Милутин Ускоковић

(Užice, 16.04.1884 — Kuršumlija, 28.10.1915)

Чедомир Илић

Посвета: књигу посвећује погинулим Србима у ратовима 1912. и 1913. године.

Мисли да је њихова слава највећа.

I
Roman je napisan u trećem licu.
U subotu 9. jula 1900. godine, Čedomir Ilić, glavno lice ovog romana, koračao je lagano
svojim uobičajenim putem iz Biblioteke na Terazije, pa Krunskom ulicom na Vračar, gde
je davao lekcije jednom gimnazistu. On je bio student filozofije, vrlo visok, gotovo
džigljav, ali mlad, prijatnih, muških crta, buljavih očiju.. obučen nemarno, siguran u sebe
u svoju budućnost, u dobro koje će činiti svojim sugrađanima, Srbiji, možda celom
čovečanstvu.
Časove je držao kod profesora Jovana Matovića, poznatog opozicionara, koji je trenutno
bio u zatvoru jer je osuđen kao veleizdajnik. U kući je ostala njegova supruga, ćerka
Paraskeva koja je hramala na levu nogu i koju su zvali Bela zbog seljačkog imena (ime
profesorove majke), sin Mladen i dve bliznakinje. Živeli su u Krunskoj ulici. Tog dana je
u njihovoj kući saznao za odluku kralja Aleksandra da se oženi Dragom Mašin (10 god.
starija od njega, žena iz susedstva, udovica...).
Bela, kad je razgovarala sa učiteljem, koji je davao časove Mladenu, stavljala je u svoj
glas prirodnu želju za dopadanjem. Danas je gospođa Kleopatra, kršteno ime gospođe
Matovićke, pustila mladića u salon, iako ga do tada nikada nije puštala, smatrajući da
sirotinja treba da bude srećna što uopšte ulazi u jednu ovakvu kuću. Sada je htela da se
pokaže. U jednom trenutku njemu se Bela učini slatka i meka kao kajsija koju mu je
nudila. Videlo se da devojka nije ravnodušna prema Čedomiru.
Госпођа Матовић посрами Чедомира када свом сину Младену каже да је он
сиромах студент, али вредан и образован па да се угледа на њега. Онда се као
извињење обрати Чедомиру рекавши му да у његовим годинама сиротиња није
зазор.
Одушевљење породице је прешло и на Чедомира. Тога дана није се ништа нарочито
догодило лично њему, али је његово срце уздрхтано лупало у грудима, као да се
дешавало нешто што ће изменити цео његов живот. Он је био дубоко заузет самим
собом и видео у том тренутку цео свој дотадашњи живот као једну слику, као једну
представу. – делује као антиципација.

II
Retrospektiva – Čedomir Ilić rodio se godine 1878. u Valjevu. Škola mu je išla lako. Prva
zabavna knjiga koju je pročitao bio je posrbljeni Robinson. U gimnaziji je pročitao
Odiseju. Na Velikoj školi on svoje prijatelje deli na dva tipa – prvi je onaj koji je već bio
gospodin, ciničan, bez interesa za politiku, naučio je da mu život donosi čist prihod.
Drugi tip – velikoškolac-političar koji ne pazi na spoljašnost, zapušten je. Sloboduman je
bar u teoriji. Ilić se više družio sa drugom grupom jer kako mu je otac umro nije imao
imao novčanih sredstava da se preda ovakvom uživanju, mada je njima bio sličan po
tome što je voleo novo, lako, lepo, pa se u nedostatku materijalnog bacao u svet knjiga.
Drugi su mu ipak bili bliži temperamentom, a i mrzeo je bogatašku klasu.
Kad je došao na raspust, majka mu reče da mu sestru prosi Vićentije, sekretar suda, koji
traži 10.000 dinara miraza, tako da su njih dve rešile da prodaju kuću. Čedomir je posle
opiranja preneo sve na svoju sestru i tada prekinuo svaki kontakt sa svojom porodicom
iako je majka posle toga pokušavala da se izmire.
„У недостатку материјалног уживања он се бацио сав у свет књига, мисли, снова,
место путовања у Врњце, у Абацију, он је заједно с Фламарионом посећивао месец,
звезде, целе сунчане системе, где је откривао милионе нових ствари, чуда, лепота,
какве не би нашао ни у најчувенијој светској бањи. Виктор Иго га је водио по
најсјајнијим и најтамнијим крајевима Париза, Толстој му је откривао бескрајну
Русију с њеним дивљим кнежевима, готово идиотским алтриузмом, са сељацима-
свецима, и непрегледним површинама леда и снега. Живео је само духом.
Проналазио је масу задовољстава радећи дан и ноћ. Учење му је изгледало
најрадије, најсрећније решење човечјег живота. понекад би га обузела нека идеја
којом би решио једно од многобројних питања што су тада занимала интелектуалну
младеж, мисао магловита, нејасна, али стварна, жива, која га је пратила, легала и
дизала се с њим из постеље, и са којом је живео као са метресом.“

III
Sreo je Kaju rođaku, koja je učila devojačku školu. Ona ga je upoznala sa svojom
drugaricom Višnjom Lazarević. Višnjine oči su se zapalile od zadovoljstva, јер је
Чедомир у знак поздрава скинуо свој шешир. Imala je 17god pa je zbog toga u ovome
pronalazila izrazito zadovoljstvo. Kaja je obećavala praktičnu ženu i srećnu majku. Njena
drugarica bila je puna, zdrava, i videlo se da njena sudbina ne zavisi od nje same, već od
ljudi koje će sresti. Ona je bila iz Čačka. Kaja je otišla kući, a on nastavi da isprati
Višnju. Pitao je šta misli posle devojačke škole, i rekao kako ona nije dovoljna jednoj
modernoj ženi. Višnja inače nije ni razmišljala o daljem školovanju, planirala je da se
vrati kući kada završi devojačku školu.
Devojka ga je slušala upijajući svaku njegovu reč, duboko verujući da je njen život do
tada bio prazan. Kad je legla da spava čudila se kako je do sada mogla biti slepa. Sada je
budućnost videla kao neku široku reku sa zelenim obalama i nebom punim zvezda.
Sutradan u školi pitala je Višnju šta ona misli kad svrši školu. Ona joj reče što i do sad, da
se vrati kući. Kaja: Čuvaj se Čedomira, Višnjo. On nije rđav čovek, ja to znam. On je
sjajna inteligencija, priroda vrlo simpatična, ali karakter neodređen, nestalan, neodvažan,
slab. .... Sinoć sam čitala u jednoj knjiyi da ima stvorenja koja uđu u naš život jednog
dana, zauzmu ga i pometu; zbog njih promenimo svoje navike, ukuse, ideje, planove,
potpadnemo pod njihov uticaj, on ipostaju naši savetodavci, upravljaju nama i zapovedaju
nam. Шта нам онда остаје од слободне воље коју нам професори доказују толико?
Речи које Чедомир изговара Вишњи о еманципацији жена: Он јој саветује да не
гледа на ситнице као што је новац, због кога она планира да се врати кући кад
заврши школу. Чедомир јој је то рекао с поузданошћу која је урођена његовом добу
(младости). „Девојачка школа није довољна модерној жени. Она је уска,
непрактична, несавремена; она не даје позитивна знања. Не застаните на путу
еманципације! Ваши хоризонти остаће тесни, ваша схватања плитка. Треба храбро
поћи ка идеалу нове жене, јер нама требају жене на висини наших дана, жене
ослобођене свих предрасуда, жена-човек да се тако изразим. Угледајте се на
Рускиње, које су преплавиле универзитете по Европи, које ступају у најниже
слојеве народа да би га проучиле, олакшале му беду, просветлиле га. Оне се боре са
човеком раме уз раме, нема рада од кога се стиде, нема казне од које би их ухватио
страх. – Студент је говорио искрено. Износио је нове погледе о породици, о браку,
о улози државе у материнству. Те ствари су биле дотле далеко од Вишње као и
сибирска поља. Вишњу те приче заносе.
Слика Београда је веома лепа досад: „Београд се осмејкивао у изненадној и
пролазној топлини као старац који се напио добра вина.“

