Milorad Pavi

ZAUVEK I DAN VIE

Pozorini jelovnik

Beograd 1993.


Jasmini

Sadraj:

Uvodnik Milorada Pavia

PREDJELA
Pohovani leptiri, sos tartar
Jaje na hazarski nain?
Riba u soli jelenskog roga

GLAVNO JELO
Petkutin i Kalina

POSLASTICE
Ueereno cvee
Gorka kafa
Jabuka



Uvodnik Milorada Pavia

Andre Clavel je u vajcarskom listu Journal de Geneve uporedio Hazarski renik
sa "krmom u kojoj svaki gost sastavlja jelovnik prema sopstvenom ukusu".
Duhovita opaska koja se moe primeniti i na ono to sada radim. Posle tri
romana objavljena u protekloj deceniji zaeleo sam da se okrenem pozoritu.
Dramatizacijom i dopisivanjem u pozorinom kljuu nekih scena iz moje proze
hou gledaocima, rediteljima i pozorinim kuama da omoguim veu
nezavisnost od pisca i vee uee u stvaranju pozorinog teksta.

Drama koja je tako nastala mogla bi se zaista uporediti sa jelovnikom u
gostionici. Kao to se jelovnici obino sastoje od nekoliko predjela, jednog, ili
vie glavnih jela i od izbora poslastica na kraju, pa gost sam po svom ukusu
komponuje veeru, tako se i u drami Zauvek i dan vie nudi neto kao "pozorini
jelovnik".

U skladu s takvim namerama pisca predlae se jelovnika struktura pozorinog
komada: 3+1+3 (tri uzajamno zamenljiva "predjela", jedno "glavno jelo" i tri
uzajamno zamenljive "poslastice" na kraju). Gledalac, reditelj ili upravnik
pozorita mogu, dakle, da izaberu bilo koji od tri uvodna dela drame za poetak i
bilo koji od tri zavretka predstave. Ali, nikako ne bi trebalo da uzmu vie
"predjela" ili vie "poslastica" uz istu veeru.

Tako e ova pozorina ljubavna pria o Petkutinu i Kalini u jednom teatru imati
jednog reditelja i happy end, u drugom pozoritu ta ista pria u reiji nekog
drugog reditelja zavravae se tragino, a u treem na neki trei nain i u nekoj
treoj reiji i glumakoj podeli.

Ako se sve mogunosti uzmu u obzir, moe se od ljubavne prie o Petkutinu i
Kalini nainiti devet razliitih kombinacija i gledaoci mogu da vide devet
predstava koje se tekstualno i reijski razlikuju jedna od druge. Naravno da je
ma koja od tih devet verzija neophodni minimum koji gledalac dobija, bolje rei
potpuna klasina drama na kakvu smo navikli. Razlika je ovde u tome, to se od
minimuma moe ii i dalje. Ukoliko vie verzija vidi, gledalac e sticati sve iru
predstavu o ljubavnoj prii Petkutina i Kaline i o njenim moguim ishodima, jer
uvodni delovi su u meusobnoj vezi, kao to su uzajamno povezana i sva tri
kraja drame Zauvek i dan vie.

Da zakljuimo. Gledalac moe da bira kraj predstave kakav eli, reditelj moe
da odabere tip dramskog dela koji mu najvie lei, a pozorite moe da se,
najzad, udrui sa drugim pozoritima u zajednikom projektu. Postoje i druge
mogunosti, kao to su uzajamna gostovanja ako se razliite verzije igraju u
raznim gradovima, ili, u krajnjem sluaju, jedno pozorite moe da uzme,
recimo, tri reditelja da iz veeri u vee nude svaki svoju verziju teksta i
predstave o Petkutinu i Kalini. Najzad, postoji zanimljiva mogunost da se od
komada Zauvek i dan vie naini "Festival jedne drame" na kojem bi devet
pozorita prikazalo, u devet razliitih reija i svako sa svojom grupom glumaca,
svih devet verzija teksta.

Kao kod svih veera odmor i ovde dolazi pre slatkia.








PREDJELA
Pohovani leptiri, sos tartar

Lica:

Prva sestra (mlada, lepa devojka)
Druga sestra (mlada, lepa devojka)
Mladi
Gosti

(Zabava u privatnom stanu. Mnogo sveta avrlja i pije stojei, ili sedi. Jedan
mladi stoji usamljen. Domaica prilazi i videi ga samog, odvede ga i posadi na
jedan ogroman trosed, gde se ve nalaze dve lepe mlade devojke, Prva i Druga
sestra. Jedna od njih ga najpre netremice posmatra. Deava se danas.)

I SESTRA: Da ti ispriam jednu zgodu?

MLADI: Ne branim. Karimno uho svata douva.

I SESTRA: Bilo je tako davno da vie nije istina, a desilo se u pozoritu.

MLADI: U pozoritu. Brzo dolo skorije izmaklo se! Kauj.

I SESTRA: Sestra i ja reimo jednom da odemo u pozorite. Mnogi pamte obiaj
da se po lepom vremenu izae izmeu inova na trg i proeta, onako, bez
kaputa. Vratari su tada putali da se sa odsekom karte ponovo ue.

MLADI: Da, seam se. Ni plae, ni vrae.

I SESTRA: Te veeri nas dve imale smo tri karte. Za nas i nekog dalekog roaka
kojeg nam je mati naturila, mada ga dotle valjda nikada nismo ni videle.

MLADI: (Sa dosadom.) Mati ko mati.

I SESTRA: Taj roak, meutim nije se pojavio.

MLADI: Ko zna na koji mu vetar radi pamet.

I SESTRA: Tako mi reimo da ustupimo treu kartu. Primetismo jednog mladia
kako u onoj guvi pred ulazom pije pivo iz konzerve. Ponudismo mu kartu vie
fotelje drugi red ree mu sestra. On pomisli da hoemo da mu naplatimo,
uini mu se skupo i odvali: "Neka, mogu ja da svrim i stojei!"

MLADI: Baraba ko baraba. A ti ne bila biti svakoj voruzi dleto!

I SESTRA: Ja ga ubedih da ulaznicu dajemo besplatno, on ponese konzervu i
uosmo sve troje. Kad smo posle prvog ina izale da se proetamo pred
pozorinom zgradom, on izvadi konzervu i nastavi da pije pivo. Ali, na poetku
drugog ina, nije se pojavio.

MLADI: Zar? Turma mu u nos za to i sklizav utrenik!

I SESTRA: Pored nas sada je sela neka bakica s punom punom prepeliijih
jaja. Momak je nainio dobar pazar. Dobio je ulaznicu, odgledao prvi in ne
davi ni dinara, potom prodao bakici dve neiskoriene karte i odmaglio na pivo
s novcem u depu.

MLADI: Neverovatno! No vidi Bog svaiju opainu kroz oblainu!

I SESTRA: Tako smo i mi mislile, ali nismo dobro mislile. Posle drugog, na
treem inu pored nas sede neka devojica krezava i uvezane ruke...

MLADI: Poslenu volu da mu ne budu prazne jasle! Onaj prodao i trei in!

I SESTRA: Dabome. Pri odlasku videle smo ga kako loe novu konzervu
kupljenu od nae karte. I jo mu je preteklo.

MLADI: Ra mu se u kui nad glavom raspasala... Lepa priica, hvala ti
sestro, to si mi je kaivala!

I SESTRA: Hvala tebi to se pria desila.

MLADI: Ne razumem. Prolazi kroz mene ko voda kroz badanj.

I SESTRA: Zar nisi prepoznao priu?

MLADI: Seanje mi raste brzo ko ui u akoj klupi, no nisam ti prepoznao
priu.

I SESTRA: Taj to je prodao kartu bio si ti.

MLADI: Ja? Da ne mesi vragu brano, a Bogu trice? Da nisi pobrkala?

I SESTRA: Ako sam pobrkala ja, nije moja sestra, koja ti je dala kartu.

MLADI: A gde ti je sad sestra?

I SESTRA: Ovde. Sedi s tvoje druge strane ko onda u pozoritu.

MLADI: (Okree se na drugu stranu, odmeri II sestru i zbunjeno.) Ej, vala,
dugo vam Mezevo i iroko polje. Kad god sam na koga god rav utisak
ostavljao, sestro, toga vie ne mogu posle prepoznati, ma s konja na samar
sedao. A stvar zaboravim, veruj mi, brzinom kojom se kapa krade. Evo, ja bih se
zakleo da gospoicu nikada nisam oima gledao. Ka slepac bez oiju i u podne.

