ураде идејно
решење простора за парцелу поред
Патријаршијског дома. Пројектни
задатак је подразумевао да парк мора
бити тематски прилагођен локацији која
припада Српској Православној цркви,
што је решено применом Монтесори
методе на елементе верске тематике, а све
у сагласности са теолошким педагогом
препорученог од стране цкрве.
На овај начин повезујући верске и
дидактичке елементе направљен је пилот
пројекат који показује да у зависности од
захтева и потреба деце, одабира теме и
терена на коме могу настајати дидактички
паркови могу се неисцрпно комбиновати
материјали, теме и идеје користећи
Монтесори метод као проверен и сигуран
начин за лако, узбудљиво и дубоко
29
getting tired out. Apart from a lack of
content or humane conditions for play
and development, children, along with
their parents, are often times confronted
with a myriad of other unpleasantries in
parks and playgrounds, such as animal
excrement, mounds of cigarette butts,
broken glass, disintegrating equipment,
rusty nails, and general uncleanliness,
to name but a few. In a country where
13.2% of the population is considered
poor, and 7.9% live below the poverty
line, playground improvement represents
a rather low priority (Source: The Gov-
ernment of Serbia, Strategies for Pov-
erty Reduction, 2008). Thus, the issues of
children’s play areas in cities are stuck
in limbo from campaign to campaign.
However, a group of concerned parents
decided to resolve this conundrum, and
presented a series of innovative solutions
and plans for the first educational play-
grounds in Serbia, offering a multidisci-
plinary active space for children to both
play and learn out in the open.
A city fit for kids
Committed to the idea that a gray and
dull urban jungle can be transformed
into a more aesthetically pleasing and
qualitatively better place, one which
primarily fosters a more constructive
approach to life for our future adults. In
response to this problem the DIDA as-
sociation was created. Upon their sug-
gestion that St. Sava park be embel-
lished with a children’s playground, the
local Vracar district assembly tasked
them with drafting a project for refur-
bishing a piece of land next to the mon-
astery’s dorms. The project needed to
thematically reflect to its surroundings,
which belong to the Serbian Orthodox
church, and this was accomplished by
applying the Montessori method to re-
ligiously themed structures in coopera-
КАМЕНЗИНД
усвајање знања, моторичких вештина и
искустава која су деци потребна.
Идеја коју заговара овакав модел парка,
где је важно да се у дечија игралишта
укључују принципи активне игре је
заснован на светским истраживања,
која показују да мањак адекватних
игралишта у урбаним срединама код
деце може изазвати дугорочне последице,
како у интелектуалним и моторичким
способностима, тако и у вештинама
друштвене интеграције и комплетној
емотивној структури.
ДИДА игралишта интегришу 3 основна
приступа стимулацији развоја деце:
Елементе педагошких принципа Марије
Монтесори – чије је основно начело
«помози ми да урадим сам». Монтесори
педагогија је с разлогом постала
један од најпопуларнијих развојних
метода у свету и обухвата 6 области:
развој говора, основних математичких
појмова, сензорног, музичког, космичког
образовања и рад са практичним
материјалима које свеобухватно утичу
на развој детета; принцип активне игре у
којој не постоје сасвим довршене играчке
– већ са задатком који подстиче дете
на размишљање; креирање пријатног
CAMENZIND
tion with a theology instructor recom-
mended by the church.
Combing both religious themes and ed-
ucational elements, this project proved
that by using this method, and depend-
ing on children’s needs, the theme selec-
tion and the area available, educational
playgrounds can combine an almost
limitless array of materials, subjects
and ideas in a tried and tested approach
to a straightforward, engaging and
rooted embrace of learning, motor-skill
development and experiential stimulus
essential to early development.
The idea of advocating this type of play-
ground, which incorporates principles
of active play, is based on varied re-
search, which shows that a lack of ade-
quate play areas in urban environments
can lead to detrimental long-term con-