IV
Време иде доста брзо. У првом поглављу је лето, у трећем јесен, а сада већ пролеће.
Вишња и Чедомир су се виђали све чешће, увек са Кајом, а онда су почели да се
виђају и без ње. То се десило кад је Ч једном отпратио Вишњу до стана и позвао је
да сутрадан иду у дужу шетњу, пошто је празник. Толико су се занели, да нису
приметили кад је почела киша. Вишњин шешир је одлетео, Чедомир га је дохватио
и погледао у Вишњу. У сивилу се црвенела њена црвена блуза као божур, коса јој је
заводљиво падала преко лица, а ветар подизао сукњу и откривао ногу – овде можда
доживљени говор у заносу око лепоте њене ноге.
Он је био спремио читаво предавање о каузалитету воље, али је кад је угледа у
визији природних елемената, он се упитао нашто да јој пуни уши тим стварима, кад
је она и без тога лепа. Цело његово биће вукло га је од науке ка њој. Она је
предложила да сврате у механу, али он није имао новца и признао јој је то, што се
њој допало, а њега опустило. Весело су дошетали до града. Од тада су се звали по
имену, дуже задржавали руку у руци.
Чедомир је остајао слободњак у свему. Са тим уверењем које се граничило с
анархизмом решавао је сваки проблем. Вишња га је занесено слушала и веровала
свакој његовој речи. Међутим, кад би насамо размишљала о његовим речима, није
јој измицало да он оскудева понекад у јаким аргументима, да су његови закључци
често вештачке дедукције, па и софизми, и да с времена на време упада и у
противречности. У њој се бунио остатак старе душе, бунила се сва она ранија
наивност против извесних крајности Илићевог схватања ствари. Питала се докле
иде та свемоћна слобода, то ју је питала савест коју је образовала патријархална
кућа по типу беспрекорне врлине. Ја чујем само право, а где је дужност? Говори се
само о сељаку, али и остали сталежи имају своје проблеме. Поред пука постоји и
отаџбина. Вишња је обећавала себи да неће мрзети девојачку школу, и то је
испунила, и да ће Чедомиру речи своје недоумице, што није испунила. Чим би га
видела, осећала се пред њим разоружана. Он је знао толико ствари, прочитао
толико књига, сипао стране речи као лавину. Она није умела тако говорити.
Завршила је своје испите и сад је требало да се врати у Чачак. Он јој је пребацивао
да се неће вратити, да ће заборавити његове речи, да ће паланка бити јача од ње.
Она му је обећавала да ће се вратити. Направили су велику шетњу за растанак.
Сели су на клупу и он је погледа: Она је била као створена за нормална осећања –
види у њој здраву особу. И осети се крив што узнемирава то тихо језеро здравих
живаца бунтовним мислима нових дана. Али је био за њу јаче везан него што је сам
мислио. Раскид са породицом оставио му је празнину коју је Вишња неосетно
попуњавала. Он је пољуби у образ. Она се стресе, образ је заболи као да је ујео.
Устане и крену ка граду.

V
Вишња се вратила у Чачак. Била је ћерка Митра бакалина, поштеног и успешног
трговца, који је био скоро неписмен, па је сматрао да је школа врло битна. Говорио
је да је знање моћ. Вишњин долазак био је читав свечан догађај, али она није у
паланци више уживала као некада, иако је себе због тога корила. Она је била
изашла из уског живота, она му више није припадала. Њене мисли су ишле ка
Београду, ка студенту Илићу.
Ипак је још уживала у дружењу са својом другарицом Милевом. Њен отац је био
кујунџија, и са њом и њеним братом Вишња је провела своје детињство.
Радоје је био нешто старији, пратио их је у варош, окопавао им баштице за цвеће
итд. Учитељ се жалио да Радоје стално трчи напред: унапред учи лекцију која још
није задата. Био је својеглав и на крају су га истерали из гимназије. Отац му се
наљутио због тога, јер је желео да се он школује, али Радоје није хтео да буде
чиновник. Побегао је у село, и на једном потоку начинио воденицу, због чега су га
људи много поштовали и помирили са оцем. Вратио се и почео да ради с оцем у
радњи, да поправља сатове, разне машине. Учио је немачки. Посао је кренуо на
боље, и отац му је све препустио. Радио је и ван дућана. Основао је велосипедско
друштво, поправљао женама машине, декорисао кафенске сале за забаве итд.
Вишњи се допадао тај младић, жив, окретан, прав. Она је и несвесно високо ценила
његове чворновате руке. Радоје је умео лепо да говори. Критиковао је кога треба,
али му људи нису замерали, јер је волео људе. Волео је нарочито простог човека,
изгладнелог грађанина и одрпаног сељака, оно управо што држи целу пирамиду
друштва и који најтеже осећају њен терет. Радоје није знао звонке фразе, његов
говор био није био окићен социолошким и економским терминима, он није умео
ићи у облаке тананих апстракција. Он је стајао на земљи и говорио просто.
Радоје Остојић је приказан као сушта супротност Чедомиру Илићу, као здрава
страна те опозиције.
Једног празника су се прошетали по вароши, и кад ју је Радоје питао да ли јој
недостаје Београд, она му је рекла да ће се вратити тамо на даље школовање, на
универзите. Он се тргне кад то чује, али је испитује шта ће њој универзитет. Она му
одговара Чедомирове речи – да девојачка школа није довољна жени која хоће да
буде на висини свог времена. Радоје коментарише да наш универзитет само
фабрикује чиновнике, од младих, паметних људи прави непоштене канцеларијске
слуге. Говори о томе да треба уместо тога образовати сељака, научити га да закрпи
чакшире кад се поцепају. Да жена треба сељака да научи чистоћи. Наш сељак је
запуштен, прост, прљав, смрдљив. Ипак, он није непоправљив. Оставимо модерне
жене нека брину своју бригу, па загледајмо своје јаде. Нека наше жене науче своје
људе луксузу чистоте, нека му омиле кућу више од кафане, нека подигну бољи
подмладак него што смо ми. Шта ће ти боље еманципације?
Сељака треба образовати, научити га читати и писати, просветити.

VI
Реалистички опис малих башта поред којих четворо младих пролази у својој
шетњи. Радоје излаже Вишњи своју визију, коју жели да оствари – да искористи
реку за производњу струје и за наводњавање помоћу канала. Вишња је несвесно
поредила Радоја са Чедомиром, који је такође имао велика одушевљења за бољи
живот, за нова прегнућа. Својом малом главом она је обухватила ове обадве
широке царевине мисли и трудила се да их разуме обе и да их помири. Говор њеног
земљака био јој је ближи, јер је био практичнији, опипљивији, земаљскији. Гледала
је његове очи које су сијале као ватра која се стварала у сусрету металног крста на
цркви и сунчевих зрака. Он је прво њој изложио своју идеју, и кренуо је да јој каже
да њему треба један искрен друг, жена као што је она, учена у својој простоти и
проста у својој учености. Али није то изговорио.

