ИМАНУЕЛ КАНТ (1724–1804)

Увод
 Догматизам: употреба (раз)ума прије него су сагледане његове границе;
догматска метафизика Лајбниц-Волфове школе, која је у својем школском
кључу изгубила животну снагу, те није могла изаћи на крај са већ од
Декарта акутним питањем истинског утемељења сазнања.
 Кант није желио да негира метафизику, већ је хтио да је реформише (он је
био „критички метафизичар“) – „Како је могућа метафизика као наука?”
(почетак КЧУ); стара метафизика претпоставља да априорна спознаја може
бити у својој моћи неограничено с обзиром на (могуће) искуство, као да би
логика онтолошког устројства саме стварности морала бити идентична
логици нашег сазнања – иако нема никаквих јемстава за то увјерење.
 Темељна идеја онога што Кант назива својим „коперничким обртом“ састоји
се у сљедећем: замијенити идеју хармоније између субјекта и објекта
начелом нужног потчињавања објекта субјекту. Суштинско откриће је
да је моћ сазнања законодавна за чула, тј.за значење физичке
стварности за нас. За разлику од Лајбниц-Волфове школе, гдје се
претпоставља да субјективна конструишућа моћ мишљења тачно и вјерно
описује оно што је објективно на дјелу у стварности, претпостављајући
утолико недоказиви склад субјективнога и објективнога, Кант вјерује да је
извор објективног смисла стварнога лежи у сазнајном субјекту.

 три питања његове критичке позиције која су наткриљена насловним

питањем: Шта је човјек? – 1. Шта могу знати? (Критичка чистог ума; КЧУ)
2. Шта треба да чиним? (Критика практичког ума) 3. Чему могу да се
надам? (Критика моћи просуђивања)
 Идеја Критике чистог ума – „чисти ум” је априорни ум, који излаже и
анализира појмове, будући као такав у својој активности неспутан. Он
сматра да невоља с метафизиком проистиче из неспутане и непропитане
употребе ума.
 Кант жели урачунати резултате природних наука, тј. помирити стару
метафизику и нову наука (пројект универзалнога знања.

1
 Кант окреће критичку оштрицу мишљења према њему самоме
(мишљењу, не себи!) не зато што ге не занимају свијет и биће, већ зато што
они – то је његов темељни увид – могу бити ваљано спознати само уколико
се посматрају кроз визуру мишљења. Наиме представе и мишљење увијек
чине визуру путем које нам се појављује бивствујуће, само што се код
Канта на то изричито обраћа пажња. Према њему, спознаја није тек пасивни
пратилац бића, већ оно што га темељно конституише, „креатор” његовог
смисла.
 Кант је одвојио питање поријекла (questio facti) од питање оправдања
спознаје (questio juris). (Не може се психолошко-генетичким методом
ријешити питање сазнање – како то чини емпиризам). Наиме, ако сазнање,
поред осталога, неизбјежно, потиче и из чула, јер се, здраворазумски је
јасно, на њих ослања и не може их заобићи, из тога не слиједи да се сазнање
оправдава, конституише само, превасходно или уопште из чулнога и
чулности.

 Хјум: метафизичким појмом узрока тврди се да ум а приори не може

произвести везу између двају појава (узрока и посљедице); ријеч је заправо о
плоду маште, на који се надовезује правилност искуствa; тако је по Хјуму
идеја узрочности само ствар навике (тиме је Хјум подрио повјерење у ону
област која је дјеловала најсигурнијом-природне науке)
 Кант против Хјума: ако нам чулно опажање не може изњедрити нужност и
општост, што би било неопходно, ако се говори о узрочности, тада она
можда почива у мишљењу.
 Он се дјелимично сагласио са Хјумом што је говорио да се узрочност не
може добити из искуства. Но он из тога закључује: Узрочност не може
бити научена она мора бити дата!

 Хјум је био у праву да закључци о узрочности проширују сазнање о ономе

за шта се тврди да је нечији узрок. Ако два ентитета, феномена, бивствујућа
доведете у каузалну везу тиме се прибавља дотад непозната „информација“
– о постојању нужне, поновљиве и опште повезаности између узрока и

2
 посљедице. Дакле, ријеч је о синтетичком суду. Ако би пак једини начин да
се до синтетичких судове дође био емпиријски, онда би Хјум био у праву,
јер би се сви судови о природној сводили на емпиријске правилности – за
разлику од природних законитости за коју не морате да имати статистички
узорак и пуно емпиријских доказа, јер оне увијек важе, што се спознаје уз
пратећи утисак крајње очигледности („самоочигледности“).

