Iskazna logika

Iskaz je rečenica govornog jezika kojom se nešto tvrdi, koja je ili tačna ili netačna (ili važi ili ne
važi), t.j kojoj možemo odrediti logičku vrednost. Govorni jezik nema preciznu semantiku (značenje),
t.j jedna te ista rečenica može imati više različitih značenja; da nije tako, knjiže vna dela bi bila jako
dosadna. Zato, prilikom utvrdjivanja da li je data rečenica iskaz ili nije iskaz, treba biti jako obazriv
(Dekartovski sumnjičav). Na primer, kada kažete “Ja lažem” (pri čemu se “lažem” odnosi upravo na tu
rečenicu) to nije iskaz (zašto?).
Od jednostavnih iskaza pravimo složenije, obično uz pomoć veznika . Na primer, ako sa A i B
označimo neke iskaze, tada je i rečenica “A i B.” iskaz koji je tačan samo u slučaju kada su i iskaz A i
iskaz B tačni. Iskaz “A i B.” se naziva konjunkcija iskaza A i B. Slično imamo disjunkciju “A ili B.”
(koja je tačna kada je bar jedan od iskaza A i B tačan), implikaciju “Ako A, onda B.”, ekvivalenciju “A
ako i samo ako B.”, ekskluzivnu disjunkciju “Ili A ili B.” (koja je tačna kada je tačno jedan od iskaza
A i B tačan). Unarni veznik je negacija “Ne A.”, ili “Nije A.”, koji je tačan samo kada A nije tačan.
Najzanimljivije je tumačenje značenja implikacije: “Ako A, onda B.” Njom tvrdimo “Ako je tačan
iskaz A, tada mora biti tačan i iskaz B”. U slučaju kada iskaz A nije tačan, njome se ništa posebno ne
tvrdi, pa samim tim ne može biti netačna; prema tome, naša implikacija “Ako A, onda B.” je netačan
iskaz jedino u slučaju kada je iskaz A tačan a iskaz B netačan.
Kombinujući više operacija pravimo složenije iskaze. Na primer: iskaz “Ako u januaru na Terazijama
rode breskve ili u avgustu padne sneg, položiću Logiku.” je tačan (iz netačne pretpostavke sledi ma
kakav zaključak). Medjutim, iz njegove tačnosti ne treba izvoditi logički zaključak da ćete položiti
Logiku; to nije njegova logička posledica, već treba učiti, i to na vreme!!! Pojam logičkog zaključivanja,
logičke posledice datih iskaza, ili izvodjenja zaključaka je centralan u logici. Na primer, iz pretpostavki:
A Ako u januaru rode breskve na terasi ili budem mnogo učio, položiću Logiku;
B Nisu rodile breskve na terasi u januaru;
C Nisam položio logiku,
kao logičku posledicu imamo:
D Nisam baš mnogo učio.
Kako smo došli do ovog zaključka? Pretpostavivši da su iskazi A, B i C tačni, zaključili smo da i
iskaz D mora biti tačan, t.j da njegova negacija “Dovoljno sam učio.” ne može biti tačna. Odavde
imamo intuitivnu definiciju pojma logičke posledice: iskaz Z je logička posledica (zaključak) skupa
iskaza (pretpostavki) P ako: kad god je tačna svaka od pretpostavki (iskaza skupa P), tada je tačan i
zaključak Z.
Naravno da svaki skup pretpostavki ima podosta logičkih posledica. Na primer, iz gornjih pret-
postavki A i B možemo izvesti sledeće logičke posledice:
1. Ako mnogo učim, položiću Logiku.
2. Ako ne položim Logiku, onda to znači da nisam mnogo učio.
3. Neću mnogo učiti ili ću položiti logiku.
Za razliku od njih, nijedan od sledećih iskaza nije logička posledica pretpostavki A i B:
4. Ako položim Logiku, onda sam mnogo učio.
5. Ili ću mnogo učiti, ili neću položiti Logiku.
6. Ako ne učim mnogo, neću položiti Logiku.
Zašto? Zato što je moguće da su iskazi A i B tačni, a da on nije tačan (kada tačno?).

1
 Matematika se ne bavi govornim jezikom, pa iskaz nije matematički pojam, kao ni gore opisane
operacije sa iskazima. Iskazna logika, ili iskazni račun, je precizna matematička aparatura napravljena
po uzoru na zdravorazumsku logiku iskaza. Umesto iskaza, u iskaznoj logici imamo iskazne formule. U
iskaznoj logici precizno definišemo ne samo izračunavanje logičkih vrednosti složenih iskaznih formula pri
zadatim vrednostima najjednostavnijih, već i pojmove logičke posledice skupa pretpostavki i izvodjenja
(dedukcije, dokazivanja) zaključaka iz njih.

1 Semantika iskazne logike

1.1 Iskazne formule
Alfabet je skup simbola, a reč tog alfabeta bilo koji konačan niz simbola. Izaberimo alfabet koji čine:
• Beskonačan skup iskaznih slova P rop = {p, p0 , . . . , q, q0 , . . . , r, r0 , . . .}.

• Logičke konstante > ⊥

• Simboli logičkih veznika: ¬ ∧ ∨ ⇒ ⇔ Y

• Leva i desna zagrada: ( )

Intuitivno, iskaznom slovu odgovara neki od najjednostavnijih (koji se ne može raščlaniti na jednostavnije
iskaze) iskaza (ali unapred ne preciziramo koji je to iskaz i da li je tačan ili ne). Zato je svako iskazno
slovo nejprostija iskazna formula. Simbole logičkih veznika koristimo da pravimo složene iskazne formule.
Definicija 1.1. Skup iskaznih formula F or je najmanji (u odnosu na inkluziju ⊆) skup reči našeg
alfabeta za koji važe sledeći uslovi:
(1) Iskazna slova i simboli > i ⊥ su iskazne formule;
(2) Ako su φ i ψ iskazne formule, tada su i ¬φ (φ ∧ ψ) (φ ∨ ψ) (φ ⇒ ψ) (φ ⇔ ψ) i (φ Y ψ) iskazne
formule.
Ukoliko stavku (2) u prethodnoj definiciji shvatimo kao spisak pravila kojima od jednostavnijih
iskaznih formula pravimo složenije, onda formule možemo opisati kao reči našeg alfabeta koje se mogu
dobiti, polazeći od iskaznih slova i simbola > i ⊥, u konačno mnogo koraka primenom tih pravila. Ovakav
nastanak iskazne formule predstavljamo drvetom njenih potformula. Na primer, formula ((¬(q∨r)∧p) ⇒
(p ⇔ ¬q)) nastaje na sledeći način:

q r

(q ∨ r) q

¬(q ∨ r) p p ¬q

(¬(q ∨ r) ∧ p) (p ⇔ ¬q)

((¬(q ∨ r) ∧ p) ⇒ (p ⇔ ¬q))

2
Formule ćemo označavati velikim slovima A, B, C, . . . a ponekad i grčkim slovima φ, ψ, θ, . . .
Primenjivaćemo konvenciju o brisanju spoljašnjih zagrada u izgradjenoj formuli. Na primer, formulu
(p ⇒ (p ∧ q)) zapisivaćemo sa p ⇒ (p ∧ q), iako ova reč nije formula u smislu definicije. Unutrašnje
zagrade formula ne izostavljamo.
Napomena. Postoje razni alfabeti u kojima se definišu iskazne formula, a razlikuju se uglavnom po
simbolima logičkih veznika koje sadrže. Tako, u nekima se (osnovnim) simbolima veznika smatraju
samo ¬ i ∧, dok se ostali izražavaju preko njih; na primer, formula (A ∨ B) je skraćeni zapis formule
¬(¬A ∧ ¬B) što opravdavamo time što su formule (A ∨ B) i ¬(¬A ∧ ¬B) logički ekvivalentne, t.j uvek
imaju istu logičku vrednost.