sequences, not only in terms of intelli-
gence and motor skill development, but
social integration skills and complete
emotive structuring as well.
For these reasons, DIDA playgrounds
incorporate several primary approaches
to stimulating child development:
The pedagogic principles of Maria
30
амбијента који подражава природу и њене
елементе, с циљем да се створе места где
деца могу да контактирају са земљом,
водом, песком, камењем.. да се опусте
и изадју из својих енергетски скучених
визура (кућа/школа; компјутер/тв).
Главни циљ ДИДА визије је да децу
стимулише да следе своју радозналост,
покрену се на рад и активност и кроз њих
сами дођу до сазнања која су им потребна
у свакодневном животу и њиховом
развоју као појединаца у друштву, као и
да се подстакну и инспиришу родитељи
да заједно са децом уче и истражују. Ако
би се оплеменили и садржајно обогатили
најпре паркови и урбани џепови, а затим
и бројна места где су деца присиљена да
пасивно чекају (аутобуске и железничке
станице, аеродроми, поште, амбуланте...)
родитељима би било омогућено да на
здравији и кориснији начин проводе
заједничко време са својом децом, а
деци да израсту у уравнотежена бића
која ће боље разумети свет око себе.
Ипак, судбина овог пројекта на Платоу
КРЕТАЊЕ:
девет плоча које
са једне стране
окретањем слажу
по хоризонтали
превозна средства
у ваздуху, на
копну и у води, а
са друге стране
животиње које
се слажу по
вертикали у односу
на њихово кретањe
31
Montessori – which have at their fore-
front the idea of “help me do it my-
self”. The Montessori method has not
become one of the most widely used and
popular development techniques with-
out reason. It encompasses 6 different
areas: speech, basic mathematics, sen-
sory development, musical awareness,
a holistic approach, that works with
practical materials which influence
complete child development; The Active
Play principal – which does not employ
an already finished product, but instead
encourages children to think and re-
solve on their own; creating an ecologi-
cal setting supporting the natural sur-
roundings – with the idea that children
should be in direct contact with the ele-
ments (earth, sand, water, rocks, etc…),
where they can relax and egress from
their otherwise limited venues (home/
school; computer/TV).
The main objective of DIDA’s vision,
are that children should be stimulated
and encouraged to follow their own cu-
riosity, to engage in work and activ-
ity through which they will themselves
come to the day-to-day realizations nec-
essary for their development as socially
conscientious beings, as well as employ
and inspire their parents to become en-
gaged and discover and learn along
with them. If playgrounds and derelict
city areas would be cultivated in this
manner, followed by other places where
children are required to passively pass
the time (bus stations, airports, post of-
fices, etc…) parents would be enabled to
spend more constructive time with their
children, and children themselves would
develop into more balanced individuals
with a greater awareness and respect
for their surroundings.
Nevertheless, the fate of this project is
still undetermined, despite initial local
government approval and the church’s
blessing. After two long years of nego-
КАМЕНЗИНД
 је неизвесна, упркос иницијалној доброј
вољи Општине Врачар, да на њиховој
територији осване овако осмишљено
игралиште и амину Српске Православне
Цркве да за такву намену уступи своје
земљиште. Након две године преговарања
и пројектовања, пројекат је стопиран од
стране новооснованог Одбора за изградњу
Храма Светог Саве, под чију надлежност
сада потпада и брига о Платоу. Чла-
нови овог одбора су проценили да се
концептуално и естетски не уклапа у
сакрални амбијент, те су деца и њихове
потребе опет потиснута на дно лествице
приоритета.
tiations and design, the project has been
halted by the newly formed Committee
for the Construction of St. Sava’s Cathe-
dral, under whose jurisdiction now falls
the area proposed for the playground’s
construction. The members of this com-
mittee have concluded that the project
fits neither conceptually nor aestheti-
cally into this “sacred” surrounding, as
a result relegating children, and their
needs, once more to the bottom rung of
the priority ladder.

