Taman Miller da pođe za ostalima, koji su već izašli iz parka, kada čuje glas:

Hallo (hælou — halo, hej), Miller. How are you?

Miller se okreće, i koga će da vidi nego svog starog prijatelja Sandy

Macpherson-a, čije se ime u Škotskoj, pošto je on Škotlanđanin, izgovara
Sandi Makfersen. Kako se izgovara u Engleskoj videćemo docnije. Da je stari
prijatelj mogli ste pogoditi po tome što ga nije oslovio sa Mr. Miller, nego prosto
sa Miller. »Ti« mu nije mogao reći, jer »ti« u engleskom ne postoji. Ali da ga
poznaje još bolje, mogao mu je reći »Hallo , John«, jer se Miller, kao što
ste već pogodili, zove John(dž°n).
Very well, thank you, And how are you?
Na ovo Macpherson ne odgovara, jer je njegovo oko pošlo za Millerovim, i opazilo
Miss Brown na izlasku iz parka. On naravno pita:
Who is that? (Who — hu: — ko) Ko je to?
That is Miss Brown.
And who is she?
Miller na ovo odgovara jako informativno:
She is a lady. Is she beautiful?
Yes, she is. She is very beautiful. Is she rich?
Yes, she is rich also.
Has she a house in this street?
No, she has not.
Does she like books?
Yes, she does.
Does she like green hats?
No, she does not.
She likes blue hats.
Do you like green hats?
No, I don't.

Dok su oni ovako menjali informacije, ni vi niste ostali besposleni, nego ste
zapazili da pred books i pred green hats nema člana, i zapitali ste se zašto? Razlog
je prost. Da je pitanje u jednini, ono bi glasilo:
Do you like a green hat?
A pošto »a« znači ustvari »jedan«, to kao jedan ne može imati množinu.
Iz toga izlazi pravilo da ispred stvarnih imenica gde bi neodredeni član trebalo
staviti u množinu neodredeni član otpada. U toliko lakše, zar ne?
I zato ćete reći: I like big parks. I write long letters. I read French letters.
I like small dogs.
Macpherson, čije je interesovanje za Miss Brown ovim iscrpljeno, vadi iz džepa
jedno pero.

Look, I have a pen. It is a new pen.

It iz æ nju pen/pero.
Ono je — novo pero.

Naučili ste da he znači on, she ona. Sada naučite da it znači ono.

Posle ovoga Macpherson pada u lirsko raspoloženje:

It is very nice. It is cheap. And it is strong.

či:p str°ng.
Vrlo je lepo. Jevtino je. I jako je.

Kada bi gornje rečenice preveli doslovno, one bi glasile: Ono je vrlo lepo.
Ono je jevtino. I ono je jako.
Ali niko to tako kod nas ne kaže. Nego kaže: vrlo je lepo, jevtino je, i jako je.
Zapamtite ovu razliku između našeg i engleskog jezika dobro, pa kad
budete govorili engleski — a govorićete ga jednog dana sigurno— da ne kažete:
nice is, cheap is, strong is,
nego, lepo, baš kao da ste Englez — ili Engleskinja —
It is nice. It is cheap. It is strong.
Prati to sad pažljivo kako to lepo kažu Miller i Macpherson.
Is it good? — Je li dobro, pita Miller, kome je kvalitet važniji od jevtinoće.
Yes, it is. It writes very well.
— Piše vrlo dobro.
Da nije dobro on bi rekao;
No, it is not. It does not write very well.

Oh (ou — o), yes, završava Macpherson ubedljivo.

It is a fine (fajn — fin) pen.
Miller, koga pero naročito ne zanima, okreće razgovor na vreme.
It is fine today (tudej — danas).
Danas je fino, ili,kako bismo mi rekli: danas je lepo.
It is really (ri:eli — zaista, stvarno) beautiful.
Zaista je lepo.
Prevedite:
Je li ona debela?
Nije, ona je mršava (thin —thin).
Je li pero jako?
Jeste.
Nije, ono je slabo (weak —wi:k).
Volite li čaj?
Volim.
Pijete li mleko?
Ne pijem.
Imate li pet prijatelja?
Imam šest.
Danas je lepo.
Dete je dobro.
Jako je, i lepo je.
Nije slabo i nije mršavo.