DUŠAN KOVAČEVIĆ – Lari Tompson, tragedija jedne mladosti

GLAS BELOG: Ovo je skandal! Ovo je, jednostavno, nedopustivo! Ovo je... GLAS
UPRAVNICE: Tiše, Beli, molim te. GLAS
BELOG: Ovo je prevršilo svaku meru, gospođo! Ne može on jedan da vuče za nos nas pedeset!
GLAS UPRAVNICE: Beli, molim te... GLAS
BELOG: Ako je stvarno bolestan, neka se leči! Nek ide u bolnicu, nek ide u ludnicu, ma nek se ubije!
Godinama viče kako će se ubiti; pa nek se jednom ubije! Ja ću mu lično dati pištolj!
GLAS UPRAVNICE: Beli, molim te. Čuće nas gledaoci... GLAS
BELOG: Neka čuju, gospođo! Treba da čuju! Ljudi su platili karte, došli su po ovom vremenu od svojih
kuća, obukli se i rešili da vide predstavu, i sad treba da poljube zavesu i vrate se prevareni, kao da nigde
nisu bili! Šta ćete reći ljudima, zašto nema predstave?! (KRITIKOVANJE/ISPOLJAVANJE
NEZADOVOLJSTVA)

GLAS UPRAVNICE: Ti ćeš im reći da...

GLAS BELOG: Ja ću im reći?! Ja ću im reći?! GLAS
UPRAVNICE: Tiše, molim te. GLAS
BELOG: Ne pada mi napamet, gospođo! Ni govora! Vi ste upravnica, vi izađite pred ljude i recite da
nema predstave! Ja mogu, ako treba, da izađem ispred pozorišta i da dozivam publiku, ali da je teram iz
pozorišta - nikada! Nikada! Ja sam se obukao tačno u 7 sati, a vašeg gospodina glumca još uvek nema!
GLAS UPRAVNICE: Možeš li samo malo tiše...
GLAS BELOG: Ne mogu! Ne mogu! Ne mogu! Ne mogu!

GLAS
UPRAVNICE: Siđi u bife, popij jedno piće, smiri se. Ja ću objasniti gledaocima... GLAS BELOG: Šta
ćete im „objasniti”, gospođo?! Objasnićete im da se predstava otkazuje zbog „bolesti glumca”?! Sačekajte
molim vas, sačekajte! Samo da vam još nešto kažem, pa idem! Da ga vi niste razmazili, da ga vi niste
„posebno poštovali i cenili”, on bi se drukčije ponašao! Bio bi i bolji glumac i bolji čovek!
GLAS UPRAVNICE: Ti to ozbiljno misliš? GLAS
BELOG: Najozbiljnije, gospođo! (A onda se, negde iz pozorišta, začuo strašan krik. neko je vrisnuo,
nešto je sa treskom palo, dok je neko urlao: UBIĆU TE! UBIĆU TE!... Kad se galama smirila, upravnica
je upitala „šapatom”.)

I ULOMAK -

PRIJEDLOG: Ako je nemoguće napraviti ovaj prethodno obojen dio, možda da Bijeli kroz sve do sada
navedene primjere doda i dekoratere, da bude usput. Tipa: Još se i dekorateri tuku ili slično. Osim ako je i
naredni dio bespotreban ali ostavila sam čisto kako bi se tenzija pred igranje predstave povećala tako što
glumac sve više negativnih situacija ističe.

GLAS UPRAVNICE: Šta je to, Beli?

GLAS BELOG: Tuku se dekorateri. Danima se tuku. GLAS
UPRAVNICE: Zašto se tuku? GLAS BELOG: Pa,
znate zašto. Nisu primili platu već dva meseca, a napili su se čekajući vašeg Glumca.
GLAS UPRAVNICE: A ko se tuče?
GLAS BELOG: Mali Aca bije Đuru. Prepodne ga je udario pajserom po leđima, a Đura je već invalid;
težak invalid. GLAS
UPRAVNICE: Pajserom po leđima? GLAS BELOG:
Posred leđa, dok je Đura nameštao dekor. Da ga je udario bliže glavi, ubio bi ga.
GLAS UPRAVNICE: Gospode Bože... A zašto ga je udario?
GLAS BELOG: Aca je Đuri pozajmio hiljadu maraka, a Đura nema da mu vrati.
GLAS UPRAVNICE: Pa što ga ne tuži sudu; što ga bije tim... gvožđem? GLAS
BELOG: Da ga tuži sudu? Pa gde vi živite, gospođo? U ovoj zemlji ljudi ne odgovaraju za ubistva, a
Đura će odgovarati za hiljadu maraka...

( I parče -

III ULOMAK -

GLAS
UPRAVNICE: Beli, molim te, učini mi jednu uslugu. Ovako te molim. Sutra ću sazvati hitan sastanak
Upravnog odbora, ali večeras moramo odigrati predstavu.
GLAS BELOG: Predstava ide dalje?
GLAS UPRAVNICE: Da, Beli. Da!
GLAS BELOG: Kako da odigramo bez glavnog glumca? GLAS
UPRAVNICE: Doćiće. GLAS
BELOG: Neće doći, gospođo. Vi bar dobro poznajete Stefana. Znate ga „izuzetno” dobro!
GLAS UPRAVNICE: Doćiće... Ima da dođe.
GLAS BELOG: Neće...