 Кант: „Појам узрока [...] мора бити или посве априорно утемељен у разуму
или се од њега мора у потпуности одустати као од фантома мозга.“
 Питање могућности научног реконструисања („спасавања“) узрочности
зависи од тога да ли су могући априорни синтетички судови.

 Да се оно за шта претпостављамо да су узрочно-последичне везе не би

испоставило као пука емпиријска правилност потребно је имати
АПРИОРНЕ-СИНТЕТИЧКЕ СУДОВЕ. То су судови до којих се не долази
путем искуства, али који не износе само оно што је већ садржано у појму
онога о чему судимо, већ нам шири сазнање о њему.

 Идеја узрочности, која подразумијева нужну везу између двију ствари (по
Канту „појава“), која се показују мишљењу, тематизује се путем питања
Како су могући априорни синтетички судови? Ово питање је одлучујуће, јер
априорни аналитички судови апстрахују од питања стварности онога о чему
суде, док апостериорни синтетички судови само преносе искуствена
сазнања, док нужно знање о природи (начело узрочности), односно
природна наука без априорних синтетичких судова не би била могућа.
Њима се нужне истине везују за конкретне ситуације. Појмом узрока се
чулни опажаји и појмовне категорија којима разумијевамо те опажаје
(расуђујемо) стапају у јединство – синтетична функција разума (која
допуњује рецептивну функцију чулности).
 Дакле, појам узрока је одлучујући, јер ако се може он одбранити могуће
је направити прелаз између искуства и мишљења.

 Канту је за путоказ за налажење одговора на питање о могућности

априорних синтетичких судова дала математика. Ако би исказ 5 + 7 = 12 био

3
 априорни аналитички суд то би значи да се број дванаест може „разбити“
само на 7 и 5, а не и на збир 6 + 6, 8 + 4, 9 + 3 итд. Тада ови други искази
(„једнакости“) не би били тачни, што очигледно не стоји. Из тога слиједи да
је исказ Пет и седам дају дванаест – априорни синтетички суд.
 Када се настоје установити неке каузалне везе о стварности, мора се изаћи
из чистог мишљења које се бави само собом самим, односно
законитостима логичког расуђивања и морате да се позабавите самим
стварношћу.

 Ако врста оваквих априорних-синтетичких истина има довољно да

„покрију“ читаву природу, тада Хјум не би био у праву, чиме би био
ријешен проблем узрочности, па би стварност било могуће научно
разумјети.

 Примјера ради, код априорног аналитичког суда: Сва тијела су

распрострта, представу о тјелесности стичемо из чула, а појам о
простирању добијамо из разума. Насупрот томе, суд Сва тијела су тешка је
априорни синтетички.

 Оно што је услов самога искуства то није нешто у чулима, већ у духу.

 Сазнање никада не може бити никакво „слагање“ (кореспонденција

мишљења и бића), него, једино, конструктивно, по општим принципима
изведено, произвођење истине. Само у том случају можемо говорити о
сазнању. То значи да се мишљење, као сазнање, не састоји у
понављању/одражавању предмета, какав је он сам по себи“. Свако
истинско сазнање је превазилажење датога, а сазнање може превазићи
пуку датост само трансцендентално-конструктивним средствима која су
од те датости различита. Тиме било који предмет, као сазнат, не може
бити раван ономе што је он сам по себи, него нешто што за услов свог
постојања може захвалити само (конструишућем) учинку сазнања.

 Кант: „Оно што ми видимо као стварност то је пука ствар за нас“.

4
 Чиста стварност или ствар по себи – то би била она стварност која би била
разумијевана под условима који су другачији од услова нашега разума,

 Оно што је „По-себи“ увијек остаје скривено, али не зато што је сазнање у
немогућности да то По-себи сазна, него управо зато јер је сазнање једино и
могуће усљед те „немогућности“. „Немогућност“ кореспонденције
мишљења и бића заправо је темељ цјелокупног сазнања.

