Универзитет у Београду – Географски факултет

Основне студије: Просторно планирање

Предмет: Теорија планирања

Есеј:
О теорији планирања

Студент: Професор:
Стефана Станисављевић, 3/2010 Др Тијана Дабовић

Београд, децембар, 2013. године

САДРЖАЈ

1. УВОД...................................................................................................................3
2. ДЕФИНИСАЊЕ И ПОЉЕ ТЕОРИЈЕ ПЛАНИРАЊА.....................................4
3. МОГУЋНОСТ ДЕФИНИСАЊА ОПШТЕ ТЕОРИЈЕ ПЛАНИРАЊА...........4
4. БАВЉЕЊЕ ТЕОРИЈОМ ПЛАНИРАЊА У ПОЛИТИЧКОМ СВЕТУ...........5
5. КА РЕКОНСТРУКЦИЈИ ТЕOРИЈЕ ПЛАНИРАЊА.......................................6
6. ЗАКЉУЧАК........................................................................................................7
7. ЛИТЕРАТУРА....................................................................................................9

2
 1. УВОД

Теорију планирања видим као једну велику панораму у луна парку. Већина људи
се одлучи за вожњу панорамом у нади да ће када дођу до врха имати фасцинантан
поглед. Када дођу до врха сви виде исто али доживљавају на другачији начин.
Међутим, након тог фасцинантног погледа опет се спуштају доле и све почиње изнова -
горе, доле, горе, и тако у круг. Има и оних који само стоје са стране и коментаришу
којом брзином се креће панорама, колико је висока и колико кошта карта за једну
вожњу а немају намеру да они учествују у њој. Колико схватам то раде и теоретичари,
дођу до теорије која је некако недовршена, затим други теоретичари покушавају да
смисле нешто боље а уствари несвесно иду истом путањом као и предходни и тако у
круг.
Како дати јединствену теорију планирања када је нејасна њена срж, односно
појам планирања? Планирање је све, одвија се константно. Планирам шта ћу обући за
вечерњи излазак, како ћу учити за време испитног рока, а има и оних који планирају
чак изградњу потпуно нових градова. Након више од три годинe студирања још увек
застанем и размислим шта ћу одговорити када ме људи питају ,, Шта студираш? ” Мој
одговор ,,Просторно планирање” њима ништа не значи. Међутим, ни нека дефиниција
коју сам научила им не би много помогла, гледали би ме и даље збуњено и мислили ,, О
чему ли ова прича? ” Да ли ја уопште знам шта је то просторно планирање? Сада када
сам већ морала да се упустим у проблематику теме о теорији планирања схватам
колико је она комликована и нејасна. Такође, сматрам да је теорија планирања
апстрактна, а као такву мени је тешко разумети је и објаснити.
Планирање простора је почело када је човек први пут одредио своје стално
станиште. Међутим, просторно планирање као наука се јавило доста касније. Претече
су јој географија и урбанизам. Настало је услед ширења градова, онда када је негативан
утицај на животну средину и природне ресурсе постао неиздржив. Као научна
дисциплина просторно планирање се јавља крајем XIX века, а свој развој доживљава
након Другог светског рата. Као и свака наука тако и планирање има своју теорију и
праксу. Праксу је лако пратити, контролисати и изучавати, што није случај са теоријом
планирања коју је јако тешко разумети.
Мислим да су разни стручњаци, па и просторни планери изгубили смисао саме
науке у жељи да је што боље дефинишу. Њихове дефиниције су дуге и тешке за
разумети. Пример једне такве дефиниције која се ослања на ону коју је дао Merlin
(2002) је: ,,Просторно планирање је организована акција/пракса размештаја (алокације)
становништва и његових активности, објеката, опреме и средстава за комуникацију које
оно користи у складу са природом, социјалним и економским условима на одређеној
територији, са циљем да се стратешки и путем проспекционе визије постигне
комодитет, економичности и хармонија у простору’’ (Ђорђевић, Дабовић, 2009:7).
Самим тим што није дефинисано просторно планирање није дефинисана ни улога
планера те се планери као ,,недефинисани” стручњаци сматрају мање важним од
осталих. Због свега тога по мени је најприхватљивије објашњење просторног
планирања помало иронична дефиниција коју сам чула на првом предавању
предмета ,,Историја просторног планирања'' од професора Ђорђевића да је просторно
планирање оно чиме се бави просторни планер.

3
 Да ли ће просторно планирање икада постати јасно дефинисана наука? Мислим
да ће се теоретичари још дуго надметати са својим теоријама које ће бити све
комплексније, а да је стварање једне јединствене теорије немогуће.

