НА ВРХУ ПАРАЋИНА

ОД 1954. До данас

Параћин, 2020.
,,Вољеној Соњи,
За нестишани пламен безвремена, што проли путе-
вима којим ходасмо као Прометеји, одлучни да људима,
из мрачних ћелија бездана, растамничимо и подигнемо
на пиједестал достојанства и честитости, божанске да-
рове – наду и веру.
Верујем да и данас, на неком небеском светиони-
ку, искриш лучевима правде, знајући да је вредело све
оно што смо сањали и за шта смо несебично крунили
себе, како бисмо из страха и безнађа изнедрили клице
радости, осмеха и среће.'' – Предраг Томковић у књизи ,,Заједно''
 1

ЂОРЂЕ ТРАЈКОВИЋ (1953 – 1955)

Ђорђе Трајковић, рођен је у породици која није могла много да му пружи, али му је васпитавајући
га указала које су највеће вредности и квалитети човека. Од ослобођења се активно укључује у рад
са омладином и захваљујући систематичности показује доста успеха у томе. Из редова Прве
артиљеријске моторизоване бригаде I Армије у Нишу као савршен ђак бива крајем 1945.године
демобилисан, Скојевац, проверених квалитета несређеним школским материјалним приликама,
запошљава се у СФС, а затим (скоро збуњује број дужности и радних места). креће по задатку или
преме афинитетима на ја много одговорне дужности. За протекли период Ђорђе Трајковић је
обављао многе плаћене волонтерске функције у СК, у СО, у ССРН. Био је члан многих општинских,
среских, регионалних и републичких форума. Као дипломиран економиста, поред друштвено-
политичког рада, дао је и велики допринос у струци. Од заменика филијале СДК — Крагујевац до
генералног директора Фабрике цемента „Нови Поповац", прешао је пут стручњака која је био
изложен многим проблемима, проверавањима и искушењима. Као привредник, руководилац,
самоуправљач и човек највише је допринео радећи у Фабрици цемента од јуна 1967. године зоне
до око 1975.године. Инвестициони захвати. развој фабрике, решавање бројних питања и правилно
усмеравање будућег развоја овог предузећа у општини Параћин, донеле су му најласканије
епитете и бројна, признања ван ове средине његово именовање за помоћника републичког
секретара и привреду СР Србије иде прилог већ формираних мишљења о њему.
 2

СТЕВАН СТОЈКОВИЋ (1954-1956)

Стеван Стојковић, рођен 1920. године у сиромашној занатлијској породици и остао је рано без оца
почео да учи сурову школу живота и изучавајући занат, најпрe код параћинских трговаца, а затим у
Београду. Сусрет са пролетеријатом и упознавање са њиховим идеалима борбом определила га је
за увек. Друговање са Јанком Лисјаком и његовим сарадницима у „Змају” још више га је зближила
са напредним радницима тако да је у 16. год живота постао члан Синдиката металских радника
Југославије. Године 1939. Стеван Стојковић је учесник штрајка аеронаутичких радника, после чега
је провео два месеца у затвору. Тешка искушења на која је стављен наш народ 1941. године
затекла су га као организатора прикупљања помоћи за породице логораша, а потом и за
партизане. Опасност која је вребала на сваком кораку била је стимуланс да се истраје. Године
1943. постао је кандидат СК и долази у Параћин да после илегалне групе Стојанке Радошевић,
формира нову групу, у чему је и успео. По повратку у Београд бива, ухапшен и после тортуре у
Специјалној полицији бива пребачен у логор Бањици, а затим у злогласни Матхаузен. Повратак у
слободну домовину и жеља да да све од себе донео је и разочарење јер се тешко разболео дуго
био на граници живота и смрти. После опоравка својом активношћу и ангажованошћу деловао је
просто охрабрујуће, инспиративно. Од бројних дужности задатака набројаћемо само неке.
Основао је предузеће „Пролетер", био директор банке, председник ССРН, а осим тога налазио
времена и имао пуно разумевања за рад КУА, рад спортских орга зарија, Градског позоришта.
Иако, је био пензионер, и 1975.године је био активан ангажован у раду интересних заједница.
Одликован је Opденом рала и Медаљом заслуга за народ.
 3

ЈАКОВ ТЕОДОСИЈЕВИЋ (1955-1956)

