DISKRETNE MATEMATIČKE
STRUKTURE (Nataša Kontrec)
Sadrzaj:
1. Iskaz. Iskazna logika. Iskazni račun…………….2-7
1.1.Prekidačka kola………………………… …………..7
2. Predikatski račun (Kvantifikatorski račun…….8-10
3. Skupovi………………………………………11-17
4. Relacije……………………………………… 18-32
5. Funkcije………………………………………33-34
6. Tehnike dokazivanja……………………… .35-52
7. Kombinatorika…………… ………………..53-60
8. Teorija
grafa………………………………………..61-74
9. Osobine
algoritama…………………………………...75-86
1. ISKAZ. ISKAZNA LOGIKA. ISKAZNI
RAČUN
Matematička logika formalizuje postupke dobijanja složenih rečenica od
prostih i utvrđivanje istinitosne vrednosti ovih rečenica u skladu sa pravilima
ispravnog logičkog zaključivanja.
Deli se na iskazni račun i predikatski račun.
Iskaz je deklarativna rečenica, koja ima smisla, i koja je tačna ili netačna.
Iskaz zadovoljava dva principa: princip isključenja trećeg i princip
kontradikcije.
Iskazi se obeležavaju malim slovima p, q, r,……i nazivaju se iskazna slova.
Svakom iskazu možemo pridružiti istinitosnu vrednost i to na sledeći način:
1, ako je iskaz p tačan
�
t(p) = �
0, ako je iskaz p nije tačan
�
1 i 0 su oznake za istinitosnu vrednost iskaza koje se češće koriste u tehnici
u matematici se koriste oznake T za tačno i  za netačno.
Rečenica "52 = 25" je iskaz i to istinit.
Rečenica "32 =25 " je takodje iskaz ali nije istinit.
1
 Rečenica "x+2=6 " je deklarativna ali nije iskaz jer
p p
njena 1 0 istinitosna vrednost zavisi od promenljive x tj. nema
0 1 definisanu vrednost.
Rečenica: "Ova rečenica je laž" nije iskaz jer se njena istinitisno vrednost ne
može utvrditi (semantički paradoks – circulus vitiosus).
Rečenica: "Koji je danas dan?" nije iskaz zato što je upitna a ne
deklarativna, ne tvrdi ništa.
Rečenica: "Danas je lep dan" nije iskaz zato što je subjektivna.
Logički veznici služe da od polaznih iskaza dobijemo složenije iskaze.
Logički veznici koji se najčešće koriste su:
 Binarni veznici "i", "ili", "ako...onda", "ako i samo ako" i
 Unarni veznik "nije"
 Konjunkcija iskaza p i q je iskaz "p i q",
 Disjunkcija iskaza p i q je iskaz : "p ili q",
 Implikacija iskaza p i q je iskaz : "ako p onda q",
 Ekvivalencija iskaza p i q je iskaz : "p ako i samo ako q",
 Negacija iskaza p je iskaz : "nije p".
Istinitosna vrednost složenog iskaza zavisi od istinitosnih vrednosti iskaza od
kojih se taj iskaz sastoji, i to na sledeći način:
 iskaz "nije p" je tačan ako i samo ako je iskaz p netačan.
 Iskaz "p i q" je tačan ako i samo ako su i p i q tačni,
 Iskaz ”p ili q” je netačan ako i samo ako su i p i q netačni,
 Iskaz "ako p onda q" je netačan ako i samo ako je p tačan a q
netačan,
 Iskaz "p ako i samo ako q" je tačan ako i samo ako iskazi p i q imaju
istu istinitosnu vrednost,
Def. Skup 0,1snabdeven operacije , , , , je iskazna algebra.
Logičke operacije gore navedene su definisane sledećim tablicama:
U gornjoj tabeli prikazana je i operacija ekskluzivno ili (ekskuzivna
disjunkcija) koja je tačna samo ukoliko iskazi koji je čine imaju suprotne
istinitosne vrednosti.
Iskazni račun formalizuje pravilno zapisivanje iskaza, gradjenje novih
složenijih iskaza kao i utvrđivanje istinitosne vrednosti ovih iskaza u
zavisnosti od istinitosti iskaza koji ih čine.
Def: Standardna azbuka iskazne logike se sastoji od sledećih simbola:
 prebrojiv skup iskaznih slova S={p, q, r….},
 simboli logičkih operacija: ¬, ∧, ∨, ⇒,⇔
 pomoćni znaci: (,).
Def: Iskazna formula je niz sastavljen od iskaznih slova, simbola operacija
i zagrada koji je
formiran prema sledećim konvencijama formalnog zapisivanja:
1. Iskazna slova su formule
2. Ako su A i B iskazne formule, tada su i A, (AB), (AB),
(AB), (AB)
iskazne formule.
3. Iskazne formule se jedino obrazuju konaènom primenom 1. i 2.
Uobičajeno je da se prilikom rada u iskaznoj logici pridržavamo sledećih
dogovora:
 radi jednostavnosti, možemo brisati spoljne zagrade kod formula;
2
  da bismo koristili što manje zagrada, dogovor je da je prioritet 2. p p isključenje trećeg
logičkih operacija sledeći: ¬, zatim ∧, ∨, i na kraju ⇒,⇔; 3. ( p p) neprotivurečnost
 Kako su formule izrazi konačne dužine u svakoj formuli učestvuje 4. pp dvojna negacija
samo konačno mnogo iskaznih slova. Po dogovoru, zapis A = A(p1, 5. ( pq) (qr)( p r) tranzitivnost za 
p2, . . . , pn) će značiti da su sva iskazna slova formule A u skupu 6. ( pq)(qp) kontrapozicija
{p1, p2, . . . , pn} 7. ( pq) (qr)( pr) tranzitivnost za 
8. p pp , p pp idempotencija za ,
9. p qq p , p qq p komutativnost za ,
Osnovne binarne operacije kada je neki od operanada jednaki 0 ili 1 su
10. (p  q)  r  p  (q  r) asiocijativnost za 
jednake:
11. (p  q)  r  p  (q  r) asiocijativnost za 
12. p ( p q) p, p ( p q) p apsorpcija prema , tj.
• konjunkcija : 0  q = 0, 1  q = q, (p  0 = 0, p  1 = p).
prema 
• disjunkcija : 0  q = q, 1  q = 1, (p  0 = p, p  1 = 1). 13. p  (q  r)  (p  q)  (p  r)
•ekskluzivna disjunkcija: 0 ⊻ q = q, 1 ⊻ q = q, (p ⊻ 0 = p, p ⊻ 1 = p). p  (q  r)  (p  q)  (p  r) distributivnost
• implikacija : 0  q = 1, 1  q = q, p  0 =  p, p 1 = 1. 14. p q p q zakon uklanjanja
• ekvivalencija : 0  q = q, 1  q = q, (p  0 =  p, p  1 = p). implikacije
15.  (p  q)   p   q
Iskazna formula koja je za sve vrednosti iskaznih promenljivih tačna naziva  (p  q)   p   q DeMorganovi zakoni
16. (p q) ( p q) (q p) svodjenje ekvivalencije na
se tautologija a ona koja je uvek netačna naziva se kontradikcija.
implikaciju
Ispitivanje da li je neka formula tautologija (kontradikcija) ili nije možemo
Svodjenjem na apsurd tj. metodom suprotne pretpostavke polazimo od
raditi nekim od sledećih
pretpostavke da polazna formula nije uvek tačna. Ukoliko na kraju dobijemo
načina:
neki apsurd tj. kontraindikaciju, onda polazna pretpstavka nije dobra tj.
• pomoću tablice istinitosti;
polazna formula je uvek tačna tj . jeste tautologija. Ukoliko ne dobijemo
• korišćenjem poznatih tautologija;
kontrdikciju, nego dokazemo da je polazna pretpostavka ispravna, onda
• suprotnom pretpostavkom (svodjenjem na apsurd);
formula nije tautologija.
• diskusijom po slovu.
Metodom diskusije po slovu redom analiziramo slučajeve kada je neka
Korišćenjem tablica istinosti ukoliko u poslednjoj koloni dobijemo sve T
iskazna promenljiva jednaka 0, odnosno 1. Najčešće se prvo zamenjuje
onda je data formula tautologija, ako dobijemo sve  tada je data formula
promenljiva koja se najviše puta pojavljuje u formuli. Kada zamenimo da je
kontradikcija. U svim ostalim slučajevima nije ni jedno ni drugo.
neka iskazna promenljiiva jednaka 0 (a posle i da je 1) dobijamo
jednostavnije formule u kojima se ta iskazna promenljiva ne javlja.
Korišćenjem poznatih tautologija, koristimo neke od već dokazanih formula
Nastavljamo postupak diskusijom po drugoj iskaznoj promenljivoj. Ukoliko
poput:
smo u svim slučajevima (sa odgovarajućim podslučajevima) dobili da je
formula uvek tačna, onda smo dokazali da je ona tautologija.
1. p p refleksivnost
3
 u tehnici u projektovanju digitalnih kola, a naziva se prekidačka
algebra.
Primene
 Iskazna slova se tretiraju kao otvoreni prekidači, a njihova negacija
kao zatvoreni prekidači. Ako iskazno slovo ima vrednost p = 1
Očigledan primer primene iskaznog računa je i upotreba u računarstvu, kako smatra se da jeprekidač zatvoren, tj. da provodi signal, a za p = 0 je
u elektronici tako i u programiranju. otvoren, tj. da ne provodi signal.
Svođenje određenog logičkog iskaza na kraću i jednostavniju formu pomaže
da određena komponenta računara izračunava manje i samim time radi brže. Logičkim operacijama ,  i  odgovaraju elementarna logička kola čije su
Na identičan način, u programiranju, redukovanjem često korišćenog uslova oznake date u sledećoj tabeli:
grananja ili petlje na jednostavniju formu će smanjiti
posao procesorske jedinice što program čini bržim. Tabela: Logička kola, njihove oznake i odgovarajuće Bulove funkcije
Osim toga, teorijsko dokazivanje tačnosti određenih iskaza uklanja potrebu
za izračunavanjem određenih iskaza u potpunosti, ako se dokaže da je iskaz
uvijek tačan ili uvijek netačan.

Bulove funkcije
Svako preslikavanje 0, 1n 0, 1, n  N , je Bool-ova funkcija.
Svaka iskazna formula je jedna Bool-ova funkcija čiji je broj promenljivih
jednak broju različitih iskaznih slova koje formula sadrži, tj. svakoj iskaznoj
formuli F odgovara Bool-ova funkcija f tako da je v (F) = f ( p1, p2, … , pn )
za sve vrednosti iskaznih slova p1, p2, … , pn iz formule
F.
Prekidačke šeme i digitalna logička kola su tako projektovana da
implementiraju principe binarne aritmetike i matematičke logike.
 Prekidačke šeme su univerzalne šeme koje ne zavise od tehnologije.
Mogu da
se realizuju na osnovu mehaničkih prekidača, električnih kola i
slično.
 Digitalna električna logička kola su specijalizovane šeme Iskazne formule u kojima se pojavljuju operacije I, ILI, NE, imaju jednu
sastavljene od tačno
zanimljivu interpretaciju koja se koristi u tehnici, u projektovanju digitalnih
definisanih električnih komponenti.
 Koristeći operacije (+,.,’) Bulove algebre može se opisati bilo koje kola. Iskazna slova se tretiraju kao normalno prekidači. Ako iskazno slovo
kolo. ima vrednost p =1 smatra se da je prekidač zatvoren, tj. da provodi struju, a
 Iskazne formule u kojima se pojavljuju samo operacije ∧, ∨, ¬, za p = 0 je otvoren, tj da ne provodi struju.
odnosno (.,+,’), imaju jednu zanimljivu interpretaciju koja se koristi
Prekidačka kola
4
Primeri prekidačkih kola:
Vrednost 1 dodeljujemo
prekidačima p i q kada su
zatvoreni, tj ako kroz njih
protiče struja. U suprotnom
dodeljujemo im vrednost 0. Def: Univerzalni i egzistencialni kvantifkator
Kada su prekidači redno
vezani, sijalica će svetleti i
kolo će imati vrednost 1 samo
ako su oba prekidača p i q
zatvorena. Prema tome, ovo
kolo odgovara iskazu p i q ,
odnosno p i q i zove se
AND ili I kolo.
Posmatrajmo prekidačko kolo u
kome su prekidači p i q vezani
paralelno. Kada su prekidači
paralelno vezani, sijalica će
svetleti ako je p = 1 ili q =1 i
kolo će imati vrednost 1 ako je
bar jedan od prekidača p i q
zatvoren. Prema tome, ovo kolo
će odgovarati iskazu p ili q,
2. PREDIKATSKI RAČUN
(KVANITFIKATORSKI RAČUN)
 Univerzalni kvantifkator označava se sa  i služi za konstrukciju
rečenica oblika (x)B(x) u značenju: za svako x važi B(x).
Univerzalni kvantifikator se čita ,,svaki“ (ili ,,za svaki“ ili ,,bilo koji“
ili ,,proizvoljni“);
 Egzistencijalni kvantifkator označava se sa  i služi za konstrukciju
rečenica oblika (x)B(x) u značenju: postoji x za koje važi B(x).
Ekse qita ,,postoji“ (ili ,,neki“ ili ,,za neki“ ili ,,bar jedan“).
Vezano za kvantifikatore, važe sledeće formule:
(x)B(x)  (x) B(x)
(x)B(x)  (x) B(x)
Ograničeni kvantifkatori
(x  A)B(x) u značenju za svako x iz A važi B(x)
(x  A)B(x) u značenju za neko x iz A važi B(x).
Osnovni simboli kvantitativnog računa:
1. promenljive: x, y, z…
2. konstante; a, b, c…
3. operacijski simboli: f, g, h,
4. relacijski simboli: , , ,
5. simboli logilkih operacija i kvantifikatori: ,,,,,.
6. pomoćni simboli: (,)
Def. Izraz je niz promenljivih, konstanti, operacijskih simbola, zagrada i
zareza koji se
formira prema sledećim konvencijama:
1. Konstante i promenljive su izrazi (termi)
5
 2. Ako su t1, t2, ..., tn izrazi, a f operacijski simbol dužine n, tada je f (t1,
t2, ..., tn) izraz
3. Izrazi se dobijaju samo pomoću konaèno mnogo primena 1. i 2.
Def. Ako su, t1, t2, ..., tn izrazi i relacijski simbol dužine n, tada je ( t1,
t2, ..., tn)
elementarna formula.
Def. Predikatska formula se definiše prema sledećim konvencijama:
1. Elementarna formula je predikatska formula
2. Ako su A i B predikatske formule i x promenljiva, tada su (A),
(AB), (AB) ,
(AB), (AB), (x)A, (x)A predikatske formule
3. Predikatske formule se dobijaju samo pomoću konačno mnogo
primena 1. i 2.
Def. Pojavljivanje promenljive x u formuli F je vezano, ako je oblika (x)
ili (x) ili ako se
x pojavljuje u nekoj formuli A, pri čemu je (x) A ili (x) A podformula
formule F. Ako pojavljivanje x nije vezano ono je slobodno.
Def. Slobodna promenljiva formule F je promenljiva koja ima bar jedno
slobodno pojavljivanje u toj formuli. Vezana promenljiva formule F je
promenljiva čija su sva pojavljivanja u toj formuli vezana.
Def. Uređen par (D,) je interpretacija formule F, ako je
 D neprazan skup koji predstavlja oblast definisanosti svih
promenljivih i konstanti iz formule F, apreslikavanje koje:
 svakoj konstanti iz formule F dodeljuje određen element iz D,
 svakom operacijskom simbolu dužine n dodeljuje konkretnu n-arnu
operaciju nad D,
 svakom relacijskom simbolu dužine n dodeljuje konkretnu n-arnu
relaciju u D.
D se naziva domen interpretacije formule F.
Predikat predstavlja predikatsku formulu koja je interpretirana.
Def. Broj slobodnih promenljivih u jednom predikatu predstavlja dužinu tog
predikata.
Predikat dužine 0 predstavlja iskaz.
Istinitosna vrednost predikatske formule može se odrediti samo ako je ta
formula interpretirana tj. istinitosna vrednost formule zavisi od njene
interpretacije i vrednosti njenih slobodnih promenljivih.
Formalizovani postupak utvrđivanja istinitosne vrednosti:
1. Ako interpretirana formula ima dužinu 0 (iskaz), njena istinitosna
vrednost se određuje direktno ulaženjem u sadržaj rečenice.
2. Ako je dužina interpretirane formule veæa od 0, treba fiksirati
vrednosti svih slobodnih promenljivih formule.
3. Za fiksirane vrednosti slobodnih promenljivih izraèunati vrednosti
svih izraza koji ulaze u formulu (tj. izvrš iti naznaèene operacije nad
konstantama iz D i dobiti kao rezultat konstantu iz D).
4. Odrediti za tako dobijene vrednosti izraza, vrednosti elementarnih
formula iz formul kao:
1, ( v ( t1 ) , v ( t2 ) ,..., v ( tn ) ) �
�
�
v (  ( t1 , t2 ,..., tn ) ) = �
0, drugačije
�
5. Nad vrednostima elementarnih formula (1 ili 0) izvršiti logičke
operacije ,,,,( u domenu iskazne algebre).
6. U slučaju da se u podformulama javljaju kvantifikatori, tada
v ( ( x ) A ) = v ( A ) , ako A ne sadrži i x kao slobodnu

promenljivu
6
 v ( ( x ) A ) = v ( A ) , ako A ne sadrži i x kao slobodnu
 A = {a, b, c}.
promenljivu
1, ako je v ( A ) = 1 za svako x �D
� Skup se može zadati nabrajanjem elemenata, ali i navodjenjem osobina koje
v ( ( x ) A ( x ) ) = v ( A ) = � kvalifikuju elemente.
 0, drugačije
�
A = {x | S(x)}
sadrži sve elemente x koji imaju osobinu opisanu rečenicom S(x).