II SESTRA: Video si me ti, golube moj, jo kako si me video! I to davno. Imala
sam tada sedam godina i nosila sam lutku.

MLADI: U zlo dobi viega se zla valja bojati. I ta je tada bilo?

II SESTRA: Pitao si me golube moj, je li teko roditi dete u sedmoj godini!

MLADI: (Poinje da okolii.) Ih, ih, mlad delija, a star prosjak! ovek ti je,
sestro, ko glavica crnog luka. Skida ljusku po ljusku i oekuje Bog zna ta, a
kad doe do kraja, na dnu nita. Ama ba nita!

II SESTRA: Nita? Veli nita? Luk i voda. A suze? Suze si zaboravio moj
gospodine!

MLADI: E, sad mrkni malo i emerike, moj Stanoje!... A onaj roak, ili ta
vam je bio, to mu pamet radi na vetar, zato se nije pojavio u teatru?

II SESTRA: Pojavio se, jo kako se pojavio.

MLADI: Ma nemoj! I ta je, bogati, njime bilo?

I SESTRA: Kako ta je bilo? Pa i to si naravno, bio ti. Samo, mi to nismo mogle
znati. (Mladi zbunjeno uti.). Neto si zamukao? Ne ume ni da zine. Opsuj
bar neto.

MLADI: Jebem ti mater!

I SESTRA: to da ju ne bi? ta joj fali?

II SESTRA: Ti, golube moj, ne voli pozorite?

MLADI: Ne volim. Zato bi ga voleo? oveiji jezik je popuzljiv i na kvar
hvatljiv. Ne verujem ni re to s dasaka kazuju. Zna li ti, sestro, ta je
pozorite? Pozorite je prva komuna u svet nastala. Falanga, dobro svezana
mafija, jedno ostavili, a drugo ne dostigli. ovek inokosan i samac ko ja, klin u
testu, ovek koji ne spada meu komunare, nema ta da u pozoritu ite. Uz to,
stalno se oekuju od mene vii dometi i napori, ili da se zaljubim u neku upiulju
iz tragedije. Da more u bunar precrpljujem. Zato se ona ne zaljubi u mene? ta
mi fali? Dakle, ne volim teatar. Ali volim da jedem. I najvie volim jela s lepim
naslovima. Jelovnik sa vrpcom od svile, zlatom vezen ko "Gorski vijenac" ili
"Romeo s Julijom". A unutra ita same divote: "Pohovani leptiri, sos tartar" ili
"Pita od divljih pueva"... E, kada bi mogo da biram u pozoritu ko u kafani iz
jelovnika, to bi bilo neto za mene. Jer, svakome sav trud mu kroz grlo propada!
Zamisli pozorinu veeru, a ti naredi iz jelovnika nekoliko raznih predjela, to
jest poetaka predstave! Zamisli u teatru ko u kafani neko lepo sedne i " la
carte" narui kola, neko opet voe, a neko, bogami, sirac. Zamisli jelovnik kao
tragediju, ili tragediju kao jelovnik! S arobnom formulom jelovnika: 3+1+3!
Nit mu valja bolja kapa ni lepa aljina! "Ueereno cvee"! Je l' bi volela da
proba? Ne zna ta je, ali im okusi, a vreme u tebi pone da se otapa... Ode
da vidi neku lepu ljubavnu priu, kad tamo u jednom pozoritu ona ima sreno
opratanje od publike, tono vele happy end! Dakle, o zlu mudri, a o dobru
ludi... U drugom teatru nude ti tu istu ljubavnu priu, ali se svrava do zla boga
tuno za nas i za njih. A po smrti pokajanja nejma! U treem pozoritu opet,
slue ti uz taj ljubavni obed neko tree predjelo i neku treu poslasticu, jer sit
gladnu ne veruje. (Odjednom progovori na savrenom engleskom jeziku.) You
can trust me. I know everything concerning Elisabethan theater, Ingmar
Bergman and Peter Brook's productions!
Na ivot, sreu i dobro zdravlje! Prijatna veera!



Jaje na hazarski nain?

Lica:

Mokadasa al Safer uitelj u jednom hazarskom svetilitu u VIII veku
Uenica u svetilitu (sprema se za iskuenicu)
Uenik u svetilitu (sprema se za iskuenika)
Uenici u svetilitu

Dogaa se u predvorju jednog hazarskog svetilita u VIII veku. Na sredini
predvorja blista plavo-zlatni hazarski up.

UENICA: (Po predvorju je vija Uenik. Iza jednog stuba ona se sakrije. On je
trai, a ona odjednom progovori i prepadne ga. Skoro su deca oboje i sve deluje
kao deija igra.) Ako spava sa mnom platie dvadeset stotina
ako ne spava, platie dvaput toliko.
Nije nam dato da biramo hoemo li kosu,
ili travu na glavi, hoemo li suze ili kiu.
Ako spava sa mnom, platie dvadeset stotina,
Ako ne spava, platie dvaput toliko.

UENIK: Platiu dvadeset stotina!

UENICA: Nee. Ono je samo u pesmi.

UENIK: A ta nije u pesmi?

UENICA: Ja u postavljati pitanja, a ti e odgovarati. Ako odgovori dobie,
ako ne odgovori izgubie neto lepo.

UENIK: ta to?

UENICA: Odgovaraj, pa e saznati.

UENIK: Pitaj!

UENICA: Zato smo ovde?

UENIK: Gde? Na pozornici?

UENICA: Ne, nego otkud ljudi ovde, na Zemlji i u vremenu? Veli da sanja
guste snove. Odgovori!

UENIK: Ne znam. To je pitanje za uitelja, a ne za uenika.

UENICA: I meni izgleda. Ne zna, dakle, zato smo ovde? A ta zna?

UENIK: uo sam stranu stvar.

UENICA: Kakvu stvar?

UENIK: Zna li kako se na uitelj moli?

UENICA: Kako?

UENIK: Do sada je oplodio nekoliko hiljada devica, ovde i u drugim
svetilitima.

UENICA: Ja sam mislila da si doznao neto novo. I mene je oplodio.

UENIK: (Zbunjen uti.) Ah, da, doznao sam jo neto. Uitelj je nabavio novi
up.

UENICA: Sjajno! Kako si saznao?

UENIK: (Postien, jer up mu je ispred nosa.) Znai, neko od uenika dobie
poklon od uitelja. Ko li e taj srenik biti? Sigurno najbolji?

UENICA: Ko zna ko je najbolji?

UENIK: Ja sigurno nisam.

UENICA: Da se kladimo da e ga dati tebi!

UENIK: Zato! Svima je jasno da ja nisam najbolji!

UENICA: Ba zato. Dobri brzo prolaze. A najgori najdue ostaju dok ne izue.
S tobom e uitelj morati da pojede aku soli. (Mokadasa ulazi s grupom
uenika i uenica iz svetilita.).


MOKADASA: (Sedne okruen uenicima pod trem islikan kao nebo zvezdama.)
Danas emo rei neto o moljcu. Vidi li ga? (Obraa se Ueniku.) Kukac je
duboko gore pod zidom. I primetan je samo zato to se kree. Moglo bi se
odavde pomisliti da je ptica duboko u nebu, kad bi se tavanica shvatila kao nebo.

UENIK: Moljac taj zid verovatno tako i shvata i jedino mi znamo da nije u
pravu. A on ne zna ni to da mi to znamo. Ne zna ni da postojimo. Zna samo da
postoje nae haljine kojima se hrani.

MOKADASA: Tako je nekako. Ali da preemo na stvar. Moe li da mu kae,
tom moljcu tamo, neto, bilo ta, ali tako da te on shvati i da si ti siguran da te je
on shvatio?

UENIK: Ne znam da li mogu. A ti, uitelju?

MOKADASA: Mogu. Moe to svako. (Ustaje i pljesnuvi dlanovima ubija
moljca i pokae ga na dlanu smrvljenog.) Misli li da nije razumeo ta sam mu
rekao?

UENIK: Tako moe i svei, gasei je izmeu dva prsta, da pokae da
postoji.

