Veštice iz Salema

Držaću se teksta koji mi govorimo (štrihovala sam scenu originalnu), ali ne I nužno svuda one radnje
koju inače radimo, nego ću na osnovu ovog saznanja predložiti radnje. Naravno, negde će se podudariti…

Mogu da vam snimim audio… ako vam je lakse.

A mozete da mi boldujete ono gde mislite da sam pogresila…

Obeležavaću nakon replike, ili nakon dela replike velikim slovima Ž- P –S, ako nije problem …

…..hmmm… mozda je trebalo Hamleta ipak “ukrupniti” sto se tice podele uloga PSZ, ja sam isla u sitna
crevca… evo sad razmisljam… (prosto, mozda se trebalo odreci detalja I sitnih prelaza, mozda se drzati
samo onoga sto je napisano, a ne ubacivati licna tumacenja)

(Dnevna soba u kući Džona I Elizabet Proktor).

PROKTOR: Jesu li dečaci zaspali? P

ELIZABET: Samo što nisu. Ž

PROKTOR: Daj Bože, samo da leto bude k’o što treba. P

ELIZABETA: Da, da... Ž

PROKTOR: Jesi li danas dobro? S

ELIZABETA: Jesam. (Prinosi stolu tanjir) Ž

PROKTOR: Mmmmmmm …baš je ukusno … Lepo si začinila...Ona naša njiva izgleda neizmerna kad se
njome gazi stopu po stopu . P

ELIZABETA: Baš ...

PROKTOR: Još nikad nisam video toliko cveća...Treba da doneseš malo cveća u kuću. S

ELIZABETA: zaboravila sam. Sutra ću ... Ž

PROKTOR: Možemo sutra zajedno da obidjemo imanje. Masačusets je u proleće - prava divota! S

ELIZABETA: Jeste, zaista. Ž

(Proktor jede, a onda podigne pogled.)

PROKTOR: Želim da budeš srećna . S

ELIZABETA: (teško je to reći) Znam, Džone. Ž

PROKTOR: Kao da si opet nekako tužna ? S

ELIZABETA: Nisam. Ž - Došao si kasno … pomislila sam da si možda išao do Salema. P

PROKTOR: Zašto ? Nemam nikakvog posla u Salemu. P

ELIZABETA: Pre nekoliko dana si rekao da bi trebao da ideš . P

PROKTOR: U medjuvremenu sam se predomislio . Ž

ELIZABETA: Danas je tamo bila Meri Voren. P

PROKTOR: Zašto si je pustila? Čula si me kad sam joj zabranio da ide u Salem! P

ELIZABETA: Nisam mogla da je sprečim.Ž

PROKTOR: Elizabet , ovde si ti gazdarica a ne Meri !? P

ELIZABETA: Preplašila me je, prosto nisam imala snage. Ž

PROKTOR: Ne razumem , kako Meri može da te preplaši … S

ELIZABETA: odjednom podigla glavu i rekla mi: "Moram da idem u Salem gospodjo Proktor, ja sam sada
specijalni svedok na sudu ‘’! Ž

PROKTOR: Šta je ona – Kakav svedok !? Kakav sad pa sud - Ž

ELIZABETA: Tamo je sada već pravi sud Džone. Meri kaže da su iz Bostona poslali četvoricu sudija, iz
Oblasnog suda, a stigao je I zamenik guvernera . Uskoro I sam Guverner dolazi . S

PROKTOR: (zapanjen) Pobogu, pa oni su sasvim poludeli ! Ž

ELIZABETA: Meri kaže da je već uhapšeno četrnaest žena . (Proktor zuri u nju; ne može to da shvati.)
Sudiće im, a sud ima pravo, kaže , i da ih osudi na vešanje. Ž

PROKTOR : Šta !?? Ne mogu da verujem … To nije moguće Elizabet …To su obične gluposti ! Ž

ELIZABETA: Guvernerov zamenik tvrdi da će obesiti sve one koji ne budu hteli da priznaju. Ž - Da je čuješ
samo kako priča Džone – kaže da je Ebigejl za nju svetica. Ebigejl vodi nju I sve ostale devojke na sud …
A onda na sudu pred njih dovode žene koje su optužene, pa ako devojke počnu da vrište, i da se valjaju
po podu - tu ženu odmah strpaju u zatvor, jer je Djavo opčinio … P

