KOMENTAR

Komentar je analitička, interpretativna forma novinarskog izražavanja.

U komentaru autor, prateći pojavu u nastanku i razvitku, utvrđuje najpre njene

uzroke, a zatim zauzima stavove o njenom daljem razvoju ili razrešenju.

U komentaru, autor upozorava čitaoca, slušaoca, gledaoca na moguće posledice,

Komentar je tumačenje određenog fenomena iz ličnog, komentatorskog ugla.

Reč komentar potiče od latinske reči commentarius, što znači zapis, tumačenje,
objašnjenje, izlaganje, razmišljanje.

U iznošenju stava, zauzimanju gledišta,vrednovanju, komentator štiti opšti

interes, zalaže se za istinu, izlaže kritici negativne pojave u društvu. Događa se u
praksi da se opšti interes svodi na interes grupe, vladajuće strukture ili vlasnika
medija u kome komentator radi.

Kompozicija komentara

 slika situacije

 analiza

 zaključak
U uvodu komentara ili slici situacije, komenatator iznosi nekoliko osnovnih
podataka koji najbolje ilustruju pojavu, fenomen.

U razradi ili analizi autor iznosi argument za ili protiv, vrednovanje, tumačenje.

U zaključku sa prognozom, komentator daje svoj sud, poentu, zalaganje za

eksplikaciju pojave, odgovara na pitanje postavljeno u uvodu.

Ko je komentator?
Komentator je novinar sa iskustvom koji je dugogodišnjim radom u
novinarskoj praksi stekao poverenje javnosti.

Autor komentara je odličan poznavalac određene oblasti, suptilan analitičar,

briljantan stilista. On se izražava kratko,jasno, ima analitičku sposobnost, misaonu
originalnost jezičku spretnost.

Ovde novinar ima pravo na stav, ali sloboda izražavanja vlastitih uverenja
počiva na njegovom suverenom vladanju materijom, čiji je izvanredan poznavalac,
a u direktnoj je vezi sa sposobnošću poniranja pri analizi pojave, zaključivanju i
prognoziranju.

I komenatar i članak pišu se o pojavama i fenomenima.

I komenatar i članak imaju sliku situacije , analizu i zaključak, sa napomenom da

je članak duži, podrobniji, kompleksniji.

U komentaru , takođe, postoji teza, samo ona nije u podnaslovu kao u članku, ali se
može prepoznati u samom tekstu – komentator tumači određenu pojavu i donosi o
njoj zaključak sa prognozom, baš kao u članku.
VRSTE KOMENTARA

• 1. Klasični komentar

• 2. Uvodnik (editorial, engl.uvodni tekst)

• 3. Kolumna

Podvrsta komentara

• 1. Osvrt

Uvodnik je podvrsta komentara, objavljuje se na prvim stranicama listova,

povodom izuzetno važnih, dramatičnih događaja, značajnih za širu zajednicu.

Uvodnik (na engl editorial – uvodni tekst), nepotpisan je tekst, on ne označava

pojedinačno mišljenje, ne predstavlja autorov stav, nego predstavlja gledište
redakcije (kolegijuma, uredništva, vlasnika) i izraz je kolektivne ocene i procene.
Upravo iz tog razloga, uvodnik predstavlja viši stepen odgovornosti redakcije nego
komentar, kada je reč o iznošenju stava.

Kao izraz kolektivnog tumačenja pojave, suprotnost je kolumni – ličnom

tumačenju.

Uvodnik se piše umerenim silom, tu se mirno iznose staloženi stavovi, a kod nas je
naslednik nekadašnjeg, nepopularnog direktnog članka. Naime, u godinama posle
Drugog svetskog rata, sredinom XX veka, domaće redakacije su u izvršavanju
propagandnih zadataka bile oružje jednopartijskog sistema i državnog aparata.

Ta negativna tradicija danas je uzrok relativno malog broja uvodnika i uvodničara

u domaćoj štampi.
Drugi uzrok je posledica stalnih pritisaka na štampu i novinare koji su snosili
odgovornost za stavove suprotne onima koje je nametala partijsko-politička
disciplina. Komentator je, naime, nosio pojedinačnu odgovornost za stavove koje
je izneo u komentaru, a u slučaju uvodnika odgovornost je delio sa kolegijumom, a
posledice su po list bile daleko dramatičnije.

U uslovima višepartijskog sistema, uvodnik ponovo nalazimo u štampi. On je

danas način da se nezavisni medij uključi u političku igru, nudeći čitaocima
objektivniji stav, tumačenje. Uvodnik je i pogodno sredstvo za iznošenje stavova
jedne sredine (ili partije) protiv druge.

Primer za komentar, autor je Boško Jakšić:

POGLEDI

Gavarit Ivica Desimirovič Dačić

Autor: Boško Jakšić sreda, 19.02.2020. u 18:00
Kosovo je godinama ne samo demarkaciona linija unutrašnjih podela, već i precizni
barometar srpske spoljne politike.
Dok su rešenja na dugom štapu, dok je Evropska unija neinventivna i pasivna, održava
se status kvo što najviše pogoduje Moskvi kojoj je Kosovo najefikasnija poluga uticaja na
Srbiju. Iz Kremlja stižu neutralne poruke: Rusija će prihvatiti sve o čemu se slože
Beograd i Priština.
Kada se, kao sada, energičnije umešaju Amerikanci nagoveštavajući da ne žele da
tolerišu zamrznuti konflikt i da bi rešenje za Kosovo moglo da se nađe u kraćem
vremenskom periodu, neutralnost Rusije počne da kopni, pa iz Moskve stižu poruke u
stilu da ne treba žuriti.„Zabrinjava želja za brzim rešenjem”, kaže ruski ambasador u
Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko. „To liči na uspostavljanje famoznih vremenskih
okvira koji su bili razlog za to što prethodni razgovori o Kosovu nisu bili uspešni.”
Zabrinjava želja za sporim rešenjem, mogli bi da kažu mnogi nezadovoljni što kosovski
problem nastavlja da usporava napredovanje Srbije prema EU i zloupotrebljava se kao
paravan koji onemogućava istinske demokratske reforme.
Svesni da bi do ubrzanja moglo da dođe mimo njihovih želja, u Moskvi imaju i
amandman koji deluje kao upozorenje: ne zaboravite da bez Rusije i odobrenja Saveta
bezbednosti Ujedinjenih nacija bilo kakav dogovor ne dolazi u obzir.
Drugim rečima: mi kažemo da nema nametanje rešenja „koje nije prihvatljivo za
Beograd, poput priznanja nezavisnosti Kosova”. Poruka da će Rusija prihvatiti sve ono
što prihvati Srbija ne važi.
Pošto je postavljen nov okvir, Moskva od svojih simpatizera u srpskoj politici očekuje da
pojačaju eho poruke „Rusija se pita” i da u istoj meri omalovaže angažman Vašingtona
i/ili Brisela.
Na primer, Ivica Dačić. Lider socijalista smatrao je za potrebno da se ogluši o pravila
lepog ponašanja kada vam gost prvi put dolazi u kuću, pa je komesaru za proširenje
Oliveru Varheljiju pokušao da održi bukvicu, da mu kaže da „ne zna gde je došao, da ćuti
dok neko otima srpske manastire na Kosovu, da ćuti za takse koje je uvela Priština na
robu iz Srbije...
„„Napao sam EU zbog nepoštovanja Briselskog sporazuma, uvođenja Kosova u poglavlje
35, pa sada sve zavisi od toga, zbog toga što ćute na dešavanja u Crnoj Gori i što su
nepravedni”, potvrdio je Dačić za „Blic”.
Mađar je u jednom trenutku ustao, prišao premijerki Ani Brnabić, nešto joj šapnuo na
uvo, a potom napustio salu. Pošto je simptomatično izostalo saopštenje vlade, sve je
ostalo na neuverljivom tumačenju da je Varhelji žurio na neki drugi sastanak.
Gotovo da fascinira umešnost da međunarodne posrednike od starta gurate od sebe iako
je diplomatija po definiciji disciplina koja treba da privlači, a ne da odbija. Pamtim kada
je Marti Ahtisari 2005. godine imenovan za specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija za
Kosovo, a srpski tabloidi ga dočekali tekstovima da mu je otac bio nacista.
Dačić sam određuje kada će, kome i na kom jeziku da peva, ili kada će gosta da obaspe
uvredljivim primedbama. Ispade da je Mađar kriv za sve što EU nije ispunila poslednjih
decenija. Šef srpske diplomatije je to i priznao. Dosta mu je više. „Slušao sam i Olija
Rena, i Štefana Filea i Johanesa Hana, ali slabo smo se pomerili napred”.
To što se nismo pomerili napred u značajnoj meri može da se pripiše onim srpskim
političarima koji nikada i nisu pokazali entuzijazam prema istinskim reformama društva
i tradicionalno su bliži ruskom viđenju srpske budućnosti. „Rusija je partner koji ne
okleva da nas podrži gde god je to potrebno”, kaže Dačić.
Biće ovakvih okršaja sve češće. U meri u kojoj će EU u procesu proširenja, u skladu sa
prioritetima Emanuela Makrona, sve više insistirati na vladavini prava, snažnim
institucijama, medijskim i drugim slobodama. Na svemu što ne leži na srcu srpskim
„putinistima” ili pobornicima ideje „neliberalne” Evrope kakvu promovišu autoritarni
Viktor Orban ili evroskeptik Mateo Salvini.
I dok Makron poručuje da je dosta više fingiranja demokratije propraćenog rastom
autoritarnosti – što je način da javnost zamorena lažnim obećanjima povrati veru u EU
– nije slučajno i da Aleksandar Vulin kaže da bi Srbija trebalo da „preispita evropski
put”. „Ne verujem u EU, baš kao što ne veruju ni Boris Džonson, Orban, Zeman, Salvini
ili Makron”.
Ministru vojnom, bivšem julovcu, bilo bi bolje da daje komentare na teme koje se
završavaju sa „mm”: kalibar 22, kalibar 7,62, kalibar 120 mm. Ubacio je Makrona u
družinu koja zaista ne veruje u EU, ali je u slučaju francuskog predsednika ozbiljno
omašio: Makron veruje u uniju liberalnih vrednosti koja je antipod Orbanu, Milošu
Zemanu ili Salviniju.
No, šta znači plasiranje dileme da li Srbija treba da se kreće evropskim putem.
Uvažavam Vulinovu ideološku omertu koja kaže „istok je crven, doći će naše vreme”, ali
u ime elementarne doslednosti trebalo bi preispitati šta on – a ima ih još – rade u vladi
čiji je nominalni kurs Zapad, Evropska unija.
Zar Aleksandar Vučić zaista misli da dok razne Vuline drži uz svoje skute može da dobije
poverenje EU? Da Makron sutra ne nauči poruku na srpskom koja će otprilike glasiti:
„Vama nije mesto u Uniji. Sami ste odabrali da ne želite vrednosti zapadnih
parlamentarnih demokratija.” Na to bi Andrej Plenković, premijer Hrvatske koja
predsedava Unijom, mogao da doda: „Sretan put ka Putinu, Orbanu, Erdoganu”.
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista