Р Е Ф Е Р А Т

Тема:

ВИ СТЕ МИОМИР ХРИСТОВ

Прочитан:

НА ИСПОВЕСТИ СВЕШТЕНСТВА ЈАСЕНИЧКОГ НАМЕСНИШТВА

Време:
26. МАРТ, ПЕТАК ДРУГЕ НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ

Аутор:

јереј Милош Никодијевић,

парох при храму Успења Пресвете Богородице у Ратарима

2021. година Господња

Увод:

Тема о којој ћемо данас говорити није тема о којој се много писало и
говорило. Основу за нашу тему представљају речи Светог Апостола Павла
из посланице Друге Коринћанима. Најчешће тумачење и објашњење речи
„миомир Христов“ налазимо код тумача Новог завета у склопу тумачења
поменуте посланице. Међутим, ако желимо да дубље сагледамо значење
речи „миомир Христов “, потребно је да их сагледамо и шире од самог
места из посланице Коринћанима, будући да се сама синтагма „миомир
Христов“ помиње и на другим местима у Новом завету. Највероватније је
да ће на први поглед данашња тема код свакога од нас изазвати два
супротстављена осећања. На први поглед, свакоме од нас када би неко
поменуо речи „миомир Христов“, изгледало би да су ове речи јасне и да их
и ми сами веома добро разумемо. Међутим, ако бисмо застали и покушали
да себи и другима растумачимо и разложимо поменуте речи, сигурно
бисмо наишли на потешкоће, неразумевање, па и чуђење пред тајном
смисла поменутих речи.1 Свакако да још више морамо остати збуњени и
пред насловом саме теме која се обраћа лично нама и говори нам: „Ви сте
миомир Христов“. Шта то тачно значи? Која се истина крије иза ових
речи? Шта се то од нас очекује и какви треба да будемо да бисмо били
миомир Христов? Да бисмо систематски и што потпуније одговорили на
свако од постављених питања, истраживање ове теме подели смо у
неколико поглавља:

а) Контекст и место на коме се помињу речи миомир Христов (2

Кор 2, 15);
б) Појам миомир (εùωδια – еводиа) у Старом и Новом завету;
в) Миомир и миропомазање;
г) Човеков миомир и душе и тела;
д) Човеков миомир Богу и људима.

1
Веома често се дешава и са многим другим појмовима које користимо у свакодневној употреби.
Најчешће за појмове које користимо готово свакодневно као свештеници и пастири, када се замислимо и
запитамо над њим, видимо да у ствари јако мало знамо о томе. Из тог разлога се и на нас односе речи
које опомињу на дубље сагледавање основних истина хришћанске вере, а које је упутио Господ
апостолу Петру када он није могао да улови рибу, давши му савет: „Хајде у дубину и баците своје мреже
за лов“ (Лк 5, 4).
а) Контекст и место на коме се помињу речи да смо „миомир
Христов“2