2. ДЕФИНИСАЊЕ И ПОЉЕ ТЕОРИЈЕ ПЛАНИРАЊА

Постоји доста проблема у теорији планирања које је чине тешком за схватање.
Један од тих проблема јесте и дефинисање самог појма планирање. Најприхватљивија
дефиниција планирања јесте Banfield-ова (1959) и то да је планирање метод доношења
одлука.
Временом дефиниције о планирању су се множиле. Дефинисањем се нису
бавили само планери, већ и економисти, урбанисти, филозофи итд. Чини ми се да су
сви они у жељи да планирање дефинишу што боље у ствари изгубили смисао самог
појма а резултат свега тога јесу бројне комплексне дефиниције. Сви они су залазили у
разна поља живота тако да је само поље планирања постало јако широко и не знају му
се границе. Сходно томе у потпуности се слажем са Wildasky-јем (1973:127) који је свој
есеј назвао: Ако је планирање све, можда није ништа. Због толико широког поља
планирања јавља се још један проблем – дефинисање улоге планера. Сами планери
нису свесни тога ко су они и шта се од њих очекује.
Требало би узети у обзир то да се просторно планирање и даље развија и да је
пракса мање или више различита у свакој земљи те је сасвим разумљиво и да је због
тога тешко дати једну општу дефиницију планирања.
Несхватљиво ми је то како су неки теоретичари тачно одредили поље теорије
планирања. ,,Теорија планирања је еклектично поље које ограничавају политичка
филозофија, епистемологија, макросоциологија, неокласична и институционална
економија, јавна администрација, развој организација, политичка социологија,
анархистичка, марксистичка и утопистичка литература’’ (Fridmann, 1987:39-40). У
потпуности подржавам став Arhibugi-ja (2008) кога зачуђује овакав списак. Ако се иде
том логиком, поред свега овога може се навести и микросоциологија, архитектура,
политичке науке, теорија дизајна и још много што шта.
Политика игра велику улогу у планирању, самим тим његово поље је директо
условљено политичком моћи и системом власти. Због тога су планери у незавидном
положају. Планирање је усмерено ка будућности, тежи ка променама и унапређењу,
што не мора бити од користи носиоцима моћи те планери остају немоћни а планови за
бољу будућност друштва остају само на папиру.

3. МОГУЋНОСТ ДЕФИНИСАЊА ОПШТЕ ТЕОРИЈЕ

ПЛАНИРАЊА
Општа теорија планирања не постоји, а сумњам и да ће икада постојати.
Дефинисање једне такве теорије значило би достизање идеалног стања, а мене су од
малена учили да идеално не постоји. Због тога сматрам да су сви покушаји дефинисања

4
једне овакве теорије уствари испољавање амбиција и жеља за популарношћу
заљубљеника у теорију планирања.
Слажем се са Аrchibugi-јем (2008) да не треба развијати теорију за свако
друштво или нацију као ни за све околности. Ако би се теорија тако развијала и
дефинисала планирање се не би схватало озбиљним, изгубило би свој идентитет и
смисао, а то се не сме десити.
Многи теоретичари сматрају да професионални просторни планери морају
разумети процес планирања и улоге планера у самом процесу, клијенте и јавност у
ширем смислу (Alexander, 1992). Због тако широког друштвеног обухвата посао
планера је јако незахвалан и комплексан. Сходно томе постављам питање које је и
Аrchibugi (2008) поставио: да ли је то поље теорије планирања или њено окружење?
Управо због свих тих друшвених области које се неизбежно уплићу у теорију
планирања, немогуће је дати једну јединствену општу теорију.
Некорисност бројних филозофских есеја о планирању довело је до тога да су
просторни планери престали да се интересују за теорију планирања. Због тога су њом
почели да се баве стручњаци из разних области што је довело до кључног проблема
немогућности дефинисања јединствене опште теорије – дошло је до нарушавања
равнотеже унутар саме теорије а самим тим и између теорије и праксе.
Можда би се и већина планера сложила и дефинисала општу тероију планирања,
само као кључни и непревазиђени проблем видим уплитање разних друшвених поља
(медицина, економија, политичке науке итд.) у поље теорије планирања што
онемогућава јединствено дефинисање. Поред тога, као што је већ речено, битну улогу
имају и политичари, односно систем власти, те су права и моћ планера ограничени
њиме.

