Ona se sama izdržavala od svog rada, bez porodice i imanja, i sama se borila za svoje mesto u muškom svetu koji

nameće i muške vrednosti. Isidora je živela u muškom svetu, po muškim principima, ali je bila žena i to nije mogla
sakriti, ni u svojim delima, ni u svom ličnom životu.

Hrvatski pesnik i esejista Antun Gustav Matoš kada se prvi put susreo sa delom Isidore Sekulić pomislio je da se iza
njenog imena krije: „muškarac rafinovane, ženske osećajnosti što nas mistifikuje ženskim pseudonimom”. I doista,
Isidora je, u to vreme kada su razlike između načina života muškaraca i žena bila izraženije, više naginjala ovom prvom.
U domaćinskim, ženskim poslovima, poput čišćenja, pranja i peglanja, Isidora nije uživala. Hranila se po kafanama, a
svoje učenice je vodila na fudbalske utakmice.

S početka 20. veka, jedno od vodećih pitanja kulture u Evropi bilo je pitanje emancipacije žena. U doba kada je, kako
u Evropi, tako i kod nas, veliki broj ljudi mislio kako se od žene ne može očekivati ništa intelektualno, Isidora Sekulić
je u svojoj zemlji želela da probudi žensku svest. Ona je postala dopisni sekretar Međunarodnog Saveza žena i
učestvovala je u kongresima ženskih društava koji su se borili za rodnu ravnopravnost. Iako je, iz današnje
perspektive posmatrano, svojim radom Isidora dokazala da je žena, i u to doba, mogla stajati rame uz rame sa
muškarcem velika većina njenih savremenica nije želela da krene putem kojim je Isidora išla.

Posle mnogih, uzaludnih pokušaja da ovdašnje žene pokrene na akciju, pogotovo nakon neuspelog pokušaja da za
Novu Evropu, posvećenu ženama, sakupi članke na Kongresu kulturnih ženskih društava u Ljubljani, Isidora odlučuje
da tu borbu napusti. Ona je tada donela odluku da više nikada neće učestvovati u ženskim društvima i njihovim
časopisima i ironično prokomentarisala: „Radoznalost je strašna energija. Žene bi, dakle, trebalo pustiti u nauku.
Ubrzo bismo znali da li ima ljudi na Marsu, i ujedno ko se od koga razvodi.”

Karakteristike koje je pripisivala ženama, poput ogovaranja i praznih naklapanja, Isidora nije mogla da podnese.
Pred samu smrt, u razgovoru sa Grozdanom Olujić, Isidora je istakla kako je svakom čoveku, za razvoj duhovnog života,
potrebno mnogo samoće, rada, ćutanja i skepse, a te kvalitete pripisala je upravo muškarcima: „Mene je vaspitao
muškarac, otac. A to je ostavilo traga na mom karakteru i stvaralaštvu. Ne volim prazna naklapanja. Ako nema šta
da se kaže, bolje je ćutati.” I upravo to muško vaspitanje i ćutanje dozvolilo je Isidori da se još u mlađim danima
okrene vrednijim stvarima – razmišljanju i čitanju. Čim nema žene u kući, život ima viši stil.”

No, koliko god se trudila da živi taj muški princip, Isidora je u sebi ipak skrivala i jednu nežnu ženu, kojoj je u retkim
trenucima dopuštala da se pokaže. Te je tako, verovatno nesvesno, u književnim delima velikih pisaca uvek „vrebala”
žene i način na koji su one prikazivane. Gotovo povređena, Tomasu Manu je zamerila što u njegovim delima nema
ženskih likova, a povodom ženskih likova u Andrićevom delu napisala je: „ Iako nije volela „tipično ženske” osobine,
Isidora nije bila toliko protiv žena, koliko protiv položaja koje su one imale u društvu.

