Upotreba Venovih dijagrama u silogistici

Svaki od standardnih A, E, I i O sudova mogu se prikazati preko Venovih dijagrama. U tim

prikazima, šrafirana polja su prazna, u njima ne može da postoji nijedan entitet.

Svi A su B Neko A je B

Pošto svako A istovremeno mora da bude B,
to znači da ne može da bude nijedno A, a da
nije B, usled čega je polje u kojima bi se
nalazili oni A koji nisu B označeno kao
prazno.
To znači da postoji bar jedan entitet koji je
istovremeno i A i B; taj egzemplarni entitet
označavamo krstićem ili nekim drugim
prigodnim simbolom na polju preseka A i
B.

Nijedno A nije B Neko A nije B

To istovremeno znači da nijedno B nije A,
što će reći da ne postoje stvari koje su
istovremeno i A i B, usled čega je polje
preseka A i B označeno kao prazno.
To znači da postoji bar jedan entitet koji je
A, a pri tom nije B; taj egzemplarni entitet
označavamo krstićem ili nekim drugim
prigodnim simbolom na polju gde se nalaze
oni A koji nisu B.
Dok se u sudovima javljaju dva termina, u silogizmu će
postojati tri; kako bi se mogli izraziti svi mogući odnosi
među terminima, svaki od skupova mora se prikazati kako
se seče sa svakim od preostala dva na sledeći način:
Postupak provere valjanosti silogizma putem Venovih dijagrama sastoji se u sledećem: u
predočenu šemu koja se koristi za silogizam unose se prikazi za svaku od premisa silogizama;
nakon toga, proverava se da li novodobijena slika odgovara prikazu onoga što je dato u
zaključku silogizma; ako jeste, silogizam je valjan, a ako nije, silogizam nije valjan i iz datih
premisa ne sledi nužno ponuđeni zaključak.

Prilikom popunjavanja dijagrama, treba poštovati sledeća pravila:

- U dijagram se unose samo premise, nipošto zaključak; zaključak se iščitava nakon
unetih premisa.
- Uvek treba uneti prikaz univerzalne premise pre nego što se unese prikaz partikularne;
ukoliko su obe premise univerzalne, redosled nije bitan.
- Kada je oblast koju treba osenčiti za univerzalnu premisu podeljena na dva dela
kružnicom termina koji ne ulazi u premisu koja se unosi („treći termin“), senče se oba
dela.
- Ukoliko simbol (krstić) za pojedinačni entitet iz partikularne premise treba uneti na
polje koje je kružnicom trećeg termina podeljeno na dva dela, a pri tom je jedan od ta
dva dela osenčen (označen kao prazan), simbol se unosi u neosenčen deo.
- Uoliko simbol (krstić) za pojedinačni entitet iz partikularne premise treba uneti na polje
koje je kružnicom trećeg termina podeljeno na dva dela, a pri tom su oba dela
neosenčena, simbol se unosi na deo te kružnice koji razdvaja ta dva dela; time
označavamo da ne možemo biti sigurni da li taj entitet pripada jednoj ili drugoj oblasti;
ako se u zaključku tvrdi neko od ta dva pripadanja, taj zaključak, međutim, nije nužan,
te samim tim ni deduktivno valjan.
- Najzad, treba obratiti pažnju na to da Venovi dijagrami demonstriraju silogističke
odnose sa bulovskog stanovišta interpretacije silogizma; to znači da postoji nekoliko
aristotelovskih silogizama koji su za Aristotela valjani, ali ne i za Bula; ti silogizmi se
javljaju u onim slučajevima kada je neki od termina u silogizmu tako raspodeljen da su
mu kao prazne označene sve oblasti sem jedne (osenčena su tri od četiri polja jednog
kruga); po Aristotelovom stanovištu, takva konfiguracija podrazumeva da u tom
preostalom polju mora postojati bar jedan entitet (jer nema gde drugde da bude), koji
onda možemo označiti prigodnim simbolom; za Bula, to podrazumevanje ne važi, to
jest, lako može biti slučaj da je čitav krug zapravo prazan; temelj ove razlike je razlika
u postojanju ili nepostojanju ontološke obaveze univerzalnih sudova kod Aristotela i
Bula.
 Upotreba Lajbnicove metode preklapanja ekstenzija