Јаков Теодостијевић, рођен године 1911. у средње имућној породици земљорадника Драгољуба
Радисављевића у Поповцу родио се син Јаков Теодосијевић. Рано детињство провео је у родном
селу где је завршио и основну школу. Вишу гимназију завршио је у Ћуприји и уписао се на
Технички факултет Београдског универзитета. Ту се ближе упознаје са напредним друштвеним
снагама и активно се укључује у рад студентског покрета. По повратку из Шпаније, Бранко
Крсмановић се среће са Јаковом Теодосијевићем и детаљније га упознаје са неминовним сукобом
којн тиња, а њега шаље у Фабрику цемента да се зближи с радницима и организује их. Како се
олуја приближава, а напредне снаге чвршће организују и тешко полегују, Јакон Теодосијевић
спремно прихвата одговорне задатке и крајње педантно их извршава. У то време прима
инструкција ол Петра Стамболића празни на формирањy Параћинско — Ћупријске партизанске
честе, међу првима је одреду, а после прераног трагичног краја одреда бежи у Београд, повезује
се са друговима и остаје све до хапшења крајем 1941.године. Спроведен је у Поповац, Односно
Параћин, и предат слугама окупатора. Захваљујући срећним околностима и гаранцији које су
становници родног Поповца дали, он је пуштен, али му је наложено да се више не појављује, чега
се он и придржавао. У току „изгнанства" његова активност није замрла. И даље је био у првим
редовима, а посебно је радио у Партији као и на организовању помоћи за другове на фронту. По
ослобођењу. Јаков Теодосијевић долази у Поповац, до 1947. године је на дужности директора
Фабрике цемента. Као председник Среског одбора у Параћину, члан Среског одбора, посланик
Републичке скупштине и у другим републичким темама, увек је давао све од себе на извршавању
бројних задатака који су пред нашом заједницом тада стајали. По одласку у Београд ради у
Хидрометеоролошком заводу, где стиче и пензију, али и даље остаје тесно везан за родни крај. Те
у родном селу не сматрају да је отишао јер се врло често враћа.

4
 ЉУБИСАВ СТАМЕНКОВИЋ (1956-1960)

Љубисав Стаменковић, рођен 1919. године у Параћину од оца Димитрија и мајке Севде из старе и
познате српске породице Пандуровића. Основну школу завршио је у Параћину, ниже разреде
гимназије у Ћуприји, а више и матуру у Београду. Спорт као прво опредељење коме је остао веран
до краја живота започео је у подмладку Параћинског фудбалског клуба 'Јединство". Потом од
1932. до 1939. играо је за "Југославију'' у Београду. До краја живота, у складу са могућностима,
бавио се спортом и доприносио његовом развоју. посебно фудбала. Друго животно опредељење
је синдикални покрет, кроз који је своје дубоко социјалистичко и демократско опредељење из
најраније младости, а коме је остао доследан до краја живота успевао најбоље да усклади са
временом у коме је живео и радио. То опредељење га је чврсто сврстало у антифашистичке
организације и токове у заробљеништву, и у сарадњи са француским покретом отпора у
заробљеничком погору. По повратку из заробљеништва као службеник Српске фабрике стакла у
Параћину постаје 1945/46 секретар синдиката.а потом председник синдикалног већа Параћина.
Изабран је за директора Српске фаб- рике стакла у Параћину 1952. год. коју дужност обавља до
1957. год. када је изабран за председника Скупштине општине Параћин. Ову дужност обављао је
до 1. априла 1962. године а од тада до пеизионисања. 1981. године као зналац два светска језика
(немачки и француски) био је на више високих синдикалних функција у земљи и иностранству.
Активност Љубе Стаменковића у синдикалном покрету током 40 годишњег рада оставила је светао
и значајан траг зналца и прегаоца по убеђењу. богате културе, изузетна ширина и огромне личне
енергије са способношћу организације уз интензивно окупљање стручних кадрова и њихову
мотиваију за даље усавршавање, успевао је да свој визионарски поглед на родни Параћин, развој
града и индустрије, незапостављајући пољопривредно залеђе, уз многа неразумевања и отпоре
спроведе у дело. Српска фабрика стакла израсла је у гиганта са тада најмодернијом опремогл и
технологијом. Производња је скочила за 300% на 24 000 тона шупљег стакла. Урбанизација града,
кеј поред реке, модернизација болнице, опредељење за модеран балет, две нове средње школе,
економска и техничка са више смерова, приступ решавању инфраструктурних проблема,
интензивна модерна стамбена изградња биле су увек водиље Љубе Стаменковића. Веома јаке
стручне екипе и тимови у свигл областима са масом,онда стипендиста данас експерата расутих
широм земље и иностранства, само су део остварених визија и идеја подхрањиваних љубављу за
родни Параћин и његове грађане Љубе Стаменковића, неуморног прегаоца, спортисте и борца
увек и свуда.
 5