 Копернички заокрет – Кант показује да сам субјект облике и законе

свијета одеђује путем облика и закона својих расудбено-чулних
способности. Законитости природе заснивају се на законима разума, а
не обрнуто.

 РАЗУМ изворно НЕ ОЧИТАВА СА СТВАРНОСТИ, ВЕЋ ЈЕ,

НАПРОТИВ, У ЊУ УЧИТАВА. ПРИРОДА ГОВОРИ ЈЕЗИКОМ КОЈИ ЈОЈ
РАЗУМ НАМЕТНЕ.
 Платонова разлика суштине и привида, тако да се, иако нас увијек испрва
сусреће привид, начелно можемо пробити до праве суштине, до онога што
није патворено лажним, људским итд. – увођењем разлике ствари по себи и
ствари за нас постаје застарјела. Према Канту, ма колико се трудили не
можемо доћи до суштине ствари која би била „очишћена“ од наших
додатака, али не зато што би ти „додаци“ априорно били квалификовани као
лажни, привидни, већ зато што су баш они априорне сазнајне форме, услов
саме сазнатљивости, а не, напротив, оно што нашу представу о
стварима чини лажном. Према Платону, треба се отворити за истинитост
суштаственога, без додавања њему ичега што му не припада. Дакле, за њега
је додавање извор лажнога, а код Канта је, под одређеним условима, -
претпоставка могућности истинитости.

 Све сазнање почиње искуством: Мисли без садржине су празне, а зрења

без појмова слијепа. Мишљење које није обликовано као одређени
мисаони став, „ПРАЗНО“ МИШЉЕЊЕ, TABULA RASA, НЕ МОЖЕ
НИШТА ДА СПОЗНА.

5
 Три моћи спознаје (чулност, разум и ум) имају априорне синтетичке
функције, који се називају трансценденталним елементима сазнања;
трансцендентална је она спознаја која се не бави предметном спознајом,
већ самом спознајом предмета уколико она треба бити априорно могућа
(„мишљење мишљења”); разум се односи на чулност утолико што
„прерађује” материјал који она доноси,

ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНА ТЕОРИЈА ЕЛЕМЕНАТА

Трансц. естетика Трансц. логика

(априорна начела чулности) Трансц. аналитика Трансц. дијалектика
(начела чистога разума) (чисте идеје ума)
 Простор и вријеме су форме зрења („опажаја“ – различито од опажања),
и оне не постоје по себи, нијесу својствене стварима, већ стоје на страни
људског субјекта. Овим је ударен темељ подјеле на појаве, што је
предмет наше спознаје (феномени), и ствар по себи (ноумен), која је
нашој спознаји недоступна (трансцендентна). Ипак, да би се
разликовао од субјективнога идеализма једнога Берклија, а схватајући да
они имају и емпиријски смисао, Кант каже: Простор и вријеме имају
емпиријски реалитет и трансцендентални идеалитет. Тј. здрав разум
их опажа као нешто што нам притиче из спољашњости, иако то
суштински, потиче из једне од наших сазнајних моћи, али тако да наше
здраворазумске представе о простору и времену, у основи, одрживе и
када је ријеч о теоријски строгој спознаји стварности.
 Начела чистог разума су појмови („категорије” – чисти разумски
појмови), који се не могу добити из чулности, и који су
најелементарније, дакле нијесу настали спајањем више других
појмова (таблица од 12 појмова, махом преузета од Аристотела)
 чистих појмова разума има онолико колико и логичких функција у свим
могућим врстама судова (јер се разум исказује као моћ суђења)

6
КОЛИЧИНА КАКВОЋА ОДНОС МОГУЋНОСТ
јединство реалитет инхеренција-супст. (не)могућност
множина негација узрочност-зависност (не)егзистенц.
цјелокупност ограничење веза дјелатног и трпног нужност-случајн.
Основни ставови чистога разума су прави априорни синтетички судови.
Научна спознаја ограничава се на подручје природе.

