Univerzitet u Beogradu – Geografski fakultet

Osnovne studije: Prostorno planiranje

Predmet: Teorija planiranja

Esej:

O teoriji planiranja

Vladimir Nikolić , 32/08 Profesor: dr Tijana Dabović

Beograd, decembar, 2012.

 S a d r ž a j:

1. UVODNA REČ…………………………………………….……………….….……3

2. ŠTA JE PROSTORNO PLANIRANJE ……………………………………………..3

3. SVRHA PLANIRANJA……………………………………………………………..4

4. NAJAVA REKONSTRUKCIJE TEORIJE PLANIRANA…………….…………...5

5. REKONSTRUKCIJA TEORIJE PLANIRANA ……………………..……………6

6. ZAKLJUČAK………………………………………………………………………..8

LITERATURA I IZVORI……………………………………………………………..9

2
 1. UVODNA REČ

Cilj mog eseja je upoznavanje sa nekim od tema u teoriji planiranja. Tema koja je
moja preokupacija u ovom eseju počinje od definisanja prostornog planiranja kao i
njegove svrhe i mnogobrojnih aktera koji su deo tog procesa. Prostorno planiranje koje je
definisano još 1980-ih godina još uvek ima previše problema na putu svog razvoja. Kriza
planiranja nastaje zbog marginalizacije i neefikasnosti planiranja. Na ovom polju naročit
uticaj ima mehanizam državne intervencije koji deluje kao kočnica kao i dezintegracija u
samom planiranju.

U toku istorije teorije planiranja nailazimo na mnogobrojne teoretičare koji su se

bavili ovom tematikom. Nailazimo i na različite ,,struje” u periodima planiranja koje su
unosile nešto novo kako bi se teorija planiranja sve više razvijala. Iskustvo je pokazalo da
se potreba za planiranjem javlja uglavnom posle velikih događaja kao što je nagli
industrijski razvoj krajem devetnaestog veka ili posle Drugog svetskog rata kada je
planiranje zahvatio ,,zlatni period”. Dezintegracija u planiranju predstavlja ozbiljan
problem kojim se treba pozabaviti u cilju da bi se planiranje prepoznalo kao stalna
društvena potreba.

2. ŠTA JE PROSTORNO PLANIRANJE?

Da bismo pronašli razloge zbog kojih se planiranje nije u potpunosti i na adekvatan

način razvilo, potrebno je najpre da se osvrnemo na značenje planiranja. Prostorno
planiranje je definisano 1980-tih godina. Funkcija planiranja obuhvata aktivnosti
utvrdjivanja ciljeva i razvoja, zatim predviđanja i definisanja budućih zadataka, kao i

uslova u kojima treba da se izvršavaju zadaci i ostvaruju ciljevi.

3
Proces planiranja predstavlja sagledavanje budućih aktivnosti kako bi se pripremile
odgovarajuće mere za akcije u sadašnjosti. Planiranje je i kreativni proces.

Prostorno planiranje je definisano kao nauka, kao tehnika i kao umetnost. Ono nije
obuhvatno ako se planer bavi samo jednim njenim segmentom. Da bi ljudi što kvalitetnije
živeli je cilj koji na prvi pogled deluje jednostavno ali prostorni planer je suočen sa
mnogim problemima dok do tog cilja ne dodje.

Planiranje je aktivnost koja se bavi postizanjem ciljeva. Uz poštovanje ljudskih

potreba i vrednosti preko planerske vizije, zadatak je da se stvori okruženje što idealnije za
društvo.

Plаnirаnje može podrаzumevаti i društveno usmerаvаnje i sveukupnu аkciju

vlаsti, аli i envаjronmentаlnu regulаciju. Healey, McDougal and Thomas (1982.)
identifikuju četiri ključnа elementа čijom kombinаcijom je moguće definisаti plаnirаnje:

1. Plаnirаnje je аktivnost određene vrste (kаo što je rаcionаlnа procedurа

identifikаcije i selekcije plаnskih аlternаtivа);

2. Plаnirаnje je аktivnost koju vrši određeni tip institucije, kаo što je vlаdа (nаsuprot
tržištu);

3. Plаnirаnje je аktivnost kojа uključuje usmerаvаnje/regulаciju određenih klаsа

dogаđаjа ili objekаtа (kаo što je regulisаnje nаmene zemljištа);

4. Plаnirаnje je аktivnost koju sprovode ljudi koji sebe smаtrаju plаnerimа ili koji
plаnirаju („plаnirаnje je ono što rаdi plаner“ i „plаnirаnje je ono što rаde ljudi koje
smаtrаmo plаnerimа“).

3. SVRHA PLANIRANJA

Kada govorimo o svrsi planiranja možemo krenuti od zadovoljenja potreba.

Najpre treba da se ima u vidu neobnovljivost nekih resursa. Kako će se zadovoljiti sve
potrebe stanovništva u takvim uslovima. Društveni slojevi imaju različite zahteve i
potrebe. Odmah se nameće sledeće pitanje. Koje, odnosno čije zahteve planer najpre treba
da ispuni. Šta je prag zadovoljenja pojedinih potreba? Te potrebe se poistovećuju sa
vrednostima. Šta je za koga vredno i koje su to zajedničke vrednosti?