1, ako je v ( A ) = 1 za bar jedno x �D

� Primer: Skup svih kvadrata može se zadati sa:
v ( ( x ) A ( x ) ) = v ( A ) = �
0, drugačije
� A = {x| x je kvadrat}
ili
A = {x|x je pravougaonik i x ima jednake stranice}

3. SKUPOVI I OPERACIJE SA Između dva skupa A i B postoji relacija inkluzije: A  B ukoliko je svaki
SKUPOVIMA element skupa A istovremeno element skupa B.

A  B , x (x  A  x  B)
 Skup je osnovni pojam koji se ne definiše. Čine ga elementi koji Za skup A se tada kaže da je podskup skupa B.
imaju bar jednu zajedničku osobinu.
 Objekti skupa nazivaju se njegovim elementima. Dva skupa su me.usobno jednaka A = B ako važi A  B i B  A, odnosno
 Skupovi se obeležavaju najčešće velikim slovima abecede A, B, ako su elementi skupa A istovremeno elementi skupa B i obratno.
C, ..., a njegovi elementi malim slovima a, b, c, ...
 Neki element a može pripadati datom skupu A , što se označava sa AB,ABBA
a∈A , ili ne pripadati istom skupu, što se označava sa a ∉ A .
 Skup svih elemenata x za koje tačna rečenica A(x) , piše se kao {x | UNIJA
A(x)} Za dva skupa A i B može se definisati operacija unije kojom se dobija
 Skup se sastoji od medjusobno različitih elemenata, i njihov redosled novi skup C = A  B čiji su elementi svi elementi skupa A i svi elementi
skupa B:
u nabrajanju nije bitan.
 Dva osnovna skupa su prazan skup, u oznaci ∅, i univerzalni skup, u
A  B = {x| x  A  x  B}
oznaci U. Prazan skup uvek postoji, i on ne sadrži nijedan element.
Za univerzalan skup to ne mora da važi, tj. ne mora uvek postojati ili Unija ima sledeće osobine:
je teško utvrditi njegovu egzistenciju.
1. A  B = B  A
2. A  (B  C) = (A  B)  C
Skup A koji sadrži elemente a, b i c se označava sa 3. A  A = A
7
 4. 4. A   = A

Primer:
A = {1, 2}, B = {2,3,6,7}; A∩ B = {2}
Ako je presek dva skupa A i B prazan, tj. A∩B =∅, tada za ta dva skupa
kažemo da su disjunktni.
Primer: A = {1, 2}, B = {2,3,6,7};
Ako je dato konačno mnogo skupova A1, A2,…,An njihov presek je:
A ∪ B = {1, 2, 3, 6, 7}.

U opštem slučaju, kada imamo konačno mnogo skupova A1, A2,…,An njihova UU n
�A = A �U
A �U
... �U
An
unija je: i =1
i 1 2

UUn
�A = A �U
iA 1 2 �U
... �U
An Unija i presek imaju sledeće osobine:
i =1

1. (A ∪ B) ∩ C = (A ∩ C) ∪ (B ∩ C)
2. (A ∩ B) ∪ C = (A ∪ C) ∩ (B ∪ C)
PRESEK
Za dva skupa A i B može se definisati operacija preseka kojom se dobija
Za dva skupa A i B može se definisati i razlika skupova A\B, koju čine svi
novi skup C = A∩B čiji su elementi istovremeno elementi i skupa A i skupa
elementi skupa A koji nisu istovremeno i elementi skupa B:
B:

A\B = {x|x ∈ A ∧ x /∈ B}
A ∩ B = {x|x ∈ A ∧ x ∈ B}

Presek ima sledeće osobine:

1. A ∩ B = B ∩ A
2. (A ∩ B) ∩ C = A ∩ (B ∩ C)
3. A ∩ A = A
4. A ∩ ∅ = ∅

Ako je A ⊂ S onda je S\A komplement skupa A u odnosu na S i označava se

sa CSA ili CA.

8
Primer:
Ako skup A ima n elemenata, PA ima 2n elemenata. Pod uredjenim parom (a,
A = {1, 2}, B = {2,3,6,7}; A \ B = {1} , B \ A = {3,6,7}
b) podrazumevamo ”skup” od dva elementa u kome je a prvi, a b drugi
element. Postoje i uredjene trojke (a, b, c), četvorke (a, b, c, d), itd. Uredjeni
Primer: par (a, b) nije isto što i dvočlani skup {a, b} jer je za različite elemente a i b
Dokazati: A\(B\C) = (A\B) ∪ (A ∩ C) {a, b} = {b, a}, ali (a, b)  (b, a).
x ∈ A\(B\C)
⇔ x ∈ A ∧ x /∈ (B\C) Pod Dekartovim proizvodom dva skupa A i B u oznaci A×B
⇔ x ∈ A ∧ (x /∈ B ∨ x ∈ C) podrazumevamo skup uredjenih parova u kojima je a ∈ A i b ∈ B
⇔ (x ∈ A ∧ x /∈ B) ∨ (x ∈ A ∧ x ∈ C) A × B = {(a, b)| a ∈ A ∧ b ∈ B}
⇔ x ∈ (A\B) ∨ x ∈ (A ∩ C) Primer:
A = {a, b}, B = {c, d, e}
⇔ x ∈ (A\B) ∪ (A ∩ C)

A × B = {(a, c), (a, d), (a, e), (b, c), (b, d), (b, e)}
Simetrična razlika skupova A i B je unija skupova A \ B i B \ A , tj.
A × A = {(a, a), (a, b), (b, a), (b, b)}

A Δ B = (A \ B) ∪ (B \ A). Dekartov proizvod skupa sa samim sobom A × A označava se i sa A2 .

1. Data je skupovna formula

A ⊆ C ⇒ (A ∪ B) ∩ C = (A ∪ C) ∩ (A ∪ B).

a) Predstaviti A ⊆ C, (A ∪ B) ∩ C i (A ∪ C) ∩ (A ∪ B) preko Venovih

Primer: A = {1, 2}, B = {2,3,6,7}; AΔB = {1,3,6,7}. dijagrama3.
b) Predstaviti ovu formulu preko iskaznih formula.
c) Ispitati da li je iskazna formula tautologija (tj. da li je polazna skupovna
Elementi skupova mogu biti i drugi skupovi. Na primer: A = {{a}, {b, c}} je formula uvek tačna).
skup koji čine dva elementa: skup {a} i skup {b, c}.
Rešenje:
Partitivni skup skupa A je skup svih njegovih podskupova: PA = {X | X ⊂
a) A ⊆ C
A}

Primer: Partitivni skup skupa:

A = {a, b, c}
je skup:
PA = {∅, {a}, {b}, {c}, {a, b}, {a, c}, {b, c}, {a, b, c}}
9
 slovo a se javlja najviše puta (4, dok se b javlja 2 puta, a c 3 puta), pa ćemo u
diskusiju krenuti od njega.

ako je v(a) = 0 formula postaje (0 ⇒ c) ⇒(0 ∨ b) ∧ c ⇔ (0 ∨ c) ∧ (0 ∨ b)

tj. 1 ⇒ b ∧ c ⇔ c ∧ b , što je ekvivalentno sa b ∧ c ⇔ c ∧ b, koja je tačna
(jer je ∧ simetrična funkcija);

(A ∪ B) ∩ C ako je v(a) = 1 formula postaje (1 ⇒ c) ⇒ (1 ∨ b) ∧ c ⇔ (1 ∨ c) ∧ (1 ∨ b),

koja se svodi na formula:

c ⇒ (1 ∨ b) ∧ c ⇔ (1 ∨ c) ∧ (1 ∨ b) , tj. c ⇒ 1 ∧ c ⇔ 1 ∧ 1 , tj. c ⇒ c ⇔ 1,
što je ekvivalentno sa
c ⇒ c, što je tačno.

(A ∪ C) ∩ (A ∪ B)

Za vežbanje:
b) Označimo sa a = x ∈ A, b = x ∈ B i c = x ∈ C (onda je a = x  A, b =
x Bi Data je skupovna formula
c = x  C). (A ∪ B) \ (C ∩ D) ⊆ (A \ B) ∪ (B \ C) ∩ D.
Tada skupovna formula A ⊆ C ⇒ (A ∪ B) ∩ C = (A ∪ C) ∩ (A ∪ B) prelazi u
iskaznu formula a) Predstaviti levu i desnu stranu formule preko Venovih dijagrama.
b) Predstaviti ovu formulu preko iskaznih formula.
(a ⇒ c) ⇒ (a ∨ b) ∧ c ⇔ (a ∨ c) ∧ (a ∨ b) c) Ispitati da li je iskazna formula tautologija (tj. da li je polazna skupovna
formula uvek tačna).
Dokaz diskusijom po slovu:
U iskaznoj formuli (a ⇒ c) ⇒ (a ∨ b) ∧ c ⇔ (a ∨ c) ∧ (a ∨ b)
10
Za operacije sa skupovima važe sledeći zakoni: Binarnu relaciju  na nepraznom skupu A definišemo kao bilo koji podskup
a) Zakon komutacije Dekartovog kvadrata A2:
A∪ B = B ∪ A ; A ∩ B = B ∩ A  A2.
Ako je
• Zakon asocijacije (x, y)  ,
(A∪ B) ∪ C = A ∪ (B ∪ C ) onda kažemo
x je u relaciji  sa y.
(A ∩ B) ∩ C = A ∩ ( B ∩ C)
Često umesto (x, y)  , pišemo x  y

• Zakon distribucije Primeri relacija:

1. Skup  = {(1, 2), (1, 3), (2, 3)} je jedna binarna relacija na skupu {1, 2,
A ∪ (B ∩ C) = (A ∪ B) ∩ ( A ∪ C) 3}. Umesto (1, 2) ∈ , piše se 1  2.
• Zakon identiteta A∪∅ = A Kako je to relacija manje za brojeve, uobičajeno označavanje je 1 < 2.
• Zakon dvostrukog komplementa (AC)C= A
• De Morganovi zakoni 2. Na partitivnom skupu proizvoljnog skupa A, inkluzuja ⊆ je jedna
(A ∪ B) = A ∩ B
C C C binarna relacija.

(A∩ B)C = AC ∪ BC 3. Skup {(x, x) | x ∈ A} odredjuje relaciju jednakosti na nepraznom skupu

A; oznaka relacije je =, odnosno piše se a = a za svaki element a ∈ A.

Poznate binarne relacije na skupu prirodnih brojeva N, pored jednakosti, jesu

4. RELACIJE i <, , |, a njihove definicije su:
x < y ⇔ (z)(x + z = y) manje (strogo manje)
x  y ⇔ (x = y ∨ x < y) manje ili jednako
U raznim oblastima se često javlja potreba da se izmedju izvesnih
x | y ⇔ (z)(x ・ z = y) deli, je delitelj
objekata uspostave izvesne veze, odnosi ili relacije.
Analogno prvim dvema definišu se i relacije
 Na primer, često se javlja potreba
 da se izvesni objekti uporede prema nekom zadatom kriterijumu,
> veće (strogo veće) i  veće ili jednako
 da se poredjaju u skladu sa nekim pravilom,
 da se odrede izvesne sličnosti izmedju objekata, i da se oni grupišu N-arne relacije
 u grupe medjusobno sličnih objekata, itd. Slično pojmu binarne relacije, za bilo koji prirodan broj n uvodimo pojam n-
arne relacije  na nepraznom skupu A koja se definiše kao bilo koji
U matematici se sve ovo može uraditi korišćenjem matematičkog pojma podskup Dekartovog stepena An.
relacije.
Broj n se naziva arnost ili dužina relacije .

11
Relacije arnosti 1 nazivamo unarne relacije. Unarne relacije su zapravo PREDSTAVLJANJE RELACIJA
“obični” podskupovi skupa A. Relaciju   A2 predstavljamo tako što parove tačaka iz  u toj mreži
označavamo malim kružićima.
Relacije arnosti 2 su upravo binarne relacije. Relacije arnosti 3 nazivamo
ternarne relacije.

U matematici se najčešće radi sa binarnim relacijama.

Zato, jednostavnosti radi, umesto binarna relacija mi govorimo kraće samo
relacija.

Primeri relacija:

 Skup {(x, y, z) | x2 + y2 = z2} je ternarna relacija na skupu R. Na primer, za A = {a, b, c, d}, gornja slika predstavlja relaciju

 Skup Np parnih brojeva je unarna relacija na skupu N.  = {(a, b), (a, c), (b, b), (b, c), (c, b), (c, d), (d, a), (d, d)}.
BINARNE RELACIJE
Kao što smo ranije rekli, Dekatrov kvadrat A2 skupa A se grafički predstavlja Relacija  na konačnom skupu A = {a1, a2, . . . , an} može se predstaviti i
Bulovom matricom
kvadratom čija donja i leva ivica predstavljaju skup A. Binarne relacije na A
se u tom slučaju predstavljaju kao skupovi tačaka sa odgovarajućim
koordinatama u tom kvadratu.

gde je

U ovom primeru je (a, b) , što pišemo a  b, dok (c, d)  .

Matrica se naziva Bulovom jer se sastoji samo od Bulovih vrednosti – nula
Ako je skup A konačan, onda kvadrat A2 predstavljamo mrežom (oznaka za netačno) i jedinica (oznaka za tačno).
horizontalnih i vertikalnih duži, čiji preseci predstavljaju tačke iz A2.
Ranije razmatrana relacija:

12
 = {(a, b), (a, c), (b, b), (b, c), (c, b), (c, d), (d, a), (d, d)},

na skupu A = {a, b, c, d}, može se predstaviti Bulovom matricom:

Zadatak 1.1. Neka je A = {2, 4, 5, 8, 9, 10} i neka je  relacija na A

definisana sa
def
a  b � a deli b u skupu N.
Primetimo da ova matrica veoma liči na kvadratnu mrežu (rotiranu za −90◦),
kojom je ranije bila predstavljena ista ova relacija.
Još jedan način grafičkog predstavljanja relacija je uz pomoć grafova (a) Predstaviti relaciju  kao skup uredjenih parova.
Orijentisani graf ili digraf je uredjeni par (G,E) za koji važi:
(b) Predstaviti relaciju  grafom.
– G je neprazan skup, koji nazivamo skupom čvorova, a njegove elemente (c) Predstaviti relaciju  Bulovom matricom.
čvorovima grafa;
– E  G2 je neprazan skup koji nazivamo skupom grana, a njegove elemente Rešenje:
granama grafa. a)  = {(2, 2), (2, 4), (2, 8), (2, 10), (4, 4), (4, 8), (5, 5), (5, 10), (8, 8), (9,
9), (10, 10)}.
Jasno, E je ništa drugo do binarna relacija na skupu čvorova G.
b) Relacija prestavljena grafom je prikazana na slici dole:
Za granu e = (a, b)  E kažemo da počinje u čvoru a a završava se u čvoru b,
što grafički predstavljamo na sledeći način:

Jednostavnosti radi, kada je iz konteksta jasno da se radi o digrafu, umesto

”digraf” kažemo i samo ”graf”. Neka je graf G = (G,E) zadat sa:

G = {a, b, c}, E = {(a, b), (a, c), (b, b), (b, c), (c, b)}.

Ovaj graf (relaciju) grafički predstavljamo na sledeći način:

Jednostavnosti radi, kada je iz konteksta jasno da se radi o digrafu, umesto

”digraf” kažemo i samo ”graf”. Ovaj graf (relaciju) grafički predstavljamo na
sledeći način: c) Relacija prestavljena Bulovom matricom

13
 Kako se sa slike ne vidi jasno koja vrsta, odnosno, koja kolona pripada
odgovarajućem elementu iz A, relacije najčešče prestavljamo tablicom:

OPERACIJE SA RELACIJAMA
Kako relacije na skupu A predstavljaju podskupove od A2, to se pojmovi
presek relacija, unija relacija i komplement relacije definišu kao preseci
skupova:

 ∩ θ = {(x, y)  A2 | (x, y)    (x, y)  θ};

  θ = {(x, y)  A2 | (x, y)    (x, y)  θ};
=  ( x, y ) �A 2
( x, y ) �
NEKE VAŽNE RELACIJE

Prazna relacija definiše se kao prazan podskup od A2.

Puna ili univerzalna relacija definiše se kao ceo skup A2.
Relacija jednakosti na skupu A naziva se često i dijagonalna relacija ili
dijagonala i označava se sa .
Dakle,  = {(x, x) | x  A}

JEDNAKOST, INKLUZIJA, INVERZNA RELACIJA

Jednakost relacija takodje definišemo kao jednakost skupova,

def
= θ � ((x, y)  A2) ((x, y)    (x, y)  θ ),

14
a inkluziju relacija kao inkluziju skupova:  ◦ θ = {(x, y)  A2 | (z  A)((x, z)    (z, y)  θ)}
def
  θ � (∀(x, y) ∈ A2) ((x, y) ∈  ⇒ (x, y) ∈ θ ).
odnosno

Inverzna relacija relacije  na skupu A, u oznaci −1, je relacija na skupu A  ◦ θ = {(x, y)  A2 | (z  A) ( x  z  z θ y )}
definisana sa:
−1= {(y, x)  A2 | (x, y)  }. Drugim rečima, relacija θ se nastavlja (nadovezuje) na . To nadovezivanje
može se grafički prikazati na sledeći način:
Na slici se vidi da se inverzna relacija −1 dobija rotacijom relacije  oko
dijagonale.