MOKADASA: Naravno, ako je svea u stanju da umre... Ali, zamisli sada da
postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko ko nae
nebo ima kao tavanicu. Neko ko nije u stanju da nam se priblii i da nam da do
znanja da postoji, sem na jedan jedini nain, ubijajui nas. Neko, ijim se mi
odelom hranimo, neko ko nau smrt nosi u svom telu kao jezik, kao sredstvo
optenja sa nama. Ubijajui nas, taj Nepoznati nas obavetava o sebi. Kad god
neko umre to znai da je neko nepoznat neto vano hteo da nam kae. Svaka
smrt je u stvari re. A sve nae smrti su jedno veliko neproitano pismo... Ali da
se vratimo onoj svei koju si pomenuo. (Svi odjednom otkrivaju lonie koje
nose i u njima blesnu upaljene svee. Uitelj sveano poklanja hazarski up
Ueniku. Uenik sa uivanjem razgleda up.)

UENIK: Sad imam gde da drim svoje stvari! (Kao maioniar iz torbe vadi i
pokazuje svima jednu po jednu stvar i potom je sputa u up.) Jaje! Znak
ponitenog dana!... Zvono, poziv na promenu due... Crveni ogrta znak
smrti!... Zlatno ovije runo, znak putovanja do zvezda... Dve kape, plava i uta,
znak tela bez due...

MOKADASA: Lepo, sad izvadi svoje stvari iz upa. (Uenik izvre up, ali iz
njega nita ne ispada. Trai rukom, ali ne nalazi nita.)

UENIK: Sve mi je pojeo! Uitelju, objasni ta znai takav up?

MOKADASA: Sluajte paljivo! (Uzima kamen i baca u up, pa broji do 20.
uje se pljusak kao da je kamen pao u vodu.) Mogao bih ti objasniti ta znai
tvoj up, ali razmisli da li ti se to isplati.

UENICA: Kako to misli uitelju? Zar znanje moe da kodi?

MOKADASA: Naravno. Teko je, na primer, podneti kada tri stvari dozna
odjednom.

UENICA: Kako odjednom tri stvari?

MOKADASA: Ima ljubavnika i otkrije da te vara. To je nauiti jednu stvar.
Ima ljubavnika i otkrije da te vara sa tvojom sestrom, to je nauiti dve stvari
odjednom. Ima ljubavnika i otkrije da te vara s tvojim bratom, to je nauiti tri
stvari odjednom.

UENIK: A ta je s mojim upom?

MOKADASA: im ti kaem ta je tvoj up, neminovno e vredeti manje no
sad. Jer im kaem ta je, on vie nee biti sve ostalo, to nije, a to sada jeste.

UENIK: Tako je.

MOKADASA: Dakle, slae se? (Uzme tap i razbije up u paramparad. U tom
istom asu iz upa sevne crven plamen. Iz upa ne ispadne nita od Uenikovih
stvari.)

UENIK: Uitelju, zato naini tetu?

MOKADASA: teta bi bila da sam ti rekao emu slui, pa ga razbio. Ovako,
poto ne zna njegovu namenu, tete nema, jer e ti sluiti i dalje kao da nije
razbijen.

(Svi odlaze sem Uenika i Uenice. Oni ostaju kraj razbijenog upa. Uenik je
snuden i zamiljen.)

UENICA: emu li je sluio i da li tome slui jo uvek?...

UENIK: Kai mi bar ta sam izgubio kad nisam znao odgovor na tvoje pitanje
"Zato smo ovde?"

UENICA: Izgubio si ovo. (Pokazuje mu zlatasti klju.)

UENIK: ta je to?

UENICA: Klju od moje lonice. (Odjednom zavitla klju preko ograde u
vrt.). Hodi, duo, nije zakljuano.



Riba u soli jelenskog roga

Lica:

Sofija gospodarica
Dua mlada, lepa devojka, goa Sofijina
Telo Petkutin u punoj lepoti, gost Sofijin

(Sofijin dvorac negde van Zemlje. Postavljen sto blista. Kroz dvokrilna vrata
vidi se na desnoj strani pozornice vonjak pun jabuka. Gledaocu treba odmah da
bude jasno da je Telo Petkutin, glavna linost pozorinog komada, ali Duu ne
sme igrati ista glumica koja igra Kalinu.

Ulaze u Sofijinu trpezariju Dua i Telo, Sofija ih doekuje.)

DUA: Premudrost sazda sebi dom! Lep dom, gospoo Sofija!

SOFIJA: Da vas upoznam, Draga Duo, ovo je vae Telo! Ime mu je Petkutin.
(Obraa se Petkutinu.) Dragi gospodiiu, ovo je vaa Dua. Moete se slagati
ili svaati, kako god hoete. Ali, upamtite, niko nije svih sedam dana u nedelji ni
mudar ni lep... Sedite i oseajte se kao kod kue.

(Sedaju za trpezu.)

TELO: Prijatno.

DUA: (Nasmeje se.) ta ovo jedemo?

SOFIJA: Drago mi je da ste pitali. To je kompliment mom kuvaru. Ova orba je
kuvana u sudu od ilovae nainjenom u obliku tambure, tako da je orba ljuljana
nad ognjem, a talog nije mogao da se skupi na jednom mestu.

TELO: Zato je tako ukusna.

SOFIJA: (Poinje unapred smiljenu igru: umesto da razgovara ita natpise sa
dralja svojeg pribora za jelo ili sa dna tanjira.) "Ah, dobri moj anele, zar si me
sasvim napustio?"

TELO: (Zbunjen je, nije shvatio igru. Tako i Dua, pa zato postaje ljubomorna.)
Kakav je ovo sos?

SOFIJA: Ovaj umak sluim vreo i gotovo sasvim suv. Zainjen je solju
jelenskog roga... Ali moram vam skrenuti panju jo na jednu stvar. Za ovim
stolom im se okusi so jelenskog roga razgovor se mora voditi na osobit i
unapred odreen nain. Ako odgonetnete kako se za mojim stolom razgovara,
kajaete se. Ako ne pogodite, opet ete se kajati. Dakle, pokuajte!

DUA: (LJubomorna je, hoe da se nametne u razgovoru, Petkutinovo Telo
dopalo joj se i u Sofiji vidi suparnicu. Obraa se Telu.) Ne moe nikako da me
se seti? Zar me nisi voleo?

TELO: Da. Ali, ne mogu da te se setim.

DUA: Ja sam tvoja majka, ali u 15. godini, pet godina pre tvoga roenja.

SOFIJA: Mlada dama se ne ali. Dua je uvek mati svoga tela. I kao sve matere,
ona je u stvari ljubomorna na vas, moj deae!

TELO: Dobro, to je o mojoj dui. Ali, ta je sa mojim ocem? Kad god uvee
udahnem malo mraka za desetak sekundi ja se pretvaram u svog oca. Hou da
znam ko sam tokom tih desetak sekundi svake veeri. Hou da znam ko e mi
biti otac.

SOFIJA: Hoete da znate ko je sada na redu da vam bude otac, dete moje? E, pa
da vam najpre kaem ko vam nee biti otac. Oficirina to pia s konja u
pokretu, ideal tolikih ena na Zemlji, nee vam biti otac. Ali, kamo lepe sree da
hoe. Taj koji e vas napraviti ovoga puta, videete, ima lepu kosu, ali cela pria
o njemu zajedno s njegovim grekama moe da stane u pucanj bia. Bie hrom,
zvae se Avram, prevalie hiljade vrsta na kamili i belome konju, putovae
godinama da bi stigao do jedne svoje velike greke. Ali, ne bojte se, niste vi ta
ivotna greka svog budueg oca. Nee se on oko vas toliko truditi. Vi ste samo
usputna stanica na njegovom putu do te greke... (ita sa kaike.) "Zato vam
savetujem da radi utehe doete i prenoite u mojoj sobi".

TELO: (Shvatio je igru, okree svoju viljuku i brzo sa njene drke proita
repliku.) "ta, zar na Veliki etvrtak?" (Sofija i Telo prasnu u smeh, Dua nita
ne shvata i uti razgnevljena.).

SOFIJA: Mladi gospodii je odgonetnuo zagonetku kako se razgovara za
mojim stolom. I kao to rekoh, kajae se! A ta je s vama, mlada damo?