4. БАВЉЕЊЕ ТЕОРИЈОМ ПЛАНИРАЊА У

ПОЛИТИЧКОМ СВЕТУ
Истраживајући теорију планирања постављам питање зашто је она
неупотребљива у пракси? Одговор вероватно лежи у изостављању политике и тежњи
да се она потисне у свету планирања. Рационални планери су политику сматрали
сметњом, односно могу је прихватити само ако политичари слушају планере а своје
циљеве и илузије ставе у страну. Зачуђује ме њихов став. Иако су били свесни да се не
могу оповргнути политици наставили су да се баве теројиом планирања самостално, у
оквиру правила струке иако су резултати најчешће били апстрактни, а политику су
потпуно игнорисали. Адвокатско планирање је прихватило политички систем али је и
подстакло планере да уђу у сукоб са политичарима због заступања својих посебних
интересних група. Међутим, неоспорно је да политика доминира наручито у оквиру
стратешког и комуникативног планирања.
Немогуће је планирати без утицаја политике. Планери нису сами, и морају бити
свесни да не смеју сами доносити одлуке ма колико оне биле добре за друштво. Пак с’
друге стране, мислим да се не смеју у потпуности подредити политичарима и само
потврдно климати главом и допустити им да они сами доносе одлуке које су најчешће
добре само за краткорочни период . Планери са политичким везама остварују доста
боље резултате од других планера. Међутим, све је то мач са две оштрице. Док су под

5
заштитом политичара планери су успешнији, имају већа права. Знамо да политичка
моћ траје само док траје мандат, тако да се положај таквих планера након промене
мандата доводи у питање.
Савремени теоретичари тврде да комуникација планера игра битну улогу. Разни
извештаји, планови, јавне расправе итд. једним делом су одраз планера, а другим делом
одраз политичара. Свака реч је важна и свака се мери без обзира на врсту публике
(Mandelbaum, 1990).
Тешко је помирити се са схватањима теоретичара да су планери као глумци у
представи, али када се сагледа са свих страна то јесте тако. Планери су подређени
политичарима, и не само њима већ и свима који имају новац и положај и беспотребно
играју ,,битне’’ улоге у процесу планирања (богати трговци, земљопоседници,
банкари...).
Пошто морамо признати да политика има јак утицај на планирање, потребно је
наћи одговор шта радити са теоријом планирања. Планери немају много избора. Како
наводи професор Ђорђевић (2004) они могу да ,,иду скупа’’ са политиком или да иду у
контра-смеру од политичког система . Ни једно ни друго решење није баш најсјајније.
Потребно је наћи златну средину и успоставити равнотежу између амбициозних
планера и моћних политичара. Поред тога требало би покушати усагласити дугорочне
циљеве планера и краткорочне циљеве и обећања политичара, барем онолико колико је
то заиста могуће.

5. КА РЕКОНСТРУКЦИЈИ ТЕOРИЈЕ ПЛАНИРАЊА

Теоретичари планирања су својим бројним филозофским есејима и расправама
потпуно запоставили практичаре-планере те су њихове улоге, правила понашања,
основна упутста и још многе ставке потпуно изостављене. Таква неразрађена теорија
доводи до незадовољавајуће праксе а самим тим и до не цењења мишљења и рада
планера у свету стручњака.
Схватајући проблем теорије планирања дошло је до покушаја бројних
реконструкција. Реконструкције би требало да имају за основни циљ дефинисање самог
појма планирања као и улоге планера које је потпуно запостављено, утицај политике, и
објашњење појмова чија је важност занемарена. Ипак као највећи проблем досадашње
терије планирања сматрам необјашњену и непрецизирану везу између теорије и праксе,
и сходно томе мислим да би то требало да представља основну смерницу за даљу
реконструкцију.
Дефинисање појма је први циљ сваке теорије па и теорије планирања. Многе
струке су се мешале при дефинисању планирања те је дошло и до многих збуњујућих
дефиниција. Није ни чудо зашто планери не могу да се дефинишу. Иако имају знања из
различитих области, раде бројне анализе, израђују планове са циљем унапређивања
животног стандарда и побољшања будућности и даље се сматрају мање важним од
других струка.
Политика не би требала да буде водећа у процесу планирања. Међутим, планери
морају бити свесни да она има битну улогу и не сме се занемаривати. Реализација
планова на жалост зависи од политичара.

6
 Реконструкција би требала да представља помак из досадашње ситуације, где се
говори о много чему а у ствари се не зна ништа, где се теорија своди само на ,,причање
прича”.
Како теорија планирања не би опет отишла у недоглед потребно је дати
одређене смернице и границе докле теорија сме да се упушта и којим питањима треба
да се бави. Arhibugi (2008) предлаже основне теме на којим би се теорија требала
базирати:
1. Интеграцију између економског и социјалног биланса;
2. Интеграцију између друшвено-економског планирања (и биланса) и
технолошких предвиђања и планирања;
3. Интеграцију између друшвено-економског планирања (и биланса) и
просторнг и планирања животне средине;
4. Интеграцију између друшвено-економског (и физичког) планирања и
институционалне организације и преговарања;
5. Интеграцију између друштвено-економског планирања и
институционалног система и дизајна.