SEASONS TRAIN
with 8 intractive edu- KID’S TEMPLE „Тражећи нове савезнике који оди-ста ‘While searching for new allies who also be-
cational tables with more than 10
educational games and сматрају да су ‘деца наше највеће благо’ lieve that children are our most valued treas-
a music room
остајемо доследни Дида концепту и ure, we remain true to our Dida concept and
SANDBOX look forward to the first generation of kids
that helps children стрпљиво се надамо првој генерацији
learn letters and SOLAR SYSTEM која ће се у оваквим парковима that will have a chance to play in parks like
ARBORETUM numbers merry go round
where kids learn about свакодневно играти”. this daily.’
caring for healing
herbs and spices

40

saturn uran
jupiter

70 50

saturn

60cm

zemlja

cm
merkur

30
10
cm
70cm 80cm

30cm
neptun
uran

uran neptun

57.5
20
jupiter

cm
70 80

cm
2

40
86 38
venera
20cm

mars 50cm

5 13
49

38.5
jupiter
25

97 40 97

45˚ 126

Вртешка Сунчев систем, у којој свако од осам седишта представља једну планету и њену удаљеност од
(централно постављеног) сунца је само једна од многобројних едукатвиних справа овог игралишта.

CAMENZIND 32 33 КАМЕНЗИНД
A model for МОДеЛ
Sava-
mala
by Yaniya Lee
Maja Popovic and Boba Stanic, both Yu-
goslavian born architects working in Am-
sterdam, came back to Belgrade to cre-
ate A Model for Savamal as part of the
Urban Incubator. In this interview with
Yaniya Lee, they discuss Savamala’s
many layers, the past, present and future
of this complex neighbourhood, and their
plans to recreate it in the form of a com-
prehensive 3D architectural model. They
also outline their methodology for fact-
collecting, and the solid blend of subjec-
tive and objective information they feel
is essential to the successful completion
of their project.
YL What is A Model for Savamala?
MP A Model for Savamala (AMFS) is
a physical, 3D model.It will use a typi-
cal architectural language. Unlike typi-
cal architectural models, AMFS is not
based on aesthetics, it’s based on infor-
mation, providing information about the
whole area and creating a portrait of Sa-
vamala in all its composition. What is
specific about this model is that it will
have a subjective part and an objective
part. The subjective part will be related
to our own impression and vision of the
area, and the impression of our partici-
pants, the locals, and the different par-
ties involved. The objective part will also
CAMENZIND
САВАМАЛЕ
Јанија Ли
Маја Поповић и БобаСтанић су рођени
у Србији, а живе и раде као архитекте
у Амстердаму. У Београд су се вратили
да направе Модел Савамале у оквиру
Урбан инкубатора. У овом интервјуу
разговарали су са Јанијом Ли, о Савамали
о њеним бројним слојевима, прошлости
и будућности ове комплексне четврти и
својим плановима да је поново створе кроз
разумљив 3Д архитектонски модел. Осим
тога, наводе и методолошки приступ
који користе за прикупљање података
и спајање субјективних и објективних
информација за које верују да су од
суштинске важности за успешност овог
пројекта.
YЛ: Шта је „Модел за Савамалу”?
МП: То је конкретна, 3Д макета која
примењује карактеристичну архитекто-
нску терминологију. Разлика између
стандардне архитектонске макете и овог
модела је да овај модел није основан само
на естетици, већ и на информацији –
информацији сачињеној од целокупног
окружења с којом се затим ствара
саставни портрет Савамале. Специфично
овом моделу је да има уједно објективни
и субјективни део. Субјективни део
се односи на наш лични утисак и нашу
визију целокупног окружења. Објективан
део, такође од великог значаја, се односи
на суштинске чињенице као што су број
људи који ту живе, друштвено-економски,
итд.
YЛ: Зашто је битно спајати субје-
ктивне и објективне информације на
једном месту?
34
be very important: these are the facts
related to the property, for example how
many people live there, what the social
structure is, etc. etc.
YL Why is it important to put this dif-
ferent objective and subjective informa-
tion together in one place?
BS We believe that it’s the only way to
show a neighborhood as it really is, in
order to create a platform where all the
different people, stakeholders or develop-
ers or anybody who is interested in the
area, can gather around and talk. For us
that’s very important. It’s boring if you
just show a model that doesn’t contain
different kinds of information.
MP A lot of this information already ex-
ists. What is interesting for us is to put
them next to each other, because, usually,