PROKTOR: To nije moguće … Pa to je obična podvala ! P

ELIZABETA: Mislim da moraš otići do Salema, Džone. Moraš im reći da je sve to - prevara. P

PROKTOR: Ali to I jeste prevara, ništa drugo . P

ELIZABETA: Otidi do Čivera - i reci mu šta ti je Ebigejl rekla prošle nedelje u kući njenog ujaka. S Rekla
je da u svemu tome nema nikakvih veštičijih čini, je li tako ? P

PROKTOR: Jeste … to je rekla . Ž

(Kraća pauza.)
ELIZABET: (tiho, bojeći se da ga ne naljuti time) : Mislim da to moraš da kažeš Džone … Ne treba da
prećutiš . Ž

PROKTOR: Da, naravno … morao bih reći … Pravo je čudo kako joj uopšte veruju... Ne razumem … Kako
je moguće da joj veruju ? Ž

ELIZABETA: Zašto ne bi pošao još večeras? P

PROKTOR: Večeras ? Ne znam … Moram da razmislim. Ž

ELIZABETA: Pa dobro,onda razmisli … (Ustane i podje iz sobe.) P

PROKTOR: Elizabet , pitam se samo, kako bih mogao dokazati da mi je to rekla. Ako je ta devojka sada,
kao što kažeš , nekakva svetica, kako da dokažem da je varalica - ako su već svi u Salemu toliko poludeli.
Rekla mi je to kad smo bili sami u sobi - nemam dokaza. Ž

ELIZABETA: Bio si sam sa njom? P

PROKTOR: Da, ali samo za trenutak. Ž

ELIZABETA: Nisi mi tako rekao. P

PROKTOR: Evo sada ti kažem ! Samo za trenutak . Ubrzo su došli svi drugi. Ž

ELIZABET: (tiho, kao da je najednom izgubila svu svoju veru u njega): Pa dobro, radi kako hoćeš. Ž

PROKTOR: Elizabet ... Neću više da me sumnjičiš. Ž

ELIZABETA: Onda nemoj da mi daješ povoda. P

PROKTOR: Zašto mi ne veruješ? Vidim da mi I dalje ne veruješ ! Ž

ELIZABETA: (sa osmehom, da bi sačuvala svoje dostojanstvo) Džone, da nije Ebigejl ta koju treba da
optužiš - da li bi se kolebao? Mislim da ne bi. P

PROKTOR: Slušaj … P

ELIZABETA: Što vidim - vidim, Džone. P

PROKTOR: Molim te prestani da budeš moj sudija !!! S Imam razloga da dobro razmislim pre no što je
optužim za prevaru! P Rekao sam ti : zaboravio sam Ebigejl … Ž

ELIZABETA: I ja. Ž

PROKTOR: Da , vidim … Ništa ti ne zaboravljaš, i ništa ne opraštaš. P Sedam meseci već idem na prstima
po kući! Ne mogu ništa da kažem a da se u mene ne posumnja, svakoga trena presudjuje mi se da li
lažem; kad god kročim u ovu kuću - kao da sam ušao u sudnicu! Ž

ELIZABET: Još uvek skrivaš nešto od mene, Džone. Osećam to . P

PROKTOR: Dosta mi je svega! P Ispovedio sam ti se! Rekao sam ti sve što sam imao - neću više da se
branim! Vidim da samo misliš na tu jedinu grešku koju sam u životu učinio, i da neću nikada moći da te
od tih misli otrgnem! Ž
ELIZABETA: Još ima njenih tragova u tvome srcu, Džone, znaš to i sam! Ž

(Pauza).

PROKTOR : Pokušaj ponekad da nadješ i nešto dobro u meni, i prestani da mi sudiš! Ž

ELIZABETA: Ja ti ne sudim. A ja oduvek znam da si ti dobar čovek, Džone... (nasmeši se)... samo se
ponekad malo zapetljaš ... S

(Ulazi Meri Voren).

SCENA 9.

(Čim je ugleda, odlučno joj pridje, besan, zgrabi je za ogrtač.)

PROKTOR: Kako si smela da odeš u Salem kad sam ti to zabranio? (Meri ne reaguje ). P

Šta ti je ? S

MERI VOREN: Nije mi dobro, gospodine Proktor, nije mi dobro ... Ž

(Proktora zbuni njeno čudno ponašanje, njeno bledilo i klonulost).