У исто време Чедомир хода од куће Матовића. Опис Београда: Београд је изгледао
као лепа Циганка кад иде на бал. Ошета до Калемегдана. Размишља о државном
догађају – краљевој женидби. Свет му смета. Око срца му је било весело, топло, па
и жалосно. Мило му је било што је реакција пала, слобода се објављивала, што је
настајала нека промена најзад. А мучно, што је, можда несвесно, осећао да је он
сувише мали да би могао припомоћи тој промени. Није му било добро. Гледа
црвену бубу која се пење уз камичак и мисли на државни удар, на професора
Матовића коме скидају букагије, на његову ћерку, на своју љубав, лектире.
Размишља о краљевој женидби са Драгом Машин. Како минисри нису сачекали ни
да им се оставка уважи. Како су њихови кабинети вечерас празни, како Србијом
вечерас нико не влада. Он је волео своју земљу дубоко. Мислио на њену будућност.
Сећа се Беле и Вишње. Као сви људи који воле књиге, Чедомир је био склон
маштању. Од ове две девојке ствара у својим мислила идеалну драгу. Од Беле је
узимао њене ситне префињене црте, њен осмех мачкице која се умиљава, њену
несташну веселост. Овај профил задахнуо је Вишњиним повременим руменилом
здравља, њеним изразом беспрекорне чедности и њене угасите очи.
Кад се дође до немогућности, младић се трже. Жалосна стварност приказа му се
тада исто тако лако као и тај сан за идеалном драганом; он је био сиромашан ђак,
без родбине, без сигурног прихода, без пријатељских веза и заштитника, права
друштвена нула, некористан никоме и који се никога не тиче. Ова издаја сна заболе
га као удар у срце. Језив опис Београда, у коме се открива Чедомирово душевно
стање.

VII
Летњи дани су пролазили споро. Чедомир је живео у Савамали и подносио своје
сиромаштво. Хранио се у чокалиници, где је сусретао Зарију Ристића, класичног
филозофа, који је желео да буде мудрац. Чедомир је добијао писма од Вишње,
обична, без икакве приче о присности, али су грејала његово срце. одговарао јој је у
истом уздржаном тону.

VIII
Са Заријем испред библиотеке прича и Зарије га убеди да не припуштају леп дан
крајем лета. Чедомир, као добар Словен, прими радо овај изговор да не ради ништа.
Изненади се и збуни кад угледа Вишњу. Остави Зарију и крене са њом.
Шта су они рекли једно другом? Да ли су застали или ударили лево или десно? Ко
то зна? Ко ће то рећи? Ни они сами не би умели казати.
Вишња му прича како је с муком наговорила своје да је пусте да се врати у Београд.
да се ужелела Београда. Отишли су на клупу на којој су се растали. Чедомир је хтео
њену руку да принесе срцу, али му она није дозволила. Праву љубав видела је само
у браку. Управо, она за њу није постојала, већ брак, муж. Стога је од Чедомира
очекивала старинску изјаву, после које ће је звати вереницом и обећати јој се за цео
живот, пред родитељима и људима.
Пријала јој је слобода на Великој школи, која се налазила у Капетан-Мишином
здању. Та зграда је имала нечег пријатељског, свог. Ту жандармима није било
дозвољено да уђу, и студенти су имали пуну слободу. „Слобода, драга, мила
слобода, пун идеал тога појма, тако присног свима нама навикнутим на
распуштеност источњачком природом, савршена слобода, ускраћивана дугим
ропством под Турцима, испуњавала је тај посвећени кут Београда и била његов
најбољи украс. – апологија слободе, али мислим да је пишчева пре него Вишњина,
па је стога у питању коментар. Тако слободна, још више је ушла у социјалистичке
идеје, у борбу против формалистичког друштва, где диплома замењује таленат, где
парче хартије вреди више него глава. Те су је теорије храбриле, подизале,
одушевљавале. Она је веровала у њих, у њино брзо остварење, у њихов велики
принцип: „сваком по способности, свакој способности по њеној заслузи.“

IX
Матовић није одмах пуптен с робије. Прво су му ублажили казну, па га после
неколико месеци пустили. Госпођа Клеопатра, његова жена, средила је већу кућу у
коју су се уселили. Салону је посветила највише пажње и он је био хладан као
дућан с намештајем. Вешт посматрач би по тој одаји оценио жену која ју је
наместила. Чедомиру су повећали плату тако што је код њих становао и хранио се.
Бела је била љубазна према њему, разумевајући његову сиротињу као недостатак.
„Он сиромах, а ја хрома“. Мислила је и веровала да су тако равни једно другом.
У тој средини која је била далеко од праве раскоши, али за Илића представљала
готово свет блаженства, попуштала су његова начела строгог социјализма. У клубу
који је носио име Група Великошколаца Социјалиста дошло је до мимиолажења по
питању неког митинга, и Чедомир је прешао у радикале. Вишња, која је ишла у
крајност као и све жене, није му опраштала ту издају. Сада је била ватрена
поборница социјалиста. – по слици жене Ускоковић великим делом подсећа на
Сремца – елементи мизогиније. Вишња му је говорила да ће так једном и њу
оставити. Између њих се и водила потајна борба. Она је желела брак, а он не. Он
није хтео да склапа озбиљније везе, он ниеј тражио у њој звезду пратилицу, већ
метеор који ће се појавити на његовом небу, осветлилти га чаробно, па се после
изгубити. Она је била само нешто пролазно.

X
Илић је у таквим тренуцима мрзео своју драгану. Сваки њен покрет, који није ишао
у прилог његове себичности, тумачио је као да је управљен против њега. постао је
љубоморан. Али би се запитао шта она ради и осетио се сам, као у гробу. Тада би
одлазио у варош, а и даље пред собом видео њено лице. Свет му се чинио празан,
шупаљ, бесмислен без Вишње.
Једног дана Бела га је питала шта му је, да му нешто можда не фали код њих. Мајка
и укућани су је размазили, била је болешљива, нервозна девојка. Стално у кући. И
да је Чедомир био ружнији, опет би желела да му се допадне. Она би га позивала на
ручак. Њен глас му је звонио као труба војске која иде у помоћ, као поклич на
освету, на буну. Што му се допадало код Беле у тим тренуцима, то беше нешто
више од њене лепоте, то беше њена симпатија, далека, нова, друга љубав која се
приближава. Ипак нешто у души говорило му је да спречи мисао да не иде тим
правцем. Одлазио би на ручак.
Јован Матовић био је сељак у грађанском оделу. На његовом лицу је играо
интересантан израз одлучности који је прелазио у трагику. Осамдесетих година,
када је почео да се бави политиком, формирале су се две стране – народ и круна. С
обзиром на то да потиче са пространих, слободних златиборских сувата и са
наслеђеним искуством да Србија све што има, има да захвали само своме сељаку,
лако се одлућио да приђе народу. Његов радикализам није био више политика, већ
једна врста религије. Он би место крста набио на олтар гуњ и опанак. Мада је био
висок чиновник, није се могао отрести простачких склоности сељачког сина. То је
надокнађивала својом наклоношћу према ноблесу. За ручком се поведе прича о
браку и љубави. Бела гвоори о љубави као најважнијем елементу брака, за разлику
од њене мајке. Клеопатра пита Чедомира. Он се суздржи да каже своје право
мишљење – да у брак не верује, да брак сматра неприродним и неморалнм, једном
врстом ропства, да верује једино у слободну љубав. Бојао се да не начини какав
испад, имајући већ извесна искуства о београдском животу, о Београду, где вечито
има нечег непознатог, где већина људи крију своја уверења и своје особине. Каже
им да о томе није мислио.
Клеопатра опомиње Белу, која помало прелази границу у понашању према
Чедомиру. Родитељи су обоје осећали као своју кривицу што је Бела саката, јер је
пала у детињству због недовољног надзора и сломила ногу. То су јој надокнађивали
угађањем. Дотичу се новца, као важног за брак, јер према Клеопатрином мишљењу,
брак је посао.
Илић је мрзео новац, оном мржњом помешаном са зависти, коју осећају слаби
према јакима. Он је у новцу видео силу која учвршћује живот, пријатеља који
одржава човека, моћног протектора који дарива права и користи. Он га није имао, и
чинио му се као лични непријатељ кога треба савладати. Желео је да га има да би
себи осигурао слободу кретања, да би радио само оно што воли, да буде свој и
припада самом себи.