information is observed individually. For
example:‘What the locals think.’ That’s
only regarding them, but if you put that
information next to another valuable
piece of information, then you can see
the relation between them and it becomes
a network, a knowledge base to compre-
hend this whole area.
BS On the other hand, collecting this
subjective and objective information and
showing it in the model is also impor-
tant, because people are involved in the
making of this model, and their subjec-
tive impression of this neighborhood is
very valuable because it’s something
that people don’t know.
YL You had participants go out and
collect this information, could you maybe
describe who they were, and what you
did together?
BS We made selections after an open
call we created. We chose around 20-25
participants based on their background,
profession, education and creativity. For
the first week, we created a fact-finding
35
БС: Ми сматрамо да је важност сакупља-
ња свих информација на једном месту
једноставно једини начин на који
може да се представи реална слика тог
дела града – јединствена платформа
где се све заинтересоване стране, од
улагача до извођача, или заправо било
ко заинтересован за ову четврт, могу
сакупити и размотрити ситуацију. За нас
је то врло битно, јер једнолична макета
која не показује разноврсне детаље нам се
чини досадном.
МП: Мноштво ових информација већ
постоји. Нама је било интересантно
да их све скупимо на једном месту јер
уобичајено је да се ове информације
разматрају појединачно. На пример,
утисци локалаца, то се сматра као
нешто што се само њих тиче, али ако
ту информацију ставите поред неких
других, битних, чињеница, онда добијете
повезану, дубљу слику, базу података с
којoм можете суштински посматрати целу
површину.
БС: А са друге стране, приказивање
објективне и субјективне слике предела
је битно јер људи који су укључени у цео
пројекат и који га чине такође имају своје
личне утиске које је исто тако потребно
представити, а који би иначе прошли
неопажено.
YЛ: Имали сте учеснике који су вам
прикупљали информације – можете
ли нам рећи нешто о њима и о вашем
заједничком раду?
БС: Направили смо селекцију након
одржаног отвореног конкурса. Изабрали
смо око 20-25 људи на основу њихових
претходних искустава, професије и
интелигенције и креативности. Прве
недеље смо осмислили списак података
који су накнадно користили током при-
купљања информација. За почетак су
нам били потребни конкретни подаци о
КАМЕНЗИНД
sheet, which they used while working
through the neighborhood.
What we need to start with for this model
are facts about this neighborhood: physi-
cal, objective facts. And that’s what they
did. All week they walked through the
neighborhood. They collected information
such as the height of building, or what
kind of roof, what kind of facade, how
many inhabitants, approximately how
many units, the age of the building. They
wrote down their general impression of
the building and took pictures.
MP Which is where the subjective part
comes in. They came with the facts, but
we opened a completely new archive of
their observations parallel to that of the
neighborhood.
We were very interested in the histori-
cal layers, so they searched for them
through physical states. One building
may have been constructed before the
Second World War, and have different
layers. But then social structure is also
very interesting to observe, because peo-
ple came to Savamala in many different
migration periods.
YL What’s specific about the people that
live in Savamala, and its architecture?
Is it that there are these different layers
that exist within the same spaces?
BS It’s a complex area. It’s a very com-
plex social structure as well, and that
makes it very interesting. At the same
time, all these differences make it very
difficult to talk about so early [in the
project].
MP During the last year’s Mixer Festival
we did a workshop in a courtyard, and
that is where we learned how complex
Savamala is. That specific courtyard is a
reflection of the whole area. Many fami-
lies came immediately after the Second
CAMENZIND
комшилуку – реални, објективни подаци.
И то су радили, ходали су недељу дана
по комшилуку, сакупљајући податке као
што су величине зграда, врсте кровова,
типови фасада, колико становника, који
број јединица по објекту, старост зграде,
итд, и записивали су своје опште утицаје
и сликали све.
МП: И ту је наступио субјективни део
приче. Прикупили су све техничке