Svu dramu borbe između tog skrivenog, nežnog ženskog principa u Isidori, i javnog, muškog iza kog se ona skrivala,
razotkrio je Miloš Crnjanski kada ju je intervjuisao za časopis Vreme. Smatrajući je samostalnom, dostojanstvenom,
intelektualnom ženom, feministkinjom koja je svoj život vodila vodeći se samo sopstvenom željom, Crnjanski je
došao kod Isidore da sa njom razgovara o pitanju ženske slobode, o novom tipu žene i ženine sreće koje je donelo
novo vreme. Crnjanski kao da je od nje želeo da čuje da je ona u svojoj usamljenosti srećna, a Isidora kao da je želela
da se ogradi od sopstvenog života i da istakne da on ne bi trebao da služi ženama za primer. „ Sa feminističkim
naporima se prvo identifikovalo bilo: zbrisati kuću, tiraniju domazluka i porodice, a ja mislim da bih, kao i svaka
žena, mogla biti srećna samo u porodici.”, Isidora nije bila ekstremna feministkinja, ali nije bila ni antifeministkinja,
kakvom su je pojedinci njenog vremena smatrali. Ona se zalagala za ženske slobode i patrijarhalne vrednosti, ali u
jednom izmenjenom ključu. Kako je i ona sama rekla: „Žene danas smeju skoro sve što i muškarci, premda to uvek ne
žele i uvek ne mogu.”

Devojčica koja je u originalu recitovala latinske pesmice i starogrčke poslovice i koja je u staroj kaci u kojoj se igrala
naučila da voli ono što ne vidi, ono što nema i ono što mora da prođe, rano je ostala bez roditelja i oba brata.

Izvrstan učenik Učiteljske škole, a zatim i peštanskih visokih škola na kojima je izučavala matematičko-fizičke nauke,
postaće prva žena upravitelj Srpske više devojačke škole i nastavnik Druge ženske gimnazije. O njoj se u Beogradu
pričalo kao o akademski obrazovanoj gospođici čije je pero duhovito i koja odaje veliku načitanost i spremu.

„Za sebe učim, prvenstveno za sebe", pisala je. „Za sebe gradim poznavanje i iskustvo, za sebe učim, sviram i pevam ‒
ako me bogovi sreće napuste, ako mi je među ljudima i teško, da mogu reći: sve na stranu, ja sam sebi dovoljna."
Isidora Sekulić je putovala mnogo ‒ boravila je u Berlinu, Varšavi, Veneciji, Firenci, Grenoblu, Londonu, Bretanji,
Skandinaviji. Putovala je i po severnoj Africi i Bliskom istoku. Poliglota ‒ govorila je i francuski, engleski, ruski, nemački,
italijanski... družila se i dopisivala sa mnogim važnim ljudima prve polovine 20. veka ‒ Rastkom Petrovićem, Anicom
Savić Rebac, Nadeždom Petrović, Elijem Fincijem, Dučićem, Andrićem, Grolom, Mladenom Leskovcem....

Njeni biografi su zabeležili da je zbivanja posmatrala i ocene davala sa evropskih vidika, da su joj druženja bila isključivo
intelektualna i da je u 36. godini izvestila prijatelje o udaji za Emila Stremnickog, poljskog lekara, kojeg niko od njoj
bliskih ljudi nikada nije video. Veoma brzo je postala udovica.

Strastveni čitač ‒ Biblija je za nju bila večna knjiga; ushićena Dostojevskim, okupirana ličnošću i delom vladike Rada,
Isidora Sekulić je bila, po mišljenju Miloša Crnjanskog, možda najbolji stilist među našim najistaknutijim književnicima i
jedan od najdubljih duhova jugoslovenske književnosti.

kratko vreme provešće na radu u našem poslanstvu u Londonu, gde će slušati Džordža Bernarda Šoa i provoditi dane u
Britanskom muzeju. Ova poznata književnica kroz svoje stvaralaštvo je često iskazivala nezadovoljstvo zbog položaja
žena u društvu, što se često tumačilo pogrešno. Ona nije bila tipična žena – nije uživala u domaćinskim poslovima,
poput čišćenja, pranja i peglanja. Izvori navode da se hranila po kafanama, a da je svoje učenice vodila na fudbalske
utakmice.