Neka je A = {a, b, c, d}, i

 = {(a, b), (a, c), (a, d), (b, d)}, θ = {(b, a), (b, c), (d, c)}.

PRIMERI ORERACIJA SA RELACIJAMA

 Razmatramo relacije na skupu prirodnih brojeva N.

 Presek relacija  i  je relacija jednakosti, a njihova unija je puna
relacija, tj. N2.
 Komplement relacije < je relacija , a inverzna relacija za < je relacija >.
 Relacija jednakosti je sama sebi inverzna, a njen komplement je relacija
.
 Relacija deli, |, je podskup relacije .

Tada je ◦ θ = {(a, a), (a, c), (b, c)}, θ ◦  = {(b, b), (b, c), (b, d)}.
KOMPOZICIJA RELACIJA
Neka je ponovo A = {a, b, c, d}, i
Kompozicija ili proizvod relacija  i θ na skupu A je relacija  ◦ θ na A,  = {(a, b), (a, c), (a, d), (b, d)}, θ = {(b, a), (b, c), (d, c)}.
definisana na sledeći način:

15
Ove relacije možemo grafički predstaviti tako da relaciji  odgovaraju plave  (a, b)  ( ◦ θ) ◦ σ
strelice, a relaciji θ crvene.
Ovim smo dokazali da je  ◦ (θ ◦ σ)  ( ◦ θ) ◦ σ.
Tada relacijama  ◦ θ i θ ◦  odgovaraju kombinacije strelica:  ◦ θ: plava–
crvena; θ ◦ : crvena–plava Tvrdjenje: Za proizvoljnu relaciju  na skupu A važi
 ◦  =  ◦  = .
Dakle,  ◦ θ = {(a, a), (a, c), (b, c)}, θ ◦  = {(b, b), (b, c), (b, d)}.
Dokaz: Neka je (x, y)   ◦ . To znači da postoji z  A takav da je (x, z) 
 i (z, y)  , odnosno (x, z)   i z = y, odakle dobijamo da je (x, y)  .
Prema tome, dokazali smo da je
 ◦   .

Sa druge strane, ako je (x, y)  , tada imamo da je (x, y)   i (y, y)  , pa

prema definiciji kompozicije relacija dobijamo da je (x, y)   ◦ . Ovim
smo dokazali da je   ◦ , pa konačno zaključujemo da je  ◦  = .
Tvrdjenje: Za proizvoljne relacije , θ i σ na skupu A važi:
 ◦ (θ ◦ σ) = ( ◦ θ) ◦ σ, tj. kompozicija relacija je asocijativna operacija. Na isti način dokazujemo da je  ◦  =  .
Za proizvoljne relacije ρ, θ i σ na skupu A važi:
Dokaz: Dokazaćemo samo da važi inkluzija
 ◦ (θ ◦ σ)  ( ◦ θ) ◦ σ, a) ρ ◦ (θ ∪ σ) = (ρ ◦ θ) ∪ (ρ ◦ σ); (ρ ∪ θ) ◦ σ = (ρ ◦ σ) ∪ (θ ◦ σ);
jer se obratna inkluzija dokazuje na potpuno isti način. b) ρ ◦ (θ ∩ σ) ⊆ (ρ ◦ θ) ∩ (ρ ◦ σ); (ρ ∩ θ) ◦ σ ⊆ (ρ ◦ σ) ∩ (θ ◦ σ);
c) (ρ ∪ θ)−1 = ρ−1 ∪ θ−1;
d) (ρ ∩ θ)−1 = ρ−1 ∩ θ−1;
e) (ρ ◦ θ)−1 = θ−1 ◦ ρ−1;
f) (ρ−1)−1 = ρ;

OSOBINE RELACIJE
(a, b)   ◦ (θ ◦ σ) 
 (x  A)(a, x)    (x, b)  θ ◦ σ Refleksivnost:
 (x  A)(y  A)(a, x)    (x, y)  θ  (y, b)  σ Relacija  na skupu A je refleksivna ako za svaki x  A važi (x, x)  .
 (y  A)(x A)(a, x)    (x, y)  θ  (y, b)  σ Drugim rečima, relacija  je refleksivna ako i samo ako je   tj., ako 
 (y  A)(a, y)   ◦ θ  (y, b)  σ sadrži dijagonalu.

16
 Tranzitivnost se grafički može predstaviti na sledeći način – ako je x u
Prema tome, dijagonala je refleksivna relacija. relaciji sa y, i y je u relaciji sa z, onda se trougao može zatvoriti relacijom
izmedju x i z:
Simetričnost:
Relacija  na A je simetrična ako za sve x, y ∈ A važi
Matematic
(x, y) ∈  ⇒ (y, x) ∈ .

Drugim rečima,  je simetrična relacija ako je ⊆ −1, što je ekvivalentno sa

 = −1.
Naziv ”simetrična” potiče iz činjenice da su to relacije simetrične u odnosu
na dijagonalu, što je prikazano na sledećoj slici:

Antisimetričnost: Relacija ekvivalencije, klase ekvivalencije, faktor skupa

Relacija  na A je antisimetrična ako za sve x, y  A važi
(x, y)    (y, x)   x = y,
Ovaj uslov je ekvivalentan sa  ∩ −1  .
Drugim rečima, antisimetrična relacija ne može sadržati nijedan par različitih
tačaka u A2 simetričan u odnosu na dijagonalu. Odatle i potiče naziv
”antisimetrična” relacija.
Relacija  na A je tranzitivna ako za sve x, y, z  A važi
(x, y)    (y, z)    (x, z)  .
Ekvivalentna formulacija ovog uslova je  ◦   .
Relacija  na skupu A je relacija ekvivalencije na A ako je refleksivna
simetricč na i tranzitivna
Jedan od primera relacije ekvivalencije je jednakost odnosno dijagonalan
relacija koja je ujedno I najmanja relacija ekvivalencije na A.
Univerzalna relacija je takodje relacija ekvivalencije.
Primer: Neka je k proizvoljan prirodan broj, i neka je relacija ≡k (relacija
kongruencije po modulu k) na skupu Z svih celih brojeva definisana sa
a ≡k b ⇔ k | a − b, ili, ekvivalentno, sa a ≡k b ⇔ a i b imaju isti ostatak pri
deljenju sa k.

Tranzitivnost: Dokazati da je ≡k relacija ekvivalencije.

17

Dokaz:
 Relacija je refleksivna jer za a  Z vazč i k | 0 = a – a odakle sledi
da je a ≡k a sč to znacč i da je relacija ≡k refleksivna.
 Za proizvoljne a, b ∈ Z imamo da je x ≡k y ⇔ k | a−b ⇔ k | −(a−b)
⇔ k | b−a ⇔ a ≡k b, i dakle, relacija ≡k je simetrična.
 Neka su a, b, c ∈ Z takvi da je a ≡k b i b ≡k c, tj. k | a − b i k | b − c.
Tada k | (a − b) + (b − c) = a − c, pa je a ≡k c, sč to znacč i da je ≡k
tranzitivna relacija.
Na osnovu prethodnog, ≡k je refleksivna, simetricč na i tranzitivna pa je
samim tim i relacija ekvivalencije.
Dokaz: Neka je x ∈ [a] tj. a  x. Prema pretpostavci, a  b, pa na osnovu
tranzitivnosti koja vazč i za svaku relaciju ekvivalencije dobijamo da je x 
b, tj. x ∈ [b].
Na osnovu toga mozč emo zakljucč iti da je [a] ⊆ [b]. Obrnuta inkluzija se
mozč e dokazati na isti nacč ina pa zakljucč ujemo da je [a] = [b].
Tvrdjenje: Ukoliko a i b nisu u relaciji , tada su njihove klase
disjunktne.
Dokaz: Pretpostavimo da postoji x ∈ [a] ∩ [b]. Tada je x  a i x  b, pa
na osnovu simetricč nosti i tranzitivnosti dobijamo da je a  b, sč to je u
suprotnosti sa polaznom pretpostavkom.
Odavde zakljucč ujemo da klase [a] i [b] moraju biti disjunktne.

Neka je  relacija ekvivalencije na A i a ∈ A. Unija svih  klasa je jednaka celom skupu A.

Zadatak: Neka je  relacija na skupu A = {1, 2, 3, 4, 5, 6} zadata sa

Klase ekvivalencije
matricom

Klasa ekvivalencije elementa a u odnosu na relaciju ekvivalencije  11 0 1 0 0 �

�
definisč e se kao skup svih elemenata iz A koji su u relaciji  sa a, tj. �
11 0 1 0 0 �
� �
�
0 0 1 0 0 1�
[a] = {x ∈ A | a  x}. M =� �
11 0 1 0 0 �
�
�
0 0 0 0 1 0�
� �
Tvrdjenje: Svaka klasa je neprazna - klasa elementa x sadrzč i makar taj 0 0 1 0 0 1�
�
element.
Odrediti klase ekvivalencije.
Dokaz: kako se radi o relaciji ekvivalencije zbog refleksivnosti imamo da
za a  A, a  a, odnosno a  [a]. Klase ekvivalencije su:
[1] = [2]  = [4]  = {1, 2, 4},
[3]  = [6]  = {3, 6},
Tvrdjenje: Klase elemenata koji su u relaciji su jednake, odnosno ako je
[5]  = {5}.
a  b  [a] = [b] i a i b odredjuju jednu istu klasu.

18

Zadatak. Neka je A = {1, 2, 3}. Odrediti koje od sledećih relacija definisanih
na A su relacije ekvivalencije, i za one koje su relacije ekvivalencije odrediti
njihove klase:
(a) R1 = {(2, 2), (1, 1)}
(b) R2 = {(1, 1), (2, 2), (3, 3)}
(c) R3 = {(1, 1), (2, 2), (3, 3), (1, 2), (2, 1), (3, 1), (1, 3)}
(d) R4 = {(1, 1), (2, 2), (3, 3), (1, 2), (3, 2), (2, 1)}
(e) R5 = {(1, 1), (2, 2), (3, 3), (1, 2), (2, 1), (2, 3), (3, 2), (1, 3), (3, 1)}
Faktor skupa skupa A u odnosu na relaciju ekvivalencije  je skup svih klasa
ekvivalencije skupa A u odnosu na . Taj faktor skup označavamo sa A/.
RELACIJA PORETKA. Najmanji, najveći, minimalni, maksimalni element
skupa. Haseov dijagram
Relacija  na skupu A je relacija poretka na A ako je:
 refleksivna
 antisimetrična
 tranzitivna
Umesto ”relacija poretka” cč esto kazč emo i parcijalno uredjenje ili samo
uredjenje.
Za skup A se kazč e da je A uredjen relacijom , a par (A, ) se zove
parcijalno uredjeni skup, ili samo uredjeni skup. Za oznacč avanje
uredjenja na skupovima najcč ecć e koristimo oznaku , koju koristimo i za
standardna uredjenja brojeva.
Osnovne relacije poretka na skupu prirodnih brojeva N su relacije 
(manje ili jednako),| (deli). Analogno definisana, relacija  je relacija
poretka i na drugim skupovima brojeva:
Z (celi brojevi), Q (racionalni brojevi) i R (realni brojevi).
Dakle, (N, ), (N, |), (Z, ), (Q, ) i (R, ) su uredjeni skupovi.
Iako je relacija poretka na skupu prirodnih brojeva, analogno definisana
relacija ”deli” na skupu celih brojeva nije relacija poretka, jer nije
antisimetricč na.
Kao sč to je vecć recč eno, za svaki celi broj n  0 vazč i −n | n i n | −n, i pri tome
je −n  n.
Za relaciju poretka kaжemo da je relacija totalnog poretka ukoliko za
svaka 2 elementa a i b vaжi da je a  b ili b  a odnosno kada su svaka
dva elementa relacije uporediva. Skup snabdeven sa relacijom totalnog
poretka nazivamo i lanac.
Relacija poretka koja nije relacija totalnog poretka naziva se relacija
parcijalnog poretka.
Definicija:. Neka je ̺relacija poretka na skupu X.
 Element a ∈ X je najmanji element skupa X ako vazč i (∀x ∈ X) a 
x.
 Element a ∈ X je najvecć i element skupa X ako vazč i (∀x ∈ X) x  a.
 Element a ∈ X je minimalan element skupa X ako vazč i (∃x ∈ X)
xa∧ xa
 Element a ∈ X je maksimalan element skupa X ako vaжi (∃x ∈
X) x  a ∧ a  x
Na osnovu prethodnog mozč emo zakljucč iti da je element najmanju
ukoliko je manji od svih ostalih. Slicč no tome, element je najvecć i ukoliko je
19
vecć i od svih ostalih. Maksimalni element relacije je onaj element za koji
ne postoji vecć i od njega dok je minimalni onaj element za koji ne postoji
manji od njega.
Teorema . Ako postoji najmanji element skupa X (u odnosu na relaciju
), on je jedinstven. Tada je to i jedini minimalan element. Ako postoji
najvecć i element skupa X (u odnosu na relaciju ), on je jedinstven. Tada
je to i jedini maksimalan element.
Sada se Haseov dijagram skupa (X, ) dobija na sledecć i nacč in:
Svakom elementu iz X pridruzč uje se jedan cč vor dijagrama. Svi ovi cč vorovi
se poredjaju prema njihovim nivoima, pocč evsč i od nivoa 0 na dnu do
najvecć eg nivoa na vrhu, i svaki cč vor se spaja linijama sa svim svojim
neposrednim prethodnicima. Ove linije mogu biti neorijentisane ili se
one orijentisč u, od cč vora manjeg nivoa ka cč voru vecć eg nivoa,
da bi se naglasilo koji je element sa kojim u relaciji. CČ esč cće se koristi
orijentisan Haseov dijagram.

Definicija. Neka je  relacija poretka na skupu X i neka je A  X. Primer. Odrediti (neorijentisan) Haseov dijagram za parcijalno uredjen
skup
 Element a  X je donja medja (ili donja granica ili minoranta)
skupa A ako važi ( x  A) a  x.
P = ( {1, 2, 3},  )
 Najveća donja medja naziva se infimum skupa A i označava se sa
inf A.
 Element a  X je gornja medja (ili gornja granica ili majoranta)
skupa A ako važi ( x  A) x  a.
 Najmanja gornja medja naziva se supremum skupa A i oznaqava se
sa supA.
 Uredjen skup u kome svaka dva elementa imaju supremum i
infimum naziva se rešetka (ili mreža).

Teorema. Svaki lanac je i rešetka.

Haseovi dijagrami su dijagrami koji se koriste za grafovsko prikazivanje U ovom Haseovom dijagramu je prazan skup ∅ na nivou 0, na nivou 1 su
konačnih uredjenih skupova. {1}, {2} i {3}, na nivou 2 su {1, 2}, {1, 3} i {2, 3}, dok je na nivou 3 ceo skup
{1, 2, 3}.
Definicija. Neka je (X, ) uredjen skup. Element x ∈ X je neposredni
prethodnik elementa y ∈ X ako je x  y, x  y, i ne postoji z ∈ S, razlicč it
od x i y, takav da je x  z i z  y. Drugim recč ima, x je neposredni 5. FUNKCIJE
prethodnik od y ako nijedan drugi element skupa A ne mozč e da se
,,smesti“ izmedju x i y. Preko neposrednog prethodnika u uredjenom
skupu (X, ) mozč emo za svaki element skupa X da odredimo njegov nivo
u odnosu na relaciju . Neka su A i b neprazni skupovi i f pravilo koje svakom elementu skupa A
Element x ∈ X je na nivou 0 ako nema neposrednih prethodnika pridruzč uje
(elementi na nivou 0 se nazivaju atomi). tacč no jedan element skupa B. Tada se uredjena trojka (A; B; f) naziva
U suprotnom, element x je na nivou k, k > 0, ako ima bar jednog preslikavanje
neposrednog prethodnika na nivou k − 1, dok svi ostali njegovi ili funkcija sa skupa A u skup B i oznacč ava sa f : A  B. Skup A je domen a
neposredni prethodnici imaju nivo ne vecć i od k − 1. skup B kodomen funkcije f
20

Funkcija f element x  A preslikava u element y  B, a to zapisujemo
formulom f(x) = y. Varijablu x zovemo nezavisna varijabla ili argument
funkcije, a varijablu y zovemo zavisna varijabla.
Funkciju mozč emo zadati na visč e nacč ina:
 Tablicč no
 Analiticč ki
 Graficč ki
6. TEHNIKE DOKAZIVANJA
Indukcija i dedukcija
Priroda naučnog znanja je u velikoj meri odredjena njegovom podelom na
empirijsko i apriorno znanje, kao i podelom metoda rasudjivanja na
induktivne i deduktivne metode. Termin empirijsko znači zasnovan na
iskustvu, dok apriori znači dostižno pre iskustva.
Ukratko, empirijsko znanje se može definisati kao znanje koje zahteva
iskustveno opravdanje. Do takvog znanja dolazi se upotrebom isključivo
induktivnih metoda rasudjivanja. Sa druge strane, apriorno znanje možemo
definisati kao znanje koje ne mora da se opravda iskustvom. U dolasku do
takvog znanja moraju se, makar u jednom koraku, koristiti deduktivni metodi
rasudjivanja, mada se mogu, ali i ne moraju, koristiti i induktivni metodi.
Induktivno zaključivanje je takav oblik zaključivanja kod koga se polazi od
empirijskih (iskustvenih) činjenica, a zaključak, koji se izvodi iz tih
činjenica, prevazilazi granice onoga što te činjenice kažu.
Pretpostavimo da neko zna da su vrane crne.
Ako je do tog saznanja došao tako što je iz činjenice da su sve vrane koje je
video bile crne, izveo zaključak da su sve vrane crne, onda je on koristio
induktivno zaključivanje.
Naime, ovde činjenice kažu da su sve vrane koje je video bile crne, a
zaključak, prema kome su sve vrane crne, je prevazišao granice onoga što te
činjenice kažu.
21
Induktivno zaključivanje leži upravo u tom prelasku sa tvrdjenja koje se
odnosi na sve posmatrane slučajeve na tvrdjenje koje se odnosi na sve
moguće slučajeve date vrste.
Deduktivno zaključivanje je takav oblik zakljuˇcivanja kod koga se neki stav,
koji zovemo zaključak, izvodi iz nekih drugih stavova koje zovemo premise
ili pretpostavke.
Pri takvom zaključivanju se ne bavimo pitanjem da li su premise i zaključak
činjenično istiniti.
Jedino čime se tom prilikom bavimo je da utvrdjujemo da li se premise i
zaključak nalaze u takvom odnosu da zaključak mora nužno da sledi iz
premisa.
Drugim rečima, dedukcijom utvrdjujemo da li se može a priori znati da
ukoliko su premise istinite, da onda i zaključak mora biti istinit. Pri tome, za
izvlačenje zaključaka nije bitno da li su premise istinite ili nisu, zaključci se
mogu izvoditi i iz neistinitih premisa.
Razmotrimo, na primer, rasudjivanje:
”neki”, ”ne”, ”i”, ”ili” i ”ako”.
Argumentacija koju smo razmotrili ispravna je na osnovu svoje logičke
forme – na osnovu rasporeda ovih ”logičkih reči” u njoj.
Dedukcija i indukcija su suprotne, ali istovremeno i komplementarne metode.
Suprotnost dedukcije i indukcije ogleda se u činjenici da:
 deduktivno zaključivanje vodi nužim zaključcima, dok
 induktivno zaključivanje vodi samo verovatnim zaključcima.
Sa druge strane, njihova komplementarost se ogleda u njihovom odnosu
prema pitanju činjenične istinitosti
 dedukcija služi za isključivanje pogrešnog rasudjivanja ali ne
utvrdjuje činjeničnu istinitost, dok se
 indukcija bavi upravo činjeničnom istinitošću.