податке док смо уједно ми покренули базу
података њихових личних запажања. Нас
су посебно занимали слојеви, историјске
наслаге, па су их они тражили у оквиру
реалног стања. Једна зграда саграђена
пре Другог светског рата, је могла да
има додате слојеве након тога. Такође,
и друштвене структуре су интересантне
за посматрање јер су људи насељавали
Савамалу током више различитих
миграционих периода.
YЛ: Шта је специфично о ликовима, о
људима који ту живе, и архитектури?
Да ли стварно постоје тако различити
слојеви у оквиру истог простора?
БС: То је један веома сложен простор, пун
комплексних друштвених структура, што
га чини изузетно интересантним. Уједно,
све те разлике чине ситуацију тешко
објашњивом у овој раној фази пројекта.
МП: Током прошлогодишњег Миксер
Фестивала одржали смо радионицу у
једном дворишту и тада смо схватили
колико је, у ствари, Савамала сложена. То
двориште је било одраз целог комшилука.
Многе породице су се населиле након
Другог светског рата и распарчали
зграде на мање јединице уочи национа-
лизације, тако да је било случајева где су
вишечлане породице делиле исти простор,
укључујући и двориште, током више
генерација, тако да је, на пример, једна
прабаба живела у истој кући са њеним
праунуцима.
36 37 КАМЕНЗИНД
World War, and they completely divided
the building into small apartments when
the nationalization took over. So the
building where they lived with their 4-6
member families was divided. Some of
these generations remained in the court-
yard, so that the great-grandmother now
lives in the same house with her great-
grandchildren.
In late 80s - early 90s, some people
thought that the area would develop
much faster, so they invested in buy-
ing apartments. Now next to that small
house where many generations lived in
the same block in the same building,
there is a woman who bought 150m2
apartment thinking it was a good invest-
ment, which it turned out not to be, so
she is completely frustrated. And so you
have these really different layers in the
sense of social composition.
BS At the same time, you have a lot of
new developments going on in the terms
of public life, like restaurants, cafes and
concerts, or Design Week and Fashion
Week. So you have that new layer on the
top of all of these others, and that makes
it also quite confusing.
Basically it’s confusing, because on the
one hand you think it’s just a neglected
old area which needs a strong hand in
the terms of politics to solve it. But then
you dig in a little bit,and you see it’s a
very lively neighborhood and it’s quite
hip.
MP It’s just hip new events, but the
neighborhood stays the same...
BS It’s confusing when you come from
a quite organized world, to see such a
complex structure of layers.
YL Does that somehow add to its char-
acter, that you can’t just come into Sa-
vamala and immediately decide what it
is, or understand how it works. It’s dif-
CAMENZIND
Или рецимо, током 80-их и 90-их
година, када су људи сматрали да ће се
регион развити много брже него што се
накнадно развио, неколицина је инве-
стирала у куповину станова, тако да
поред једне мале зграде где живе читаве
генерације има једна жена са станом од
150 m2, фрустрирана чињеницом да јој се
инвестиција никад неће исплатити. Тако
да имате, у оквиру свега тога, и сложене
друштвене саставе.
БС: Истовремено, има и разних нових
грађевинских пројеката попут ресторана,
кафића и општег друштвеног живота, а и
ту су и разноразни концерти, Fashion week,
итд., тако да имате и потпуно нови слој
поврх оног старог, чинећи ситуацију још
конфузнијом јер таман кад сте мислили
да је у питању само оронули кварт коме је
потребна чврста политичка рука, сазнате
да је у ствари веома живахан крај који је
у ствари тотално хип.
МП: Хип су само нова догађања –
комшилук увек остаје исти.
БС: Са нормалне тачке гледишта, све
је ово збуњујуће. Ако долазите из неке
сређеније средине и погледате околину,
помислили би сте: „Ух, овде мора да је баш
јефтина кирија!” али би сте се прешли.
YЛ: Да ли то доприноси карактеру
Савамале, да се не можете одједном
све разазнати, или дешифровати као
све функционише? Једно је ноћу, друго
дању, разликује се од стана до стана…
Али зар то не чини тај комшилук
богатијим, ако не и конфузнијим?
БС: Не знам, могуће је. Нисмо још
сигурни јер у нашим очима све је то крајње
егзотично. Долазећи из иностранства,
прилазим ситуацији у оквиру своје
обуке и помислим: „Ох да, ово је веома
чудновато, има својих врлина’’. Али и даље
нисам сигуран, и даље не знам. Људи
