ФИСКАЛНА ПОЛИТИКА

Фискална политика је одомаћен назив за савремену финансијску политику, којом се помоћу буџетских прихода
и буџетске потрошње утиче на обим запослености, расподелу односно прерасподелу националног охотка,
стабилност цена и привредни раст.
Субјект фискалне политике је држава, односно њени органи различитих компетенција.

ЦИЉЕВИ И ИНСТРУМЕНТИ ФИСКАЛНЕ ПОЛИТИКЕ

Савремена фискална политика у земљама са развијеном тржишном економијом решава непрекидно три
основна циља или врши три главне функције. То су: алокација привредних ресурса, прерасподела
националног дохотка и стабилизација привредних кретања.
Када се каже да деловање фискалне политике има алокативну функцију то значи да она утиче на распоред
радно-способног становништва и расположивих средстава за производњу на поједине производне делатности.
Прерасподела (редистрибуција) националног доходка представља такође изворну функцију фискалне
политике, којом се остварује одређена корекција односа који су постигнути у примарној расподели.
Прерасподела доходка се врши у корист сиромашнијих слојева становништва или се снижава цена односно
побољшава квалитет пружања одређених услуга државног сектора (културе, здравства, образовања).
Фискалном политиком се остварују и одређени циљеви везани за стабилизацију привредних кретања. Овде је
реч о томе да се инструментима и мерама фискалне политике тежи успостављање стабилних цена,
смањивање обима незапослености односно достизање или очување пуне запослености, ублажавање или
елиминисање дефицита платног биланса идр.
Инструменте фискалне политике чине: порези, царине, таксе, доприноси и јавни зајмови.
Порези су најзначајнији облик јавних прихода у савременим државама. То је инструмент прерасподеле
имовине које држава одузима од физичких и правних лица методом присиле.
Царине представљају иблик пореских прихода, посебну дажбину, коју држава наплаћује приликом преласка
робе преко државне, односно царинске границе. Царине спадају у посредне порезе и представљају један од
најзначајнијих инструмената спољно-трговинске политике.
Таксе представљају новчане накнаде за услуге које државни органи и установе, у оквиру својих овлашћења,
чине, на захтев физичких и правних лица. Појавиле су се још у робовласничком друштву, док у феудализму
представљају издашне државне приходе. За разлику од пореза, које не прати непосредна индивидуална, већ
само општа противнакнада, таксе прати одређена противчинидба.
Доприноси су такође одређена врста јавних прихода која се наплаћује у околностима мешања и преплитања
појединачног и друштвеног интереса. Први пут су примењене у Енглеској у XVIII веку, приликом прикупљања
средстава неопходних за изгградњу и одржавање путева, мостова, канала, брана и сл.
Државни зајам (јавни кредит, јавни зајам) је посебан вид државног прихода који је почео да се развија у XIX
веку, а коју у данашње време користе све земље света. То је приход који држава прикупља путем зајмова од
физичких и правних лица уз обавезу враћања са каматом, у зависности од времена на који се расписују, истека
краткорочног, средњорочнох и дугорочног периода.
Од бројних подела државних расхода, неопходно је, обратити пажњу на редовне и ванредне расходе, плате
и материјалне изфатке, расходе централних органа и ужих територијалоно-политичких јединица, стварне и
трансферне расходе.
Редовни расходи су они који се сваке године (стално) појављују у буџету (издржавање војске, судова,
полиције, образовних, културних и др институција и органа).
Ванредн расходи се јављају повремено и привремено (вођење рата, јавни радови у кризним приликама,
отклањање последица великих временских непогода-суша, поплава, земљотреса...)
Плате и друга лична примања представљају при надлежности државних службеника, док материјалним
издацима се обезбеђују инвестицијеи подмирују разне потребе материјалне природе.
Реални (стварни) расходи су збиља расходи државе, док трансферни расходи чине прерасподелу дела
државних прихода у корист других крајњих корисника.
У социјалне трансфере спадају: социјална помоћ, накнада незапосленима, инвалиднина, пензије др.
У економске трансфере спадају: регреси, субвенције, премије, компензације и сл., помоћу њих држава утиче
на токове друштвене репродукције.
Регрес (лат. враћање) је економски инструмент савремене државе, којим се из средстава државног буџета
исплаћује извесна накнада продавцима или купцима неког производа, што је у вези са оријентацијом на
стимулисање развоја појединих региона или грана производње или пораста животног стандарда.
Субвенција (лат. помоћ, нарочито новчана) је важно средство савремене државне економске политике, којим
држава подржава одређену производну или услужну активност.
Премија (лат. награда) је такође новчано давање из државног буџета којим се подстиче залагање појединих
привредних субјеката како би се остварили извесни циљеви производне и прометне сфере.
Компензација (лат. одштета, накнада) је давање које држава врши када жели да обештети привредне субјекте
који су погођени појединим мерама економске политике, тако да је испољено ограничено деловање
тржишних законитости.