O ženskim likovima u Andrićevom delu napisala je: „Primitivna, putena, jednolika žena je tu da bi je muškarac vijao,
mamio, plašio, lovio i imao; ili da muškarcu pričini neko stradanje i tako krene u njemu pogano ili pravo junaštvo. Žene
su sakrivene, sporedne, ispod života, i nisu ličnosti nego jedino pokretne snage.“

Žene danas smeju skoro sve što i muškarci, premda to uvek ne žele i uvek ne mogu.“

„Radoznalost je strašna energija. Žene bi, dakle, trebalo pustiti u nauku. Ubrzo bismo znali da li ima ljudi na Marsu, i
ujedno ko se od koga razvodi.“

„Sve ukupno što čovek radi samo je priprema da se doživi ljubav.“

„Sloboda je nezavisnost, sreća je zavisnost od hiljadu sitnih sitnica.“ Najviše je želela biti riba u okeanu...

Isidora Sekulić poseduje jednu osobinu, zajedničku gotovo svim ženama, a to je da daje svoje intimne ispovesti, svoja
viđenja, ali dosta autentično i zanimljivo. Zbog toga nam se čini da pojedina dela i razgovori o ljubavi izraženi u
nebrojeno malih, sitnih arabeski, često izgledaju kao da ih je pisac lakše pronašao i definisao zato što je žena nego što
je pesnik.

Isidora Sekulić je, svojevremeno, svojom zbirkom ,,Saputnici" na prvi utisak ostavila, kao i većina žena, osećaj čuđenja.
Verovatno su se više čudili muškarci nego pripadnice lepšeg pola. Do Prvog svetskog rata objavljuje samo dve
knjige ,,Saputnici" i ,,Pisma iz Norveške". Kasnije je objavila četiri knjige narativne proze: roman ,,Đakon Bogorodične
crkve" i zbirke pripovedaka ,,Iz prošlosti, Hronika palanačkog groblja I i II" i ,,Zapisi o mom narodu". Ipak, njen
najplodniji rad bio je na esejistici i kritici.

Tada još nepoznata početnica iz stare Vojvodine, javlja se kao potpuno izgrađen pisac koji piše sasvim ,,beogradskim
stilom". Srpkinja iz stare Vojvodine, gde se sa izuzecima gubi tradicija dobrog srpskog jezika i stila, donosi nam
sa ,,Saputnicima" eksploziju ženske iskrenosti, knjigu vrlo ličnu i skroz subjektivnu. Ni jednog pisca ne bi trebalo
potpuno izjednačiti sa svojim delom, pa tako nećemo ni Isidoru.

Isidora je imala veoma razvijenu retku sposobnost za introspekciju. Posmatrajući sebe, dala nam je detaljne psihološke,
katkad i fiziološke, analize stanja svoje svesti i celog svog unutrašnjeg bića. Naslovi njenih zapisa tako su i dobijali
apstraktna imena. Kada je bila sama, kada je savladaju ,,Umor" i ,,Glavobolja" pisala je ,,Čežnju" i ,, Tugu" ,
svo ,,Mučenje", ,,Nostalgiju" i ,,Lutanje" pretvarala je u ,,Ironiju".

Bila je žena intelektualka - to je bila njena snaga kao ličnosti i slabost kao pisca. Od čistih intelektualaca nikada ne
izlaze pravi pisci. Jedan od prvih uslova za književni rad je dar za neposredno izražavanje prirode i života. Gledati
svet očima i osećati dušom, bez posredništva mozga. Isidora je možda suviše poznavala tajne književnog zanata i
recepte za književne efekte.

Isidora je mnogo čitala, te mnoge knjige ostavile su čitave nanose u njenoj duši što vidimo citatom iz ,,Bura": ,,Odmah
se poznaju ona nesrećna mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robinzona napamet, i u devetoj
godini čitaju Život i patnje u Sibiru i Put u zemlju Vašukulumba". Književnost za Isidoru nije odbleskivanje života kroz
dušu no plemenit zanat. Ona ne uzima pero u ruke da se izražava, no da izražava. Ona je čitala i zna o čemu piše. Kada
pominje neobične stvari, egzotična imena i tuđe zemlje, ona to zna, sve je to videla i ostalo je u njoj.

