Поимање смрти у Псалмима

„Карајући покара ме Господ,

али ме смрти не предаде.“ Пс 117,18

Поставивши пред себе књигу Псалама, молитвени зборник како јеврејске, тако и
наше хришћанске традиције, човек може пронаћи обиље поетичних израза који на
најсликовитији начин описују све аспекте унутрашњег бића, али и спољашњег живота
по себи. Будући да ниједан од ова два аспекта није нека самопостојећа реалност, већ су
у својој бити упућени на Бога, то псалми илуструју учешће Бога у човековом животу,
као и тежње круне Божјег стварања према своме Творцу. За људе Старог Завета, смрт је
била страшан и болан подсетник на преступ првосазданих људи и отпадништво од
Створитеља, и будући да није враћала човека Њему, него га предавала аду, била је
синоним за зло, трулеж и пропадљивост. Међутим, писци псалама су, по надахнућу
Светог Духа, често давали појму смрти други смисао и значење, пророчки осећајући
долазак Онога који ће сатрти адова врата.
Реч смрт и њени синоними (погибао, низвођење у прах, погубљење...) могу се
наћи у стиховима преко половине од сто педесет псалама. Покушавајући да
класификујемо те појаве, издвојила су се три различита смисла која бисмо могли да
издвојимо као посебне начине разумевања овог појма. Пођимо најпре од схватања
смрти као физиолошке датости, то јест престанка биолошког функционисања
организма. Најчешће се овакво поимање налази у псалмима који говоре о историјским
догађајима и личностима, какав је и 77. псалам, који говорећи о избављењу Израиљаца
из египатског ропства каже: „Припреми пут гњеву Своме, и не поштеди од смрти душе
њихове, и стоку њихову затвори у смрт“ (Пс 77,50) или псалам 88. у којем
псалмопевац у 49. стиху пише: „Који је човек који ће живети и неће видети смрти?“
Јасно је да се овде пише искључиво о физиолошком престанку битисања на Земљи, и то
је најмање употребљаван начин за поимање овог појма.
Другачије је када говоримо о душевној смрти, јер је богонадахнуте писце ових
стихова значајно више бринуло то што је могуће „умрети пре смрти“. У 12. псалму,
стих 14 налазимо „Погледај, услиши ме, Господе Боже мој. Просветли очи моје, да не
заспим на смрт;“ чиме поета јасно указује на погубно дејство непросвећености, која
оне који је пригрле успављује и хвата у замку ђавола, чији циљ и јесте да „заспимо на
смрт“ а не да бдијемо и стражимо чекајући Господа, који је и рекао „Светиљка телу је
око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, и све тело твоје биће светло“. (Лк 11,34)
У Псаламу 33. стоји да је „смрт грешника зла“ не мислећи притом на сам чин телесне
смрти, већ на мучење које грешне чека у аду, као казна за протраћен живот. На исто нас
упућује и Пс 72,4 „јер нема потрајања у смрти њиховој и постојаности у казни
њиховој“ управо указајући да је телесна смрт грешника најчешће мирна и лагана (не
траје дуго), док их права мука и погибао душе чека у аду. На другом месту налазимо
„јер ако и пођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“ Пс 22,4
разумевајући управо ту сенку и њен прволик као зло, од којег избавља Господ. Такође,
реч смрт се ту може схватити и као „тама која је обузела срца неверујућих“ о чему нам
сведочи Св. Атанасије Велики у свом тумачењу Псалтира, тачније Пс 43,20 „Јер си нас
понизио у месту страдања, и покри нас сенка смрти.“ Да ће душе неразумних и
непросветљених завршити у погибељи, сведочи нам и Пс 48, 15 „као овце стављени су
у ад, смрт ће их напасати“ где се горепоменути упоређују са бесловесним
животињама које се хране оним што им се даје, не умејући да се отму од пастира којег
су почеле да прате, који је у овом случају поглавар таме. Слично је и у псалмима 54. и
55. где је реч употребљена као ознака душевне смрти безбожника, или избављења од
исте. Говорећи о непоправљивости и рђавом животу старешина јудејских, псалмопевац
каже „А ви као људи умрећете“ (Пс 81,7), стављајући их насупрот синовима светлости
које таква душевна погибао неће дотаћи.
Напослетку, али не и на последњем месту по значају, налазимо схватање појма
смрти које се употребљава да би се објаснило да је Господ властан над њом исто
колико и над животом. Псалам 9,14 „Ти Који ме подижеш са врата смрти“ поучава
читаоца о томе да Бог избавља од смрти којој и душа и тело могу подлећи, док
Пс 67, 21 „Бог наш, Бог је Који спасава; и Господа Господа врата су смрти“
експлицитно указује на поменуту тврдњу о свемоћи Божјој. Власт Господара свега
створеног посведочена је и у Предначинатељном псалму на почетку вечерње службе,
где се у 29. и 30. стиху каже „кад им одузмеш дах њихов они нестају,
и у прах се свој враћају, кад им пошаљеш Духа Твога, опет се изграђују...“ Да ова власт
Творца над животом и смрћу није деспотска, већ да Он показује своју милост према
створењима којима је дао свој лик, можемо видети из стиха исписаног у заглављу овог
текста, где се каже да Господ иако кажњава човека због сагрешења, не препушта га
лако смрти као коначној казни. Посебно се овде можемо осврнути и на пророчке најаве
о Христовој смрти и васкрсењу, каква је она у Пс 87,4-5 „и живот се мој спусти до
ада, прибројан бих онима који силазе у гроб, постадох као човек беспомоћан, међу
мртвима слободан“ која несумњиво указује на спасоносну Христову смрт и силазак у
ад ради проповеди и избављења прародитеља Адама и Еве и свих оних од памтивека
преминулих. Разоривши својом смрћу ад, Христос нам оставља образац који треба
следити у борби против смрти, као Победилац и Спаситељ. Тај прототип, којем су
касније следовали светитељи, мученици и исповедници, такође је пророчки најављен у
стиховима „Часна је пред Господом смрт преподобних Његових“(Пс 115,6) из којих
налазимо уверљиво и непроменљиво сведочанство да се Господ неће одрећи оних који
Га посведоче пред светом.
Сагледавајући читав овај текст и осврћући се на узвишену садржину псалама, не
можемо да се отмемо утиску да су писци истих били боговидци, који су упркос некад
тужној и наизглед безнадежној реторици, увек остављали места за наду у Живот.
Њихово поимање смрти је већ само по себи превазишло оквире разумевања људи
њиховог времена, те се чини да су они предвидели речи којима је Христос упозоравао
на опасност од душевне смрти „Не бојте се оних који убијају тело и потом не могу
ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите: Бојте се онога који,
пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, њега се бојте“ (Лк 12,4-5)