Posle predavanja Veber grupu svojih slušalaca sreće kod E.

Kacenštajna, koji nekoliko dana kasnije

rukovodi zauzimanjem minhenske policijske uprave.

Još izgleda da se niko od prisutnih nije odlučio za revoluciju. Među njima Veber sedi „kao kakav stari
vitez“ i strasno govori o promašaju cara, koji ne čini jedino dostojni i ispravni korak za spas monarhije.

Zasipaju ga pitanjima: šta će sada biti? Na njih im opet odgovara: „Vojnici na frontu moraju odlučiti.“ To
mladi ljudi neće da prihvate; i sami su neko vreme bili na frontu, i ubeđeni su da samo sloboda od vojske
daje pravu perspektivu.

Šta su pripadnici Slobodne nemačke omladine, koji su se još kolebali da li da prihvate revolucionarni ili
nacionalnopatriotski stav, mislili o Veberovim opaskama i šta su od njega želeli i čemu su se inače nadali,
na karakterističan način pokazuje sledeće pismo jednog vrlo inteligentnog mladog čoveka, G. V. Klajna:
„Za vas, gospodine profesore, vezuju se – koliko ja mogu da vidim – političke nade najboljih ljudi.

I, jednostavno da kažem, najveća bi mi želja bila da vâs vidim na mestu kancelara. Među svim politički
aktivnim ljudima ja stvarno ne vidim nikoga kome bih verovao (kao što vama verujem) da pouzdano zna
šta hoće, i da hoće ono što je bezuslovno najsmelije i najbolje. A osim toga, ono što mi izgleda važno i
danas od velike hitnosti jeste ne samo šta se radi već i kako se radi. Sad nam je prosto-naprosto potreban
vaspitač koji može celokupnu naciju poučiti da te stvari usvoji na način da od njih napravi nešto.“

Svako misli na sebe i na svoju korist

Jako mi je žao što u Hajdelbergu nisam uspeo da vam se lično dovoljno približim kako bih s vama
razgovarao o tim tako važnim stvarima, pa zato ne znam da li ćete mi dopustiti da vam skrenem pažnju
na nekoliko prigovora koji se javljaju u krugu meni poznatih mladih ljudi, a koje bih vam i sâm uputio…

Pre svega, govori se da vi ne idete u korak s vremenom. Dozvolite mi da vam kažem da se ja ne slažem s
tim prigovorom, a ponajmanje s onim od kojih on potiče – s ideolozima. To sam već u Hajdelbergu čuo, a
sada ponovo prilikom vašeg govora. A što se tog govora tiče, moram vam priznati da on i za mene sadrži
malo novog. Ali ono što me je zaista oduševilo bili su vaš stav i ogromna vitalnost s kojim ste govorili.
Mislim da preorijentaciju koja je čak i nama vrlo liberalnim ljudima bila potrebna vi niste mogli ni smeli
izvesti s istom brzinom kao mi mladi ljudi, koji još nisu očvrsnuli i koji se mnogo lakše prilagođavaju
okolnostima.

Zato sam imao utisak da ste, ne govoreći o tome, pustili da se promeni ono što se promenilo, i da vam je
možda najviše bilo stalo da u tom prevrednovanju svih vrednosti, koje preti da postane obezvređivanje
svih vrednosti, jasno i nedvosmisleno odredite stav ozbiljnog, viteškog i bezuslovno pristojnog čoveka.
Tim sam se objašnjenjima suprotstavio i prigovorima drugih. … Vi ste nam preko potrebni ne da bi se
rešilo pitanje da li treba poturiti i levi obraz ili ne trpeti nepravdu, već da biste artikulisali upadljivu
protivrečnost inherentnu kvantitativnom ili kvalitativnom socijalizmu.