Свети Апостол Павле убедљиво је најплоднији новозаветни писац. У

канонском корпусу од двадесет и седам новозаветних књига, он нам је
оставио чак четрнаест својих посланица. Ове посланице нису написане да
би систематски обрађивале одређену богословску тему, већ да би
одговориле на одређена питања које су апостолу постављале новозаветне
Цркве, или да би се супротставио неким оптужбама које су против њега
подизали они који су остали да живе јудејским начином живота.
Посланице Апостола Павла на првом месту су одраз његове пастирске
бриге према хришћанима „које је родио јеванђељем“.2 Решавајући велика
питања или проблеме који се налазе пред првим хришћанима, Апостол
Павле нам износи и дубинско богословље на ком је каснија Црква
изграђивала своје богословске ставове. Посебно место у његовим
посланицама заузимају две посланице упућене хришћанима који су
живели у Коринту, главном граду Ахаје. У овом граду Апостол Павле је,
приликом свог другог мисионарског путовања, провео око осамнаест
месеци.3 У овом трговачком центру свог времена постојало је шаренило
религија, а највећи култ имало је античко божанство Афродита. Још једна
карактеристика, посебно значајна за тему о којој ћемо данас говорити,
јесте то да антички писци сведоче о великој порочности (највише од свих
порока помиње се блуд) многих Коринћана. Ипак, поједни тумачи на ове
изворе гледају са резервом, схватајући их као једну врсту претеривања у
увек затегнутим односима и нетрпељивости, која је владала између
Атињана и Коринћана.4 И поред тога, чињеница коју нам откривају
посланице Апостола Павла јесте да су многи озбиљни морални проблеми
потресали коринтску Цркву. Ови проблеми су били узрок писања обе
посланице Коринћанима. Прва посланица је, због своје сложености и
великог броја тема које обрађује, заправо, и тематски најбогатија
посланица Новог завета.
Целокупна Друга посланица Коринћанима написана је у
састрадалном тону и одзвања многим проблемима који се помињу у првој
посланици.56 Један од њих је и помињање великог блуда који се „ни међу
незнабожцима не помиње“.6 Друга глава Друге посланице Коринћанима
2
2 Koр 4, 15
3
Дап 18, 11
4
Проф др Јоанис Каравидопулос, Увод у Нови завет, Београд – Шибеник, 2009, стр. 190.
5
Исто, стр. 195.
6
2 Кор 5, 1
говори о препоруци апостоловој да се прими грешник који се каје.
Највероватније, према већини тумача ове посланице, ради се о грешнику
(блуднику) који се помиње у Првој посланици. Управо за њега опроштај у
љубави78 тражи Апостол од Коринћана. Након тога се и помињу речи које
нас занимају у овом раду. Те речи у три стиха чине једну целину и гласе:
„А хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу Исусу, и кроз нас
јавља мирис познања својега на сваком месту. Јер смо ми Христов миомир
Богу међу онима које се спасавају и међу онима који пропадају. Једнима
мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“.8

