АЛБАНИЈА

Албанија је најмања земља на Балканском полуострву. То је земља са мало

природних богатстава која заузима мали планински појас на западној обали полуострва.
Вјероватно је то и разлог што се Албанци не могу позивати на неко раније раздобље славе
и величине. Њихова постојбина је била сувише сиромашна и скучена да би им омогућила
да се шире и заснују царство. У вријеме турског освајања у 15. вијеку, Албанци јесу неко
вријеме привлачили пажњу својим срчаним отпором под славним вођом Скендербегом.
Али током сљедећих стољећа турске власти они су живјели једнолично и незнано другима
у својим планинским забитима. Чак и када су се сусједни народи почели будити у 18. и
почетком 19. вијека, они су још увијек спавали, несвјесни онога што се дешава око њих.
Пренули су се тек крајем 19. вијека подстакнути новим осјећањем националне свијести и
све снажнијим притиском грабежљивих сусједних сила. С почетком 20. вијека Албанија је
престала да буде само географски појам, па је стекла признање као постојбина једног
посебног народа.

Албанија под Турцима

Албански језик се органски разликује од грчког и сусједних словенских језика.

Треба, међутим, примјетити да Албанци користе знатан број ријечи страног поријекла –
латинског, италијанског, турског, грчког и словенског. Турци су покорили Албанију тек
послије огорчене борбе. Бар једанпут албански главари окупили су се око једног вође,
славног Ђурђа Кастриота, названог Скендербег. У раздобљу између 1444. и 1466. године
Турци су 13 пута предузимали походе против Скендербега, а он их је све успијешно
одбио. Послије Скендербегове смрти Турци су најзад однијели превагу и успоставили
своју власт, која ће трајати четири и по стољећа.

Турци никад нису управљали Албанијом тако чврсто. То нарочито важи за сјеверни
дио земље. Али турска владавина, иако површна, била је дуготрајна, па је током вијекова
довела до темељних промјена. На првом мјесту, она је навела многе Албанце да се иселе у
друге земље. Чак и прије појаве Турака било је знатнијег исељавања на југ, у Грчку, због
притиска Срба са сјевера. Ти Албанци су се населили у разним дијеловима Грчке, како на
копну тако и на острвима. Када су почеле турске најезде, Албанци су у већем броју почели
напуштати земљу и многи су прелазили преко мора у јужну Италију и на Сицилију.
Колоније Албанаца у Италији биле су културно напредније од матице под турском
влашћу, па су могле да дају значајан допринос националном буђењу крајем 19. и почетком
20. вијека.

Поред тога што су подстакли исељавање Турци су продубили вјерске и друштвене

разлике међу Албанцима. Традиционална је била подјела на Геге на сјеверу и Тоске на
југу, при чему је границу између њих образовала ријека Шкумба. Та два народа говоре
нарјечјима која се разликују. Геге су типични горштаци – високи растом, груби и
ратоборни. Тоске су нижи растом, трезвенији су, и донекле омекшани вјековним везама с
византијском културом и подложнији дисциплиновању.

И вјерске разлике су постојале прије доласка Турака. Албанци су првобитно

припадали Источној православној цркви и били су у њеном саставу у вријеме раскола
између Рима и Константинопоља. А затим су Геге на сјеверу прихватили католичанство.
Тако су Албанци прије турског освајања били подијељени на католике и православце. У
вријеме доласка Турака у Албанију, нарочито у приобалним областима, преовладавао је
фаудализам.

Прва и најзначајнија посљедица турског освајања био је прелазак већине

становништва на ислам. Многи католици на сјеверу земље прихватили су нову вјеру.
Прелазећи у муслиманску вјеру, они су постајали савезници Турака и са њима
равноправни. У јужној Албанији, гдје је турска власт била чвршћа, владајуће албанске
породице су напуштале вјеру да би задржале своја имања. Већина обичног народа се убрзо
повела за њиховим примјером. Ислам се раширио и у средишњем дијелу земље. Због тог
масовног превјеравања, Албанија је данас једина претежно муслиманска земља у Европи.

Друга посљедица турског освајања било је замрзавање постојећих друштвених

подјела. Албански феудални господари прихватили су ислам и султанову врховну власт,
па су тако задржали имања и своју моћ. У сјеверној Албанији племенски главари су били
стварни владари земље. Без њихове сагласности и сарадње турски намјесник је могао мало
шта постићи. У сваком племену, старјешини је помагало вијеће стараца и, у посебним
приликама, сабор, на који је свака породица слала свог представника. У јужној Албанији
земљом нису владали племенски главари него велепосједници или бегови. Припадници те
земљопосједничке класе заузимали су и истакнуте положаје у турској служби, тако да су
свој економски положај учврстили и политичким утицајем.

Без обзира на титуле или форму Албанијом је у турском периоду владало неколико
феудалних породица. Из неких су поникли истакнути државници, који су дали значајан
допринос својој земљи. Међу њима се истиче Исмаил Кемал-беј. У цјелини посматрано,
међутим, албански бегови су били непредузимљиви, конзервативни и грабежљиви. То
нарочито важи за југ земље, гдје није било племенског егалитаризма. Тамо су бегови
посједовали највећи дио плодне земље, а сељаци, који су чинили 95% становништва, били
су зависни од њих као закупци или надничари.

Значај те друштвене раслојености не треба преувеличавати. Кад би се латио оружја,

сељак није то чинио против земљопосједничких бегова него под њиховим вођством и на
њихов подстицај. Он се по правилу није борио за друштвене промјене, него би опљачкао
сусједне хришћане или да би се супротставио султанима који су настојали да му наметну
војну службу, да наплаћују дажбине или, пак, да обуздавају моћ оних истих бегова или
главара које су сељаци беспоговорно слиједили.

Ни вјерске подјеле у Албанији нису биле толико значајне. Албанци нису никад
били фанатици у вјерским стварима. Највећи дио албанских муслимана припадао је секти
бекташа. Толеранција је ишла толико далеко да није био риједак случај да чланови исте
породице исповједају различиту вјеру.

Религија је код Албанаца била разједињујући чинилац, мада не много снажан.

Муслимански Албанци су истински поштовали султана у Цариграду. Разједињујући
утицај три вјере био је најуочљивији у образовању и општој култури. Истина је да у земљи
скоро и није било школа. Тек 1860. године царска влада је почела да отвара школе, али оне
су биле резервисане за муслимане и настава је била на турском. Поред тога, на југу је
постојао знатан број православних црквених школа у којима се предавало на грчком и које
су биле прогрчки оријентисане. У свега неколико католичких школа је употребљаван
албански језик, а и то је било могућно само зато што су биле под страном заштитом.

Османска влада је користила свој утицај да онемогући употребу албанског језика

гдје год је било могуће. Забрањивала је објављивање било каквих дјела на албанском, а
забрањивала је и употребу албанског језика у настави. Разлог за то одступање било је то
што је Албанцима с обзиром на њихову вјерску разједињеност заједнички био једино
језик. Само је албански језик могао ујединити муслимснске, православне и католичке
Албанце. А заједнички језик је могао водити до заједничке књижевности, до открића
заједничке историјске прошлости, до развоја активне и обухватне националне свијести.

Турци су жељели да то предуприједе, нарочито с тога што су Албанци по

традицији чинили кичму турских борбених снага у Европи. И грчке црквене власти су
биле против развоја албанске националне свијести зато што би то умањило хеленизујући
утицај грчких школа и грчких цркава. Тако су османска влада и грчки црквени
званичници намјерно користили вјерску подјелу међу Албанцима за распиривање неслоге
и спречавање развоја обједињујућих националних осјећања.

Албанија је остала само географски назив до пред крај 19. вијека. Албанци су
далеко заостајали за другим балканским народима у националном буђењу. Разлози за то
кашњење били су многоструки и значајни. Албанци нису имали ни властитих школа, ни
националне цркве, ни националне књижевности. Они чак нису били угњетавани од
Турака, нити су били изазвани на буну стварним или измишљеним неправдама. Напротив,
они су у Царству имали добар и повлашћен положај. Највећи број њих је био исте вјере
као и турски господари. Сви су уживали висок степен аутономије.

Многи Албанци и јесу искористили те могућности у царској служби. Од 47 великих

везира у раздобљу од 1453. до 1623. године, 11 су били Албанци. Слично томе, крајем 19.
вијека Абдул Хамид се у великој мјери ослањао на Албанце, у које је имао више
повјерења него у своје друге поданике. Дворска гарда и Први армијски корпус, који је
чинио престонички гарнизон, састојали су се великим дијелом од Албанаца. Тај повољан
положај у ОЦ заједно с недостатком средстава за одбрану и његовање националне
културе, објашњава због чега су Албанци стољећима беспоговорно прихватали османску
власт и остали неосјетљиви на чари национализма које су узбуђивале њихове сусједе.

Албанска лига

Први знаци албанског национализма нису се појавили унутар саме Албаније него у
заједницама у иностранству. Услови су били нарочито повољни у Италији, гдје је велики
број Албанаца живио у засебним насељима с пуном слободом да отвара своје школе и
његује властити језик и традиције.

У међувремену, Албанци су у својој земљи остали успавани док их није пробудио

један спољашњи потрес. Он је дошао у виду Санстефанског и Берлинског споразума,
склопљених на крају руско-турског рата 1877–1878. године. Санстефанским споразумом
Србија, Црна Гора и Бугарска добиле су знатне територије које су албански националисти
сматрали својим. Западне силе нису биле задовољне условима из Сан Стефана, па су
сазвале Берлински конгрес (13. јун – 13. јул 1878) да размотре неко ново рјешење.
Тадашњи албански прваци, забринути због одлука које би се могле донијети, образовали
су 1. јула „Лигу за одбрану права арбанашког народа“. Циљ Албанске лиге је био двојак –
„да се одупире да смрти“ сваком покушају припајања албанске територије и да обезбједи
аутономни положај унутар ОЦ.

Порта је пружила подршку Албанској лиги, надајући се да ће она успјети да

заустави експанзионизам словенских балканских држава. Лига се срчано и са знатним
успјехом одупрла Словенима. Али њен значај био је у томе што је представљала зачетак
албанског националног поретка.

Берлински конгрес је балканским словенским државама дао много мању територију

од оне коју су добиле у Сан Стефану. Али челници Лиге су и даље били незадовољни и
тврдили су да се Словенима даје албанска територија на сјеверу. Лига је послала силама у
Берлину резолуцију у којој је протестовала против нових граница и проглашавала
јединство Албанаца без обзира на вјеру. Бизмарк, којег се тицао само однос снага великих
држава, одсјечно је примјетио: „Нема албанске националности“.
 Али Албанци, сада први пут пробуђени и организовани, нису се дали тако лако
одбацити. Одлучили су да иду даље од протеста и лате се оружја у одбрану онога што су
сматрали својом домовином. Нису могли учинити ништа у вези с подручјима додјељеним
Србима, зато што су их ови већ били запосјели. Али кад су Црногорци покушали да
преузму Подгорицу и Бар с околним подручјима, Албанци су се жестоко и успјешно
одупрли. Одбачени Црногорци су се онда обратили великим силама. Италијански
предсједник гроф Корти предложио је компромисно рјешење, које је Порта прихватила у
априлу 1880. Али Албанци нису хтјели да пристану ни на какво препуштање територија
Црној Гори, па су се супротставили и силама и Порти. Порти је тај албански отпор био
добродошао као средство да се одлучно умјешају и ријеше спор који се опасно продужио.
Стога су у Цариграду извршиле јак притисак, који је ипак натјерао султана да предузме
сјелотворне мјере против својеглавих поданика. У новембру 1880. године турска војска је
распршила албанске снаге и предала спорне територије Црногорцима.

Албанска лига се супротстављала и Грцима на југу. Грци су тражили Тесалију и

Епир као противтежу ширењу Јужних Словена. Албанци су тврдили да је Епир њихов и
прикпили су знатне снаге, рјешени да зауставе свако грчко напредовање. У преговорима
између грчких и турских представника који су услиједили, Турци су тврдили да се Епир
не може препустити због оружаног отпора Албанске лиге. Послије дугих преговора, Грчка
је добила највећи дио Тесалије, али од територије Епира добила је само Арте.

Пошто је питање граница било сређено, Лига се окренула свом другом циљу, тј.
стицању аутономије у оквиру ОЦ. Албанске вође никада нису захтјевале пуну
независност. Разлог је био тај што су знале да албански народ није спремен за независну
државу. Албанци су били продужетак османске владавине на Балкану.

Лига је посебно тражила да се четири вилајета – јањински, битољски, скопски и

скадарски – које је сматрала албанским, споје у један јединствен вилајет; да турски
намјесник тог вилајета има албански Савјет биран општим правом гласа; да се организује
национална милиција с турским официрима; и да албански постане службени језик
управе. Турци су одбили њене захтјеве. Аутономија је у другим дијеловима Балкана била
увијек увод у независност. Албанци су покушали да силом ријеше проблем, па су
потиснули турске званичнике из разних дијелова земље и преузели пуну власт. Турци су
узвратили тиме што су послали војне одрде, који су разбили снаге Лиге и потврдили
султанову власт у цијелој Албанији.

Програм Лиге био је углавном дјело јужњачких вођа које су биле у царској служби
и које су тиме стекле довољно знања и ширине видокруга да размишљају у оквиру нације
као цјелине. За разлику од њих, највећи број сјеверњачких вођа био је до тада изолован и
обузет искључиво локалним збивањима. Отуда су они у аутономији видјели више
средство за ослобођење од дажбина и војне службе него корак ка националном јединству
и коначној независности.

Лига је доста постигла. Њен одлучан став је несумњиво спасио неке територије од
стране власти. Осим тога, албанском народу је дала прву националну организацију и
национални програм. Она је натјерала велике силе да схвате да Албанци постоје и да се не
могу некажњено пренебрегавати.

Национално буђење

Године послије распада Албанске лиге биле су свједоци постојаног раста албанске
националне свијети и културе. Када је Лига образована 1878. године, Турци су укинули
раније заведену забрану албанских школа и публикација на албанском језику. Стара
ограничења су враћена на снагу тек 1886. године. Током тог интервала албански
националисти су уграбили прилику да оснују школе и штампају књиге и новине потребне
да прену народ из стољетног дремежа.

До тада су скоро сви Албанци били неписмени. Млади Албанци који су жељели да
се школују могли су да бирају између православних грчких школа, гдје је настава држана
на грчком, и османских државних школа, гдје је настава била на турском. Само у неколико
католичких и протестантских школа употребљавао се албански, али на те школе није
могла ни помишљати већина Албанаца, коју су чинили муслимани.

Одлучан корак у развоју националне културе учињен је 1879. године у Цариграду,

гдје је једна група интелектуалаца основала „Друштво за питање албанског правописа“.
Циљ Друштва био је да објављује читанке и друге поучне текстове на албанском језику.
Први задатак је био припрема стандардизованог и општеприхватљивог алфабета. То су
учинила тројица чланова Друштва – један муслиман, један православац и један католик –
који су израдили писмо састављено од латиничних и неколико грчких слова. Прва књига
коју је Друштво објавило била је Абецеда албанског језика. Друштво је издавало и
књижевни лист Дрита тј. Свјетлост. Поред дјелатности у Цариграду, Друштво је водило
школе и унапређивало књижевни рад и у Албанији, као и у страним средиштима као што
су Букурешт и Софија, у којима је било албанских заједница.

У тој културној дјелатности нарочито се истицала муслиманска породица

Фрашери, чији су чланови објављивали родољубиве пјесме и историје албанског народа.
Наим Фрашери био је апостол-пјесник албанског национализма.

И Турке и патријарха је јако забринуо нагли развој албанског културног препорода.

Нарочито је узнемирење изазвало рушење вјерских баријера, пошто су у просвјетном и
књижевном раду одушевљено учествовали Албанци све три вјероисповјести. Отуда је
1886. године османска влада поново увела забрану албанских публикација и школа.
Патријарх је забрану појачао пријетњом да ће изопштити свакога за кога се докаже да је
писао или читао на албанском језику. Те мјере су озбиљно успориле развој националне
културе у самој Албанији. У заједницама ван матице, међутим, активност није стала. До
1908. године већ је излазило више од 30 албанских новина и часописа у иностранству.

Најактивнија заједница у иностранству била је она у Италији. Њу су чинили

потомци Албанаца који су се досељавали на Сицилију и у јужну Италију почев од 15.
вијека. Они су се населили у засебним заједницама и чували су свој језик и обичаје.
Средином 19. вијека почели су објављивати језичке и друге студије којима су доказивали
постојање албанске националности. До 90-тих година организовали су широко
распрострањен националистички покрет, чије је језгро чинило Албанско национално
друштво с огранцима у свим итало-албанским колонијама.

Албанска колонија у САД је била најмлађа, али је најбрже расла. Послије 1900.
године знатан број Албанаца иселио се у САД и настанио дуж источне обале. У новој
средини, албански досељеници су први пут постали свјесни своје националне
припадности.
 Покретање албанског недељног часописа Комби у Бостону у јуну 1906. године
положило је основе албанског националистичког покрета у САД. Подједнако важна била
је Албанска аутокефална православна црква, основана 1908. године под вођством часног
Фана Нолија. Прије тог досељеници, који су скоро сви били православци из јужне
Албаније, похађали су грчке цркве у којима је служба држана на грчком. У новој цркви
служба је држана на матерњем језику.

Други важан корак учињен је у априлу 1912, када су се разна албанска друштва у
САД удружила у Свеалбанску федерацију Ватра. Она је објављивала разне књиге и
помагала рад на његовању националног духа. Тако су Албанци у САД ушли у матицу
албанског националистичког покрета.

Борба за аутономију

У том покрету, који је настао крајем 19. вијека и касније почео да добија замах,
може се уочити прилично јасна схема. Највећи дио револуционарне дјелатности је започео
на сјеверу зато што су муслимани с косовског подручја и католички горштаци из
скадарске области и Мирдита стољећима уживали аутономију и били спремни да се боре
против реформи из Цариграда које су наметале централизацију. У јужој Албанији
политичка активност је била уобичајенија од оружаног отпора. Један од разлога је био тај
што је на југу саобраћај био развијенији него на кршевитом сјеверу, па је држава могла
лакше одржавати контролу. Осим тога, јужни Албанци су били образованији, па су стога
имали у виду више општу националну ствар него чисто локалне повластице. Између
сјевера и југа се налазио блок муслимама у средишњим низијама. Политички, они су били
најзаосталији од свих Албанаца и нису учествовали у националистичком покрету док
преврат 1912. године није довео до пада младотурског режима.

Један од главних задатака националистичких вођа био је да одржавају везу између

различитих и изолованих области своје земље. Други је био да се супротставе све већем
занимању великих сила за Албанију. Двије силе које су биле најнепосредније
заинтересоване за Албанију биле су Аустро-Угарска и Италија. И једна и друга је била
ријешена да другој не допусти да стекне превласт у Албанији због њеног стратешког
положаја на улази у Јадранско море. И сусједне балканске земље су биле заинтересоване
за Албанију. Грчка је имала територијалних аспирација у јужном дијелу земље, а Црна
Гора и Србија у сјеверном. Неки од тих спољних притисака су се међусобно потирали.
Аустријанци су се одлучно противили ширењу Црне Горе и Србије, јер су хтјели да
предуприједе стварање чврстог клина словенске територије преко Балкана. Слично томе,
Италија није жељела да допусти да се Грчка увећа и оснажи на штету Албаније.

Суочени с тим спољним опасностима, албански челници су дошли до закључака да

је најсигурније да прихвате и подрже турску власт на Балкану. Рачунали су да њихов
народ још није спреман за живот у независности, те да би у случају подјеле Европске
Турске цијела Албанија, или бар њен највећи дио, доживјела исту судбину. У складу с
тиме, они се нису трудили да збаце турску власт него да спроведу реформе и стекну
аутономију под турском заштитом.

Албанци су подржали Турску у рату с Грчком 1897. године. Многи су се

придружили младотурцима надајући са да ће енергија и одлучност тих реформатора
спријечити комадање Европске Турске. Успијешна побуна младотурака 1908. године и
устав који су одмах потом донијели одушевљено су поздрављени у Албанији.

Младотурци нису само завели уставни режим него су и прогласили слободу о

равноправност свих народа у Царству. То је ослободило националистичке снаге у
Албанији и довело до великог полета просвјетне и организационе дјелатности. Отваране
су вечерње школе, које су издржавали национални клубови, а њима је управљао
национални просвјетни одбор образован на Националном конгресу одржаном у Елбасану
у августу 1909. У исто вријеме Албанци су основали четири штампарије, покренули 17
листова и организовали рад неколико књижевних и музичких друштава.

Младотурке су забринуле размјере тог албанског буђења. Они су имали строго

централистичке тежње пошто су жељели да различите поданике Царства претворе у
лојалне држављане. Отуда су били против даљег цјепања националних граница поготово у
случају Албанаца, који су тако дуго били главни ослонац турске власти на Балкану. Многи
Албанци су почели да се окрећу против новог режима у Цариграду. То се нарочито односи
на конзервативне муслиманске сељаке који су се тешко одрицали традициналне оданости
султану и који су почели да гледају са све већим подозрењем на младотурске вође с
њиховим западњачким манирима и инсистирањем на једнообразности и централизацији.
Ти исти разлози изазивали су незадовољство и многобројних албанских војника у
Цариграду, који су чинили највећи дио престоничног гарнизона. Чак су се и албанске вође
либерланих назора окренуле против младотурака – најистакнутији примјер је Исмаил
Кемал-беј.

