Medicinski fakultet Kosovska Mitrovica

Seminarski rad iz predmeta :

Medicinska statistika

Tema: Verovatnoća

Kosovska Mitrovica, januar 2023.

Contents
Uvod:..........................................................................................................................................3
Istorija:......................................................................................................................................4
Osnovni pojmovi:.......................................................................................................................5
Klasična definicija verovatnoće:...........................................................................................6
Statistička definicija verovatnoće.........................................................................................6
Subjektivna verovatnoća:......................................................................................................6
Uslovna verovatnoća i nezavisnost događaja:......................................................................7
Totalna verovatnoća (Bayesova verovatnoća):....................................................................7
Slučajna promenljiva:...............................................................................................................8
Teorije verovatnoće:..................................................................................................................9
Interpretacije verovatnoće:.......................................................................................................9
Primene verovatnoće:..............................................................................................................10
Literatura:................................................................................................................................11
Uvod:
Verovatnoća je kfantifikacija očekivanja da će se neki događaji desiti. Teorija verovatnoće
kfantifikuje verovatne događaje. Verovatnoća se izražava brojem izmežu 0 i 1, gde, slobodno
govoreći, 0 ukazuje na nemogućnost, a 1 ukazuje na sigurnost. Što je veća verovatnoća
jednog događaja, to je verovatnije da će doći do događaja. Jednostavan primer je bacanje
novčića. Pošto je kovanica nepristrasna, dva ishoda (glava i pismo) su jednako verovatna;
verovatnoća "glave" jednaka je verovatnoći "pisma"; i pošto nijedan drugi ishod nije moguć,
verovatnoća bilo koje "glave" ili "pisma" je ½ ( što mi takođe biti moglo napisano i kao 0,5
ili 50%).
Ovim konceptima je data aksiomatska matematička formalizacija u teoriji verovatnoće, koja
je u širokoj upotrebi u takvim oblastima studiranja kao što su matematika, statistika, finansije,
kockanje, nauka (posebno fizika), veštačka inteligencija/mašinsko učenje, informatika, teorija
igara, i filozofija da se, na primer, izvuku zaključci o očekivanim učestalostima događaja.
Teorija verovatnoće se takođe koristi za opisivanje ishodišne mehanike i regularnosti
kompleksnih sistema.
Verovatnoća kao izraz mere očekivanja da se neki događaj desi, važno je uporište statističkog
zaključivanja, koji se izvofi u uslovima manje ili veće neizvesnosti. Teorija verovatnoće
pomaže zaključivanju na osnovu nekih prošlij informacija i neizvesnosti. To se posebno
odnosi na formulisanje metoda za zaključivanje o vrednostima parametara populacije na
osnovu informacije iz uzorka.
Postavlja se logično pitananje, kako možemo samo na osnovu jednog dela neke celine da
donesemo zaključak o toj celini. Odgovor na to pitanje daje verovantoća, koja predstavlja
most između uzorka i čitavog skupa. Bez teorije verovatnoće statistika ne bi bila ono što
jeste, a to je univerzalni naučni metod primenljiv u svim oblastima prirode i društva. Pri
tome, nije nam potreban celokupni matematički aparat teorije verovatnoć, već samo
razumevanje osnovnih kocepata i kategorija.