1.2 Značenje formula

Iskazne formule su nizovi simbola i nemaju unapred zadatu logičku vrednost. Da bismo nekoj formuli
zadali logičku vrednost, potrebno je zadati vrednosti iskaznim slovima koja se u njoj pojavljuju.

Definicija 1.2. Valuacija je preslikavanje skupa iskaznih slova u skup {0, 1}: v : P rop → {0, 1}.

Intuitivno, valuaciju tumačimo kao dodeljivanje istinitosnih vrednosti iskaznim slovima: 1 za ”tačno”
i 0 za ”netačno”.

• Svaka valuacija v : P rop → {0, 1} se produžava do preslikavanja v̂ : F or → {0, 1}, koje svakoj
formuli iskaznog računa dodeljuje vrednost 0 ili 1, koristeći pravila:
v̂(>) = 1, v̂(⊥) = 0, v̂(p) = v(p) za p ∈ P rop i:

v̂(A) v̂(B) v̂(A ∧ B) v̂(A) v̂(B) v̂(A ∨ B)

v̂(A) v̂(¬A) 1 1 1 1 1 1
1 0 1 0 0 1 0 1
0 1 0 1 0 0 1 1
0 0 0 0 0 0

v̂(A) v̂(B) v̂(A ⇒ B) v̂(A) v̂(B) v̂(A ⇔ B) v̂(A) v̂(B) v̂(A Y B)

1 1 1 1 1 1 1 1 0
1 0 0 1 0 0 1 0 1
0 1 1 0 1 0 0 1 1
0 0 1 0 0 1 0 0 0

Motivacija za ovakvu definiciju tablica potiče iz govornog jezika. Na primer, A ∧ B prevodimo kao ‘i
A i B’ u smislu: A ∧ B je tačan iskaz ako i samo ako su tačni i iskaz A i iskaz B. To se da pročitati iz
tablice: A ∧ B ima vrednost 1 isključivo u prvoj vrsti tablice, a to je kada su tačni i iskaz A i iskaz B.
Slično, A ∨ B prevodimo ’bar jedan od A i B’ ...

Tvrdjenje 1.3. Valuacija iskazne formule zavisi isključivo od valuacije iskaznih slova koja se u njoj
pojavljuju; Drugim rečima: Ako su v1 i v2 dve valuacije takve da za svako iskazno slovo w koje se
pojavljuje u iskaznoj formuli A važi v1 (w) = v2 (w), tada važi i v̂1 (A) = v̂2 (A).

Dokaz. Potpunom (matematičkom) indukcijom po broju n simbola koji čine formulu A ...

3
 Iako dokaz prethodnog tvrdjenja nije ‘lak’, njime je formalizovana, inače potpuno očigledna, činjenica:
istinitosna vrednost formule zavisi isključivo od istinosnih vrednosti iskaznih slova koja se u njoj po-
javljuju. Zato pri pravljenju tablica formule uzimamo isključivo iskazna slova koja se u toj formuli
pojavljuju.

Definicija 1.4. Iskazna formula A je tautologija akko pri svakoj valuaciji ima vrednost 1; oznaka |= A.

Definicija 1.5. Iskazne formule A i B su logički ekvivalentne akko pri svakoj valuaciji imaju istu
vrednost: Za svaku valuaciju v : P rop → {0, 1} važi v̂(A) = v̂(B).

1. Dokaži da su sledeće formule tautologije:

(a) p ⇒ (q ⇒ p) (b) (p ∧ q) ⇒ p (c) p ⇒ (p ∨ q) (d) (p ⇒ q) ⇔ (¬q ⇒ ¬p)
(e) (p ⇒ (q ⇒ r)) ⇔ ((p ∧ q) ⇒ r) (f) (p ⇒ (q ⇒ r)) ⇒ ((p ⇒ q) ⇒ (p ⇒ r))

2. Dokaži da su sledeći parovi formula logički ekvivalentni: A ∧ > i A, A ∧ ⊥ i ⊥, A ∨ > i >, A ∨ ⊥

i A, A ⇒ > i >, A ⇒ ⊥ i ¬A, A ⇔ > i A, A ⇔ ⊥ i ¬A

3. Zameni formulu ¬(A ⇒ ((> ∧ A) ⇔ (¬A ∨ ⊥))) ⇒ (A ⇔ (¬A ⇒ A)) jednostavnijom, a logički
ekvivalentnom.

4. Dokaži da su formule A i B logički ekvivalentne ako i samo ako je formula A ⇔ B tautologija.

5. Dokaži da su formule u sledećim parovima logički ekvivalentne.

(a) ¬(p ∧ q) i ¬p ∨ ¬q (b) ¬(p ∨ q) i ¬p ∧ ¬q (c) p ⇒ q i ¬p ∨ q (d) p ⇔ q i (p ⇒ q) ∧ (q ⇒ p)
(e) ¬(p ⇔ q) i p Y q (f) p ∧ (q ∨ r) i (p ∨ r) ∧ (q ∨ r) (g) p ∨ (q ∧ r) i (p ∧ r) ∨ (q ∧ r).

6. Neka su formule A i B logički ekvivalentne i neka je φ proizvoljna iskazna formula. Označimo sa

φ[A/p] formulu dobijeno zamenom svakog pojavljivanja iskaznog slova p u formuli φ formulom A; slično
i za φ[B/p]. Dokazati da je formula φ[A/p] ⇔ φ[B/p] tautologija.

7. Neka su formule A i B logički ekvivalentne i neka je φ iskazna formula čija je A potformula. Označimo
sa ψ formulu dobijeno zamenom potformule A formulom B u formuli φ. Dokazati da su formule φ i ψ
logički ekvivalentne.

8. Nije teško pokazati da za svaku valuaciju v važi v̂(¬A) = 1 − v̂(A) i v̂(A ∧ B) = v̂(A) · v̂(B). Pronadji
odgovarajuće algebarske veze za ∨, ⇒, ⇔ i Y.

9. Pronadji što jednostavniju formulu A kojoj odgovara tablica

p q r A p q r A p q r A p q r ϕ
1 1 1 0 1 1 1 0 1 1 1 0 1 1 1 1
1 1 0 0 1 1 0 0 1 1 0 0 1 1 0 1
1 0 1 0 1 0 1 0 1 0 1 1 1 0 1 1
(a) 1 0 0 1 (b) 1 0 0 1 (c) 1 0 0 1 (d) 1 0 0 1 .
0 1 1 0 0 1 1 0 0 1 1 1 0 1 1 0
0 1 0 0 0 1 0 1 0 1 0 1 0 1 0 0
0 0 1 0 0 0 1 0 0 0 1 0 0 0 1 0
0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 1 0 0 0 1