б) Појам миомир (εùωδια – еводѝа) у Светом писму

Да бисмо правилно разузмели речи Светог Апостола Павла, морамо

имати на уму, не само околности због којих Апостол пише, а које смо већ
изнели, већ и схватање самог појма „миомир“ у Библијском поимању.
Грчка реч εùωδια/еводиа/ у буквалном преводу на наш језик значила би
„много леп мирис“. На црквенословенском то је добро познато
„благоухаије“, благ или леп мирис. Сам појам миомира се помиње више
пута у Старом и само три пута у Новом завету. Ипак, сам појам у Библији
не значи било какав леп или добар мирис, већ онај мирис који је у
директној вези са самим Господом. Први пут овај израз сусрећемо у
Књизи Постања, након жртве коју је Ноје принео Господу после потопа,
где се каже да „Господ омириса мирис угодни (εùωδια)“.9 У Старом завету
је дакле једна реч преведена са „мирис угодни“, док у преводу Новог
завета она гласи „миомирис“. Важно је само напоменути да се у оба
случаја ради о једној истој речи.10 Овај појам мириса угодног везан је,
готово увек, у Старом Завету за приношење жртве Господу и примање те
жртве од стране Бога. Из тог разлога сам појам се највише помиње у
књизи Левитској, у којој су дата упутства за приношење жртава. Веома је
важно нагласити ову везу између жртве која се приноси и миомира који
она са собом доноси. У Старом завету само жртва може да буде миомир,
7
Преподобни Јусатин Ћелијски, Тумачење Друге посланице Коринћанима Светог Апостола Павла, на:
https://svetosavlje.org/tumacenje-druge-poslanice-korincanima-svetog-apostola-pavla/3/
8
Кор 2, 14 – 16.
9
Пост 8, 21.
10
Епископ Атанасије у свом преводу књиге Постања овај појам преводи као „мирис миомира“ уз
додатна појашњења да је то и: „пријатно благоуханије“; „слатки миомир“; „благопријатна, миомирна
жртва“. Види: Епископ Атанасије умировљени захумско – херцеговачки, Књига Постања, Београд, 2004,
стр. 44.
она једина изазива код Господа мирис угодни. Жртва Богу која изазива
мирис угодни увек је и знак помирења човека са Богом. Јер пре сваке
принете жртве налази се грех који одваја од Бога, а принета жртва и мирис
угодни знак су помирења са Богом. Овакво сагледавање ствари већ
открива почетак тајне коју појам „миомир“ носи са собом и у Новом
завету.
Управо се у том смислу овај појам помиње и на још два места у
Новом завету. Најпре је поменут у посланици Филипљанима, у којој
Апостол Павле каже да је добио дар послат за њега, а који је примио као
„слатки миомир (εùωδια), жртву пријатну, угодну Богу“.11 Друго место је
посланица Ефесцима, којима Апостол Павле саветује да живе у љубави
Христовој „као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као
принос и жртву Богу на пријатни мирис“.12 Међутим, већ на овом месту се
жртва приносна не схвата као у Старом завету.
За Светог Апостола Павла жртва која се приноси Богу као пријатан
мирис јесте сам Христос. У томе се открива и сва тајна домостроја Божјег,
јер Христос приноси жртву за целокупни људски род. Христос постаје
жртва Богу, принета за све нас. Он је Јагње које себе даје за живот света. У
таквом погледу на истину нашег спасења долазимо и до кључног места у
нашем тумачењу речи Апостола Павла „Јер смо ми Христов миомир Богу“
из посланице друге Коринћанима. Жртва Богу више није као старозаветна
паљеница, која приноси животиње на жртву Богу. Господ Христос, као
узор, и као највећа и последња жртва принета Богу, сада постаје нова нада
нашег спасења у Богу. Сада наше измирење са Богом не градимо више на
жртвама старозаветним, већ измирење имамо у Христовој жртви. Зато
Апостол Павле каже да смо ми Христов миомир Богу. Жртва и помирење
ишчекивани у Старом завету у Христовој личности добијају свој
смисао и испуњење. Зато је Христос и његова жртва најлепши и
најважнији принос за помирење човека са Богом.
Поред жртве и помирења, појам миомир у Новом завету добија још
једно важно значење. Миомир је непосредно везан за миропомазање. У
Старом завету је веома присутна идеја помазања. Први пример помазања
налазимо код праоца Јакова, који је на месту у коме је уснио чудесан сан,
поставио камен и „прелио га уљем“,13 назвавши оно место Ветиљ.13
Видимо и то да су се старозаветни и свештеници и цареви, помазивали
уљем приликом постављања на своју службу. Када је Бог давао Мојсију
упутства да изгради скинију, посебно је нагласио да Арон и његови
11
Фил 4, 18.
12
Еф 5, 2.
13
1Мој 28, 18; Ветиљ у преводу
значи „Божја кућа“.
синови, као и сама скинија морају бити „помазани уљем“.14 Преливање
уљем био је знак помазивања и посвећености за неку изузетну службу.
У Старом завету имамо сведочанства да су макар на три службе
изабраници били постављани помазивањем: свештеничку, пророчку и
царску. Помазивање у овом случају значи опуномоћење од стране Бога да
неко може вршити службу на који је призван. То је био печат који је давао
видљиву потврду невидљивом присуству Божјем. Оно што је веома важно
нагласити јесте да се у Старом завету јасно наглашава да помазање значи и
силазак Духа Гоподњег на помазаника. Навешћемо само пример првог
помазања цара Давида од стране пророка Самуила. То место гласи овако:
„Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове, и сиђе Дух
Господњи на Давида и оста на њему од тога дана“.15
Помазање је у Старом завету представљало силазак Духа Господњег
на онога који се помазује. Управо у томе је била праслика онога што ће се
остварити у Новом завету. У светој тајни миропомазања Свети Дух долази
на свакога који је претходно крштен. Помазање миром је примање на себе
и у себе Светога Духа. У Новом завету нису више помазани само поједини
(свештеници, пророци или цареви), већ је сада сваки хришћанин помазан
Духом Светим. Зато Апостол Петар у својим посланицама све вернике и
назива „род изабрани, царско свештенство“.16 И управо овим
помазивањем, односно светом тајном миропомазања, сваки хришћанин на
себе прима Духа Светога. У самом чину миропомазања имамо исту
синтагму у молитви када се помазује онај који ће бити крштен, као и она
која се користи у псалмима. Новокрштаваног помазујемо „јелејем
радости“17, а управо у псалмима је уље помазања названо „јелеј
радости“.1819 Миропомазање које примају хришћани значи да више пред
Богом нису изабране само одређене службе, већ је сваки члан тела Цркве
носилац Светога Духа. Сам Апостол Павле каже: „Јер и једним Духом се
сви крстисмо у једно тело, били Јудеји, или Јелини, или робови, или
слободни, и сви смо једним Духом напојени“. 20 На основу те напојености
Духом Светим, сваки хришћанин добија дар служења у Цркви. 20
Миропомазање је лична педесетница за сваког хришћанина. 21 Помазање
светим миром нас потврђује и запечаћује у припадности народу Божјем.
14
3 Мој 7, 35.
15
1 Сам 16,
13.
16
1 Петр 2, 9.
17
др Јустин Поповић, Мали Требник, Београд, 2016, стр. 35.
18
Пс, 44, 8.
19
Кор, 12, 13.
20
Николај Афанасјев, Црква Духа Светога, Краљево, 2008, стр.
21
Исто.
Ово је веома важно нагласити због теме о којој говоримо. Јер сама пракса
и учење Цркве нам потврђују оно што Апостол Павле пише Коринћанима,
али и свима нама. А то је истина да су сви припадници Цркве Божје и
Христоносци и Богоносци. На овом месту долазимо до суштине поруке
Светог Апостола Павла о нама као миомиру Христовом у Богу, чега је
почетак тајанствено ново рођење водом и Духом – крштење.