Када је у априлу 1909. године избила контрареволуција против младотурака, она је

била углавном дјело незадовољних албанских одреда које су подржали Либерлани савез и
муслимански вјерски прваци. Младотурци су одмах угушили побуну, а онда су одлучно
прионули на спровођење програма османизације. Захтјевали су да турски буде наставни
језик у албанским школама и наметнули обавезну војну службу и редовне порезе
припадницима албанских племена. Министар унутрашњих послова је порекао и само
постојање албанске народности, али су га одмах оповргли присутни албански
представници.

У марту 1910. горштаци из косовске области дигли су се на оружје против тих

мјера за спровођење османизације. Турци су за кратко вријеме угушили побуну, а онда
позатварали албанске школе у цијелој земљи, забранили албанске новине, похапсили
стотине истакнутих националиста, па чак забранили и штампање ријечи „Албанија“ и
„Арбанаси“. Земља је третирана као освојена територија. Једна од посљедица тог
неуспјелог устанка било је и то што је 12.000 избјеглица остало да живи под диједним
условима у сусједној Црној Гори.

У марту 1911. избила је међу католичким горштацима на сјеверу још једна побуна.
Тај устанак је подстакао црногорски краљ Никола Петровић, надајући се да ће на тај
начин задовољити своје територијалне аспирације на том подручју. Турци су опет успјели
да савладају побуњенике, али су се у јуну католички Албанци још једном латили оружја.
Овог пута су имали више успијеха, па су у августу те године Турци били принуђени на
знатне уступке. Обавезали су се да ће дати амнестију, отворити албанске школе, признати
Албанцима право да носе оружје и дозволити албанским регрутима да служе у европском
дијелу царства. Турци су се држали тих услова, између осталог и због тога што је
септембра 1911. избио рат са Италијом.
 Порази које је Турска претрпјела у рату с Италијом створили су крајње опасну
ситуацију за Албанце. Балкански народи, охрабрени турским тешкоћама, закључили су у
прољеће 1912. низ савеза. То је код Албанаца пробудило стари страх да ће их њихови
похлепни сусједи раскомадати. Да би избјегли такву судбину, одлучили су се да подигну
устанак великих размјера и непозиво обезбједе аутономни статус.

Косовски горштаци су преузели вођство и започели непријатељства у јуну 1912.

Убрзо су услиједиле и у другим дијеловима земље. Турци нису могли да доведу појачања,
па се покрет ускоро потпуно отео контроли. У многим случајевима турски војници су се
придружили устаницима. До средине јула 1912. године побуњеници су загосподарили
цијелом земљом. Ослањајући се на војску од 50.000 људи, они су 30. јула 1912. поставили
бесприговорни захтјев да се турски парламент распусти у року од 48 сати, а да се
постојећа влада, која је била под контролом централистичког Комитета за јединство и
напредак, замијени новом. Турци нису имали другог избора него да послушају, на шта су
Албанци поднијели конкретне захтијеве за аутономију: да се четири вилајета – скадарски,
косовски, јањински и битољски – споје у један; да албански војници служе само у том
вилајету; да се у управи и школама користи албански језик; да се локалне дажбине троше
локално; да сви Албанци имају право да носе оружје; и да се одређени политичари у
Цариграду изведу пред суд због мјера које су раније предузели против Албанаца.
Османска влада је једино одбила захтјеве за подизање оптужби и ограничену војну
службу, али Албанци су инсистирали. Прије него што су се та спорна питања могла
ријешити, чланице Балканског савеза су у октобру 1912. једна за другом објавиле рат
Турској.

Почетак балканског рата створио је сасвим нову ситуацију за Албанце. До тада су

они били за то да остану под заштитом султана како би онемогућили експанзионистичке
тенденције својих сусједа. Али сада је брзи низ побједа савезничких снага нагло окончао
турску власт на Балкану и натјерао Албанце да напусте брод који тоне. Тако су били
принуђени да одустану од традициналне аутономашке стратегије и упусте се у борбу за
потпнуну независност.

На националном скупу у валони окупило се 83 муслиманска и хришћанска

представника из свих дијелова земље. Дана 28. новембра 1912. године делегати су
прогласили независност Албаније и први пут послије 445 година истакли Скендербегову
заставу. Изабрали су владу од 7 хришћанских и муслиманских министара, с Исмаилом
Кемал-бејом као предсједником. Цариграду и великим силама послати су телеграми,
обзнањујући „политички независност Албаније“ и захтјевајући заштиту „од свих напада
на њихову националну егзистенцију и од било какве подјеле њихове земље“.

Али за успостављање нове албанске државе било је потребно више од пуких

резолуција и прогласа. Српски премијер Никола Пашић је изјавио да „независна Албанија
није ни пожељна ни могућа“. Ни међу великим силама није било сагласности у вези с тим
питањем. Аустро-Угарска и Италија су биле за независност Албаније зато што су се
плашиле да се Србија не прошири до Јадрана. Насупрот њима, Француска и Русија су се
противиле албанским аспирацијама управо зато што су жељеле јаку Србију. Једино су
Британија и Њемачка гледале на албанско питање с колико-толико непристрасности.

Вилхелм од Вида

Лондонски споразум, којим је окончан Први балкански рат, препустио је одлуку о

статусу Албаније великим силама. Велике силе су тај проблем повјериле британском
министру спољних послова и амбасадорима осталих пет сила акредитованим у Лондону.
Дана 20. децембра 1912. Конференција амбасадора је објавила да је донијела одлуку у
прилог независне Албаније. Конференција је онда одредила двије комисије да утврде
границе нове државе према Грчкој на југу и Србији и Црној Гори на сјеверу. Ниједна
граница није била дефинитивно одређена, бар што се тиче појединости, када је почео
Први свјетски рат.

Конференција амбасадора преузела је на себе да, поред утврђивања граница нове

државе, средишне и њене политичке институције. Дана 29. јула 1913. Конференција је
изјавила да Албанија треба да буде „независна суверена кнежевина“, и да силе треба да
гарантују њену неутралност и изаберу јој кнеза. У складу с тим рјешењима, силе су,
послије дугог оклијевања, изабрале за владара Албаније капетана њемачке армије,
Вилхелма од Вида. Принц Вилхелм није имао довољно политичког искуства и
енергичности за положај који је преузео. Дана 7. марта 1914. године он се искрцао у
Драчу, гдје су га одушевљено дочекали као Скендербеговог насљедника. Само шест
мјесеци касније он ће побјећи из земље послије безуспијешних напора да стварно преузме
власт.

Главни разлог за Вилхелмов неуспијех била је неслога међу великим силама,

нарочито неслога између Италије и Аустро-Угарске. Те двије земље, ријешене да држе
Словене одвојене од Јадрана, биле су великим дијелом одговорне за првобитну одлуку о
установљењу независне Албаније. Али сада су се оне међусобно удаљиле, јер је Италија
сматрала да је Вилхелм на страни Аустрије и Њемачке. Италија је стога одлучила да
онемогући новог кнеза тако што ће пружити подршку Есад-паши Топтанију,
властољубивом феудалном господару који је тежио да завлада земљом. И лични
недостаци допринијели су неуспијеху принца Вилхелма. Његово раније искуство као
официра њемачке војске било је уско војничко. У дипломатским стварима је био наиван,
није имао никаквог знања о земљи у коју је дошао да влада.

Вилхелмова прва грешка била је што је прихватио владу која је имала мало
подршке у народу. Есад-паша је држао министарство рата и унутрашњих послова, што је
била опасна концентрација моћи у рукама тако грабежљиве особе. Већина осталих
министара била је годинама одсутна из земље и представљала је малобројну класу
велепосједника. Сељаци су били јако разочарани што се кнез окружио феудалним
земљопосједницима, јер су наивно очекивали да ће нови режим остварити чуда и избавити
их из вјековног ропства. Сада их је разочарење, удружено с незнањем, учинило врло
подложним утицају пропаганде. Сам Есад-паша је, уз подршку Италије, тајно дијелио
оружје присталицама и хушкао народ на њемачког кнеза. Српски, црногорски и грчки
агенти су подстицали немире да би новој држави онемогућили да се стабилизује. Најзад,
муслимански вјерски прваци и турски агенти су радили на поновном успостављању
османске власти или довођењу турског или египатског владара на Вилхелмово мјесто.

С обзиром на те околности, није чудно што се Вилхелм одржао само пола године.
Он јесте ступио у акцију против Есад-паше када су прибављени докази о његовим
махинацијама. Дана 19. маја Есад-паша је био приморан да напусти земљу и укрцао се на
један италијански брод. Али три дана касније у драчкој области је избила побуна, изгледа
уз италијанску подршку. Показало се да влада није способна да сузбије побуњенике.
 У том часу избијање Првог свјетског рата докрајчило је и оно мало изгледа које је
Вилхелм још имао да се одржи. Страни ратни бродови почели су напуштати албанске
воде. Њемачки и аустријски добровољци отишли су да се придруже својим војскама. Једна
холандска војна мисија која је покушавала да организује полицијске снаге била је
опозвана. Чак је и хране понестало опсједнутом Драчу. До 13. августа државна благајна се
потпуно испразнила, а велике силе су биле сувише заузете да би размишљале о зајму који
су обећале Вилхелму када је преузимао пријесто.

Стране дипломате су једногласно наговарале Вилхелма да напусти земљу. Он је то

одбијао, надајући се да ће однекуд стићи помоћ. Али његове наде су се изјаловиле када су
силе почеле једна за другом ступати у рат. Најзад, 3. септембра 1914. године кнез Вилхелм
је напустио земљу, мада се није званично одрекао пријестола.
Српске штампарије

Ивана је посљедњих година живота замјењивао син Ђурађ. Пошто је наслиједио оца,
владао је као вазал султана Бајазита II, коме је плаћао 1.000 дуката годишњег харача.
Добар ратник, Ђурађ Црнојевић је славу стекао не само на политичком пољу већ и као
љубитељ књиге. Основао је прву ћириличку штампарију Јужних Словена. Потребан алат
за штампарију и пресу Ђурђеви људи су набавили у Венецији. Штампаријом је руководио
монах Макарије који је имао седам помоћника. Прва књига коју су одштампали био је
Октоих првогласник, који је завршен јануара 1494. године. У септембру исте године
штампан је Псалтир; у непотпуном облику сачувани су Октоих петогласник, Требник и
Цветни триод. Све књиге су штампане у сразмјерно малом броју примјерака, али су
важиле као веома лијепе како по облицима слова тако и по илустративном материјалу.
Као узор за ћириличка слова и израду украсних елемената служиле су српске рукописне
књиге, мада је у декорацији било утицаја и италијанске ренесансе. Штампарија је била
смјештена на Цетињу и радила је око три године. Њен рад је прекинут послије одласка
Ђурђа Црнојевића у Италију. Извршила је не мали утицај на штампање ћириличких књига
у Србији и Босни током 16. вијека. Учени монах Макарије отишао је у Влашку, гдје је
штампао словенске књиге, а пред крај живота је дошао у Хиландар и убрзо постао игунам.

Прву српску штампарију основао је зетски господар Ђурађ Црнојевић на Цетињу 1493.
године. У Венецији је набављена штампарска преса са алатом, док су слова, матрице,
опрема, илустрације књига, израђени на Цетињу. Слова је израдио и књиге штампао
јеромонах Макарије „из Црне Горе“ са још седморицом људи. Новим техничким
средствима Макарије наставља традицију старе писарске вјештине. Тип слова у
цетињским инкунабулама с палеографске стране у потпуности одражава развој српске
полууставне ћирилице, са извјесним враћањем уједначеном, калиграфском „уставном“
писму. Из цетињске штампарије изашло је, изгледа, само пет књига. Октоих првогласник
1493/94, Октоих петогласник из истих година (сачуван само дјелимично), Псалтир с
последовањем 1495, Требник (непозната година, сачуван у одломцима) и
Четворојеванђеље 1495/96 (изгубљено). У предговору и колофону прве инкунабуле Ђурађ
Црнојевић излаже своје побуде за штампање књига: на тај посао навела га је оскудица у
рукописним књигама, коју је проузроковало рушилачко дејство Турака. Опустошеним
црквама су потребне књиге. Штампарија је требало да буде једна нова врста скрипторија,
проширење и осавремењивање тадашњег спорог преписивачког рада.

Цетињска штампарија није дуго радила. Са падом Зете 1499. престаје и она да постоји.
Макарије одлази у Влашку и тамо израђује прве влашке словенске књиге 1510. и 1512, у
Трговишту свјеверно од данашњег Букурешта. Умро је у Хиландару послије 1528. године.

Подухват који је започет издавањем првих српских штампаних књига наставиће се у два
смјера, кроз рад Божидара Вуковића у Венецији и браће Љубавића у Горажбу, те осталих
манастирских штампарија у Србији (Рујно, Грачаница, Милешева). Божидар Вуковић, из
Подгорице у Зети, основао је у Венецији другу српску штампарију, гдје је 1519. објављен
Службеник. Исте године у Горажду су Ђурађ и Тодор Љубавић штампали други
Службеник. Карактер обје ове штампарије не разликује се од цетињске: и једна и друга су
започеле као меценатске, а не комерцијалне установе; горажданска таквом и остаје, док ће
млетачка брзо напустити ту традицију, нарочито под управом Божидаревог сина Вићенца,
и претворити се у уносно штампарско предузеће.

Оснивачи првих српских штампарија били су и иначе љубитељи књига и књижевности.

Ђурађ Црнојевић је оставио један изванредно, мјестимице лирски написан тестамент
(1499), у виду писма својој жени. Теодор Љубавић, пак, у колофону Псалтира из 1521.
оставља љетописачку биљешку, запис о паду Београда и о пустошењу Срема, у коме се
служи тајном азбуком кад говори и „чедима агарјанским“. Стара српска књижевност и у
првим својим штампаним књигама есхатолошки посматра и тумачи своје вријеме.

У Цетињском манастиру одмах је започела преписивачка дјелатност; неопходне

литургијске књиге нису се више могле добити из манастира на Скадарском језеру, јер су
ови потпали под Турке, а њихове се радионице угасиле. И у српским црквама које су
Турци заузели осјећао се, усљед страдања, недостатак књига. Да би помогао цркви у тим
неприликама, Ђурађ Црнојевић, син војводе Ивана, чим је ступио на власт, купио је у
Венецији једну малу штампарију и донио ју је, изгледа, у Цетињски манастир. Седам
сарадника, под руководством монаха Макарија, поријеклом из Црне Горе, обављали су у
штампарији послове, тако да је већ почетком јануара 1494. године издата прва књига,
Октоих првогласник. За њим су слиједили Октоих од петог до осмог гласа, па 1495.
Псалтир с последовањем и Требник (Молитвеник) и, најзад, Четверојеванђеље. Због
провале Турака, штампарија је морала прекинути рад 1496. године. Изгледа да се у том
тренутку припремао Цветни триод, јер су се сачували само остаци његовог макулатурног
отиска. Макарије је претходно морао негдје савладати основе штампарске вјештине, а
извјесно је да су и његови сарадници били зналци особених штампарских послова.
Вјероватно је међу њима био и какав приморски мајстор који се разумио у израду клишеа
за отискивање иницијалних слова, заставица и графичких илустрација, јер их цетињске
књиге, која више која мање, имају у знатном броју. Поједини дубровачки и которски
занатлије познавали су начин припремања „stampe“ за отискивање икона на хартији још
много раније но што је основана Цетињска штампарија.

Украси и илустрације у цетињским књигама показују да су се у њих улила искуства

венецијанског штампарског заната, графичка знања и сликарска схватања дубровачко-
которских мајстора и сликара, српска традиција у опреми рукописне књиге и православно
поимање иконографије религиозних сцена. Од шест сачуваних књига Цетињске
штампарије, четири су снадбијевене украсом; друга књига Октоиха надмаша их све: а
неколико десетина преосталих листова, поред иницијала и заставица, који су заступљени у
свим књигама, у њему се налази шест сцена: Мелоди пред Цетињским манастиром, Сабор
Јована Претече, Сабор св. Николе, Сабор бесплотних сила, Издајство Јудино и Васкрсење
Христово.

Два типа заставица – са концентричним круговима и са уписаним крстом у средини

преплета – преузета су из српског рукописног украса, друга два типа – са савијеном
разлисталом граном и са двоглавим орлом, грбом Црнојевића, у ловоровом вијенцу који
носе анђели – су готичко-ренесансна. Сви иницијали – било само са орнаментима било с
голим путима који свирају или се играју, а уз које су зечеви, птице, маске, рогови изобиља
– створени су непосредним ослањањем на украсе из ренесансних штампарија у Венецији.
Графичка стилизација облика није византијска, него готичка. Љепота слова и отменост
црно-бијелог украса у цетињским књигама, а озбиљност у редакцији штампаних текстова,
изазивали су поштовање код савременика. Када је нешто касније чињен покушај отварања
ћирилске штампарије у Дубровнику и кад су српски штампари у венецији у 16. вијеку
отпочињали своју дјелатност, читаоци и купци су упозоравани да нове штампарије желе
да се наставе на цетињску, јер је она стекла висок углед. Неке штампарије у земљи – а
посебно она из Милешеве – користиле су се иницијалима или заставицама из књига
Црнојевића. Отуда су их преузимали и неки српски илуминатори који су раадили на
рукописним књигама под турском влашћу.

Цетињски штампар Макарије напустио је Црну Гору по њеном паду под Турке. Склонио
су у Влашку. Између 1507. и 1512. он је у Трговишту одштампао три прве румунске
књиге: Служабник, Октоих и Четворојеванђеље. Цјелина украса у њима сродна је оној из
цетињских књига, мада су отпале све готичке или ренесансне особине, док је начин
цртања био другачији, а орнаментални мотиви различити. Макарије се у Влашкој ослонио
на сарадњу са домаћим сликарима, који су у графику пренијели стил влашке минијатуре.
Свој живот Макарије је завршио на високом положају хиландарског игумана, на којем се
помиње између 1525. и 1533. године. Ту се бавио и књижевношћу, написавши један текст
о међама Дакије. Тада је, сва је прилика, направљен и један дрворезни клише за
отискивање икона на хартији, који носи обиљежје Макаријеве личности, ако га није
својеручно извео.
ГРЧКА

У деценијама националног буђења почетком 19. вијека, језик и култура античке

Грчке били су један од кључних чинилаца у изграђивању код самих Грка, или бар код
њихове националистичке интеграције, представе о томе да су они баштиници насљеђа
којем се дивио цијели свијет. Таква схватања једва да су постојала у вијековима османске
власти, али „свијет о прошлости“, увезена из Западне Европе, учинила их је једним од
најзначајнијих својстава грчког националног покрета, битно доприносећи његовом
ранијем сазријевању у поређење с осталим балканским покретима за независност.
Насљеђе прошлости имало је важну улогу и у буђењу интересовања либералног, па и
конзервативног, европског мњења за судбину грчких устаника.

Нимало неочекивано у таквим околностима, развила се опсједнутост минулом

славом или прогоноплексија. Ова појава одувијек је била једно од главних обиљежја
културног живота земље, а из ње се изродило и „језичко питање“ и расправа о томе у којој
мјери говорни језик народа треба да буде „прећишћен“ да би се приближио наводно
идеалном старогрчком обрасцу.

Први грчки националисти тражили су надахнуће искључиво у класичној прошлости. И

док је на класичну прошлост гледала са дубоким поштовањем, а на Византију с презиром,
млађана интелигенција из времена борбе за независност није налазила за сходно ни да се
осврне на насљеђе четиристогодишње османске власти. Ипак, раздобље туркократије
(турска владавине) имало је велики утицај на развој грчког друштва. Османска власт
имала је за посљедицу изолацију грчког свијета од великих историјских покрета, попут
ренесансе, реформације, научне револуције 17. вијека, просветитељства и Француске и
индустријске револуције, који су имали снажан утицај на историјски развој Западне
Европе. Током овог раздобља границе Османског царства у Европи углавном су се
поклапале са границама између православља и католичанства. Конзервативизам
хијерархије Православне цркве појачавао је ту изолацију. Овај конзервативизам био је
појачан противзападним расположењем које је имало коријене у дубокој озлојеђености
настојањем католичке Европе да наметне признање папске супремације као цијену за
своју војну помоћ Византијском царсту у вријеме када се оно суочило са турском
пријетњом.
 Самовоља османске власти и готово потпуно одсуство идеје владавине права
допринијели су уобличавању основних вриједности грчког друштва и изградњи ставова
према држави и власти који су се задржали до данашњих дана.

Крајем 18. вијека, још прије него што се појавила грчка држава, грчки трговци су
успоставили праву трговачку империју која се протезала преко Балкана и источног
Средоземља све до Индије. У 19. вијеку узело је маха одсељавање у Египат, јужну Русију
и, крајем вијека, у САД.