МИЛУТИН МИЛОШЕВИЋ (1962-1963)

Милутин Милошевић, рођен 1929.године у Сикирици у земљорадничкој породици. Гимназију је

завршио у Параћину и у то вредне био је међу вршњацима веома цењен као омладински
активиста. Члан СКОЈ-а постао је већ 1945. а од 1948. је и члан КПЈ. У бројном омладинским
радним акцијама, неопходним у време када је требало обнављати порушено и подизати нове
објекте , он је организатори учесник, а радничкој и средњошколској омладини и добар друг
руководилац. По одласку на студије у Београд наставља са друштвено-политичком активношћу и
међу својим колстама стиче заслужени угаса и поберење поред осталог, у то време је био биран и
за члана факултетског комитета СК, Са дипломом дипломираном инжињета шумарства враћа у
град своје младости у њему остаје дужи дна година. За то време он је бројним одговорним
дужностима, и радним и друштвено-политичким. Као директор Шумског газдинства настојао је да
ова значајна грана привреде и у нашој средини нађе право место у добије одговарајући значај.
Нарочито је било запажено његово ангажовање у време када је обављао одговорне дужностима
председника Општинског одбора ССРН и председника Народног одбора општине Параћин, са
којих је давао свој допринос привредом и друштвено-политичком животу наше Општине. У то
време се накнадно и на другим дижностима различитим општинским и среским форумима
друштвено-политичких организација и самоупрабним органима и телима, посебно у Савезү
комуниста. По одласку за Крагујевац, где је најпре био потпредседник Скупштине среза a затим и
секретар Сpескor комитета СК, наставио је сталне контакта са нашом средином, био у току са свих
значајнијих друштвених акција које су у нашем граду вођене, давао свој допринос прогресивним
кретањима код нас. У периоду између V и VII конгреса Савеза комуниста Србије, био је члан
Централног комитета СКС, коме је обављао различите друштвено-политичке дужности као
председник Комисије, члан пред седништва и члан Извршног комитета. У последњем мандатном
периоду грађани наше Општине бирали су га за посланика Републичкоr већа Скупштине CP Србије,
у којој је био к председник за привреду. Био је на дужности потпредседника Републичке
конференције ССРН Србије, а Параћинска Општинска конференција ССРБ изабрала га је пре пар
дана од 22.јула 1975. поново за члана РК ССРНС. Члан је ЦК СКЈ. Његови контакти са људима и
помоћ коју нам при различитим друштвеним акцијама пружа доприносили су га међу
параћинским грађанима, ужива широку популарност која је више пута исказивана.
 6

ГРАДИБОР САВИЋ (1963-1967)

Градибор Савић, рођен у Плани 1929. године у напредној сиромашној земљорадничкој породици,
у средини где су биле познате много горке истине о друштвеним исправдама, као и једни прави
пут до бољег сутра. После основне школе, коју је завршио у родном селу. Града се уписује у
гимназију у Параћину и поред школских обавеза на плеће нејаког дечака прима и многе
друштвене обавезе. Слобода, која је октобра 1944. године дошла у нашу средину, донела је,
поред неомеђених пространстава слободних јутара, и обавезе, којих је он бо свестан. Примио је,
најпре, дужност председника омладине села, постао члан Савеза комуниста Југославије, а већ
1945. године и члан Комунистичке партије Југославије да би, и у Савез комуниста Југославије и у
Комунистичку партију Југославије био члан руководства - секретар партијске ћелије к.секретар
Среског комитета СКОЈ-а. После завршене матуре Града Савић се уписује на Пољопривредни
факултет , поред редовних студентских обавеза, он је и секретар партијске организације и члан
факултетског партијског комитета, као дипломирани инжењер пољопривреде враћа се у завичај и
ради једно време бившем Крагујевачком региону у струци. у Параћин касније долази на дужност
потпредседника, а затим и председника Скупштине општине а једно краће преме је био н
секретар Општинског комитета Савеза комуниста. На овим и бројним другим друштвено-
политичким функцијама он је доказао своју политичку и људску зрелост да многе проблема
прихвати, носи се са њима и својом истрајношћу и упорношћу да их победи. Значајан је његов
допринос друштвено-економском развоју напе Комуне. Са функције посланика Републичкоr већа
Скупштине CP Србије, одлази на дужност директора Републичког фонда вода, на којој се налазио и
1970их. Повеља му је додељена као знак признања за млалалачки ентузијазам који је уложио и
при послератним годинама за бо сутрашњицу наше средине и допринос који је дао удруженом
раду Комуне са одговорних функција које је он имао.