TELO: (ita sa kaike toboe prekorno Dui sledeu repliku.) "Zar ete me
prepustiti mojoj sudbini pre no to padne beli mrak?"

DUA: (Telu, gnevno.) Kad god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim
posle potrebu da se dobro umijem... Izvrsna riba, gospoo.

SOFIJA: Raspeaena boca crnjaka uivena je u ovu ribu i isparila je u meso na
vatri... A vi, Duo moja, niste odgonetnuli zagonetku. Kajaete se, kao to
rekosmo. Na, proitaj! (prua joj svoj no.)

DUA: (Zauena ita repliku urezanu na nou.) "Mislim, ljubavi, da je to bio
podmukao i lo postupak!"

TELO: (Kao u odgovor ita sa seiva svog noa za ribu.) "ekao sam vas, jer
sam znao da vai obziri nee dugo trajati, a vaa gria savesti jo manje!" (Sve
troje prasne u smeh.)

SOFIJA: (Ustaje od stola.) Kod mene se ne razgovara, itaju se natpisi sa
viljuaka, noeva i kaika, ili sa dna tanjira. Sada oboje moete ii i oboje ete
se pokajati to ste ovde bili. Za vas je da uvate jabuke, a ne da jedete za mojom
trpezom. Napolje iz moje kue! Tebe, duo teram, jer nisi odgonetnula
zagonetku. A tebe, lepotane, jer si pogodio moju tajnu. (Oboje odlaze zbunjeni.
Zatamnjenje. Raa se zora, oni sede u vonjaku skoro nagi.)

TELO: Sred smrti i ivota, meu paklom i rajem stojimo.

DUA: Ve drugi dan uvamo ovaj vonjak, a nismo nita okusili. Moe li da
mi nabere jabuka?

TELO: Zar ne opaa nita u mojim oima? Ja sam potpuno slep i ne mogu otii
po jabuke. To je ono kajanje o kojem je govorila gospoa Sofija.

DUA: Sada znam. Znam zato nas je gospoa Sofija unajmila da joj uvamo
jabuke.

TELO: Zar ne moe da ode da ih nabere?

DUA: Kad god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim posle potrebu da se
dobro umijem. A zar ti misli da sam zato to volim dola da s tobom uvam
jabuke? I ja sam pod kajanjem. Kao to ti ne moe da gleda, ja ne mogu da
hodam. Tako je s duom i telom.

TELO: "Ah, dobri moj anele, zar si me sasvim napustio?"... Zna ta? gladan
sam ko riba. Pojai me i gledaj za oboje, a ja u hodati za oboje. I beri!

(Dua uzjae telo, bere jabuke i daje pomalo Petkutinu koji halapljivo jede.
Nailazi Sofija.)

SOFIJA: "ekala sam vas, jer sam znala da vai obziri nee dugo trajati, a vaa
gria savesti jo manje!" (Dui grlei je.) Kradete ono to bi trebalo da uvate!
Tebe duo, kanjavam da kamenuje svoje telo! Nek zaboravi to je dosad znao!
to uo ne douo, to video ne video, to znao za to ne doznao! Od kamena
tvoje telo nee osetiti bol sada, nego za dvesta godina! (Odgurne je naglo od
sebe.) Napolje iz moga vrta! (Dua uzima sa zemlje kamen.)

TELO: "Mislim duo, da je to bio podmukao i lo postupak!" (Dua na zemlju
baci kamen.)

SOFIJA: (Telu grlei ga.) A tebe lepotane, kanjavam da bude proteran odavde
i da napusti svoju duu! Progledae i po svetu e traiti drugu duu da je
ponese, ali pazi! Bog i veama vidi! Na prvi udar zvona bie u Indiji, na drugi
u Lajpcigu, a na trei bie ti opet vraeno tvoje ime koje e pri odlasku odavde
zaboraviti. Pitae kako se zove i rei e ti prva osoba koju sretne. (Odgurne
ga naglo od sebe.)

TELO: Koliko e to trajati?

SOFIJA: Zauvek i dan vie. Sada idite!

(Dua i Telo odlaze iz vonjaka.)

TELO: Sada smo zaista na kraju.

DUA: Zar me nisi voleo?

TELO: Da. Ali, ne mogu da te se setim.

DUA: Ako smo zaista na kraju, hajde poslednji put da se volimo. Nosie me i
bie u meni, a ja u gledati na put to ostaje za nama!

TELO: "ta? Zar na Veliki etvrtak?" (Oboje prasnu u smeh i ona uskoi na
njega licem prema licu, ukrsti noge na njegovim leima i u ljubavnom su
zagrljaju dok je on nosi. Klonu na kraju ljubavnog ina.)

TELO: Nismo vie jedno za drugo. ak i kad smo najblie, dok se volimo, ti
gleda na onu stranu na koju ja ne mogu ii, sem ako bih iao unatrag, a ja idem
na onu stranu na koju ti ne moe gledati, sem ako bi gledala unatrag. Duo
moja, koja dri moje telo u sebi, umoran sam. Pusti ga da izae iz tebe i
otpoine na irini, a ti potrai drugo telo da te ponese! Rastanimo se kao i svi
drugi to se rastaju kad god se svri pria o dui i telu.

DUA: (Dua ponovo uzima sa zemlje kamen.) ekala sam te i saekala jer sam
"znala da tvoji obziri nee dugo trajati, a tvoja gria savesti jo manje."

TELO: Zar e me stvarno udariti?

DUA: uo si ta nam je naloeno. Osim toga, zavolela sam tvoje telo i sada u
ga obeleiti. Ali, ne boj se! uo si, zabolee te tek kada bude naao drugu duu.
Zabolee te i setie me se!

TELO: Ve te se seam. Zamisli lisicu to se prikrada ovem pojilu. Usput je s
trnja uz reku skupila vunu koju su ovce ostavile probijajui se kroz trnjak do
vode. I sad lisica tu vunu nosi u gubici. Polako, veoma polako sputa ona jednu,
pa drugu apu u reku, a povesmo vune joj svejednako u zubima. Ulazi sve dublje
i najzad zapliva tako da joj sve buve preu na onu vunu u gubici. Tada lisica
daleko od sebe odbacuje vunu s buvama i slobodna od nevolje i bola vraa se na
obalu. Ta lisica si ti, duo oveija, jer ti si lovina nad lovinama. Kao lisica i ti,
duo moja, odbacuje sve to ti smeta i to boli, daleko od sebe. Odbacuje sve
svoje grehe pa si i mene, svoje telo, odbacila kao buvljivi guber.

(Dua ga udara kamenom u slepoonicu, a istovremeno zvono se triput oglasi. U
plavom plamenu koji sevne Petkutin iezava ve na prvi udar.)



GLAVNO JELO
Petkutin i Kalina

Lica

Sto dvadeset mrtvih dua (njihovi glasovi i senke)
Kalina (devojka od petnaest godina veoma lepe i bujne kose)
NJena mati
NJena tetka Anastasija
Avram Brankovi iz roda grofa ora Brankovia. Vidno hrama
NJegova supruga, kira Brankovi
NJihov sin Vid
Petkutin
Averkije Skila sablja
Papa Eleazar prijatelj Kalininog pokojnog oca
Austrijski lajtnant obavetajac
Dva deaka

Deava se u XVII veku u jednoj varoi na Dunavu, u oblinjem antikom teatru
i u Carigradu.



I SLIKA
U Kalininoj kui

KALINA: (Svira u instrument slian dananjem violonelu, koji se tada zvao
viola da gamba. Iznenada prekida svirku, zagrli instrument i stegne ga kolenima
kao nekog lutka ili ljubavnika i apue mu.) Lepi moj, lepi moj, volela bih,
mnogo bih volela (ljubi instrument.) Zna ta bih volela? Svadbu. Nas dvoje se
zavoleli. Ti, moj izabranik lep, brada ti trodnevna, nikla u ljubavi, pa ee li me
ee. Jedemo istom viljukom naizmenino, a ja ti pijem vino iz usta. Miluje
me i grli tako da mi dua kripi u telu, a ja poludela za tobom i teram te da pia
u mene, ili kako se to ve kae. A s prolea nas po obiaju ispraaju na izlet. A
izlet za sve mladence ovde ve zna se gde je. Kod drevnih ruevina gde ima
lepih sedita od kamena i grkog mraka, koji je gui od ostalih pomrina. Jer,
to vie svea pogasi, mrak je gui.
(Ulaze mati i tetka Anastasija.)

