СЕМИНАРСКИ РАД НА ТЕМУ:

САБОРНА ПОСЛАНИЦА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈАКОВА

Учтив:
Лука Јововић, ученик четвртог разреда
Богословије Св. Петра Цетињског
  Термин саборне посланице, начин писања, вријеме писања
и њено значење
Ријеч посланица је била у употреби од прастарих времена и у
свом првобитном значењу, она је означавала прозни писани текст
који се односио на појединца или групу појединаца. Оне су, у
античко доба, биле начин јавног прогласа градовима- државама и
као такве су најчешће имале морално- дидактички карактер. Прве
сачуване посланице датирају из доба владара Креонта, који их је
упућивао сусједним државама (градовима) као проглас за објаву
рата, дизање побуне, пљачку... С тим у вези, можемо закључити да
су посланице у првобитном облику имале важну улогу у друштву и
друштвеном животу.
Најчешће су писане на материјалима који су били отпорнији на
животне ситуације у којима су се писци посланица налазили. Тако
су још стари Асири и Миђани писали на пергаменту, који се
најчешће добијао глачањем коже животиња. Такође, постојали су
и други материјали на којима су се посланице писале, попут
папируса.
Међутим, садржај и стил писања посланица кроз историју се
мијењао. Посланице су почеле да се односе и да замјењују писма
само у оним случајевима, гдје би то било потребно; што ће рећи да
су биле упућиване адресатима само у нужним и веома битним
ситуацијама. Оне су међу народом стварале осјећај битности,
важности, хитности...
У таквом расположењу су писали и стари Римљани у својим
посланицама (прогласима), које су биле изричито средства за
похвале или казне појединаца или група појединаца.
 Сличан карактер ће имати и Црквени писци посланица у првим
вјековима Хришћанства.
Они ће посланице писати као примједбе (сугестије) на
одређене црквене заједнице (или појединце), а самим тим и на
похвале истим.
Како се Хришћанство у првим вјековима свог Новозавјетног
постојања сусреће са потешкоћама јереси и јеретика, посланице су
служиле као јавни проглас против одређене јереси, или пак онога
ко је ту јерес водио (ширио) и дестабилизовао Хришћане у вјери.
Саборна посланица се посебно јавља у изузетним случајевима
и она јесте важила за отворени проглас (писмо) које се није
односило само на одређену Црквену заједницу, већ је посланица
била наук свим Црквеним заједницама.
У Православној Цркви постоји седам канонских саборних
посланица, које у својим садржајима и насловима не садрже тачно
одређен адресат. То је због разлога који сам већ претходно навео-
а то је да саборна посланица има за циљ наук и наравоученије
свима, а не само одређеном адресату (Црквеној заједници).
Седам саборних посланица:
1. Саборна посланица Светог апостола Јакова
2. Прва саборна посланица Светог апостола Петра
3. Друга саборна посланица Светог апостола Петра
4. Прва саборна посланица Светог апостола Јована
Богослова
5. Друга саборна посланица Светог апостола Јована
Богослова
6. Трећа саборна посланица Светог апостола Јована
Богослова
 7. Саборна посланица Светог апостола Јуде

САБОРНА ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈАКОВА

 Подаци о писцу
,,Јаков, слуга Бога и Господа Исуса Христа“ 1- овакав почетак
нам, без дилеме, говори да је писац саме посланице Свети
апостол Јаков. Под именом Јаков можемо подразумијевати три
лица: 1. Јаков, син Заведејев- апостол и брат Св. Јована Богослова;
2. Јаков, син Алфејев- апостол и брат Светог апостола и
јеванђелиста Матеја; 3. Јаков, звани брат Господњи- један од
седамдесеторица апостола. Црква Христова ауторство ове
посланице приписује Јакову, брату Господњем.
Јаков, брат Господњи, је био син старатеља Христовог на
земљи- Јосифа. Браћа су му били Јосија, Јуда и Симон (Симеон) 2.
Јаков је поверовао у Христа тек након Његовог васкрсења, и тада
бива постављен за епископа у граду Јерусалиму.
 Адресат, мјесто и вријеме писања посланице
Адресат се може пронаћи и у самом тексту посланице, а то је
,,дванаест племена расијаних по свијету“3- што значи да је била
намјењена и послана на дванаест племена Изабраног народа-
Јеврејима. Наравно, због самог карактера посланице- она није