7
 ДРАГИША ЂОКИЋ (1967-1969)

Био је на бројним функцијама као што су: председник Радничког савета

1950. године, председник Скупштине општине Параћин крајем шездесетих
година 20. века, секретар Општинског комитета Савеза Комуниста Југославије
седамтесетих година 20. века, директор Електропривреде Србије у Параћину седамдесетих
година 20. века.

Године 1979. године је преминуо.

8
 ЉУБОМИР ОГЊАНОВИЋ (1969-1974)

Љубомир Огњановић, рођен 1923.године у Краљевини Југославији. Студирао је на

економском факултету. Био је члан Савеза комуниста Југославије од 1946.године. Био је
председник СО Параћин од 1969. до 1974.године. 1970их година је био активно
друштвено-политички радник. Био је члан Међуопштинске конференције СК. Кандидовао
се за председника СО Параћин 1974.године, изгубио је на изборима. Био је делегат
друштвено-политичког већа Општина Скупштине СР Србије од 1974. до 1988.године.

Године 2005. је преминуо.

9
 СЛОБОДАН МИЛИВОЈЕВИЋ (1974-1982)

Рођен је 1931.године у Параћину. Дипломирао је на ветеринарском факултету. Био је

директор ООУР-а „Агроекс-порт" Параћин. некада је био посланик Привредног већа
Скупштине Србије,некада је био активни друштвено-политички радник, члан СКЈ-а од
1948. године. Председник ловачког удружења Параћин је био у 20.веку. Био је председник
Скупштине општине Параћин од 1974. до 1982.године.

10
 ТОПЛИЦА НЕДЕЉКОВИЋ (1982-1986)

Рођен је 1940. године у Доњој Мутници. Гимназију је завршио у Параћину, а правни факултет у
Београду. Одмах по дипломирању ступио је 1963 године у Цементари, најпре као правни
референт а затим је обављао дужност руководиоца Сектора за опште послове. Био је веома
активан у реализовању изградње нове фабрике цементаре. Члан је Савеза Комуниста Југославије
од 1965. Активно је учествовао у Друштвено-политичком животу Фабрике и Комуне. Два пута је
биран за члана Општинског комитета СК. Био је члан Међуопштинске конференције СК. Од 1974.
до 1982. Године је вршио дужност директора фабрике цемента ,,Нови Поповац''.

11
 ВИТОМИР ИВАНИШЕВИЋ (1982-1986)

Витомир Иванишевић, рођен 1932. године у Кочанима. Био је директор Српске фабрике
стакла шездесетих и седамдесетих година 20. века, некада је био члан Кошаркашког клуба
''Борац''. Био је председник Скупштине општине Параћин од 1986. до 1989. године.

Године 1999. је преминуо.

12
 МИОМИР МИЛОВАНОВИЋ - КАЛЕ (1989-
1992)

Миомир Миловановић – Кале, рођен је 30. августа 1949. године у Мириловцу од оца
Томислава и мајке Боринке. Основну школу је учио у Мириловцу а средњу економску у
Параћину, смер комерцијални. После тога уписује Правни факултет у Нишу и у редовном
року стиче диплому дипломи- раног правника.

Од децембра 1973. до фебруара 1975. године ради у Општин- ском суду у Параћину. Те
године одлази на одслужење војног рока у Мали Лошињ. Након војске запошљава се у
Фабрици цемента на пословима правног референта и инвестиција.

Миомир Миловановић Кале постаје затим директор радне заједнице Грађевинског

комбината "13. октобар" и на овој функцији остаје седам година. Две наредне године у
овом комбинату ради као директор ООУР-а "Трговина". Године 1986. постаје директор
Фабрике обуће "Петрус" све до 1989. године када је први пут изабран (референдумом) за
председника Скупштине општине Параћин.

