Беседа на Петровдан

Kада прочитамо Новозаветне списе и ослушнемо Свето предање

видимо два портрета врло различитих личности. Тешко је наћи двојицу
мање сличних људи. А, опет, славе се заједно, истог дана.

Петар је ожењен (Јеванђеље помиње његову ташту, а у посланицама

се говори о његовој жени-сапутници), а Павле је девственик.

Петар је познавао Христа од првих дана Спаситељевог јавног

служења, а Павле је упознао Христа тек као Васкрслог.

Даље. Петар је неук човек, из руралних крајева, галилејски рибар, а

Павле је ученик великих књижевника, верзиран и у јеврејском предању, и
у античкој књижевности и философији, по васпитању је фарисеј из
угледног града Тарса. Обојица су Јевреји, али је Павле Реч Божију
углавном проповедао незнабошцима, грчким и римским паганима,
просвећујући их Духом и стварајући од њих Цркву Божију. А Петар је
Јеванђеље углавном проповедао обрезанима, то јест сународницима из
јудејства.
Петар је најстарији међу најближим ученицима, први апостол, али
се Павле највише потрудио, иако сам каже: „Не ја, већ благодат Божија.“
И умрли су на различите начине.

Павлу је као римском грађанину одсечена глава. Ударивши на

земљу три пута Павлова глава је из земље извела три извора. И данас се
место његове смрти у Риму зове – „Три фонтане“. А Петар је разапет с
главом надоле, а пре тога је погубљена његова жена. „Жено, сећај се
Господа!“ – довикнуо јој је Петар и био разапет на крсту указујући Цркви
на небо, куда сви треба да се винемо.

О чему нам говори оваква разлика између двојице апостола који се

помињу и прослављају заједно? О томе да су у Цркви сви различити и
јединствени, уникатни, а не како неке лажне идеологији обмањују да су
сви једнаки, идентични и замењиви, као какви шрафови у механизму.

И ова различитост је истински благослов ако постоји јединство

вере, заједница Светог Духа и савез љубави. Људи треба да буду
различити, неслични, да се не могу свести на заједнички именилац. Док
код диктатора „нема незамењивих људи“ код Бога су сви јединствени и
сви су незамењиви. Главно је да постоји заједничка вера.
 Тако су се Петар и Павле, који су се на различите начине трудили на
различитим местима у васељени, на крају пута срели у Риму у који су у то
доба водили сви путеви. Тамо су мученички завршили свој труд и свој
земаљски пут, неустрашивом смрћу потврђујући истину своје проповеди.
Сад су заиста заједно. Заједно су као наследници Царства Божијег и
учесници Небеске Трпезе; заједно су као учитељи Цркве које воле сви они
који љубе Господа Исуса.

***

Један од необичнијих, али и важнијих елемената духовног живота

јесте промена имена. Име није надимак, није звук, већ знак и знамен
самог човековог идентитета, словесно испољена. Номен ест омен, како су
говорили стари латини...име је знак. Пре него што је Аврахам постао
Аврахам био је Аврам.

Исто тако Мојсије умирући на граници Обећане земље, предаје

власт и овлашћења свом саборцу Осији. Он треба да уведе народ у Земљу
Хананску, али му Мојсије прво мења име у – Исус, Исус Навин.

У Апокалипси, Окровењу Јовановом, између осталих обећања

Христос каже да ће се „ономе ко побеђује дати бели камен и на камену –
његово ново име“. Односно, спасени ће добити друга имена у Царству
Божијем, слично као што хришћани мењају име на монашком постригу.

И Петар и Павле које прослављамо нису увек носили ова –

општепозната – имена. Петар је био Симон, а Павле – Савле. Христос је
променио имена Својим ученицима предвиђајући њихово будуће
служење и знајући њихова унутрашња својства. Тако су синови Заведејеви
– Јаков и Јован – постали „синови грома“. А Симон, Јонин син, добио је
име „камен, стена“, односно Петар. Овај камен је у ствари исповедање
вере у Исуса као Сина Божијег, као обећаног Месију. На овом исповедању
до свршетка света и века стоји и сама Црква Божија.