Isidoru je, možda, mnogo bolje čitati u odlomcima, previše je psihološka doza jaka. Ceo njen život je sukob duševnog
i duhovnog, onog što se snevalo sa onim što se mislilo, sukob između iluzije o životu i ideje o životu. Prema Isidori svet
nije zbir svih svetova već zbir sitnih, neprimetno sitnih, i svetlih ništa koja se gube pred očima i pred pameću.

Ceo život je zato osećala snažnu teskobu od života u stegama. Dučić je jednom rekao da opšta ljudska beda nema
mesta u lirici žene koja ne može da se odvoji od sebe: ,, Ima žena koje nisu srećne, ili koje su čak i nesrećne, ali ih nema
koje ne veruju u sreću i nesreću". Isidora se, pak, u putopisu ,,Pisma iz Norveške" oslobađa egzaltiranog subjektivizma i
okreće se svetu izvan sebe. Upravo zbog toga što je privlačilo ono što je iskonsko, uzvišeno, tragično i groteskno,
uspela je da nam predstavi tu povezanost između prirode i ljudi.

Slike krajeva kroz koja je prolazila, razmišljanja o ljudima i njihovom životu nije zadržala samo za sebe, već ih je
prenela na papir. Svuda se osećala njena borba da se velike i duboke stvari osvetle i objasne malim sredstvima
ljudskog razuma.

Kao što je u „Čežnji“ rekla: ,,Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo jedared je
vera sujevera. A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena, večna i bolna čežnja". Volela je život, ali se ozbiljno i
smireno bavila mišlju o smrti. Ono što su drugi proživeli, ona je snevala; ono što su drugi opevali, ona je oplakala:
,,Nisam ja volela što sam žena i najviše bih volela da sam riba okeanu".

Tako nam se i nameće davna misao koju je izrekao Jovan Skerlić: ,,U svakom ženskom talentu ima po jedna promašena
sreća. Odista se izgleda mora biti nesrećan da bi se napisalo dobro umetničko delo". Прва је жена чланица Српске
академије наука и уметности.

„У школској торбици, долазећи кући, налазила сам поруке подсмех, своје карикатуре, и све се сводило на то да
забијам нос у књигу и да се правим важна. Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали
важност коју сама себи нисам давала. Напротив, увлачила сам се у себе и бежала у последње редове, у
најтамније углове. Осећала сам да сметам, да изазивам својом жељом за знањем“,

Исидора Секулић је овако описала своје детињство. Са четрнаест година, захваљујући оцу који се сам бринуо за
децу, јер је остао рано без жене, а и без једног мушког детета, већ је знала пет светских језика и била далеко
изнад својих вршњака по знању. Осим књижевности добро је познавала природне науке и филозофију.
Дипломирала је на Педагошкој школи у Будимпешти, математику и природне науке, 1892. године. У
Будимпешту на школовање послао ју је отац, који је тада био уважени градски капетан.

Године 1900. задесиле су је опет породичне трагедије: исте године умире јој отац, а затим брат Димитрије.
гробара Николу који јој је причао о животима људи који су сахрањени на земунском гробљу. Она је све
Николине приче бележила у црну свеску, коју је носила са собом сваки пут када би ишла на гробље. Тако је
настало Исидорино велико дело „Хроника паланачког гробља“.Године 1922. је докторирала у Немачкој.

Све ове породичне трагедије дубоко су утицале на њену личност и стваралаштво и обликовале је као усамљену
и затворену жену.

Прву збирку приповедака Сапутници, која наликује на приповедну врсту исповедног дневника Исидора Секулић
објављује 1913. године. Приповетка Буре, која је написана у првом лицу је први део од пет делова из ове
збирке. У њој је насликана девојчица која живи у свом свету, старом бурету у коме руши географске границе и
машта, а када се то буре уништи схвата шта је смрт и уочава пролазност живота, јер "има неко проклетство да
ништа вољено не може остати".