Острва Додеканеза дошла су под грчки суверенитет тек 1947. године, док су многа
друга егејска острва, као и Македонија, Епир и Тракија, припојени уочи Првог свјетског
рата. Географски, грчка је и балканска и средоземна држава. Приступ мору омогућио јој је
да има више додира са Западом него њени сусједи из унутрашњости Балкана. Основи
трговачке морнарице постављени су у 18. вијеку. Ипак, Грчка је много вијекова била
одсјечена од главног тока европске историје својим православним и османским насљеђем.
Њен европски идентитет био је под знаком питања. Грчки национални покрет био је први
који се развио у нехришћанском окружењу – у Османском царству.

Османска власт и настанак грчке државе (1770–1831)

Послије 1453. године Османлије су постепено учврстиле своју власт и у оним

малобројним дијеловима грчког свијета који су до тада остали ван њиховог домашаја. Џеп
на југоисточној обали Црног мора који је чинило Трапезунтско царство, успостављено
послије Четвртог крсташког похода, избрисан је 1461. године. Родос је заузет 1522, Хиос и
Наксос 1566, а Кипар 1571. године, док је Крит (Велико острво) пао 1669. године послије
двадесетогодишње опсаде. Јонска острва (с изузетком Лефкаде) углавном су избјегла
турску власт. Највеће међу њима, Крг, Турци никад нису заузели. Острва су остала у
посједу Венеције до 1797. године, а послије су редом прелазила под француску, руску и
британску власт, сачињавајући од 1815. до 1864. године британски протекторат.

Поријеклом номадски ратници, Турци Османлије суочили су се са задатком

управљања огромним скупом различитих народа и вјера који је обухватао велики дио
Балканског полуострва, сјеверне Африке и Блиског истока. Рјешење којем су прибјегли
састојало се у подјели становништва на милете, односно „нације“, мада се та подијела
прије заснивала на вјерској него на етничкој припадности. Поред владајућег муслиманског
милета, постојали су јеврејски милет, затим јерменски који су чинили хришћани-
грегоријанци, католички милет (у 19. вијеку постојао је и протестантски милет), и најзад
православни милет (највећи послије муслиманског). Милети су уживали висок степен
самоуправе, на чијем су челу стајале вјерске власти одговарајуће заједнице. Турци
Османлије називали су православце милет-и Рум, тј. „грчки милет“. Био је то погршан
назив, пошто су, поред Грка, у овај милет спадали и сви остали православни хришћани у
Царству, били они Бугари, Срби, Власи, Албанци или Арапи. Ипак, положај васељенског
патријарха који је био први по старјешинству међу православним патријарсима и уједно
милет-баша (поглавар) православног милета, као и остале највише положаје у цркви и
милету, стално су попуњавали Грци. Са порастом национализма у 19. вијеку, ова грчка
превласт унутар православног милета наилазила је на све већи отпор његових негрчких
припадника.

Систем милета у класичном облику развио се доста касно, а тачна природа

повластица које је султан Мехмед Освајач дао Православној цркви након освајања
Цариграда није баш јасна. Оргинални ферман, документ којим су јамчене, био је
изгубљен, па су 1520. године уступци Православној цркви морали да буду поново
записани према сјећању свједока. Мехмед је за првог патријерха под османском влашћу
изабрао Георгија Генадија Сколарија. Овај избор наишао је на одобравање многих, јер је
Генадије својевремено био непоколебљиви противник сједињења Православне и
Католичке цркве, а Мехмед је био заинтересован да се ово традиционално непријатељство
настави. Овлашћења и повластице Православне цркве били су шири под османским
султанима него под византијским царевима. Овлашћења која је патријарх имао над
православним вјерницима обухватала су, поред строго вјерских стввари, и уређење
многих видова свакодневног живота.

У замјену за додјељивање тако високог степена самоуправе њиховој вјерској

заједници, од патријарха и хијерархије се очекивало да дјелују као јамци покорности
православних вјерника османској држави. Кад год би се јавио отпор султановој власти,
црквени великодостојници су, због своје улоге вјерских и световних вођа, били први на
удару. Тако је, на примјер, по избијању грчког Рата за независност 1821. године, на
посебно свиреп начин погубљен васељенски патријарх Григорије V, заједно са још
неколико вјерских и народних првака.

Концентрација власти, како вјерске тако и световне, у рукама цркве доводила је до

беспоштедне јагме око високих црквених положаја. Османске власти потхрањивале су ту
јагму, јер је велики везир добијао огроман пешкеш (мито) при свакој смјени на положају
патријарха. Да би надокнадио овај трошак, патријарх је по ступању на дужност такође
морао да узима мито, па је црква и сама дубоко тонула у институционализовану
отимачину и корупцију које су биле својствене османском ситему. Теоријски, једном
изабрани патријарх остајао је на свом престолу доживотно, али у пракси је неријетко исти
појединац долазио на овај положај у више наврата. Примјер: у другој половини 17. вијека
Дионисије IV Муселим биран је пет пута за патријарха, док је Георгије V погубљен за
вријеме свог трећег мандата. Због тога не изненађује што се током вијекова, као одговор
на потраживања цркве и грамзивост многих свештених лица, у народу појавила снажна
антиклерикална струје. У деценијама уочи устанка она се сјединила с огорчењем младе
националне интелигенције зато што су виши црквени кругови у великој мјери
поистовијетили своје интересе с интересима османске државе.

Упркос чињеници да је у складу са исламском традицијом грчка раја („стадо“)

уживала под османском влашћу знатан степен вјерске слободе, њој су ипак била
наметнута одређена ограничења и обавезе којима се желио нагласити њен потчињен
положај у османском поретку. Ријеч хришћанина није на суду имала исту вриједност као
ријеч муслимана, нити се хришћанин могао оженити муслиманком. Такође, хришћани
нису смјели да носе оружје, а у замјену за војну службу морали су да плаћају посебан
порез – харач (ово је у пракси била повластица, мада није била замишљена тако). Ипак,
све до њеног замирања у 17. вијеку, најстрашнијим теретом сматрананје регрутација и
јаничаре, звана педомазома (сакупљање дјеце). Била је то обавеза наметнута свих
хришћанским породицама на Балкану да, кад се то од њих затражи, дају своју
најнаочитију и најпаметнију дјецу у службу османске државе која је од њих стварала
елитне војнике или чиновнике. С друге стране, регрутација је пружала могућност дјеци
сиротињског поријекла да се успну до највиших положаја у османској државној
структури, па је било случајева да родитељи муслимани подмећу своју дјецу као
хришћанску како би могла да буду регрутована. Осим тога, јаничари који би доспјели до
високих положаја понекад су могли доста тога да учине за своје рођаке или своје родно
село.

Кад би се на разне облике дискриминације којима су хришћани иначе били

зложени надовезали посебно окрутни поступци мјесних османских власти, могло је доћи
до појединачног или масовног прелажења у исламску вјеру. У таквим случајевима
хришћани су неријетко на изглед прихватали исламска учења, док су у тајности
настављали да се придржавају прописа и обичаја православног хришћанства. Када је
Порта средином 19. вијека под притиском хришћанских сила формално прихватила
начело једнакости муслимана и хришћана, многи од ових „криптохришћана“ јавно су
испољили своја стварна вјерска убјеђења.

Посљедице ових разноврсних облика дискриминације у пракси су биле ублажене

чињеницом да се, нарочито у забаченим планинским крајевима, надзор османске
централне власти слабо осјећао. Опет, неки други дијелови Царства са грчким
становништвом уживали су посебне повластице и олакшице. Такав је био случај острва
Хиоса на којем је узгајана мастика.

16. и 17. вијек били су, на извјестан начин, „мрачно доба“ у историји грчког
народа. Јермени и Јевреји нису били компромитовани отпором турском освајању, па су у
то вријеме уживали већу милост него Грци. Ипак, поједини Грци су избјегли у први план.
Један од таквих је био Михаило Кантакузен Шејтаноглу. Пошто је остварио контролу над
трговином крзнима и царским монополом на промет соли, он је стекао огромно богатство.

Чак и у овом најмрачнијем раздобљу повремено је долазило до буна против

османске власти. Страховит пораз, који је османској морнарици нанијела флота под
заповједништвом дон Хуана од Аустрије у бици код Лепанта 1571. године, покренуло је
низ устанака у континенталној Грчкој и на острвима Архипелага (заједнички назив за
острва Егејског мора). Године 1611. буна коју је подигао Дионисиос Скилософос на
кратко је захватила цијели Епир. Дуготрајни рат између Венеције и Османског царства од
1645. до 1699. године завршио се падом Крита у турске руке, али је зато привремено
запосједање Пелопонеза од стране Млечана између 1684. и 1715. године показало да
османска сила није непобједива.

Кроз читаво раздобље туркократије, све до времена националног препорода,

свеприсутан и подстицајан примјер оружаног отпора Турцима ддавали су хајдуци –
клефти. Они су у суштини били разбојници чији су пљачкашки подухвати били уперени
против Грка исто колико и против Турака. Међутим, због њихових напада на очигледне
симболе османске власти, као што су били порезници, народна машта их је произвела у
браниоце потлачене грчке раје од муслиманских господара, приписујући им готово
надљудску храброст и издржљивост. У настојању да сузбију разбојништво и осигурају
безбиједност планинских кланаца који су имали кључни значај за одвијање трговине и
послова државне управе, Османлије су псновале хришћанску милицију, чији су
припадници названи арматоли. Постојање ове двије оружане формације састављене од
Грка – прве ван закона, а друге на његовој страни – условило је да су Грци до времена
избијања борбе за независност 20-тих година 19. вијека већ имали за собом дугу, мада
испрекидану, традицију четовања.

У току 18. вијека догодило се више веома значајних промјена у грчком друштву. Те
промјене подстакле су најсмјелије духове међу Грцима да почну да планирају
ослободилачки рат против Турака. Ипак, они су се суочили с огромним тешкоћама у
убјеђивању својих земљака. Негдје пред крај 18. вијека појавили су се први знаци буђења
националног покрета који ће напосљетку, 30-тих година 19. вијека, довести до настанка
независне грчке државе. Развој овог покрета посебно је занимљив не само зато што је то
био први национални покрет који се развио у нехришћанском амбијенту – Османском
цаству. Узрока овом сразмјерно раном сазријевању било је више.

Устанак не би имао никаквих изгледа на успијех да Османско царство није војно,

територијално и привредно ослабило током 18. вијека. опадање војне моћи ОЦ најјасније
се очитовало у претварању елитних јаничарских одреда у насљедну касту, која се старала
само о очувању своје моћи и повластица и која је све до 1826. године, када ју је султан
Махмуд II на свиреп начин искоријенио, представљала стални трн у оку централним
властима. Слабљење војске и неспособност да се прилагоди промјенама у ратној техници
чинили су да османска држава све теже излази на крај с изазовима који су долазили
споља, од Аустрије, Персије и Русије. Од краја 17. вијека територијална, а тиме и
привредна, основа Царства почела је да се осипа.

Притисак Руса имао је посебно снажан одјек у грчким земљама. Велики рат између
Русије и Турске од 1768. до 1774. године изазвао је нарочито узбуђење, јер је једно
пророчанство које је приписивано византијском цару Лаву Мудром предвиђало да ће
Турци бити истјерани из Цариграда 320. године послије његовог пада, то јест 1773. Мада
ће се Руси од тада постављати као заштитиници свих православних хришћана у ОЦ, рат
није донио никакво суштинско побољшање у животу раје.

Сужавање граница ОЦ било је праћено озбиљним пријетњама унутрашњем

јединству државе. Поред безвлашћа које су у једном броју провинцијских градова
изазвали бунтовни јаничари, у појединим крајевима појавили су се обласни господари,
формално султанови поданици, али у стварности по много чему независнивладари који су
господарили великим дијеловима цаске територије. Практична независност ових сатрапа
представљала је за Грке охрабрујући показатељ до које је мјере османска централна власт
ослабила у 18. вијеку.

Ма колико то парадоксално изгледало, процес опадања османске моћи довео је до

важних положаја у врху османске државе једу малу али утицајну групу Грка. Били су то
фанариоти – припадници уског круга од неколико грчких, али и хеленизованих румунских
и албанских породица, тако названи по цариградској четврти Фанар у којој је смјештена
Васељенска патријаршија. Растући спољни притисци на ОЦ значили су да Османлије
више нису биле у прилици да диктирају услове мира поражени непријатељима, како су то
чинили кад су били на врхунцу моћи. Сада су им били потребни вјештидипломати да
спасавају што се спасити могло послије војних пораза. Ову улогу играли су фанариоти,
који су између 1699. године, када је Карловачки мир означио први велики узмак османске
силе у Европи, и избијање грчког Рата за независност 1821. године, практично имали
монопол на звање главног тумача Порте, положај који је са собом носио много већи утицај
на вођење османске спољне политике него што се то на први поглед чини. Фанариоти су,
такође, служили као тумачи каптан-паше, врховног заповједника османске флоте, што им
је временом омогућило да постану de facto намјесници острва Архипелага, чије је грчко
становништво давало велики број морнара за османску флоту.

Најзначајнија мјеста која су током 18. и првих година 19. вијека заузимали
фанариоти били су ипак положаји господара подунавских кнежевина Влашке и
Молдавије. Из својих дворова у Букурешту и Јашију, они су владали овим областима као
вазали османских султана. У јагми око ових веома примамњивих положаја било је пуно
беспоштедних обрачуна и подмићивања, а просјечна дужина владавине износила је мање
од три године. Власт фанариота изазивала је велико огорчење код румунског
становништва кнежевина. Ипак, неки од господара показали су се као посвећени
покровитељи грчке културе, а њихови дворови постали су канали за продор западних
идеја у пространи православни комонвелт који је живио, па донекле и цвјетао, под
османском влашћу. Такође, ти дворови су представљали одраз у малом султановог двора у
Цариграду и стога пружали погодну основу за развијање политичке вјештине, макар и у
оном њеном сплеткарском облику који је његован у ОЦ. Фанариоти су углавном
поистовјећивали своје интересе с очувањем интегритета Царства и мало њих је активно
учествовало у борби за независност.

Већи значај за развој националног покрета имало је уздизање у току 18. вијека
предузимљиве, широко расијане и напредне трговачке класе. Грчки и хеленизовани
трговци постепено су обезбиједили водећу улогу у трговачком животу Царства, извозећи
сировине и увозећи западне готове производе и колонијалну робу. Грчки језик постао је
lingua franca балканске трговине. Грчке трговачке заједнице успостављене су широм
Средоземља, Балкана, Средње Европе и јужне Русије, а неке су стигле чак до Индије.
Истовремено, грчки поморски капетани су, пловећи првенствено из пристаништа на трима
„наутичким“ острвима – Идри, Спецесу и Псари, постављали темеље грчкој трговачкој
морнарици. Континентална блокада коју су успоставили Британци током Француских
револуционарних и Наполеонових ратова пружила је могућност за огромну зараду онима
који су били спремни да се суоче с опасностима кријумчарења. Што се мануфактурне
производње тиче, било је мало тога вриједног помена.

Трговци су били ти који су обезбиједили материјалну основу за онај интелектуални

препород из посљедње три деценије 18. и прве двије деценије 19. вијека који је тако
пресудно утицао на развој националне свијести, то јест на изградњу ужег грчког
идентитета умјесто дотад израженијег православног. Они су опремали школе и
библиотеке и финансирали објављивање, превасходно ван граница Царства, великог броја
књига које су имале изразито световна обиљежја и биле посебно намјењене грчкој
читалачкој публици. Најзад, трговци су својим новцем омогућили младим грцима да се
школују на универзитетима Западне Европе, прије свега у њемачким државама. Поред
тога што су на тај начин дошли у додир с опојним идејама просветитељства, Француске
револуције и националног романтизма, грчки студенти су постали свјесни изузетног
мјеста које су језик и цивилизација античке Грчке заузимали у мислима образованих
Европљана тог времена.

У очи Рата за независност ова прогоноплексија и археолатрија (опсједнутост

прецима, односно обожавање класичне старине) готово су прерасле у опсесију. У првој
половини 19. вијека националисти су, на згражавање црквених власти почели да
кршатавају своју дјецу именима великана античке Грчке, умјесто хришћанских светитеља.
Неки су ишли толико далеко да су мијењали и властита имена. Тада је отпочела жучна и
повремено насила расправа која траје до данашњих времена о томе који би облик грчког
језика био најприкладнији за употребу у обновљеној Грчкој.једни су се залагали за
повратак наводној чистоти античког грчког нарјечја из 5.вијека прије нове ере, а други да
се за основу ученог општења узме савремени говорни језик. Неки су се, пак, залагали за
некакав трећи пут који би подразумјевао чишћење говорног језика од страних ријечи и
израза. Превагу су на крају однијеле присталице „пречишћеног“ грчког језика.

Међу присталицама средњг пута у језичком спору био је и Адамантиос Кораис,

човјек који је одиграо једну од кључних улога у усађивању „свијести о прошлости“ код
својих сународника. Кораис је рођен у Смирни 1748, али је велики дио живота провео у
Паризу, гдје је стекао глас великог стручњака за класичне науке и припремао издања дјела
античких грчких писаца. У предговорима ових књига Кораис је покушавао да у својим
сународницима пробуди свијест о томе да су они баштиници једног интелектуалног
насљеђа којем нема равног на свијету и да их подстакне да збаце копрену византијског
незналаштва којом су били застрти. Он је страсно вјеровао у образовање као кључ за
ослобођење од оног што је сматрао двоструким јармом османске власти и монашког
мрачњаштва хијерархије Православне цркве.

У првим деценијама 19. вијека грчко друштво се све више раслојавало и убрзано
мијењало. Један мали, али стално растући, број Грка исказивао је све израженију
националну свијест и све веће огорчење османском влашћу која је још трајала. Међутим,
њихови напори су наишли на снажне препреке, међу којима свакако није била безначајна
чињеница да су групе које су чиниле елиту грчког друштва из времена прије стицања
независности – фанариоти, више свештенство, богати трговци и прваци из унутрашњости
(коџабаше) – углавном биле исувише дубоко укоријењене у постојећи османски поредак
да би се сврстале уз национални покрет. Осим тога, неуке народне масе нису дијелиле
национално одушевљење интелигенције, чија су се средишта уосталом налазила у грчким
заједницама у расејању.

Творац једног од првих планова за организовање општег устанка био је Ригас

Велестинлис, хеленизовани Влах из Тесалије. Пошто је стекао прва политичка искуства у
служби фанариотских господара дунавских кнежевина, он је током боравка у Бечу 90-тих
година 18. вијека дошао под снажан утицај Француске револуције. Политички трактати
које је у то вријеме објављивао са циљем да доведе до револуционарних промјена на
Балкану, а нарочито његова Декларација о правима човјека, одишу француским духом. У
спису Ново политичко устројство за становништво Румелије, Мале Азије, егејских острва
и кнежевина Молдавије и Влашке предвиђао је успостављање новог Византијског царства,
у којем би византијска аутократија била замијењена републиканским установама по
француском моделу. Главну улогу у овој држави имали би они који су по поријеклу или
културно припадали грчком народу. Ригасови планови нису уродили плодом, јер је у
Трсту ухапшен и изручен османским властима које су га погубиле у Београду 1798.
године.

Ригасови подухвати можда и нису имали некакве практичне посљедице, али су

ипак изазвали општу узбуну, како код османских власти тако и у хијерархији Православне
цркве, тим више пто су се поклопили са запосједањем Јонских острва од стране Француза
(1797). Када је наредне 1798. годинне усљедио Бонапартин напад на Египат, који је
формално био дио османске државе, постало је јасно да су безбожна и превратничка
учења Француске револуције стигла на саме границе ОЦ. Српска буна 1804. године, која је
почела као одговор на неподношљиво јаничарско угњетавање али је постепено попримила
обиљежја националног устанка, дјеловала је као охрабрујући примјер османске
рањивости, на који се позивао и анонимни писац Хеленске номархије (1806),
најзапаженијег политичког трактата из времена борбе за независност. Пошто су јонска
острва 1815. године одредбама Бечког конгреса проглашена за формално независну
државу под британским протекторатом, Грци су добили још један подстицајан примјер –
дио грчке територије који није био под османском влашћу.

Смрт Ригаса Велестинлиса послужила је као надахнуће тројици младих Грка, који
су се окупили у једној исељеничкој заједници – у Одеси на југу Русије – с амбициозним
планом о улагању свих снага којима је нација располагала у оружани устанак против
османских господара. Ту ггрупу чинили су Емануил Ксантос, Николаос Скуфса и
Атанасиос Цакалов, припадници нижих слојева трговачке дијаспоре, а средство којим су
они ширили своју завјеру била је Филики етерија (Пријатељско друштво), основана 1814.
године са јединим циљем да ослободи „домовину“ од османског јарма путем општег
оружаног устанка.

Под снажним утицајем „слободних зидара“, Друштво је много држало до сложених

обреда увођења чланова у сваки од своја четири реда, док је одавање његових тајни било
кажњиво смрћу. У првим годинама постојања покушаји да се Друшттво омасови нису
имали већег успијеха. Ипак, од 1818. године чланство је почело убрзано да се увећава,
нарочито у расејању, иако све до неколико мјесеци уочи избијања устанка број чланова
ниједног тренутка није прешао хиљаду.