стичу своја мишљења и тако и ја стичем
38
ferent at night; it’s different during the
day; it’s different from one apartment
to the next. Doesn’t that make it better,
even a richer place, even if it’s confus-
ing?
BS I don’t know: maybe. We are not sure
yet, because in our eyes it’s very exotic.
Coming from abroad, you approach it as
you are trained to and then you think
‘Oh, this is very exotic. It has qualities!’
But I am not sure yet, I don’t know.
People have their opinions, and I am
building mine. We agreed that
the first three months are going to be
a research period, where we are going
to come to some conclusions. I can’t tell
you right now if it’s a good neighborhood
or a bad one. I think it’s irresponsible
to approach it and say,‘Wow, this is ex-
otic,’ because we saw people suffering in
there. It doesn’t matter if there is a super
hip club. Who cares, it’s just an invest-
ment, a business. There are old people
who don’t even know if they have rights
to still live here.
MP I would describe it as almost un-
controllable, what is going on at the
moment. Out of a kind of creative frus-
tration, we decided to make this project
because in a way we want to control it.
We want to understand it, and we want
to make it transparent.
At the moment it’s uncontrollable, which
can also be positive because there are
all these opportunities. Constantly, eve-
ryday, a new space is opened out of
nowhere, and a club is inside or a gal-
lery space. But we all know from for-
eign examples that that will come to an
end. And what kind of end will that be?
Whether it will be positive or not, we
don’t know. But it cannot, it will not,
continue existing like this.
39
своје. Сложили смо се да ћемо прва три
месеца само прикупљати податке, а након
тога доћи до неког закључка. Не могу вам
рећи сада да ли сматрам да је то „добар”
или „лош” крај. Сматрам да би било
неозбиљно у овом тренутку закључити
да је то једно „егзотично” место, јер смо
видели и људе који пате без обзира на то
што се ту тренутно налази неки хип клуб.
Кога брига, то је само инвестиција, неки
бизнис, а истовремено имате старце који
чак ни не знају да ли више имају права ту
да живе.
МП: Ја бих тренутно стање само ока-
рактерисала скоро као неконтролисано.
Овај пројекат смо покренули полазећи
од неке креативне фрустрације, јер
желимо да ситуацију некако подвргнемо
контроли. Желимо да је разумемо и да
је направимо транспарентном. Иако
је тренутно необуздано, то може бити
и позитивно јер све могућности су ту.
Стално и константно, свакодневно, се ту
отвара неки нови простор, постаје клуб
или галерија или шта год већ, али сви
знамо да томе мора доћи крај. Али какав
крај ће то бити, позитиван или негативан,
то још не знамо али једно је сигурно –
овако не може, а и не сме, да настави.
КАМЕНЗИНД
 Review of the first Осврт на први
SALON Салон
у Савамали
SAVAMALA&
The Belgradiophonic
Workshop
by Yaniya Lee
As part of the Urban Incubator revitali-
zation project, Camenzind will, over the
year, center its activities around four
core weeks in Savamala. Each of these
weeks will be hosted by an invited ex-
pert – a radio producer, an art historian,
an artist and a curator- and each expert
will also present their work one evening
in the form of a Salon in Camenzind’s
Savamala project space on Kraljevica
Marka street.
For the first workshop in March, Camen-
zind invited UK sound artist Robin the
Fog. Robin is best known for his wide-
ly praised work, The Ghosts Of Bush,
which used analogue recording technol-
ogy to create a portrait-in-sound of Bush
House - which housed the BBCs World
Service for nearly a century - in this way
focusing the entire experience of that his-
toric space through a single sense. Robin
spent a week teaching our participants
CAMENZIND 40
и на БеогРадиофонску
радионицу
Јанија Ли
Као део пројекта Гете Института за
ревитализацију Савамале, Камензинд
ће током године све активности
распоредити на 4 главне недеље током
којих ће стручњак из одређене области,
радио продуцент, историчар уметности,
уме- тник и кустос, представити свој
рад на Салону отвореном за јавност
у просторијама Камензинда у улици
Краљевића Марка.
Гост прве радионице Камензинда одржа-
не у марту, је био радио продуцент и
уметник за звук Robin the Fog. У свом
најпознатијем раду под називом Духови
Буша (The Ghosts of Bush) је, користећи
аналогну технологију снимања звука,
створио звучни портрет зграде Буш.
Зграда је недавно напуштена након што