А, Павле значи „мали“ (од латинског „паулус“). Пошто је Јеванђеље

проповедао незнабошцима Павлу је доликовало да носи такво, латинско,
име како се слух паганина не би вређао необичним звучањем. Велики
Павле је називао себе малим зато што је сматрао себе „изродом“ односно
„отпадником“. Сматрао је себе бескорисним бићем, јер је једно време
прогањао Цркву Божију. Чему нас учи ова промена имена?
 У случају Петра и Павла она указује на две суштински важне
хришћанске врлине – на чврстину вере и лично смирење. У Петровом
имену је чврстина стене о коју се разбијају сви таласи сумње и маловерја.
А, у Павловом имену је добровољно самопонижење, смирење, лек од
гордости, која духовном смрћу прети сваком човеку.

Није случајно што се Петар и Павле помињу заједно. Јер није само
једно од овога двога потребно човеку, већ обе врлине. Чврста вера без
смирења прети гордошћу, осуђивањем других и комплексом Великог
инквизитора. А смирење без вере је бескорисно једење самог себе, и прети
малодушношћу и очајањем . Ево још једне лекције коју нам даје наизглед
неприметна тема као што су нова апостолска имена.

***

Овде се можемо подсетити још једне лекције од светих апостола!

Знате да сваки пут кад се причешћујемо ми у Молитви пред Св

Причешће понављамо апостолске речи. Не можемо се причестити, а да
прво не поменемо Јуду-издајника и благоразумног разбојника! како каже
молитва... „Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као покајани разбојник
исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству Твом.“

Тако се молимо испред Светог Путира. Очигледно зато што је сваки

грешник пред Богом – разбојник, и зато што је најстрашнија ствар у вери
издаја, превара, апостасија. Боље је да човек и не зна за Христа него да га
упозна и замени Га за било шта од идола овога варљивог света!

У овој истој молитви налазе се и речи апостола Петра и Павла. Шта

је најбитније од онога што је Петар рекао? То је исповедање вере, које је
изрекао као одговор на Христово питање: „За Кога Ме сматрају људи?“
„Ти си Христос, Син Бога Живога,“ – одговорио је тада Петар по
откровењу од Оца, и надахнућем Св Духа. Ове речи изговарамо пред
Причешће: „Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос,
Син Бога Живога.“

А шта је говорио Павле? Наравно, много тога. Али између многих

ствари казао је и ово: „Христос је дошао у свет да спаси грешнике од којих
сам први ја.“ И ове речи понављамо испред Светог Путира.
 После Петрових речи: „Ти си Христос, Син Бога Живота, - додајемо:
- „Који си дошао у свет да спасиш грешнике, од којих сам први ја“. Дакле,
причешћујући се, молимо се речима Петра и речима Павла у којима се
садржи чврсто исповедање вере, с једне стране, и смирена свест о својим
гресима – с друге.

Малопре смо говорили о томе да нас сама имена апостола уче

чврстини вере и смиреном покајању. Петар је Камен, Павле је онај ко се
добровољно умањио. Говорили смо да човек не треба само да верује, већ
да верује и да се смирава. Али и не једноставно да се смирава, како се не
би осушио од туге, већ управо да се смирава и да верује.

Спој вере и смирења је посебно неопходан пред Св Путиром. Овде се

тражи максимална напетост наших унутрашњих снага и умна пажња
срца! Јер се овде ради о истинском заједничарењу у аутентичној
апостолској вери! Управо овде лежи наша суштинска сродност са
апостолима, са Петром и Павлом, са Андрејем и Јаковом, са Томом и
Матејем. И не само с њима! Овде је, што је и најважније, јединство са
Самим Оваплоћеним и Васкрслим Логосом Који ослобађа од сваког греха
и дарује живот вечни.

***

Нека би милостиви Господ дао, да се молитвама Св апостола Петра

и Павла и ми научимо спасоносним и животворним лекцијама које нам
они предају. Лекцијама о јединству вере, љубави и духа у живој
разноврсности личности, о вези чврсте вере и делатног смирења, и о
заједничарењу у апостолском духу пред Светом Путиром.

Све то, и остале обилне дарове Духа Светога, нека примимо не по

заслузи нашој, већ по милости Божијој и по молитвама једног бившег
галилејског рибара и једног бившег фарисеја и Гамалеиловог ученика.
Амин!