в) Миомир и миропомазање новог рођења

Када је реч о новом рођењу, то јест пресаздавању творевине од

стране Бога силама Духа, чији почетак представља Васкрсење новог
Адама, миропомазање и миомир заузимају централна места у теологији
символике светотајинског свештенослужења. Вода, Дух и уље помазања,
печат дара усиновљења у Христу, јесу оно што непосредно претходи
миомиру Христовом, самом Сину Божијем у кога се облачи и које постаје
новорођено дете Божије изабраног народа свештенства Христовог Тела.
Миомир доноси знак и доказ стварног присуства оностраног, Духа
Утешитеља који доноси Христово присуство нествореним енергијама које
сада почињу да обитавају у земљаним судовима смртног тела (2 Кор 4, 7).
Овде дотичемо најдубљи слој онога што поистовећујемо са даровима које
небески Отац излива на новорођено дете, у Христу, и то је оно благо о
коме говори апостол Павле. Вода као елемент смрти и васкрсења, и Дух,
уље помазања, које доноси живот и миомир, су сам Христос који постаје
идентитетски експонент и носилац живота онога ко је ушао у тајанствену
заједницу са Богом. Човек постаје коначно ипостас у Христу, јединствена
и целовита личност за Бога Оца, Његов син који је обукао свадбено рухо
(Мт 22, 11-12) и сео за есхатолошку трпезу Авраама, Исака и Јакова (Мт 8,
11). Нова људска природа, тек пресаздана водом и Духом, одише
миомиром Христовим, јер су Он сам. Задржавање духовних дарова је
Господ поистоветио са љубављу према Њему – одговори му Исус и рече:
Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо
доћи и у њему ћемо се настанити (Јн 14, 23). Вера као предуслов крштења
се открива као љубав према Сину Божијем, која се преноси на Оца, будући
да је Син икона Оца. Израз „доћи ћемо“ открива начин човековог
сједињења са Богом, а то је духовна димензија Божијег присуства које
трансцендира треће лице Тројице. Миомир је чулно опажање, доказ
обожења, јединствено, лично прожимање природа у личности која љуби,
као у Христу. Оностраност, божанственост Христа коју Дух усељава у
човека, од момента крштења, па све кроз процес љубавног сједињавања у
тројичну заједницу на небу, осликава миомир као феномен који је људима
дат да осете несвакидашњост, потпуну другојачијост у односу на све
створено, као својеврсно есхатолошко пројављивање Царства, што је
најумесније изразио апостол Павле у 1 Кор 2, 9, речима: „Него као што је
написано: то око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно
припреми Бог онима који га љубе.“ Ако је свето Причешће, предукус
Царства, Христовог присуства, Њега самог, онда је миомир Христов
предмирис онога што ће доћи у будућности. Кроз миомир нам Господ даје
да наслутимо, али и да реално појмимо да је Царство нешто несвакидашње
и ново. Миомир није налик ниједном мирису на земљи, и то је његова
основна карактеристика – да покаже другојачијост, неземаљскост,
оностраност и светост Бога који се открио у Христу. У Старом Завету, уље
је драгоцена, скупоцена течност, добијена природним путем, и као такво
бива сматрано жртвом угодном Богу. Међутим, у Новом Завету имамо и
димензију мириса, као најаву доласку свега новог, у Христу.