Sve kao da mi igra u stomaku … celog dana sam bila na sudu … Ž

MERI VOREN (drhtavim, malaksalim glasom) : Sada moramo svi da se volimo … Je li tako … gospođo
Proktor? S

ELIZABETA: (takodje zbunjena njenim čudnim ponašanjem) Pa da … naravno … treba … S

MERI VOREN: Ovo sam napravila da vam poklonim, gospođo Proktor. Morala sam satima tamo da sedim,
pa sam to napravila, da mi prodje vreme. S

(Pruži joj lutku ) .

ELIZABETA: (zbunjeno gleda lutku) 0, hvala ti … baš je lepa … S

MERI VOREN: (gleda oko sebe) Ustaću rano ujutru, pa ću da počistim kuću. Sada sam umorna, moram da
spavam. (Okrene se i podje.) Ž

PROKTOR: Meri... (Ona zastane.) Je li istina - da je u zatvoru četrnaest žena? P

MERI VOREN: Ne, gospodine… Sad ih je trideset i devet... (ne mogavši da se uzdrži, najednom zajeca, pa
sedne, iznemogla.) Ž

ELIZABET: Meri , šta se desilo ? S

MERI VOREN: Gospodju Osborn će da obese! Ž

PROKTOR: Da obese … Gospodju Osborn da obese !? P

MERI VOREN: Da... P

PROKTOR: Ne … Guverner to neće dozvoliti … S

MERI VOREN: On ju je i osudio. Ž

PROKTOR : Nemoguće … P

MERI VOREN : Saru Gud neće obesiti jer je sve priznala … S

PROKTOR: Šta je priznala? P

MERI VOREN: Da se...da se ... bila udružila sa Djavolom, upisala svoje ime u njegovu crnu knjigu - i to
svojom krvlju – Ž - i da se zarekla da će mučiti hrišćane sve dok i sam Bog ne bude zbačen sa svoga
prestola - pa da posle svi večno obožavamo sam Pakao... P

(Pauza.)

PROKTOR: Kako ta zna da lupeta ! Pa nisu joj valjda poverovali !? P

MERI VOREN: Ali, gos’n Proktore, pa baš tamo, nasred sudnice, to se desilo … sve nas je naprosto
presekla – Ž

PROKTOR : Šta se desilo ? P

MERI VOREN: Pustila je da iz nje izadje taj njen zao duh. Ž

ELIZABET: Zaboga, Meri, pa ne veruješ valjda … S

MERI VOREN: Istina je … Pa koliko je puta samo pokušala mene da ubije ! Ž

ELIZABETA: Tebe da ubije !? Kako da te ubije … Nikada mi ranije to nisi rekla … P

MERI VOREN: Zato što ranije to nisam znala ! Kad je došla na sud, prvo sam pomislia – ja tu ženu neću da
optužim, jer ona spava po jarkovima, toliko je siromašna i stara I jadna ... S …..A onda, dok je sedela
tamo, i sve stalno poricala, odjednom sam osetila kako mi se nekakvi žmarci penju uz ledja, kako mi se
koža ježi, I kao da me nešto steže za gušu i ne da mi da dišem... i onda sam... (sad govori kao u transu)...
začula neki glas, neki vrisak, a to je bio moj glas - i odjednom sam se setila svega što mi je činila! Ž

PROKTOR: Šta ti je to činila? P

MERI VOREN: (kao neko probudjen nekakvim čudesnim otkrovenjem) Mnogo je puta, gos’n Proktore,
dolazila na ovaj prag, da isprosi malo hleba ili jabukovače - kad ono, pazite dobro: kad god joj ne bih
ništa dala - uvek bi nešto promrmljala! P

ELIZABET: Pa kako ne bi … kada je gladna . S

MERI VOREN: A ne … To je bilo nešto drugo . Znate li šta je mrmljala? Mora da se sećate toga, gospodjo
Proktor ... Prošlog meseca - bio je to, ponedeljak - čitava dva dana, činilo mi se da će mi stomak pući.
Sećate se? P

ELIZABETA: Da… ali – S

MERI VOREN: Eto to sam i rekla sudiji - S -pa je onda on pitao : "Gospođo Osborn, kakvu ste to kletvu
promrmljali, zbog koje se ova devojka razbolela čim ste otišli?" A ona mu kaže... "Nisam ja nju
proklinjala, gos’n sudijo, samo sam ponavljala deset Božjih zapovesti, a to se valjda sme .’’ P

