LENKA:

Smiljo, kad ćeš već jednom skinuti tu prokletu crninu?

SMILJA:

Ti zaboravljaš da sam u žalosti.

LENKA:

Kakva žalost, koja žalost? Teodor je umro pre devet godina. Ej, sestro, devet godina!

SMILJA:

Skinuću crninu kad budem legla pored Teodora, u grob.

LENKA:

Moj Bože, tipični simptomi nekrofilije. Maks donosi pokrivenu posudu, stavlja je na sto.

Smilja podigne poklopac.

SMILJA:

Gospodine Lebedev, šta ovo znači? Otkud jedemo jaja za doručak? Rekla sam vam da se

ne razbacujete sa hranom.

MAKS:

Gospoño Kozoderović, u svetim knjigama zapisano je: ,,Neka čovek nikada ne jede i ne

pije manje nego što ima.” (Izlazi)

SMILJA:

Nečuveno. U ovoj kući čak i sluge navode reči iz svetih knjiga. Lenka sipa omlet u svoj

tanjir.

LENKA:

Zar to nije bogougodno, draga sestro? Hoćeš li omlet?

SMILJA:

(Dureći se) Neću.

LENKA:

Šteta. Odličan je.

SMILJA:

Dobro, daj pola. (Lenka sipa omlet u njen tanjir. Jedu) Ne znam samo što si dovela tog

propalog glumca u kuću? Nemam pojma kakve si veze imala s njim, to me se ne tiče, na
šta bi ličilo kad bi zaposlila sve svoje bivše ljubavnike?

LENKA:

Maks nije moj bivši ljubavnik. Koliko puta moram da ti ponovim?

SMILJA:

Dobro, recimo da nije. Svejedno, kakav je to čovek koji nema ni dom, ni porodicu? Celog

života se vucara sam, kao da je proklet. Ne znam šta će nam? Ništa ne radi, sem što se

tebi ulaguje, ili sedi u svojoj sobi i uči latinski.

LENKA:

Latinski je već savladao. Sad uči hebrejski.

SMILJA:

Hebrejski? Šta će mu hebrejski?

LENKA:

Hoće da prevede Talmud na naš jezik.

SMILJA:

I ja treba za to da ga plaćam? Neka ga izdržava vrhovni rabin, a ne ja.

LENKA:

Smiljo, draga, plaćamo ga zajedno. Meñutim, ako ti više ne želiš...

SMILJA:

Dobro, dobro, neću da kvarim tvoja sitna zadovoljstva. Neko drži psa, neko mačku, a

neko Maksa. Lenka je završila sa doručkom. Ustane.

LENKA:

Draga sestro, budući da si danas tako mila, tako dražesna, otkriću ti tajnu: Maks se ne

preziva Lebedev, već Landau. Boris Maksimovič Landau.

SMILJA:

Landau? Zar to nije jevrejsko prezime?

LENKA:

Otac mu je bio Jevrejin, a majka Ruskinja. Kćerka carskog atamana sibirskih Kozaka.

Ha!
SMILJA:

Moj Bože, Jevrejin u kući Kir-Hadžića. Šta bi na to rekao naš čestiti otac?

LENKA:

Rekao bi: aferim. Naš čestiti otac je voleo Jevreje. Osobito Jevrejke. (Podražava očev

glas),,Gospodo, moja presuda glasi: Jevrejke su najbolje jebaljke”.

SMILJA:

(Začepivši dlanovima uši) Neću to da slušam.

LENKA:

(Viče sestri na uvo) Pa i Jevreji su vešti u tom zanatu. Oni i Srbi – najbolji. Zato ih ceo

muški svet mrzi. Zavide im na znanju.

SMILJA:

Reći ću ti šta ja mislim: Maks je američki špijun.

LENKA:

Gospoño Kozoderović... Draga gospoño Kozoderović...

SMILJA:

Jeste! On radi za američku obaveštajnu službu!

LENKA:

Dobro, neću više da poričem. Ne vredi, tebe niko ne može obmanuti. Dakle, priznajem:

Maks je američki špijun. Ubačen je u našu kuću da izvidi šta rade dve srpske babe. Šta

rade, šta smeraju? To američku obaveštajnu službu veoma zanima. Naročito ih zanima

kako zobena kaša utiče na naš rast. Smilja naglo ustane. Prilazi levom zidu. Preneražena

je.

SMILJA:

Skinula si sliku? Ipak si je skinula?

LENKA:

To je moj zid.

SMILJA:

Kako si sebična, Bože, kako si sebična.

LENKA:
Moj zid je samo moj. Ti imaš tvoj zid, pa kači na njega šta ti volja.

SMILJA:

Nema više mesta.

LENKA:

Dozidaj... Imaš novaca, dozidaj.

SMILJA:

Lenkice, molim te... Samo dok Velizar bude kod kuće. Mnogo je voleo našu venčanu

sliku, biće mu milo kad je vidi. Učini to, Teodor će ti biti zahvalan.