4
1.3 Logičke posledice teorija
• Teorija je bilo koji skup iskaznih formula.
Definicija 1.6. Valuacija v je model teorije T , u oznaci v |= T , akko za svaku formulu φ ∈ T važi
v̂(φ) = 1.
• Teorija je zadovoljiva akko ima bar jedan model.
Definicija 1.7. Formula φ je logička posledica teorije T , u oznaci T |= φ, akko je svaka valuacija
v koja je model za T ujedno i model za φ.
Ako teorija T nema model, tada (direktno iz definicije sledi da) za svaku formulu φ važi T |= φ, pa
važi i T |= ⊥. Obrnuto, iz T |= ⊥ sledi da T nema model (nije zadovoljiva teorija). Takodje, ako za
neku formulu A važi T |= A i T |= ¬A, tada T nema model.
• Teorija je skup formula, ali je prikazujemo i kao listu (spisak). Tako, umesto {A} |= B pišemo
A |= B i umesto T ∪ {A} |= C pišemo T, A |= C.
10. Ispitati da li su sledeće teorije zadovoljive.
(a) p ⇒ q, q ⇒ r, (r ∨ s) ⇒ ¬q, p ∨ s .
(b) ¬(¬q ∨ p), p ∨ ¬r, q ⇒ ¬r .
(c) r ⇒ q, p ∨ ¬q, ¬(r ∨ p), r .
11. Odrediti sve modele sledećih teorija
(a) p ⇒ q, ¬q ∨ r, (r Y s) ⇒ ¬q, ¬p ∨ (s ∧ ¬r).
(b) (¬p ∨ q) ⇒ r, s ∨ ¬q, ¬s ⇒ (p ∧ ¬q), (q ∧ p) ⇒ s,
• Iz definicije sledi da formula φ nije logička posledica teorije T (t.j tvrdjenje T |= φ nije tačno) ako
postoji valuacija v takva da je v |= T (odnosno v̂(ψ) = 1 za svaku formulu ψ ∈ T ) i v̂(φ) = 0.
12. Ispitati tačnost sledećih tvrdjenja: dokazati ona koja su tačna, a za ona koja nisu tačna pronaći
odgovarajuću valuaciju koja to potvrdjuje.
(a) (q ∨ r) ⇒ p, ¬q ⇒ r |= p
(b) p ⇒ (q ∧ r), ¬q ∨ (r ∧ s), s ⇒ ¬p |= ¬p
(c) r ⇒ (q ∨ p), ¬p ∨ (q ∨ s), ¬s ⇒ p |= p
13. Pretpostavimo da su formule A i B logički ekvivalentne i da je T teorija. Dokazati da važi T |= A
ako i samo ako važi T |= B.
14. Dokazati sledeća tvrdjenja:
(a) Ako T |= A i T |= ¬A, tada T |= B.
(b) Ako T, A |= ⊥, tada T |= ¬A.
(c) Ako T, ¬A |= ⊥, tada T |= A; ako T |= A i T |= ¬A, tada T |= ⊥.
(d) Ako T |= A ⇒ B i T |= A, tada T |= B.
(e) T, A |= B ako i samo ako T |= A ⇒ B.
(f) Ako T |= A ∨ B, T |= A ⇒ C i T |= B ⇒ C, tada T |= C.
(g) T, A |= B ako i samo ako T, ¬B |= ¬A.
15. Ako je teorija T 0 dobijena iz teorije T zamenom nekih njenih formula logički im ekvivalentnim
formulama, tada teorije T i T 0 imaju iste logičke posledice. Dokazati.
Najznačajnija opšta činjenica semantike iskazne logike je teorema kompaktnosti. Navodimo je bez
dokaza, a njen dokaz odlažemo za kasnije.
Teorema kompaktnosti. Teorija T je zadovoljiva ako i samo ako je svaka njena konačna podteorija
T 0 ⊆ T zadovoljiva.

5
2 Govorni jezik i iskazni račun
Već smo napomenuli da se matematika ne bavi govornim jezikom. Ipak u ovom delu dajemo zadatke u
govornom jeziku, jer su u takvoj formi zanimljiviji. Pri tome podrazumevamo da u prevodu važi sledeće:

• P∧ Q je tačan iskaz ako i samo ako su tačni i iskaz P i iskaz Q. P ∧ Q je prevod rečenica oblika
”P i Q” ili ”i P i Q” (gde su P i Q iskazi).

• P∨Q je tačan iskaz ako i samo ako je tačan bar jedan od iskaza P i Q. P ∨ Q je prevod rečenica
oblika ”P ili Q” ili ” bar jedan od P i Q”.

• P⇒Q je tačan iskaz ako i samo ako iz tačnosti iskaza P sledi tačnost iskaza Q; drugim rečima
netačan je ako i samo ako je P tačan a Q netačan. P ⇒ Q je prevod rečenica oblika ”Iz P sledi
Q” ili ”Ako P onda Q” ili ”P je dovoljan uslov za Q” ili ”Q je neophodan uslov za P”.

• P⇔Q je tačan iskaz ako i samo ako su iskazi P i Q istovremeno tačni ili netaačni. P ⇔ Q je
prevod rečenica oblika ”P ako i samo ako Q” ili ”P tada i samo tada Q”.

• P Y Q je prevod rečenica oblika ”Tačno jedan od P i Q” ili ”Ili P ili Q”

U narednim zadacima tekst iskaza treba pogodno prevesti u formule iskaznog računa, pa odrediti da
li je data formula logichka posledica ili ne.

1. U kojim od sledećih primera je zaključak logička posledica pretpostavki?

(a) Ako je John komunista, onda je on ateista; John je ateista. Prema tome, John je komunista.
(Prevedeno: Da li važi: K ⇒ A, A |= K.)
(b) Ako temperatura i pritisak ostanu na trenutnim vrednostima, neće padati kiša; temperatura se
neće promeniti. Prema tome, ako padne kiša, pritisak će se promeniti.
(Prevedeno: Da li važi: (T ∧ P ) ⇒ ¬K, T |= K ⇒ ¬P ?)
(c) Ako Desa pobedi na izborima, tada će porezi biti smanjeni ako se smanji budžetski deficit. Prema
tome: ako Desa pobedi na izborima, porezi će biti smanjeni.
(Prevedeno: Da li važi: D ⇒ (B ⇒ P ) |= D ⇒ P ?)
(d) Ugovor će biti ispunjen ako i samo ako objekat bude završen do 30. marta. Objekat će biti
završen do 30. marta ako i samo ako električari završe svoj deo posla do 10. marta. Banka će imati
gubitak ako ugovor ne bude ispunjen. Prema tome, električari će završiti svoj deo posla do 10. marta
ako banka ne bude imala gubitak.
(e) Dovoljan uslov da bi funkcija f bila integrabilna je da je funkcija g ograničena; Da bi funkcija h
bila neprekidna, neophodno je da je f integrabilna. Prema tome, ako je g ograničena ili h neprekidna,
tada je f integrabilna.
(f) Ako je A vozio, tada je B krivac; Ako je C pucao, tada B nije krivac. Prema tome: ako je C
pucao, tada A nije vozio.

2. Ili je svedok bio zastrašen ili, ako je D izvršio samoubistvo, tada je pronadjeno oproštajno pismo.
Ako je svedok bio zastrašen, tada D nije izvršio samoubistvo. Ako je pronadjeno oproštajno pismo, tada
je D izvršio samoubistvo. Da li je ovo moguće?
(Da li je teorija {S Y (D ⇒ P ), S ⇒ ¬D, P ⇒ D} zadovoljiva?