XI
После ручка код Матовића се седело, али све мање што је професор имао више
обавеза. Деца су им била размажена, и они нису водили рачуна о њима. Он је ишао
за политиком, а и она би изашла из куће и не би је било по цео дан. Једног таквог
дана кад су се сви разишли, остали су сами Чедомир и Бела. Она га је питала да ли
је срећан. Онда су се двапут љубили и грлили. Чедомир бежи од куће, знајући да
греши.

XII
Чедомир жели све да призна Белиним родитељима, али стално одлаже. Она са њим
игра игре неко време, па уђе код њега у собу. Пољупци се дешавају сваки дан.
Чедомиру је било јасно да је не воли, бар не оном чежњивом и стидљивом
љубављу, коју је осећао до тад према Вишњи. А чинило му се да ни Бела према
њему нема дубоких осећања. Доиста она није размишљала много. својим
прохтевима није постављала границе. Тражила је навалице срећу. Опасности су јој
годиле.
Једном га је позвала у своју собу. Он је отишао. Она је рекла да јој некад дође ноћу,
гледаће звезде.

XIII
Вишња је студирала. Први пут се осећала заиста слободно. Уживала у дружењу са
својим другарима истомишљеницима, социјалистима – комунистима. Једном
приликом је угледала државни фијакер и у њему Чедомира са Белом. Мисли о
свему. Схвата да је она била неправична према њему. Приповедач о њему говори
као о њеном учитељу. Она све ставља под питање, и студије и еманципацију, ако у
њеном животу нема Чедомира. Одлучи да морају да разговарају и да се објасне.
Пролеће је.

XIV
Једном су се срели пред фотографским излогом, и она је побегла од њега. Други
пут га је одвела у свој стан и спавала са њим. Онда је почела да плаче и он је испао
кривац. Рекла му је да би могли бити тако срећни. Али Илић, као и сви људи који
траже од своје судбине више него што она може дати, бежао је од своје среће,
мислећи да трчи за њом. Није прошло ни неколико минута, а он је већ био на
улици, сам.
Поредио је Белу и Вишњу. Бела је тражила задовољство не по осећању него по
пмаети, док је Вишња била жена-другарица, која диже човека на посао, пружа му
подстрека за велика дела. општење са њом даје радости, одмора, утехе, а не нове
невоље и морално пропадање.
XV
Супружници Матовић причају о Бели и Чедомиру. Клеопатра ће то да среди.
Чедомир је у том моменту мислио да је његов однос са Белом сасвим скривен од
света. Њега је мучио сукоб његових осећаја: његове љубави према Вишњи и
његовог љубакања с Белом. Вишњу је волео, у то је био сигуран. Белу није могао
оставити. Она је била ту, нудила му се, украшавала његов живот многобројним
нежностима. Њена љубав ласкала је његовим жељама да живи и буде срећан. У
њему се сукобљавају човеков инстинкт да тражи своју сопствену срећу и дужности
друштвеног живота онаквог каквог су га створили закони, нарави, навике. Он је
стајао на прекретници и није се могао одлучити камо да претегне. Интелектуални
живот је одвојен од практичног.
Идеални егоист који тражи целокупност своје среће, Илић је осећао да ће та срећа
било једним било другим избором изгубити један део своје потпуности. Он није
видео да сви око њега имају неки крст на леђима. Он је видео само себе.
Упркос повременим налетима одлучности, он је остајао на свом месту. Упркос
дубоким уверењима у сопствену вредност, он је оклевао. Сумња га је у свему
задржавала.
Сад је избегавао обе девојке, предавао се учењу и књигама, лутао по забаченим
крајевима града и простачким кафанама. Ти заборави су му пријали. Остављао је,
као сви слаби људи, времену, каквој повољној прилици или случају да они реше
његову судбину.
Једном је усред ноћи отишао у Еснафлију – кафану на рђавом гласу.
Поглед из садашњости – ова чатрља је била тако бедна да се чинило да је од својих
посетилаца попримила навику да и сама пије, и тако је изгледала, посрнуло и
пијано, док се једног дана није срушила. Сат то место стоји празно.
Тамо је срео Зарију Ристића. Он му, добро пијан, говори да ракија једина весели
њихово жалосно доба. Да је Чедомир одликаш у школи, сталан гост на
министарској трпези, али свеједно несрећан као и све ове пропалице око њих.
Чедомир му говори да њихов живот тек почиње. Њега чекају велика дела. Не зна
тачно каква, али велика несумњиво.
Зарија му говори да ако хоће да буде виђен, да критикује туђа дела не стварајући
ништа. Ако хоће да буде задовољан, онда мора да оде из људског друштва, и да се
приближи природи и животињама.
Чедомир му говори да је његов живот међу људима: Мене чека живот необичан,
јак, велики. Он мора доћи. Ја не смем живети обично. Али ако не дође, ако буде
морао да живи као сваки други, онда покаже Зарији пиштољ.

XVI
Радоје Остојић је успео да оствари своје планове око хидроелектране. Људи су
живнули, уживали у раду и струји пре времена, а Радоје је постао њихов јунак. и
Вишњин отац му је помагао. Вишњина мајка се разболи, и Радоје у Митрово име
пише Вишњи о томе. Вишњу је то писмо нашло у тешком расположењу. Било ју је
стид због оног што је урадила, чак и од Чедомира. Крила се у својој соби. Сумњала
је у идеје за које се залагала. Сместа је отишла кући. Годило јој је мисао да се
допада Радоју, али њему треба другачија жена од ње. Неговала је мајку, и опасност
је прошла.
XVII
Вишња се смирила код куће. Грешка с Чедомиром сад јој се чинила веома далека.
Писала му је да је код куће. Од њега одговор није долазио. Питала се зашто, можда
није добио писмо.
Он га је добио. Али није знао ни како да јој саопшти оно што мора, ни како да
такво писмо пошаље, а да је не компромитује. После онога што се догодило са
Вишњом, он је избегавао Белу, али га она није остављала на миру. Једном
приликом му је села у крило и прочитала неку песму, која га је подсетила на
Вишњу и прожела цело његово тело задовољством. Пали су једно другом у загрљај.
Затекла их је њена мајка. Бела је бранила њега, и говорила да се воле. Клеопатра
пита Чедомира да то потврди, и он потврди, иако то није била његова истина.
Клеопатра их благослови и оде да спрема веридбу.

XVIII
Клеопатра је убедила мужа да одобри брак, али не пре него што Чедомир заврши са
испитима.
Никад Илић није јасније осетио два човека који су живели у њему; један миран
студент из унутрашњости који гледа своје књиге, труди се да одговори свим
дужностима, води бригу о дневним потребама, расподељује своја средства, и други
немиран дух, заљубљен у бескрајност, фантаст који захтева све лепоте од живота,
усамљено биће што се ни с ким не да да удружи, идеалиста, који ради само на
крупно. Испите је положио са свим петицама. Пред венчање види једног радника,
који је због достојанства покушао да се убије. Приредили су скроман пријем због
Белине ноге, и после венчања кренули у Париз. На станици купује хрпу новина да
би прочитао о оном раднику.

XIX
Вишња седи код куће, не сме да изађе сама да је не би оговарали. Радоје у пролазу
прича са њом док она стоји на прозору. Са његовом сестром се шета увече.
Уочи Ивањдана иду на излет, беру цвеће, певају народне песме. Радоје се
одушевљава Моравом. Вишња је у заносу. Седне у вилинско коло да плете венац, и
једна девојка каже да се ниакд неће удати. И она и Радоје то одбацују као гатку и
нагваждање. Радоје у шали каже да ће она поћи за њега. Вишњу обузима језа, неко
тешко осећање, страх. Стрепи да је министрова ћерка разлог зашто се Чедомир не
јавља. Радоје је теши. Она почне да плаче и призна му да воли другог. Он сузбија
свој бол због њеног.