Сматрам да су дате теме добро полазиште за реконструкцију теорије планирања.

Интеграцијом свих наведених области могло би се доћи до решења кључног проблема
у досадашњој теорији планирања, могло би се доћи до успостављања равнотеже између
теорије и праксе. Можда је све ово преамбициозно али је сигурно много реалније од
досадашњих филозофских прича и педставља једну добру основу за покушај
реконструкције теорије планирања. Чак и да се ова Arhibugi-јева замисао не оствари у
потпуности мислим да ће и делимично остварење представљати велики помак у
планирању.

6. ЗАКЉУЧАК
Пре писања овог есеја, на једном од предавања, професорка Дабовић нам је
рекла да нам даје потпуну слободу приликом писања истог, да идемо где год
пожелимо, чак и на Хаваје. Сада, након темељнијег истраживања теорије планирања
схватам шта је тиме желела да наговести и колико се може проучавајући теорију
планирања отићи у ширину. Крај јој се не назире.
Од свог стварања па до данас теорија планирања је непотпуна и у неку руку
апстрактна. Након бројних проучавања теоретичари се још увек нису усагласили око
једне јединствене теорије планирања. Теоретичари би требало да осмисле такав
планерски систем који би одговарао широкој друшвеној маси. Неоспорно је да се
планирање мора мењати заједно са променама у друштву, али треба тежити да те
промене буду што мање. Ако погледамо у прошлост видећемо да су се теоретичари
више бавили дескрипцијама планирања него проналажењем решења за праве проблеме.
Данашњи систем планирања се сматра неефикасним а само друштво је
окарактерисано као „непланско“. Због тога сматрам да се теоретичари у будућности
требају бавити решењем овог проблема. Поред тога као велики проблем се често
наводи и нереализација планова. Планови представљају само обиман документ чији се
циљеви ретко кад реализују, и ако се реализују најчешће је то делимично, са бројним

7
изменама. Можда би реализација планова променила друштву мишљење о планерима,
и њихов труд би коначно био награђен, барем позитивним коментаром.
Да напоменем добро познат проблем теорије и праксе. Са једне стране су
планери – практичари који сматрају да од теорије и немају неке користи у пракси, а са
друге стране имамо теоретичаре који сматрају да је теорија основа добре праксе. Надам
се да ће се у будућности теоретичари коначно усагласити око овога и осмислити добру
везу између ова два појма.
Поред задатака теоретичара као што су дефинисање једне опште теорије,
успостављање добре везе између теорије и праксе, реализација планова, утицај
политике на планирање, као кључни видим дефинисање предмета истраживања и
заједничког оквира просторног планирања.
Не спорим да је теорија планирања важна али се питам када ће се и да ли ће се
икада утемељити. Да ли ће теоретичари у будућности наставити да се возе поменутом
панорамом или ће коначно сићи с’ ње и уместо кружном путањом коначно кренути
правом.

8
 7. ЛИТЕРАТУРА

Alexander, E.R. (1992). Approaches to Planning: Introducing Current Planning

Theories, Concepts and Issues. Ámsterdam: Gordon and Breach.
Archibugi, F. (2008). Planning Theory: From the Political Debate to the
Methodological Reconstruction. Milano: Springer.
Bаnfield, E.C. (1959). Ends and means in planning. International Social Science
Journal, 11(3), 361-368.
Дабовић, Т., Ђорђевић, Д. (2008). Ка реконструкцији теорије планирања.
Гласник Српског географског друштва, LXXXVIII(3), 37-50.
Дабовић, Т. (2013). О реконструкцији теорије планирања, неауторизован
рукопис.
Ђорђевић, Д. (2004). Увод у теорију планирања. Београд: Географски факултет
Универзитета у Београду.
Ђорђевић, Д., Дабовић, Т. (2009). Основе просторног планирања. Београд:
Универзитет у Београду – Географски факултет.
Мandelbaum, S.J. (1990). Reading plans. Journal of the American Planning
Association, 56(3), 350 – 356.
Merlin, P. (2002). L’amenagement du territoire. Paris: Presses Universitaires de
France.
Friedmann, J. (1987). Planning in the Public Domain: From Knowledge to Action.
New York: Princeton University Press.
Wildavsky, A. (1973). If Planning is Everything, Maybe It's Nothing. Policy Sciences,
4(2), 127-153.