ANASTASIJA: Gle, kako se Kalina promenila! Doi da te pomilujem! (Kalina
ne prilazi.) Kako si Kalina? Kako se osea? (Kalina zableji kao jagnje i
pobegne.)

MATI: Eh, kako se osea? Samo tuguje. Od oeve smrti nikako da se utei.
Samo joj je to u glavi. Na samrti otac joj ree da budunost nije voda i prestavi
se, a ona za ocem udari u pla potocima, na groblju su joj se mravi uza suze do
lica popeli.

ANASTASIJA: Ne tuguje ona samo za ocem. Tuguje ona za momkom. Treba je
udomiti. A u Carigradu jedan na veliki gospodin ima mukog poroda, pa valja
na to pomiljati. U njegovu se kesu slegne na javi sve to se u grkim snovima
sanja od Kavale do Zemuna. Mlai sin njegov, dodue, nije prilika, na alost.
Sad sam otuda, pa znam. No, moda e se otrgnuti.

MATI: Priaj, Anastasija, priaj.

ANASTASIJA: Strano. Lei on, taj mlai, negde u Carigradu iza neke arene
pei zidane kao crkva i pati. Kau, avo ga zapiao, te gospodii ustaje nou,
bei iz kue i isti metlom ulice. Sisa ga mora, grize mu pete i tee mu muko
mleko iz sisa...

MATI: Sauvaj boe i sakloni! I njega ti nudi kao mladoenju?

ANASTASIJA: Ma ne, on nije prilika. Ali, stariji sin Grgur, taj je pravi. Rano je
turio papuu u uzengiju i potegao sablju kaljenu kamiljim izmetom. Taj para
vredi.

MATI: Sad znam o kome govori, Anastasija. Pa tom Grguru ne mogu da se
naperu krvavih haljina.

ANASTASIJA: Ali je Grguru otac iz grofovske porodice. Ma ta ti rekla, kir
Avram Brankovi, njegov otac, veliki je gospodin i perin mu je ko konjski rep
debeo.

MATI: Pa tog se perina ja i bojim. Ko je kir Avram? Zna li to iko? I kakav je?
Kako da dam dete u nepoznatu kuu? A apue se o njima od Kavale do
Zemuna. I taj apat ne prolazi uzalud.

ANASTASIJA: Onda ekaj. Ne daj je bilo kome. A ja u razvideti. Ali, pazi!
Kalina ve ima snove na dva sprata! Nema mnogo vremena.

II SLIKA
Ulica sa baroknim malovarokim kuama
(Podunavlje)

PRVI DEAK: Hoemo li se igrati?

DRUGI DEAK: ega?

PRVI DEAK: Hajde da menjamo gae!

DRUGI DEAK: Hajde! (Menjaju gae, u stvari ogromne bele pelengire irokih
nogavica.).

PRVI DEAK: E, sad ti kai ta vidi gledajui iz mojih gaa?

DRUGI DEAK: Vidim Carigrad.

PRVI DEAK: Nee biti. Ja ga nisam video.

DRUGI DEAK: E, pa ja ga vidim.

PRVI DEAK: ta vidi u Carigradu?

DRUGI DEAK: Vidim kir Avrama Brankovia kako nahramljuje ulicom
(podraava ga i obojica se smeju.)

PRVI DEAK: I ja sam video kir Avrama Brankovia, ali uivo!

DRUGI DEAK: Stvarno si ga video?

PRVI DEAK: Naravno. Vodio me otac u ulu i tamo sam ga video.

DRUGI DEAK: Pa kakav je? Da li stvarno moe da pojede no, kao to
priaju?

PRVI DEAK: Ma jok. On je jo straniji. Zaista ti kaem.

DRUGI DEAK: Kako to straniji?

PRVI DEAK: Kad hoda pored stada ovaca ili krda bivola, marva im ga opazi
koraa u mestu.

III SLIKA
(Carigrad. Kula Brankovia. U njoj iza pei sagraene kao mala crkva lei Vid i
jei. U uglu ogroman drveni majmun sa dugim spolovilom. Avram i Averkije
Skila pripremaju se za uobiajenu vebu sabljama. Dugu kamilju uzdu kir
Avram skida sa sedla koje stoji dupke puno praporaca na sred sobe kao neki sto.
Avram dobacuje jedan kraj uzde Averkiju, a drugi kraj sam zadrava u ruci.
Gase svetlost i ostaje samo kandilo pred ikonom. Polako namotavaju uzdu oko
lakata, pribliavaju se tako jedan drugom i iznenada nasrnu sabljama. Avram
vidno epa. Kada ue gospoa Brankovi oni obustavljaju vebu, Averkije pali
svetlost i odlazi, a kir Avram ne obraajui panju na enu, prilazi sedlu kao
nekom stolu i pie; u sedlo je ugraen i divit sa priborom za pisanje.)

AVRAM: (Biem ubija muhe na leima.) Sada moram malo ostati sam.

GA BRANKOVI: (Veoma naoita lepa ena.) Hoe opet da spava i opet da
sanja svoju sestru? Onu to ti daje u snu da bere sise sa nje kao breskve?
Pogledaj se, ve si sav iz svojih snova iscurio u svoju postelju. Zavrie kao
ovaj na sin, iza pei! (Odlazi. Ulazi Anastasija.)

AVRAM: Jesi li donela?

ANASTASIJA: (Vadi no i bocu crvenog vinskog sireta.) Sve je tu. Da ga
probudimo. (Prilazi postelji iza pei i budi Avramovog sina Vida pevuei.)

VID: (Budi se.) Ko iz gorke due prokune, usliie se!

ANASTASIJA: (Grli ga sa prilino senzualnosti.) Sluaj me dobro, mili moj!
Uzmi ovaj no. O ponoi zalij ga siretom iz ovog staklenceta. Kad naie Mora
da te sisa, pozovi je nek doe ujutro da joj pozajmi soli. Ona tome ne moe
odoleti i doi e po so. Potom, im pristane, jo noas, dok je po tebi i sisa te,
ubodi je u ruku noem umoenim u sire. To je sve. Sad spavaj. (Anastasija i
Brankovi odlaze. Izbija pono, Vid zalije no siretom i gradi se da spava.
Ulaze Mora zakukuljena tako da se ne moe poznati ko je, a za njom sa luom u
ruci Anastasija. Mora u stvari gospoa Brankovi, ali se to ne moe videti,
gleda u zaspalog mladia i pletenice joj se ko zmije usprave. Razgrne prsa
mladiu i poinje ga besomuno sisati, on se ne brani.)

VID: Doi ujutru da ti pozajmim soli!

MORA: Doi u, slatki moj, doi u, mleko ti je kao med medeni, doi u
ljubljeni moj da osolim mleko. (U tom je Vid udari u ruku noem umoenim u
sire; Mora krikne, Anastasija ugasi lu i obe uteknu.)



IV SLIKA
(Ulazi Brankovi, Vid sedi na postelji iza crkvice-pei. Jutro. uje se kucanje na
vratima. Brankovi otvara, na pragu je gospoa Brankovi u punoj lepoti, ali
bleda ko kre.)

GOSPOA BRANKOVI: Dola sam da uzajmim malo soli. (Brankovi joj
prui so i zgrabi je za ruku, otkrije na njoj ranu od uboda noem i lizne.)

BRANKOVI: (Obraa se Vidu iza pei.) Tvoja mati je dola da uzajmi soli. A
njena rana je kisela. (Vid krikne, a gospoa Brankovi pobegne nosei so.)
Sinove ne treba praviti sa enama. Treba ih graditi tako da nemaju mater. I da ne
moraju dugo da rastu. Tako, da odmah budu gotovi za enidbu!... Uostalom,
stvar se moe proveriti.

V SLIKA
(Kancelarija austrijskog lajtnanta, koji govori srpski sa nemakim naglaskom.
Anastasija sedi pred njime zavaljena u kanabe.)

ANASTASIJA: I tako je u Carigradu kira Sofija Brankovi ranjena noem. Sin
je ranio, gospodine lajtnante! Roeni sin!