XX
Вишња из новина сазнаје да се Чедомир оженио. Мајка примећује да јој је тешко.
Она је због Чедомира променила цео свој живот, противила се вољи родитеља, није
слушала савете пријатеља, угушивала је глас савести. И он је сад оставља... –
доживљени говор.

XXI
Вишња је оставила универзитет и пошла за учитељицу. Мајка јој је умрла тог лета
кад је сазнала да се Чедомир оженио. Покушала је да буде домаћица у кући, али јој
није ишло. Ти послови више нису били за њу јер се окренула науци (наивно до
бола!). Електрана је пропала. Бујица је у пролеће направила штету, због које је
Радоје ухапшен и доспео на зао глас међу мештанима. Цело његово имање је
стављено на добош. Он се пропио.
Отац је убедио Вишњу да се врати студијама у Београду. она је отишла, али јој
студије више нису биле занимљиве. Будућност јој је са њима као жени била
неизвесна. Онда јој је отац писао да се жени, и то са њеном другарицом Милевом.
Тада је напустила студије и постала учитељица у неком селу. Време је проводила
повучена из живота, волећи и даље Чедомира и остала чедна. Време је проводила
са старом девојком, колегиницом Аницом.
Пролазе четири године како је тамо. Аница је тера да иду на скупштину у Београд,
и она пристане.

XXII
У Београду среће Кају, која се удала и има троје деце. Сећа се њених речи о
Чедомиру, и како су се обистиниле – да понекад неко уђе у наш живот и промени
га, бла, бла. Тешко јој је да прича са кајом, смеши се, а плакала би. Одлази да шета
по Београду. обилази Дунав, сећа се места на којима се састајала с Чедомиром.
Шета се по Кнез Михаиловој. Сретне Чедомира. Он инсистира да разговарају. Хоће
да јој исприча како су протекле његове године, како је ниско пао. Она одбија у
првом моменту, па пристане да се сретне са њим сустрадан. Срели су се по киши.

XXIII
Блажени егоист, Чедомир ју је био готово заборавио, јер је мислио да је она
заборавила њега. У Паризу се одлично осећао, читао, истраживао, али Бели није
било добро. Почеле су свађе. Некада и по месец дана нису причали. Он је сматрао
да жена треба да слуша мужа, и од тога није хтео да одступи. Илић, који је видео
свет само кроз књиге, није имао ни мрве практичног смисла. Био је сув доктринар.
Није знао за обзире, компромисе, сходности, релативности, уравнотежења.
Умро је Белин отац. Доживео је неуспех као министар, па се повукао из службе.
Њих двоје су се зато вратили у Београд. бела није хтела више да иде у Париз, и
Чедомир је намеравао да оде сам, али му је укинута стипендија. То је средила госпа
Клеопатра. И средила је да њему дају посао у гимназији. Тај посао га је гушио,
осећао се понижен у свом осећању културног човека. Са Белом се и даље свађао, па
је у свађама учествовала и њена мајка, код које су сад живели, и која му је стално
нешто пребацивала. Чедомир је утеху налазио у лутању, у дружењу са Заријом
Ристићем, који се сада окренуо поезији. Једна од тих свађа је отишла предалеко и
он се покупио и отишао.
Док је он тако пребројавао своје несреће последњих година, електрични трамвај је
носио другарицу његових младих дана у правцу Врачара.
Аница погађа где је била и саветује јој да заборави прошлост и да се уда не
очекујући и не тражећи превише. Младост брзо пролази, а свет је окрутан према
онима који нису имали среће.

XXIV
Нашли су се и шетали. Причају о садашњим и некадашњим приликама у држави.
Он се опија њоме, њеним изгледом. Она му говори шта код њега не ваља.
Превелика преданост књигама и удаљеност од живота. Седају код споменика
Вилине воде. Вишња примећује да је тамо села у вилинско коло, овде на вилиним
водама. Он је пита да буде његова жена. Она жели да му се преда, али још није
разведен, и њено патријархално васпитање превлада. Одбије га и оде. Одмах се
врати у село. Аници је дала реч да проводаџише за првог који им се свиди. Радила
је са више воље.

XXV
Чедомир је изгубљен кад Вишња оде. Не оде сутрада на посао, и покушава да
заврши свој научни рад. Почиње да сумња у Дарвина и схвата да се његов став
променио. Али нема снаге да почне рад испочетка. Напољу је неко градилиште и
он посматра једног лепог коња, кога су у почетку поштовали, али онда почели
према њему да се понашају исто као према свима осталима. Коњ је болестан, али се
упиње да ради. Чедомир у њему препознаје себе. Газдарица му тражи папир за
потпалу и он побесни и да јој своје списе. Опипа пиштољ. Све му постане
одвратно. Он је добар као Христос, а толико је зла учинио. Никоме није привредио
ништа. Одјекне пуцањ. Приказује шта се дешава напољу, било је тихо, само се чују
вежбе у оближњој касарни – живот се наставља.

XXVI
Да ли случајно или не, Вишња те ноћи сања како се удаје за Чедомира. Не може да
спава. Хладно јој је, па је обузму мисли о Чедмиру, па јој постане топло. Пред
огледалом се скида, гледајући сене као неку другу особу и даје се Чедомиру. Аница
је нађе нагу на поду. Заман је Вишња звала свог драгана. Њега није било међу
живима. Његово тело је лежало на столу у хируршкој дворани београдске болнице,
а поред њега млада, хрома жена која је инсистирала да се секција не ради, и да јој
предају тело да га сахрани.

Београд, август 1911 – март 1913

Анализа

Наивно написано. Недовољно изграђен писац. Реченице без смисла. Намера је

очигледна. Двосмислености произлазе из нејасности.
„Кућом је владала дубока породична тишина“ – стилски веома несигурно. Каква је
то породична тишина? Невешто. Не без потенцијала, ипак.
Ликови су књишки, недовољно живи, неживотни.
Лепи описи Београда од пре сто година, прецизни. Могуће је створити јасну слику.
Реалистични описи.
Једина карактеризација ликова су приповедачеве речи – његов опис. Нема
илустрације. Он каже да је Чедомир слаб, и види се да ствара лик по тези, али се не
види у чему је тај лик слаб. Једино на новац и успех.

Д. Матић, Ускоковић и Београд

Мало је код нас писаца који су били толико заокупљени Београдом као што је био
Ускоковић. Он је за њега био једна од сталних литерарна тема, стална преокупација
и књижевника и хроничара, моралисте и социолога, који су се у Ускоковићу
преплитали. Београд је био његова брига, његово очајање, бол, животна драма, али
и његова најдубља радост. Пад Београда 1915. године били су, неком чудном игром
судбине, и његов крај. Умрла је једна епоха, његова бурна епоха, и с њом је и он,
несрећан због катастрофе, трагично нестао.
Описује лепоту заласка сунца, па каже да је Београд изгледао као лепа Циганка кад
иде на бал. Мислио је на стварно лепе Циганке, које су обавезно на својим некад
чувеним циганским баловима на Чубури носиле хаљине искључиво наранџасте боје
у свим нијансама до ватрено ружичасте.
Ускоковићев Београд је растао не путем прирдоног нараштаја, већ приливом нових
људи, који су долазили са свих страна земље.
Дошљаци (1910)
Чедомир Илић јасно показује да је основна Ускоковићева тема била дубоко
противречје које је лежало у људима његовог времена, а не одраз спољних прилика.
Он је покушао да изрази љубави, снове, промашености и поразе људи свога
времена.
Чедомир Илић (1914)
Види четири књиге тога доба у некој врсти дијалога: Дисове Утопљене душе,
Станковићева Нечиста крв, Исидорина Писма из Норвешке и Чедомира Илића.
Прве три су књиге бекства: Дис у неку ванвременост поезије, Станковић у
прошлост, топли кут успомена свог детињства, Исидора у даљину. Једино је
Ускоковић у Чедомиру Илићу забележио наш тренутак пролазности, један тренутак
Београда који никад више неће бити то, а ипак је тренутак који траје још.
Захваљујући Чедомиру Илићу сва та бекства постају јасна. Да иза Дисових речи, на
пример, промичу неки који су заиста тих дана и година корачали џомбастом
калдрмом Београда, неко сличан Чедомиру Илићу или Вишњи.
Три књиге савршеније су од Чедомира Илића. Чедомир Илић је свакодневнији,
небрижљивије писан, брзином плаховитих утисака, као да се Ускоковић плашио да
му се пропадне истина тренутка, можда и рогобатан, као да је писац и нехотице том
рогобатношћу стила желео да изрази и рогобатност стварности коју је бележио.
Понекад и несвесно узгредна нека напомена зазвучи толико пролазно београдски
да се човеку чини да је скоро свакога дана, по неколико пута, још и данас чује.
За роман није важно да буде лепо написан. Песник је онај који барата суштинама, и
поредак речи у коме су се јавиле неприкосновен је; романсијер је онај који барата
егзистенцијама, и речи су ту да се забораве, да се не запамте, а у нама да живе и
остану фиксиране само егзистенције које су речи евоцирале.
У Ускоковићевом роману нема ни великих подвига, ни херојстава, ни злочина, ни
гнусних поступака завођења или силовања, љубави које руше све бране, све обзире
и спаљују вековне предрасуде, већ само неки обичан, банални свакодневни живот:
улица под врелим јулским сунцем, један великошколац тромо и замишљено корача;
одлази у кућу професора и политичара, који је негде на робији – не каже се зашто,
то се у Београду увек знало – да његовом сину, који слабо учи, држи кондицију.
Све остало иначе познато то је што ће се даље одиграти, бар једним делом, у
роману: историја слична Нушићевој Госпођи министарки, само што ће овде, на
крају, завршити пуцњем из револвера. Чедомир Илић ће се убити, не зна се тачно
зашто. Да ли зато што му је живот био досадан или промашен, да ли зато што је
волео Вишњу, коју је напустио, и која ће на крају завршити исто тако смешно и
болно, у пароксизму избезумљене страсти, не смрћу, већ наслућујемо неким
бесмисленим, узалудним трајањем. То је драма бродоломника без бродолома. Сва
само од неких плахих наговештаја, неких сломљених хтења, никад довршених
чинова, саткана од грдних слабости. То је трагедија могућег, неоствареног, увек
промашеног, то су егзистенције које никако да се уобличе, лудујући од полета до
свенућа, од узлета до пада, од пренутох истина живота до терета предрасуда, до
неког неухватљивог колебања, а ипак је нека снага у њима, која се наопако увек
ломи.
Дани и године који су затим долазили као да су били зато ту да крње, подлокавају,
круне, блате тај трептај чистог заноса, који ипак не престаје да трепти у тој књизи,
писаној пером замоченим у мастило јеткости, горчине и разочарања. Рекло би се да
је скривена порука Ускоковићева: тај занос је аршин, теразије света: без заноса свет
не би могао, не може да постоји, занос је неопходан свету, да би горчине, слабости,
падови, изгубљен живот добили свој смисао. Они се и мере према тој основи или
том највишем домашају, који допуштају или спречавају да се један живот уобличи
и рашчини, али занос не гради живот. Има неке непрестане пристрасности у
Ускоковићевом писању: неко неутешно жаљење што све није онако како је то у
часу кад човек први пут отвори очи, откривајући у заносу живот. Вишњин први
сусрет са Чедомиром је сусрет с љубављу, са заносом који је никад није напуштао
за читавог њеног опустошеног живота.
Тај занос није престајао да продубљава њену нутрину, живот младе жене, све
изгубљенији уколико су године протицале, и само непресушни трептај тог заноса
давао је дубину њеном узалудном чекању.
Ма како неспретно, Ускоковић је својим последњим романом у нашој књижевности
отворио једно питрање, одшкринуо врата књижевној визији градског живота, који
је покушао да сагледа и слика без илузија, али не и без дубљег сензибилитета,
једног истинског доживљаја који допушта праву меру човека.

Р. Вучковић, Драма сањара у Ускоковићевим романима

(1966)