Вођство Друштва је од самог почетка пустило глас, увјерљив, али ипак неистинит,
да завјера ужива подршку Русије, православне силе у којој је већина Грка видјела свог
спасиоца. Учињена су два покушаја да се за врховног предводника доведе гроф Јоанис
Каподистријас, Грк са Крфа који је од 1816. године обављао дужност једног од министара
спољних послова цара Александра I и који је био одлично упућен у токове међународне
дипломатије. Покушаји су пропали, јер је Каподистријас сматрао да је читав подухват
лоше замишљен, савјетујући умјесто тога својим сународницима да сачекају наредни у на
изглед бесконачном низу ратова између Русије и ОЦ, кад би могли да очекују да ће стећи
самоуправни статус сличан оном који су претходно обезбиједили Срби. Вођство је затим
понуђено генералу Александру Ипсилантису, фанариоту који је служио као ађутант цара
Александра. Такође, сковани су оптимистички планови са циљем да се обезбједи подршка
Срба и Бугара, али они нису подубили нарочито одушевљење код нароса којима је све
теже падала грчка црквена и културна хегемонија.

Иако су покушаји да се створи јединствени блакански фронт пропали, Филики

етерија је ипак смогла снаге да искористи прилику која јој се указала у зиму 1820/21.
године, када је султан Махмуд II, у склопу својих настојања да обнови пољуљани
ауторитет османске централне власти, предузео мјере да уништи Али-пашу, муслиманског
великаша који је господарио великим дијелом континенталне Грчке. Пошто је било
звјесно да ће поход тог обима везати са себе знатан дио царске војске, тако повољан
тренутак није смио да буде пропуштен. Сходно томе, Ипсилантис је марта 1821. године
пребацио своју мало и шаренолику војску преко ријеке Прут која је означавала границу
између руске Бесарабије и Молдавије.

Ипсилантис се надао да ће искористити истовремени устанак румунског

становништва кнежевина, који се под вођством Тудора Владимирескуа дигло против
домаћих првака – бољара. Ипак, ни Румуни нису показали ништа веће одушевљење од
Срба и Бугара када је требало да се удруже са грцима, које су поистовјећивали са
угњетачком влашћу фанариотских господара. Пошто су османске снаге потукле његову
слабо опремљену војску у бици код Драгачана јуна 1821. године, Ипсилантис је био
приморан да побјегне на хабзбуршку територију, чиме је његов упад претпио коначан
неуспијех.

Недуго послије Ипсилантисовог преласка преко Прута, на Пелопонезу је дошло до

мјестимичних оружаних сукоба који су крајем марта попримили резмјере општег устанка
(25.вмарт 1821.). послије жестоких борби обиљежених обостраним звјерствима, бројчано
много слабији Турци били су принуђени да пређу у одбрану, повукавши се у своја
приобална утврђења. Традиције клефтског ратовања показале су се изузетно драгоцјеним
за побуњене Грке, док су им њихове поморске вјештине омогућиле да брзо загосподаре
Егејом. Ипак, послије ове почетне грчке иницијативе, сукоб је прилично брзо доспио у
војну пат-позицију. Када су вијести о устанку стигле до Западне Европе, либерално јавно
мњење захватио је талас одушевљења и убрзо су се у борбу за грчку ствар укључили
многи филхеленски добровољци, међу којима је најпознатији био пјесник Бајрон. Широм
Европе филхеленски комитети су прикупљали новац за ратне потребе и помоћ жртвама,
нарочито пошто су се рашириле вијести о великом покољу хришћана на Хиосу априла
1822. године. Филхеленска агитација је колико-толико допринијела да владе Свете
алијансе коначнно донесу одлуку да се умјешају у сукоб.

Почетни успијеси устаника поставили су на дневни ред питање управљања

територијама које су биле под њиховим надзором. У року од само неколико мјесеци
појавиле су се три обласне владе, а почетком 1822. године усвојен је први устав. Наредне.
1823.године, устав је прерађен, а три обласне владе су спојене у једно централно управно
тијело. Међутим, стварање јединствене владе донијело је са собом страначке подјеле и
сплеткарење. До 1821. године свађе међу устаницима изродиле су се у грађански рат, што
ће се догађати и касније у вријеме тешких националних криза.

У даљем току рата, састав појединих групација на устаничкој страни и савезништва

између њих често су се мијењали. Пелопонеске коџабаше су се бориле да сачувају моћ и
повластице које су имале под старом управом, док су, с друге стране, бивши клефти, а
сада устаничке војводе, међу којима је најистакнутији био Теодорос Колокотронис, били
исто тако одлучни да приграбе за себе дио политичке моћи примјерен њиховој пресудној
улози у вођењу рата. Острвски бродовласници, чији је допринос у рату на мору био
знатан, такође су жељели свој дио политичког плијена. Мала група позападњачених
интелектуалаца можда није била војнички значајна, али је имала несрезмјерно велики
утицај, који јој је омогућио да у заметке нове државе угради обиљежја либералног
уређења.

Подјеле које су чиниле позадину рата могу се уопштено тумачити као борба за
власт између „војне“ или „демократске“ и „цивилне“ или „аристократске“ странке. Док се
за бивше клефте може рећи да су, на извјестан начин, представљале широке слојеве
становништва, „цивилна“ странка је одражавала интересе пелопонеских коџабаша,
острвских бродовласника и мале групе фанариота који су стекли прва политичка искуства
под Османлијама, али су везали своју судбину за устанике. Био је то јаз између
модернизатора и треадиционалних елита.
 Модернизатори, махом школовани на Западу, одјевени по западној моди и препуни
националноромантичарских фраза, тежили су да увезу западне установе „од главе до
пете“, сасвим занемарујући чињеницу да се грчко друштвво под османском влашћу
развијало на битно другачији начин од држава Западне Европе. Традиционалне елите, чији
је начин одјевања симболично одражавао њихову опредјељеност за стари поредак, водиле
су главну ријеч у друштву из раздобља прије Рата за независност. У недостатку некаквог
одређеног националног програма, они су били ријешени да, шта год будућност донијела,
очувају своје првенство и у новој независној држави. У суштини, они су независност
замишљали као замјену турске власти сопственом олигархијом.

Док су се грчки устаници свађали и повремено тукли међу собом, њихов војни
положај се драстично погоршао, јер је султан Махмуд II у настојању да угуши побуну
пронашао савезника. Био је то Мехмед Алија, владар Египта и формални турски вазал, са
својим сином Ибрахим-пашом. Пошто им је у замјену за помоћ, обећа велики дио ратног
плијена, они су најприје суровим мјерама умирили Крит, да би се затим Ибрахим-паша,
који је током 1825. године нагомилао велике снаге на Пелопонезу, немислосрдно окомио
на устаничка средишта. Озбиљно војно угрожени и захваћени све већим очајањем Геци су
се обратили великим силама са молбом да нађу рјешење за невољу која их је снашла.
Године 1825. британски министар спољних послова Џорџ Канинг, који је гајио искрене
симпатије за грчу ствар, одбио је приједлог неколицине вођа да се донесе „Акт о
потчињенњу“ којим би устаничка Грчка била стављена под британску заштиту. Умјесто
тога, изасланство са војводом Велингтоном на челу постигло је у Петрограду споразум
(Петроградски протокол), којим су Британија и Русија преузеле обавезу да посредују у
сукобу. Лондонским уговором 1827. године њима се придружила Француска. Ова
политика, коју је Канинг означио као „мирно уплитање“, достигла је врхунац октобра
1827. године битком код Наварина, посљедњом великом битком епохе једрењака, у којој
су здружене британске, руске и француске поморске снаге под заповједништвом адмирала
сер Едварда Кодрингтона уништиле турско-египатску флоту. Положај Османлија постао је
још слабији када је априла 1828. године избио нови рат с Русијом, у којем је турска војска
претрпјела озбиљне неуспијехе. Мјешање великих сила довело је до тога да је неки вид
независне грчке државе постао неизбјежан. Међутим, одређивање граница нове државе,
њеног уређења и услова под којим ће она остварити свој суверенитет, заокупљаће још
неко вријеме грчке устанике и представнике великих сила.

Маја 1828. године устаници су на скупштини у Трезену донијели свој трећи устав.
Том приликом, скупштина је за првог председника Грчке изабрала грофа Јоаниса
Каподистријаса, који је ступио на ту дужност јануара 1828. године. Он је био мајстор
дипломатске вјештине, али као човјек одгојен у традицији руског самодржавља није имао
много слуха за либералне одредбе Трезенског устава, а ни стрпљења за страначке
размирице у скупштини, па је умјесто ње увео двадесетседмочлано тијело названо
Панелинион, које је било под његовим непосредним надзором. Каподистријас је имао два
основна задатка: постављање темеља државне организације у земљи опустошеној
вишегодишњим жестоким борбама и обезбјеђивање што повољнијих граница за нову
државу. Током троипогодишњег председниковања настојао је да створи националну
војску, да подари држави управну организацију и образовни систем, да побољша
саобраћајне везе и обнови уздрману привреду. Ухватио се у коштац са питањем „државне
земље“, то јест напуштених турских имања чији су власници побјегли. Каподистријас је
гајио наду да ће кичму нове државе чинити слободни сељачки посједи, али је наишао на
противљење војвода и пелопонеских коџабаша који су били ријешени да се дочепају што
је могуће већег дијела расположиве земље.

Послије дуготрајних преговора, уз учешће амбасадора три „силе посреднице“ –

Британије, Русије и Француске – при османској Порти, утврђена је граница која је ишла од
Арте на западу до Волоса на истоку. Обухватавши Пелопонез, јужни крај Румелије и један
број острва ближих копну, нова држава је испала већа него што су силе првобитно
замислиле, али у њој је ипак живјело мање од трећине укупног броја грчких становника
ОЦ из времена уочи избијања рата. Дио цијене за пристанак сила на независност чинила је
и одредба по којој је грчка требало да буде насљедна монархија, са краљем из једне од
оних европских владарских кућа које нису биле у непосредном сродству са британском,
руском или француском. Пошто је Леополд од Сакс-Кобурга одбио грчки престо, избор
сила пао је на малољетног Ота од Вителсбаха. Другог сина баварског краља Лудвига I.

У међувремену, упркос знатним успијесима које је постигао на дипломатском

пољу, Каподистријас је својом ауторитативношћу и увјерењем да Грци још нису способни
да сами управљају собом, изазвао отпор утицајних слојева друштва. Не скривајући свој
презир према елитама грчког друштва, одбацивао је прваке као „хришћанске Турске“,
војводе као „лопове“, интелигенцију као „будале“, а фанариоте као „Сатанину дјецу“.
Пошто је тако отуђио од себе практично све оне који су имали главну улогу у вођењу рата
и који су природно очекивали да ће у новој држави добити моћ и признања, Каподистријас
је навукао бијес моћног братства Мавромихалиса из области Мани на југу Пелопонеза. На
крају, двојица припадника овог братства сачекала су председника на улазу у цркву у
привременој престоници Нафплиону и убили га, 9. октобра 1831. године. Са њиговом
смрћу мали огранак Грчке који је уживао независност поново је утонуо у безвлашће.

Изградња нације. „Велика идеја“ и национални раскол (1831–1922)

Грци уопште нису били потписници споразума закљученог маја 1832.године

између Британије, Франсуске, Русије и Баварске, којим су одређени услови под којима ће
краљ Ото ступити на престо и којим је Грчка стављена под „гаранцију“ трију „сила
заштитница“. Иако је млади краљ дочекан с искреном добродошлицом када је фебруара
1833. године стигао у привремену престоницу нафплион, проблема са којима су се он и
његова бројна баварска свита суочили било је безброј. Рат који је с прекидима трајао
скоро 10 година несумњиво је допринио да се национална осјећања учврсте и зван
интелигенције и уског круга оних који су сносили главну одговорност за вођење рата, али
и нови владари Грчке су се, у суштини, ипак суочили не само са проблемом изградње
државе него и са проблемом изградње нације.

Чињеница да се у границама новог Краљевства нашао тако мали дио (мање од

трећине) грчког становништва ОЦ, представљаће стални извор напетости све до 1922.
године, када је иредентистички пројекат познат као „Велика идеја“ сагорио у пепелу
Смирне. Заступници овог пројекта тежили су уједињењу свих области источног
Средоземља насељених Грцима у једну државу чија би престоница била у Цариграду.
Израз „Велика идеја“ први је сковао Јоанис Колетис, хеленизовани Влах, који је израстао
у једну од најутицајнијих политичких личности током прве двије деценије постојања
независног Краљевства. Године 1844, у расправи око доношења првог устава, Колетис је
енергично бранио интересе јетерохтона, Грка из области изван првобитних граница
Краљевства, насупрот хегемонистичким склоностима аутохтона, -„стародједелаца“ из
крајева који с чинили језгро борбе за независност. Он је истрајавао на становишту да Грци
нису само житељи Краљевства него и сви они који живе у било којој области повезаној са
грчком историјом или грчким родом. Сходно томе, постојала су два средишта хеленства:
Атина, престоница Краљевства, и „Град“ Цариград, „сан и нада свих Грка“.

„Велика идеја“ је постала врховна идеологија новонастале државе. У том погледу

она нипошто није представљала јединствену појаву на Балкану 19. вијека. Срби, Румуни,
Бугари и Албанци имали су сваки своје снове налик сну о „великој Грчкој“, и тежили су
њиховом остварењу. Али, док су остали балкански народи били сразмјерно компактно
насељени, Грци су били расејани широм источног Средоземља. Грчко становништво
живјело је у широком појасу који је обухватао јужни дио Балканског полуострва, омеђен
линијом од Валоне (сада Блоре у Албанији) на западу до Варне (у данашњој Бугарској) на
истоку. У сјеверним дијеловима тог појаса оно је било неразмрсиво измијешано са
Србима, Бугарима, Албанцима, Турцима и Власима.

На Кипру и криту постојале су прилично бројне муслиманске мањине, али на

егејским острвима живјело је готово искључиво грчко становништво, па ипак већина тих
острва није била обухваћена границама из 1832. године. Поред тога, веома много грка
живјело је у самој османској престоници, по облама Мраморног мора, дуж западног
прибрежја Мале Азије, са нарочито великом концентрацијом у Смирни, и, најзад, у
Кападокији, у средишту Анадолије. У свим овим и другим крајевима Мале Азије, па и
самом Цариграду, многи Грци говорили су турски. Још једна велика скупина Грка
насељавала је Понт, област између Понтских планина и јужних обала Црног мора.
Понтски Грци су говорили посебним обликом грчког језика; велики број њи преселио се
почетком 19. вијека на руске обале Црног мора.

Најпречи задатак новог Краљевства било је поправљање разарања која је за собом

оставило вишегодишње ратовање и организовање установа неопходних за функционисање
нове државе. Рат је уништио трговину. Сва велика средишта грчког трговачког
предузетништва, попут Смирне, Солуна и Цариграда, остала су у оквиру ОЦ и чак су
наставила да привлаче досељенике са територије Краљевства. Питање расподјеле
„државне земље“ остало је неријешено, док је озбиљну пријетњу стабилности младог
Краљевства представљало постојање великих скупина наоружаних припадника
нередовних војних снага. Огорчени тиме што нису добили одговарајуће признање за свој
допринос ратним напорима, тек понеки међу њима укључили су се у редовну војску под
заповједништвом баварских официра, док су се многи одали, или вратили, разбојништву
које ће бити значајан друштвени и политички проблем кроз цијели 19. вијек. Међутим,
разбојници су могли добро да послуже властима које су их у тренуцима када би односи са
Турском запали у кризу користиле за изазивање немира са друге стране границе. Граница
је, такође, пружала разбојницима погодно уточиште када би се нашли на удару снага
закона и реда. Најзад, разбојници су неријетко уживали заштиту политичара,, који су у
њима видјели погодно средство за вршење притиска на непослушне бираче.

Пошто је Ото био малољетан, земљом је до 1835. године управљало намјесничко

вијеће састављено од тројице Бавараца. Намјесници су имали мало разумијевања за жеље
оних који су непоседно учествовали у борби за независност и који су сматрали да су им
плодоби побједе ускрећени. Исто тако, покаали су готово потпун недостатак осјећаја за
грчке традиције, уобличавајући установе нове државе према западноевропским узорима.
Образовни систем је заснован на француском и њемачком моделу. Уведено је кривично и
грађанско законодавство које је одражавало римске правне традиције континенталне
Европе, не узимајући у обзир постојеће обичајно право. Рјешење црквеног питања из 1833.
године којим су прекинуте везе са Васељенском патријаршијом, а црква проглашена
аутокефалном и у знатној мјери потчињена надзору државних власти, представљало је још
један раскид с традицијом. Односи с Патријаршијом званично су обновљени тек 1850.
године, када је ариград признао рјешење из 1833.

Одлука да се за сталну престоницу одабере Атина одражавала је културну

оријентацију нове државе према класичној прошлости. Тек средином вијека развило се
интересовање за средњовјековну, византијску прошлост Грчке и учињени су покушаји да
се класично, средњовјековно и савремено раздобље грчке историје теоријски повежу у
један непрекидан ток. Усредсређеност на класичну прошлост долазила је до изражаја у
школама и на Атинском универзитету, гдје је највећа пажња посвећивана проучавању
културе старе Грчке и катаревуси, „пречишћеном“ облику језика, вјештачкој творевини.
Основан 1837. године, Универзитет је схватан као главна погонска јединица у
настојањима да се „рехеленизује“ неослобођено грчко становништво ОЦ. Поред студената
из Краљевства, привлачио је полазнике из свих осталих крајева грчког свијета, који су се
касније враћали у завичај да шире знање и хеленство.

Чак и послије окончања намјесништва 1835. године, баварски утицај је остао

снажан и веома неомиљен. Додатни извор напетости било је упорно одбијање краља Ота
да земљи подари устав, иако је то било предвиђено рјешењем о успостављању независне
Грчке. Па ипак, у Краљевству је бујао живот у чијем су се средиштву налазили замеци
политичких странака које су водиле поријекло још из времена Рата за независност.
Чињеница да су те странке биле познате као „енглеска“, „француска“ и „руска“ говори
сама за себе, а њихове вође одржавале су блиске односе с изасланицима трију сила
заштитница у Атини. „Енглеска“ странка окупила је оне који су били најогорченији
Отовим одбијањем да прихвати уставну владавину. „Француска“ странка је такође
захтјевала доношење устава, али њене писталице су се залагале и за одлучније кораке у
правцу остваривање „Велике идеје“. „Руска“ странка, чије присталице није толико бринуо
непостојање уставне власти колико распад веза са Патријаршијом, окупљала је
конзервативне чиниоце друштва.

Године 1839. на видјело је изашла тајнаствена завјера филортодокса (пријатеља

православља), која је изгледа имала за циљ да натјера Ота или да пређе из католичанства у
православље или да абдицира. Узнемирење је изазвало и то што Ото и његова супруга
нису имали потомство. Од 1837. године предсједник владе је увијек био Грк, а посљедњи
баварски војници напустили су земљу 1838, али баварски утицај је остао јак, а министар
војни је био Баварац. Истовремено, нарасло је нерасположење према хетерохтонима,
Грцима који су се доселили у Краљевство тек послије стицања независности, и који су,
захваљујући бољем образовању, обезбиједили себи несразмјерно велики број високих
положаја у држави, на огорчење учесника Рата за независност који су сматрали да им је
ускраћено оно што су у борби стекли. Наметање претешких пореских оптерећења, док су
истовремено највећи дио скромних државних прихода гутали неумјерени трошкови за
војне потребе и отплаћивање зајма који су велике силе одобриле по стицању
независности, такође је доприносило све већем нарастању опозиционог расположења.

Врхунац тог расположења означио је државни удар изведен 3. септембра 1843.

године, први, али никако и посљедњи је прошао без крви и уживао је широку подршку у
народу. Ото је брзо прихватио основни захтјев политичара и официра који су стајали иза
удара – сазивање уставотворне скупштине са задатком да изради нацрт устава. Званичним
проглашењем овог документа марта 1844. године, Грчка је већ у раној фази свог развоја
добила обиљежја либералне парламентарне демократије. Ипак, калемљење западњачког
обрасца уставне власти на једно традиционално друштво, чији се систем вриједности
изграђивао под пресудним утицајем вишевјековне османске владавине и стога битно
разликовао од оног који је преовладавао у западноевропским друштвима захваћеним
процесом индустријализације, од почетка је изазивао проблеме. Напетост која је постојала
између демократских форми и традиционалних ставова и начина понашања утицала је да
развој парламентарних установа у Грчкој крене странпутицом. Поред тога, Ото је убрзо
показао да није склон поштовању правила игре одређених уставом и, уз прећутну
подршку виспреног политичара влашког поријекла Јоаниса Колетиса, завео је неку врсту
парламентарне диктатуре. Привилегије (русфети), које је Колетис дијелио у спрези са
голом силом, показале су се довољним да отклоне сваку могућност да новостворена
скупштина омете спровођење краљевских прерогатива.

Међутим, до почетка 50-тих година 19. вијека већ је стасавао нови нараштај који
није учествовао у рату за независност и којем није била блиска беспоштедна јагма за
положаје између политичара чији је главни циљ у вршењу власти био да искористе
државу као далеко највећег послодавца у земљи за дијељење привилегија својим
гласачким клијентелама и члановима шире породице. У исто вријеме, старе политичке
групације, засноване на „енглеској“, „француској“ и „руској“ странци, постепено су
ишчезле. Ото је доживио краткотрајни узлет популарности за вријеме Кримског рата,
захваљујући својим ватреним иступањима у прилог „Великој идеји“. Избијањем овог рата
између Русије и ОЦ, 1854. године, Грчкој се на изглед пружила прилика да искористи
расуло ОЦ. Герилске групе, у којима су запажену улогу имали разбојници и студенти,
убачене су преко границе у Тесалију, Епир и Македонију. Али европске силе стале су у
одбрану интегритета ОЦ, и Британије и Француска су од маја 1854. до фебруара 1857.
године држале под својом окупацијом атинску луку Пиреј како би извршиле притисак на
Грчку да се окане изазивања немира преко границе.

Окупација атинске луке 1854–1857. године представљала је један од

најочигледнијих примјера мијешања „сила заштитница“ у унутрашње ствари Грчке за све
вријеме од увођења њихове гаранције 1832. године, до формалног укидања 1923. Отова
политика отвореног стремљења „Великој идеји“ не само да није уродила плодом него је
била у супротности са разумијевањем које је он показивао за аустријско противљење
уједињењу Италије. Сва стара незадовољства која су подстакла удар из 1843.године
поново су избила на површину. Године 1862, послије једног неуспијелог покушаја убиства
краљице Амалије, атински гарнизон је искористио тренутак када су краљ и краљица били
на путу по Пелопонезу да изврши удар и збаци Ота с престола. По савјету изасланика
великих сила, Ото није пружао никакав отпор и повукао се у своју родну Баварску.

Отов изнуђени одлазак још једном је поставио пред велике силе задатак да Грчкој
одаберу владара. Сами Грци су на једном незваничном плебисциту исказали наклоност
према принцу Алфреду, другом сину краљице Викторије, али његова кандидатура је била
искључена пошто је припадао владајућој династији једне од сила заштитница. Избор сила
пао је на принца Кристијана Вилхелма Фердинанда Адолфа Георга из данске династије
Гликсбург, који је 1864.године ступио на престо као Ђорђе I, краљ Хелена. Ђорђева грана
династи Гликсбург владала је Грчком, са прекидама, све до 1974. године, а сама његова
владавина трајала је скоро 50 година, све до 1913. када је убијен. Као неку врсту мираза за
који се рачунало да ће стишати иредентистичко врење, Британија је уступила Грчкој
Јонска острва. Ово проширење, први територијални добитак од стицања независности,
увећало је становништво Грчке за око четврт милиона и увело у Краљевство област која је
била изложена западним утицајима више него ма који други дио грчког свијета. Исте
године уставотворна скупштина усвојила је нови устав., којим су проширене демократске
слободе дате 1844. године, мада је суверен задржао значајне прерогативе и имао знатна,
иако нејасно одређена, овлашћења у спољнополитичким питањима. Њих је краљ Ђорђе
користио без устезања, често путујући у иностранство и ослањајући се на своје разгранате
династичке везе.
 У почетку Ђорђеве владавине политички живот остао је углавном онакав какав је
био под Отом. Политичке странке биле су у суштини непостојане, више окпљене око
појединих истакнутих личности него око неке идеологије, и углавном су се бавиле
бескрајном јагмом за положаје.

Због неразвијености привреде, држава је попримала несразмјерно велики значај као извор
радних мјеста, а удио чиновника у укупном броју грађана био је далеко већи него у
Западној Европи. И број посланика у скупштини такође је био несразмјерно велик. У
бесконачном надметању за политичку моћ, а преко ње и за могућност да дијеле
привилегије својим клијентима, политичари су без устезања стварали шарене и
промјењиве коалиције. Изборна борба је била жестока и често груба, јер је од сваке смјене
власти зависило небројено мноштво положаја у државној служби. У таквим условима,
политичка стабилност показала се недостижном. Између 1870. и 1875. године, избори су
одржани 4 пута, а смијенило се 9 влада.

Покровитељско-клијентски односи прожели су све друштвене слојеве. Добре везе

омогућавале су лакше излажење на крај са тромим и недјелотворним чиновништвом, док
је дјељење привилегија у замјену за политичку подршку (русфети) служило као главно
погонско гориво иначе незграпне и споре државне машинарије. Закони које је грчка
скупштина производила у огромним количинама, у суштини су више служили да се у
њима проналазе „рупе“ него да буду поштовани.

Покровитељство се првобитно развило као нека врста одбрамбеног механизма пред

строгошћу и, нарочито, самовољом османског система власти. У тим околностима,
појединац је осјећао потребу за покровитељима и заштитницима који су могли да
посредују код османских власти и ублаже хировитост османског судства. Многи Грци
сматрали су обавезе које је наметала држава једва нешто мање угњетачким од османских,
па су вриједности и ставови уобличени под османском влашћу наставили да живе и у
раздобљу независности. Покровитељство се сасвим уклопило у званичне установе
парламентарне демократије. Мјесни коматархис (парртијски вођа) једноставно је преузео
улогу османског аге. Све до најновијих времена, скупштински посланици схватали су
дијељење привилегија својим гласачима не само као своју обавезу него и као нужан
предуслов политичког опстанка.
 Иако је постојао знатан раскорак између спољашње форме и стварне поллитичке
праксе, грчко друштво 19. вијека било је у суштини отворено. Потраживања која је
политичарима наметала њихова околина била су толика да се сразмјерно мало њих
обогатило о државном трошку. Осим тога, од политичких личности свих нивоа,
укључујући председника владе, очекивало се да слушају сваког па и најскромнијег
човијека који им дође с молбом, и они су то чинили. Најзад, препрека оним
најочигледнијим злоупотребама била је жива дјелатност, иначе веома тиражне, штампе,
која је уживала толику слободу да је често дозвољавала себи да прекорачи границе
пристојности.

При крају 19. вијека дошло је до можда неодлучног, али ипак опипљивог напретка
у правцу модернизације политичког система. Током првих година владавине краља Ђорђа
расло је незадовољство постојећим политичким животом који се у суштини окретао око
појединих личности, а не око проблема. Преокрет је наступио 1875. године када је краљ
Ђорђе прихватио начело да се убудуће мандат за састављање владе увијек повјерава
страначком вођи који ужива подршку већине посланика у скупштини. Међутим, прошло је
још шест година прије него што је Харилаос Трикупис, водећи модернизатор другр
половине вијека и главни заступник поменутог начела, успио да обезбиједи већину својој
Новој странци. Током преостале двије деценије 19. вијека углавном је на дијелу била једна
врста двопартијског система, у којем су се Трикупис и његов велики супарник Делијанис
смјењивали на власти.

Трикупис је у суштини настављао традиције прозападне струје у политичком

животу, а Делијанис традиционалне. Трикупис је сматрао да држава најприје мора
политички и привредно да ојача, па тек онда да размишља о упуштању у иредентистичке
пустоловине. Стога је настојао да стабилизује финансије како би привукао иностране
кредите, подстакне тек зачету индустријализацију, побољша саобраћајне везе изградњом
жељезница и пробијањем Коринтског канала и осавремени војску и морнарицу. Међутим,
такав програм био је веома скуп и изискивао је повећано опорезивање, па је представљао
лаку мету за омиљеног али демагошки настројеног Делијаниса, који се нескривено
супротстављао свему ономе што је Трикупис заступао. Пустоловна политика коју је
Делијанис водио кад је био на власти излагала је слабашну привреду тешким
напрезањима, као у случају неуспјеле мобилизације током бугарске кризе из 1885. године
која је за посљедицу имала блокаду од стране великих сила. Најзад, његова ратоборност
имаће за посљедицу пораз у Тридесетодневном рату против Турске 1897. године.

Колико год је Трикупис тежио миру као предуслову за успијешно спровођење свог
пројекта реформи, на домаћој политичкој сцени друге половине 19. вијека, као уосталом и
у 20. вијеку, углавном су превладавала спољнополитичка питања, и то до те мјере да је све
остало било потиснуто у други план. Повремени устанци на Криту (1841, 1858, 1866–1869,
1877–1878, 1888–1889. и 1896–1897. године) са циљем да се оствари еносис (уједињење)
„Великог острва“ са Краљевством, одржавали су односе са Портом у сталној напетости и
изазивали повремено уплитање великих сила. Током посљедњих деценија вијека спољна
политика је превасходно била усредсређена на области које су се простирале сјеверно од
границе с ОЦ. У великој кризи која је уздрмала Балкан између 1875. и 1878. године и
побудила снажно интересовање и супарништво међу великим силама, Грчка је углавном
остала по страни. Ипак, она је – ништа мање него Британија, Аустроугарскам па и Србија
– била веома забринута када се Русија, послије побједе над ОЦ у рату 1877–1878. године,
појавила као поборник стварања самосталне „велике Бугарске“, с обзиром на то да је ова
требало да обухвати и територије које су грчки националисти дуго прижељкивали за себе.
Грчка није била непосрдно заступљена на Берлинском конгресу у љето 1878. године, гјде
је „велика Бугарска“ знатно скресана, али је грчкој делегацији било допуштено да изнесе
своје захтијеве. Исход тога била је пресуда великих сила да ОЦ уступи Грчкој плодну
покрајину Тесалију, заједно са дијелом Епира. Још једна посљедица балканске кризе био
је прелазак углавном Грцима насељеног острва Кипра под управу Велике Британије, што
је означено Кипарском конвенцијом из 1878. године. Кипар је остао под османским
суверенитетом до 1914. године, када га је Британије званично припојила пошто је ОЦ
ушло у Први свјетски рат на страни централних сила.

Прикључење Тесалије, друго проширење грчке територије, није било резултат

иредентистичке агитације него посредовања великих сила, примакло је границу
Македоније. Са својим неразмрсиво измијешаним заједницама Грка, Бугара, Срба,
Албанаца, Турака и Влаха, Македонија ће током посљедње двије деценије 19. вијека и
прве деценије 20. вијека бити у средишту пажње грчког, бугарског и српског
национализма, од којих је сваки тежио да приграби што већи дио трошних османских
посједа на Балкану. Посебно су грчки сукоби са Бугарима често били жешћи него с
Османлијама. Стварање независне бугарске цркве 1870. године, догађај који је био један
од кључних тачака на путу бугарског националног освјешћавања, угрозило је грчку
доминацију у црквеној хијерархији на овом простору и изродило огорчено супарништво
између присталица Васељенске патријашије и Бугаске егзархије.

Средином 90-тих година 19. вијека борбу за Македонију бацило је у засјенак

избијање још једног устанка на Криту, овог пута уз подршку одушевљених националиста
из Краљевства окупљених око Етики етерије (Национално друштво). Упркос томе што се
за његово име обично везивала агресивна политика у области спољних послова,
предсједник владе Делијанис је у почетку иступао опрезно. Ипак, под снажним притиском
јавности, он је почетком 1897. године упутио бродове и војску на побуњено острво.
Услиједила је општа мобилизација, да би затим у априлу у тесалији избио
Тридесетодневни рат с ОЦ. Брз и понижавајући пораз открио је у пуном свјетлу
несрезмјеру између скромних војних могућности грчке државе и њених иредентистичких
тежњи.

Мировни уговор који је услиједио није био превише тежак за Грчку. Крит је добио
аутономију под османским суверенитетом, с тим што је за високог комесара постављен
принц Ђорђе, други син краља Ђорђа. Грчка је приморана да учини мање исправке
границе у корист Турске и да плати ратну одштету. На захтјев великих сила установљена
је Међународна финансијска комисија са задатком да надзире отплату огромног грчког
спољног дуга, пошто је 1893. године тадашњи предсједник владе Трикупис био принуђен
да објави банкротство државе. Слаби економски изгледи у домовини били су главна
покретачка снага исељеничког таласа који је кренуо 90-тих година 19. вијека, прије свега
према САД. По неким процјенама, између 1890. и 1914. године из земље се иселило око
350.000 Грка, готово искључиво мушког пола, што је износило скоро шестину укупног
становништва.

Пораз из 1897. године означио је почетак раздобља самопреиспитивања и сумње у

сопствене снаге, пошто је рат очигледно показао да су покушаји самосталног остваривања
„Велике идеје“ осуђени на пропаст. Постало је јасно да би Грчка у сваком међусобном
оружаном сукобу вјероватно извукла дебљи крај. Неки интелектуалци су доказивали да
будућност земље лежи у успостави некаквог кондоминијума са Турцима Османлијама.
Они су захтијевали да се сви напори уложе у даље побољшавање положаја Грка који су
још били под османском влашћу – а они су чинили више од половине укупног броја Грка
на простору источног Средоземља – ослањајући се при томе на успијешну дјелатност
самих тих људи који су у великој мјери успијели да поврате привредну, а донекле и
политичку моћ којом су располагали у ОЦ прије 1821. године. Током посљедњих деценија
19. вијека улагани су велики напори, углавном подстицани из Краљевства, да се свијест о
хеленском идентитету усади, не само у Грке у Македонији, него и у велике групације
грчког становништва у Малој Азији које су неријетко говориле турски. Међутим, већина
носилаца ове културне пропаганде ипак је рачунала на коначно ослобођење тих области
од стране Краљевства, а не на диобу власти с Османлијама. У исто вријеме, било је и оних
који су се залагали за изграђивање унутрашњих снага Краљевства као суштинског
предуслова за нове насртаје на ОЦ, сматрајући да је управо унутрања слабост била узрок
неуспијеха дотадашње стратегије сукобљавања.

Послије смрти Трикуписа и пораза из 1897. године не политичкој сцени

Краљевства испољиле су се старе слабости. Широке слојеве поново је захватило
разочарење пред повратком протекционаштва и демагогије својствених традиционалној
политици. Међутим, необично брзо – у року од само 15 година послије пораза који су јој
нанијели Турци – грчка ће израсти у младу силу у успону на простору источног
Средоземља. Заслуге за овај повратак самопоуздања послије болног пораза припадају
Елефтериосу Венизелору, који је своја прва политичка искуства стекао на аутономном
Криту, да би у први план грчке политичке сцене избио захваљујући Гудијском војном
удару из 1909. године.
Бугарска

Бугари су први балкански народ који је потпао под власт турских освајача. Они су
и посљедњи стекли независност. Половином 19. вијека код Бугара је дошло до културног
буђења. Оно је добрим дијелом било дјело пионирских просветитеља и писаца, који су са
своје стране уживали материјалну подршку све бројније нове класе имућнијих трговаца и
занатлија. За културним буђењем услиједила је политичка активност, која је била
дјелимично револуционарна, а дјелимично реформаторска. Најзначајнија тековина из
времена прије руско-турског рата 1877–78. године било је оснивање аутокефалне Бугарске
егзархије.

Турска владавина

Један од разлога касног буђења бугарског народа може се објаснити положајем у

близини средишта турске власти у Цариграду, и да се у бугарске крајеве населио велики
број Турака и других муслимана. Друга посљедица била је та што је турска војска брзо и
лако могла стићи у бугарске земље. И најзад, положај у источном дијелу Балкана изоловао
је Бугаре од земаља средње и западне Европе; Бугари нису имали никаквих непосредних
додира с било којом од великих европских сила.

Бугари нису били све вријеме угњетавани током вјековне турске владавине. У
почетку, они су се нашли у бољем положају него под својом властелом. Заправо, Турци су
могли тако лако освојити Бугарску јер их је народ дочекао као избавитеље који ће
окончати безвлашће и завести ред. Турци су у почетку у приличној мјери испунили та
очекивања. Пошто су поразили крсташку војску у бици код Варне 1444. године, успјели су
да консолидују власт над Балканским полуострвом и уведу редовну управну службу.

Турци су владали Бугарима у суштини исто као и Србима и Грцима. Подијелили су

земљу на пет санџака и примијенили уобичајено начело у питањеима вјере, језика и
локалне управе. Слиједили су уобичајену праксу да подстичу неке градове, села и
занимања давањем различитих степена пореских олакшица или потпуне самоуправе, или
једно и другог. На тај начин су давали повластице мјестима која су давала чуваре граница
и планинских кланаца, војну полицију, соколаре и коњушаре за султанове коње. На
сличан начин су повлашћивали и извјесне дјелатности које су сматрали значајним,
укључујући и говедарство, рударство, гајење пиринча и прављење ћумура.

Турска власту у Бугарској била је истовијетна као у осталим дијеловима

Полуострва, али је била непосреднија и буднија. У Бугарској није било самоуправних
подручја као што су нпр. Црна Гора или Мани у Грчкој.

Током периода послије самог освајања непосредна турска власт није представљала
терет. Права и повластице су били поштовани, друмови одржавани, трговина је цвјетала.
Али, временом, услови у Бугарској су се погоршали као и у другим дијеловима Царства. И
овдје је погоршање стања добило израз у све чешћим бунама. Неки устанци су били
изазвани подстицајима са стране. Један такав примјер представљају немири из 1598.
године надахнути успјешним отпором који је Турцима пружио Михаило Храбри. Сличне
буне пратиле су аустријски походи на Балкан 1689. Међутим, основни узрочник немира у
Бугарској било је стално погоршавање османских установа које се непосредно одражвало
и на свакодневни живот сељака.

Опадање дисциплине и морала у турској војсци представљало је озбиљну невољу

за Бугаре, чије су земље лежале дуж путева на сјевер према дунавском фронту. За вријеме
дуготрајних ратова с Аустријом, турски војници су пустошили бугарска села кроз која су
пролазили. У ранија времена посматрачи су извјештавали да дисциплинована османска
војска поштује приватно власништво и плаћа правичну цијену за све намирнице које
узима. Али до 18. вијека типични турски војник постао је исто толико недисциплинован
колико и недјелотворан, па је наносио више штете сељацима у околини путева којима је
пролазио него губитака непријатељу.

И општи слом османске управе имао је неповољно дејство на Бугаре. Због

слабљења средишње власти, покрајине су биле изложене отимачини и отвореном насиљу.
Крајем 18. и почетком 19. вијека бугарске земље су нарочито тешко погађала пљачкања
крџалија, наоружаних разбојника, који су крстарили земљом, пустошили и отимали
плијен. Пазван-Оглу је успио крајем 18. вијека да успостави популаран и суштински
независан режим у Видину управо захваљујући томе што је био довољно моћан да обузда
и плачкања крџалија и грабежљивих Портиних службеника.

Најзад, сељци у Бугарској су трпјели због ширења чифлука. Слабљењем царске

власти тимарски систем коришћења земље почео је да уступа мјесто знатно тегобнијем
чифлучком ситему. Сељаци су често на нове стеге одговарали побунама или бјежањем у
слободне планинске крајеве. У Бугарској су власници чифлука често користили крџалије
да чувају имања и да попуњавају радну снагу упадајући у села и насилно прикупљајући
људе.

Грчки архијереји

Поред турских званичника и крџалија, Бугари су се морали носити и са грчким

владикама и учитељима. Бугарска патријаршија укинута је послије пада Трнова 1393.
године. Током потоњих вијекова одржала се у Охриду бугарска архиепископија, која је
уживала извјестан степен стално умањиване аутономије. Али и она је укинута 1767.
годину дана након укидања Српске патријаршије. Тако је цариградски патријарх постао
непосредни и врховни поглавар свих православних у ОЦ.

Бугарски националисти огорчено су критиковали оно што су називали економским

израбљивањем и културним угњетавањем од стране грчких црквених великодостојника
током тог раздовља. Нарочито су оптуживали Грке да су узурпирали све високе положаје,
да се ти положаји редовно продају онима који највише понуде, а да се новац уложен у
куповину положаја враћа системским израбљивањем бугарских сељака. Тврдили су да
Грци спроводе политику културног империјализма тиме што наставу у школама држе на
грчком језику, што се у црквама служи грчка литургија и што се намјерно уништавају
стари бугарски рукописи, слике и споменици.

Оптуживање Грка за доминацију у школама, цркви и култури уопште било је

углавном оправдано. Али та доминација је у великој мјери била неминовна због културне
разлике између Бугара и Грка. Чињеница је да је у 18. и почетком 19. вијека између
појмова „грчки“ и „култура“ стављен знак једнакости. Сматрало се да је Бугарин
образован ако говори грчки, а ако га није умио говорити он је бар украшавао говор
понеком грчком фразом. Трговачка и приватна преписка се такође водила на грчком или
на бугарском исписаним грчким писмом.

Посматрана у том историјском контексту, културна превласт Грка постаје

схватљивија. Та превласт је била прихватљива док су Бугари били неписмени сељачки
народ који жели само да га пусте да се прехрањује радом на земљи и којег се не тиче
његова ни прошлост и будућност. Али чим су неки од њих почели да стичу националну
свијест, морало се очекивати да ће поставити питање грчке хегемоније. Бугарски
национални препород био је неминовно антигрчки исто колико и антитурски.

Снаге препорода

Средином 19. вијека Бугари су почели да показују значајне знаке буђења

националне свијести. Тај препород објашњавају разни чиниоци. Један је била неписменост
већег дијела становништва. Сељаци су наставили да говоре бугарским, па на њих није
могла утицати грчка писана култура. Њихова прасовлавна вјера заштитила их је од
Турака; ислам је прихватио само мали број Бугара.