ВИДОВИ И ДОМЕТИ ФИСКАЛНЕ ПОЛИТИКЕ

Фискална политика се може појављивати у два основна вида. И то као анти-депресиона (анти-рецесиона) или
експазивна фискална политика, која се спроводи повећањем државне потрошње и смањењем пореза. Други
вид је анти-инфлациона или контракциона фискална политика, која се спроводи смањењем државне
потрошње и повећањем пореског оптерећења привредних субјеката.
У силазној и депресионој (рецесионој) фази привредног циклуса (када прети дефлациони јаз), ради
оживљавања привредне активности, обично се најпре прибегава експазивној монетарној политици. Ако се на
тај начин не добију очекивани резултати, примењује се експанзивна фискална политика. Док, у околностима
када се привреда налази у узлазној фази или фази просперитета најпре се примењује контракциона кредитно-
монетарна политика, тј. политика смањивања новчане масе и ограничавања кредита. Уколико ова политика не
донесе одговарајуће резултате, онда се примењује анти-инфлациона или контракциона фискална политика,
која треба да очува стање пуне запослености, без инфлације.
Појава у којој буџетски расходи нису покривени буџетским приходима позната је под називом дефицитно
финансирање. Појава у којој буџетски приходи премашују буџетске расходе позната је у економској
литератури под називом суфицитно финансирање.
Суфицит буџета који настаје у време привредног непретка требало би да служи за покриће буџетског дефицита
у периоду депресије. С обзиром да дефицит буџета поприма хронични карактер, отвара се проблем његовог
финансирања. У решавању овог питања које добије све већу специфичну тежину примењује се на два начина:
расписивање јавних зајмова и задуживање државе код централне банке.
У савременом добу јавни зајам се реализује емитовањем државних обвезница, које купују физичка и правна
лица. На бази продатих вредносних папира на тржишту капитала, држава долази до одређене суме новчаних
средстава, којом покрива или ублажава дефицит свог буџета.
Друга могућност покривања буџетског дефицита уѕимање кредита код централне банке, што се у економској
теорији зове монетизација дуга.
За данашње време карактеристично је истовремено постојање и незапослености и инфлације, привредно
стање које се зове стагфлација.
УГРАЂЕНИ ЕКОНОМСКИ СТАБИЛИЗАТОРИ
Уграђени економски стабилизатори представљају систем одређених мера у оквиру привредног система, чије
функционисање се спонтано укључује чим наступе неповољне промене у привредној активности,
ублажавајући или спречавајући негативне последице.
Савремени фискални системи развијених земаља садрже већи број уграђених (аутоматских) економских
стабилизатора од којих као најважније треба истаћи: измене пореског оптерећења, политика релативно
стабилних личних доходака од рада и својине, трансферна плаћања и помоћ фармерима.
Измене пореског оптерећења у условима савремене пореске државе иду упоредо са кретањем националног
дохотка, тако да порески систем карактерише извесна еластичност аутоматског карактера. У условима
просперитета, када прети инфлација, повећавају се приходи државног буџета, док приликом рецесије
привредне активности, када расте незапосленост, смањују се јавни приходи.
Политика релативно стабилних личних доходака од рада и својине представља меру којом се одржава
релативна стабилност личне потрошње у свим фазама привредног циклуса.
Трансферна плаћања односно државни издаци у виду помоћи незапосленима, социјлних давања и разних
субвенција, који се такође мењају аутоматски, имају исто тако одређену улогу у спречавању цикличних
флуктуација.
Помоћ фармерима и уопште посебна брига за пољопривреду у појединим земљама развијеног света такође је
у улози специфичног стабилизујућег чиниоца цикличних привредних амплитуда. Тако, нпр, држава откупљује
пољопривредне производе у случајевима када су цене испод унапред утврђеног нивоа. Откупљујући вишкове
пољопривредних производа, држава доприноси очувању рентабилности и других пољопривредних
произвођача.

КООРДИНАЦИЈА МОНЕТАРНЕ И ФИСКАЛНЕ ПОЛИТИКЕ

Монетарна и фискална политика као инструменти економске политике имају специфичне улоге у оставривању
стабилизације. Ове улоге се заснивају на различитим концептима на којима се заснивају ове политике.
Монетарна теорија, на основу квантитативне теорије, посматра количину новца и његове токове за основни
фактор економије. Фискална теорија, на основу теорије односа дохотка и расхода, указује на значај
опорезивања и јавних расхода и промена каматних стопа.
Монетаристи се залажу за контролу монетарних агрегата у циљу пораста дохотка.
Фискалисти истичу значај буџетских суфицита и дефицита, а фискалну политику заснивају на контроли
буџетских дејстава.
У остваривању макроекономских циљева савремене државе користе истовремено координиране мере
монетарне и фискалне политике. Основни циљ координације монетарне и фискалне политике је ефикасно
деловање на укупну тражњу, стабилност и привредни раст.