Приповетка Буре почиње сликом веома радознале и маштовите девојчице, која је заробљена у свом свету.
Њено слободно време нису могли да попуне школски задаци, књиге природних наука и лексикони, лутке и
мали брат. Зато је желела да има своје скривено место у коме ће само она одређивати правила понашања. Она
је изабрала старо шупљикаво и сасушено буре, пуно корова, гљивица, мрава и гуштера, од кога се плашила, али
није одустала. Док су се деца играла напољу она је направила од бурета свој дворац у којем је бујала фантазија.
У њему је сањала своје снове и уживала у сунцу и светлости. Сањала је о великим морима, о пределима где
сунчани зраци у тешким дебелим витицама падају на земљу, о страшној студи и глечерима. Уживала је у
друштву ситних инсеката, бубица, цврчака, лептира о којима је бринула, а највише је волела птичицу која је
сваког јутра слетала на дашчицу крова, а напустила је када је порасла и пронашла друго друштво.

У том трулом бурету девојчица је научила да воли оно што не види, оно што нема, и оно што мора да прође.
Једне септембарске ноћи дигла се страховита олуја, која је уништила буре. Отац девојчице је говорио да се буре
не може поправити, а девојчица је "вриштала и дрхтала с оним болесним очајањем сирочета које комшијске
матере љуби и у бурету летује". Ово место, заједно са кућом и двориштем, продато је. И Исидора Секулић каже:
"Да ми је да га купим, да га узидам у кулу, да кулу забравим са девет кључева, да се могу зазидати трагови
мртвих дана."

* Колико ти је блиско понашање девојчице из приче Исидоре Секулић?

Упореди своје и њено искуство у осамљивању. * Како она гради свој свет? Опиши како од бурета настаје
колиба. ** Како доживљава живи свет и природу и како се према њима односи? Шта нарочито заокупља њену
пажњу? Према чему је осећала највећу љубав?*** Шта закључујеш на крају о лику девојчице? Потруди се да
наведеш њене главне особине и да их поткрепиш примерима из текста.

*** Процени вредност приповедања у првом лицу. Замисли да је приповетка исприповедана у трећем лицу.
Колико би то утицало на твој доживљај девојчициног света? У чему би се састојала разлика?

Закључи у чему се највише препознаје њена осетљивост и покушај да наслутиш који делови текста
наговештавају њен будући позив писца. *** Проучи стил и језик Исидоре Секулић. Истражи језичка и стилска
средства (стилске фигуре) у овом тексту и образложи њихову улогу у дочаравању девојчициног света. Посебну
пажњу посвети поређењима: истражи њихову сликовитост и поетичност; проучи у каквој су вези са интимним
светом девојчице, са њеним субјективним виђењем и осећањима.

„У последње вријеме има много новости код Срба и Хрвата, али како их има мало, врло мало литерарних,
прочитавши у овом листу ’Буре’, помислих: – За том тобожњом Исидором Секулић крије се јамачно мушкарац
рафиниране осјећајности што нас мистифицира женским псеудонимом, јер данас нема жене што би могла
написати... ’Телом својим сам осећала падање вечери.’ ’Тица, светла као распрснута звезда.’ ’Лептир, шарен као
да је кроз дугу пролетео [...]’ ’Сива мелодија ћутања и тишине.’ (Која музика!)”

У историјском развоју књижевности дешавало се да жене објављују своја дела под мушким псеудонимом:
Узимање мушког имена у то време значило је и потребу књижевница да се њихово дело схвати „озбиљно”.
Како разумеш обрнуту ситуацију коју критичар претпоставља у вези са прозом Исидоре Секулић: да се иза
женског псеудонима крије мушкарац? „Наслови, и садржаји, у тој књизи су: самоћа, чежња, главобоља, круг,
мучење, питања – увек питања, и увек стављање под питања ствари у себи, око себе. А све то заједно се зове и
значи: Сапутници. И, тачно ће се догодити да, на пример, последњи прозни рад Исидоре Секулић буде кроника
’Деца’ и да то само у једном ширем казивању буде исти свет као, у већ поменутој, првој новели ’Буре’. [...]

Тема детињства пратиће Исидору Секулић и у њеним есејима, записима – у честим приликама кад буде
залазила у корен карактера и судбине какве личности.”

Ерудиција, рафинирана осећајност, изграђен стил – главне су особине Исидоре Секулић као писца Напиши
састав под насловом Моје тајно скровиште или Мој кутак.-свестрано образована, приповедач, романсијер,
есејиста, путописац, књижевни критичар, преводилац.