Језик и вјера нису дозволили да Бугари постану Грци или Турци; нагли развој
трговине и занатства почетком 19. вијека помогао им је да постану активно свјесни да су
Бугари. Економски препород Бугара је много дуговао успијешном дјеловању колоније у
иностранству. Највећа је била у Цариграду, гдје је до 70-тих година 19. вијека успијешну
дјелатност развило око 30–40.000 Бугара – баштована, кројача и разних других занатлија.
Неки су стекли огромна богатства као лиферанти тканина, намирница и других
потрепштина за османску војску и двор. Многи су се обогатили у Букурешту, Одеси и
другим градовима у Русији и дунавским кнежевинама. У самој Бугарској, занати су
свјетали у средиштима као што су Габрово, Трново и Котел. То су били мали и забачени
планински градови. У њима се радије пословало него у великим градовима као што су
Софија, Варна или Рушчук, који су се налазили на главним путевима и били изложени
нередима тих времена.
 Економски препород Бугара је имао далекосежне културне и политичке
реперкусије. Нова класа трговаца и имућних људи уносила је динамику у друштво. Везе са
спољашњим свијетом давале су њеним припадницима нове идеје, а богатство им је
омогућавало да их спроводе у дјело. Они су нарочито били дјелотворни због тога што су
били организовани у еснафе. У тим еснафима научили су се самодисциплини и удруженом
дјеловању. Сваки еснаф је имао своју благајну, у коју су уплаћиване чланарине, глобе и
таксе на зараду. Прикупљени износи коришћени су и за финансирање рада на
националном препороду. Еснафи су отварали нове школе на бугарском језику. Њихови
чланови су чинили највећи дио читалачке публике која је куповала књиге, новине и
часописе. Еснафи су дали и највећи број вођа националног покрета. Бугарски национални
препород је у врло великој мјери био дјело бугарских еснафа.

Буђењу Бугара дале су допринос и стране земље. Србија је, због своје близине и
расне, језичке и вјерске сличности вршила јак утицај у западној Бугарској. Бугарски ђаци
похађали су српске школе у Београду, а бугарске књиге је штампала Књажеско-Србска
типографија. Неке бугарске вође пале су под утицај Доситеја Обрадовића и Вука
Караџића, па су се преко њих упознали са и с њемачко-словенским струјањима која су
зрачила из Беча и Прага. Србија је уопште била канал преко којег је средњоевропски и
руски утицај постепено допро до изоловане Бугарске.

Грчка је оставила дубљег трага у Бугарској. До половине 19. вијека велика већина
образованих Бугара је школована у Смирни, Атини, Солуну, Јањини и на разним егејским
острвима. Настава у тим школама је углавном била световна и просвећена захваљујући
духовној револуцији до које је у грчком свијету дошло у претходним деценијама. Тако су
идеје западног либерализма допрле до Бугара посредно, преко Грка. С временом су Бугари
схватили да је начело народности примјенљиво и на њих као што је примјенљиво на Грке.
Када су то увидјели, они су се окренули против дотадашњих учитеља.

Од свих страних земаља највећи утицај на бугарски препород имала је Русија. До

19. вијека руско-бугарске везе биле су ограничене углавном на вјерску сферу. Свештена
лица су размјењивала посјете и припадници руских црквених кругова су слали штампане
књиге у Бугарску. Сљедећа фаза у односима почела је када се велики број Бугара населио
руским градовима, нарочито на црноморском приморју. Многи од тих емиграната су се
обогатили и користили свој иметак за помагање и подстицање сународника у домовини.
Нарочито значајну улогу у бугарском препороду одиграла је заједница у Одеси.

Руски утицај постао је јачи и непосреднији послије Кримског рата, када су се Руси
заинтересовали за своју словенску сабраћу у Бугарској. Николај I и његови министри до
тада нису имали наклоности према револуцинарном националистичком покрету. Године
1858, међутим, у Москви је основан Словенофилски добротворни комитет с циљем да
помаже Јужним Словенима. То друштво је у пракси усредсредило пажњу на Бугаре.
Између 1856. и 1876. године око 500 бугарских студената је добило стипендије за студије
у Русији. То је у веома великој мјери појачало руски утицај у Бугарској, али се показало да
је природа тог утицаја била савим другачија од жељене. Многи од студената су пали под
утицај руских револуционара и вратили се кући као непомирљиви противници царске
аутократије. Без обзира на праву природу руског утицаја, он је од половине 19. вијека
надјачао утицај Грчке.

Културно буђење

Усамљени пионир бугарског препорода био је отац Пајсије, калуђер једног

светогорског манастира. Године 1762. он је написао једну историју Бугарске (Историја
славјаноб'лгарска) у којој је покушао да свој дуго подјармљени народ упозна са слоавном
прошлошћу. Његово дјело, посматрано као историја, нема никакву научну вриједност,
наивно и некритично, написано незграпним и извјештаченим језиком, пола
црквенословенским, а пола оновременим бугарским. Али оно је пуно националистичког
жара и дјеловало је као снажан подстицај на ограничене кругове у којима је читано.
Историја је 80 година остала у рукопису, али је толико често преписивана да је данас
сачувано 40 преписа.

Епископ Софроније Врачански насавио је Пајсијев рад. Двадесет година је

предавао у Котелу и подигао је нараштај родољуба. Године 1803. побјегао је у Букурешт
због несигурног стања. Он је преписао Пајсијев спис и написао допадљиву
аутобиографију „Живот и страдања грешног Софронија“. Једино његово за живота
објављено дјело је Недељник, збирка проповједи која је постала веома омиљена у многим
бугарским домовима. У својим проповједима позивао је народ да чита, да помаже школе и
образује своју дјецу како не би остала „немуште животиње“.

Бугарске заједнице у иностранству су сада почеле да дају свој допринос

националној стври. Године 1829. украјински историчар Јуриј Венелин објавио је књигу
„Стари и данашњи Бугари“. Био је то први покушај да се напише цјеловита историја
бугарског народа. Двије године касније, ово дјело је прочитао Васил Априлов, богати
бугарски трговац из Одесе. Опчињен причом о минулој слави Бугарске, Априлов је
напустио филхеленизам (био је приступио Хетерији и издашно је помагао) и свој живот и
богатство посветио је просвећивању свог народа.

Априлов је дошао до закључка да је народу најпотребније образовање. До тог

времена Бугари су имали само два типа образовних установа – црквене школе са
скромним и неплодним црквеним програмом, и чувене грчке школе које су биле световне
по назорима и напредне по методима, али су бугарским националистима биле
неприхватљиве јер је у њима образовање било грчко. Априлов је стога одлучио да користи
технике грчких школа, али у бугарске сврхе.

Априлов се побринуо за помоћ других трговаца у Русији и дунавским

кнежевинама, па је 1835. године у родном Габрову отворио прву модерну бугарску школу.
Била је то прва школа коју су водили Бугари, која је била намјењена Бугарима и у којој су
коришћени бугарски језик, уџбеници и зидне карте. Пошто није било довољно учитеља и
средстава, примјењиван је Ланкастер–Белов систем подучавања. Користећи најнапредније
ученике као помоћнике, једанн учитељ је могао да подучава или надзирава подучавање
чак и хиљаду ђака. У Габрово су почели стизати ученици из цијеле земље, а долазили су и
многи учитељи да науче нове методе и добију нове текстове. Широм земље почео је нагло
ницати све већи број школа организованих по габровском узору. Тако је осивање школе у
Габрову означило почетак краја грчке културне хегемоније.
Бугарска егзархија

Прва велика побједа бугарског национализма било је успостављање националне

цркве, познате као Егзархија. Почеци покрета за њено успостављање датирају из 20-тих
година 19. вијека када је су повремено упућивани захтјеви за исправљање финансијских
злоупотреба и постављање бугарских владика на чело бугарских епископија. Такви
захтјеви су упућивани с времена на вријеме све до раздобља Кримског рата, када је турска
влада издала реформни едикт Хатихумајун. Тај едикт је садржавао и једну одредбу којом
се посебно предвиђала реорганизација немуслиманских заједница или милета. Бугари су
поздравили ту одредбу зато што је давала наду да ће се реформом њиховог милета неким
од жалби, па чак и неким од њихових националних аспирација, можда удовољити.

Патријарх је одиста и сазвао сабор епископа и световњака, који је, између 1860. и
1862. године донио законске одредбе о учешћу световних лица у избору патријарха и
управљању световним пословима Цркве. Те мјере нису задовољиле Бугаре. Од 7 епископа
и 338 представника који су чинили сабор, само 4 су били Бугари. А када су та четворица
затражила са црквени порез буде тачно одређен и да се Бугарима дозволи да бирају
владике, били су одбијени с образложењем да црквени канони не праве разлику међу
народима.

Бугарска заједница у Цариграду сада је преузела вођство покрета за националну

цркву, објавивши почетком марта 1869. године, да Бугари убудуће неће признавати
јурисдикцију патријарха и грчких епископа. На Ускршњу недељу 15. априла 1860. године
бугарска црква у Цариграду је у богослужењу замијенила патријархово име султановим.
То је поновљено у још 30-так цркава широм Бугарске, а затим је дошло до избора једног
бугарског архијереја, Илариона Стојановића, за поглавара Бугарске цркве.

Бугари се више нису задовољавали захтјевима за финансијске реформе и избор

домаћих владика. Њихов циљ је био успостављање бугарске националне цркве. То је
довело до огорчености и дуготајаног сукоба с Грцима. Тај сукоб био је више политичке
него вјерске природе. Он је био више судар супарничког грчког и бугарског национализма
него што је био вјерски доктринарни спор. Неки Бугари су били вољни да прихавте
побољшање положаја под цариградским патријархом, док су други захтјевали посебну
националну цркву. И међу Грцима неки архијереји били су вољни да учине крупне
уступке ради очувања јединства цркве. Парадоксално је што их је у тим настојањима
омело то што су послије црквене реорганизације, спроведене на основу реформског
едикта, ојачали световни елементи који су по правилу били мање помирљиви према
Бугарима. Шездесете године 19. вијека биле су свједоци жестоке борбе грчког и бугарског
национализма вођене под образином црквеног спора.

У том сукобу учествовале су стране силе; неке због тога што су им се Бугари
обратили за помоћ, а неке да би унаприједиле властите интересе. Русија је, опште узев,
подржавала бугарске тежње, али је истовремено жељела да избјегне раскол и трудила се
да не одбије од себе Патријаршију и Грке.

Аустрија и Француска ду отворено подржавале католичку пропаганду на Балкану,

уз одобрење Порте, која се надала да ће тиме створити противтежу утицају Русије.
Обећавајући да ће се залагати за бугарске националне тежње, католици су успјели да
преобрате неколико Бугара у Цариграду и још неколико у самој матици. Године 1861.
основана је Бугарска унијатска црква, која је признавала врховну власт папе, а задржавала
православну догму и обреде. Та црква никада није стекла било какав значај. Већина
Бугара жељела је властиту цркву.

Подједнако неуспијешни били су и протестантски мисионари, нарочито зато што

протестантске силе нису биле вољне да подрже захтјеве за бугарску цркву. Највећи број
Бугара имао је исто тако мало воље да прихвати протестантизам као и католичанство.

Први већи уступак понудио је патријарх Јоаким у јулу 1860. године када је
предложио да се бугарски језик уведе у употребу у црквама и школама и да се на чело
неколико епископија поставе Бугари. Иларион Стојановић је одмах одговорио да ништа
мање од националне цркве сада неће бити довољно. Сљедећа значајна понуда дошла је
1867. године, када је нови патријарх Григорије VI, допустио оснивање аутономне бугарске
цркве чија би јурисдикција била ограничена на територију између Дунава и планине
Балкан. Због територијалне ограничености понуде, Бугари су одбили приједлог.

Питање које је раздвајало Бугаре и Грке било је од темљеног значаја и указивало је да је

цијели спор, у суштини, политичке природе. Кад се једном прихвати начело аутономије
Бугарске цркве, одмах се поставља питање граница те цркве. Грци су се плашили да ће
изгубити Македонију, па су захтијевали да се граница постави на планини Балкан. Бугари
су, с друге стране, захтијевали да становништво свих епархија само одлучи којој ће цркви
припасти. У овом ставу Бугаре су тајно подржавали Турци. На криту се очекивала још
једна од тамошњих повремених буна, па су Турци жељели да се обезбиједе да се Бугари
неће сврставати с Грцима кад започну невоље.

У настојању да постигне неку врсту компромиса, руски амбасадор у Цариграду, гроф

Николај Игњатијев навео је Порту да образује комисију од тројице Бугара и тројице Грка,
која ће проучити проблем. Комисија је уз помоћ турских званичника и Игњатијева
сачинила план прихватљив за обје стране. По њему, требало је да се установи национална
бугарска црква, а епископије би биле подијељене на сљедећи начин: 37 епископија би
припало Патријаршији, 25 Бугарској цркви, 4 Српској цркви, а 8 епископија је требало да
буду подјељене између Патријаршије и Бугарске цркве. Изгледало је да је све ријешено и
требало је само да патријарх да свој пристанак. Али он је захтијевао да неки бугарски
свештеници, који су дошли у Цариград без његове дозволе, најприје писмено признају да
су прекршили црквене законе. Због тога читав план је пропао.

Турци су окончали распру тако што су у марту 1870. године издали ферман којим је
успостављена аутономна бугарска црква, или Егзархија. На челу Цркве требало је буде
егзарх, којег бирају чланови синода. Требало је да Црква има јурисдикцију над 17
епископија. Члан 10 фермана одређивао је да се Егзархији могу додавати нове епархије по
изјашњењу двије трећине њихових становника. То је утрло пут ширењу Егзархије у све
крајеве насељене Бугарима.

Када је стварно основана у фебруару 1872. године, Патријаршија је Егзархију прогласила

јеретичком и изопштила егзарха и његове епископе. Истовремено је гомила Грка изашла
на улице Цариграда.

Ова неслога међу балканским народима није била краткотрајна олује. Током наредних
деценија, кад се Егзархија постојано ширила све чешћом примјеном 10 члана фермана,
Бугари и Грци су водили непомирљиву борбу за Македонију. С временом су се и Срби
забринули због ширења Егзархије, па су се и они окренули против своје словенске браће.
Тако је успостављање Егзархије било од непоседног и пресудног утицаја на много
расправљано македонско питање.

Што се бугарског националног покрета тиче, установљење Егзархије је била побједа од

непроцјенљиве важности. Патријарх Григорије VI је рекао 1867. године да Бугарска црква
ограничена на подручје сјеверно од Балканског масива представља „мост ка политичкој
независности Бугара“. Био је то, у ствари, чврст темељ за независну бугарску државу.

Револуционарни покрет

Напоредо с борбом против црквене превласти Грка текла је борба против

политичке подјармљености Турцима. У почетку, бугарски револуционари се нису осјећали
довољно снажни да сами поведу акцију за ослобођење. Умјесто тога, они су подржавали
друге балканске народе кад би се дигли на буну. Многи Бугари су се борили уз Србе под
Карађорђем и Милошем Обреновиће. Много више Бугара придружило се Хетерији и
борило у грчком рату за независност. Бугарски добровољци придруживали су се и руским
војним јединицама кад су ступале на Балкан 1806, 1811. и 1829. године.

30-тих година 19. вијека бугарски револуционари су почели да раде на ослобођењу

властите земље. Као и код других балканских народа, ставови појединих класа
становништва према револуцији у великој мјери су се разликовали. У планинама је било
хајдука, који су својим смјелим подвизима одржавали дух отпора, али их је било мало,
били су неорганизовани и без ширих погледа.

Савим другачије су биле чорбаџије. Они су били богати и често су се бавили

позајмљивањем новца или убирањем дажбина. Због тога су изазивали непријатељство код
многих сународника, тако да је назив „чорбаџија“ попримио антинационални призвук.
Ипак, многе чорбаџије су великодушно помагале школе и цркве и супротстављале се
очигледним неправичним поступцима турских власти. И поред тога, остаје чињеница да
су чорбаџије биле у тјесној вези с османским управним системом и да су од њега зависиле.
Они међу њима који су показивали више бриге за добробит шире заједнице подржавали су
мирне реформе, али су, скоро једнодушно, били против револуционарних мјера.
 Сељаци су били углавном инертни, мада је било и изузетака. Они се могу објаснити
ширењем чифлука, које је било најизразитије у другој четвртини 19. вијека у
сјеверозападном дијелу земље. Пада у очи да је управо у том раздобљу и у тој области
избио знатан број буна. Османска влада је била свјесна повезаности немира и неправичног
земљишног система. У неколико махова она је покушала да побољша услове и донијела је
један декрет, у јануару 1851. године, којим је предвиђало подијелу чифлучке земље
сељацима. Тај пропис није довео ни до чега, јер су против њега били не само
земљопосједници него и сељаци, који га нису прихватили зато што им није давао пуно
право на земљу. Тако су сељачки немири због земље у неким дијеловима Бугарске
допринијели јачању револуционарног покрета.

Политички најактивнији елементи у бугарском друштву потицали су из нове класе

трговаца и занатлија, укључујући и учитеље и писце. Они су били подијељени на двије
струје – реформаторе (који су тежили остварењу бољег положаја у оквиру османског
система) и револуционаре (који су нису тражили ништа мање него пуну независнот).
Реформаторе је оснажила досљедна и просвећена управа Мидхат-паше. Између 1864. и
1867. године Мидхат-паша је преобразио свој вилајет, у који је спадао већи број бугарских
земаља, у узорну покрајину. Немилосрдно је гушио сваку еволуционарну дјелатност, али
је истовремено основао аграрне банке и градио путеве, мостове и школе. И бугарске
заједнице у иностранству, које су активну учествовале у ослободилачком покрету, биле су
подијељене између револуције и реформације. Велика цариградска колонија била је
претежно реформистичка, пошто су повластице и благостање које је уживала непосредно
зависили од турске владе. За разлику од ње, букурештанска колонија је била великим
дијелом револуционарна. Румунска престоница је била узван домашаја турске полиције, а
довољно близу за лако одржавање веза преко Дунава. Тако је служила као главни штаб
небројених револуционарних група које су прикупљале оружје, ковале многобројне
завјере, а понекад организовале и покоју стварну побуну.

Године 1833. дошло је до побуне у Трнову, а сљедеће је избио још један устанак
дуж границе са Србијом. Године 1841. дошло је истовремено до устанка у Нишу на
српској граници, у Крк-Килиси близу Једрена и у Шумли западно од Варне.
Револуционари су очекивали помоћ од сила, нарочито од Француске, која је тврдила да је
заштитник хришћана у Турској. Једино је српска влада уложила значајан протест због
претјерано оштрих мјера Турака у сузбијању нереда. Француска влада је послала једног
економисту да испита прилике у Бугарској. Послије обимних путовања, француски
економиста је написао извјештај. У њему је турску управу описао као „насиље над
достојанством људске природе“. Ниједна сила се није осврнула на извјештај и апел, али су
ови списи први пут скренули пажњу западног јавног мњења на постојање Бугара и њихове
патње под Турцима.

Године 1849. и 1850. избиле су нове буне у сјеверозападној, видинској области.

Побуњеника је било око 10.000. године 1853. је дошло до још једног устанка, а наредне
године је знатан број Бугара побјегао под руску заставу да се бори против Турака у
Кримском рату. Међу учесницима у устанку 1841. године и Кримском рату био је један
занимљив млад човјек, Георги Раковски. Он је први из низа славних револуциионарних
вођа који су се јављали један за другим.

Раковски се придружио револуционарном покрету као шеснаестогодишњак. Када је

побуна 1841. претрпјела неуспијех побјегао је у Марсељ, затим се вратио у Цариград, а
потом се борио уз Русе у Кримском рату. Године 1863. обилазио је грчку, црногорску и
српску престоницу да би придобио подршку за бугарску ствар. Разочарала га је севичност
балканских народа и равнодушност великих сила. Раковски се окренуо својим Бугарима и
објављивао новине, писао поезију и ковао планове све док није преминуо од туберкулозе.

Имућни и сразмјерно конзервативни букурештански трговци нису одобравали

насилне методе и радикалне политичке и друштвене назоре Раковског. Они су прхватили
један за другим три плана за ослобођење бугарске уз помоћ са стране. У стварању првог
плана учествовала је група Бугара и Румуна, који су, у марту 1866. године, сачинили „Акт
од уједињењу Бугара и Румуна“. Њиме је предвиђено да два народа изврше припреме за
заједничку побуну, која би обухватила и Србе. Румуни су, међутим, престали да се
интересују када је унутрашња криза са којом су се суочили послије Кузине абдикације
ријешена избором краља у мају 1866.

Други план се залагао за двојну турско-бугарску државу, у којој би султан био

крунисан као и цар Бугара. Један бугарски одбор послао је султану Абдул Азизу почетком
1867. године петицију у којој су биле изложене појединости плана. Али Турци нису
одговорили на петицију.