ELIZABET: Pa dobro mu je rekla. S

MERI VOREN: E, ali onda ju je sudija pitao: "Kažite nam tih deset zapovesti!” A ona, od svih deset
zapovesti - nije umela da im kaže ni jednu! Nije ih uopšte znala ! P

PROKTOR: I zato su je osudili? P –S

ELIZABETA : Što nije znala deset božijih zapovesti … S

MERI VOREN: Pa morali su, ona se sama osudila! Ž

PROKTOR: Ali gde su tu dokazi, gde su dokazi?! P

MERI VOREN: Pa ono što sam im ja rekla - to je dokaz , ‘’dokaz čvrst kao stena’’, tako je sudija rekao. P +
Ž

PROKTOR: (posle kratke pauze) Više nećeš ići na taj sud Meri . P

MERI VOREN: Moram Vam reći, gospodine, da odsad moram da idem tamo svakoga dana. Vrlo je važno
to što sada radimo tamo . P

PROKTOR: (krene prema njoj ) … Pokazaću ti ja kakav si ti svedok ! P

MERI VOREN: (pokaže na ELizabet) A njoj sam danas spasila život! S

(Pauza).

ELIZABETA: (tiho) Zar sam I ja optužena? Ž

MERI VOREN: (drhtavo) Nekako su i vas pomenuli. Ali rekla sam im da nikad n Si po čemu nisam videla
da ste na ikog bacali bilo kakve čini, a pošto živim ovde, uz vas, uvažili su to .

ELIZABETA: A ko me je to optužio? Ž

MERI VOREN: Zakon mi zabranjuje da to kažem. S (Proktoru) Nadam se, samo, da mi se više nećete
rugati. Pre samo jednog sata, četvorica sudija i specijalni Kraljev izaslanik večerali su sa nama. I zato,
zamolila bih Vas , da sa mnom od sada drugačije razgovarate. P

PROKTOR: Odlazi u krevet . Ž

MERI VOREN: I da mi više ne naredjujete . Laku noć. P

(Nezadovoljna, nesigurna u sebe, odlazi. Proktor i Elizabet kao da zure u prazno.)

SCENA 10 .

ELIZABET: Znala sam …Znala sam …Ž

PROKTOR : Šta ? S

ELIZABET : (Tiho) … Omča! Diže se omča! Ž

PROKTOR: Kakva omča … Šta pričaš ? Neće tu biti nikakve omče … Sve to je … S

ELIZABETA: Htela bi da me vidi mrtvu! Ž

PROKTOR: Elizbet … sedi, smiri se. S

ELIZABETA: Ebigejl hoće da me vidi mrtvu, Džone, znaš to i sam! P

PROKTOR: Molim te sedi ! S

(Ona sedne, drhćući. Proktor govori brzo, nastojeći da ostane priseban). Moramo sad biti pametni,
Elizabet. S

ELIZABETA: (sarkastično, kao da joj se već čini da je propala.) 0, da, svakako! P

PROKTOR: Ništa se ne boj. Naći ću Čivera. Kazaću mu kako je rekla … S

ELIZABETA: Čiver sad više ništa tu ne može . Kasno je …Toliko ih je već u zatvoru - Ako hoćeš nešto da
učiniš za mene - idi do Ebigejl. P

PROKTOR: (kao da se sav skupio, shvativši...) Šta bih mogao njoj da kažem? Ž

ELIZABETA: Učini to za mene, Džone. Ona misli da si joj ti nešto obećao ! S

PROKTOR: Šta - obećao?Ž

ELIZABETA: Ne znam … Ali ona se zaludjuje time - u to sam sigurna – I smišlja kako da me ubije, ne bi li
onda zauzela moje mesto. Ž

PROKTOR : Elizabet … S

ELIZABETA: Ma šta joj se činilo da si joj obećao - poreci joj to obećanje, Džone, poreci! P

PROKTOR : Dobro, idem ... smiri se . S

SCENA 11 .