Ретроспективно приповедање: приповедач казује о својој прошлости, о догађајима и доживљајима који су се

десили пре времена казивања

ISIDORA SEKULIĆ – prva žena član Srpske kraljevske akademije (Kraljevine Jugoslavije) i, potom i SANU, osnivač,
počasni predsednik i sekretar Srpskog PEN-a, počasni član Srpske književne zadruge i Matice srpske, prvi predsednik
Udruženja književnika Srbije, obnovljenog posle Drugog svetskog rata, saradnik mnogobrojnih novina i časopisa.

Napadana i osporavana zbog kosmopolitizma, tokom života putovala je po Evropi zbog usavršavanja, pa čak i u doba
Balkanskih ratova. Često je isticala da je bila pretplaćena na dvanaest stranih književnih i drugih časopisa. Iskazivala je
evropski duh u prvoj knjizi proze Saputnici (1913) i u Pismima iz Norveške (1914). Jovan Skerlić je u negativnoj kritici
Saputnika napisao da je to „jedna nova pojava eksplozije ženske iskrenosti u književnosti“. Kosmopolitska knjiga Pisma
iz Norveške naišla je na ćutanje srpske književne javnosti, a Skerlić je kritikovao autorku govoreći da ima „maglu u glavi
i led u srcu“. U Dnevniku Isidora Sekulić je zabeležila da je zbog tih kritika pocrvenela i zaćutala. Isti Dnevnik kasnije je
spalila.

U leto 1920. godine otputovala u Kristijaniju (Oslo) na zasedanje Međunarodnog saveta žena, na čijem je otvaranju
održala vatreni govor. Drugu knjigu je posle negativne kritike iz pera Milovana Đilasa spalila te je ovo delo, iako
obimno, na neki način ostalo nedovršeno i nedorečeno.

Ja sam dete svoga oca po svemu. Ne volim tuž nos gde mu mesto nije; ne vidim smisao, a vidim odvratnost da čovek
pred grobom žuri da još poslednji put nasiti jezik ogovaranjima i indiskretnostima…

Pred smrt je spalila gotovo svu prepisku i rukopise.Isidorin istinski patriotizam, prožet pravom ljubavlju za svoj narod i
Srbiju, ali uvek stavljan u kontekst sveta i Evrope, mogao bi biti putokaz sadašnjim generacijama. I kako bi sama Isidora
rekla: Nacionalizam je velika i opaka stvar, ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam po najčešće pitanje kulture. Jer je
kultura samo jedna u celom čovečanstvu kad ništa drugo nije, do današnjih dana.Kultura bogati ljude, umetnost je
sreća ljudi, a sreće su internacionalne, istovetno ljudske od početka vekova.

nju su govorili da je mudra, pronicljiva, hladna, savršenih manira. Iako se sama načelno zalagala za patrijarhalne
vrednosti, kao žena je pomerila mnoge granice i vrlo lako se u bilo čemu mogla odmeriti sa bilo kojim muškarcem toga
doba. Bila je sekretar Upravnog odbora Međunarodnog saveta žena, jedan od osnivača Udruženja učitelja srednjih
stručnih škola, član odbora Jugoslovenske antifašističke ženske fronte, dopisnica Srpske kraljevske akademije nauka,
članica Srpske akademije nauka i umetnosti, predsednica srpskog centra PEN-a, predsednica Udruženja književnika
Jugoslavije i predsednica Udruženja književnika Srbije.

Putovala je mnogo i najčešće širom Evrope, a najveći utisak je na nju ostavila Norveška, gde je i živela i u kojoj je
pronašla potrebni mir.

Njena dela su književno vrlo zrela, precizna, ali i lirski obojena i preplavljena istinitim osećanjima. Najznačajna dela su
joj: Saputnici, Pisma iz Norveške i Kronika palanačkog groblja.

U njima Isidora secira svoja osećanja, svoje impresije, svoje boli, razmišljanja i kroz lirski psihologizam opisuje svoje
najdublje doživljaje. vrlo zreo, iako je ovo njeno prvo delo, i odiše nesputanošću, jasnim lirskim strukturama – ima
obeležja likovne umetnosti. Ne postoje zapleti kao takvi, već se stiče utisak da ste nabasali baš na njen intimni dnevnik,
a u to je vreme bilo vrlo hrabro objaviti sirova razmišljanja i osećanja jedne žene – slobodno, nesputano, snažno i bez
kajanja.