Za razliku od Venovih dijagrama koji se najefikasnije koriste za proveravanje već gotovih

silogizama, Lajbnicova metoda preklapanja ekstenzija može se koristiti za proizvođenje
silogizama, to jest, za izvođenje zaključaka iz datih premisa, čak i bez konkretnog poznavanja
silogističkih modusa i figura. I u ovoj metodi koristi se prigodan grafički prikaz sudova, ovog
puta u obliku paralelnih linija koje se preklapaju ili se ne preklapaju.

Svi S su P Nijedno S nije P Neki S su P Neki S nisu P

S S S S
P P P P

Isprekidanom linijom je označen odnos koji se uspostavlja između dva pojma u sudu; duplom
linijom se označava deo ekstenzije pojma koji je tim sudom pokriven. Primetite da ta dupla
linija u potpunosti odgovara onome što je raspodeljenost termina u sudovima: u univerzalnim
sudovima, subjekat je uvek raspodeljen, u partikularnim sudovima subjekat je neraspodeljen; u
negativnim sudovima predikat je raspodeljen, u afirmativnim sudovima predikat nije
raspodeljen.

Slično kao i sa venovim dijagramima, i u ovom postupku će se koristiti tri termina, dakle, biće
prikazane tri paralelne linije. Redosled tih linija nije po sebi bitan, ali se veze najlakše uočavaju
ukoliko se srednji termin stavi između velikog i malog termina. Potom, treba pratiti date
premise i njihove odnose prikazivati kao što diktiraju gornji obrasci – redosled unošenja
premisa nema uticaja na konačni rezultat. Kada su premise unete, treba proveriti da li je srednji
pojam u potpunosti raspodeljen (da li je čitava linija srednjeg pojma poduplana bar iz jedne
premise). Ako jeste, zaključivanje je moguće. Onda treba produžiti isprekidane linije odnosa za
veliki i mali termin, te videti u kakvom se odnosu oni međusobno nalaze. Obratite pažnju da
uvek posmatramo raspodeljeni, to jest, poduplani deo termina – o delu koji je neraspodeljen ne
znamo ništa, možda je prazan, a možda nije, te je neupotrebljiv za deduktivno rezonovanje.
Prvo, treba obratiti pažnju na to koji je mali a koji veliki termin (tj. koji će biti subjekat a koji
predikat zaključka). Potom, treba da se uoči obrazac koji podseća na neki od gornjih dijagrama,
i to će biti obrazac zaključka. Nekada taj obrazac nije na prvi pogled očigledan, i tada treba
krenuti od toga da se utvrdi prvo kvalitet suda: ukoliko se vidi da se raspodeljeni delovi termina
susreću, preklapaju, zaključak će biti afirmativan; ukoliko se mimoilaze, zaključak će biti
negativan; kvantitet suda se onda lako može izvesti na osnovu raspodeljenosti termina. Primer:

Nijedan političar nije pošten. PeM P

Neki ljudi su pošteni. SiM M
S

Nakon što smo nacrtali obrasce, proveravamo prvo da li je srednji pojam u potpunosti
raspodeljen. Vidimo da je linija koja prikazuje M u celosti poduplana i to iz prve premise, što
znači da je zaključak moguć. Sad se fokusiramo na to kakav je odnos između poduplanih delova
linija koje prikazuju S i P. Vidimo da se mimoilaze, dakle zaključak će biti negativan. To što
se jedan deo S poklapa sa P ne znači ništa, jer je taj deo neraspodeljen. Vidimo da je predikat u
celosti raspodeljen, a subjekat samo delom. To odgovara partikularno negativnom sudu, čak i
čitava slika liči na gornji obrazac za „o“ sud što će biti i naš zaključak – S o P; ili, kad unesemo
konkretne termine – Neki ljudi nisu političari.