 Кључно питање Кантове гносеологије: Како субјективни услови

мишљења могу имати објективну вриједност? Зашто се појаве у
природи морају поклапати са разумом и његовим априорним формама?
Он, дакле, полази од тога да се феномени и ноумени некако морају моћи
слагати, да међу њима мора бити склада, иако укида начело истине као
кореспонденције – тј. препоставља јаз између ствари по себи и ствари за нас.
У томе је унутрашња недореченост и повод за критику.
 Кант је био у опасности од солипсизма (= solus ipse – само [ја] сâм [јесам];
слично Декарту) уколико што су категорије чисте форме мишљења, тако да
би мишљење било у опасност да суди само о својим представама (чиме би се
вратио на Хјумово становиште). Из тога разлога своје схватање генезе
сазнања допунио рекавши да је априорна спознаја спознаја о „могућим
предметима искуства”. Овим се претпоставља некаква априорна
хармонија и примјереност феномена и ноумена. Оваквом додатном
„метаонтолошком“ тезом се релативизује своју радикалну гносеолошку
позицију, до које је дошао превазилазаћеи искуство сумње (као и Декарт)
 Категорије чистог разума услови су могућега искуства, а нијесу,
обратно, посљедице искуства; он одбацује и Декартову концепцију о томе
да оне представљају урођене диспозиције мишљења које је одредио сам
Творац (Декарт, дакле, није ни емпирист нити рационалист).
 Досљедно окрету ка гносеолошкој парадигми, по Канту се емпиријско
јединство свијeta може обезбиједити само преко трансцендеnталног
јединства свијести – то је чиста аперцепција (зрење); оно је представа
онога мојега Ја-мислим (априорног менталног чина), „које мора моћи

7
 пратити све друге моје представе“. То јамчи јединство самосвијести –
наспрам мноштва појединачних чинова свијести.

УМ
 Чисти разум се ограничава на могуће предмете искуства, док чисти ум те
границе прелази (критички омеђена метафизичка спекулација).
 Основне идеје чистога ума су душа, свијет, Бог, што, редом, одговара
рационалној психологији, космологији и теологији (metaphysica
specialis). О овим питањима (бесмртности душе, слободи воље, границама
свијета и Бога као првог узрока свега) не могу се дати коначни и непобитни
одговори, већ се увијек може западати у „антиномије“ (нпр: свијет је
временски и просторно ограничен, односно неограничен, Бог постоји,
односно Бог не постоји, Свијет је вјечан, односно Свијет је коначан – за то
се могу пронаћи једнако јаки аргументи и за и против). Бог, свијет, слобода
и личност не означавају никакву предметност нашег мишљења, али су
неизоставни за човјекову оријентацију и појмовно самоодређење.
 Иако се око ових идеја не може постићи сагласност, оне нијесу логички
привиди или произвољне творевине разума, већ природне творевине ума.
Идеје ума за разум нијесу конститутивни, већ регулативни принципи.
Грешка старе метафизике је се састојала у томе што је регулативност
ових појмова побркала за конститутивношћу, односно субјективна
начела сазнања потурила је за ствар по себи. „Регулативно” значи да се
постављамо као да је тако, иако се не може знати да ли јесте тако
 Осим значаја у теоријској области, гдје се бави темама које надилазе
искуство, ум има и сопствени значај, то јест он оличава способност вођења
човјекове моралне праксе. На практичком пољу њему припада
конститутивни, не више методолошки значај – као у теоријском сазнавању.
У морално релевантној пракси он има исту самосталност какву у
теорији има разум према природним појавама.

8
  Не можемо знати да ли има Бога, али је боље вјеровати да га има – јер ће то
многе људе навести да се придржавају моралних обавеза. Ограничити
употребу теоријског ума да би се оставио простор за практични.

