Pepo Krsta je junak elegije ’’Ovaj dečko se zove Pepo Krsta’’ u

kojoj je opisano sa puno tuge i sete dečakovo nesrećno i tužno

detinjstvo. Postoji mnogo dece sa sličnim sudbinama i zato je
pesnik želeo da nam ovom pesmom ukaže na nepravde i nasilje
koji odrasli čine deci jer je i on imao sumorno detinjstvo

Dečak je živeo u poslednjoj ulici u kamenoj kući sa nežnom

majkom koja je imala osmeh i oči kao Mona Liza i sa ocem koji
je bio uvek grub, nasilan i namršten. Bio je alkoholičar i kockar.
Kada bi kasno noću došao iz kafane vikao je i tukao i dečaka i
majku.

Pepov život je bio pun bola i tuge, živeo je u večitom strahu i

jedino što je želeo je bilo da ima roditelja koji će da ga brani i
nikada ne bije. Iz stihova se može osetiti njegov dečiji strah koji
ne razume surov svet odraslih. Patio je i posmatrajući dobrog
komšiju koji je bio suprotnost njegovom ocu, uvek nasmejan i
brižan prema svojoj deci. Želeo je da i on ima takvog tatu. Osim
što je živeo u stalnoj strepnji i strahu od batina nedostajali su mu
prijatelji, druženja i razumevanje kao i pomoć.

Detinjstvo je najlepše, najnežnije i najosetljivije doba svakog

čoveka. Svako dete treba da ga bezbrižno provede u igri, u školi,
druženju i da se ne opterećuje teškim temama. Pepino detinjstvo
je oteo ružan porok njegovog oca, kockanje i alkohol. Dužnost
roditelja je da štiti dete i da učini sve da dete bude srećno i
odrasta bez straha. U porodici u kojoj će osetiti, radost i sreću
uprkos teškoćama koje život nosi.