У делима Станковића, Ћипика и Кочића српска проза у техничком и уметничком

смислу је напредовала. Настављајући једним делом реалистичку традицију те
прозе, ови писци су је обогатили новим квалитетима импресионистичког и
симболистичког стилског поступка, суптилним нијансама у давању психологије
личности и новим квалитетима језика. Но и поред тога, једно од општих места у
критици тога времена била је жалопојка над чињеницом заостајања прозне
књижевности, коју није умањила ни чињеница да се поред приповетке тада јавило
и више значајних романсијерских дела.
Ускоковић је штампао три књиге приповедака. У својим приповеткама и романима
ствара један новији тип прозе, без довољно литерарне снаге и вештине, али са
новим осећањем за ствари и стилом другачијим од претходника. Та новост
огледала се у смислу за савременост и у сагледавању драме генерације којој је и
сам припадао, а која је наговештавала општу трагедију човечанства у првом
светском рату. Како је она транспонована у његов роман?
Његова књижевна делатност везана је за перод од десетак година пред Први
светски рат. Он припада, заједно са Исидором или Вељком Милићевићем, групи
прозних писаца који су у својим делима, као Пандуровић и Дис у поезији,
истраживали суморна расположења своје генерације и били под знатним утицајем
духовних и књижевних струјања на Западу тога времена. Њихов циљ је био да
унесу донекле нове садржаје и да их формално обогате новим могућностима којима
је проза тога доба већ обиловала. Известан симболистички мистицизам, као и
рафинирано декадентно осећање живота показивало се у њиховим прозним
текстовима. То важи и за Милутина Ускоковића, за његове приповетке и цртице,
као и касније за романе Дошљаци и Чедомир Илић.
Његови романи поздрављени су тада од критике и као прва дела која покушавају да
реше нека питања и конфликте тадашњег београдског живота, па им је и због тога
придаван изузетан значај. Истовремено, они су давали и најширу слику Београда и
у том смислу представљали су новину у односу на раније српске приповедаче и
романсијере који су се тематски везивали најчешће за сеоску или маловарошку
средину.
Ускоковићев роман Дошљаци (1910) црта почетак животне историје једног
младића, милоша Кремића, песника, закључно до тренутка кад се он, након
великих илузија детињства и паланачке младости, и горких искустава и разочарања
у београдској средини, одриче свих идеала и враћа натраг у завичај одакле је
кренуо.
Прва верзија Чедомира Илића била је претходно објављена у часопису Дело под
насловом Идеали (1911/12). Чедомир Илић у односу на Дошљаке значи и
квалитетан скок у Ускоковићевом књижевном раду. Тип модернизованог
биографског романа у Чедомиру Илићу добио је без сумње вредност једне
концепције, у којој су са више прецизности и доследности изведене романсијерске
замисли. Моралне, политичке, филозофске и љубавне дилеме једног романтичног
сањара, типичног јунака у књижевности пред Први светски рат, била је истакнута и
добила универзално значење.
Дошљак је у свим тим делима насталим пред рат представљао човека ослобођеног
скрупула једног света, а и биће које није успело да пронађе могућности
егзистенције у неком новом времену. Он је човек који осећа недовољност прошлога
и немогућност да се уклопи у неко садашње или будуће време. Разумљиво је стога
што је целикупна европска књижевност тог доба, и поред изразитих виталистичких
идеја у филозофији и књижевности, крајње песимистичка. У европским оквирима
то је последица одбацивања научног позитивизма 19. века, па тиме и свих тековина
либералног капитализма тог столећа, које су нудиле сигурност унутар једног дуго
времена ствараног поретка и морала. У нашим оквирима то је било израз
ослобађања од норми патријархалног морала и ситноспоственичког типа
производње за перспективу тоталне империјалистичке повезаности света која се
драматично разрешила у Првом светском рату. на граници између прошлог и
будућег млади човек тога доба покушава да се веже за било какву сталност: за
политичке догме новог времена, за прагматичке кодексе рада и понашања или
моралне норме које су већ уверавале за нове филозофке идеје и љубав (мутно, не
види се добро шта пише). Не успевши ни у једном од тих покушаја, он се сурвава у
пирамиду лудила или самоубиства. Судбина многих интелектуалних и књижевних
сањара и јунака које су ови стварали у делима таква је: пад у празнину. Управо је
таква и Милутина Ускоковића и његовог јунака Чедомира Илића.
Јер генерације писаца који су се у српској књижевности јавили на преокрету
столећа настојали су да нађу неку могућност смиривања у тековинама што им је
нудило духовно наслеђе и литература 19. века. Били су то најчешће позитивизам,
рационализам и политички прагматизам тога века или пак конструктивистички
естетизам као њихова варијанта. Писци нараштаја који у књижевности озбиљније
ступе пред рат губе веру и у те сталности, а губитак вере баца их у апсолутно
празан простор који они не могу да издрже, осећајући се као дошљаци и туђинци у
свету и животу. Зато је потребно правити сталну разлику између две генерације
стваралаца у првим деценијама пред рат. Она задња се продужавала после рата,
уколико није остала у ратним вихорима што су је расули по ратиштима Европе као
пахуље оптерећене језгром сувишних емоција и погубљених илузија: поленом неке
несрећне супстанце што им је испуњавала главе тешке од снова и надања. До сада
је било мало покушаја да се успостави однос између интелектуалних сањара
Милутина Ускоковића и јунака неких послератних дела, као што је Дневник о
Чарнојевићу. Лутање између крајности, сентиментални лиризам, несналажење у
свету, претерана експанзија емотивног и идеалистичког у њиховом бићу одликује и
једне и друге. Разлика је једино у томе што је јунаке Црњанског ратна стварност
научила да се односе према животу са више цинизма и ироније и да експанзију
идеалног у себи везују за неке неземаљске и космичке вредности, претварајући их у
сањаре апсолутног и незнаног простора и који немају амбиција да се предају некој
конкретној земаљској сталности.
Зато за нас данас више значења од разумевања понашања и односа Ускоковићевог
Чедомира Илића унутар једног конкретног простора српске историје почетком
века, од пишчевог непосредног односа према основним политичким идејама и
идеалнима онога тренутка, има драма идеалисте, трагедија интелектуалног
примерка једног доба. Јер управо та драма пружа оно што се отело пишчевој
конструкцији: његовом настојању да у роману с тезом заузме став према питањима
политичке ситуације свога времена. Све што је сувише конкретно пролазно је, а
естетски ефектна остаје само универзална драма човека са границе: једног сањара
који је настојао да се снађе у времену, везивао се за све, пренебрегавајући притом
моралне последице својих акција. За нас данас није толико битна ни пишчева
дисквалификација етичког јунаковог става, као ни његов однос према политичким
програмима за које се везује (радикализам, умерени социјализам, нихилизам). Пре
је естетски значајна његова духовна ситуација, која се манифестује у немогућности
да успостваи праву везу између идеалистичког позитивизма и тоталног
скептицизма и да ту дилему разреши у књизи коју пише.
Оно на чему и писац инсистира кад говори о лику Чедомира Илића јесте управо
хипертрофираност (претерана увећаност) његовог сањарског идеализма. Тежња за
идеалним облик је жудње за потпуним животом. Конкретна појединост, којој се
тренутно предаје, па чак кад се ради и о љубави, за њега има значење нечег
узгредног и пролазног. И читање за Илића има смисао повлачења у царство
измишљеног и тоталну илузију маште. Повлачећи се у своје књиге и свој свет
идеја, он је задовољавао жудњу за апсолутним животом: „Чедомир Илић је жудио
за животом, за животом потпуним.“ Та жудња за потпуним животом израз је, на
једној страни, младости и неискуства, а на другој, опште је обележје једног времена
на прелазу које је стварало занесењаке и месечаре и чија је јавна, политичка и
песничка кативност била резултат духовног аскетизма и тоталног идеализма, којим
су желели обухватити цео живот и ослободити га од конвенција које га спутавају.
Отуда није чудно што је Бергсонова и Ничеова филозофија антипозитивистичког
скептицизма и динамичког витализма у толикој мери легла тој сањарској
генерацији писаца пред рат. Њоме се она бранила од пустоши конвенционализације
и банализације целокупног духовног простора у коме је живела.
Управо и Илићеву непостојаност у љубави писац тумачи његовим месечарским
идеализмом који се задовољава само пуним животом. Зато не може да се реализује
стварна и искрена љубав према Вишњи: „Он није хтео да склапа озбиљније везе...“
Не изненади нас стога кад га затекнемо како, у једном моменту сањарске
занесености, покушава да од све своје девојке направи идеалну и потпуну жену,
ону која би се поклопила са његовим сном о апсолутном животу. Илић у томе не
успева, као што не успева да их у себи помири.
И Илићева трагедија почиње у настојању да свој сан идеално реализује у
практичном животу. У томе је његова основна разлика од сличних сањара
послератне литературе: ови знају да је сваки покушај практичне реализације снова
илузоран. Они остају сами у свету апсолутног, интимизирани до те мере са њим да
им је потреба земаљске егзистенције у било ком виду (чак и у смислу остварења
љубави) искључена. Ускоковићев јунак хоће да све постигне на земљи. И то прво,
што ће остварити политичке визије будућности и друго, што ће осигурати солидан
живот у садашњости. Услед тога долази до расцепа у његовом бићу. У њему