Трећи план био је садржан у споразуму који је српска влада у мају 1867. склопила
са једним бугарским одбором у Букурешту. Споразум је предвиђао стварање
југословенске краљевине која би се састојала од Србије и Бугарске и на чијем би челу био
српски кнез Михаило Обреновић. Српска влада се обавезала „да пружи сву материјалну и
моралну помоћ за остварење заједничког циља“. Тај споразум као и неколико других
унутарбалканских пактова склопљених у то вријеме, зависио је од амбициозног кнеза
Михаила, који је организовао Балкански савез како би отјерао Турке из Европе. Кад је
Михаило убијен 1868. савез се распао, а српско-бугарски споразум је заборављен.

Послије смрти Раковског појавиле су се нове револуционарне вође које су

наставиле рад на припреми револуције. Међу њима су се истицали Љубен Каравелов и
Васил Левски. Левски је био млад ђакон, који је побјегао из манастира 1862. године да би
се придружио револуционарном покрету. Каравелов је као студент провео 9 година у
Москви, гдје је потпао под утицај идеја руских радикала. Године 1867. вратио се у
Београд, а сљедеће године се настанио у Букурешту, одакле је водио своју
револуционарну дјелатност. Године 1871. Каравелов и Левски су основали нов
револуционарни комитет у Букурешту и организовали тајну револуционарну мрежу у
Бугарској. Установили су и везе са српским и руским агентима, и до краја 1872. године све
је било спремно, како си они претпостављали, за усаглашен устанак. Али цијели покрет је
окончао један пустолов који је био ухваћен у пљачки и који је затим био принуђен да
открије планове. Ускоро потом Левски је ухваћен и погубљен, па су се тако наде
револуционара још једанпут изјаловиле.

Тада су се појавила двојица нових вођа, Христо Ботев и Стефан Стамбулов.

Обојица су током школовања у Русији прихватила учења нихилиста, а затим су отишли у
Букурешт, гдје су заједно објавили књигу родољубивих пјесама и бацили се на
револуционарни организациони рад. Стамбулов је добио задатак да настави илегални рад
Левског у Бугарској. Прерушен у путујућег продавца књига, он је обилазио земљу и
обнављао и проширивао групе које је образовао Левски. Један од чланова га је издао
Турцима, па је морао побијећи у Букурешт. Тамо је стигао у прољеће 1875. године, а
неколико мјесеци касније стигла је вијест о устанку у Херцеговини.

У том тренутку револуционари су знали да им устанак пружа повољну прилику да

наставе рад на спровођењу својих планова. Извршили су припреме за још један устанак.
Турци су заплијенили њихове поруке и приморали их да се лате оружја у септембру 1875.
Не наишавши на одазив, покуњени побуњеници су побјегли у планине, с Турцима за
петама. Још једно поглавље у причи о револуцији у Бугарској приведено је неславном
крају.

У тој фази дошло је до једног спора у вези са проневјером средстава, и Ботевљев

комитет се распао. Појавило се сада једно ново тијело, у коме је најутицајнији био
револуционар Георги Бенковски. Направљени су планови за устанак који би започео 13.
маја 1876. Умјесто тога, побуна је, због издајства и хапшења, почела 2. маја, у граду
Панађуриштву у средњој Бугарској. Мноштво се окупило на тргу, пјевало револуционарне
пјесме и слушало ватрене говоре, а затим се растурило да убија Турке гдје год их је могло
наћи.

На одмазду није требало дуго чекати. Одушевљени побуњеници су од почетка

починили неколико кобних грешака. Дозволили су да им неки Турци умакну и зазвоне на
узбуну. Нису пресјекли телефонске линије ни спалили мостове. Што је било најгоре,
умјесто да концентришу снаге, оставили су их изоловане и раштркане по селима. Тако су
Турци могли без отпора да групишу своје снаге и започну уништавање села за селом.
Турци су прикупили око 5.000 редовних војника и знатан број нерегуларних башибозука
регрутованих међу локалним живљем. Градови и села падали су једни за другим у руке
тих башибозука. Они су били нарочито дивљачни због ранијег покоља муслиманског
живља у њиховим селима. Кад су пљачкања, паљевине и убијања коначно престали, међу
рушевинама било је око 3.100 хришћанских и око 400 муслиманских жртава.

Занчајнија од броја жртава била је међународна реакција на то крвопролиће. У

Русији и Западној Европи, а нарочито у Великој Британији, дошло је до општег огорчења
због „бугарских ужаса“.

Стварање Бугарске: 1878 – 1914.

 Године 1878. успостављена је аутономна бугарска држава, а 1885. године успјели
су да припоје Источну Румелију.

Динамика бугарске политике

Дизраели је на Берлинском конгресу растурио Тројецарски савез. Руси су били

толико огорчени да се једно вријеме чинило да ће ступити у савез с Француском. То је
пробудило стари Бизмарков страх од континенталне коалиције против Њемачке сличне
оној која је скоро поразила Фридриха Великог. Да би предуприједио ту опасност, Бизмарк
је 7. октобра 1879. године склопио епохални савез с Аустријом.

Савез Аустрије и Њемачке је покренуо Александра II; он није био вољан да склопи
савез с републиканском Француском. Али није хтио ни да остане изолован у источној
Европи. Једина алтернатива била је да се обнови Тројецарски савез, па је то и учињено,
углавном на Александрово залагање, 18. јуна 1881. године. Што се Балкана тиче, одредбе
обновљеног Савеза давале су Аустрији одријешене руке да анектира Босну и Херцеговину
кад год зажели и допуштале су неометано уједињење Источне Румелије и Бугарске кад то
буду налагале околности. Савез је предвиђао и да се на Балкану не могу вршити промјене
територијалног стања без претходних консултација и сагласности страна потписница.

Тај споразум је уређивао односе Аустрије и Русије на Балкану, али није отклонио
њихово супарништво. У том надметању Аустрија је имала далеко више успијеха. Она је
склопила савез са Србијом и Румунијом 1881. и 1883. године. Русија је много рачунала на
Бугарску, али Бугари су своју новостечену независност схватили озбиљно и снажно се
супротстављали сваком спољном мјешању. У року од неколико година отворено су
раскинули с Русијом и очекивали су да им Запад пружи подршку.

Берлинским споразумом било је предвиђено да се прије него што се изабере кнез

одржи скупштина бугарских „нотабла“, „под надзором једног руског царског
представника“, који ће припремити устав. Цар је одредио да у Бугарску оде кнез
Александар Дондуков Корсаков. Дана 22. фебруара 1879. Дондуков Корсаков је званично
отворио скупштину бугарских угледника у Трнову. Од 231 представника, 21 је именовао
Дондуков, 89 су били изабрани, а осталих 121 били су учесници по положају као
припадници православне црквене хијерархије, муслиманске и хебрејске вјероисповјести и
чланови покрајинских и окружних вијећа.

Чим је на скупу отворена расправа, испољила се подјељеност, која се убрзо

искристалисала у Либералну и Конзервативну странку. Многи челници Конзервативне
странке школовали су се на Западу и били су увјерени да неписмени сународници нису
спремни за демократску самоуправу. Они су сматрали да политичку власт треба повјерити
виђенијим грађанима преко система посредног гласња или преко промишљено изабраног
горњег дома. Осим тога, они су били склони да благонаклоно гледају на Русију као на
браниоца конзервативних начела. За разлику од њих, многи челници Либерала су стекли
образовање у Русији, али су се у земљу вратили задојени разним варијантама
нихилистичко-револуционарних учења и снажном одбојношћу према царском
самодржању. У унутрашњој политици одлучно су се залагали за начело пуне суверености
народа и противили су се свим смицалицама које су имале циљ да ограниче учествовање
грађана у управљању.

Либерали не само да су уживали подршку народа, него су имали и превласт у

скупштини нотабла. У складу с тиме, устав који је усвојен 29. априла 1879. године био је
изванредно либералан документ. Он је јамчио грађанска права и велики дио власти
преносио на скупштину изабрану општим правом гласа. Покушај конзервативаца да уведу
горњи дом ја лако осујећен. За кнеза Бугарске изабран је Александар од Батенберга дан
после усвајања Устава. Батенберг је био њемачки кнез, по брачној линији био је у
сродству с енглеском краљевском породицом, био је омиљени нећак руског цара и борио
се као добровољац у руској војсци против Турака. Био је наочит млад човјек, висок и
достојанствен, војничког држања и пријатне нарави. Ускоро се, међутим, показало да је
Александар не само неискусан него и да му недостају проницљивост и државничке
способности. Он је често правио грешке у процјени дипломатске ситуације; осим тога,
упорно је настојао да своју примитивну сељачку земљу преобрази у снажну војничку и
аристократску државу по њемачком узору. Породична схватања и војнички одгој навели
су га да на Трновски устав гледа као „смјешно либералан“. Тај став га је морао довести у
сукоб с вођама либерала.

Друга реметилачка снага у Бугарској били су представници Русије. Неки су

слиједили спољну политику свог миснистра спољних послова, која је налагала одржавање
добрих односа с Енглеском и Аустријом и строго поштовање Берлинског споразума.
Други су били ватрени панслависти, који су тај споразум презирали из дна душе и
отворено га пренебрегавали. Трећи су слиједили наређења свог министарства рата, које је
жељело да обучи снажну и поуздану бугарску војску и изгради стратешки важну
жељезничку пругу од Дунава до Софије.

Неуспијех Русије у Бугарској: 1878 – 1885

Принц Александар је стигао у Бугарску почетком јуна 1879. године. Избори за

скупштину одржани су 12. октобра, и либерали су добили велику већину. Настала је пат
позиција, али је Александар за председника владе поставио конзервативца, који је сада
био суочен с претежно либералном скупштином. Александар је најзад наредио да се 25.
јануара 1880. одрже нови избори, али либерали су имали превласт у Скупштини, а руски
генерал Петар Паренсов, који је заповједао војском, подржавао је у складу с
инструкцијама свог Министарства рата либерале у вези с питањем устава.

Једино што је Александру преостало било је да се обрати цару. Прилика се указала

у фебруару 1880. године, кад је дошао у Петроград на прославу годишњице цареве
владавине. Александар II је пристао да смијени Паренсова, али није хтио да одобри да се
одмах укине Трновски устав. Умјесто тога, захтјевао је да се либералима допусти да
остану на власти како би се видјело да ли Устав јесте или није дјелотворан инструмент
управе. Кнез Александар је прихватио ту одлуку са задовољством.

Либерали су 5. априла 1880. образовали владу и остали на власти годину дана.

Њихов рад је, у цјелини узев, био задовољавајући. Донијели су конструктивне законске
прописе и били су уздржани и коректни у односима с кнезом. Али посматрано из касније
перспективе, јасно је да није било стварних могућности да Устав остане на снази и да се
Либерална странка одржи на власти. Разлог је лежао у томе што је Александар убиједио
себе да, без обзира на изборне резултате, Либерална странка не представља народ. Он је
био сигуран да се поданици уздају у њега, а не у либералне политичаре, и да му је
дужност да укине устав који стоји између њега и народа.

Убиство Александра II у марту 1881. године пружило је Александру Батенбергу

прилику да спроведе своју вољу. Нови цар, Александар III, био је одлучан противник
либерализма и конституцинализма. Осим тога, био је преокупиран унутрашњом кризом.
Батенберг је искористио прилику да изведе удар 9. маја 1881. године. Он је распустио
либералну владу и затражио, под пријетњом абдикације, ванредна овлашћења за период
од седам година, с тим да се на крају тог раздобља изврше побољшања устава у свјетлости
искуства из тог периода. Исход тог смјелог корака зависио је од цареве реакције. Показало
се да је она поновљена.

Александар је сада организовао изборе. Либерална штампа је била ућуткана, а

униформисани официри су на бирачким мјестима отворено испитивали и застрашивали
бираче. Када се Скупштина састала 31. јула 1881, једногласно је изгласала да се
прихватају сви кнежеви захтјеви. Александрове невоље после тога су се повећале, а не
смањиле. Основна тешкоћа је била у томе што ни Александар ни конзервативци нису
имали довољно подршке у народу да би могли владати земљом без ослањања на Русију.
Па ипак, они су били вољни да плате цијену те подршке. Руски предузимачи су жељели да
граде жељезничку пругу од Дунава до Софије, а шпекуланти и ловци на концесије гледали
су на Бугарску скоро као на нову царску покрајину широм отворену за искоришћавање.
Челници конзервативаца нису били вољни да прихвате тај полуколонијални положај и
чували су уносне инвестиционе послове за себе и своје пријатеље. Тако су Александар и
његове присталице тражили и руску заштиту и пуну независност – два услова која су се
међусобно искључивала.

То је довело до пат позиције између Руса, с једне стране, и Александра и

конзервативаца, с друге стране. Односи се нису заоштрили кад су руски званичници у
Бугарској почели игнорисати кнеза и јавно говорити да наређења примају од цара. У
ствари, Бугари свих политичких опредјељења су се успротивили тим туђинским
налогодавцима и жарко су жељели да их се ослободе. Најзад су, после много преговарања
и надмудривања, Александар и двије бугарске политичке странке образовали неку врсту
националног фронта против Руса. На власт је дошла нова либерално-конзервативна
коалициона влада, па је, на инсистирање либерала, поново уведен Трновски устав уз
договор да ће остати на снази три године прије него што се узме у разматрање било какво
побољшање.

Уједињење Бугарске: 1885 – 1886.

Александар је учинио важан корак када је одлучио да раскине с Русијом. Енглеска

није била вољна да се уплиће на сјеверном Балкану, док је Бизмарк без икаквог
околишања рекао Александру да не треба да се узда у Њемачку. Првобитни Тројецарски
савез сатурио се 1878. године због кризе на Балкану и Бизмарк је био рјешен да не допусти
да обновљени савез доживи бродолом из истог разлога. Најзад, Бизмарк је упозорио
Александра да ће, ако настави да дјелује независно од Русије, на крају бити приморан да
абдицира.

Александар се у августу 1885. године састао са руским министром спољних

послова Николајем Гијерсом и подробно размотрио могућност помирења. Али из тога није
ништа произашло, јер је следећег мјесеца у Источној Румелији избио устанак, који ће
Александру донијети његов тријумф, али га и приморати да абдицира.

Револуција је почела изненада, 18. септембра 1885. Побуњеници су без тешкоћа

ухапсили намјесника Гаврил-пашу, који је био хришћанин. Побуњеници су образовали
привремену владу и издали громки манифест којим су прогласили уједињење Источне
Румелије с Кнежевином Бугарском.

Било је општепознато да народ Источне Румелије жели уједињење и да се кује

завјера са тим циљем. Упркос томе, тренутак када је избила побуна био је врло неповољан
за кнеза Александра, јер је управо био обећао Гијерсу да неће бити поремећаја у Источној
Румелији. Тако се Александар Батенберг нашао у ситуацији да бира да ли да прихвати
уједињење и скоро сигурно заувијек изгуби наклоност Руса, или, пак, да одбије да га
прихвати и тако изгуби наклоност властитих поданика и доведе се у немогућ положај у
Бугарској. Стефан Стамбулов, млади политичар у успону, наговарао је кнеза да подијели
судбину с народом.

Сада се поставило питање како ће силе реаговати на то кршење Берлинског

споразума. Цар је свој став сасвим недвосмислено исказао тиме што је опозвао све
официре који су служили у Бугарској. То је суштински обезглавило бугарску војску.

Британија је сада била за уједињење, тако да су између 1878. и 1885. она и Русија
потпуно измијениле став према бугарском јединству. До преокрета у ставу Британије
дошло је зато што се Источна Румелија није показала као антируска баријера.

Бизмарк је био заинтересован само да очува Тројецарски савез. Из тог разлога је

желио да ријеши питање уједињења што је брже могуће и био је спреман да подржи свако
рјешење које би било прихватљиво и за Аустрију и за Русију. Аустрија се нашла у тешком
положају зато што јој је више одговарало да остане на споредном колосјеку, а то није
могла учинити због обавеза према Србији. Њен савез са Србијом из 1881. године
обавезивао ју је да подржи Србију уколико покуша да се прошири на југ. Изненадно
проширење Бугарске изазвало је у Србији гласне захтијеве за експанзију. Кнез Милан је
закључио да мора водити рачуна о тим захтјевима, јер се плашио да би иначе могао
изгубити престо. Аустријанци су му, после извјесног оклијевања, савјетовали да, ако већ
мора, крене на Бугарску, а не на Турску, зато што су жељели да сачувају отворен пут из
Аустрије до Егејског мора.

У међувремену, Русија је предложила сазивање једне незваничне конференције

амбасадора у Цариграду. Она је одржана у новембру 1885, али је запала у пат позицију јер
је Британија била за прихватање уједињења, док су силе Тројецарског савеза, на залагање
Русије, биле против тога. У том тренутку Милан је ријешио да силом утиче на ток ствари,
па је 14. новембра 1885. објавио рат Бугарској.

Сви су очекивали брзу побједу Срба. Бугари не само да су изгубили официре него
су им и главне снаге биле распоређене дуж границе с Турском. Биле су остављене само
малобројне јединице да бране Софију, али и ове су успјеле да задрже Србе док
Александар у низу усиљених маршева није пристигао из Румелије. Одлучна битка вођена
ја код Сливнице, 40 километара од Софије, и трајала је ттри дана, од 17. до 19. новембра.
Срби су потучени до ногу, а Александар је до 26. новембра ушао на српску територију.
Бугари су и даље односили побједе све док им се није отворио пут за Ниш и Београд. Тада
су се умјешаи Аустријанци, упозоривши Александра да ће се суочити с њиховим трупама
ако настави да напредује. Александар је прихватио примирје, па је 3. марта 1886. године
потписан Букурешки мир, којим је успостављено предратно стање.

Побједа Бугара је осигурала опстанак уједињене Источне Румелије и Кнежевине

Бугарске. Чак је и Русија увидјела ту чињеницу и прихватила је компромисно рјешење
којим се предвиђала персонална унија та два подручја. На захтјев Русије кнез Александар
није поменут по имену. Умјесто тога, споразум постигнут 5. априла 1886. предвиђао је да
кнез Бугарске буде именован за гувернера Источне Румелије за период од 5 година.

Александрова абдикација: 1886. година

Руси су захтијевали да се Александар не помиње поименце као нови гувернер

Источне Румелије јер су били одлучнији него икад да га отјерају из Бугарске. Дана 20.
августа њихова жеља се неочекивано испунила кад је Александар мелодраматично отет из
свог двора и одвучен преко границе. Чињеница је да је у завјери учествовала половина
команданата пукова и многобројни виши официри. Неки су саматрали да упорно
непријатељство цара налаже да се Александар уклони зарад добра земље. Други су били
кивни на Александра из личних разлога повезаних с унапређенима или дисциплинским
мјерама. Трећи су били незадовољни условима персоналне уније, по којима је
Александров правни статус суштински одговарао положају турског паше.

Група завјереника је провалила у двор у глуво доба ноћи и поставила захтјев, а

напуњеним пиштољем у рукама, да Александар абдицира. Један капетан је исцјепао
страницу књиге посјетилаца која је стајала у дворани и почео да састављаакт о
абдикацији. Александар га је потписао, а затим је спроведен до Дунава, укрцан на његову
јахту и неколико дана касније искрцан на руско тло, гдје је ослобођен.

Вође побуне нису имале одређене планове о томе шта ће учинити пошто уклоне
Александра. Образована је привремена влада под русофилским црквеним челником
митрополитом Климентом. Али ускоро се показало да јавност уопште не одобрава удар.
То је пружило повољну прилику Стамбулову, и он ју је бриљантно искористио. Издао је
проглас у коме је обнародовао да су чланови приврмене владе одматници и организовао је
контрареволуцију. У року од неколико дана привремена влада се распала и Стамбулов је
био господар земље. Следећи корак је био да се пронађе Александар. Пронађен је у
Лембургу у Аустрији. Стамбулов му је послао телеграм, молећи га да се врати и
увјеравајући га да га цијела Бугарска чека. Александар је одмах прихватио позив и кренуо
назад.

Када је стигао Рушчук, с њим се састао руски конзул, који му је јасно ставио до
знања да је руска влада непоколебљиво против његовог повратка. Одлучивши да се
непосредно обрати цару, Александар му је послао понизни телеграм, препуштајући се
његовој милости; надао се да ће придобити цара својом покорношћу, али је убрзо увидио
да се преварио. Ултиматум је можда био прикривен, али јесте био ултиматум. Стамбулов
је покушао да наговори Александра да пренебрегне пријетње и остане на престолу. Али
кнез је био скрхан царевим непоколебљивим непријатељством и отпадништвом својих
официра. Чинило му се да је суочен с толико надмоћнијим силама да је борба узалудна, па
се 7. септембра званично одрекао престола и отишао из Бугарске.

Фердинанд и Стамбулов: 1887 – 1894

Када је Александар отишао из Бугарске, цар је објавио да шаље генерала Николаја

Каулбарса као специјалног изасланика да помогне Бугарима да изаберу новог кнеза.
Одмах по доласку, Каулбарс је почео да дијели савјете о свим стварима. Али стварни вођа
Бугара је био Стамбулов. После тих догађаја Стамбулов није био расположен да слуша
било какве савјете Руса. Каулбарс је инсистирао да се избори за нову скупштину одложе,
али Стамбулов се није освртао на то и одржао је изборе када су били и заказани, 10.
октобра 1886. Упркос безочном уплитању Каулбарса, који је обилазио земљу наговарајући
сељаке да бојкотују изборе, Стамбуловљева Народна странка је добила велику већину на
изборима.