LAJTNANT: To vi kaete, a nas zanima neto drugo, ali hvala u svakom sluaju
na zanimljivom izveu. (Iz stola vadi kesu s novcem, dugo prebira i prua joj
srebrnik. Ona mu poturi duboko izrezanu koulju i on joj malo iznenaen tamo
spusti paru. Ona se zakikoe. Opaa se da je on pomalo feminiziran.)

ANASTASIJA: Sada ja hou neto od vas, gospodine lajtnante. I dobiete za to
jedan srebrnik. (Podnese mu svoj izrez na koulji pod nos i on otuda s dva prsta
izvadi onaj isti srebrnik.)

LAJTNANT: Vi me iznenaujete gnedige Freulein! ta biste hteli znati? (Strpa
srebrnik u dep.)

ANASTASIJA: Hoemo da udamo jednu divnu devojku iz nae porodice u dom
Brankovia.

LAJTNANT: Lepo, elim sreu mladoj Freulein... Kalina? Nicht war? Ona se,
ini mi se, zove Kalina?

ANASTASIJA: Vi sve znate, gospodine lajtnante, pa vas molim, kaite mi ta
moete o tome ko je kir Avram Brankovi? Ko je on u stvari? Ili bolje, ta je on?
ta je mladoenjin otac?

LAJTNANT: (Sveanim glasom i iskrivljenim jezikom kazuje srpsku narodnu
pesmu, oigledno ponosan to je zna napamet.)
Ovde nama kau
Staroga vlastela
Kad u crkvu ide
ubori mu brada,
Kad iz crkve ide
Mirie mu dua...

ANASTASIJA: Nisam ja, gospodine lajtnante, za to pitala. To mi moe svaki
slepac kraj crkve rei. Kaite ta zapravo radi kir Avram?

LAJTNANT: To nije va posao, time se bavi beki dvor. Ali mogu vam rei ta
se u narodu uje o kir Avramu. To vam mirne due mogu rei. Ali, to moda i
sami ve znate? On menja ene, a uva uvek istu ljubavnicu.

ANASTASIJA: Gospodine lajtnante, o kir Avramovoj ljubavnici ja znam vie
nego vi. Preimo, dakle, na stvar.

LAJTNANT: (Prigne se i poverljivo joj govori.) Kir Avram nije sam! Kao mlad
ovek 40 dana nije se umio, potom je nagazio na vraiju veeru i postao to je
postao. On je Zduha!

ANASTASIJA: (Trgne se zaprepaeno.) Zduha! To je, dakle, kir Avram! Telo
spava, a duh leti kao jato golubica, goni oblake, nosi i odnosi grad! A na svakom
ramenu po bi dlake...

LAJTNANT: To ne znam, ali znam da pripada zduhaima drugog tabora, pa je
nadbio u nebeskom boju Mustaj beg Sabljaka, koji pripada treem taboru
zduhaa. U tom okraju ranjen je u nogu, pa je morao da nabavi vranog konja,
sultana svih konja, koji re u snu i takoe je zduha. Idui u svoje nebeske
bojeve on nam uva stoku, mleko i ita jaui duu svoga konja pretvorenu u
slamku... Vele takoe da se u Carigradu ispovedio i odao da je zduha.

ANASTASIJA: I sad posle toga nije vie za zduhaa?

LAJTNANT: Nije.

ANASTASIJA: Pa ta je onda?

LAJTNANT: Sada ga uvaju da ga neko ne okrene dok spava glavom gde su
noge, jer se ne bi probudio.

ANASTASIJA: (Veselo.) Tako dakle stvari stoje sa kir Avramom! On je od
onih to se potrbuke sahranjuju. Pa i nije, sve u svemu, tako strano kao to sam
mislila. I valjda nije nasledno. (Brzo se pokupi i ode.)

LAJTNANT: (Gleda za njom.) ena bez dupeta ko selo bez crkve.


VI SLIKA
(Carigrad. Brankovi u svojoj radnoj sobi. Svuda oko njega knjige i spiralne
stepenice to vode do gornjih polica biblioteke. Od zemlje gradi malu ljudsku
spodobu, zaliva je iz usta vodom da se na zasui. Odjednom prekida rad i uzima
jednu staru, debelu knjigu i lista je, kad nae mesto, ita. Pred njime je raskoan
up plav i zlatan.)

BRANKOVI: "Ako tokom rada sukne crvena vatra iz upa, ogled nije uspeo.
Ako sevne plav oganj, to je znak da je ogled uspean..." (Sklapa knjigu, stavlja
spodobu od gline u up i da bi joj udahnuo ivot govori etrdeseti Psalm.)
"Dugo ekah Gospodina i sae se k meni. I u viku moju. I izvadi me iz jame
koja bui i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..."
(Zazvoni tri puta zvono u kapeli koja je sagraena uz biblioteku, a Avram
tapom razbije up u paramparad. Pri tome sevne plavi plamen. Pomalja se
Petkutin od blata. Naglo se raskrupnjava i kao iza sna govori pretvarajui se u
arobno lepog nagog mladia.)

PETKUTIN: Kada je prvi put zazvonilo zvono bio sam u Indiji. Na drugo zvono
u Lajpcigu, a s treim zvonom doao sam u svoje telo. (Staje u svoj veliini pred
Avrama koji mu splete perin i u njega zadene glogovu kaiku.) Kako mi je
ime?

BRANKOVI: Ime ti je Petkutin. (Dok govori oblai Petkutina u raskono
odelo.) Mora iveti brzo, svaki dan sva etiri godinja doba, da sustigne svoje
vrnjake. Dobie od toga uljeve na mislima, miii seanja zategnue ti se do
pucanja, ali mora brzo postati pravi mladi otmeni gospodii (LJubi ga u elo, i
izmakne se da ga osmotri. Petkutin je odeven i izgleda sjajno u raskonoj
baroknoj odei sa ogromnim rukavima.) A nai emo ti i enu.

PETKUTIN: ta je to ena?

AVRAM: Mnogo me pita... Uzmi ovu knjigu. To je Pitagora pisao. Ovo drugo,
to sam ja itao dok sam te dozvao iz nitavila, to je Biblija. Uzmi ih obe i itaj
jednim okom jednu, drugim drugu. I kad nae mesta koja je Pitagora uzeo iz
Biblije, saznae ta je ena. (Petkutin rasklopi obe knjige i ita ih istovremeno,
a Brankovi stavlja omu oko vrata i ulazi u kapelu koja se nazire sva u sveama
u susednoj odaji. Moli se.)

VII SLIKA
Kalinina kua

ANASTASIJA: (Kalininoj majci ulazei u kuu.) Ima mnogo lepih i loih vesti.
Ko so i biber! Prvo loe ili prvo lepe?

MATI: Prvo biber.

ANASTASIJA: Mlai sin kir Avrama Brankovia Vid prestavio se na svetoga
Kirijaka ove godine. Ve su ga i sahranili. Drugi sin, onaj sablja, otiao opet u
rat. I opet krvave haljine alju u Carigrad.

MATI: A sad lepe vesti.

ANASTASIJA: Kir Avram je preksino doputovao u nau varo. On ima i
treeg sina, ili posinka, ko e ga znati i ko zna s kojom. Ali, mladi je taman
pristao za enidbu. Naoit i uevan. Potpisuje se brzo ko da hvata muvu. I
otmen: u rukavima mu mogu ptice leteti. Do sada ga je kir Avram krio, ali sad
mu trai nevestu. I zato su ovde. I on i mladi.

MATI: Kako mu je ime?

KALINA: (Do sada je utala.) Ime mu je Petkutin i ve sam ga videla.

MATI: Gde si ga videla, pobogu?

KALINA: U naoj bati. Lep je i eka da ga primimo. Dovela ga je teta
Anastasija (Petkutin kuca alkom na vrata i ulazi blistavo odeven, s dve kape,
plavom i utom, od kojih mu je jedna na glavi, a druga za pasom. Petkutin i
Kalina stoje jedno pred drugim kao zamaijani. Petkutin kine.)

MATI: Nazdravlje!

PETKUTIN: (Klanja se duboko.) U vaem vrtu gospo, dobio sam cvetnu
groznicu, suvie lepo mirie cvee. Nisam navikao.

KALINA: (Prua mu s police mali up s medom.) Uzmite malo meda i namaite
nos. To pomae (sama mu mae medom iznutra nozdrve.) Eto, tako! Je li bolje,
gospodiiu?