4
 Pošto su se prvim planovima bavili urbanisti odnosno arhitekte, izgradnja je
sadržala elemente arhitektonske vrednosti. Svrha planiranja u to vreme je bila da se reše
problemi istorijskih centara i njihova rekonstrukcija. Uključivanjem sve više aktera u
planiranje, vrednosti u planiranju su dobile na brojčanosti i složenosti.

“U planiranju je pored arhitektonskog nasleđa stalno prisutno nasleđe utopije: sa jedne

strane težnja da se problemom u potpunosti ovlada, da se pronađe rešenje-projekat.”
(Lazarević,N.(1992). Uvod u teoriju planiranja, Beograd: Arhitektonski fakultet. http://ebookbrowse.com )

Utopija kao težnja za savršenstvom u planiranju izaziva takmičarski duh među

akterima. Težnja gde je sve racionalno povezano tako da cela zamisao mora da deluje
usaglašeno i logično. Nered i haos u prostoru su ne prihvatljivi. Uređen prostor i sve u
cilju da bi ljudi bolje živeli. Uz utopiju, planiranje ne bi predstavljalo rutinsku aktivnost,
svrha planiranja bi dobila na vrednosti.

Planeri svojim ekspertskim znanjima bi trebalo da imaju prvenstvo u obavljanju

planerske delatnosti. Danas, često neke druge struke imaju prednost u trci ko će se pre
baviti određenim prostorom. Prvi urbani planeri su se pojavili u oblasti arhitekture i
građevinarstva. Zatim su se planiranjem bavili i ekonomisti iz čije nauke imamo mnoštvo
lokacionih teorija i modela počevši od Tinenove poljoprivredne lokacione metode.
Psiholozi, sociolozi i politikolozi su se bavili odnosima između različitih grupa u svrhu
planiranja.

Pojavili su se mnogi koji su želeli da prisvoje prostorno planiranje. Tu su bili i

geografi i pravnici i svi oni smatraju da imaju prava na prostorno planiranje. Na ovaj način
se broj zainteresovanih aktera u planiranju veoma povećao. Iz nekih razloga je to dobro.
Povezivanje različitih struka u jedan proces kao i njihova međusobna saradnja mogu
dovesti do povoljnijih rešenja nego kada bi se time bavila samo jedna struka. Sa druge
strane, iz nekih razloga to nije dobro. Previše aktera koji se takmiče ko će imati primat u
planiranju izaziva osećaj haotičnosti u svemu tome. Nailazimo na osećaj kao da nam neko
smeta da obavimo posao do kraja, kao da nam neko krade naš posao.

4. NAJAVA REKONSTRUKCIJE TEORIJE PLANIRANJA

Zlatni period planiranja kao i razvoj prakse je došao posle Drugog Svetskog rata.
Naročito se planiranje razvijalo u šestoj deceniji 20. veka. Na to su uticale razne promene
koje su se desile u tom periodu i ubrzan tehnološki razvoj. Na planiranje se gleda kao na

5
naučni metod za odlučivanje. U američkoj literaturi se ovaj period naziva Decenijom
razvoja.

Nastoji se da planiranje izađe iz svojih tradicionalnih okvira, da planiranje utiče na

bolju budućnost u čitavom društvu. Planiranje u ovom periodu se oslobađa konotacija koje
su bile usmerene uglavnom na izgradnju i dizajn gradova.

Rekonstrukcijom u teoriji planiranja, postiže se jasnije definisanje prostornog

planiranja, polje i koreni kao i njegova svrha. O ,,neredu” u teoriji se najviše raspravljalo
sredinom i krajem 1970-tih godina. Kao prvi pokušaj rekonstrukcije teorije planiranja,
može se smatrati Etzioni-jevo ,,mešano skeniranje” iz 1967.godine.

5. REKONSTRUKCIJA TEORIJE PLANIRANJA

Period 1980-ih godina

Hillier i Healey smatraju da je teorija planiranja dobila oblik 1980-ih u Velikoj

Britaniji. Definisali su planiranje kao određenu aktivnost i pravila za određivanje teorije
planiranja:

- Bilo kojа teorijа plаnirаnjа morа iskаzаti štа se misli pod plаnirаnjem, zаšto se tа
аktivnost sprovodi, kаko se ili kаko će se sprovoditi i štа je iz nje rezultirаlo i štа se želi
njome postići.

- Konkretnije, bilo kojа teorijа o plаnirаnju morа odrediti stvаrne prаkse koje želi dа
objаsni i promeni; morа ih locirаti u specifičnu društveno-istorijsku situаciju; morа
odrediti društvenu teoriju nа kojoj se zаsnivа društveno-istorijskа situаcijа.

- Posebno, morа dа аrtikuliše veze između ekonomskih аktivnosti, društvene

orgаnizаcije, procesа društvene promene i prirodu i ulogu vlаsti, i dа аrtikuliše veze
između njih i usmerаvаnjа vlаsti i progrаmа regulаcije.