Svaki vrabac je ptica. U svetlu ove razlike, metode nauke mogu se podeliti na
Zec nije ptica.  deduktivne metode, one koje nisu vezane za pitanje činjenične
istinitosti, i
Dakle, zec nije vrabac.  induktivne metode, koje su vezane za pitanje činjenične istinitosti.
Deduktivna argumentacija u ovom primeru je ispravna na osnovu svoje U induktivne metode, koje nazivamo i empirijske metode, ubrajaju se
logičke forme.
 indukcija u uˇzem smislu ili empirijska generalizacija, gde
To znači da u svakoj argumentaciji oblika
uključujemo i indukciju prostim nabrajanjem,
 eksperimentalni metod,
Svaki A je B.
Nijedan C nije B.  metod posmatranja,
 metod merenja,
Dakle, nijedan C nije A.  metod analogije, i drugi.

možemo a priori znati da ako su premise istinite, onda zaključak mora U deduktivne metode, koje nazivamo i teorijske metode, ubrajaju se
takodje biti istinit.  dedukcija u užem smislu, t.j. metod dokazivanja,
 analiza – metoda izdvajanja nečeg što je prisutno kao sastojak,
U logici se pojam logičke forme shvata kao nešto što je u vezi samo sa  sinteza – metoda spajanja stvari koje su bile nepovezane i različite,
rasporedom reči:  metode obrazovanja naučnih pojmova – apstrahovanje, idealizacija,
uopštavanje (generalizacija), konstrukcija, i druge
”svaki”, ”nijedan”, ”je”,  metode organizacije naučnih teorija – aksiomatska, konstruktivna i
i izvesnih drugih ”logičkih” reči kao što su druge metode.
22

Istorija deduktivnog zaključivanja
Deduktivno zaključivanje je prvi uveo u upotrebu poznati grčki filosof i
naušnik Tales, u 6. veku pre nove ere, dokazavši nekoliko teorema o
podudarnosti trouglova.
Za dalji razvoj i popularizaciju deduktivnog metoda veoma zaslužan je bio i
Pitagora.
Pojava deduktivnog metoda predstavlja jedan od ključnih momenata u
razvoju matematike.
Pre Talesa, matematika je bila induktivna nauka, i matematičko istraživanje
sastojalo se u prikupljanju raznih empirijskih činjenica o geometrijskim
figurama i brojevima.
Sa Talesom, matematika postaje deduktivna nauka, i deduktivni metod
postaje “zaštitni znak” matematike.
Kao proizvod sve šire i šire upotrebe deduktivnog metoda u matematici,
javila su se i brojna naučna pitanja koja su se ticala samog deduktivnog
metoda.
Sva ta pitanja dovela su do nastanka joˇs jedne nove nauke – logike.
Otac logike je Aristotel (384–322 BC). Osnove logike postavljene su u
njegovom delu Organon.
U Organonu su po prvi put sistematizovana logička znanja i logika
zasnovana kao nauka.
“Organon” na grčkom znači “orudje”, i logika je po Aristotelu trebala da
bude orudje kojim treba da se služe druge nauke.
Tvorac prve deduktivne, aksiomatske teorije bio je Euklid.
(Euclid of Alexandria 325–265 BC)
Ta teorija, koju danas nazivamo Euklidska geometrija, stvorena je u
Euklidovom delu Elementi.
Euklidska geometrija predstavlja model po kome se i danas organizuju
matematičke teorije.
Od antičkog doba, pa sve do srednjeg veka, trajao je period velike stagnacije
logike.
Bilo je i onih koji su smatrali da je logika zatvorena nauka i da se u njoj ništa
suštinski novo ne može pronaći. Tako je mislio čak i čuveni nemački filosof,
Emanuel Kant.
Medjutim, bilo je i onih koji su smatrali da je stagnacija logike jedan od
glavnih razloga stagnacije celokupne nauke u to doba i da je neophodno
ponovo pokrenuti razvoj logike.
Neki, poput engleskog filozofa Frensisa Bekona, pokušali su da stvore novu
induktivnu logiku – logiku zasnovanu na induktivnom zaključivanju, umesto
deduktivnog, koja bi funkcionisala na sličan način kao deduktivna logika.
Medjutim, u tome se nije uspelo.
Logiku je pokušao da oživi i čuveni francuski matematičar i filozof Rene
Dekart. (Rene Descartes 1596–1650)
Ideja mu je bila da stvori novu logiku, zasnova nu i dalje na deduktivnim
principima, ali sa potpuno novim pravilima rasudjivanja.
Svoje ideje Dekart je publikovao u delima
 PRAVILA za usmeravanje duha
 RASPRAVA O METODI pravilnog vodjenja svoga uma i
istraživanja istine u naukama
 ISTRAŽIVANJE ISTINE prirodnim svetlom uma
Medjutim, ni njegove ideje nisu dale praktične rezultate.
Najbliži rešenju problema oživljavanja logike bio je nemački matematičar i
filosof Gotfrid Lajbnic. (Gottfried Wilhelm von Leibniz 1646–1716)
On je smatrao da uzrok stagnacije logike leži u jeziku kojim se ona koristi.
Lajbnic je smatrao da prirodni jezik, kojim se logika do tada koristila, nije
pogodan za dalji razvoj logike. Smatrao je da logika treba da se koristi nekim
specijalnim simboličkim jezikom, sličnim jeziku matematike.
Osim toga, prema Lajbnicu, logiku bi, po uzoru na aritmetiku, trebalo
organizovati u takav sistem, sa takvim pravilima, da ona funkcioniše kao
račun.
Ideje su bile izvrsne, ali Lajbnic nije uspeo da ih realizuje.
One nisu čak ni publikovane, i otkrivene su u arhivama Hanoverske
biblioteke tek 1905. godine.
A tada je problem već bio rešen, i to upravo na način koji je on predlagao
23
Logiku je iz stagnacije pokrenuo britanski matematičar Džordž Bul. (George
Boole1815–1864)
On je preveo je logiku na jezik matematike, ili preciznije na jezik algebre, i
time stvorio teoriju
koju danas zovemo matematička logika. To je uradjeno u delu ”Istraživanje
zakona mišljenja, na kojima su zasnovane matematičke teorije logike i
verovatnoće”, objavljenom 1854. g.
To delo pokrenulo je veoma intenzivan razvoj simboličkog logičkog aparata,
čemu su značajan doprinos kasnije dali i mnogi drugi matematičari-logičari.
Logički paradoksi
Sa ekspanzijom matematičke logike, u nju su ušle i neke neželjene stvari koje
nazivamo logički paradoksi.
Medju najznačajnije od tih paradoksa spadaju:
Epimenidov paradoks (paradoks lažova):
Krićanin Epimenid kaže: Svi Krićani lažu.
Pitanje: Da li Epimenid govori istinu?
Druga verzija je:
Rečenica koju upravo izgovaram je laž.
Kako god da odgovorimo na ovo pitanje, doći ćemo do protivrečnosti.
Paradoks seoskog berberina:
Definišimo pojam seoskog berberina na sledeći način:
Seoski berberin je onaj stanovnik sela koji brije sve one koji ne briju sebe
same.
Postavlja se pitanje: Da li berberin brije sebe?
Kako god da odgovorimo i na ovo pitanje, dolazimo do protivrečnosti.
Zašto se javljaju paradoksi?
 Postoji više razloga zbog čega su se javljali paradoksi:
 zbog nepreciznosti koje postoje u prirodnom jeziku
 zbog nepreciznih definicija, na primer zbog neprecizne definicije
pojma iskaza (tvrdjenja, stava)
 zbog nedopustivog načina definisanja pojmova – David Hilbert
(1862–1943, nemački matematičar)
Kako se rešiti paradoksa?
To se može učiniti:
 korišćenjem simboličkog jezika, umesto prirodnog jezika
 preciznijim definicijama i pravilima dokazivanja
 formalizacijom jezika, definicija i pravila dokazivanja
Sve ovo spada medju glavne zadatke savremene matematičke logike i
deduktivne metodologije.
Matematičke teorije
Organizacija svih matematičkih teorija zasniva se na nekim zajedničkim
polaznim principima.
Te principe postavio je još 300. godina pre Hrista antički matematičar Euklid,
koji je u svom delu nazvanom Elementi izložio geometriju kao aksiomatsku
teoriju.
Sa neznatnim izmenama ti principi i dalje važe i koriste se.
Prilikom izgradnje bilo koje aksiomatske teorije najpre činimo sledeće:
 jedan broj pojmova teorije proglašavamo za osnovne ili primitivne
pojmove – pojmove koji se ne definišu;
 jedan broj tvrdjenja teorije proglašavamo za aksiome – tvrdjenja koja
se ne dokazuju;
 navodimo pravila logičkog zaključivanja – pravila koja smemo da
koristimo pri dokazivanju raznih tvrdjenja u toj teoriji.
Zašto se osnovni pojmovi ne definišu a aksiome ne dokazuju?
Razlog je vrlo jednostavan:
Nije moguće sve definisati, pa se nešto mora ostaviti nedefinisano, i to su
osnovni pojmovi.
24
Nije moguće sve dokazati, pa se nešto mora ostaviti nedokazanim,i to su
aksiome.
Na primer, svaki pokušaj da se sve dokaže doveo bi do pojave
 poročnog kruga, latinski circulus viciosus, gde bi u dokaz nekog
tvrdjenja neposredno ili posredno bilo uključeno i ono samo, ili
 beskonačnog regresa – beskonačne hijerarhije novih i novih
tvrdjenja neophodnih za dokazivanje onih prethodnih.
Osnovni pojmovi se ne definišu, ali o njima obično postoji jasna intuitivna
predstava.
Na primer, skup je osnovni pojam u teoriji skupova, tačka i prava su osnovni
pojmovi u elementarnoj geometriji, itd.
Ukoliko je teorija aksiomatska, moglo bi se reći i da se osnovni pojmovi ne
definišu eksplicitno, ali da su imlicitno definisani sistemom aksioma.
Ostali pojmovi se uvode definicijama.
Definicijama se značenje tih pojmova objašnjava uz pomoć osnovnih
pojmova i već ranije definisanih pojmova.
Sa druge strane, teorija se razvija tvrdjenjima, odnosno teoremama.
Teoreme se dokazuju na osnovu pravila zaključivanja, i u dokazima se
koriste samo aksiome i već ranije dokazane teoreme.
U dokazivanju se ne koristi iskustvo ili ubedjenje ma koje vrste, već
isključivo logička pravila.
To znači da je navedeni metod razvijanja teorije deduktivan:
Novi pojmovi i tvrdnje se izvode ili deduciraju iz već usvojenih, a na osnovu
logičkih zakona.
Uvodjenje i upotreba navedenih pojmova i postupaka u matematici se
proučava u okviru matematičke logike.
DEFINICIJE
Novi pojmovi se u matematici uvode rečenicama koje se zovu definicije.
Pojam koji se definiše zove se definiendum, a deo rečenice kojim se on
definiše zove se definiens.
Na primer, rečenicom:
”Prost broj je prirodan broj koji je deljiv samo sobom i jedinicom”
je definisan pojam prostog broja.
Dakle, u toj definiciji definiendum je ”prost broj” a definiens je”prirodan
broj koji je deljiv samo sobom i jedinicom”.
Sta treba da ispuni jedna definicija da bi bila ispravna?
Prvo, definicija treba da bude otklonjiva.
To znači da umesto svake rečenice u kojoj se javlja pojam koji definišemo
može da se formuliše druga rečenica istog smisla, u kojoj se taj pojam ne
javlja.
Drugim rečima, u bilo kojoj rečenici u kojoj se definiendum javlja, on se
može zameniti definiensom, a da se smisao rečenice ne izmeni.
Dakle, novi pojmovi ne donose ništa novo, ali se njima značajno
pojednostavljuje rad i skraćuju formulacije.
Drugo, definicija ne sme da bude kreativna.
To znači da definicija ne sme da omogući dokaz tvrdjenja koje se bez nje ne
bi moglo dokazati.
Takodje, definicija u sebi ne sme da sadrži nikakvo drugo tvrdjenje osim
tvrdjenja da definiendum i definiens imaju ekvivalentna značenja.
Ukoliko definicija zahteva neko tvrdjenje, to tvrdjenje se mora izvući van
definicije i dokazati pre nje. Na primer, definicija pojma najvećeg
zajedničkog delitelja dva broja zahteva da se prethodno dokaže tvrdjenje:
Za proizvoljna dva prirodna broja m i n, skup D(m, n) svih prirodnih brojeva
koji dele m i n ima najveći element.
Kada se ovo tvrdjenje dokaže, onda se najveći zajednički delitelj brojeva m
i n definiše kao najveći element skupa D(m, n).
25
Definicija koja bi u sebi sadržala ovo tvrdjenje ne bi bila ispravna. ii. odredjuje se način na koji se, pomoću odredjenih operacija, iz baznih
elemenata mogu definisati drugi elementi
Definicija ne sme da bude nepredikativna. iii. kaže se da pojmu koji se definiše može pripadati samo ono što se
Nepredikativne su one definicije kod kojih se neki pojam definiše može dobiti primenom pravila (i) i (ii) konačan broj puta
ukazivanjem na njegove veze sa elementima nekog skupa kojem I sam taj
pojam može da pripada. Primer 2: Sledeće definicije su induktivne:
 Definicija formule u iskaznoj logici.
Primer ovakve definicije je definicija seoskog berberina u odgovarajućem i. Iskazna slova su formule (bazni elementi).
paradoksu. ii. Ako su A i B formule, onda su formule I ¬A, (A B), (A 
Zabrana nepredikativnih definicija zapravo znači da definiendum ne sme B), (A  B), (A B).
eksplicitno da bude sadržan u definiensu. iii. Formule su samo oni izrazi koji se mogu dobiti primenom
pravila (i) i (ii) konačan broj puta.
U matematici često srećemo definicije sledećeg oblika  Definicija terma i formule u predikatskoj logici.
 Definicija Bulovog izraza.
”x se naziva tako i tako ako i samo ako važi P(x)”, ili  Definicija formule u FORTRAN-u
”x je to i to ako i samo ako važi P(x)”.
Definicija pomoću zatvorenja:
gde je P(x) neko svojstvo (unarni predikat).
Medjutim, ako je x promenljiva koja vrednosti uzima u skupu kome pripada i To je poseban vid induktivne definicije gde se neki skup definiše kao
sam objekat koji ovako definišemo, onda se radi o nepredikativnoj definiciju. najmanji skup koji sadrži date bazne elemente i zatvoren je za date operacije.
Pri tome, ako f jeste n-arna operacija na skupu A i X je podskup od A, onda
Takva je upravo definicija seoskog berberina u istoimenom paradoksu. kažemo da je X zatvoren za operaciju f ako za proizvoljne x1, x2, . . . , xn 
Dakle, u ovakvim definicijama moramo strogo voditi računa o tome pomoću X važi da je i f(x1, x2, . . . , xn)  X.
kakvog svojstva nešto definišemo.
Čest oblik definicije je logička ekvivalencija, tj. rečenica oblika
U daljem tekstu navodimo neke karakteristične vrste definicija.
A ako i samo ako B
Direktne (eksplicitne) definicije:

Kod ovih definjicija pojam se definiše eksplicitnim navodjenjem svojstava koja ga gde su A i B rečenice ili formule koje sadrže definiendum i definiens, tim
odredjuju. redom.
def
Primer 1: Direktne su sledeće definicije: Tu rečenicu kraće simbolički označavamo sa A � B .
 Romb je paralelogram sa jednakim stranicama def
 Dve prave su mimoilazne ako ne pripadaju istoj ravni Oznakom � , naglašava se da se ekvivalencijom uvodi novi pojam. Drugim
rečima, njome se naglašava da se radi o definiciji, a ne o ekvivalenciji dva
Induktivne (rekurzivne) definicije: iskaza.