HEJL: Dobro veče. P

PROKTOR: (još kao u šoku) O, prečasni Hejl! Dobro veče, prečasni. Udjite S

HEJL: (Elizabet) Nadam se da vas nisam uplašio. S

ELIZABET: Ne, ne, … samo eto, … nisam čula - Ž

HEJL: Nadam se da se još niste spremali da legnete. S

PROKTOR: Ne, ne ... (Hejl ulazi. Proktor pokušava da objasni svoju uznemirenost) . Nismo navikli da nam
dolaze gosti kad padne mrak, ali Vi ste, naravno, dobrodošli. Izvolite , sedite … S
HEJL: Hvala … Sedite i Vi, gospodjo Proktor. S

(Ona sedne) .

HEJL:. Neću vas dugo zadržavati, ali morao bih nešto da porazgovaram sa vama. S

(Pauza) .

HEJL: Vidite … došao sam na svoju ruku, hoću da kažem bez sudskog naloga. Dakle … ne znam da li ste
to čuli, ali ime vaše supruge bilo je danas pomenuto na sudu. S

PROKTOR: Znamo to, prečasni. Rekla nam je Meri Voren, što radi kod nas. Ne znam šta da Vam kažem na
to … Prosto smo zaprepašćeni . Ž

HEJL: - upravo dolazim iz doma Rebeke Ners, pa – S

ELIZABET: Nije valjda i Rebeka optužena? (pokuša da se nasmeje) Nećete valjda poverovati da je Rebeka
imala nešto sa Djavolom!? P

HEJL: I to je moguće, gospodjo Proktor . Nažalost , danas je sve moguće . P

PROKTOR: (zapanjen) Ne mogu da verujem da I Vi tako mislite prečasni ? S

HEJL: Čudno je ovo vreme, gospodine. Ž

PROKTOR : Ne znam šta da Vam kažem … Ali teško mi je poverovati da bi jedna tako čestita , pobožna
žena kao Rebeka , mogla da se preobrazi u nekakvu djavolju sluškinju. Svi to dobro znamo … S

HEJL: Da, u pravu ste … ali vidite , Djavo je lukav Ž

Ako mi dozvolite , hteo bih da Vam postavim nekoliko pitanja . P

PROKTOR: Naravno , samo izvolite … mi se ne bojimo pitanja . S

HEJL: Da …Tim bolje … Vidite , prečasni Paris kaže da retko dolazite nedeljom u crkvu. P

PROKTOR: Ne, to nije baš sasvim tako … S

HEJL: Išli ste u crkvu trideset šest puta za sedamnaest meseci. To znači - retko, rekao bih. Hoćete li mi
reći zašto ste toliko odsustvovali? P

PROKTOR: Moram priznati nisam očekivao, prečasni, da ću morati bilo kome da polažem račune o
svojim odlascima u crkvu ili ostajanju kod kuće. Naročito ne ocu Parisu . Pre svega , moja žena je prošle
zime bila veoma bolesna … Ž

HEJL: Čuo sam za to. Ali zašto onda bar Vi niste dolazili? P

PROKTOR: Ja sam dolazio kad god sam mogao, a kad nisam mogao - molio sam se u svome domu. S

HEJL: Vaš dom ipak nije crkva, gospodine Proktor . P

PROKTOR: Znam, prečasni, znam; Ali takodje znam i to da sveštenik može služiti Bogu i bez zlatnih
svećnjaka na oltaru. P

HEJL: Ne razumem … Kakvih zlatnih svećnjaka? P

PROKTOR: Kada smo podigli crkvu, na oltaru su bili obični svećnjaci , od kalaja. Ali kad je došao prečasni
Paris, dvadeset nedelja nije propovedao ni o čemu drugom sem o zlatnim svećnjacima - dok ih nije dobio
- svaki put kada pogledam u nebo, prosto vidim kud je odleteo moj novac - a to nije baš dobro za moje
molitve u crkvi . P

HEJL: Nažalost , moram Vam reći gospodine Proktor , - nije na Vama da o tome odlučujete. Taj čovek je
rukopoložen, i zato jeste duhovnik. P

ELIZABET: Biće da smo malo prestrogi prema prečasnom Parisu. Ali mi ovde, sasvim sigurno, nismo
Djavolu držali stranu. S

HEJL: (klimne glavom, razmišljajući o tome, pa se obrati Elizabeti kao da je diskretno kuša) Znate li deset
Božjih zapovesti, gospodjo ? P