Миомир Миловановић Кале је после овог избора још два пута биран на вишестраначким
изборима за председника скупштине општине. Други пут је изабран 1991. а трећи пут
задобио поверење грађана 1992. године, када је убедљиво победио све своје страначке
конкуренте у изборној јединици у Мириловцу, чији је уједно и одборник у Скупштини
општине Параћин. У послератној историји ове средине Миомир Миловановић Кале је
једини председник СО који је на ову функцију биран три пута.

Међутим, Миомир Миловановић Кале неће остати упамћен само по овом рекорду
председниковања, већ и као најуспешнији председник Скупштине општине за време чијег
мандата је град Параћин доживео изузетан успех у градитељству и променио свој изглед
зах- ваљујући огромном броју нових зграда, локала, предузећа...

13
 ДР ПРЕДРАГ ТОМКОВИЋ (2000-2004)

Др Предраг Томковић, рођен је у Сурдулици 1935. године.

Основну школу и гимназију завршио у родном месту.
Дипломирао на Стоматолошком факултету 1960. године.
Од 1964. године ради и живи у Параћину. Специјализацију из Ортопедије
вилица са протетиком завршио 1970. а звање примаријуса стекао 1977.
године. Аутор је и коаутор преко 20 стручних радова.

14
 САША ПАУНОВИЋ (2004-2020)

Основну и средњу школу је завршио у Параћину. Дипломирао је на Електронском факултету у

Нишу 1995. године. Војни рок је одслужио у Крагујевцу 1996/97. године. Током периода од 1997.
до 2000. године радио је у пројектном бироу „ПроАрт“ као пројектант електроинсталација и као
сарадник више различитих предузећа у пословима у вези са цртањем и пројектовањем уз помоћ
рачунара. Од 2000. године је председник извршног одбора Општине Параћин, а од 2004. године
председник општине и још увек је био на тој дужности. Децембра 2009. године изабран је за
председника Сталне конференције градова и општина (СКГО). Поново је на последњој дужности
изабраног децембра 2011. године, а на овој функцији био је децембар 2013. године. Тренутно је
члан предсједништва СКГО у име Општине Параћин. За свој рад добио је 2009. године награду
НАЛЕД-а Реформатор године, а 2013. годину и признање "Одговорно" Центра за истраживање,
транспарентност и одговорност - ЦРТА за промоцију одговорности за јавно изговорену реч и
транспарентну радничку општинску управу. Члан је Демократске странке од јуна 1992. године.
Више пута је био члан градског одбора, обављао дужност председавајућег окружног одбора, био
члан Извршног одбора Демократске странке, од 2002. године председник општинског одбора
Демократске странке у Параћину у више мандата. На изборној скупштини Демократске странке
Параћин у новембру 2013. године поново је изабран за председника. У децембру 2010. године
изабран је члан члана Председништва Демократске странке и дужност је обављала до 2012.
године. Сада је председник ресорног одбора Демократске странке за локалну самоуправу и
државну управу. Ожењен је Александром и има сина Алексу и ћерку Лену. Члан је Политичког
савета Демократске странке од новембра 2016. године. За потпредседника Демократске странке
изабран је на избору Скупштине ДС 2. јуна 2018. године.

15
 ВЛАДИМИР МИЛИЋЕВИЋ (2020-ДАНАС)

Рођен je 1978. године у Параћину. Потиче из старе и угледне параћинске породице

Милићевића из Врапчана. Основну и средњу школу завршио je у Параћину, а након тога и
дипломирао на Пољопривредном факултету, Универзитета у Београду. Након преузимања
породичног посла, производње и прераде меса, којим се породица Милићевић бави 30
година, својим залагањем, вредним и упорним радом, успео je да прошири пословање и
подигне стандарде на виши ниво.

Владимир се бави уметничком и комерцијалном фотографијом. Учествовао je на преко

100 међународних изложби фотографија, у преко 20 земаља. Освојио je више од 50
награда. Аутор je самосталне изложбе “Светлост и тама” које je премијерно приказао
Параћинцима и која je била једна од најпосећенијих самосталних изложби у граду.
Самосталне изложбе имао je и у Алексинцу и Куманову.

Владимир Милићевић председник je кошаркашког клуба Параћин од 2017. године, када je

и кошаркашки клуб Параћин остварио највећи успех, пласманом у Прву Српску лигу.
Ожењен je, и отац двоје деце.