6
2.1 Ostrvo Iskrenih i Lažova
Stanovništvo ovog ostrva čine pripadnici dva plemena: Iskrenih i Lažova. Iskreni uvek govore istinu,
dok Lažovi uvek lažu. Na ostrvo dolazi inspektor Gedel koji ima odličnu moć rasudjivanja.
U narednim problemima pogodno je iskaz ”X je Iskren” označiti iskaznim slovom x (X = A, B, C, ...),
ukoliko se pojave i drugi iskazi, njih označiti drugim slovima. Na primer, iskaz ”A je ubica” možemo
označiti sa uA . Zatim prevesti izjave sa govornog jezika u iskazne formule i dobiti iskaznu teoriju T .
Zadatak je: odrediti koja iskazna slova i koje negacije iskaznih slova su logičke posledice teorije T ; ili:
odrediti sve valuacije koje su modeli teorije T .
1. Jednom prilikom Gedel srete dvojicu stanovnika A i B. Postoje tri verzije ovog dogadjaja:
(a) A je izjavio: ”Mi smo Lažovi.” (T = {a ⇔ (¬a ∧ ¬b)})
(b) Prema drugoj verziji, A je izjavio: ”Bar jedan od nas dvojice je Lažov.” (T = {a ⇔ (¬a ∨ ¬b)})
(c) Prema trećoj verziji, A je izjavio da su ili obojica Iskreni ili obojica Lažovi.
T = {a ⇔ ((¬a ∧ ¬b) Y (a ∨ b))}; jednostavnija, logički ekvivalentna forma je T = {a ⇔ (a ⇔ b)}).
Šta je Gedel mogao da zaključi u svakoj od verzija?
2. Inspektor Gedel sreće stanovnike A, B i C i upita A: ”Koliko je medju njima Lažova?”. Gedel nije
razumeo njegov odgovor. Tada B reče: Rekao je da su tačno dva Lažova medju nama. C reče da je B
slagao. Šta je Gedel mogao da zaključi?
3. Jedan od stanovnika je dao sledeće izjave: 1. Na ostrvu ima zlata. 2. Ako na ostrvu ima zlata,
onda ima i srebra. Šta je Gedel mogao da zaključi? (T = {a ⇔ Z, a ⇔ (Z ⇒ S)})
4. Jedan od stanovnika je izjavio ”Na ostrvu ima zlata i, ako ima zlata onda ima i srebra.” Šta je Gedel
mogao da zaključi? (T = {(a ⇔ Z) ∧ (a ⇔ (Z ⇒ S))})
5. U sledećoj situaciji Gedel sreće osobe A, B i C. Oni izjavljuju:
A: Tačno jedan od nas trojice je Lažov.
B: Tačno dvojica od nas su Lažovi.
C: Sva trojica smo Lažovi.
Šta je Gedel mogao da zaključi?
6. Na ostrvu se desilo ubistvo. Gedel je znao da je počinilac jedan od braće A i B. Oni izjaviše:
A: B je Lažov i on je ubica.
B: A je Iskren i nije ubica.
Šta je Gedel mogao da zaključi?
7. Jedan od stanovnika je dao izjavu inspektoru. Postoji više verzija o tom dogadjaju:
(a) ”Ako sam ja Iskren onda na ostrvu ima zlata.”
(b) ”Ili sam Lažov ili na ostrvu ima zlata.”
(c) ”Ja sam Lažov i na ostrvu nema zlata.”
Šta je Gedel mogao da zaključi u svakoj od verzija?
8. Na sudjenju na ostrvu pojave se svedoci A i B. Prema različitim verzijama dali su sledeće izjave:
(a) A: Ako smo i B i ja Lažovi, tada je optuženi kriv. B: A je Lažov.
(b) A: Ako je B Iskren, onda je optuženi nevin. B: Ako je A Lažov. onda je optuženi nevin.
(c) A: Ako je bar neko od nas dvojice Iskren, tada je optuženi kriv.
B: Ako je bar jedan od nas dvojice Lažov, onda je optuženi kriv.
(d) A: Ako sam ja Iskren a B Lažov, tada je optuženi kriv. B: A je Lažov.
Šta je Gedel mogao da zaključi u svakoj od verzija?

7
9. Na ostrvu se desilo ubistvo koje je počinio jedan od stanovnika A, B i C. Oni su dali sledeće izjave:
A: Ako sam ja ubica, onda je C Iskren.
B: Ako C nije ubica, onda je A Lažov.
C: Ubica je Lažov.
Šta možemo da zaključimo: ko je Iskren, ko Lažov, a ko ubica?
Rešenje: A i C Iskreni, B ubica i Lažov.
10. Na trci su učestvovala četiri takmičara A, B, C i D. Poznato je da je pobednik Iskren. Oni su dali
sledeće izjave:
A: D je pobednik a B Lažov
B: Ako A nije pobedio, onda je C Iskren.
C: Pobednik je B ili D.
D: Ako su i B i C Iskreni, onda je A pobednik.
Šta možemo da zaključimo: ko je Iskren, ko Lažov, a ko pobednik?
Rešenje: B je pobednik, C Iskren, D i A Lažovi
11. Na trci su učestvovala četiri takmičara A, B, C i D. Poznato je da je pobedio Iskren. Oni su dali
sledeće izjave:
A: Ni ja ni C nismo pobedili.
B: Ako je bar jedan od C i D Lažov, onda je A pobednik.
C: B je pobednik a D Lažov
D: Ako je A Lažov, onda je C pobednik.
Šta možemo da zaključimo: ko je Iskren, ko Lažov, a ko pobednik?
Rešenje: D je pobednik, A Iskren, B i C Lažovi
12. Na ostrvu Iskrenih i Lažova, jedan od stanovnika A i B je muzučar. Poznato je da svira ili violinu
ili gitaru.
A: Ja sam Iskren ili je C Lažov.
B: Ja sam Iskren ili muzičar svira gitaru.
C: B je Lažov i muzičar.
D: Ako sam ja Iskren, onda je A Lažov.
Šta možemo iz ovih izjava da zaključimo?
Rešenje: A i B Lažovi, C i D Iskreni, B svira gitaru.
13. Na trci su učestvovala četiri takmičara A, B, C i D. Poznato je da je pobedio Iskren. Oni su dali
sledeće izjave:
A: Ni ja ni C nismo pobedili.
B: Ako je bar jedan od C i D Lažov, onda je A pobednik.
C: B je pobednik a D Lažov.
D: Ako je A Lažov, onda je C pobednik.
Šta možemo da zaključimo: ko je Iskren, ko Lažov, a ko pobednik?
Rešenje: D je pobednik, A Iskren, B i C Lažovi