је скоро цео век била седиште светског
сервиса BBC-a, - а Робинов рад се кроз
звук фокусира на цео тај историјски
простор.
41 КАМЕНЗИНД
how to record and edit their own radio
documentaries, to seek out stories in
Savamala in order to create a series of
radiophonic portraits that combined his-
tory, field recordings and interviews with
local people.
The first SALON SAVAMALA,was
held on a cool Wednesday evening on
the 27th of March, 2013 at the Camen-
zind headquarters. Drinks were served
and the space was filled with chairs to
create an atmosphere conducive to open
exchange. We filled up our Savamala
space, people spilled out the back of the
room onto the sidewalk outside. Robin
the Fog was joined by local sound man
Vladimir Milanovic to present their ex-
periences documenting the sounds of the
city. Robin, who regularly produces ra-
dio content for the BBC, gave a short
and thrilling overview of the history of
musique concrete with the help of illus-
trative sound clips. He then unveiled a
preliminary edit of his sound portrait of
Savamala, and finally shared a few ex-
tracts of the sound pieces and radio doc-
umentaries made by our participants. An
entirely different set of sounds was dis-
cussed in the second half of the evening
when NOFM.rs DJ Vladimir spoke about
his ongoing work using local testimoni-
als to create a sound map of Savamala.
His conceptual cartography furthers the
work he began with Andrija Stojanovic,
who together produced the Dorcol Sound
Map – an interactive sound map of the
Dorcol district, where visitors to their
website can click on different street cor-
ners to hear stories from local inhabit-
ants that bring the map to life.
After the success of this event we are
excited to invite the public back into the
space for the next SALON SAVAMALA
which will feature a talk by renowned
Serbain Professor of Architecture IVAN
CAMENZIND
Током недељу дана трајања радионице KUCINA about his work researching следећи Салон Савамала, на коме ће
Робин је упознао учеснике са основа- and designing a new communal space реномирани српски професор архитектуре
ма снимања и монаже документарне for the residents of Crnogorska 5. Иван Куцина представити свој пројекат
радио емисије, како би истражили приче обнове заједничких просторија у Црно-
It is hoped that these Salons will provide
Савамале и створили серије радио- горској улици број 5, у сарадњи са
an open forum where people can come
фонских портрета који обједињују станарима.
and present and discuss and exchange
историју, снимање на терену и интервјуе ideas on the built environment and that Надамо се да ће ови Салони пружити
са локалцима. these events will gain momentum of their могућност људима да се сусретну
Први Салон Савамала је одржан у own and hopefully continue after the Ur- и представе своје идеје о јавним и
просторијама Камензинда, током једне ban Incubator project is over. приватним просторима и да ће овакви
хладне вечери, у среду 27. марта 2013. догађаји наставити да се одржавају и по
Постављене су столице, послужено је завршетку пројекта Урбан инкубатор.
пиће, све у циљу стварања атмосфере
погодне за отворену дебату. Просторија
се убрзо толико напунила да су неки
од посетиоца стајали испред врата на
плочнику. Осим Робина своја искуства
у бележењу звука града је представио и
Владимир Милановић, са пројекта Звучна
мапа Дорћола. Робин, који иначе ради
као продуцент радио емисија за BBC,
је уз помоћ звучних илустрација госте
провео кроз узбудљиву историју Mu-
sique Concrete. Затим је пустио кратак
исерт из свог портрета Савамале да
би на крају са публиком поделио и пар
радио документараца које су направили
учесници радионице.
У другом делу вечери DJ NOFM.rs ради-
ја, Владимир Радиновић је говорио о
свом тренутном пројекту који документује
сведочанства локалног становништва
стварајући звучну мапу Савамале. Овај
концепт сајбер картографије је наставак
пројекта - Звучна мапа Дорћола -
који је почео у сарадњи са Андријом
Стојановићем, а представља интерактивну
Rendering design of Camenzind project 3Д приказ просторија Камензинда
мапу градске четврти Дорћол, на којој
space by Tamara Popovic and Iva Bekic архитеката Тамаре Поповић и Иве Бекић
посетиоци веб странице могу кликом на
одређене локације да преслушају личне
приче и искуства локалаца које мапи дају
другачију димензију стварности.
Након успешне прве недеље имамо част
да позовемо публику у наш простор за
42 43 КАМЕНЗИНД
Савамалски The Temple of
храм SAVAMALA
Мирјана Утвић by Mirjana Utvic

