БЛАЖЕ КОНЕСКИ

ЈЕЛЕН САМАЦ ЗЛОСЛУТНОСТ

Бледи лешинари по трагу му иду, Не слути зло ни пролазном мишљу,

вребају га стрвно.
Више га стаду неће домамити
кошута витa сребрним звоном копита.
Рогови му се у гране заплићу
кад усуди се да игра,
ноћу,
и да искоса гледа месечину, –
па тек осети голему живота бесмисленост.
Он ипак мора да живи
и као извор да тече,
све док, не сну но смрти, не савије
своје десно колено.
јер имаш велику моћ злослућења,
и ако осетиш несрећу – догодиће се.
И боље да си заспао, боље да си се опио,
да си ошамућен,
јер много зависи од тебе –
боље да ниси свестан своје моћи,
јер знам већ: радовати се не можеш.
Сваком тренутку приступи с чувством изненађења,
с осећањем запрепашћења,
да ни ноћу немаш времена за размишљање, –
јер само тако налазиш спокојство,
и ствараш спокојство,
само си тако створитељ одмора,
човек, не злослутник.