Скупштина се састала и изгласала одлуку да се круна понуди Валдемару Данском.

Противљење руског цара је навело Валдемара да одбије понуду. Скупштина је онда
именовала трочалну комисију да по европским дворовима потражи новог владара. Једно
вријеме је озбиљно разматран предлог за образовање персоналне усније Бугарске и
Румуније под краљем Каролом. Али Русија се поново успјешно уплела, запријетивши да
ће прекинути односе ако Карол прихвати бугарски престо. Непријатељство Русије и
свјеже сјећање на оно што се десило Александру били су довољни да заплаше могуће
кандидате. Пола године је бугарска круна тражила кандидата.

Престо је понуђен Фердинанду Саско-Кобуршком, који је у почетку тражио да све

силе одобре његову кандидатуру. Кад га је Скупштина једногласно изабрала, он је
прихватио престо и крунисан је 14. августа 1887. године.

Стамбулов је био очигледан кандидат за премјера под новим владарем. Влада коју
је образовао остала је на власти од 1. септембра 1887. до 31. маја 1894. године. Бугарску
историју током тих седам година одређивала су двојица људи – кнез Фердинанд и премјер
Стамбулов. На почетку није било сумње да је кнез у подређено положају. Био је млад,
неискусан и није познавао земљу.

Стамбулов је, с друге стране, већ био стекао и учврстио свој углед. Син једног
механџије, он је до тада, као тридесетрогодишњак, имао за собом изванредну каријеру као
револуционарни вођа током турског периода, блистави државник под Александром и
успјешан правник у Софији. Стамбулов је имао и крупних мана. Вјеровао је да циљ
оправдава средства и никада се није устручавао да примјени силу, па и бруталну принуду
да би постигао оно што жели.

Стамбулов се грдно преварио у оцјени свог противника. Фердинанд можда није био
упечатљивог изгледа, али је био незајажљиво властољубив и имао је високо развијену
способност за политичко и лично сплеткарење. Био је рјешен да буде неоспорени
господар земље и да је претвори у најјачу силу на Балкану.

Упркос својим аспирацијама, Фердинанд у почетку није имао другог избора него да
се ослања на Стамбулова. С обзиром на амбиције аристократског Фердинанда и
нетрпељивост и бахатост плебејског Стамбулова, није било никаквих изгледа да ће њих
двојица успоставити неки задовољавајући однос. Али Фердинанд је чекао свој тренутак, а
у међувремену је што је више могао користио Стамбуловљеве способности. Стамбулов му
је учинио највећу услугу тиме што је осујетио руске покушаје да Фердинанда избаце из
седла и успоставе русофилски режим. Руси су се у почетку користили дипломатским
притиском, али у томе нису имали успијеха, јер су Стамбулова подржавале Британија и, у
мањој мјери, Аустрија. Најзад, Александар III је одлучио да води политику немјешања у
Бугарској, мада је био рјешен да ни под каквим условима не призна Фердинанда. Друге
силе су се повеле за његовим примјером и Фердинад је остао непризнат.

Упркос царевој одлуци да се више не уплиће, разни руски дипломатски

службеници панславистичких назора настојали су да изазову буну у Бугарској. Завјере су
увијек биле откриване, а коловође одмах погубљиване по Стамбуловљевом наређењу.
Руски агенти и њихови саучесници су онда покушавали с атентатима. Убили су извјестан
број владиних службеника, али су Фердинанд и Стамбулов, предвиђени да буду главне
жртве, остали неповријеђени. Стамбулов је прибјегао подједнако немилосредним мјерама
као и противници. Хапсио је осумњичене и мучењем изнуђивао обавјештења.

Истовремено, Стамбулов је на руски дипломатски бојкот одговорио побољшањем односа

с Турском. То је донијело лијепе дивиденде, јер је султан узвратио тиме што је бугарској
егзархијској цркви дао неколико епископија у Македонији. Те и друге концесије
омогућиле су Бугарима да мирним путем остваре дубок продор у Македонију. Сусједне
земље, које су такође имале планове за ширење у то подручје, оштро су реаговале на
Стамбуловљев успјех, па је то довело до огорчене борбе за Македонију.

Фердинандов положај у Бугарској био је учвршћен и вјенчањем с принцезом

Маријом Лујзом из куће пармских Бурбона и рођењем сина и наследника. У почетку је
дошло до компликација, јер је принцеза била католкиња, па је требало да се дјеца подижу
као католици, док је бугарски устав прописивао да наследник престола треба да припада
Православној цркви. Стамбулов је доказао своју снагу у земљи тиме што је обезбиједио
усвајање потребног уставног амандмана у Сабору упркос снажном противљењу Русије и
неких русофилских црквених достојанственика у Бугарској. Стамбулов је сада био на
врхунцу моћи, као што се јасно показало на изборима одржаним у јесен 1893. године.

Неколико мјесеци касније 31. маја 1894, свијет је с изненађењем сазнао да је

Фердинанд отпустио бугарског Бизмарка. А следеће године, 15. јула 1895, Стамбулов је
пао као жртва гнусног и трагичног убиства. Фердинанду се никад није свиђао његов
самовољни министар и хтио је да буде стварни, а не само титуларни владар земље. Осим
тога, Фердинанд се очајнички трудио да стекне признање Русије како би обезбиједио
будућност династије. Стамбилов је, међутим, био вођа антируских снага у Бугарској и
никакво приближавање Русији није долазило у обзир док је он на положају.

Бугарска под Фердинандом: 1894 – 1914.

Фердинанд је најзад био неоспорни господар земље. Он је и остао господар током

цијеле дуге владавине до абдикације 1918. године. Да би предупредио појаву неког другог
Стамбулова, он је мајерно хушкао политичке вође једног на другог и разбијао странке на
сукобљене фракције. Последица је било то да се у Бугарској ускоро намножило више
странака неко у иједној другој земљи на Балкану. Фердинанд је постигао и дјелотворну
контролу над малобројном класом образованих и политички активних људи тако што је
развио високо организован систем „плена“.

Када се Стамбулов повукао, Константин Стоилов је образовао владу у коју су ушли

сви елементи који су раније били у опозицији. Тај кабинет је остао на власти до 1899.
године, када је пао дјелимично због Фердинандовог сплеткарења међу министрима.
Следећи кабинет који вриједи поменути водио је Васил Радославов и трајао је од 1899. до
1901. Његова једина заслуга је била у томе што је довео до оснивања Бугарског
земљорадничког народног савеза када је 1900. године покушао да поново уведе десетак.
Сељаци су били у тешком положају због низа лоших жетви у претходним годинама.
Одбили су да плаћају нове дажбине и пружили су оружани отпор у неким подручјима.
Немири који су услиједили су не само приморали владу да се повуче него су и подстакли
сељаке да образују властиту земљорадничку странку. Она је лагано, али постојано расла,
док Први свјетски рат није дискредитовао друге партије и омогућио Земљорадницима да
преузму власт.

Године 1901. избори су одржани два пута и резултат је била влада на челу са
Стојаном Даневим. Њена главна карактеристика је било крајње русофилство.

Кабинети који су били на власти у годинама између 1894. и 1914. нису се

разликовали ни у једном битном питању или начелима. Значајних разлика било је једино у
погледу односа са Русијом. Даневљева рускофилска влада изгубила је популарност зато
што Русија није активно подржала Бугарску у Македонији. У мају 1903. године она је
уступила мјесто влади стамбуловиста, која је остала на дужности под разним примјерима
до 1908. године. Током тих година међународни односи су све више и више утицали на
унутрашње послове. Стамбуловистичка влада је велики дио пажње усредсредила на
устанак у Македонији 1903. и на компликације које су услиједиле. Слично томе, следеће
владе су се бавиле младотурском револуцијом, проглашењем Бугарске за потпуно
независно краљевину и преговорима који су довели до Балканског савеза 1912. године.

Прелазећи на међународне односе Бугарске, наилазимо да се два питања истичу

изнад свих осталих: односи са Русијом и проблем Македоније. Као што је поменуто, један
од Фердинандових мотива за уклањање Стамбулова у мају 1894. године био је тај што је
хтио да припреми пут за приближавање Русији. То је било олакшано и смрћу Александра
III нешто касније те исте године. Фердинанд је упутио изразе саучешћа Николају II. У јулу
1895. је послао у Пертоград делегацију на челу с трновским митрополитом да положи
златан вијенац на гробницу Александра III. Фердинанд је отишао тако далеко у својој
кампањи за помирење да је сина, престолонаследника Бориса, поново крстио по
православном обреду. Николај је узвратио тако што је кумовао престолонаследнику и
послао посебног изасланика да га представља на церемонији одржаној у фебруару 1896.
године. Цар је отишао и даље од тога, па је покренуо иницијативу да обезбиједи
Фердинанду признање великих сила. Помирење Русије и Бугарске било је потпуно, а
Фердинанд је најзад добио признање које је тако дуго прижељкивао.

Током наредних година односи Русије и Бугарске нису увијек били блиски и
средачни. Врхунац пријатељства достигнут је 1902. године, кад су двије земље склопиле
тајну војну конвенцију. Она је била усмјерена против аустријско-румунског пакта из
претходне године, а њоме је било предвиђено да Русија помогне Бугарској у случају
румунског напада. Упркос тим тјесним везама, Бугари нису били сасвим задовољни.
Русија је испољавала наклоност према Србији, а то је повремено штетило бугарским
интересима. Русија се нарочито заинтересовала за Србију пошто је у јуну 1903. збачен
аустрофилски краљ Александар Обреновић, а на његово мјесто дошао Петар
Карађорђевић. Осим тога, Русија је хтјела да активно подржи бугарске аспирације у
Македонији зато што је жељела да избјегне још једну кризу на Балкану. Бугарске
амбиције у Македонији остале су незадовољене, а многи су за то кривили Русију. Из тих
разлога руско-бугарски односи нису ни у ком случају били постојано блиски, а на крају је
Бугарска била једина балканска држава која се у Првом свјетском рату сврстала против
Русије.

Прелазећи на македонско питање, видимо да је и у том погледу Стамбуловљев пад

довео до битне промјене у бугарској политици. Стамбуловљева стратегија је била да
његује пријатељство с Турцима у замјену за концесије и миран продор у Македонију. То
се показало као врло корисно. Неки елементи су, ипак, остали незадовољни и захтијевали
су агресивније мјере. Пут им је био отворен када је Стамбулов уклоњен. Фердинанд је
сматрао да Македонија свакако треба да слиједи примјер Источне Румелије. У Бугарску су
се доселиле, или избјегле, десетине хиљада Македонаца, па Фердинанд није хтио да
изазива њихово непријатељство бојећи се антидинастичког покрета или чак атентата.
Осим тога, чињеница је да су Фердинанд и његови поданици жељели Македонију и да
нису били вољни да чине озбиљне напоре да обуздају комитете, осим ако дипломатска
ситуација у датом тренутку није налагала неки такав гест.
Привредни развој до 1914. године

Бугарска је под Турцима била скоро искључиво пољопривредна земља, а претежно

таква је остала и у раздобљу између стицања независности и Првог свјетског рата. При
крају турског периода сељацима је дато право да посједују земљу, па су неки и купили
парцеле од турских земљопосједника или државе. Али велика већина је и даље била без
земље и у положају феудалне или полуфеудалне зависности од турских господара.
Зависност се разликовала од области до области, а најтежа је била у западном дијелу
земље који се није могао на прави начин надзирати из Цариграда. Ту су господари умјесто
десетка убирали високу уговорну ренту, и имали су потпуну власт над селима, укључујући
право да их продају кад зажеле. У другим крајевима сељаци су били у много бољем
положају; добијали су кућу, сјеме за сјетву и сточну храну, а принос су дијелили на равне
части са земљопосједником.

И плаћање пореза држави се веома разликовало. До краја је преовладавало давање

пореза у закуп, с изузетком кратких прекида када је влада беуспјешно покушавала да
убира порезе сама. Дажбина од 10 до 15 одсто на жито убирана је у натури, а порези на
друге производе обично су се убирали у новцу. У годинама непосредно пред ослобођење,
бугарске земље сјеверно од планине Балкан плаћале су годишње у виду пореза суму која
је одговарала износу од 36 до 37 милиона франака, као и додатна 3 милиона на име
царинских дажбина. Од тог укупног иноса, у Цариград је одлазило 32 милиона.

Турски феудални систем је почео да се распада у јуну 1877.г одине кад су Турци
избјегли на југ пред напредовањем руске војске. Тај егзодус је имао двије значајне
последице: прво, ослободио је сељаке дотадашње личне зависности и обавеза, и друго,
омогућио им је да приграбе земљу турских посједника коју су обрађивали. Када је
утврђиван мировни споразум у Берлину 1878. године, укључена је одредба којом су
призната власничка права турских земљопосједника. По закоу, они су имали право да се
врате у Бугарску и запосједну своја имања, али у пракси су у томе успјешно спречавани.

Русима није било стало да се Турци врате, јер су се плашили да би с њиховим

повратком поново ојачао британски утицај. У складу с тим, они су 2. августа 1878. издали
наређење да се сваки Турчин повратник оптужен за злочин убиства, пљачке, паљевине,
силовања или разарања села има одмах извести пред војни суд.

Турски земљопосједници нису могли физички да уђу у посјед својих имања, али су
добили новчану надокнаду. Средства за то обезбијеђена су од бугарских сељака који су
морали да плате присвојену земљу. Због тога су неки морали да се задуже, а неки до
продају своју стоку. Године 1877-78. у Бугарској је дошло до аграрне револуције. Укинут
је феудализам, а с њим и велики посједи. Бугарска је постала земља малих сељачких
посједа.

Један од главних проблема у следећим годинама било је стално уситњавање

сељачких имања. Један од разлога било је нагло повећање становништва, које је порасло
са око 2.825.000 у 1881. на око 4.330.000 у 1911. години. Осим тога, Закон о насљеђивању,
донијет 1890. године, прописивао је равноправну подјелу земље међу дјецом, док је ранији
турски закон синовима давао предност над ћеркама.

Сматрало се да је посјед мањи од 20 дакара испод минимума неопходног за

издржавање, а ипак је тој категорији припадало 45 одсто земљопосједника. Глад за
земљом бугарског сељака није била последица лоше расподјеле земље, него последица
пората становништва и тога што је 80% становништва зависило од земљорадње.

Револуцинарне промјене у посједовању и коришћењу земље нису довеле до одговарајуће

промјене у пољопривредним техникама. Разлог је био тај што феудализам није укинуло
дјеловање економских сила него политичка збивања. Та збивања нису изазвала поремећај
у животу сељака, који су у највећем броју случајева наставили да обрађују исту земљу као
у прошлости и на исти начин.

Сељаци су гајили пшеницу за продају, а кукуруз за кућну потрошњу. Отуда је извоз

зависо од приноса пшенице, а приходи сељака од свјетских тржишта жита. Крајем 19.
вијека сељаци су осјетили конкуренцију жита које је почињало да стиже у Европу из
Новог свијета и Аустралије.

Најзад, треба примјетити да је током цијелог овог раздобља Бугарска остала

претежно пољопривредна земља. Индустрија и занатство су имали извјестан значај у
турском периоду. Били су концентрисани углавном у планинским селима, гдје су водени
токови обезбјеђивали погонску снагу, а сточарство чинило основу вунарског и кожарског
заната. Главни производи биле су текстилне израђевине, и одјећа највећег дијела турксе
војске је шивена од бугарских вунених тканина. Водена снага је коришћена за погон
воденица, ковачница, пилана и, у мањој мјери, машина за предење. Ти занати су цвјетали
док су дјеловали у оквирима слободног тржишта великог царства. Независност је донијела
поремећаје, а у неким случајевима и изумирање.

Побољшања у пловидби Дунавом 40-тих година 19. вијека довела су до повећања

увоза аустријских мануфактурних добара, мада су лоши услови сувоземног превоза још
увијек пружали извјесну заштиту од тог прилива. Али градња жељезничких пруга, која је
почела 60-тих година, отворила је земљу аустријским, британским и другим
произвођачима фабричке робе. Та конкуренција је била разорна на многим пољима, јер је
Берлински уговор забрањивао завођење увозних дажбиина већих од 8% од вриједности
робе.

Треба примјетити да су пропадали они занати који су били суочени с непосредном

конкуренцијом са Запада. Али други знати су - како је национална привреда постајала
сложенија и изискивала више помоћних услуга – свјетали. То је био случај с ковачким,
лимарским, браварским, зидарским и тесарким занатом.

Фабричка производња се у Бугарској врло споро развијала услед ограничења

увозних царина. После Стамбуловљевог пада влада је усвојила нову и агресивнију
економску политику. Законима из 1894. и 1897. године увозна царина је повишена на 25%
од вриједности робе. Велика индустријска предузећа добила су конкретне подстицаје – у
виду изузећа од пореза, ослобађања од царине на увоз неких машина, ниже превознине на
жељезницама и зајемченог државног откупа чак и кад су им цијене биле више од цијена
увозних артикала. Прве фабрике су производиле текстилну, кожарску, млинарску,
прехрамбену и прехрамбено-прерађивачку робу. Касније су изграђене фабрике за
производњу хемијских поизвода, керамике, метала, хартије, дрвних производа и шећера.

Градња жељезничких пруга извршила је дубок утицај на привредни развој

Бугарске. Пруге су највише допринијеле економском продирању Запада у земљу и
преображају традиционалне аутархичне пољопривредне производње. До ослобођења,
једине пруге биле су линија Рушчак – Варна, коју је једна енглеска компанија изградила
60-тих година 19. вијека да би убрзала саобраћај низ Дунав до Цариграда, и оних 697
километара магистралне линије Беч—Цариград колико је пролазило преко бугарске
територије. Године 1885. донијет је закон по коме све пруге морају бити у државном
власништву. Влада је тада откупила пруге и почела градити друге уз помоћ страних
зајмова. Један од разлога за ту нову градњу била је одредба Берлинског уговора којом се
од Бугарске и Србије захтјевало да доврше дионице линије Беч-Цариград које пролазе
преко њихових територија.

До 1912. године у Бугарској је у функцији било 1.948 километара пруге. Та градња

је била веома тешко бреме за државне финансије. Пруге су биле саграђене унапријед, у
нади да ће подстаћи још непостојећи саобраћај. Али до тога у Бугарској није дошло. Један
од разлога је била лоше постављена мрежа, чији су неки дијелови унијети из уских
политичких интереса. Од већег је значаја, међутим, било то што је привреда била сувише
сиромашна и недовољно специјализована да би јој била потребна сложена мрежа пруга.
Стога приход од пруга није никад био довољан да покрије камату на уложен капитал.

На подручју јавних финансија од највећег значаја била је хронична и све већа

задуженост владе, изазвана издацима за војску и подухвате од националног интереса као
што је изградња лука и пруга. Раст производних капацитета земље није ишао у корак с
њеним све већим обавезама према повјериоцима. Постотак државног буџета намјењен за
исплату јавног дуга повећао се са 4,3% у 1887. на 19,7% у 1911. години. То је довело, као и
у другим балканским земљама, до увођења извјесног степена страног надзора над
националним финансијама.

Традицинална земљорадничка привреда, усмјерена на производњу за властите

потребе, распадала се под утицајем динамичне индустријске привреде са Запада.
Последице тог утицаја биле су разноврсне и све обухватније, тако да се се осјетиле у
скоро свим фазама националне привреде. Промјене су водиле другим промјенама у
непрекидној ланчаној реакцији. Западни зајмови су омогућили изградњу пруга; пруге су
довеле до увоза западних машинских произведених добара; та добра су подрила многе
традиционалне занатске дјелатности; западни зајмови били су, осим тога, узрок све већег
националног дуга и повећања државних пореза; и најзад, у основи те пирамиде били су
сељаци који су били принуђени да са традициналног обрађивања земље за задовољавање
властитих потреба пређу на комерцијалну земљорадњу како би могли плаћати нове порезе
и куповати нова западна мануфактурна добра.

Промјене нису биле ограничене само на привредну сферу. Утицале су и на

свакодневни живот сељака, и то на безброј начина. Побољшани услови транспорта
учинили су села пријемчивим за утицаје сусједних градова. Нови систем школовања, који
је организовала држава, оставио је трага широм земље. Осим тога, нова национална војска
имала је снажан преображавајући утицај јер је регрутима са села ширила видике и
усђивала нове идеје о храни, одјећи и хигијени.

И политичке установе су претрпјеле одговарајуће промјене, а резултат није ни у

ком случају био увијек повољан. Паше, аге, башибозуци и други представници османске
власти сада су нестали. С њима је нестала неефикасност, произвољност и изнуђивање који
су карактерисали турску управу тог времена, а на њихово мјесто дошао је западни тип
државног уређења с уобичајеним чиновничким апаратом, централизованом управом и
страначким системом владавине. Самоуправа општина, коју су Турци толерисали, усахла
је под централизмом модерне националне државе. Нови управљачи су били бугарски
чиновници, а не турске паше или грчки прелати. Они су обично били сељачког поријекла,
а ипак су били склони да с висине гледају на неписмене земљаке и да се држе по страни од
њих. Сељаци су, опет, на градове гледали с мјешавином страха, одбојности и презира.