(Anastasija i mati stoje u udu.)

PETKUTIN: Mnogo bolje (Opet kine.)

VIII SLIKA
Mati i papa Eleazar u odaji papa Eleazara

MATI: Preklinjem vas, papa Eleazare, vi ste bili prijatelj moga pokojnog mua,
vi znate, vi mi moete dati savet umesto njega. Pomozite!

ELEAZAR: Saveti su tetni i za onoga ko daje i za onoga kome se daju.

MATI: U ime prijateljstva izmeu naih kua, pomozite! Prose nam Kalinu.

ELEAZAR: Za koga?

MATI: Za treeg sina kir Avrama Brankovia.

ELEAZAR: (uti jedan trenutak.) Za Petkutina?

MATI: Za Petkutina. Ali tu ima neto to se krije od nas. Ima neka strana tajna.
I ne mogu da je dokuim.

ELEAZAR: Nemojte se suvie brinuti gospoo, i tajne ostare kao i mi... Ali, ja
u vam rei. Petkutin nema majke. NJega je kir Avram nainio od blata,
udahnuo mu je ivot oitavi mu etrdeseti Psalm.

MATI: Uas! I kakvo je to sada bie?

ELEAZAR: Kir Avram se potrudio da Petkutin u svemu bude kao ljudski stvor.
Udahnuo mu je mnogo znanja i mnogo vrlina, kao i lepotu. Ali, da bi sve bilo
kao u ivih, otac je udahnuo Petkutinu u prsa i zaborav na roenje, tako da
Petkutin sada vie ne zna ko je, ne zna da je od zemlje i da nema majke.
Udahnuo mu je u prsa, da bi sve bilo kao u nas ivih i bolest koja kao kod svih
nas vodi ka smrti. U Petkutinovom sluaju to je jedna naoko naivna i blaga
boljka.

MATI: Koja, za ime sveta?

ELEAZAR: Cvetna groznica

MATI: Zato on kija od cvea! Pa emu sve to papa Eleazare, kaite mi,
preklinjem vas! ta je to?

ELEAZAR: To je genetiki inenjering.

MATI: ta rekoste?

ELEAZAR: To je saznanje velike tajne, pribliavanje zavetnom cilju. I sad
znamo od ega je ovek sazdan, ali nisu nam poznate sve pojedinosti dok ne
sklopimo mozaik ivota. elimo da saznamo od ega je sastavljena iva elija i
potom da je sami vetaki sklopimo. Otkrili smo tek vrh ledenog brega zvanog
ivot. Velike nade polaemo u istraivanje ljudske nasledne ifre i itanja koda
ivota.

MATI: Nita ne razumem papa Eleazare. O emu vi govorite?

ELEAZAR: O sekvenciranju ljudskog genoma. To do sada nikome nije uspelo,
sem Bogu. Ako se pokae kir Avramov ogled sa Petkutinom uspean, znaemo
da je struktura ljudskog genoma 3+1+3!

MATI: Pa kad ve imamo ivot od Boga dat, ta e nam taj drugi, ivot bez
majke? emu to slui?

ELEAZAR: Da se stvore modeli oglednog ivota za razne ljudske boljke, da se
ostvari leenje genima. Svaki gen moe da se presadi u bilo koju biljku ili
ivotinju, ak i u vodu i stvori ono to se eli.

MATI: A ta se eli?

ELEAZAR: Hteli bismo da izmenimo mnoge nae zablude, moralna shvatanja,
poimanje ivota. Moraemo da shvatimo da smo sami u svemiru i to emo
saznanje koristiti dobro ili loe. Moraemo da se dogovorimo kojim e putem
oveanstvo krenuti. Verovatno emo se pribliiti shvatanju ivota uopte u
univerzumu... Ili drugim reima, mi smo u traganju za praovekom Adamom,
ija su dua i telo veliki kao kontinent, cela jedna drava sastavljena od svih
snova sanjanih od prvog oveka i ene do danas. Preko njega nadamo se da
emo se vratiti svom statusu pre pada u greh i pre izgona iz raja, vremenu kada
je Adam jo bio na uzlaznoj lestvici nebeskih sila.

MATI: (Snudeno.) Znam, itala sam Hazarski renik. Ali ta ja da uinim sa
svojim detetom?

ELEAZAR: Mi nikada ne odluujemo ta e biti sa naom decom.

IX SLIKA
(Most, na njemu klupa, pod mostom ljuljaka. Sve zavejano, na nebu blista
divan srp meseca..)

KALINA: (Dotri zadihana i poljubi Petkutina koji eka.) Mati me je zadrala.
Morala sam ekati dok ne ode. Sada je kod oevog starog prijatelja, papa
Eleazara, pa sam uluila priliku da se iskradem. Moram se vratiti pre no to se
ona vrati. Jesi li me dugo ekao?

PETKUTIN: Negde na obali junih mora, gde su zvezde najdalje od svojih slika,
putnici s nekog broda pojeli su ogromnu kornjau. Posle pet stotina godina
njenu ljuturu naao je na istoj obali neki mornar i sklonio se u nju da prenoi.
Ujutru, ispavan i veseo protnuo je kroz otvore oklopa ruke, noge i glavu i
spustio se u more u toj igri sa samim sobom. Kornjain oklop posle pola
milenije opet odzvanja od udara jednog srca i opet ume da pliva. Tako tvoje srce
odzvanja u meni.

KALINA: Ne govori tako. Hvata me jeza od tih rei. (Petkutin ogre Kalinu
svojim ogrtaem od krzna.) Otkuda ljubav, Petkutine? Otkuda ta vrhunska stvar,
radost i zgusnuta snaga koja se prelila iz mene u tebe i iz tebe u mene? Otkuda
tako neto u ivotu oveka?

PETKUTIN: ovek ivi u vremenu. Ali pokatkad venost kane u njegov ivot i
prekine tok vremena. I to ovek naziva ispunjenjem ili zaeem, a to je u stvari
stavljanje ljudskog bia za trenutak u slubu venosti.

KALINA: Ali ta venost stalno se menja. Pogledaj nas, najpre to poinje blago i
neno, a zatim sve jae i lue...

PETKUTIN: Potom dosee vrhunac da se polako udalji od nas, jer nas to
venost opet preputa naem bednom vremenu. To je kao izgon iz Raja.

(Ljubavna scena. Kalina seda na ljuljaku, Petkutin joj prilazi i lagano je ljulja;
njene noge proviruju s obe strane njegove prilike. Kada doe do vrhunca on je
podie s ljuljake i nosi, jo uvek u njoj, hodajui kao zaslepljen. U tom asu srp
meseca proe ispod mosta. Kada se stiaju, sednu na klupu. Izgledaju kao da su
zaista izgnani iz Raja.)
Na onoj ljuljaci toliko si elela da budem neko drugi da si me pretvorila u
nekog drugog u asu kada sam bacao mle i kada nisam mogao da se branim. Za
tih nekoliko trenutaka stvarno sam bio neko drugi. Kai mi ko sam bio?

KALINA: Bio si ovek.

PETKUTIN: Bilo je odvratno biti neko drugi. A ti za to vreme nisi bila druga,
ona, koju volim i koja mene voli. Naprotiv, bila si ona prava.

(Poee se po kolenu.)

KALINA: Kako bi ti hteo da se oseamo posle izgona iz Raja? Posle vatrene
ljubavi, ti se ee. Zar istina svrbi?

PETKUTIN: (Zbunjen.) Ne, ali esto me svrbi koleno.

KALINA: Nadam se da zna ta znai kada svrbi koleno?

PETKUTIN: Nemam pojma.

KALINA: Zato to ne ita dovoljno.

PETKUTIN: ta ne itam?

KALINA: Ono to tvoji nokti ispisuju na kolenu dok se ee. Jer, kroz tvoj
svrab tebi se u stvari javlja tvoja smrt. To je kao neka vrsta prepiske sa smru, to
eanje.

PETKUTIN: (Kine i odmah ga zasvrbi koleno. Poee se.)