г) Човеков миомир и душе и тела

Досадашње излагање имало је за циљ две ствари. На првом месту да

нам покаже на који начин је Господ Христос преузео улогу старозаветне
жртве и помирења са Богом, као и да разјасни да сваки хришћанин
крштењем постаје христоносац и духоносац. Хришћани су, дакле, носиоци
Свтога Духа којег задобијају у крштењу. Оно што Апостол Павле тражи од
Коринћана, а самим тим и од свих нас, јесте да сачувамо и сведочимо Духа
Светога у себи и око себе. Уколико верник након свог крштења наставља
да носи Господа у души својој, он ће бити Христов миомир.2223 Сам је
Господ Христос миомир, јер је његова жртва и његов принос угодан Богу
и њоме је човек помирен са Богом. Они који иду Христовим путем, који
сведоче његову крсну смрт и славно васкрсење, постају миомир Христов.
То нам сведочи преподобни Јустин Ћелијски речима:„Христољубива, а
христоносна, душа – сва мирише на Бога, на Христа.24 Добро је познато то
да освећењем које добијамо у Светом крштењу, ми приступамо Цркви и
душом и телом. Комплетан човек учествује у хришћанском животу, јер се
цео човек, као јединство душе и тела и спасава. У том смислу Апостол
Павле говори управо Коринћанима да су наша тела „Храм Духа Светога“.25
22
Преподобни Јустин Ћелијски, Тумачење Друге посланице Коринћанима Светог Апостола Павла,
на: https://svetosavlje.org/tumacenje-druge-poslanice-korincanima-svetog-apostola-pavla/3/ 24 Исто.
23
Кор 6, 19.
Апостол наглашава да је тело храм и сасуд Духа Светога, баш у контексту
помињања коринтског блудника. Јер тела наша нису створена за блуд, већ
за спасење. Ово потврђује да хришћанска вера превазилази дихотомију и
поделу човека која је постојала у прошлости. Стари Грци су, на пример,
давали предност људској души, док је тело било нешто неважно, чак и
штетно. Циљ душе је био да се ослободи од тела. Код старих Египћана
такође налазимо ову поделу, али видимо да они предност дају људском
телу, па га стога балсамују и чувају након упокојења. Хришћанска вера
превазилази ове поделе својом вером да је Господ Христос постао човек у
потпуности сличан нама (осим у греху) и да је донео спасење и душе и
тела.24 У том смислу смо ми целим својим бићем христоносци. То значи да
ми, приликом ступања у Цркву, освећујемо своју душу, али и своје тело.
Као што приликом освећења дома освећујемо физички простор у коме
ћемо живети и боравити, исто тако у миропомазању освећујемо и душу,
али и тело у коме душа борави. Порука Светога Апостола Павла о томе да
треба да будемо Христов миомир, заправо, истиче важност телесног и
чулног. Јер чулно и телесно само открива оно што у дубини душе и срца
човек носи у себи. Зато и телесни блуд који мучи Коринћане није само
нека спољашња пројава која нема везе са душом и спасењем. Апостол
поручује Коринћанима да ако греше својим телом, то онда значи да су
претходно згрешили и својом душом и да и једно и друго (целога човека)
одводе у пропаст. Зато нас, поред порука о хришћанским врлинама којих
треба да се придржавамо,25 Апостол упозорава да и своје тело чувамо од
греха. А чуваћемо га најбоље ако у себи носимо Христа, и миомирис
његов ширимо и сејемо око нас.