Istorija:
Naučno izučavanje verovatnoće je moderni razvoj u matematici. Kockanje pokazuje da je već
milenijumima postojao znatan interes za kfantifikaciju ideja verovatnoće, ali su precizni
matematički opisi nastali znatno kasnije. Postoje razlozi za spor razvoj matematike
verovatnoće. Dok su igre na sreću pružile impetus za matematičke studije verovatnoće,
fundamentalna pitanja su ostala nejasna zbog sujeverja kockara.
Prema Ričardu Džefriju, "pre sredine sedamnaestog veka, termin "verovatan" (latinski
probabilis) je značio potvrdiv, i primenjivao se u tom smislu, nedvosmisleno, na mišljenja i
na dela. Verovatno delo ili mišljenje je bilo ono koje bi razumni ljudi preduzeli ili držali u
datim situacijama." Međutim, specifično u pravnim kontekstima, "verovatno" je isto tako
moglo da se odnosi na propozicije za koje postoje dobri dokazi.
Šesnaestovekovni italijanski pomilat Đirolamo Kardano je demonstrirao efikasnost
definisanja šansi kao odnos povoljnih i nepovoljnih ishoda. Nauka o verovatnoći datira od
prepiske Pjera Ferma i Blez Paskala iz 1654. godine, a za njeno zasnivanje zaslužan je i
Antoan Gombo. Kristijan Hajgens se od 1657. godine prvi posvetio izučavanju ove oblasti i
sa njegovim rezultatima verovatnoća je dobila naučni karakter.
Teorija grešaka datira još iz rada Rodžera Kotesa "Opera Miscellanea" . Kotes je prvi
primenio teoriju u diskusiji grešaka opservacija. Simpson je isto tako diskutovao kontinuirane
greške i opisao verovatnoću krive.
Prva dva zakona greške je fomrulisao Pjer Simon Laplas. Prvi zakon je objavljen 1774.
godine, i prema njemu se frekvencija greške može izraziti kao eksponencijalna funkcija
numeričke veličine greške, bez obzira na znak. Drugi zakon greške je funkcija kvadrata
greške. Drugi zakon greške se naziva normalnom distribucijom ili Gausovim zakonom.
Danijel Bernuli (1778) uveo je princip maksimalnog proizvoda verovatnoća sistema
istovrememenih greški.
Adrijen-Mari Ležander (1805) razvio je metod najmanjih kvadrata, a uveo je taj metod u
svom radu Nouvelles méthodes pour la détermination des orbites des comètes(Novi metodi za
određivanje orbita kometa). Uprkos Ležanderovog doprinosa, jedan irsko-američki pisac,
Robert Adrijan, editor časopisa "The Analyst" (1808), prvi je izveo zakon o grešci,

gde h konstanta koja zavisi od preciznosti opservacije, i c je faktor veličine koji osigurava da
je je faktor veličine koji osigurava da je površina ispod krive jednaka jedinici. On je dao dva
dokaza, drugi od kojih je esencijalno bio isti kao Džon Heršelov(1850). Gaus je dao prvi
dokaz koji izgleda da je bio poznat u Evropi 1809. godine. Dalje dokaze su dali Laplas (1810,
1812), Gaus (1823), Džejms Ajvori (1825, 1826), Hejgen (1837), Fridrih Besel (1838),
Donkin (1844, 1856) i Krofton (1870). Dodatne doprinose napravili su Elvis (1844), De
Morgan (1864), Glejšer (1872) i Đovani Skajpareli (1875). Petersova (1856) formula za r,
verovatnu grešku pojedinačne opservacije, je dobro poznata.

Osnovni pojmovi:
U teoriji verovatnoće osnovni pojmovi su eksperiment, ishod i prostor uzoraka tj. prostor
elementarnih događaja. Realizacije eksperimenta su ishodi (elementarni događaji), kao skup
unapred poznatih mogućnosti realizacije. U svakom izvođenju eksperimenata realizuje se
samo jedan ishod, što znači da su elementarni događaji međusobno isključivi.
Ishodi slučajnog eksperimenta nazivaju se elementarnim događajima. Prostor uzorka je
skup elementarnih događaja. Slučajan događaj prestavlja podskup tog skupa i čini ga jedan,
dva ili više elementarnih događaja. Siguran događaj jedna je skupu elementarnih događaja i
razlikuje se svaki put kada se izvodi eksperiment. Nemoguć događaj je onaj koji se ne može
realizovati prilikom izvođenja opita.