Svaka stranica treperi od nemira, nerešenih emotivnih stanja, fizičkog i psihičkog bola, neuzvraćene ili nesrećne ljubavi,
neprolaznih utisaka, najdubljih razmišljanja. Kičicama Isidora uspeva da dočara najtananija i najkrhkija trzanja duše i
tela i vodi nas na intimno putovanje koje svojom introspekcijom, svojim refleksijama, svojom iskrenošću mora i nas
barem malo da promeni.

Saputnici su poput slikarske izložbe, odnosno muzičkog komada, sa atmosferom koja se menja iz zapisa u zapis, od
prikaza usamljene devojčice koji obiluje estetikom ružnog, uživanjem u samoći deteta bujne mašte koje privlači
čudnovato i ružno, preko prishološkog prikaza žene koja dolazi moru da smiri svoja ustreptala osećanja i beži od
sećanja prikaza samoće, gde do tančina secira osećaj izolovanosti, koja je za nju bolest i smrt. Isidora govori i o onima
koji odlaze i napuštaju svoju zemlju i njihovom žalu za onim što su iza sebe ostavili. Govori o težini i jednoličnosti
života, o dubokoj patnji za čovekom koga više nema, našim nemogućnostima da izgovorimo prave reči kad je to
potrebno, o krhkosti naših bića, o neiskrenostima u našim odnosima, zatočeništvu naših potencijala i snaga.

Njeni su zapisi intelektualni, oni su posledica sati i sati samotnog promišljanja o čoveku, o ženi, o svetu i njegovim
nelogičnostima, o tome kako smo skrojeni i zašto smo tako skrojeni. Oni bujaju od prezrelih emocija, oni su i ambis i
uzlet, poraz i nada, nemaju strah da nas suoče sa svime što i od nas samih pokušavamo da sakrijemo.

Njen je izraz poetski, to su slike pretočene u reči, platna u njenom umu opisana jezikom poezije, a u formi priče. Bogat
lirski izraz daje utisak ponekad da se čitaju pesme, i uspeva da nam probudi emocije i tuge i empatije, ali povremeno i
radosti. Njene reči u ovoj zbirci su nesputane i slobodne, usamljene ptice koje prenose reči preko zemlje.

Istina je da kvalitet priča nije ujednačen, ali kao kompaktna zbirka, Saputnici su ogled o afektivnom pisanju kojem ne
fali umnosti, gde su emocije iznete neprečišćene, ali ih reči oblikuju u smisao i daju im svrhu.

O njenim Saputnicima je pisao i Jovan Skerlić u svojoj kritici Dve ženske knjige. On joj priznaje da je u njemu izazvala
čuđenje, hvali njen stil i izraz, sposobnost za introspekciju, ali kaže da svoj talenat za analizu i samoposmatranje
zloupotrebljava i da ne zna za meru. Međutim, za njega su njene priče trivijalne, isuviše ženske, za njega su njena
psihička trzanja potpuno nebitna pred velikim društvenim neprilikama tog vremena (1913). Skerlić je, inače, verovao
da književnost treba da bude i društveno odgovorna, što on kod nje ne pronalazi, i to joj vrlo zamera. Dakle, priznaje je
joj nesporan talenat, lakoću izraza, ali smatra teme o kojima govori nezanimljivim, ličnim, čak egoistčnim.

Sličan stav zauzima i Anton Matoš u svojoj kritici Ples riječi. On, takođe, uzdiže lepotu književnog izraza i stila kojim
piše, ali su za njega Saputnici jedna posve ženska knjiga, njegova je kritika vrlo seksistička i čitavu zbirku posmatra kroz
odnos muškarca i žene, pripisuje pričama žensku slabost koje ovde nema, poistovećuje lirski izraz i poetski pristup
ženskoj energiji, naziva je ,,knjižicom neisplakanih suza”. Matoš kaže: ,,Ružne su samo one (žene) koje to žele, a i ova
ovdje to priznaje iz koketerije, da bude što zanimljivija i da čuje evo naš demanti. I literatura je njima sredstvo
begenisanja i ljubavnog domjenka.”

pisaca na žene uopšte, a posebno na žene u književnosti. pesmu bez strofa i odmora, pevali poeziju kratkoga života,
pevali snove blede devojčice koja je htela daleko, daleko!