LENKA:

Teodor, Teodor, Teodor! On je mrtav, Smiljo! Mrtav, jednom zauvek.

SMILJA:

Nemoj me praviti ludom, još nisam sišla s uma. Svesna sam da Teodora više nema, da je

već odavno prah, ali duša, Lenka, njegova duša boravi ovde, ovde sa nama.

LENKA:

Živa istina. Doručkuje sa nama, ruča, večerava, možda s tobom i spava. Ne znam, ne

znam... Meni je toga dosta. Ne mogu više to da podnesem. Ne mogu. Nek nas ostavi na

miru, neka se smiri tamo gde mu je mesto... Verovatno u paklu. Svi su advokati

predviñeni za pakao.

SMILJA:

Ne i Teodor. On je bio drukčiji od ostalih. Bog ga je sigurno uzeo k sebi.

LENKA:

Da, da, sigurno. Čim je stigao, imenovao ga je za predsednika Strašnog suda.

SMILJA:

Lenko, zašto ne podnosiš Teodora? Zašto ga toliko mrziš? On je tebe voleo. Bio je na

svakoj tvojoj premijeri. Ja nisam išla, bila sam vezana za kuću, za dete, ali on nije

propustio ni jedan tvoj nastup. Govorio je: ona je sjajna, predivna, nenadmašna... Lenka

joj priñe. Prisna je. U njenom glasu nema više podsmeha.

LENKA:
Smiljo, otpiši ga. Prestani da misliš na njega. Misli na sebe. Gle, na šta ličiš... Zar si

zaboravila da si žena?

SMILJA:

Ja nisam više žena.

LENKA:

Žena uvek ostaje žena. Privlači muškarce do svoje smrti, ponekad i posle nje. To je njena

moć, koju joj je Bog podario.

SMILJA:

Prema Jevanñelju, ženu je Bog stvorio da sa mužem deli i dobro i zlo, da mu služi i da

mu rađa potomke.

LENKA:

Tebe je možda za to stvorio. Ostale žene su za ljubav stvorene.

SMILJA:

Za ljubav, sestro, za ljubav, a ne za ljubakanje.

LENKA:

Bože moj, možda nisam živela čedno, ali, na svaki način, slavno.

SMILJA:

,,Slavno”... Možeš misliti. Mogao te je imati ko je hteo.

LENKA:

Samo onaj koga sam ja izabrala.

SMILJA:

Bog to ne trpi, to osuñuje. (Uzima sa komode knjigu, čita iz nje) ,,Znaj šta je iznad tebe:

oko koje gleda i uho koje sluša, i sva se tvoja dela u knjigu zapisuju!”

LENKA:

Neka se zapisuju! Moja knjiga će biti ispisana od korice do korice, biće puna. Živela sam

u grehu, ali sam bar živela. A ti, šta si ti radila? U tvojoj knjizi života biće zapisano:

rodila se, tačka; umrla je, tačka. To je sve. Kad izañeš pred lice Božje, i kad te upita:

Smiljo, šta si u životu uradila? – ti ćeš odgovoriti: ništa. A Bog će reći: što sam ti onda,
kog ñavola, podario život?

SMILJA:

Zaboravljaš da sam ja rodila Velizara. Ako je Bog meni podario život, ja sam ga podarila

svom sinu. Bila sam majka... Što ti nikada, nikada nisi bila! Lenka prasne. Spopada je

bes.

LENKA:

Ja nisam bila majka, ja? Šta trabunjaš, šta buncaš? (Upirući štap u fotografije na levom

zidu) Jokasta, Klitemnestra, Irina, Fedra, Nora, Medeja... Rañala sam decu, patila zbog

njih, izgarala, oplakivala njihovu propast i umirala radi njih. Bože, moj Bože, kakve sam

duševne tegobe trpela, na kakve muke stavljena, koliko teško ispaštala...

SMILJA:

Ti si luda! Luda! Brkaš pozorište i život. Pozoište je izmišljotina, a život – život je nešto

drugo.

LENKA:

Šta – drugo? Veliki teatar. A mi, svi smo mi glumci, pretvaramo se, igramo svoje uloge.

Ja glumim nekada čuvenu Lenku Hadžić; Maks lakeja; a ti, ti glumiš Smilju

Kozoderović, odanu suprugu i brižnu majku – a u stvarnosti nemaš ni muža, ni sina.

SMILJA:

Zašto si rekla da nemam sina, zašto?

LENKA:

Pa gde ti je? Kad si ga poslednji put videla? A unučad? da li si ih ikada videla? Ha? Jesi

li?

SMILJA:

Znaš vrlo dobro da Velizar stiže u nedelju.

LENKA:

Znam vrlo dobro da neće stići, kao što za sedam godina ni jednom nije stigao.

SMILJA:

Nije mogao, bio je zauzet. U Kanadi se teško napreduje, vreme se štedi, svaki izgubljeni

minut se računa. Ali, ovog puta će doći. Čvrsto je obećao, zakleo se na oca. Zakletvu ne
može pogaziti.