Induktivne definicije predstavljaju poseban tip indirektnih definicija.
Induktivna definicija se sastoji iz tri dela:
i. odredjuju se neki polazni ili bazni elementi
Pojmovi se uvode i pomoću jednakosti, opet uz korišćenje posebnih oznaka:
ili, sa istim znaˇcenjem, p := q.
Ovde su p i q izrazi, redom definiendum i definiens.
26
Smisao ovakve definicije je: p je zamena za q.
Primer 3: Primeri definicija prema gornjim oznakama su
 p deli q ako i samo ako postoji r, tako da je p · r = q.
�n� def
n!
 � �=
�k � k !(n  k)!
Dokazi:
Kada se odaberu polazni stavovi aksiome neke matematičke teorije, onda se
iz njih izvode nova tvrdjenja. U terminološkom smislu, teorema, tvrdjenje i
stav imaju isto značenje, dok je lema pomoćno tvrdjenje tehničkog karaktera.
Tvrdjenje koje neposredno sledi iz nekog drugog naziva se posledica. Dokaz
nekog tvrdjenja može se definisati kao konačan niz tvrdjenja čiji je svaki član
ili aksioma, ili tvrdjenje koje je ranije dokazano, ili se dobija iz prethodnih
članova niza uz pomoć nekog pravila zaključivanja. Zaključivanje se zasniva
na zakonima logičkog mišljenja i raznim logičkim i matematičkim pravilima
izvodjenja. Formalizovani oblici tih pravila zaključivanja jesu tautologije i
valjane formule.
Matematicˇki Metode dokazivanjedokazivanja
U daljem tekstu prikazaćemo neke od osnovnih metoda dokazivanja.
Dokaz prostim nabrajanjem:
Ovo je najjednostavniji vid dokazivanja gde nabrajamo sve moguće slučajeve
da bi smo dokazali da nešto važi.
Primer 4: Dokazati da je svaki paran broj izmedju 4 i 2 32 zbir dva
prosta broja.
Ovo bi se moglo dokazati prostim nabrajanjem, ali, kako se radi o ogromnom
broju slučajeva, to bi se moralo realizovati računarom.
Dokaz svodjenjem na kontradikciju:
Ova vrsta dokaza se naziva i dokaz svodjenjem na protivrečnost ili
svodjenjem na apsurd.
To je vid indirektnog dokaza, koji je baziran na tautologiji
(p ⇒ (q ∧￢q)) ⇒ ￢p
koja kaže da ako iz pretpostavke p možemo izvesti kontradikciju, onda ta
pretpostavka p nije tačna. U praksi se često ovaj metod bazira i na tautologiji
((p ∧ q) ⇒ (r ∧ ￢r)) ⇒ (p ⇒ ￢q).
prema kojoj, ako se iz pretpostavke da važi p i q dolazi do kontradikcije,
onda zaključujemo da ako važi p, onda ne može da važi q.
Na primer, ovim metodom se može dokazati tvrdjenje, poznato još starim
Grcima, o nesamerljivosti stranica kvadrata.
Primer 5: Dokazati da ne postoji razlomak čiji je kvadrat broj 2. Drugim
rečima, ovo tvrdjenje kaže da je √2 iracionalan broj.
Još jedan rezultat, poznat još starim Grcima, je
Primer 6: Dokazati da ne postoji najveći prost broj.
Dokaz kontrapozicijom:
I ova vrsta dokaza predstavlja je vid indirektnog dokaza, koji je baziran na
Zakonu kontrapozicije
(p  q)  (￢q  ￢p)
Pretpostavimo da treba da dokažemo neko tvrdjenje oblika implikacije
p  q.
Medjutim, nekad je jednostavnije da umesto toga dokažemo implikaciju
￢q  ￢p.
Prema Zakonu kontrapozicije, potpuno je svejedno koju od ove dve
implikacije ćemo dokazati, jer su one ekvivalentne.
Primer 6: Setimo se da se injektivna funkcija definiše kao funkcija
f : A → B takva da za proizvoljne x, y  A važi
(1) x  y  f(x)  f(y).
Prema Zakonu kontrapozicije, (1) je ekvivalentno sa
(2) f(x) = f(y)  x = y,
što je u mnogim slučajevima jedostavnije za dokazivanje od (1).
Primer 7: Dokazati da ako je a + b  0, obda je a  0 ili b  0.
27
Produžena implikacija:
(A B)  (B A)  (A  B).
Dokaz tvrdjenja može imati strukturu produžene implikacije
Primer 9: Dokazati da su za proizvoljan prirodan broj n sledeća tvrdjenja
iz A1 sledi A2, iz A2 sledi A3, . . . , iz An−1 sledi An. ekvivalentna:
koja se koristi da bi se dokazalo A1  An. (i) n je deljiv sa 30;
To se simbolički beleži sa (ii) n je deljiv sa 6 i sa 5;
(iii) zbir cifara broja n deljiv je sa 3 i cifra jedinica mu je 0.
A1 → A2 → · · · → An
Ekvivalentnost ovih stavova može se dokazati nizom
Da bi se naglasilo kako je reč o kraćem zapisu tekstualne rečenice, a ne o
iskaznoj formuli, implikacija je ovde označena sa →. (i)→(ii)→(iii)→(i),
Produžena implikacija zapravo predstavlja kraći način da se označi primena pri čemu se u svakoj od implikacija može koristiti zakon kontrapozicije.
tranzitivnosti implikacije, koju predstavlja tautologija

(A1A2)  (A2 A3)  · · ·  (An−1  An) (A1 An). Produžena ekvivalencija:

Primer 8: Dokazati da ako je ceo broj deljiv sa 2 i sa 5, onda je deljiv i sa 10.
Rešenje: Dokazuje se nizom implikacija Dokaz može imati i strukturu produžene ekvivalencije

(2|x ∧ 5|x) → (x = 2m ∧ x = 5n) A1 ako i samo ako A2 ako i samo ako . . . ako i samo ako An, koja se koristi
→ (5x = 10m ∧ 4x = 20n) da se dokaže tačnost ekvivalencije A1  An.
→ (x = 10(m− 2n) → (10|x)
To se simbolički beleži sa
Matematic A1 ↔ A2 ↔ · · · ↔ An
Ciklična implikacija:
Ispravnost takvog postupka sledi iz činjenice da je gore samo kraće zapisano
tvrdjenje
Ima teorema gde dokazujemo ekvivalentnost iskaza A 1, A2, . . . , An, tj.
tačnost
formula Ai  Aj , za sve različite i, j. (A 1  A2)  (A2  A3)  · · ·  (An−1  An),

Ove ekvivalencije dokazuju se nizom na osnovu zakona asocijativnosti za konjunkciju.Mate

A1 → A2 → · · · → An → A1, Na to se onda uzastopno primenjuje tranzitivnost ekvivalencije, odnosno

tautologija
koji nazivamo ciklična implikacija.
((A  B)  (B  C))  (A  C)
Postupak se zasniva na već spomenutoj tranzitivnosti implikacije, kao i na
tautologiji
28
i dobija se gornji niz.

Ovaj metod se često koristi, na primer, kod rešavanja jednačina.

Matemati Matematicˇka
Naime, jednačina (formula) se zamenjuje ekvivalentnom sve do one u kojoj
se rešenje indukcija
neposredno nalazi. Dokaz matematičkom indukcijom ima tri osnovna elementa
 Indukcijska baza,
Metod razlikovanja slučajeva:  Indukcijska hipoteza,
 Indukcijski korak.
Razlikuju se i dva osnovna vida dokazivanja matematičkom indukcijom:
Ovaj metod se koristi u slučajevima kada iz tačnosti iskaza
 Indukcija, tj. prosta indukcija,
A ∨ B, A  C i B  C  Jaka indukcija.

treba dokazati tačnost iskaza C. Matemati

To pravilo je posledica tautologije Indukcijska baza:
(A ∨ B) ∧ (A  C) ∧ (B  C)  C. Ovde se dokazuje da je tačno P(b), za bazičnu vrednost b. Najčešće je b = 1,
Uopštenje ovoga je metod razlikovanja više slučajeva. Kod njega se, za ali u nekim slučajevima se dokazuje i da tvrdjenje važi tek počev od nekog
proizvoljan prirodan broj n, iz tačnosti iskaza broja b.

Indukcijska hipoteza:
A1 ∨ A2 ∨ · · · ∨ An, A1  C, . . . , An  C U slučaju proste indukcije, pretpostavlja se da je P(n) tačno za neki prirodan
izvodi tačnost iskaza C. broj n veći od bazične vrednosti b.

Iako se zove matematička indukcija, ovaj metod nije induktivan, već Kod jake indukcije, pretpostavlja se da je P(k) tačno za svaki k manji ili
deduktivan, jer je zasnovan na takozvanoj aksiomi matematičke indukcije ili jednak nekom prirodnom broju n, a veći od bazične vrednosti b.
principu matematičke indukcije, koji glasi: Indukcijski korak:
Dokazuje se da je u tom sluˇcaju tačno i P(n + 1).
Neka je P(x) unarni predikat, pri čemu je x individualna promenljiva koja
uzima vrednosti u skupu prirodnih brojeva. Ako su dokazani, ovi koraci garantuju da je P(n) tačno za svaki prirodan broj
n veći
Ako je tačno P(1), i ako za svaki prirodan broj n, iz pretpostavke da je tačno ili jednak bazičnoj vrednosti b.
P(n) sledi da je tačno i P(n + 1), onda iz svega toga sledi da je P(n) tačno za
svaki n  N. Indukcija po složenosti formule:
To se može izraziti i simbolički sa Ovo je poseban metod koji se koristi kod dokazivanja nekih tvrdjenja koja se
odnose
P(1) ∧ (∀x)(P(x) ⇒ P(x + 1))((∀x)P(x)). na formule u iskaznoj i predikatskoj logici, terme u predikatskoj logici, ili
bilo šta
drugo što se definiše induktivno.

29
To je zapravo jaka indukcija po broju veznika u koji se javljaju u formuli
Višestruka indukcija:
Ovaj vid indukcije se koristi kada treba da se dokaže tvrdjenje zadato
predikatom oblika
P(x1, x2, . . . , xn), gde su x1, x2, . . . , xn promenljive koje uzimaju vrednosti
u skupu prirodnih brojeva.
Na primer, P(x, y) se može dokazati na sledeći način:
Formira se unarni predikat Q(x) ≡ (∀y)P(x, y).
Indukcijom se dokazuje da je Q(m) tačno za svaki m ∈ N.
Medjutim, u tom dokazivanju nailazimo na sledeće:
 Kada, u indukcijskoj bazi, dokazujemo Q(1), mi zapravo
dokazujemo da je P(1, n) tačno za svaki n ∈ N.
. Dokaz teoreme je u ovom pristupu (konačan) niz formula koje se redjaju po
unapred
definisanim pravilima. U tom smislu čak bi i računar mogao da bez problema
dokazuje teoreme.
Formalna teorija T se definiše kao uredjena četvorka
T = (X, F, A , P),
pri čemu
 X je prebrojiv skup, koji nazivamo skup polaznih simbola ili alfabet
teorije T ;
 F je podskup skupa svih reˇci nad alfabetom X, koji nazivamo skup
formula
teorije T ;
 A je podskup skupa formula F, nazivamo ga skup aksioma teorije T ;
 P je konačan skup nekih relacija (razliˇcitih duˇzina) na skupu
formula, koji nazivamo skup pravila izvodjenja teorije T .

To se naravno dokazuje indukcijom po n. atematicˇka Ako je  pravilo izvodjenja, tj. relacija na F dužine n, i (F1, . . . , Fn−1, F) 
,
logika – onda se kaže da je formula F direktna posledica formula F1, . . . , Fn−1 po
pravilu
izvodjenja  i piše se:
Takodje,
F1 ,..., Fn 1
:
 Kada iz pretpostavke da je tačno Q(m) treba da dokažemo da je F
tačno i Q(m+1), onda zapravo indukcijom po n dokazujemo da je
P(m+1, n) tačno za svaki n ∈ N. Za konačan niz formula F1, . . . , Fk kažemo da je izvodjenje, dedukcija ili
dokaz u
Drugim rečima, ovakav dokaz možemo shvatiti kao dvostruku petlju – jednu teoriji , ako za svaku od tih formula Fi važi:
 Fi je aksioma, ili
po m (spoljašnju), a drugu po n (unutrašnju).17 – The  Fi je dobijena od nekih prethodnih formula u tom nizu prema nekom
Matematičke teorije se mogu razmatrati i potpuno formalno, sa aspekta od pravila izvodjenja u teoriji T .
sintakse, bez obraćanja pažnje na semantiku (značenje i istinitost).

Pri takvom pristupu, uvode se vrlo precizna pravila za formiranje izraza i Formula F je teorema teorije T , ako postoje formule F1, . . . , Fk, takve da je
formula, kao i vrlo precizna pravila dokazivanja, i jedino o čemu se vodi F1, . . . , Fk, F izvodjenje u T .
računa je to da li se ta pravila dosledno poštuju.
Ovo izvodjenje zove se dokaz teoreme F.

30
Da je formula F teorema, označava se kraće sa ˫ F. Formula F te teorije je sintaksička posledica hipoteza iz skupa H , ako postoji
Ako je potrebno naglasiti da se radi o teoremi u teoriji T , koristi se oznaka ˫T niz
F. formula F1, . . . , Fn tako da je svaki član Fi tog niza važi
Za formalnu teoriju T kaže se da je odlučiva ako postoji efektivan postupak
(algo- Fi je aksioma, ili
ritam) kojim se može proveriti da li je neka formula teorema, tj. da li za nju Fi je hipoteza, tj. formula iz skupa H , ili
postoji Fi je direktna posledica nekih prethodnih formula iz tog niza dobijena prema
dokaz.mati nekom od pravila izvodjenja.
U tom slučaju niz F1, . . . , Fn, F nazivamo izvodjenje ili dokaz formule F iz
Primer 12: Definišimo formalnu teoriju na sledeći način: hipoteza
 Alfabet: X = {0, 1}. iz skupa H .
 Skup formula: F je skup svih reči nad dvoelementnim alfabetom, tj.
formula je bilo koji konačan niz nula i jedinica. Da je F sintaktička posledica skupa hipoteza H označavamo sa
 Aksiome: 0 i 1.
 Pravila izvodjenja: H ˫ F.

Ukoliko je skup H konačan, tj. H = {F1, . . . , Fn}, onda se piše

F1 F0
( A) = i ( B) = F1, . . . , Fn ˫ F.
F10 F 01
Specijalno, za prazan skup hipoteza važi
gde je F proizvoljna formula, a F1, F0, F10, . . . su formule dobijene iz F
dopisivanjem zdesna redom reči 1, 0, 10, . . . .  ˫ F ako i samo ako je F teorema,

Teorema ove teorije je, na primer, reč 010. što se neposredno proverava.
Odgovarajući dokaz je niz formula (reči))
1. 0 (aksioma) Zato se oznaka praznog skupa hipoteza izostavlja i piše se ˫ F.
2. 01 (dobijena iz 1. prema pravilu (B))
3. 010 (dobijena iz 2. prema pravilu (A)) ISKAZNI RAČUN

Uopšte, lako se uočava da važi sledeće: Iskazna logika se može izložiti kao formalna teorija. Ta formalna teorija
Tvrdjenje: Reč nad alfabetom {0, 1} je teorema ove teorije ako i samo se u označava se
njoj slova 0 i 1 javljaju naizmenično. sa L i naziva se iskazni račun.
Jezik teorije L – alfabet i skup formula – smo već ranije definisali. Ovde je
Ova teorema nam daje efektivan postupak za proveravanje da li je neka taj jezik
formula ove teorije teorema te teorije ili nije. Zbog toga je ova teorija neznatno modifikovan.
odlučiva.
Izvodjenje iz hipoteza se sintaksički definiše na sledeći način. Alfabet teorije L sastavljen je od iskaznih slova: p, q, r . . . , odnosno p1, p2,
Neka je H skup formula teorije T , ˇcije elemente nazivamoi hipoteze. p3, . . . ,
iskaznih veznika  i ￢, i zagrada ( i ).
Formule ove teorije se definiˇsu induktivno, slično ranijem:
31
 (i) slova su iskazne formule;
(ii) ako su A i B iskazne formule, onda su iskazne formule i izrazi Formalizacijom predikatske logike dolazi se do predikatskog ili
￢A i (A  B); kvantifikatorskog računa,
(iii) iskazne formule su oni i samo oni izrazi koji se mogu formirati u oznaci P.
primenom pravila (i) i (ii) konačan broj puta.
Alfabet teorije P ˇ čine oni isti polazni simboli pomoću kojih se definišu
Aksiome su: predikatske
formule, osim što se koriste samo dva logička veznika: ￢ i , i samo jedan
A1: A  (B  A) kvan-
A2: (A  (B C))  ((A  B)  (A  C)) tifikator, (x).
A3: (￢A ￢B)  (B  A), Formule teorije P su sve predikatske formule u kojima figurišu logički znaci
gde su A, B i C proizvoljne iskazne formule. ￢ i ,
kao i kvantifikator (x).
Jedino pravilo izvodjenja je modus ponens: Može se dati i formalna induktivna definicija tih formula, na isti način kao u
MP : (A,A  B,B), odnosno predikatskoj
logici, ali bez veznika ,  i  i kvantifikatora .
A, A � B Veznici ,  i  definišu se kao u iskaznom računu, a egzistencijalni
MP : . kvantifikator
B kao što sledi:
. (x) je zamena za ￢(x)￢
Prihvata se i dogovor o uklanjanju spoljnih zagrada u formulama.
Ma Tako je svaka formula teorije P jedna predikatska formula i obratno.
Može se zapaziti da sve formule teorije L jesu iskazne formule i u smislu Aksiome računa P su:
ranije definicije za iskaznu logiku.
A1: A  (B  A)
A2: (A  (B  C))  ((A  B) (A  C))
Strogo posmatrano, obrat ne važi jer logički veznici ,  i  nisu u
A3: (￢A  ￢B)  (B  A)
”osnovnom”
jeziku teorije L.
A4: (x)(A  B(x))  (A  (x)B(x)), pod uslovom da x nije slobodna
Medjutim, ostali iskazni veznici mogu se uvesti na sledeći način: promenljiva u formuli A.
(A  B) je zamena za ￢(A  ￢B) A5: (x)A(x)  A(t), ako je term t nezavisan od promenjive x u formuli
A(x).
(A ∨ B) je zamena za ￢A  B
(A  B) je zamena za (A  B)  (B  A).
Primetimo da su prve tri aksiome iste kao u iskaznom računu. Sve navedene
aksiome su valjane formule.
Očito je da uz ove oznake, formule teorije L u potpunosti odgovaraju
iskaznim formulama, kako su one uvedene u iskaznoj logici.