ELIZABET: Naravno da znam … Kako možete tako nešto I da me pitate . Ž

HEJL: A Vi, gospodine ? P

PROKTOR: Pa i ja ih znam, naravno. S

HEJL: Onda mi ih recite, ako želite , naravno . P

PROKTOR: Deset Božijih zapovesti? Ž

HEJL: Da. P

PROKTOR: Ne ubij. S

HEJL: Tako je. S

PROKTOR: (broji na prste) Ne kradi. Ne poželi išta što je tudje. Ne pravi sebi idola ...nemoj im se klanjati
niti im služiti… Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega. Nemoj imati drugih bogova osim mene...
(Malo okleva.) Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ. (Pauza.) Poštuj oca svoga i majku svoju. Ne svedoci
lažno protiv bližnjega svoga. (Broji zapovesti na prste, videći da je jednu preskočio.) Ne pravi sebi idola ,
niti lika ... S

HEJL: To ste već rekli … P

PROKTOR: Da ... (Pokušava da se priseti.) Ž

ELIZABET: (delikatno ) O preljubi, Džone. S P

PROKTOR: (kao da ga je nevidljiva strela pogodila u srce)

A, da. Ž

(Pokuša da osmehom zabašuri stvar.) Eto vidite, prečasni, nas dvoje, ovako zajedno, znamo sve
zapovesti. S

(Hejl samo gleda Proktora. Proktoru sve to postaje još neugodnije.)

HEJL : E pa onda … Eto toliko … oprostite na smetnji … laka vam noć. (Džonu) Laku noć, gospodine.
(Podje.) S
ELIZABET: (ne može da se uzdrži) Prečasni...Oprostite … Moglu li sada sada ja Vas nešto da pitam ? P

HEJL: Da , naravno … Samo izvolite . S

ELIZABET : Vi kao da sumnjate u mene. P

HEJL : (očigledno zbunjen) Ja nisam vaš sudija, gospodjo Proktor. Moja je dužnost samo da, koliko mogu,
pomognem mudrome sudu. S

ELIZABET: U redu . Onda ćemo razgovarati otvoreno … Džone , mislim da mu moraš reći , ono ... P

HEJL: Šta to? S

ELIZABET: Hoćeš li da mu kažeš ili ne ? P

(Kratka pauza. Hejl upitno pogleda Džona.)

PROKTOR: Pa, ne znam... nemam svedoka, i ne mogu to da dokažem, sem da mi verujete na reč. Ali
znam sigurno , da u to...što su te devojke bolesne , I haluciniraju … nisu umešani nikakvi djavolji prsti. S

HEJL: Kako mislite , nisu umešani ? Ž

PROKTOR: Prečasni Paris ih je zatekao kako igraju u šumi. A one su se uplašile, i odjednom se , naprasno
, kao razbolele. P

(Pauza.)

HEJL: Ne razumem … Šta hoćete tačno da kažete ? Ž

PROKTOR : Hoću da kažem da se pretvaraju . P

HEJL : Ko Vam je to rekao? P

PROKTOR: (posle kraćeg oklevanja) Ebigejl Viljems. P

HEJL: Ebigejl? P

PROKTOR: Tako je . Rekla mi je to baš onog dana kad ste došli u Salem . P

HEJL: Ali zašto to niste rekli sve do ovoga časa? P

PROKTOR: Zato što sve do večeras nisam ni znao koliko su svi poludeli ovde Salemu . To što se dešava,
to su sve potpune besmislice , izmišljotine . Ž

HEJL: Slušajte, gospodine Proktor …Same su to priznale. P

PROKTOR: Kako da ne priznaju kada znaju da će biti obešene ako ne priznaju !? Zar niste na to pomislili?
Ž

HEJL: Jesam, naravno … Recite , ako bude potrebno da li bi svedočili pred sudom ? P

PROKTOR: Pa nisam baš mislio da idem na sud- Ž... Ali ako moram da idem – naravno , hoću. P

HEJL: Nešto kao da se kolebate? P

PROKTOR: Ne kolebam se prečasni … Uopšte se ne kolebam . Samo se pitam hoće li taj sud da mi veruje.
A kako da se ne pitam - kad tako razuman sveštenik kao što ste Vi sumnja u Rebeku Ners, koja nikad nije
slagala, a i ne ume da laže, - svi to znaju! Možda se ja ponekad i pokolebam, prečasni, ali ja nisam
budala! Ž