Verovatnoća događaja A je realan broj, koji se obeležava sa P(A) sa osobinama:

1. Svakom slučajnom događaju A odgovara nenegativan broj P(A) koji predstavlja njegovu
verovatnoću, tako da je P(A) ≥ 0
2. Verovatnoća sigurnog događaja je P(S) =1.
3. Za međusobno disjunktne skupove A, verovatnoća njihove unije jednaka je zbiru
njihovih verovatnoća tj.
Ako je A1 ∩ A2 = ∅ onda je P (A1 ∩A2) =P (A1)+P (A2).

Prema vrednosti verovatnoće događaj može biti:

• Nemoguć događaj ima verovatnoću P(A) = 0;
• Verovatnoća malo verovatnog događaja je P(A) < 0,5;
• Verovatnoća sumnjivog događaja je P(A) = 0,5;
• Verovatan događaj ima verovatnoću P(A) > 0,5.

Klasična definicija verovatnoće:

Ako skup elementarnih događaja nekog eksperimenta ima n elemenata sa jednakim
mogućnostima realizacije svakog od njih i ako realizacija ukupno k elemenata (k ≤ n)
povlači realizaciju događaja A, tada je verovatnoća događaja A data izrazom:

Ovako definisana verovatnoća upućuje na svojevrsno očekivanje prilikom izvođenja

eksperimenta. U praktičnim uslovima, ova očekivana vrednost u manjoj ili većoj meri
odstupa od ishoda koji se realizuje. Verovatnoća definisana na ovaj način naziva se
verovatnoća a priori i važi kada je prostor elementarnih događaja konačan, a elementarni
događaji imaju jednaku verovatnoću ostvarenja.

Statistička definicija verovatnoće

Označimo sa N broj ponavljanja slučajnog eksperimenta, a sa NA broj ponavljanja događaja
A u tih N ponavljanja. Statistička, ili verovatnoća a posteriori određuje se nakon izvršenog
eksperimenta, na osnovu dobijenih empirijskih vrednosti, kao granična vrednost relativnog
učešća javljanja događaja A prilikom N ponavljanja datog opita:

S obzirom da se u praksi eksperiment izvodi samo konačan broj puta, ova verovatnoća se ne
može precizno odrediti kao granična vrednost, nego se samo ocenjuje kao relativna
frekvencija događaja A u N ponavljanja eksperimenta i izražava se kao:
Subjektivna verovatnoća:
Kada se događaji javljaju samo jedanput ili kada se uslovi njihove realizacije značajno
razlikuju, tada se njihoba verovatnoća može odrediti i na osnovu mišljenj određenih lica koja
su na neki način upućena u realizaciju događaja. Polaznu osnovu za davanje ocene o
verovatnoći dešavanja nekog događaja čini znanje, iskustvo i raspoložive informacije tih lica
(eksperata), koja prema svom ubeđenju daju ocenu tražene verovatnoće. U nekim praktičnim
istraživačkim procedurama ovo je neophodna zamena u slučajevima kada se ne raspolaže
podacima za određivanje egzaktne verovatnoće.
Nasuprot statisičkoj i matematičkoj verovatnoći (koje smatramo objektivnom katakteristikom
pojave), subjektivna verovatnoća održava lični stav pojedinca i razlikuje se od osobe do
osobe. Subjektivna verovatnoća se koristi u teoriji odlučivanja u uslovima neizvesnosti koja
je poznata pod nazivom Bayesova teorija odlučivanja.

Uslovna verovatnoća i nezavisnost događaja:

Verovatnoća događaja A, kada je poznato da se realizovao događaj B, naziva se uslovna
verovatnoća događaja A kada se dogodio B, i obeležava se sa P (𝐴|𝐵). Ova verovatnoća se
izračunava kao:

Nezavisni događaji su oni kod kojih ostvarenje ili neostvarenje jednog događaja nema uticaja
na verovatnoću ostvarenja drugog događaja, tako da je:

Dva događaja su nezavisna ako je verovatnoća njihovog istovremenog ostvarivanja jednaka

proizvodu njihovih pojedinačnih verovatnoća.