Predikatski račun
7. KOMBINATORIKA
32
 torku elemenata aji  A, pri čemu prva komponenta u uredjenom paru (i, aji ), i = 1,
2, …, n, odredjuje poziciju elementa aji u njoj. Tako skupu uredjenih parova
odgovara uredjena n-torka

Predmet kombinatorike je raspoređivanje elemenata u konačnim skupovima Pk = (aj1, aj2 , … , ajn),

I određivanje broja takvih rasporeda. Proučavanje ove oblasti počelo je u 17.
veku, uporedo sa nastankom teorije verovatnoće, kada su se prva pitanja iz koja nije ništa drugo nego jedna permutacija elemenata skupa A. Važi i obrnuto.
ove oblasti pojavila u vezi sa igrama na sreću.
Prebrojavanja predstavljaju važan deo kombinatorike. Različite skupove Na osnovu skupova A = {a, b, c} i B = {1, 2, 3} formirajmo Dekartov proizvod B x
moramo prebrojavati u cilju rešavanjanajrazličitijih problema. Nekada su to A,
problemi određivanja trocifrenih brojeva formiranih od zadatih cifara, ili broj
različitih telefonskih brojeva, do određivanja složenosti algoritama ili B x A = { (1, a), (2, b), (1, c), (2, a), (2, b), (2, c), (3, a), (3, b), (3, c)}:
utvrđivanja verovatnoća slučajnih događaja.
Formirajmo sve podskupove skupa B x A, dužina 3, tako da sve prve komponente i
sve druge komponente uredjenih parova u svakom podskupu budu medjusobno
različite. Svi mogući podskupovi skupa B x A koji zadovoljavaju ove kriterijume su
Dirihleov princip
p1 = {(1, a), (2, b), (3, c)}, p2 = {(1, a), (2, c), (3, b)},
Teorema
p3 = {(1, b), (2, a), (3, c)}, p4 = {(1, b), (2, c), (3, a)},
Ako n+1 predmeta želimo da smestimo u n pregrada bar u jednoj biće više od jednog
p5 = {(1, c), (2, a), (3, b)}, p6 = {(1, c), (2, b), (3, a)}:

PERMUTACIJE:
Ako shvatimo da prve komponente u uredjenim parovima označavaju poziciju druge
komponente, ovim podskupovima odgovaraju redom sledeće uredjene trojke
Def. Permutacija elemenata skupa An = {a1, a2, …, an} je svaka uredjena n-torka
medjusobno različitih elemenata ovog skupa.
p1 = (a, b, c), p2 = (a, c, b), p3 = (b, a, c),
p4 = (b, c, a), p5 = (c, a, b), p6 = (c, b, a):
Kako u svakoj permutaciji elemenata datog skupa učestvuju svi elementi ovog
skupa, umesto termina permutacija elemenata koristi se i termin permutacija skupa.
Ove uredjene trojke i jesu sve moguće permutacije elemenata skupa A. Naravno,
može i obrnuto da se pokaže, da ovim uredjenim trojkama jednoznačno odgovaraju
Primer 6. Sve moguće permutacije elemenata skupa A3 = {1, 2, 3} su
gore navedeni podskupovi uredjenih parova.
(1, 2, 3), (1, 3, 2), (2, 1, 3), (2, 3, 1), (3, 1, 2), (3, 2, 1).
PRIMER 1
Neka su dati skupovi A = {a1, a2, …, an} i B = {1, 2,…, n}. Dekartov proizvod B x
A je
Za skup Z3 = {1, 2, 3} formirajmo Dekartov proizvod
Z3 x Z3 = {(1, 1), (1, 2), (1, 3), (2, 1), (2, 2), (2, 3), (3, 1), (3, 2), (3, 3)}:
B x A = {(1, aj1), (2, aj2), … , (n, ajn)}
Iz skupa Z3 x Z3 izdvojimo sve moguće podskupove dužine tri, tj. relacije:
gde su druge komponente u uredjenim parovima, aji , medjusobno različiti elementi
skupa A. Svakom skupu ovog oblika jednoznačno možemo pridružiti uredjenu n-
33
1 = {(1, 1), (2, 2), (3, 3)}, 2 = {(1, 1), (2, 3), (3, 2)}, Neka je data neka permutacija p elemenata skupa A = {1, 2, … n}
3 = {(1, 2), (2, 1), (3, 3)}, 4 = {(1, 2), (2, 3), (3, 1)},
5 = {(1, 3), (2, 1), (3, 2)}, 6 = {(1, 3), (2, 2), (3, 1)}:

Ako prva komponenta u uredjenim parovima relacije k, k = 1, … , 6, predstavlja

poziciju druge komponente u odgovaraju´coj uredjenoj trojki pk, k = 1, … , 6,
dobijamo da je je p(i)  i bar za jedno i  A. Tada postoji najmanji broj i1, i1  A, tako da je p(i1) 
i1, tj.
p1 = (1, 2, 3), p2 = (1, 3, 2), p3 = (2, 1, 3), p(i1) = i2, i2 A. Za broj i2 postoje dve mogućnosti, ili je p(i2) = i1 ili je p(i2)  i1.
p4 = (2, 3, 1), p5 = (3, 1, 2), p6 = (3, 2, 1), Pretpostavimo da je p(i2) 6= i1. Tada postoji broj i3, i3  A, tako da je p(i2) = i3. Za
broj i3 opet postoje dve mogućnosti, ili je p(i3) = i1 ili je p(i3)  i1. Ako je p(i3)  i1, tj
što su ujedno sve moguće permutacije skupa Z3. postoji i4  A tako da je
p(i3) = i4. Ovaj postupak nastavljamo sve dok ne naidjemo na broj ir, ir  A, 1  r 
Neka je dat skup A = {a1, a2, …, an} . Svaka permutacija ovog skupa, recimo (aj1, aj2 n, tako da je p(ir) = i1. Naravno, zbog toga što je obostrano jednoznačno
, … , ajn), može da se prikaže kao injektivno preslikavanje skupa B u A. Neka je preslikavanje, takav broj mora da postoji. Na osnovu brojeva i1, i2, ir formiramo
jedno takvo preslikavanje p : B  A, definisano sa p(i) = aji , pri čemu je aji  ajk za i izraz
 k. Preslikavanje p se prikazuje u obliku
i1  i2   ir

P= Ovaj izraz označim sa C = (i1i2 ir) i zvaćemo ga ciklusom permutacije dužine r.

Ako je za neko rj , rj  A, p(rj) = rj , tada je ciklus (rj) dužine jedan. Permutacija
može da sadrži više ciklusa. Novi ciklus tražimo istim postupkom, počev od prvog
Kako su elementi aji , i = 1, 2, …. n, su medjusobno različiti elementi skupa A, onda člana posmatrane permutacije koji ne učestvuje u već pronadjenim ciklusima. Ovim
je P jednoznačno odredjuje jednu permutaciju postupkom datu permutaciju razlažemo na proizvod njenih ciklusa. Ako se, na
primer, data permutacija p sastoji od ciklusa
p = (aj1, aj2 , …, ajn) elemenata skupa A.
C1, C2, … ,Ck, pišemo p = C1C2 … Ck
PRIMER: Sve permutacije skupa A = {a, b, c} definisane preko odgovarajućih
preslikavanja date su sa: Ovaj proizvod ciklusa se još zove razlaganje permutacije na cikluse.

Primer. Razložimo na proizvod ciklusa redom sve moguće permutacije elemenata

skupa Z3 = {1, 2, 3}
.

34
 Neka je data permutacija p elemenata skupa A={1,2,3,…, n} ima
razlaganje po ciklusima

pri čemu sa ri označim dužinu odgvarajućeg ciklusa , i = 1,2,…, s.

Sumiranjem brojeva
ri – 1, i =1,2,…,s dobijamo jednakost,

Dobijeni rezultat, tj. bron n-s za datu permutaciju prestavlja njen

dekrement i označava se sa (p). Pomoću dekrementa delimo na dve klase
parnu i neparnu. Permutacija je parna ako je decrement paran.
Permutacija je neparna ako je decrement neparan dok je permutacija parna
Pretpostavimo da na elementima skupa A ={1,2,3, …, n} data permutacija p
ako je dekrement paran.
u razlaganje na svoje cikluse, sadrži ki ciklusa dužine i za i = 1,2, …, n pri
čemu ki  N0 = N  {0}. Skup brojeva k1, k2, ... , kn sa osobinom:

Naziva se cikluskom strukturom date permutacije i obeležava se sa

35
Definicija: Svaka permutacija elemenata skupa A={1,2,…, n} oblika

Lako je uočiti da je broj mogućih permutacija veliki prirodan broj, čak i za ne

tako velike vrednosti broja n. Zbog toga je veoma važno da se nadje pogodan
naziva se transpozicijom. postupak koji bi na osnovu odredjenih kriterijuma poredjao sve permutacije,
za dato n, u odgovarajući niz permutacija. Definisani kriterijumi bi, u prvom
FAKTORIJEL redu, omogućili lakše generisanje svih permutacija ovog niza i da svaka
Faktorijel nekog prirodno broja je proizvod svih prirodnih brojeva koji su permutacija ima jednoznačno odredjenu poziciju, tj. indeks. Jedan od načina
manji ili jednaki njemu. Faktorijel označavamo uzvičnikom (n!) i računamo uredjivanja datih permutacija, zasnovan na ideji uredjivanja reči u rečniku,
ga na sledeći način: poznat je pod nazivom leksikografsko uredjenje permutacija. Pre toga
uvedimo pojam osnovne permutacije.

U principu, za osnovnu permutaciju možemo uzeti bilo koju iz skupa svih

permutacija elemenata posmatranog skupa. Medjutim, uobičajeno je za
osnovnu permutaciju proglasiti onu kod koje su elementi datog skupa
BINOMNI KOEFICIJENT poredjani u nekom ”prirodnom” redosledu. Osnovna permutacija se naziva
Još jedan važan pojam je binomni koeficijent. Naziv “binomni koeficijent” još i prvom permutacijom. Tako, na primer, ako su elementi datog skupa
potiče iz formule za razvijanje pirodnog stepena binoma, ali to nama ovde ne medjusobno uporedivi , za osnovnu permutaciju se uzima ona kod koje su
elementi u rastućem poretku. Ako su elementi datog skupa indeksirane
treba pa nećemu gubiti vreme na to . promenljive, onda se za osnovnu permutaciju proglašava ona kod koje su
indeksi u rastućem redosledu. Ako su elementi datog skupa slova neke
azbuke, tada se za osnovnu permutaciju uzima ona kod koje su sva slova
Binomni koeficijent označavamo (čita se n nad k) i računamo po formuli poredjana u redosledu pojavljivanja u odgovarajućoj azbuci.

Permutacije sa ponavljanjem skupa je svaka A={a1,a2,...,ar} je svaka uređena n-

Dakle, za računanje binomnog koeficijenta potrebna su nam dva prirodna
broja.
PERMUTACIJE:
Teorema: Ukupan broj permutacija skupa od n elemenata u oznaci P n je:
torka elemenata iz A u kojoj se svaki element ai pojavljuje ki puta i=1,2,3,...,r i gde je
n=k1+k2+k3+⋅⋅⋅+kr.
Ako je P(n;k1,k2,k3,...,kr) broj permutacija sa ponavljanjem skup od r
elemenata u kojima se i-ti element pojavljuje ki puta, pri čemu i=1,2,3,...,r i
k1+k2+k3+⋅⋅⋅+kr=n, onda je
Permutacije totalne neuredjenosti

36
Uocimo jednu permutaciju pa iz polaznog skupa A i proglasimo je glavnom. Varijacije bez ponavljanja članova skupa elemenata su broj načina na koji
Kada iz skupa svih mogućih permutacija elemenata skupa A izdvojimo one mogu da se urede elementi skupa, pri čemu se bira r elemenata skupa koji
kod kojih se ni jedan od elemenata ne nalazi na poziciji koju je imao u ima n elemenata, elementi se ne ponavljaju u rezultatu, pri čemu je bitan
glavnoj permutaciji dobijamo permutacije totalne neuredjensti. redosled elemenata. Računaju se po formuli

Permutacije sa usponima i padovima

gde je
DEF: Neka je dat skup Z={1,2,…,n}. Za datu permutaciju
V - oznaka za varijacije,
n - ukupan broj elemenata, a
k - broj elemenata koji se bira
Kažemo da sadrži uspon (pad) ako za neko i, 1  i  n, važi nejednakst p(i) <
p(i+1)
(p(i) > p(i+1)).
Varijacije sa ponavljanjem
Permutacije sa inverzijama.
Varijacije sa ponavljanjem su broj načina na koji je moguće izabrati k
DEF: elemenata iz skupa koji sadrži n elemenata, pri čemu je bitan redosled, a
DEF: Neka je dat skup Z={1,2,…,n}. Za datu permutaciju jednom izabrani elementi mogu biti birani ponovo. Računaju se po formuli

Ako za par (i, j), 1  i < j  n, važi osobina da je p(i) > p(j), kažemo da data
permutacija sadrži inverziju (i, j). gde je

VARIJACIJE V - oznaka za varijacije,

Varijacija predstavlja slabiju formu permutacija kod kojih nije obavezno da n - ukupan broj elemenata, a
u sekvenci učestvuju svi članovi skupa, već sekvence imaju proizvoljnu, ali k - broj elemenata koji se bira
fiksnu dužinu. Pri tome je bitan redosled izabranih elemenata u rezultatu. Za
ovakve varijacije se kaže da su k-te klase.
KOMBINACIJE
Varijacije mogu biti bez ponavljanja i sa ponavljanjem skupa elemenata.
Комбинације без понављања
Varijacije bez ponavljanja
Комбинација k-те класе без понављања скупа од n елемената, k⩽n,
је сваки његов подскуп који садржи k елемената.
37