Кантова практичка философија

Кантова практичка философија или Кантова етика. Прво имамо разлику између
„материјалне“ и „формалне“ етике. Кантова етика је формална. Шта је
„материјална“? Нема никакве везе са материјализмом, као онтолошким принципом
објашњавања стварности, већ има везе са разликом формалнога и материјалнога у
оном смислу што је материјално је садржински одређено. Ту је ријеч о питањима
конкретних норми, вриједности које су етички прихватљиве. Кант, међутим, не даје
конкретан списак онога што је морално пожељно и добро – то покушавају
„материјално“ оријентисане етике.
Као друго, његова етика је интелектуалистичка – не еудајмонистичка. Он даје
увијек употребљиви теоријски принцип објективног разлучивање добра од зла
– тј. морално обавезнога и морално забрањенога (путем „субјективног“ ума),
односно онога што је морално обавезно и онога што је морално забрањено. Но ако
кажете само „добро“ и „зло“, тада имате уплив осјећајног момента. Кант покушава
да заобиђе моменте емотивности, јер он хоће да априорно утемељи практичко
учење. То чини формулисањем категоричког императива – безусловно
заповиједање, преведено на српски.
Безусловно, значи да мора важити под било којим околностима, независно од
конкретне ситауције. Кант каже: Дјелај тако да максима твога дјеловања може
постати начело општега законодавства. то је прва формулација категоричког
императива. „Законодавство“ нема везе са позитивним правним нормама. Кант, по
анологији са правом, покушава да промисли начин на који се априорно,
формалистички, регулишу моралне норме. Наиме, сâм човјек, сваки човјек,
долази. или треба моћи доћи до увида у то шта је морално обавезно. Ако
размишљамо у некој ситуацији да учинимо то и то, треба да замислимо шта би се
десило када би у таквој или сличној ситуацији сви поступали на исти начин. Ако
бисмо дошли до закључка да последице универзализовања онога што желимо да

9
учинимо, што вјерујемо да би требало да урадимо, имају негативне посљедице, ако
се то искључује са идејом одржања људске заједнице, онда то значи да оно што
намјеравамо да учнимо није морално. Ријеч је о једној врсти мисаоног огледа.
Мисаони огледи су они огледи који се не могу фактички извести, али које можемо
у мислима да „изводимо“, чак и иако то радимо да тога нијесмо свјесни, неријетко
и «муњевито» брзо. Размишљање на тему да ли је дозвољено лагати, ако мислимо
да у некој ситуацији да јесте, шта би се десило ако би сви почели да лажу – више
нико никоме не би вјеровао. Оно што се искључује са самом замишљу даљег
одржавања људске заједнице по себи је морално недопуштено.
Кант овде наступа формалистички, даје сваком човјеку у руке оруђе –
тачније: подсјећа га да му је то „оруђе“, као створењу опремељеном практичим
умом, већ дато – како да сâм разлучује морално од неморалног. Ако долази до
контрадикције, на интелектуалном плану, без емоција – тада је ствар ријешена. А
шта ако нијесмо вјешти у мисаоним огледима, ако немамо образовање, слаби смо у
логици па не можемо да препознајемо контрадикције. Кант сматра да његова
етика не уводи ништа ново, никакву нову теорију у сфери морала,
размишљања о моралу. Он само доводи до појма, да формулише оно сто
морални људи увек раде.
Када се мала дјеца од 3–6 година када им „морални апарат“ још није
довољно развијен и када им склоност ка отимању, посједовању превлада у
понашању, и онда им старији кажу – замисли кад би сви тако радили, ти си јачи и
дјечаку си узео његову играчку. То: „Замисли кад би сви тако радили“ у ствари је
свакодневна формулација онога што Кант зове категоричким имепративом – што је
равно пракси вршења поменутог етичког мисаоног огледа. Дјеца схватају шта је
неприхватљиво тако што бивају упозорена на последице универзализовања таквог
њиховог понашања које би њих лично погодиле.. Дакле, у емпиријској моралној
пракси на дјелу је примјена категоричког императива најчешће без икакве свијести
знања о томе.
Друга формулација категоричкоког императива: Поступај тако да човјечност у
другом човјеку не узимаш само као средство већ и као циљ. Кант је свјестан да
понекад, у некој пракси, опхођењу, друге људе ипак морамо да их узимамо и као