Totalna verovatnoća (Bayesova verovatnoća):

Neka prostor elementarnih događaja, S razlažu dva isklučiva događaja A1 i A2. Dakle,
S = A1 A2 i A1  A2 = .
Razmotrimo verovatnoću nekog događaja B.
Iz B= BA1BA2, prema aksiomi za verovatnoću unije skupova čiji je presek prazan,
dobijamo formulu totalne verovatnoće:
U opštem slučaju, ako n međusobno isključivih događaja razlažu prostor S, odnosno, ukoliko
važi :

,
totalna verovatnoća događaja B jednaka je:

Odgovor na obrnuto pitanje: Ako je poznato da se realizovao događaj B, koliko je

verovatnoća da se realizovao događaj Ak , k=0,1,2...n, daje Bajesova formula:

Slučajna promenljiva:
U deskriptivnoj statistici koristi se termin obeležje kao osnovni pojam na osnovu koga se
jedinice posmatranja međusobno razlikuju. Međutim, koncept obeležja nije dovoljan kada se
suočimo sa realnim problemima. Potrebno je uvesti nove pojmove i načine da bismo rešili
probleme u stvarnosti.
Realne pojave se modeliraju i na najbolji i najadekvatniji nalčin opisuju teorijskim modelima.
Ipak ovi modeli ne mogu egzaktno i do kraja da opišu realnost, već samo aproksimiraju, bolje
rečeno pojednostavljuju stvarnost. Ipak ti modeli nam omogućavaju da se na naučni način
suočimo sa problemom i donesemo odluku u uslovima neizvesnosti. Takođe, svaki model se
zasniva na ideni da je nemoguće unapred predvideti koju konkretnu vrednost će posmatrana
pojava uzeti u nekom slučaju.
Postoje "zavisne" i "nezavisne" promenljive. Promenljiva koju istraživač želi da objasni jeste
zavisna promenljiva i najčešće se obeležava sa X, dok je promenljiva, za koju istraživač
očekuje da će objasniti promenu Y, označena kao nezavisna promenljiva X, a njihova veza se
izražava sa
Y = f (X)
Slučajna promenljiva je numerička funkcija koja svakom ishodu događaja pridružuje jedan
realan broj. Slučajne promenljive mogu biti diskretne ili neprekidne.
Zakon raspodele (gustina rasporeda) je skup vrednosti slučajne promenljive i
odgovarajućih verovatnoća.
Raspored verovatnoće daje nam najpotpuniju informaciju o karakteristikama slučajne
promenljive.
Teorije verovatnoće:
Poput drugih teorija, teorija verovatnoće predstavlja svoje koncepte u formalnom smislu- tj, u
vidu termina koji se mogu razmatrati odvojeno od njihovog značenja. Takvi formalni termini
se manipulišu pravilima matematike i logike i svi rezultati se interpretiraju i transliraju nazad
u domen problema.
Postoje bar dva uspešna pokušaja formalizacije verovatnoće, naime Kolmogorova
formulacija i Koksova formulacija. U Kolmogorovoj formulaciji, skupovi se interpretiraju
kao događajim a sama verovatnoća kao mera na klasi skupa. U Koksovoj teoremi,
verovatnoća se uzima kao polazna tačka ( drugim rečima ne analizira se dalje) i naglasakse
stavlja na konstruisanje doslednog dodeljivanja vrednosti verovatnoća propozicijama. U oba
slučaja, zakoni verovatnoće su isti, izuzev tehničkih detalja.
Postoje i druge metode kvantifikacije neizvesnosti, kao što je Teorija Dempstera – Šafera ili
teorija mogućnosti, ali one su esencijalno različite i nisu kompatibilne sa zakonima
verovatnoće kao što se obično shvataju.