Ако је C(n,k) број комбинација k-те класе без понављања скупа
од n елемената, онда је
Комбинација са понављањем
Комбинација k-те класе са понављањем скупа од n елемената је свака
неуређена k-торка (не обавезно различитих елемената) тог скупа. Две
неуређене k-торке су једнаке ако и ско ако садрже исте елементе са
истим бројем понављања сваког елемента.
Ако је број комбинација k-те са понављањем скупа од n
елемената, онда је
8. TEORIJA GRAFA
DEF : Graf G je uredjeni par (V, E). Elementi skupa V se zovu čvorovi
(eng.vertex, mn. vertices), a elementi skupa E grane (eng. edge, mn.
edges) grafa G.
• Za dati graf G skup čvorova se označava sa V(G), a skup grana sa E(G).
• Najčešće ćemo uzimati da je u grafu broj čvorova |V (G)| = n, a broj grana
|E(G)| = m (ako se ne naglasi drugačije).
• DEF. Dva čvora neorijentisanog grafa bez petlji, u i v, su susedni ako su
spojeni granom e = (u, v). Za čvor u i granu e kažemo da su incidentni (tada
su i v i e incidentni).
• Grana e = (u, v) se skraćeno piše e = uv. Dve grane su susedne ako imaju
zajednički čvor.
• Grana koja spaja čvor sa samim sobom naziva se petlja.
• Broj susednih čvorova čvoru v zove se stepen čvora v i označava sa d(v)
(skraćeno od engleske reči degree; ponegde se stepen čvora naziva i
valency). Čvor koji nema suseda nazivamo izolovan čvor. Dva susedna čvora
su kraje tačke grane koja ih spaja. Stepen čvora može se definisati i kao broj
grana koje se stiču u tom čvoru.
• Multigrafovi su grafovi kod kojih se izmedju dva čvora nalazi više od jedne
grane (i samim tim E više nije skup nego multiskup). Tada govorimo o
višestrukim granama izmedju 2 fiksirana čvora.
• Najčeše ćemo se baviti sa neorijentisanim grafovima bez petlji (petlja je
grana koja ima i početak i kraj u istom čvoru) i višestrukih grana gde je
skup svih dvolementnih podskupova skupa V. Takvi grafovi se
nazivaju prosti grafovi .
Regularnost grafa
• Najmanji stepen čvora u grafu G označavamo sa
d(G) = min d(u) , uV.
• Najveći stepen čvora u grafu G označavamo sa
(G) = max d(u) , uV.
• Graf G je r-regularan ako je stepen svakog čvora jednak r
• Kod orijentisanih grafova ili digrafova, su sve grane e = (u, v) orijentisane,
tj. bitan je redosled čvorova. Za granu e = (u, v) kažemo da vodi iz čvora u u
čvor v (tj. da izlazi iz čvora v, a ulazi u čvor u). Izlazni stepen čvora v, u
oznaci d+(v), je broj grana koje vode iz čvora v.
Ulazni stepen čvora v, u oznaci d-(v), je broj grana koje vode u čvor
v.
38
 Sada ćemo navesti nekoliko teorema koje važe za stepene čvorova
(neka je V = (v1,v2,...,vn)
skup čvorova, a m broj grana grafa G).
T1: U neorijentisanom grafu G, koji ima n  2 čvora, postoje bar 2
čvora istog stepena. (dokazuje se kontraindikacijom)
T2:U neorijentisanom grafu G važi da je zbir svih stepena čvorova
jednak dvostrukom broju grana, tj. d(v1) + d(v2) + ... + d(vn) = 2m.
T3: U neorijentisanom grafu G broj čvorova neparnog stepena je
paran.
DEF: Niz celih brojeva (d1, d2, ... , dn) je grafički ako postoji graf G sa
skupom čvorova
V (G) = (v1, v2,..., vn ) tako da je dG(vi) = di.
T4: U orijentisanom grafu G važi:
- - - + + +
d (v1) + d (v2) + ... + d (vn) = m = d (v1) + d (v2) + ... + d (vn)
DEF: Prazan graf, Kn, sa n čvorova je graf koji nema nijednu granu.
Kompletan graf, Kn, sa n čvorova je graf kod koga je svaki čvor
susedan sa svim ostalim.
Kompletan bipartitan graf, Km,n, je graf koji ima 2 komponenete
(jednu sa m, a drugu sa n čvorova), takav da čvorovi iz iste
komponente nisu spojeni granom, dok su svi čvorovi iz različitih
komponenti spojeni granom. Bipartitan graf je bilo koji podgraf
kompletnog bipartitnog grafa. Ovaj pojam se može proširiti na
k-partitne grafove, tako što imamo k komponenti umesto 2.
Put Pn je povezan graf koji ima sve čvorove stepena 2, sem dva
(krajanja) koji su stepena 1.
Kontura Cn je povezan graf koji ima sve čvorove stepena 2.
Točak Wn = K1  Cn-1 je graf koji se sastoji od konture C n-1 i još
jednog čvora koji je povezan sa svim lim (ako taj čvor stavimo u centar
konture dobijamo sliku koja vizuelno podseća na točak!).
Zvezda Sn = K1  Kn-1 je graf koji ima 1 čvor koji je povezan sa svim ostalim i
pored tih grana nema drugih.
• DEF. Graf G’ = (V’, E’) je podgraf grafa G= (V, E) ako važi V’  V i E’  E.
Graf G je nadgraf grafa G ’ ako je G ’ podgraf grafa G.
• Graf G’ = (V’, E’) je indukovani podgraf grafa G = (V, E) ako važi V’ V i E’ =
E Ç V2. Za graf G’ se kaže i da je podgraf indukovan podskupom čvorova
V’. U stvari, podgraf G ’ se dobija od G tako što iz G izbacimo sve čvorove
koji nisu u skupu qvorova V ’ zajedno sa svim granama koje su im susedne
(tj. ostaju samo grane koje povezuju čvorove iz V ’).
• Podgraf indukovan skupom grana, a na istom skupu čvorova se naziva
razapinjući podgraf, a ponegde u literaturi (kod našeg akademika Dragoša
Cvetkovića, koji koristi termin podgraf za podgraf indukovan podskupom
čvorova) naziva i delimični ili parcijalni graf grafa G = (V, E).
• Tačnije, to je graf H = (V, F) za koji je F  E. U stvari, delimični graf dobijamo
od grafa G tako što ostavimo sve čvorove, a izbacimo grane koje nisu u
skupu F. Kod istog autora podgraf se naziva delimični podgraf.
DEF. Za grafove G1 = (V1, E1) i G2= (V2, E2) kažemo da su izomorfni
ako postoji bijekcija f : V1 V2 tako da je {u, v}  E2 ako i samo ako
je {f(u), f(v)}  E2 (analogno ako imamo orijentisane grane).
Funkcija f se naziva izomorfizam grafova, a činjenicu da su grafovi G 1
i G2 izomorfni oznaqavamo sa G 1 @ G2 (koristićemo i G1 = G2 kada to
ne može dovesti do zabune).
• DEF. Ġ je komplement grafa G ako je V (Ġ) = V (G) i 2 čvora su susedna u
Ġ ako i samo ako nisu susedni u G. Graf je samokomplementaran ako je
izomorfan sa svojim komplementom.
39
DEF. Za dati graf G = (V, E), njegov graf grana L(G) = (V1 , E1) je graf čiji
čvorovi predstavaju grane grafa ¡, tj. V1 = E, a dva čvora iz V1 su
susedna ako i samo ako su odgovarajue grane iz E susedne u grafu G.
Operaciju pravea grafa grana možemo višestruko ponavati, te stoga
uvodimo i sledeće oznake: L0 (G) = L, L1(G) = L(G) i Lk+1 (G) = L(Lk
(G))
DEF. Za dati graf G = (V, E), njegov totalni graf T(G) = (V2, E2) je graf čiji
čvorovi predstavaju i čvorove i grane grafa ¡, tj. V 2 = V  E, a dva
čvora iz V2 su susedna ako i samo ako su odgovarajui elementi iz V 
E susedni (ako su iz istog skupa), ili incidentni (ako je jedan iz V, a
drugi iz E).
DEF. Put dužine k u digrafu je svaki niz grana i čvorova
v0, u1, v1, u2, ..., uk,vk.
za koji važi da grana ui, (i = 2, 3,..., k) počinje u čvoru v i-1, (u kojem se
završava prethodna grana ui-1,), a završava u čvoru v i, (iz koga polazi
sledea grana ui+1,). Put može više puta da prolazi istom granom ili kroz
isti čvor, kao i kroz petlje.
Elementarni put ili prost put je put koji kroz svaki čvor grafa prolazi
najviše jedanput. Kružni put ili zatvoren put ili kontura je put koji se
završava u istom čvoru u kojem i počinje. Kod neorijentisanih grafova
put često zadajemo i samo nizom čvorova kroz koje prolazi v 0,v1, ... ,
vk, (naravno uzastopni čvorovi u putu su susedni u grafu G). Za ovakav
put kažemo da je put dužine k koji povezuje qvorove v0 i vk.
DEF. Povezanost grafova. Čvorovi u i v grafa G su povezani ako u G postoji
put čiji su krajnji čvorovi u i v. Graf G je povezan ako su svaka dva
njegova čvora povezana. Graf G je nepovezan ako nije povezan.
Komponente grafa G su njegovi maksimalni povezani podgrafovi.
Njihov broj označavamo sa c(G).
40
 U grafu G čvor v je vezivni čvor (ponegde se naziva i artikulacioni
čvor; eng. cut vertex ili articulation vertex) ukoliko se njegovim
uklanjanjem (sa svim granama koje su incidentne sa njim) povećava
broj komponenti, tj. c(G) < c(G - v). Grananje je most (eng. bridge ili
cut edge ili isthmus) u grafu G ako se njenim uklanjanjem povećava
broj komponenti, tj. c(G) < c(G - e).
DEF. Ako su čvorovi u i v grafa ¡ povezani, tada je rastojae dG (u, v) od čvora
u do čvora v jednako dužini najkračeg puta izmedju čvorova u i v.
 Dijametar grafa G = (V, E) je dat sa D(G) = max dG (u, v), u, v
G

 Ekscentricitet čvora u je e(G) = max dG (u, v), v  G

 Radijus grafa G je r(G) = min eG(v), v  G

 Rastojanje čvora u je dG (u) = SdG(u, v)

Ekscentricitet čvora je rastojanje čvora u od njemu najudaljenijeg čvora,
dijametar povezanog grafa G jednak je najvećem ekscentricitetu nekog
čvora tog grafa, dok je radijus grafa G jednak iznosu najmanjeg
ekscentriciteta. Rastojanje čvora u jednako je sumi rastojanja izmedju
čvora u i svih ostalih čvorova grafa G (obratiti pažnju da imamo 2 veoma
slične oznake: d(u) predstavlja stepen čvora u, dok smo sa dG(u) označili
rastojanje čvora u).
Svi čvorovi grafa čiji je ekscentricitet jednak radijusu obrazuju centar
grafa.
Razni načini predstavljanja grafova
DEF. Graf može biti predstaven kvadratnom matricom čiji je red jednak
broju čvorova grafa. Element aij jednak je broju grana koje polaze iz
čvora vi, a završavaju se u čvoru vj . Ova matrica se naziva matrica
susedstva grafa i obeležava se sa A.
DEF. Matrica A je slična sa matricom B ako postoji regularna (nesingularna)
matrica X takva da je A = X-1BX, i tada pišemo A » B.

41
Teorema: Grafovi G1 i G2 su izomorfni ako i samo ako su njihove matrice
susedstva permutaciono slične, tj. ako i samo ako postoji permutaciona
matrica P takva da je AG2 = PAG1P-1.
TEOREMA : Broj puteva dužine k koji spajaju čvorove v i i vj jednak je elementu
a(k)ij , tj.
elementu na poziciji (i, j) u matrici Ak.

42
Grafovi se razlikuju samo po tome kako su čvorovi povezani, a ne kako su
obeleženi. Izomorfni grafovi su isti grafovi samo drugačije prestavljeni
u ravni. Izomorfni grafovi moraju imati:

 Isti broj čvorova

 Isti broj grana

 Isti niz stepena čvorova

 Isti broj čvorova stepena 1

 Cikluse istih dužina i slično

Ipak, ispunjenje ovih uslova ne garantuje da su dva grafa izomorfna.

43
OJLEROVI GRAFOVI
Švajcarskom matematičaru Leonardu Ojleru tokom boravka u
Keninsbrgu, današnji Kaljingrad, građan su postavili pitanje koje ih je
mučilo. Grad leži na obalama idva ostrva na reci Pregel i povezan je sa
sedam mostova. Pitanje je bilo da li je moguće početi šetnju iz bilo koje tačke
u gradu i vratiti se u polaznu tačku, prelazeći pri tome svaki most tačno Svakodnevnim jezikom možemo reći da je Ojlerov graf, graf koji se može
jednom. 1735.godine Ojler je prezentovao svoj rad dokazujući da je takav nacrtati ne podižući olovku sa papira.
prelazak nemoguć, uz napomenu da se razmatranje može proširiti da • Ojlerov put je put koja sadrži sve grane iz G tačno jedanput. (ne mora biti
proizvoljan raspored ostrva i mostova. Ovaj rad smatra se pretečom teorije
zatvoren).
grafova. Švajcarskom matematičaru Leonardu Ojleru tokom boravka u
• Zatvoren Ojlerov put naziva se Ojlerov ciklus ili kontura.
Keninsbrgu, današnji Kaljingrad, građani su postavili pitanje koje ih je
• Graf koji ima Ojlerov ciklus zove se Ojlerov graf.
mučilo. Grad leži na obalama i dva ostrva na reci Pregel i povezan je sa • Graf koji ima Ojlerov put se zove poluojlerov graf.
sedam mostova. Pitanje je bilo da li je moguće početi šetnju iz bilo koje tačke • Graf može, a ne mora imati Ojlerov put, odnosno ciklus.
u gradu i vratiti se u polaznu tačku, prelazeći pri tome svaki most tačno
jednom. 1735.godine Ojler je prezentovao svoj rad dokazujući da je takav Ojlerova teorema:
prelazak nemoguć, uz napomenu da se razmatranje može proširiti da • Graf G je Ojlerov akko je povezan i svi čvorovi su parnog stepena.
proizvolja raspored ostrva i mostova. Ovaj rad smatra se pretečom teorije
grafova. Teorema:
• Graf ima Ojlerov put akko je povezan i sadrži najviše 2 čvora neparnog
stepena.

Ojler je problem rešio tako što je obale i ostrva shvatio kao čvorove, a
mostovi su bili grane između njih. Tako je dobio jedan multigraf.

44

HAMILTONOVI GRAFOVI
Vilijem Hamilton je 1859. godine postavio problem pod nazivom put oko
sveta . Problem je bio kao obići gradove sveta i vratiti se u polazni.
Igra je koristila ivice dodekaedra (12) za predstavljanje dozvoljenih
puteva između gradova.
Graf koji prolazi kroz sve čvorove datog grafa tačno jednom naziva se
Hamiltonov graf.
Hamiltonov put u grafu G je put koji prolazi kroz svaki čvor tačno
jedan put.
Zatvoren Hamiltonov put zove se Hamiltonova kontura ili ciklus.
Graf koji ima Hamiltonov ciklus zove se Hamiltonov graf.
Graf koji ima Hamiltonov put se zove poluhamiltonov graf.
Postoji velika sličnost u definiciji Ojlerovih i Hamiltonovih grafova. Kod
Ojlerovih grafova obilazimo grane, a kod Hamiltonovih grafova obilazimo
čvorove grafa.
Međutim, dok je Ojlerov graf u potpunosti određen Ojlerovom
teoremom, koja definiše potrebne i dovoljne uslove za egzistenciju grafa, za
Hamiltonove grafove to nije slučaj. Ne postoji teorema koja definiše
potreban i dovoljan uslov postojanja Hamiltonovog grafa.
Postoji više teorema koje na posredan način određuju Hamiltonove
grafove, ali samo u specijalnim slučajevima, kao na primer:
Grafovi sa čvorovima stepena 1 ne mogu biti Hamiltonovi, dok u
Hamiltonovom grafu svaki čvor je susedan sa dve grane u konturi.
Svaki kompletan graf Kn sa n ≥ 3 čvorova je Hamiltonov graf.
45
 Povezan graf sa n ≥ 3 čvorova u kome je stepen svakog čvora bar n/2
je Hamiltonov graf.
9. OSOBINE ALGORITAMA
TEŽINSKI GRAF
Težinski graf ( digraf) G = (V, E, w) je uređena trojka skupova čvorova, grana i
težinske funkcije
w: E →V ×V koja svakoj grani dodeljuje težinu.
Ako su težine pozitivni realni brojevi, a graf je bez petlji možemo zaključiti:
 Dužina puta je zbir svi težina na putu.
 Udaljenost čvorova je dužina minimalnog puta između dva čvora.
 Udaljenost čvora do samog sebe je 0.
Težinski graf koji je usmeren zove se mreža.
1. Diskretnost algoritama. Ako posmatramo vreme izvršavanja algoritma ,
svakom koraku možemo pridružiti diskretan vremenski period u kome se taj
korak izvršava.
2. Determinisanost. Svaki korak sadrži ulazne veličine, na osnovu kojih se
jednoznačno dobijaju izlazne veličine.
3. Elementarnost. Zakon dobijanja izlaznih veličina mora biti jasan i prost.
4. Rezultativnost. Za svaki skup ulaznih veličina mora biti definisano šta je
rezultat.
5. Masovnost. Algoritam treba tako natraviti da važi za najširi skup ulaznih
podataka.

REKURZIVNE FUNKCIJE I ALGORITMI

Jedan od načina da se definiše algoritam je pomoću rekurzivnih funkcija.

Mi ćemo rekurzivne funkcije definisati na skupu celih brojeva, mada se
ta definicija može uopštiti.
Rekurzija (lat. recursio, recursion od recurrere: vraćanje) u matematici i
informatici označava postupak ili funkciju koje svojoj definiciji koriste same
sebe. Sastoje se iz dva koraka:

1. Funkcija je definisana za neku početnu vrednost a (najčešće 0 ili 1)

2. Ako je funkcija definisana za neku vrednost n , koja je veća ili jednaka
a , tada može da se definiše i za vrednost n + 1.

Rekurzivne definicije su prisutne u matematici.

Primer je sledeća definicija prirodnih brojeva:

 1 je prirodni broj.
 Ako je n prirodni broj, onda je to i n +1.

Rekurzivne funkcije imaju za osobinu da za izračunavanje njenih

vrednosti postoji efektivni postupak. Nažalost proces izračunavanja može da
bude dugotrajan, ali je uvek jasan i očigledan.