10
средство а не само као сврху. (Замолимо некога да нам поништи карту у превозу).
Но ако друге људе увијек и искључиво узимамо као средство, то говори о томе да
имамо склоност да их дехуманизујемо, „обезљуђујемо“, да имамо морално
неприхватљиви етос.
Кант наводи примјер који показује да је био свјестан својих ограничења своје
формалистичке етике. Рецимо ако неког од наших пријатеља прогоне људи,
мислимо да му је живот угрожен, и знамо да наш пријатељ није крив, и сакрије се
код мене, прогонитељи ми дође на врата и питају је ли ту. Осјећај добра, који он
покушава да суспендује, јесте да не треба да кажемо истину, јер ћемо тиме
невиноме вјероватно „дођемо главе“. Но ако не кажемо истину и задовољимо свој
морални осјећај, са становишта етике категоричког императива направили смо
преступ – јер замислите шта би било да сви лажу. Он апстрахује од особености ове
ситуације у којој је цјелисходно слагати, јер жели да обезбиједи начелно
утемељено и лако оперативну етичку праксу. Који „излаз“ Кант предлаже у
датом случају? Рећи истину, али се надати да ће се десити нешто што ће
спасти невиног човјека којега само одали – у име морала.
Проблем је Кантово стављање ствари превише формалистички. Покушава да
избегне емпиријско установљавање норме од случаја до случаја. Он не би да
допусти да се у неким ситуацијам лаж сматра прихватљивом или обавезном, а
негдје не. Очигледно да је живот сложенији од његове намјере да априопристички
снабдије свакога од нас или подсети свакога од нас на оно што према његовом
схватању треба сви да радимо.
Ако људи ово одувијек знају ово, шта је морално а шта не, како се онда
дешава да неки неморално поступају? Дешава се зато што морална свијест,
рефлексија категоричког императива, није једини покретач нашег дјеловања. Поред
овога, постоје и жеље, страсти, амбиције (грчки: thymos), пориви, што све скупа
може да нас изложи слабостима. Када човјек морално поступи, он, иако је био
суочен и са неким другим „кандидатима“ за конкретну радњу, успио је да да
савлада своју слабост и да поступи у складу са „заповијешћу“ моралног закона.
Човјек није савршено створење, он би био савршен само ако би увијек могао и хтио
да пожели само оно што је морално обавезно. Саставни дио његове коначности је

11
вјечна борба са својим слабостима – унутрашњим подстицајима који га наводе на
зло.
Кант: Звјездано небо над нама – морални закон у мени.
Човјек има задатак да увијек поштује морални закон у себи. Морални закон је
крајњи хоризонт категоричког императива, априорно дат је чињеницом да је човјек
мислећи, да има у себи човјечност – тј. способност да, ослањајући се само на себе
самога, као самодовољни, супстанцијални етички субјект, увијек разлучи добро од
зла, и да поступи по првоме. Човјек је субјект зато што је моралан. Он
супстанцијалну самодовољност нема као сазнавалац природе. Тај закон
априорна чињеница коју сваки човјек проналази у свом чистом практичком
уму. Као што Декарт сматра да Бог мора бити урођена идеја зато што сваки
разуман чове, цивилизован, проналази у свом духу идеју Бога. Кант, аналогно томе,
сматра да сваки човјек не учи емпиријски, на основу културних норми, шта је
добро, а шта зло, већ му је тај закон усађен самим тиме што је човјек, да га већ
налази у свом духу. Морални закон је априорна чињеница човјековог
практичког ума. Оно што човјек треба да ради је да када треба нешто да чини, да
се потруди да то што он схвата као морални закон, да то претегне у одређивању
његове будуће радње, а не попусти неким другим потребама и поривимаа.
Поред категоричког, постоји и хипотетички императив. Ако је
категорички безуслован онда је хипотетики услован, нешто се ради под условом да
ствари стоје тако и тако, са намјером да се оствари одређени, за саму радњу
спољашњи циљ. Док је вриједност поступања из дужности (његова етика је
деонтолошка; deon [грч.]- дужност) у задовољству дјелатника што је поступио у
складу с налогом својег практичког ума, у складу с оним што је највише,
најљудскије у њему, код поступања које је у складу с хипотетичким императивом
нека друга мјерила и разлози се уплићу. Нпр. ако продавац на тржници не вара
своје купце из страха да га ухвате у превари, из страха од санкција које из тога
могу проистећи, а не зато што му је незамисливо да вара, тада он поступа у складу с
моралним законом, али не из спознаје дужности према њему. Његов морал је тада
хетерономан, а не аутономан. Он поступа „легално“, али не и „легитимно“.
Легалност, нема везе са позитивним правом, ту се тврди да је та радња