почињу да се сукобљавају две различита човека које писац овако карактерише:
један миран студент из унутрашњости који гледа своје књиге и други, немиран дух,
заљубљен у бескрајност итд.
На филозофско-идејном плану овај психолошки и духовни проблем манифестује се
као расцеп између идеје апсолутног живота, саставног дела духовног профила
младог идеалистичког сањара, и идеји научног позитивизма и социјалистичке
идеологије. ватрени присталица научног позитивизма и марковићевског
просветитељског социјализма у младим данима, Чедомир Илић, са негативним
искуствима живота и праксе, немогућан да оствари праву љубав, све више долази
до сазнања која су у супротности са његовим некадашњим схватањима. Постепено
Илићева убеђења почињу да примају форму филозофије интуитивистичког
скептицизма, коју овако исказује несрећни филозоф Зарија Ристић: Ми смо
мислили да долази тренутак када ће наука открити велику тајну, одговорити на
последње како и зашто. Треба признати, Илићу, наука остаде нема пред
Непознатим, Нказатим, Бескрајним. Нешто касније, након бављења у Паризу и
покушаја да сврши рад из области филозофије, исте мисли узнемирују и младог
суплента и онемогућавају му да уобличи своју мисао у духу материјалистичке
филозофије. Јер, он осећа да се „материјалистички позитивизам оптужује... с много
разлога да је хтео претворити свет мртву парну машину, да је свео човека на један
проблем механике, на једну врсту живе геометрије.“ Као супротност овоме писац
своме јунаку указује на „нове цитаделе романтизма“, које се „дижу против
освештаних истина као против неког интелектуалног апса.“
Услед тог сазнања Илићев се сањарски идеализам претвара у апсолутистички
мистицизам изражен и у наслову Поенкарове књиге, коју чита у Паризу. Овај нови
облик мистицизма, који исто тако продубљују научна сазнања али друге врсте,
повући ће у своје дубине, у сусрет непознатом, неизрецивом и вескрајном, целу
једну генерацију интеклектуалних сањара у време непосредно пред рат. Они неће
моћи да остану хладни пред непосредним задацима политичке праксе и потребе да
учествују у задацима социјалне и националне револуције, као представници
естетизма генерације испред себе. А дубинама непознат еи страшне метафизичке
магме која им је изгледала да лебди око животног језгра, неухватљива било каквој
науци позитивног смера, наћи ће изворе чудесног узнемирења. Мали ће бити број
оних који ће бити у стању да остваре хармоничну синтезу између, како им се
чинило, захтева интелекта и спознаје душе, акције и поезије; између
револуционарног става и метафизичке спознаје. Због тога су се, а под утицајем
сурових напона ратова, чешће крхали и интелектуално и морално. Иста двојност,
као у њиховом филозофском ставу и животном убеђењу, рушила је интегритет
њиховог моралног бића и изазивала контрадикторност у њиховој природи, коју
Ускоковић примећује у опсервацији о своме јунаку: „Он је био добар као Христос,
а мало је људи који су починили толико зла својим милима.“
И чини се да је у свесној спознаји двојства идеалистичких сањара, младих људи
„порушених идеала“, Ускоковићева разлика од сличних типова дошљака и
сломљених личности које је створила и наша књижевност крајем 19. века
(Светислав Ранковић, Јанко Лесковар). Јунаке 19. века разарала је најчешће
средина, онемогућавала им да остваре оно шти су ону замислили. И они, као и
њихови твроци у доба натурализма, за све своје невоље најчешће су оптуживали
управо ту средину у којој су живели. Они нису још били сазрели да свесно оцене
моралне последице своје властите неуравнотежености, нити су имали потребу
интензивног гладања у неизрециво. Са друге стране, Ускоковићеви дошљаци, јако
често, потичу са села и присталице су патријархалног морала, нису изложени само
разарању мале паланке. Сада се јавља и лице великог града, као и у целокупној
књижевности пред рат, у време футуризма и експресионизма. Тај велики град све
више и у Ускоковићевим романима почиње да подсећа на страшног Молоха
експресионистичке књижевности тога времена који демонски гута своју децу и то
првенствено оне дошљаке што их лиферује унутрашњост, без обзира да ли су у
питању село или паланка. Маса дошљака о којима говори Ускоковић на крају
романа Дошљаци постаће плен тог Молоха, који помало личи на мистичну сфингу:
на оно неизрециво и тајанствено што га млади сањари проналазе у целом животном
простору и чијим двосмисленим светлом као да је посут понор пред њиховом
акцијом.
Зато је и литерарни концепт ове врсте романа пред рат умногоме различита од
реалистичко-натуралистичке концепције дела помињаних писаца на крају 19. века.
Кад су се појавили Ускоковићеви романи, а и касније, критика је, под утицајем
Скерлића, инсистирала на моменту реалистичког у њима. Скерлић је скренуо
пажњу на Ускоковићеве романе речима да су то „дела нашег доба, слике наше
средине, израз наших дана“. Без сумње, они то и јесу, али слике које су ухваћене у
оптици нове приповедачке опсервације писаца пред рат који ствари почињу да
гледају удвојено, откривајући двострукост постојања ствари и њихових мистичних
и симболичних сенки. Без обзира колико овај поступак удвајања и симболизације
предмета, радњи и ликова изгледао данас наиван и имао изглед сентименталне
лиризације, он је израз свесно изражене симболистичке концепције прозног дела,
која ће да створи све основе за развој послератне експресионистичке прозе. Та нова
концепција, другачија од оне писаца с краја 19. века, резултат је целовитог
схватања и понашања јунака у новим условима духовног агностицизма и
филозофије интуиционизма, као и чињенице да су оба Ускоковићева романа дела
са тезом. (» agnosticizam • ženski rod Izraz koji obuhvata veoma različite pravce
(transcendentalni idealizam, pozitivizam i dr.) koji zastupaju gledište da je nemoguće
stvarnost saznati.)
Унутар таквих дела и поједини ликови поред значења примерака, што оличавају
особине једне средине и њених моралних квалитета, истовремено су и симболи
етичких и филозофских идеја које --- јунакове свести. Тако две девојке у Чедомиру
Илићу симболично представљају један одређени став односно тип могућности у
смеру којих могу да се развију јунакове идеје. Вишња је у својој невиној лепоти,
нетакнутом и природном сјају који подсећа на пуни и хармонични живот биља и
природе оличење чистоте прошлог и патријрхалног морала, чији се интегритет
разара под утицајем новог времена. бела је њена супротност у свему. Она
симболизује еротску перверзију велеградског стила живота, чији се смисао
изражава у егоистичкој потражњи другога и непрекидном телесном упражњавању.
Таква, она је део лица новог Молоха велеграда, који губи равнотежу и постепено се
демонизира. Да је њено биће помало сатанско, као и лице Молоха, показује и
околност да је писац увео у роман са физичким недостатком – хромом ногом. Она
је изгубила савршенство форме, али је утолико добила на свом помало демонском
егоизму.
Поред тога постоји низ појава и радњи у Чедомиру Илићу са изразито
симболичним значењима. Ове имају већ тада у прозној литератури симболизма
извесно конвенционалну вредност, која се манифестује у чудној игри
коинциденција ствари и њихових мистичких и окултистичких преображења.
Познат је пример јављања мртвачког ковчега, који наговештава неку фаталну и
неизбежну катастрофу. У оба Ускоковићева романа појављује се тај симбол. У
Чедомиру Илићу искрсава у моменту катастрофе кад водена стихија руши брану
која је требало да донесе светлост у паланку. Руше се наде младог прагматички
оријентисаног идеалисте Радоја и тиме умиру његове илузије.
Често су ти симболистички знаци фолклорног порекла, али имају исту функцију
упућивања на деловање неког мистичног фатума и обзнане оног последњег
предсмртног искуства. У моменту Вишњиних предосећања и очекивања да се јави
Илић коме је упутила писмо, долази до заједниччког излета у природу. Цео излет
протиче у знаку песме и весеља. Једино је Вишња са исплетеним венцима улетела у
кобни круг за који се веже народно веровање да девојци доноси самоћу неудате
жене. Тај фолклорни симболични знак допуњује низ појединости: „Два црна
лептира с црвеним рубом око крила јурила су око једног букета дуда“. Исту
функцију имају и две птице о којима говори Илић при последњем сусрету –
симболизују несрећну љубав. Знак су катастрофе једног од двоје заљубљених бића.
Симболичан је коњ Арап, кога је Илић најпре запамтио како је „високо држао
главу“, а касније „постао обична таљигашка рага“. Није тешко у овоме открити
слично симолично значење из Ракићевог Долапа: један од многих знакове те
генерације идеалистичких сањара, који су у живот улазили са мног илузија, а из
њега излазили скрхани. Симболичан је и у знаку мистичне подударности и крај
романа: прво Вишњин сан, затим симболично повезивање две жене над мртвим
младићем.
Иако ови симболи имају у Ускоковићевим романима, као и у његовим
приповеткама, често конвенционално и декоративно значење и мање су део
органског живота бића уметничког дела, они упућују и на специфичну
симболистичку прозну концепцију његових романсијерских дела. таква концепција
подударала се са драмом илузија и живота младих јунака, чију свест пуни више
фикција и нека апсолутна сања него стварни живот. од тих кртих илузија и њихове
двосмислене симболистичке игре, као у свести разореног човека, мешали су се
спонтано привиђења и стварност. Они и данас поседују неку своју аутентичну драж
и онда кад се чини да су део једне опште конвенције и стила времена, као што су
јунаци Ускоковићевих романа типични интелектуалци сањари једног доба кризе и
прелаза, па и катастрофе која је убрзо задесила свет.