III ULOMAK -

GLAS
UPRAVNICE: Ma, doćiće! Kad ti ja kažem da će doći, onda će doći! Zamoliću publiku da malo sačeka, a
ja ću se zaleteti do Stefana, zgrabiću ga za vrat i dovući da igra! Nemam ni ja više živaca, Beli!
GLAS BELOG: Smirite se, gospođo molim vas... ¸ GLAS
UPRAVNICE: Dosta mi je! Svega mi je dosta! Sve ću vas ostaviti ; vratiću se mužu u Klagenfurt, a vi se
ovde batrgajte, sami se borite za pare. Ni ja nisam primila platu dva meseca, pa nikog ne bijem tim...
tim... tim... GLAS BELOG: Pajserom.
GLAS UPRAVNICE: Nikog nisam udarila! Trudim se da preživimo ovo užasno vreme kao iole kulturni i
pošteni ljudi. Šta mi to ovde igramo, kakav to moral i etiketu „prodajemo” ljudima, kad u našoj kući
ljudski život ne vredi ni 1000 maraka?!
GLAS BELOG: Smirite se, molim vas. Stvarno će vas udariti infarkt.
GLAS UPRAVNICE: Nemam reči! Da kažem da ste nezahvalni, malo je! Da ste nevaspitani, drski i
prosti, malo je! Sutra ću dati otkaz, a predstava će se večeras odigrati, taman se ja gola skinula pred
publikom! Pa ako treba da se brukam, da ljudi sutra o meni svašta pričaju, nek se priča da se upravnica
Katarina skinula na sred scene, igrajući striptiz, pošto su je njeni glumci izdali, a ona nije htela da
izneveri publiku! Nek se priča! Nek ceo svet vidi šta jedna žena radi kad je „muškarci” ostave da se sama
bori za čast i dostojanstvo pozorišne kuće, koja je za mene svetinja, a za vas mesto gde se svađate,
vređate, napijate i bijete sa... sa... sa...
GLAS BELOG: Pajserom.
GLAS UPRAVNICE: Po leđima, a Đura je, kao da ja ne znam, težak invalid! I šta bi se desilo da ga je
udario „malo više, bliže glave”, kao što si rekao?! Predstava bi bila otkazana zbog ubistva u pozorištu, a
ja bih već bila na naslovnim stranama novina, kao upravnica koja je „indirektno” kriva za zločin, za smrt
jednog radnika, koji je za sobom ostavio dvoje dece!

ULOMAK IV - PERIPETIJA

GLAS
BELOG: Četvoro. GLAS
UPRAVNICE: Četvoro? Odakle Đuri četvoro dece? GLAS
BELOG: Pa, dvoje iz prvog braka. GLAS
UPRAVNICE: Đura je već bio oženjen? GLAS BELOG:
Jeste. Dok je radio u Elektrodistribuciji. GLAS
UPRAVNICE: Ko je radio u Elektrodistribuciji? Đura? GLAS
BELOG: Đura. On vas je slagao da je radio u dečijem pozorištu. Nije on video pozorište dok nije došao
kod nas. Zato i ne zna da postavi dekor. Kad se srušio dvorac u „Hamletu”, on je ukucavao dekor.
GLAS UPRAVNICE: Majko moja rođena šta ću ja sve ovde čuti i doživeti... GLAS BELOG:
Smirite se, molim vas. Gospođo... Šta vam je?

GLAS UPRAVNICE: Pridržite me. GLAS

BELOG: Šta vam je... nije vam dobro? Da pozovem lekara? GLAS
UPRAVNICE: Nema meni pomoći, Beli. Nema. Umreću od vaših svinjarija, od vaših strahota koje činite.
Ali, dok ne umrem, i dok sam ja upravnica ovog pozorišta, predstave će se ovde igrati: Neće se moja
publika vraćati kući oborene glave, gledajući u asfalt mračnih ulica, dok po njima pada kiša i uvredljivi
pogledi onih koji znaju da su krenuli u pozorište a predstavu nisu videli. Neće to biti, Beli.
GLAS BELOG: Gospođo, već je prošlo dvadeset minuta, a Stefana nema. Neće doći, rekao sam vam.
Prijateljski vam savetujem da odložimo predstavu. Idite vi u vašu kancelariju, lezite i odmorite se, popijte
nešto za smirenje, a ja ću se izviniti publici, objasniću ljudima da je Glavni Glumac bolestan, što on u
stvari i jeste, jer da je normalan ne bi pravio ovakve gluposti. Stefan vas nikad nije voleo i poštovao kao
ja. GLAS UPRAVNICE: Znam, Beli. Znam... To ćeš
uraditi samo ako ja sad umrem. Onda ćeš to uraditi... Ja ću izaći i zamoliti gledaoce da se strpe, da još
malo sačekaju, a ti otiđi u moju kancelariju, uzmi flašu vinjaka i odnesi radnicima da se smire, da se ne
tuku, i uzmi flašu viskija za glumce, neka se i oni malo opuste... Ja ću Stefana dovesti u pozorište živog ili
mrtvog. GLAS BELOG: Je l’
možete da stojite? Bojim se da ne padnete... GLAS UPRAVNICE: Nije mi
dobro... Stvarno mi nije dobro... Stefane, šta mi radiš, Stefane...
GLAS BELOG: Znate šta. Izaćićemo oboje. Ja ću vas diskretno pridržavati. Neka bude kao da Upravnica
i jedan glumac mole publiku da se malo strpi. Ili da ja izađem sam? GLAS UPRAVNICE: Ne, ne, ne...
Izaćićemo zajedno. Neću ja da se krijem. Nemam ja razlog da se skrivam...
GLAS BELOG: Kako hoćete... možete li? GLAS
UPRAVNICE: Mogu... Moram da mogu, a kad moram onda i mogu.