12
прихватљива, јер је формално у складу са оним што изискује морал, али није
учињена из осјећања дужности према моралном закону. (Ове појмове позајмљује из
правне теорије као познатије, али овдје је јасно раздвојено правно од моралног
учења).
Истински морална особа моралне норме поштује само због њих самих. Ту је
неважно да ли то што радимо радимо пред очима свих или то нико не види. Имате
људе који постају мање морални када их нико не види. Истински моралан човек не
поступа на тај начин. Ако и нико други не сазна за нешто што смо учинили што је
морално неприхватљиво знаћемо ми. Истински морално понашање је оно где се
морална норма поштује због ње саме, а не због било чега другога што је њој
спољашње.
Код Канта важно не само шта се чини, већ и због чега се чини, који је мотив,
намјера, побуда. Ако неко не чини неморалне ствари да му не би опао углед, а не
због незамисливости, неодрживости неморалног чина – ту је на дјелу хипотетички
императив. Ту се морал поштује због нечег што је њему спољашње. Ако се морална
норма поштује само због ње саме и ни због чега другог – зато што нам је
незамисливо да кршимо морални закон, тада је у питању чиста моралност. Ако се
људи држе моралних норми само из страха од нечега спољашњег, од неких
последица које могу да дођу након кршења моралних норми онда ће сигурно
мислити да ће бити ситуације у којима их нико неће видјети и тад ће бити спремни
да направе нешто што је неморално. Дакле, два човјека могу да направе исту
радњу, али да њена морална квалификација не буде иста јер се иста радња
може извести из различитих мотива. Морално је оно понашање које своју крајњу
сврху налази у потврђивању моралног закона.
Канта одликује етички идеализам, то значи да морална норма „постоји“
(тачније: важи) по себи, независно од тога каква је пракса људи. Не одлучује
понашање људи, њихова моралност или неморалност о томе да ли постоји морална
норма. Зашто се каже идеализам? Зато што не зависи постојање и важење те норме
каква је фактичка пракса. Макар се у некој заједници сви понашали неморално
постоји обавезност моралне норме и у таквој заједници и та обавезност се не
суспендује чињеницом да нико не уважава ту норму. Кант претпоставља да људи

13
морају да знају да крше моралне норме када и док то чине, пошто је морални закон
априорна чињеница човјековог мишљења.
Деонтолошка етика
Он може да их крши јер није поштовање закона једини разлог његовог поступања,
постоји и похлепа и славољубље и многе друге ствари. Али када и док то чини он
не може претпостављајући моралном закону некакве друге мотиве да изгуби
свијест о томе да постоји тај морални закон. И тиме фактички он зна да крши
морални закон. Данас говоримо о „моралним идиотима“. То су људи који не
разликују добро и зло. Можете имати и најгоре злочинце који ову свијест имају.
Могу постојати људи који ниијсу толико направили страшне ствари стицајем
околности, али суштински не познају ову разлику. То су страшно опасни људи.
Ипак и најгори злочинац ако познаје ову разлику можда му се некад свест пробуди.
Сваки човјек као човјек има дужност да позна и поштује разлику добра и зла.
Кант разликује каузалност у сфери природе и у сфери слободе. У сфери
припроде – оно што је узрок нечега долази споља, код слободе пак о каузалности
може бити ријечи тако што узрок дјеловања долази из самог дјелатника,
успоставља се аутономно. Узрок слободног дјеловања може бити само у њему
самом, у чињеници да је човјек слободан – будући да не само за њега него и из
њега важи морални закон. Није довољно само да се претпостави аутономно
одређивање, односно, самоодређивање дјеловања и својих мотива притом. Када би
човјек имао аутономију у одређивању својих чинова, а не би имао свијест о
моралном закону који га ограничава да не чини оно што је морално недопуштено,
онда би се слобода претворила у чудовишну ствар. Значи једно је одредити дјелање
и сопствено хтијење, али се притом у својој свијести мора пронаћи регулативно
начело који ће нас суспрезати да чинимо све што нам падне на памет.
Код практичнога ума не постоје унапријед дате одредбе доброга и лошега у
свијету, већ се полази од аутономије воље, која аутономно, у складу са умом,
одређује своје норме. Категорички императив не придолази са стране, већ само из
разумијевања човјека као умног створења. Кант не измишља нове врлине, већ
критички, дакле априорно, а не емпиријски, утемељује већ познате вриједности.

14