1
Свето Писмо- Нови Завјет, Превод: Комисија Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве,
2018. година, Јаковљ. 1,1
2
Свето Писмо- Нови Завјет, Превод: Комисија Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве,
2018. година, Мт. 13,55
3
Свето Писмо- Нови Завјет, Превод: Комисија Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве,
2018. година, Јаковљ. 1,1
 намјењена искључиво Јеврејима, већ и свим другим нараштајима
на земљи у свим временима.
Мјесто и вријеме нису наведени у самој посланици. Знамо да
се Свети апостол Јаков упокојио 64. године, па се претпоставља да
је написао непосредно прије своје смрти. 4 Дакле, написана је
између 55. и 60. године.
Мјесто писања посланице је, највјероватније, Јерусалим.
Пошто се не зна да је апостол Јаков икада ишао из Палестине,
претпоставља се да је написана у Палестини.
 Повод за писање посланице
Претпоставља се да су повод за писање посланице биле
неприлике Хришћанских Јудеја које су трпјели од незнабожаца и
многобожаца. Ова искушења су знатно утицала на Јеврејске
Хришћане, који су се почели колебати у вери.
Гледајући свој народ како пати и губи вјеру и наду у Бога, Св.
ап. Јаков је одлучио да напише ову посланицу као слово утјехе,
добра и наде своме народу у расејању (дијаспори).
Посланица садржи пет глава.

 Тумачење саборне посланице

У првој глави посланице, апостол Јаков поздравља своју
духовну паству у расејању и поздравља их. Св. ап. Јаков, затим, се
обраћа свом народу и позива их да не одступају и да се не колебају
у вери, већ да остану чврсти у вјери и да са надом знају ,,да
кушање ваше вјере гради трпљење“5. Даље, наводи да трпљење
4
Архиепископ Аверкије Таушев- Православно тумачење Новог Завјета, Београд 2006. године, 467.стр
5
Свето Писмо- Нови Завјет, Превод: Комисија Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве,
2018. година, Јаковљ. 1,3
 мора у себи садржати љубав; а да из трпљења произилази
мудрост: ,,Ако ли коме од вас недостаје мудрости, нека иште од
Бога који свима даје једноставно и без кајања, и даће му се.“ 6
Дакле, видимо да је сам карактер посланице дидактичко-
етички. Затим, Јаков свој народ поучава свој народ да се држи
свега што ваља и што је добро и да ће једино молитвом и
чињењем добрих дијела успијети да савладају сва искушења која
их спутавају: ,,Двоједушан човјек непостојан је у свима путевима
својим... А богаташ својом понизношћу да се хвали, јер ће проћи
као цвијет хвални.“7
Како је народ био поколебан у вјери због искушења која су га
снашла, он упозорава народ да ,,...је Бог непријемчив за кушање
злом, и Он не искушава никог...“8. Овим Св. Јаков жели да нам
свима наговијести да извор искушења није Бог, већ да Бог
дозвољава искушења како би видио ,,вјеру нашу и љубав нашу у
нашем срцу и на дјелу“9.
Касније, у истој глави се наводи термин истинска побожност,
што представља темељ за сваку побједу добра над злом, трпења
над искушењем, вјере над невјером... Овај дио и носи главну
поруку цијеле главе, а то је да је скушење мртво пред истинском
вјером и побожношћу.
У наставку посланице, остале главе носе сличне теме као и
прва глава; па се оне увијек тумаче са обазиром на прву главу.

6
Свето Писмо- Нови Завјет, Превод: Комисија Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве,
2018. година, Јаковљ. 1,5
7
Свето Писмо- Нови Завјет, Превод: Комисија Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве,
2018. година, Јаковљ. 1,8; 1,10
8
Свето Писмо- Нови Завјет, Превод: Комисија Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве,
2018. година, Јаковљ. 1,13
9
Општи и посебни увод Светог Писма Новог Завјета, архиепископ Николај (Мрђа), Дабар 1997. године
 У другој, трећој и четвртој глави се јасно износи порука цијеле
посланице: ,,Вјера без дјела је мртва!“.
У другој глави се говори о узајамном односу вјере и добрих
дјела. Сва поука се налази у горе наведеној поруци посланице.

,,Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи.“10

Дакле, сувишно је тумачити овај стих. Ако човјек у себи садржи

љубав, коју кроз узајамно дијељење љубави не дозвољава- онда је
сва његова вјера и љубав пуста и нема је уопште.
Пета (завршна) глава садржи исту мотивациону схему као и
прва, стога је она схваћена као резмирана компонента цијеле
посланице.
 Суштина и употребљивост посланице
Посланица је и данас јако корисна и поучна, чак много јаче
него у доба њеног писања. Она садржи сву суштину наше вјере и
сврху наше љубави. Порука је јасна и важи за све нараштаје у свим
временима, јер ако не будемо имали дјела- нећемо имати ни
вјере. Ове двије компоненте су неизсотавне и нераздјељиве по
свему.

10
Свето Писмо- Нови Завјет, Превод: Комисија Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве,
2018. година, Јаковљ. 2,17