U ovom periodu, Faludi napušta racionalnost i objavljuje knjigu ,,Teorija

planiranja“, kao i rad ,,Ka kombinovanoj paradigmi planiranja. Takođe, još jedan
teoretičar je doprineo teoriji planiranja. Friedmann je u svojoj knjizi ,,Planiranje u javnom
domenu:od znanja ka akciji“, predstavio obiman pregled višestrukih pristupa. Sredinom

6
1980-ih razvija se Habermasova teorija, nova interaktivna i komunikativna koncepcija
planiranja.

Period 1990-ih godina

Ovaj period karakteriše nestanak škole planiranja zasnovane na socijalističkom

društvenom uređenju. Naročito u Evropi, pojavljuje se ,,obnovljeno” strateško planiranje
kao vid rekonstrukcije teorije planiranja. Mnogobrojni radovi sa ovom tematikom su nicali
u ovom periodu. Novi strateški planovi su trebali da utiču na probleme u kojima se
planiranje odvijalo. Faludi je smatrao da projekti i programi ne nestaju, već se smeštaju u
strateške razvojne okvire.

Strаteški pristup u uprаvljаnju zаsnivа se nа simultаnoj spoznаji i definisаnju

problemа i rаzvijаnju potencijаlnih rešenjа, zа rаzliku od trаdicionаlnog rаcionаlnog
plаnirаnjа i projektnog uprаvljаnjа u kojimа definisаnje problemа prethodi pronаlаženju
rešenjа. Zа ovаkаv pristup neophodаn je stаlаn dotok informаcijа. Uvođenje strateškog
upravljanja je u stvari pokušaj rekonstrukcije strateškog planiranja.

Prva decenija 21. veka

Zahvaljujući razvoju strateškog planiranja, nailazimo na mnoštvo pristupa u

planiranju u ovom periodu. Schönwandt smatra da je potrebno stvoriti treću generaciju
teorije planiranja. Archibugi ulazi u rekonstrukciju sa idejom stvaranja nauke
planiranja-,,planologija“.

U ovo periodu, planeri počinju da se bave vrednostima u planiranju. Ova

generacija planiranja bi pretpostavljala (Schönwandt):

-dа informаcije nikаdа nisu u potpunosti dostupne i dа se problem može rаzumeti

sаmo delimično;

-dа je kurs аkcijа subjektivаn, jer percepcijа i spoznаjа sredine nikаdа nisu
vrednosno neutrаlne;

7
 -dа je kurs аkcijа je uslovljen kognitivnim zаmkаmа ;

-rаzličiti delovi u plаnirаnju se mogu odrediti, аli se ne mogu posmаtrаti odvojeno;

-ne postoje „optimаlnа“ rešenjа, jer subjekti u plаnirаnju imаju rаzličite

preferencije i one se tokom vremenа mogu menjаti.

6. ZAKLJUČAK

Prostorno planiranje je područje delovanja povezano sa arhitekturom, upravom,

organizacijom i drugim akterima. Svaki problem predstavlja pitanje svih aktera. Zato je za
planiranje kao delatnost potrebno znanje o društvenim odnosima i o odlučivanju. Planeri
rešavaju prostorne probleme. Da bi do toga došli potrebno je da znaju uzrok i istoriju
problema da bi se okrenuli ka sadašnjosti i budućnosti.

Planiranje je disciplina koja nema usku definiciju i ne može se smestiti samo u

kategoriju kao što je nauka, tehnika, umetnost ili administrativna veština. Planiranje se
prožima u svim tim kategorijama. Upravo iz tog razloga imamo veliki broj stručnjaka koji
se bave planiranjem. Oni navedene kategorije prepoznaju kao svoju oblast interesovanja i
delovanja.

Planeri koji rade u praksi smatraju da teorije nemaju važnost u vršenju njihove
aktivnosti. Nasuprot njima, teoretičari smatraju da je teorija osnova dobre prakse. Teorija
planiranja je važna da bi se stvorilo povoljno okruženje za planiranje. Ona omogućava
organizaciju discipline i na osnovu nje se vrše buduća istraživanja. Na kraju, bez dobre
teorijske osnove nema ni dobre prakse. Kritički pristup u teoriji planiranja nam otvara put
da proširujemo i razrađujemo teoriju da bi ona bila što složenija, prihvatljivija i cenjenija u
vanstrukovnim krugovima. Uključivanje različitih interesa kao i prepoznavanje svih aktera
i njihovih ambicija u planiranju govori nam o značaju i ulozi planiranja.

8
 L I T E R A T U R A:

1.Dabović, T. Teorija planiranja, skripta

2.Lazarević, N. (1992). Uvod u teoriju planiranja, Beograd: Arhitektonski fakultet.

http://ebookbrowse.com

3.ЗАКОН О ПЛАНИРАЊУ И ИЗГРАДЊИ (Сл. гласник РС бр. 72/09 , 81/09 -

исправка, 64/10 – УС и 24/11 )