3 Formalni sistemi za klasičnu iskaznu logiku

3.1 Formalni sistemi
Formalni sistem S čine:

8
 • Neprazan skup L simbola, ili jezik formalne teorije; reč jezika je bilo koji konačan niz njegovih
simbola;
• Skup formula (kaže se i dobro formiranih formula) F, koji je podskup skupa svih reči. Obično
postoji efektivna procedura kojom možemo proveriti da li je data reč jezika L formula ili ne;
• Skup aksioma, koji je podskup skupa formula. Obično postoji efektivna procedura kojom možemo
proveriti da li je data formula aksioma ili ne;
• Skup pravila izvodjenja. Pravilo izvodjenja je relacija dužine > 2 na skupu F. Ako je R ⊆ F n+1
(n + 1)-arno pravilo izvodjenja i (φ1 , . . . , φn , ψ) ∈ R, tada za formulu ψ kažemo da je direktna
φ1 , . . . , φn
posledica formula φ1 , . . . , φn po pravilu R. To označavamo i sa (R).
ψ
Formalni sistemi nazivaju se i formalnim teorijama. Fiksirajmo formalni sistem S.
• Formalni dokaz formule ψ u sistemu S, ili izvodjenje (dedukcija) formule ψ u sistemu
S, je konačan niz formula φ1 , . . . , φn u kome je φn = ψ i svaki član niza je ili aksioma formalne
teorije, ili se dobija kao posledica primene nekog od pravila na neke od (njemu) prethodnih članova
niza.
• Ukoliko formula ψ ima formalni dokaz, tada kažemo da je ona teorema formalnog sistema S;
oznaka je `S ψ.
Neka je Γ neki skup formula formalnog sistema S.
• Formula ψ je deduktivna posledica skupa formula Γ (u formalnom sistemu S), u oznaci
Γ `S ψ, ako postoji konačan niz formula φ1 , . . . , φn takav da je φn = ψ i svaki član niza je ili
aksioma formalne teorije, ili pripada skupu Γ, ili je dobijen iz prethodnih članova niza primenom
nekog od pravila.
• Za niz φ1 , . . . , φn iz prethodne stavke kažemo da je formalni dokaz formule ψ iz pretpostavki skupa
Γ u sistemu S.
Proizvoljan skup formula formalnog sistema S je teorija, a T `S ψ se izgovara i kao “ψ je teorema
teorije T u formalnom sistemu S”; reč “teorema” ćemo izbegavati da koristimo u ovom kontekstu, zato
što je koristimo za tvrdjenja na meta nivou (t.j u govornom jeziku), kao što je slučaj sa sledećim.
Teorema 3.1. Neka je S formalni sistem i T, T 0 ⊂ F teorije.
(a) Ako je T ⊆ T 0 i T `S A, tada T 0 `S A.
(b) Ako važi T `S A, tada za neki konačan podskup T0 ⊆ T važi T0 `S A.
(c) Ako je φ1 , . . . , φn formalni dokaz (formule φn ) koji koristi pretpostavke teorije T , tada za svaki
k 6 n niz φ1 , . . . , φk svedoči da važi T `S φk .
(d) Ako važi T 0 `S A i T 0 , A `S B, tada važi i T 0 `S B.
(e) Ako važi T 0 `S A i za svaku formulu B ∈ T 0 važi T `S B, tada važi T `S A. Drugim rechima,
ako je svaka formula teorije T 0 deduktivna posledica teorije T , tada je svaka deduktivna posledica teorije
T 0 ujedno i deduktivna posledica teorije T .
Dokaz. (a)-(c) sledi iz definicije. Skicirajmo dokaz dela (e). Pretpostavimo da važi T 0 `S A i da za svaku
formulu B ∈ T 0 važi T `S B. Neka je φ1 , . . . , φm dokaz formule A koji koristi pretpostavke teorije T 0 .
Umetnimo u njega umesto svake formule φi koja pripada teoriji T 0 niz koji je njen dokaz iz pretpostavki
teorije T . Novodobijeni niz je dokaz formule A koji koristi samo pretpostavke teorije T .
(d) sledi iz (e): uzmimo T = T 0 ∪ {A}.

9
3.2 Lukašijevičev formalni sistem L

Skup aksioma formalnog sistema često je zadat shemom aksioma; na primer, pod shemom A ⇒
(B ⇒ A) podrazumevamo (beskonačan) skup aksioma koji sadrži sve formule dobijene iz iskazne formule
p ⇒ (q ⇒ p) zamenom iskaznih slova p i q svim mogućim parovima formula A i B.

• Lukašijevičev formalni sistem L za klasičnu iskaznu logiku čine sledeći delovi:

– Jezik: sadrži simbole ⇒ ¬ ( ) kao i simbole iskaznih slova.

– Formule: sve iskazne formule u ovom jeziku.
– Sheme aksioma su:
(A1) A ⇒ (B ⇒ A)
(A2) (A ⇒ (B ⇒ C)) ⇒ ((A ⇒ B) ⇒ (A ⇒ C))
(A3) (¬B ⇒ ¬A) ⇒ (A ⇒ B)
A, A ⇒ B
– Pravilo izvodjenja: MP (modus ponens).
B
Prema tome, formulama u ovom odeljku smatramo samo one iskazne formule koje od logičkih veznika
sadrže samo ¬ i ⇒. Zbog logičke ekvivalentnosti parova odgovarajućih formula, ostale veznike možemo
uvesti kao skraćene zapise:

• A ∨ B je kraći zapis za ¬A ⇒ B;

• A ∧ B je kraći zapis za ¬(A ⇒ ¬B);

• A ⇔ B je kraći zapis za (A ⇒ B) ∧ (B ⇒ A);

Osim ovih skraćenica mogu se uvesti i skraćenice > za (p ⇒ p) i ⊥ za ¬(p ⇒ p), ali to na ovom
mestu niji ni neophodno ni zgodno. Naš cilj je da dokažemo teoremu potpunosti: formula je tautologija
ako i samo ako je teorema formalnog sistema L.
Teorema slabe potpunosti sistema L. |= φ ako i samo ako `L φ.
Jedan smer ekvivalencije se jednostavno dokazuje:
Teorema saglasnosti. Svaka teorema formalnog sistema L je tautologija.
Dokaz. Dokažimo indukcijom po n da je svaka formula koja ima dokaz dužine n tautologija. Pret-
postavimo da tvrdjenje važi za sve formule koje imaju dokaz dužine < n. Neka je φ1 , . . . , φn dokaz
formule A = φn dužine n. Imamo dve mogućnosti:
(1) A je aksioma. Nije teško proveriti da je svaka aksioma tautologija.
(2) A je dobijena iz prethodnih članova niza primenom pravila MP. Tada postoje indeksi k, m < n
takvi da je φk obilka φm ⇒ A. Prema induktivnoj hipotezi, formule φm i φm RiA su tautologije, pa
za svaku valuaciju v važi v̂(φm ) = 1 i v̂(φm ⇒ A) = 1. Odatle sledi da važi i v̂(A) = 1. Prema tome,
za svaku valuaciju v važi v̂(A) = 1, pa je formula A tautologija.

Lema 3.2. (a) A ⇒ C , A ⇒ (C ⇒ B) `L A ⇒ B.

(b) `L A ⇒ A.

10
 Dokaz. (a) 1. A ⇒ (C ⇒ B) (pretp.)
2. (A ⇒ (C ⇒ B)) ⇒ ((A ⇒ C) ⇒ (A ⇒ B)) (A2)
3. (A ⇒ C) ⇒ (A ⇒ B) (1,2, MP)
4. A ⇒ C (pretp.)
5. A ⇒ B (3,4, MP)
(b) Ako u dokazu dela (a) uzmemo B = A i C = A ⇒ A, tada pretpostavke u linijama 1. i 4.
postaju instance shema (A2) i (A1):
1. (A ⇒ ((A ⇒ A) ⇒ A)) ⇒ ((A ⇒ (A ⇒ A)) ⇒ (A ⇒ A)) (A2)
2. A ⇒ ((A ⇒ A) ⇒ A) (A1)
3. (A ⇒ (A ⇒ A)) ⇒ (A ⇒ A) (1,2, MP)
4. A ⇒ (A ⇒ A) (A1)
5. A ⇒ A (3,4, MP)

U dokazima prethodna leme smo koristili formalne dokaze sistema L. Takvi, formalni, dokazi komp-
likovanijih tvrdjenja bi bili veoma dugački. Nas i ne zanimaju formalni dokazi konkretnih formula, već
nas zanima da li je odredjene formule moguće dokazati u ovom formalnom sistemu. Konkretno, zanima
nas da li važi `L ¬¬A ⇒ A (što ćemo dokazati u lemi 3.7) i `L A ⇒ ¬¬A (ostavljamo za vežbu)1 .
Dakle, da izbegnemo duge formalne dokaze, koristićemo sekvente, izraze oblika T `L A, gde je T teorija
i A formula. Sekventom se tvrdi da formalni dokaz formule A iz pretpostavki teorije T postoji (ali se ne
daje konkretan dokaz). Tako, možemo govoriti o tačnim (kada dokaz postoji) i netačnim sekventima.
Na primer, sekvent A ` A je očigledno tačan. Najjednostavnija pravila koja važe za sekvente data su u
teoremi 3.1, a najvažnije pravilo koje važi za nih je Teorema dedukcije.
Lema 3.3. Ako T `L A ⇒ C i T `L A ⇒ (C ⇒ B), tada T `L A ⇒ B.
Dokaz. Pretpostavimo da je T `L A ⇒ C i T `L A ⇒ (C ⇒ B) i neka je T 0 = {A ⇒ C, A ⇒ (C ⇒ B)}.
Tada je svaka formula teorije T 0 deduktivna posledica teorije T , pa je prema teoremi 3.1(e) svaka
deduktivna posledica teorije T 0 ujedno i deduktivna posledica teorije T . Posebno, pošto prema lemi 3.2
važi T 0 `L A ⇒ B, važi i T `L A ⇒ B.