Мистериозна структура љуштуре We have come to think of The Span-

Шпанске куће, са којом све у Савамали
почиње и са којом се све завршава,
представја својеврсни Савамалски храм.
Изгледа као археолошки локалитет, услед
свих трагова које јој је време нанело и
обележава приче које су се десиле и које
се и даље дешавају у Савамали.
Лако је можете уочити приступајући
граду са Бранковог моста. Првенствено је
одликује њен положај на обали реке Саве,
од које је још увек одвојена пругом.
Како се на обали Саве временом
успоставила београдска лука, изграђени
су бројни складиштни објекти за
потребе речног саобраћаја. Шпанска
кућа је првенствено саграђена као зграда
Царинарнице (Бродарског друштва)
у којој се вршила администрација
долазећих и одлазећих бродова. Након
Првог светског рата на кратко време је
пренамењена у Музеј речног бродарства.
Након тога судбина овог објекта се
турбулентно мењала. Многа предузећа
су ту нашла своје седиште, остављајући
трагове боравка који се и данас могу
видети.
Последњих година непознати инвеститор
је покушао да је пренамени у хотел.
Током 2009. године извођачи долазе на
градилиште. Скинут је кров као и сви
прозори, и ојачавање конструкције је
почело. Међутим инвеститор (срећом)
није био у могућности да настави
планиране радове и Шпанска кућа остаје
напуштена и заборављена.
Био је то кључни моменат за овај објекат.
ish House as the temple of Savamala,
because it seems to us as though eve-
rything in Savamala begins and ends
with this mysterious stucture, which
many call just - the shell. The Spanish
house is instantly recognisable when
approaching the city across Branko’s
Bridge. It is primarily distinguished by
its position on the banks of the Sava,
the river from which it is still separated
by railway lines.It looks like an archeo-
logical site, bearing the scars of time.
As the riverbank developed into Bel-
grade’s first port, warehouses were
built for the needs of the river traf-
fic. The Spanish House was originally
constructed as the headquarters of the
Shipping Society and housed the ad-
ministration of the arriving and outgo-
ing ships. After the Ist World War it
was converted for a while into a mu-
seum of shipping. Over the years many
different companies had their offices
there. You can still see the marks from
its many and varied tenants.
In recent years, an unknown investor
tried to convert it into a hotel. In 2009
the developers moved in.The entire roof
and all the windows were removed and
workmen began attempts to strength-
enthe structure. However, the investor
has (luckily) been unable to continue
the planned conversion and the Span-
ish house remains unfinished and aban-
doned. By removing the ‘’unnecessary’’
and leaving only the primary elements,
Уклањањем непотребног, остављањем
само примарних елемената, Шпанска
кућа добија едукативну вредност, а
отвара се питање вредности старине и
такве естетике. Ове необичне околности
оставиле су незаборавне трагове,
које је боље оставити баш у стању у
каквом су пронађени и заштитити од
даљег пропадања. Зграда се обрушава,
приказујући све слојеве старења и промена
кроз које је прошла, као и колективно
сећање Савамале. Унутар фасадних зидова
још увек можете видети недовршене
стубове из којих штрче арматурне шипке
налик на форму савремених уметничких
инсталација.
Као и остатак Савамале, често је била
плављена реком Савом. Вода, као и
увек, нађе свој пут, реметећи постојећу
концепцију простора. Поплављени
подрум, рефлектује несвакидашњу
светлост и ехо, чинећи се као свето и
мистично место, где је тишина прекинута
једино песмом птица или ехом присутних.
This crumbling, edifice show-
cases all the layers of its de-
cay, its scars give an insight
into its history and the collec-
tive memory of Savamala.
this structure has come to educate us on
the beauty of ruination. This crumbling,
edifice showcases all the layers of its
decay, its scars give an insight into its
history and the collective memory of Sa-
vamala.
As with the rest of Savamala, it has fre-
quently been flooded by the Sava river,
the water, as ever, finds its way inside,
breaking the conception of the known
space. The flooded basement, reflects
the echo and casts an unusual light,
making it seem like a sacred place,
mystical and divine, where the silence

CAMENZIND 44 45 КАМЕНЗИНД
Ово стање у којем данас налазимо
Шпанску кућу, оставља све који прелазе
мост у недоумици.
Недавна историја дала јој је овај финални,
можемо рећи и најупечатљивиљи изглед.
Без крова изгледа као да је неко отворио
њену душу. Огољена без додатног декора,
чини се лепшом него икада.
Овај објекат представља Савамалу и њену
историју у малом. Није извесно да ли
градња почиње или се завршава, да ли ће
бити боље или не. Шта будућност доноси
за ову зграду то не знамо, али знамо
шта она представља данас, знамо како
звучи. Одјек њених несавршености се не
заборавља.
CAMENZIND
is broken only by the song of the birds
or the echo of the those present.
Its recent history has given it this final,
and we could say most distinctive look.
By taking off the roof of the building it
looks like someone has opened the soul
of it. Naked with no makeup, is what
makes it more beautiful than ever. One
could say this site represents Savamala
and its history as a whole. You can’t
tell whether development is starting or
ending, whether it’s getting better or
worse, what the future will bring. But
the echoing music of its imperfection is
not something you will soon forget.
46 47 КАМЕНЗИНД