46
 Do rešenja ćemo uvek doći posle konačno mnogo proveravanja. Za takve
funkcije kažemo da su izračunljive.
ČERČOVA TEZA
Rekurzivne funkcije imaju za osobinu da za izračunavanje njenih
vrednosti postoji efektivni postupak. Nažalost proces izračunavanja može da
bude dugotrajan, mada je uvek jasan i očigledan.
Do rešenja ćemo uvek doći posle konačno mnogo koraka. Zato, za
rekurzivne funkcije kažemo da su izračunljive. Obrnuto, veruje se da je svaka
izračunljiva funkcija rekurzivna.
Ovo tvrđenje naziva se Čerčova teza.
• Čerčova teza: Aritmetička funkcija je izračunljiva akko je
rekurzivna.
Nažalost ova teza nije dokazana u matematičkom smislu. U suštini ona
tvrdi da za neki problem postoji algoritam ako se rešavanje problema svodi
na izračunavanje vrednosti adekvatne rekurzivne funkcije. Problem koji se
rešava tada se mora formulisati kao aritmetički problem. Problem van
aritmetike mora se preslikati u aritmetički. Da bi se to postiglo prvo se
problem mora predstaviti nekim univerzalnim jezikom, naprimer,
kvantifikatorskog računa, a zatim se to preslikava na jezik aritmetike.
Rekurzivna funkcija je jedan opšti model algoritma.
Tjuringova mašina
Tjuringove mašine su izuzetno jednostavni uređaji za manipulisanje
simbolima, koji, uprkos svojoj jednostavnosti, mogu da budu
prilagođeni da simuliraju logiku bilo kog računara koji bi mogao da se
konstruiše. Tjuringve mašine je 1936. Godine opisao Alan Tjuring.
Mada su smišljene da budu tehnički moguće, Tjuringove mašine nisu
smišljene kao praktična računarska tehnologija, već kao misaoni
eksperiment o granicama mehaničkog računanja, stoga se u praksi ove
mašine ne konstruišu. Proučavanje njihovih apstraktnih svojstava
donosi značajne uvide u računarsku nauku i teoriju kompleksnosti.
2.Alan Matison Tjuring
Alan Matison Tjuring (Alan Mathison Turing) (1912-1954) je britanski
matematičar i kriptograf koji se smatra ocem modernih kompjutera. Za
vreme drugog svetskog rata radio je u Bletčli Parku (Bletchley Park) i
sagradio mašinu pomoću koje su saveznici mogli čitati nemačke
poruke šifrovane preko Enigma, uređaja koji je imao 15x10 19
kombinacija.
Posle rata je sagradio prve kompjutere i bavio se problemima veštačke
inteligencije. Poznat po ekcentričnom životnom stilu, bio je uhapšen
godine 1952. zbog povrede javnog morala i osudjen. Dve godine
kasnije je izvršio samoubistvo, iako postoje teorije zavere koje tvrde
da je likvidaran od strane britanske tajne službe zbog toga što je pod
ucenom mogao odati državne tajne stranim agentima.
Poznat je i po tome što je definisao test inteligentnosti veštačke intelgencije.
Cilj ovog testiranja je da se odredi da li je mašina zaista inteligentna,
ili je tek simulacija inteligencije. Do sada ni jedna mašina nije uspela
da prođe tjuringov test, dok ga ljudi prolaze.
3. Tjuringova mašina
Tjuringova mašina ima vrlo jedostavnu konstrukciju. Sastoji se od
beskonačne trake, koja ima na sebi kućice u koje mogu da se upisuju simboli
i glave koja može da čita i piše simbole. Za Tjuringovu mašinu se definiše
azbuka simbola koja će se u njoj koristiti, i spisak stanja u kojima glava za
47
čitanje i pisanje može da se nalazi. Definišu se početno stanje (q 1), i završno odgovor na treće Hilbertovo pitanje. Na ovaj Način su postavljene osnove
stanje (qk). softvera.

Početno stanje je stanje u kome se mašina nalazi na početku rada, a kada Sve što se može izračunati pomoću algoritma, može se realizovati
mašina dođe u završno stanje, prestaje sa radom. tjuringovom mašinom.

Glava može da se pomera za jedno polje ulevo (L), za jedno polje udesno
(D), ili da ostane u mestu (M). U zavisnosti od stanja u kome se glava nalazi,
i od simbola koji se nalaze u kućici, iznad koje je glava postavljena, glava će
u tu kućicu pisati određeni simbol, pomeriti se levo ili desno (ili ostati u
mestu), i promeniti svoje stanje. Ovaj proces se ponavlja dok Tjuringova
mašina ne stigne u završno stanje.

Ideja je nastala u prvoj polovini XX veka iz takozvanih „nevažnih“

oblasti matematike, koji su pokušali da daju odgovore da li je neke još
nedokazane matematičke teoreme imaju dokaze. Tim povodom je David
Hilbert postavio tri pitanja:

 Da li je Matematika kompletna? Alan Tjuring

 Da li je matematika konzistentna (dosledna, neprotivrečna)?
4. Komponente (delovi) Tjuringove mašine

 Da li je matematika odlučiva (da li postoji algoritam koji Delovi Tjuringove mašine

pokazuje da je neka formula ispravna)?
Matematičar Kurt Gedel 1930.godine odgovorio je na prva dva pitanja da
Matematika nije kompletna, i da će uvek biti nedokazanih teorema. Ovi
dokazi su tridesetih godina izazvali veliko razočarenje među
matematičarima. Alan Tjuring je 1936 godine dao odgovor na treće pitanje I
to na neobičan način. Pošto je uočio određene ptavilnosti u svakodnevnom
računanju, zamislio je takozvanu Tjuringovu mašinu, koja na traci sa
simbolima simulira računanje. Ova zamišljena (apstraktna-imaginarna)
mašina nije stvarno napravljena. Služila je da pokaže da li se svaki
matematički problem može rešiti korišćenjem algoritma (algoritam-grafički
tok razmišljanja). Donela je velike novine, i definisala nešto što će kasnije
postati kompjuterski algoritam. Ubrzo zatim je ovu mašinu unapredio i
stvorio Univerzalnu Tjuringovu mašinu, pomoću koje je dao negativan
• Beskonačna traka sadrži polja označena celim brojevima i služi
samo za čitanje i pisanje. Svako polje (kvadratić) može da sadrži samo jedan
od znakova (0, 1, prazno) koje mašina može pročitati ili napisati. Znaci 0 i 1
su binarne oznake i služe za zapis informacija. Prazno označava kraj zapisa
• Glava za čitanje i pisanje se pozicionira iznad znakova i može da
izvrši sledeće operacije na traci
 Da pročita jedan znak sa trake iznad polja gde se nalazi glava
 Da napišejedan znak u polje na traci iznad kojeg se nalazi glava
 Pomeri se za jedno polje udesno (+1) ili jedno polje ulepo (-1)
 Da izbriše znak na polju iznad koga se nalazi

48
 • Indikator stanja je deo upravljačke jedinice i pokazuje stanje u Mašinom upravlja program koji je sačinjen od konačnog niza naredbi oblika: q s
kome se mašina može nalaziti. Stanje može biti: • i
oq
j
 Početno stanje s je znak nad kojim se nalazi glava
–
 Radno stanje o je oznaka operacije
–
 Završno stanje
Operacije Tjuringove mašine:
•
• Upravljačka jedinica (program) upravlja mašinom i vodi je korak o = 1, u ćeliju nad kojom se nalazi glava upisuje se 1
–
po korak kroz algoritam. Ima konačan broj uputstava i komandi. Izdaje
o = 0, briše se sadržaj ćelije nad kojom se nalazi glava
naredbe glavi šta da piše i u koju stanu da se pomeri, prema podacima sa –
trake i trenutnog stanje upravljačke jedinice. Mašina izvršava naredbe po o = L, glava se pomera jednu ćeliju ulevo
redosledu po kome upravljačka jedinica izdaje. U radu odnosno odluku na –
osnovu: o = R, glava se pomera jednu ćeliju udesno
–

 Trenutnog stanja mašine primer:

•
 Znaka koji glava čita sa trake
q 01q q 00q q 1Rq
5 17 1 2 0 0

Slika 2.Tjuringova Masina

• Da bi mašina radila deterministički,

deterministički program ne sme sadržati više od jedne
naredbe za svaku kombinaciju stanja q i sadržaja s ćelije
Tjuringova mašina se u svakom trenutku nalazi u jednom od konačno mnogo i
• • primer:
stanja
Skup svih stanja se obeležava sa: S={q , q , ...} q 11q
• 0 1 1 2

49
 q 1Lq
•
1 nedeterminističkih
Kod 3 mašina ovaj zahtev ne postoji

• Konvencije Tjuringove mašine:

– stanje q zovemo početno stanje;
stanje inicijalno se mašina uvek nalazi
0 stanju
u početnom
– traka sadrži konačno mnogo ćelija u koje je upisan znak 1; ostale
ćelije su prazne (sadrže znak 0)
– reč se na traci prikazuje kao neprekidan niz ćelija koje sadrže znak
1; sa obe strane reči postoji bar po jedan blanko znak
– na početku i na kraju programa, glava se nalazi iznad prve ćelije
koja sadrži znak 1
– završno stanje se obeležava sa q
z
• Konfiguracija Tjuringove mašine:
– opis sadržaja trake, položaja glave, stanja mašine • Šta se dešava ukoliko se glava nađe iznad ćelije za čiji sadržaj ne postoji
• Standardna konfiguracija: naredba?
– traka je prazna ili sadrži konačno mnogo nepraznih reči • Moguće je program dopuniti naredbama koje ne menjaju ni stanje, ni
razdvojenih sa po jednim blanko simbolom poziciju glave, ni sadržaj ćelije
– glava je iznad prve ćelije trake koja sadrži znak 1 • primer: q0 0 0 q0
– na početku izvršavanja mašina se nalazi u stanju q Ova naredba predstavlja beskonačnu petlju
0 •

– mašina prestaje sa radom kada dođe u stanje q

z Konačna mašina
• Neformalni opis Tjuringove mašine
• primer:
q0 1 R q 0
–
Sada se abstraktni model koji opisuje rad ovakvog sistema može
q0 0 1 q 1
–
definisati na sledeći način:
– q1 1 R q 2
Def. Konačna mašina se sastoji od:
– q2 0 1 q 3
- konačnog skupa U ulaznih simbola,
– q3 1 L q3
q3 0 R q z
- konačnog skupa I izlaznih simbola,
–
- konačnog skupa S stanja,
- funkcije prelaza stanja f:SUS,
gde f(s,u)=s znači da,ako ulaz u dođe u sistem koji je u
stanju s,tada se stanje menja u s,
- funkcije izlaza g: SUI,
gde g(s,u)=i znači da,ako ulaz u dođe u sistem koji je u
stanju s,tada je izlaz i,
- početnog stanja sistema *S.

Ovakva konačna mašina se označava sa M=(U,I,S,f,g, *).

50
 Def. Niz y1, y2, …, yn, je izlazni niz mašine M koji odgovara ulaznom nizu x1,
Primer: U=a,b, I=0,1, S=0,1, * =0 x2, …, xn ako postoji niz stanja 0, 1,…, n, S tako da je
u f g i f(0,a)= g(0,a)= 0 =*
li 0 0 i = f(i-1, xi), i=1,n
s a b a b f(0,b)= g(0,b)= yi = g(i-1, xi), i=1,n
1 1
  1 0 1 f(1,a)= g(1,a)= Primer: Ako je na ulazu konačne mašine iz primera ni x=aababba,
0 0 1 1 odgovarajući niz stanja kroz koje mašina prolazi je 0, 0,
  1 1 0 f(1,b)= g(1,b)= 0, 1, 1, 1, 1, 1.
Odgovarajući izlazni niz je y=0011001.
1 1 1 0
Mnoge operacije koje se više u digitalnom računaru mogu se prikazati kao
Jedna konačna mašina se može u potpunosti definasati korišćenjem
konačne mašine.
takozvanog dijagrama prelaza.
Primer:
Def. U dijagramu prelaza za konačnu mašinu M=(U,I,S,f,g,*) svako
stanje iz S se predstavlja kao neki čvor ovog dijagrama.
xt
zt
Od čvora 1 do čvora 2 postoji orijentisana ivica ako postoji ulaz u, u U, yt sabirac
takav da važi f(1,u)=2. Ako je, pri tome, g( 1,u)=i, ovoj ivici se dodeljuje
oznaka u/i. Čvor koji predstavlja početno stanje * označen je strelicom.

Primer: Dijagram prelaza za konačnu mrežu iz prethodnog primera c t-1 ct

ima oblik:
zastoj
a/0 a/1
b/1 Serijski sabirač sabira dva binarna broja x=0 x n xn-1 …x0 i y=0 yn yn-1
0 1 …y0. Na ulazu se u diskretnim vremenskim trenucima t=0,1,…,n+1 nalaze
parovi (x0, y0), …,(xn, zn), (0, 0). Stanje sabirača u trenutku t se karakteriše
b/0 prenosnim bitom ct, tj. prenosom na sledeće cifarsko mesto pri sabiranju u
trenutku t. Sabiranjem binarnih cifara x t, yt i prethodnog stanja ct-1, dobija se
Sada se rad konačne mašine M može opisati na sledeći način: kao izlaz binarna cifra zt i menja se stanje sabirača u ct. Rezultat sabiranja je
Na ulazu u mašinu se nalazi jedan niz ulaznih simbola (ulazni niz). izlazni niz zn+1 zn, …,z0.
Polazeći od početnog stanja, svaki od ovih simbola prevodi sistem iz stanja u Sabirač se može prikazati kao konačna mašina na sledeći način:
stanje (u skladu sa funkcijom prelaza) pri čemu se generiše odgovarajući
izlazni simbol (u skladu sa funkcijom izlaza). Ovaj niz izlaznih simbola Skupovi ulaznih i izlaznih simbola su U=00,01,10,11 i I=0,1. Skup
(izlazni niz) se zato može formalno definisati na sledeći način: stanja je S=0,1, gde 0 označava da nema prenosa na sledeće cifarsko
mesto, dok 1 označava da takav prenos postoji.
51
 Sada se dijagram prelaza ove mašine može prikazati kao: Stvarno, stanja ovakve mašine trebalo bi da budu
01/0
00/0 01/1 0 – isti broj 1 i 0
00/1 1 – broj 1 veći za 1 od broja 0 1 – broj 0 veći za 1 od broja 1
10/0
2 – broj 1 veći za 2 od broja 0 2 – broj 0 veći za 2 od broja 1
0 1  
11/0  
 

10/1 11/1 Međutim, trebalo bi da bude beskonačno mnogo stanja, pa konačna

mašina ne može da se formira na takvom skupu stanja.
Ako treba sabrati dva linerna broja x=0010 i y=0111, tada ovom
sabiranju odgovara ulazni niz (0,1), (1,1), (1,0), (0,0), a njemu odgovarajući 1/0 1/0
izlazni niz prethodno definisane konačne mašine je z =1001, što je i rezultat ...
sabiranja. 0 1 2
0/1 0/0
Korišćenjem konačne mašine se mogu formalno prikazati mnogi

1/1
postupci koji imaju za cilj da na određeni način prepoznaju unapred zadate

0/0
osobine ulaznog niza.
  1/0
Primer: Konačna mašina definisana dijagramom prelaza:

1/0

0/0
1/1   ...
0/0
1/0 0/0 1/1
0 1 2 3
0/1
6.2 Konačni automat
0/0
Specijalni slučaj konačne mašine su konačni automati. Oni su od
daje na izlazu 1 čim registruje 101 u ulaznom nizu i nadalje. U ostalim posebnog ineresa, jer su vezani za formalne jezike i gramatike.
slučajevima daje 0.
Def.1 Konačni automat A=( U,I,S,f,g,*) je takva konačna masina kod koje
Međutim, za neke osobine ulaznih nizova, ne mogu se formirati je I=0, 1 i gde je izlaz određen sledećim stanjem mašine.
konačne mašine koje bi ih prepoznale.
Drugim rečima, kod konačnih automata važi da, bilo kako došli u neko
Primer: stanje, daju uvek isti izlaz tj. u njihovom dijagramu prelaza sve ivice koje
Ne postoji konačna mašina koja na ulazu ima niz 0 i 1 i daje izlaz 1 ulaze u isto stanje imaju isti izlaz.
uvek kada je broj 1 i 0 jednaki, u ostalim slučajevima daje 0.
52
 Primer: Svakom ulaznom nizu konačnog automata A odgovara jedan
orijentisani put koji polazi od početnog stanja o. Ako se taj put završava u
b/0 a/1 nekom prihvatajućem stanju, tada A prihvata (prepoznaje) taj ulazni niz.

a/1 a/1 Pojam prihvaćenog ulaznog niza može da se definiše na sledeći

način:
0 1 2
b/0 Def. Automat A=(U,S,f,A,*) prihvata (prepoznaje) ulazni niz x1, x2 ,… , xn,
b/0 ako postoji niz stanja o,1,…, n,takvih da je
o=*
f(i-1 xi)= i, i =1,..., n
U ovoj konačnoj mašini za svako stanje važi da sve ivice koje ulaze
n A.
u njega imaju isti izlaz. Zato ona predsatvlja konačni automat.
Stanja za koja važi da uvek kada je automat u njima daju izlaz 1
Skup svih ulaznih nizova koje automat A prepoznaje označava se sa
zovu se prihvatajuća stanja.
Ac(A).
Sada se konačni automat može definisati na drugačiji način:
Def.2 Konačni automat A se sastoji od:
Primer:
 konačnog skupa U ulaznih simbola, Konačni automat iz prethodnog primera prihvata ulazni niz aabbba,
 konačnog skupa S stanja, jer se odgovarajući niz stanja završava sa 1. Ovaj automat ne prihvata
 funkcije prelaza stanja f: U S  S, baabbabb, jer se odgovarajući niz stanja završava u o .
 podskupa AS prihvatajućih stanja,
 polaznog stanja *S. Konačni automat je u suštini jedan algoritam koji odlučuje da li je ili
ne zadati niz prihvatljiv. Često treba naći takav konačni automat koji
U oznaci A= (U,S,f,A,*). prepoznaje (prihvata) sve nizove sa tačno određenim osobinama i samo njih.

U dijagramu prelaza konačnog automata se prihvatajuća stanja Primer:

obeležavaju sa , a oznake izlaza se ne navode. Automat koji prepoznaje sve nizove nad skupom a, b koji sadrže
neparan broj a može se definisati sledećim dijagramom prelaza.
Primer: Konačni automat iz prethodnog primera se može prikazati kao: b
b
a a
b
a 0 1
a a
0  2
b gde o označava stanje u kome je broj a paran, a 1 stanje u kome je broj a
b neparan.

53
 Def. Dva konačna automata A i A  su ekvivalentna ako prepoznaju isti
skup nizova tj. Ac(A) =Ac(A)

Primer:
Dva automata
b a

a
0 1 b
i
b b a

0 a a 2
1 b

su ekvivalentna, jer oba prepoznaju nizove koji se sastoje samo od b.

54