Ne mogu mišlju da dostignem sav i ceo pojam usamljenosti. To nije toliko samoća, koliko je neka otuđenost ljudi i
stvari koje život tako izukršta da su uvek tamo gde im je strano, tuđe i hladno. Do kraja i bezrezervno posvećena lepoti
smislene reči, Isidora Sekulić je za života stekla uvažavanje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena.
Kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala je u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog
umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi
Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima.

Često je bila osporavana i meta različitih tračeva. Pametnu, suptilnu i ženstvenu Isidoru Sekulić čaršija je pretvarala u
dosadnu i mračnu književnicu. Kada joj je bilo dosta ogovaranja i spletki male sredine kao što je bilo Pančevo, zaključila
je da je ta sredina ne želi i počinje da putuje po Evropi. Proputovala je mnoge zemlje kao što su Italija, Rusija,
Francuska, Nemačka, Engleska, Norveška i mnoge druge. Nigde nije odlazila kao turista. Svaku zemlju je pre putovanja
detaljno proučavala. Interesovala se za ljude, njihovu kulturu i tradiciju, mitologiju, običaje, verovanja i sve ono što čini
jedan narod.

Govorila je više jezika, poznavala razne kulture, filozofiju, muziku i slikarstvo o kojima je i pisala. Znanje i pamet su joj
najviše zamerali. Interesovala se za probleme izvan knjiga i umetnosti. Mučena nesanicom, noći je provodila u pisanju i
čitanju, prevodeći spise sa devet jezika, kucajući na pisaćoj mašini. Najviše je uživala u društvu mladih ljudi i mnogi pisci
tog vremena su odlazili kod nje, jer su voleli razgovore s njom. Prema rečima savremenika prezirala je lažni moral i
sanjala o večnoj ljubavi. Umetnost je za Isidoru Sekulić bila religiozna i tragična. Zvali su je i srpska Virdžinija Vulf.

1912. godine prvi put odlazi u Skandinaviju. Objavljuje priču u Skerlićevom „Književnom glasniku“. Međutim, kada je
objavljena knjiga „Saputnici“, Jovan Skerlić ju je oštro kritikovao pišući da je to veoma subjektivna, lična knjiga, te da je
nerazumljiva, usiljena i kitnjasta. Skerlić je, takođe, smatrao da je u doba ratova mlada Isidora trebalo da bude
posvećena ratnim temama i brigom o stradalima, umesto što je postavljala intelektualna pitanja. Sekulićeva je bila jako
pogođena ovom kritikom.

S druge strane, Jovan Dučić je tvrdio da je njena knjiga "Saputnici" jedna od najboljih u srpskoj i evropskoj kniževnosti.
Rekao je da je samo duboko nesrećna osoba mogla da napiše takvu knjigu sa toliko topline.

Brzo nastaju njena "Pisma iz Norveške", koja su takođe imala loš prijem kod kritičara, a potom i "Đakon Bogorodičine
crkve" potresna ispovest za koju se pisalo da je nastala kao proizvod njene zaljubljenosti u vojvođanskog đakona.
Knjiga je bila predmet ismejavanja. Krleža je bio možda i najokrutniji napisavši: "Gospođa Sekulić se zanosi knjigama od
dvanaest štampanih tabaka za pravoslavlje, tamjan i đakone".

Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim
sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole".

Divila se Milošu Crnjanskom s kojim je radila intervju na temu "Gde živi najsrećnija žena Jugoslavije". U uvodu Crnjanski
je napisao: "Otmena, i kao svi otmeni, napaćena i usamljena, ona ima za sobom i jedno veliko iskustvo žena i ženske
duše. O ženi, ako ne u ime žene, niko u nas ne može govoriti sa toliko prava i tako pozvan kao gđa Sekulić".