Teorema dedukcije za sistem L. Za svaku teoriju T i formule A, B važi:

T, A `L B ako i samo ako T `L A ⇒ B.
Dokaz. Prvo pretpostavimo da važi T `L A ⇒ B i dokažimo T, A ` B. Neka je φ1 , . . . , φn dokaz za
A ⇒ B koji koristi pretpostavke teorije T ; tada je φn formula A ⇒ B. Posmatrajmo niz:
1. φ1
2. φ2
...
n. A ⇒ B
(n+1). A (pretp.)
(n+2). B (n,n+1, MP)
Ovaj niz je dokaz formule B koji koristi pretpostavke teorije T ∪ {A}. Prema tome, T, A `L B.
U drugom smeru, indukcijom po n dokažimo da za svaku formulu C takvu da važi T, A `L C i
formula C ima dokaz dužine n koji koristi pretpostavke teorije T ∪ {A}, važi T `L A ⇒ C.
Za n = 0 tvrdjenje važi. Pretpostavimo da tvrdjenje važi za sve formule koje imaju dokaz dužine
manje od n i dokažimo da ono važi i za formulu B (čiji je dokaz φ1 , . . . , φn ). Imamo tri moguńosti:
1
Ukoliko u sistemu L aksiomu (A3) zamenimo sa (A ⇒ B) ⇒ (¬B ⇒ ¬A), tada ` ¬¬A ⇒ A nije teorema tog
formalnog sistema, a A ⇒ ¬¬A jeste

11
 (1) B ∈ T . U ovom slučaju niz
1. B ⇒ (A ⇒ B) (A1)
2. B (pretp.)
3. A ⇒ B (1,2, MP)
je dokaz formule A ⇒ B iz pretpostavki teorije T , pa važi T `L A ⇒ B.
(2) B = A. Prema Lemi 3.2 važi `L A ⇒ A, pa važi i T `L A ⇒ A, odnosno T `L A ⇒ B.
(3) Formula φn = B dobijena primenom pravila MP na prethodne članove niza; recimo da su
to φk i φm , gde je φm formula oblika (φk ⇒ B). Niz φ1 , . . . , φk je dokaz dužine k < n formule φk iz
pretpostavki teorije T ∪ {A} pa, prema induktivnoj pretpostavci, važi T `L A ⇒ φk . Rezonujući
na sličan način u slučaju formule φk ⇒ B, dobijamo T `L A ⇒ (φk ⇒ B). Iz T `L A ⇒ φk i
T `L A ⇒ (φk ⇒ B), prema lemi 3.3, dobijamo T `L A ⇒ B.

Napomena 3.4. Primetimo da smo do sada koristili isključivo sheme (A1) i (A2). Prema tome, sva
dosadašnja tvrdjenja će važiti u ma kom formalnom sistemu za isakznu logiku u kome važe sheme (A1)
i (A2) i u kome je modus ponens pravilo izvodjenja.

Teorije shvatamo ne samo kao skupove formula, već i kao liste, pa T1 ∪ T2 `L A označavamo i sa
T1 , T2 `L A. Sledeće tvrdjenje je varijanta modus ponensa za sekvente (u primenama ćemo ga takodje
označavamo sa MP).

Lema 3.5. Ako T1 `L A ⇒ B i T2 `L A, tada T1 , T2 `L B.

Dokaz. Pretpostavimo da je T1 `L A ⇒ B i T2 `L B. Tada je T1 , T2 `L A ⇒ B i T1 , T2 `L B. Prema

teoremi 3.1(e), svaka deduktivna posledica teorije {A ⇒ B, B} je i deduktivna posledica teorije T1 ∪ T2 .
Primenom modus ponensa lako se pokaže A ⇒ B, B `L B, pa je i T1 , T2 `L B.
U narednim lemama koristićemo dokaze koji liče na formalne dokaze u našem formalnom sistemu L,
ali to nisu. Razlika je u tome što se u nizu ne pojavljuju formule već sekventi. Na primer, za razliku od
dokaza leme 3.2, niz u dokazu naredne leme nije formalan dokaz u sistemu L. Njime samo pokazujemo
da postoji dokaz formule ¬A ⇒ (A ⇒ B), ali ne dajemo eksplicitan formalan dokaz (koji bi bio znatno
duži). Osim osnovnih tačnih sekvenata, na primer A `L A, i već dokazanih sekvenata, primenjivaćemo
Teoremu dedukcije kao i varijantu modus ponensa datu u lemi 3.5.

Lema 3.6. (a) `L A ⇒ (¬A ⇒ B).

(b) A, ¬A `L B.
(c) `L ¬A ⇒ (A ⇒ B).

Dokaz. 1. `L ¬A ⇒ (¬B ⇒ ¬A) (A1)

2. ¬A `L ¬B ⇒ ¬A (1,TD)
3. `L (¬B ⇒ ¬A) ⇒ (A ⇒ B) (A3)
4. ¬A `L A ⇒ B (2,3,MP)
5. A `L A
6. A, ¬A `L B (4,5,MP)
7. A `L ¬A ⇒ B (6,TD)
8. `L A ⇒ (¬A ⇒ B) (7,TD)
9. `L ¬A ⇒ (A ⇒ B) (4,TD)
Ovim smo dokazali deo (c). Dokaz dela (b) čini prvih šest linija, a dokaz dela (a) prvih osam linija.

12
Lema 3.7. ¬¬A `L A.
Dokaz. 1. ¬¬A `L ¬¬A
2. `L ¬¬A ⇒ (¬A ⇒ ¬¬¬A) (lema 3.6(c))
3. ¬¬A `L ¬A ⇒ ¬¬¬A (1,2,MP)
4. `L (¬A ⇒ ¬¬¬A) ⇒ (¬¬A ⇒ A) (A3)
5. ¬¬A `L ¬¬A ⇒ A (3,4,MP)
6. ¬¬A `L A (1,5,MP)

Lema 3.8. `L (A ⇒ ¬A) ⇒ ¬A.

Dokaz. 1. ¬¬A `L A (lema 3.7)

2. A ⇒ ¬A `L A ⇒ ¬A
3. A ⇒ ¬A, ¬¬A `L ¬A (1,2,MP)
4. `L A ⇒ (¬A ⇒ ¬(A ⇒ A)) (lema 3.6(a))
5. ¬¬A `L ¬A ⇒ ¬(A ⇒ A) (1,4,MP)
6. A ⇒ ¬A, ¬¬A `L ¬(A ⇒ A) (3,5,MP)
7. A ⇒ ¬A `L ¬¬A ⇒ ¬(A ⇒ A) (6,TD)
8. `L (¬¬A ⇒ ¬(A ⇒ A)) ⇒ ((A ⇒ A) ⇒ ¬A) (A3)
9. A ⇒ ¬A `L (A ⇒ A) ⇒ ¬A (7,8,MP)
10. `L A⇒A (lema 3.2)
11. A ⇒ ¬A `L ¬A (9,10,MP)
12. `L (A ⇒ ¬A) ⇒ ¬A (11,TD)

• Teorija T je protivrečna (inconsistent) ako za svaku iskaznu formulu A važi T `L A.

• Teorija je neprotivrečna (consistent) ako nije protivrečna.

Drugim rečima, teorija T je protivrečna ako je svaka formula njena deduktivna posledica.

Lema 3.9. Ako za neku formulu A važi i T `L A i T `L ¬A, tada je teorija T protivrečna.

Dokaz. Pretpostavimo da za neku formulu A važi T `L A i T `L ¬A. Prema lemi 3.6(b) za svaku
formulu B važi A, ¬A ` B pa, prema teoremi 3.1, važi i T `L B. T je protivrečna teorija.

Lema 3.10. Teorija T je protivrečna ako i samo ako za bar jednu formulu A važi T `L ¬(A ⇒ A).

Dokaz. Jedan smer je trivijalan: ako je T protivrečna teorija, tada je svaka formula njena deduktivna
posledica, pa je to i formula ¬(A ⇒ A).
U drugom smeru, pretpostavimo da T `L ¬(A ⇒ A) važi za neku formulu A. Tada, prema lemi 3.2,
važi T `L A ⇒ A, pa prema lemi 3.9 zaključujemo da je T protivrečna teorija.

Lema 3.11. Teorija je protivrečna ako i samo ako ima konačnu protivrečnu podteoriju.

Dokaz. Pretpostavimo da je teorija T protivrečna. Prema lemi 3.10 važi T `L ¬(A ⇒ A) za neku
formulu A. Prema teoremi 3.1(b) postoji konačna teorija T0 ⊆ T takva da važi T0 `L ¬(A ⇒ A).
Prema lemi 3.10, T0 je protivrečna teorija. Time smo dokazali jedan smer tvrdjene ekvivalencije. Drugi
smer je trivijalan.

Lema 3.12. Ako je T neprotivrečna teorija i A formula, tada je bar jedna od teorija T ∪ {A} i T ∪ {¬A}
neprotivrečna.

13
Dokaz. Pretpostavimo da je teorija T ∪{A} protivrečna i dokažimo da je teorija T ∪{¬A} neprotivrečna.
Iz protivrečnosti teorije T ∪ {A} imamo T, A `L ¬A, pa prema teoremi dedukcije, važi i T `L A ⇒ ¬A.
Prema lemi 3.8 imamo T `L (A ⇒ ¬A) ⇒ ¬A, pa zaključujemo T `L ¬A. Neka je T 0 = T ∪ {¬A}.
Tada za svaku formulu B ∈ T 0 važi T 0 `L B pa, prema teoremi 3.1, teorije T i T 0 imaju iste deduktivne
posledice. Kako teorija T nije protivrečna, postoji formula koja nije njena deduktivna posledica, pa ta
formula nije ni deduktivna posledica teorije T ∪ {¬A}. Teorija T ∪ {¬A} je neprotivrečna.
• Teorija T je maksimalna ako za svaku formulu A važi tačno jedan od uslova A ∈ T i ¬A ∈ T .
Lindenbaumova lema Svaka neprotivrečna teorija je sadržana u maksimalnoj, neprotivrečnoj teoriji.
Dokaz. Pretpostavimo da je T neprotivrečna teorija. Skup svih iskaznih formula je prebrojiv, zato što je
skup svih simbola jezika prebrojiv. Neka je φ0 , φ1 , . . . , φn , . . . (n ∈ ω) njegova numeracija. Konstruišimo
niz teorija {Tn | n ∈ ω} takav da je T0 = T i da za svaki n ∈ ω važi:

Tn ∪ {φn } ako je Tn ∪ {φn } neprotivrečna teorija
Tn+1 =
Tn ∪ {¬φn } ako je Tn ∪ {φn } protivrečna teorija.
Dobili smo rastući niz T = T0 ⊆ T1 ⊆ . . . ⊆ Tn ⊆ Tn+1 ⊆ . . . teorija. Prema lemi 3.12 svaka teorija Tn je
neprotivrečna, jer ako je Tn ∪ {φn } protivrečna teorija, tada je Tn ∪ {¬φn } neprotivrečna teorija. Neka
je T ∗ = ∪n∈ω Tn . Dokažimo da je T ∗ maksimalna neprotivrečna teorija. Svaka njena konačna podteorija
je sadržana u nekoj teoriji Tn (koja je neprotivrečna), pa je prema lemi 3.11 T ∗ neprotivrečna teorija.
Preostaje da dokažemo da je T ∗ maksimalna teorija. Neka je A formula. Tada za neki indeks n važi
A = φn pa, prema konstrukciji, važi bar jedno od A ∈ T ∗ i ¬A ∈ T ∗ . Oba ne mogu važiti, jer bi u tom
slučaju važilo T ∗ `L A T ∗ `L ¬A i teorija T ∗ bi bila protivrečna prema lemi 3.9. T ∗ je maksimalna
teorija.
Lema 3.13. Neka je T maksimalna neprotivrečna teorija.
(a) Za svaku formulu A važi: A ∈ T akko ¬¬A ∈ T .
(b) T je deduktivno zatvoren skup: T `L A ako i samo ako A ∈ T .
Dokaz. (a) T je maksimalna ako i samo ako su za svaku formulu B su uslovi B ∈
/ T i ¬B ∈ T
ekvivalentni. Primenom ovog uslova na formule A i ¬A dobijamo:
A ∈ T akko ¬A ∈
/ T akko ¬¬A ∈ T .
(b) Pretpostavimo prvo da važi T `L A i dokažimo A ∈ T . U suprotnom, iz A ∈ / T zbog maksi-
malnosti imamo ¬A ∈ T odakle sledi T `L ¬A. Tada važi T `L A i T `L ¬A pa je, prema lemi 3.9,
T protivrečna teorija, što je suprotno pretpostavci. Prema tome, A ∈ T . Time je dokazan jedan smer
ekvivalencije. Drugi smer je trivijalan: ako A ∈ T tada T `L A.
Teorema o postojanju modela Svaka neprotivrečna teorija ima model.
Dokaz. Pretpostavimo da je T neprotivrečna teorija. Prema Lindenbaumovoj lemi, postoji maksimalna
neprotivrečna teorija T ∗ ⊇ T . Za svako iskazno slovo p ∈ P rop definišimo:
1 ako p ∈ T ∗

v(p) =
0 ako p ∈ / T∗
Na ovaj način imamo definisanu valuaciju v : P rop → {0, 1}. Dokazaćemo da je ona model teorije T ∗ .
Prethodno dokažimo sledeće tvrdjenje.
(1) Za svaku formulu A važi: v̂(A) = 1 ako i samo ako A ∈ T ∗ .
Neka je n broj pojavljivanja simbola ¬ i ⇒ u formuli A. Tvrdjenje dokazujemo indukcijom po n.
Za n = 0 formula A je iskazno slovo i za nju tvrdjenje važi prema definiciji valuacije v. Pretpostavimo
da tvrdjenje važi za sve formule u kojima se pojavljuje manje od n simbola ¬ i ⇒. Imamo dva slučaja.
Slučaj 1. A je ¬B. Tada induktivna pretpostavka važi za formulu B. Imamo niz ekvivalencija:

14
 / T ∗ akko ¬B ∈ T ∗ ;
v̂(A) = 1 akko v̂(B) = 0 akko B ∈
Prva ekvivalencija sledi iz definicije proširenja valuacije v̂, druga iz induktivne pretpostavke, dok je
treća posledica maksimalnosti teorije T ∗ . Prema tome, važi v̂(A) = 1 ako i samo ako A ∈ T ∗ .
Slučaj 2. A je formula B ⇒ C. Formule B i C zadovoljavaju induktivnu pretpostavku.
Pretpostavimo prvo (B ⇒ C) ∈ T ∗ i dokažimo v̂(B ⇒ C) = 1, odnosno da je ispunjen bar jedan
od uslova v̂(B) = 0 i v̂(C) = 1. Ako nijedan od ova dva uslova nije ispunjen, tada prema induktivnoj
hipotezi iz v̂(B) = 1 imamo B ∈ T ∗ , a iz v̂(C) = 0 imamo C ∈ / T ∗ , što je zbog maksimalnosti
ekvivalentno sa ¬C ∈ T ∗ ; zaključujemo T ∗ `L ¬C. S druge strane, iz T ∗ `l B ⇒ C i T ∗ `L B imamo
∗
T `L C. Prema tome, važi i T ∗ `L C i T ∗ `L ¬C pa je, prema lemi 3.9, T ∗ protivrečna teorija, što je
suprotno pretpostavci. Zaključujemo da je bar jedan od uslova v̂(B) = 0 i v̂(C) = 1 ispunjen, pa važi
v̂(B ⇒ C) = 1. Time je dokazan jedan smer ekvivalencije. Da dokažemo drugi smer, pretpostavimmo
v̂(B ⇒ C) = 1. Tada važi bar jedan od uslova v̂(B) = 0 i v̂(C) = 1.
2.1. v̂(B) = 0. Prema induktivnoj hipotezi i maksimalnosti teorije T ∗ imamo ¬B ∈ T ∗ , pa iz
T `L ¬B i `L ¬B ⇒ (B ⇒ C) (lema 3.6) imamo T ∗ `L B ⇒ C. Zbog deduktivne zatvorenosti
∗

teorije T ∗ imamo (B ⇒ C) ∈ T ∗ .
2.2. v̂(C) = 1. Tada C ∈ T ∗ , pa iz T ∗ `L C i `L C ⇒ (B ⇒ C) (A1) imamo T ∗ `L B ⇒ C.
Zbog deduktivne zatvorenosti teorije T ∗ imamo (B ⇒ C) ∈ T ∗ .
U oba podslučaja smo zaključili da važi (B ⇒ C) ∈ T ∗ , čime smo dokazali drugi smer ekvivalencije
u slučaju 2, čime je dokaz tvrdjenja (1) završen.
Primetimo da iz tvrdjenja (1) sledi da za svaku formulu A ∈ T ∗ važi v̂(A) = 1. Prema tome, valuacija
v je model teorije T ∗ , pa je ona i model teorije T ⊆ T ∗ .
Teorema jake potpunosti sistema L Za svaku teoriju T i formulu A važi:
T `L A ako i samo ako T |= A.
Dokaz. Pretpostavimo da važi T `L A. Da dokažemo T |= A, pretpostavimo da je valuacija v model
teorije T . Indukcijom po dužini dokaza formule A, kao u dokazu teoreme saglasnosti, nije teško proveriti
da važi v |= A. Time je dokazan jedan smer ekvivalencije.
Pretpostavimo sada da važi T |= A. Tada je svaki model teorije T ujedno i model formule A, pa
teorija T ∪{¬A} nije zadovoljiva (nema model). Prema teoremi o postojanju modela, ona je protivrečna;
posebno, važi T, ¬A `L ¬¬A. Imamo:
1. T, ¬A `L ¬¬A
2. T `L ¬A ⇒ ¬¬A (1, TD)
3. `L (¬A ⇒ ¬¬A) ⇒ ¬¬A (lema 3.8)
4. T `L ¬¬A (2,3, lema 3.5)
5. ¬¬A `L A (lema 3.7 )
6. `L ¬¬A ⇒ A (5,TD)
7. T `L A (4,6, lema 3.5)
Time smo dokazali T `L A, čime je dokaz teoreme završen.
Lagana posledica teoreme jake potpunosti je verzija teorema kompaktnosti za teorije čije su sve
formule u jeziku Lukašijevičevog iskaznog računa; takve ne sadrže logičke veznike ∧ ∨ ⇔ i Y.

Teorema 3.14. Neka je T teorija čije su sve formule u jeziku Lukašijevičevog iskaznog računa. Tada T
ima model ako i samo ako svaka njena konačna podteorija ima model.

15
Dokaz. Jedan smer je trivijalan: ako je teorija zadovoljiva, tada je svaki njen model ujedno i model
svake njene podteorije. Drugi smer dokazujemo u kontrapoziciji. Pretpostavimo da teorija T nije
zadovoljiva i dokažimo da neka njena konačna podteorija nije zadovoljiva. Kako T nije zadovoljiva
važi T |= ¬(A ⇒ A) pa, prema teoremi potpunosti, važi i T `L ¬(A ⇒ A). Prema teoremi 3.1(b),
postoji konačna podteorija T0 ⊆ T takva da je T0 `L ¬(A ⇒ A). Prema teoremi potpunosti važi
T0 |= ¬(A ⇒ A). Kako formula ¬(A ⇒ A) nema model, ne može ga imati ni teorija T0 . T0 nije
zadovoljiva teorija.
Skicirajmo dokaz pune teoreme kompaktnosti, t.j za teorije koje sadrže iskazne formule u najširem
jeziku (∧, ∨, ⇔, ...). Jedan smer je i dalje trivijalan. Drugi smer dokazujemo opet u kontrapoziciji.
Pretpostavimo da je T neki skup iskaznih formula u širem jeziku koji nije zadovoljiv i dokažimo da
neki njen konačan podskup nije zadovoljiv. Prvo prevedemo svaku iskaznu formulu φ u logički joj
ekvivalentnu formulu φ∗ jezika Lukašijevičevog formalnog sistema. Tada teorija T ∗ = {φ∗ | φ ∈ T } nije
zadovoljiva, pa prema teoremi 3.14, neki njen konačan podskup T0∗ = {φ∗ | φ ∈ T0 } nije zadovoljiv. Zbog
logičke ekvivalentnosti formula φ i φ∗ , ni T0 nije zadovoljiva teorija.

3.3 Hilbertovski formalni sistem H

U ovom delu dajemo primer još jednog formalnog sistema za klasičnu iskaznu logiku; ovaj je blizak onom
koji je David Hilbert davnih godina uveo.

• Jezik: sadrži simbole ∧ ∨ ⇒ ¬ ( ) kao i simbole iskaznih slova.

• Formule: sve iskazne formule u ovom jeziku.
• Sheme aksioma su:

(1) A ⇒ (B ⇒ A)
(2) (A ⇒ (B ⇒ C)) ⇒ ((A ⇒ B) ⇒ (A ⇒ C))
(3) A ⇒ (B ⇒ (A ∧ B))
(4a) (A ∧ B) ⇒ A (4b) (A ∧ B) ⇒ B
(5a) A ⇒ (A ∨ B) (5b) B ⇒ (A ∨ B)
(6) (A ⇒ C) ⇒ ((B ⇒ C) ⇒ ((A ∨ B) ⇒ C))
(7) ¬¬A ⇒ A.
A, A ⇒ B
• Pravilo izvodjenja: MP (modus ponens).
B
Šablon za rešavanje sledećih zadataka je isti kao i u Lukašijevičevom sistemu.
1. Dokazati Teoremu dedukcije za sistem H: T, A `H B akko T `H A ⇒ B.
2. Dokazati Teoremu potpunosti za sistem H: T `H A akko T |= A.

3.4 Prirodna dedukcija

Najprirodnije, t.j najbliže zdravorazumskom rasudjivanju, je praviti formalne dokaze u PRIRODNOJ
DEDUKCIJI. Zato pročitajte skriptu profesora Nebojše Ikodinovića ili Zorana Petrića.

16