д) Човеков миомир Богу и људима

24
Хришћанско учење о подједнакој важности душе и тела веома јасно нам појашњава Свети владика
Николај Охридски и Жички. Види: Епископ Николај, Сабрана дела II, Шабац, 2014, стр. 482 – 538.
25
Преподобни Јустин Ћелијски често говори о светотајинском, али световрлинском животу, који иду
један уз други. Управо то помиње приликом тумачња места о томе да смо ми миомир Христов. Види:
https://svetosavlje.org/tumacenje-druge-poslanice-korincanima-svetog-apostola-pavla/3/
 Апостол Павле нам у само једном једином стиху поручује да смо ми
миомир Христов и Богу и људима. То првенствено значи да је човеково
врлинско стање и чистота душе коју он поседује, мирисно и угодно Богу.
Ми смо, најпре, усмерени ка вертикали од које и зависи наше спасење. Ми
се данас, веома често, прво бринемо и питамо шта ће људи око нас рећи о
нама. Међутим, ми се не питамо, или се много ређе питамо, шта ће Бог
рећи и како Бог гледа на то што смо ми урадили. Зато нас Апостол најпре
опомиње да је наш миомир првенствено намењен Богу. Да упражњавање
светих врлина и хришћански начин живота вршимо ради угађања Богу.
Отуда и каже да смо ми „Христов миомир Богу“. Ако човек својим
животом успе да на себи сачува миомир Духа Светога, који је добио на
крштењу, тај миомир ће најпре осетити сам Бог. Као што и када грешимо и
као што каже отац Јустин „сваки грех смрди“, тај непријатан мирис опет
прво долази до Бога. Господ је први који наш пут, наше падање и наше
устајање види, и који нам зато први може и помоћи.
Тај миомир човекове душе и тела, може, по речи Апостоловој, бити
„међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају“. У овој речи
налазимо још једну важну димензију миомира коју смо позвани да
поседујемо. Наш миомир је сведочанство пред другим људима, као према
онима који су у Цркви и спасавају се, тако и међу онима који су изван ње и
пропадају. У том смислу човек постаје откривење Божје свету. Он
собом открива, не само себе, и то је оно што нам можда као најважније,
Апостол Павле поручује. Својим миомиром ми сведочимо другима Бога у
кога верујемо. У том сведочанству ми нашег Бога другима и откривамо. То
је управо оно што Господ поручује својим апостолима у беседи на гори:
„Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји“.26
Апостол Павле као да нам овде поручује: Ви сте миомир Христов целом
свету, и онима који се спасавају и онима који пропадају. Као да каже да се
не може сакрити наш миомир и сведочанство о Богу, ма колико га сами
светитељи покушали да сакрију од других. Не ставља се светиљка под суд,
нити се миомирисно уље чува у затвореној бочици која се не користи.
Божја брига о људима и чистота његове љубави према свима управо се
јавља преко нас. Тиме сваки човек постаје мало богојављење, један од
сведока Божјег начина живота.
Најбоље оваплоћење ових речи Светог Апостола Павла јесу многи
светитељи који су замирисали миомиром Христовим и који су
сведочанство и вернима и онима без вере. У нашој Православној Цркви то
су мошти светитеља које изливају свето миро и вековима након упокојења.
Знамо да тело свакога човека који се упокојио не мирише пријатно, али то
26
Мт, 5, 14.
је само доказ који свима нама поручује да сваки човек мора проћи кроз
врата смрти.27 Након тога, благоугодни мирис који се шири из светих
моштију, доказ је бесмртности коју је тај светитељ већ остварио. Овај
миомир светих моштију је велико укрепљење и велики Божји знак свима
вернима којом оснажују своју веру у васкрсење. Мошти светих, њихов
миомир је веома често велико сведочанство и међу незнабошцима. Свима
је познато колико је само атеиста, или припадника неке друге вере
пронашло сведочанство Божје покрај ћивота Светог Василија Острошког.
Тако је исто и са моштима многих других, не само српских светитеља,
који су успели да остваре задате речи Апостола Павла и који су постали
миомир и верницима и неверницима. Онај који је успео да задобије
миомир Христов, он је на добром путу и да задобије спасење у Христу. Јер
се и једно и друго постиже на исти начин, световрлинским животом и
чувањем своје душе и тела од греха.

Литература:

• СВЕТО ПИСМО, Издање: СИНОД СПЦ, Београд, 2010

27
Видимо то и у примеру праведног Лазара кога је Христос васкрсао. Види: Јн 11, 35.
• Сври Никола Кавасила, О животу у Христу,
на: https://svetosavlje.org/o-zivotu-u-hristu/4/#note2

• Преподобни Јустин Ћелијски, Тумачење Друге посланице

Коринћанима Светог Апостола Павла, на:
https://svetosavlje.org/tumacenje-druge-poslanice-korincanima-
svetogapostola-pavla

• Епископ Николај, Сабрана дела II, Шабац, 2014

• др Јустин Поповић, Мали Требник, Београд, 2016

• Епископ Атанасије умировљени захумско – херцеговачки, Књига

Постања, Београд, 2004

• Николај Афанасјев, Црква Духа Светога, Краљево, 2008

• Проф др Јоанис Каравидопулос, Увод у Нови завет, Београд – Шибеник,

2009