Interpretacije verovatnoće:

Kada se koriste eksperimenti koji su slučajni i dobro definisani u čisto teoretskom okruženju
(poput bacanja novčića), verovatnoće mogu da budu numerički opisane brojem željenih
ishoda podeljenim ukupnim brojem svih ishoda. Na primer, bacanje novčića dva puta može
da proizvede "glava-glava", "glava-pismo", "pismo-glava", "pismo-pismo" ishode.
Verovatnoća dobijanja ishoda "glava-glava" je 1 od 4 ishoda ili ¼ ili 0,25 (25%). U pogledu
praktičnih primena razlikuju se dve glavne koonkurentne kategorije tumačenja verovatnoće,
čiji pripadnici poseduju različita gledišta o osnovnoj prirodi verovatnoće:
1. Objektivisti dodeljuju brojeve radi opisivanja nekog objektivnog ili fizičkog stanja
stvari. Najpopularnija verzija objektivne verovatnoće je frekventivna verovatnoća,
koja tvrdi da verovatnoća slučajnog događaja označava relativnu učestalost pojave
ishoda eksperimenta, pri ponavljanju eksperimenta. Ovo tumačenje smatra da je
verovatnoća relativna "dugoročna" učestalost ishoda. Modifikacija ovoga je
verovatnoća sklonosti, koja interpretira verovatnoću kao tendenciju nekog
eksperimenta da proizvede izvestan ishod, čak i kad se izvede samo jednom.

2. Subjektivisti dodeljuju brojeve po subjektivnoj verovatnoći, tj, kao stepen verovanja.

Stepen verovanja se interpretira kao "cena po kojoj biste kupili ili prodali opkladu
koja plaća 1 jedinicu korisnosti ako je E,0 ako nije E." Najpopularnija verzija
subjektivne verovatnoće je Bajesova verovatnoća, koja uključuje stručno znanje kao i
eksperimentalne podatke pri evaluaciji verovatnoće. Stručno znanje se predstavlja
putem neke (subjektivne) distribucije prethodne verovatnoće. Ovi podaci se
inkorporiraju u funkciju verovatnoće.

Primene verovatnoće:
Teorija verovatnoće se primenjuje u svakodnevnom životu u proceni rizika i modelovanju.
Industrija osiguranja i tržišta koriste aktuarsku nauku za određivanje cena i donošenje dluka o
trgovini. Vlade primenjuju probabilističke metode u regulaciji životne sredine, analizi
oštećenja i finansijkoj regulaciji.
Verovatnoća se takođe koristi u analizi trendova u biologiji (npr. širenje bolesti), kao i
uekologiji (npt. Panetovi kvadrati). Procena rizika može da bude korisna kao statističko oruđe
za izračunavanje verovatnoće nastanka neželjenih događaja i može da pomogne u
implementaciji protokola za izbegavanje takvih situacija.
Verovatnoća se koristi pri dizajnu igara na sreću, tako da kazini mogu da ostvare garantovane
profite, uz istovremeno obezbeđivanje isplata igračima koje su dovoljno česte da podstiču
kontinuiranu igru.
Otkriće rigoroznih metoda za procenu i kombinovanje procena verovatnoće je izmenilo
društvo. Za većinu građana je važno da razumeju kako se procene verovatnoće vrše, i kako
oni mogu da doprinesu odlukama.
Još jedna značajna primena teorije verovatnoće u svakodnevnom životu je pouzdanost. Pri
izradu mnogih potrošačkih proizvoda, kao što su automobili i potrošačka elektronika, koristi
se teorija pouzdanosti u dizajnu proizvoda da bi se redukovala verovatnoća kvarova.
Literatura:

- https://www.bpa.edu.rs/FileDownload?filename=695452e9-64e2-4e24-9ea6-
dd38d8b8bf4a.pdf&originalName=Stat-3-predavanja-vezbe-SD.pdf
- https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D1%80%D0%BE
%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%9B%D0%B0