KALINA: Eto vidi, tvoja smrt ljubomorna je ak i na tvoju kijavicu! Da
vidimo. (Zagre Petkutinovu dolamu i srie itajui mu s kolena zapis noktom.)
"Un bonheur formidable (egallement comme malfortune) nous font vieillir avant
la date".
Gle, ona ti pie na francuskom! Kae: "Velika, besprimerna srea kao i nesrea
ine da prerano ostarimo!"

PETKUTIN: Eto, otkrila nam je jednu tajnu.

KALINA: Vraga nam je otkrila tajnu. To sam sve ja izmislila da te uteim.

PETKUTIN: (Pokriva koleno.) Zato u ti ja otkriti jednu pravu tajnu. Jednu
stranu tajnu koja nije izmiljena kao tvoja.

KALINA: O kome govori tvoja tajna?

PETKUTIN: O meni. O meni i o mom ocu. Ako mi je otac.

KALINA: Ne, nee mi otkriti tajnu. Stranu tajnu o sebi i svom ocu.

PETKUTIN: Nije ti stalo da uje? Zato?

KALINA: Zato to ti tu stranu tajnu o sebi ne zna. Niko ne zna stranu tajnu o
sebi. Pa je ne moe ni drugima otkriti.

PETKUTIN: Ali ja je slutim.

KALINA: Naravno da je sluti, ali je ne zna. Ti ne moe znati o sebi ak ni
ono to ja znam o tebi. Na primer, ja povremeno vidim kako menja boju
sopstvene kose, ali toga nisi svestan. To vidim ja, a ne ti. Uostalom, i ja bih ti
poneto mogla rei o sebi. Mogla bih, na primer, rei sledee: "Moj zaviaj je
tiina, moja hrana utanje. Sedim u svome imenu kao vesla u amcu. Ne mogu
da zaspim koliko te mrzim. Zato, to ti nema smrt kao to ja imam!"... Ali,
utim i ne kazujem ti to... Jer te volim i voleu te zauvek i dan vie.

PETKUTIN: Onda u ti rei neto drugo, to nije tajna. Moj otac i ja doi emo
da te prosimo.


X SLIKA
(Kalinina kua. Kalina je sama. Svira u svoj instrument viola da gamba. Naglo
prekida svirku zagrli glazbalo i stegne kolenima.)

KALINA: Mili moj, mili moj! Volela bih, strano bih volela... Da li bih volela,
ili ne bih volela? Hou te, neu te? ta u ti, ta e mi? (Uzme crvenilo za usne
i oboji njime duplje unih koljki.)

LAJTNANT: (Proviri na vrata i ue u odaju popevajui s nemakim
naglaskom.)
Pod onom, pod onom gorom zelenom
Vrani se konji igraju,
Srebrna sedla lomljaju,
Zlaene uzde kidaju,
Dalek se putu nadaju,
Da prose lepu Kalinu...
(Pokloni se Kalini i odjednom se ukoi.) ta je to? Vama se po kui povampirili
mirisi! Rav znak! Kako onda, gospoice da klepne uima i da pristane na sve
to nude? (Ulaze u odaju najpre domaice, mati i Anastasija, koje su doekale
prosce, a zatim Avram Brankovi i Petkutin sveano nadodoljeni. Svi sedaju.)

LAJTNANT: Kakva lepa prilika i kako divne zvanice! oveku od slube je ast
da bude u ovakvome domu i s takvim svetom... No, aija, orbu deli, a Bog
sreu... (Odjednom prekine u po rei jer u odaji se svi nekako udno dre i vlada
neuobiajeno utanje.)

MATI: (Da ublai napetost.) Kao da prolete aneo. Svi smo zamukli.

ANASTASIJA: (Naglo prekida utanje i odluno govori.) Kalina, ovo je
poslednji as da kaem. Nemoj se udavati za kir Avramovog sina! On nije ist.
Na njemu su maije. On nije od ljudskog soja. Ponedeljkom uvee umesto
narednog on uzima neki drugi svoj dan iz budunosti i upotrebi ga ujutru umesto
utorka. Kada doe do uzetog dana, on na tome mestu upotrebljava preskoeni
utornik i tako naravnjuje zbir. Ali, pazi, u takvim prilikama avovi izmeu dana
ne naleu kako treba, javljaju se strane rane u vremenu, koje mogu progutati
ivo eljade... Tebe e prvu progutati!

KALINA: Petkutine, je li to istina?

PETKUTIN: Sada to prvi put ujem.

KALINA: E, pa onda tetka Anastasija da vam ja neto kaem. Na neki nain to
to ste rekli, istina je. Ali je istina za sve nas. Nai dani nastaju tako, to na prvi
dan, kao jaje iz kojeg e se izlei pile, nosi i hrani i najzad donosi na svet
trideseti dan naeg ivota. Drugi dan naeg ivota zainje i nosi sledei, trideset
i prvi dan i tako dalje, sve dok se iz jednog jajeta ne izlegne mrtvo pile...

ANASTASIJA: Ostavi se pria, Kalina, ja govorim o tvojoj sudbini i
budunosti, a ti me pita koji je dan danas.

KALINA: Tetka Anastasija, koji je dan danas u Staroj Pazovi?

ANASTASIJA: etvrtak, a to znai da je u Novoj Pazovi petak, pazarni dan.
Moemo i tako da razgovaramo, ali pogledaj ovde stoji tvoj prosac i o tebi i
njemu je re.

KALINA: Znam, tetka Anastasija da volite da sisate mladie. Da li se bojite za
mene ili za Petkutina?

MATI: Kalina, preklinjem te ne ali se vie! Papas Eleazar, stari prijatelj tvoga
oca, sve mi je rekao. Petkutin je nainjen od zemlje! On nije ivo bie kao mi
drugi!

PETKUTIN: Oe, je li ovo istina?

AVRAM: Istina je samo jedan trik.

MATI: A gde mu je onda mater? Kakav je to ovek koji nema matere?

KALINA: Ne boj se, majice, imam ja mater za oboje. Ne boj se, pre u ja
Petkutinu naneti zlo nego on meni.

MATI: Keri, igra se glavom. I glavom svog potomstva. Ko e vam biti deca?

KALINA: Nisi ni ti znala ko e ti biti ki. I zato sluaj, ujte i vi, tetka
Anastasija. ujte me. Kir Avram je Petkutina tako dobro nainio od gline, da je
obmanuo sve. (Petkutin krikne, lajtnant posegne za orujem i polako poinje da
se pribliava Petkutinu steui sablju.) Setite se kako ste Petkutina prihvatile kao
rod roeni u ovoj istoj kui! I mene je obmanuo. Zaljubila sam se. Bezumno. I
jo sam zaljubljena u to, ma ta to bilo. Dakle, obmanuo je ive. (Lajtnant se
prikuio sasvim uz Petkutina, ali umesto da neto preduzme vojniki, omirie ga
i u zanosu gledajui ga zaljubljeno kae.)

LAJTNANT: LJude je lako obmanuti... (Trgne se iz zanosa.) LJudi su lakoverni.

KALINA: Da, ljudi su lakoverni i zato ta provera s ljudima kir Avramu nije
dovoljna. On hoe jo jednom da proveri Petkutina. Hoe da utvrdi nepobitno da
li je njegovo delo, njegov sin, ili ve ta god on bio, da li je Petkutin tako
savreno ljudskome stvoru nalik, da moe da obmane i mrtve.

MATI: Sad znam Kalina, zato sam te se bojala jo dok si mi na sisi bila! Kad
god porazgovaram s tobom, dete moje, osetim posle potrebu da se dobro
umijem. Kako misli, boe me sauvaj, da obmane i mrtve? Otkad se mrtvi
mogu obmanjivati?

KALINA: Kada posle svadbe poemo na uobiajeno mesto za izlet, u ono
drevno pozorite sa seditima od kamena, tamo e biti prilike da se Petkutin
suoi i sa mrtvima. I tek tada e se videti je li ogled kir Avrama Brankovia s
Petkutinom potpuno uspeo ili ne. I tek tada u ja znati je li moj mu kao sva
druga ljudska bia. Je li moj mu ovek ili nije.

PETKUTIN: Oe, ta to Kalina govori?

AVRAM: Otkud zna sve to, keri?

KALINA: LJubav sve vidi. I sve zna.

MATI: Nee valjda s njim ii tamo? Pomisli samo, od kad si, pomisli samo,
vie nikad! Ako strada, nikad vie Kaline! Od tebe e samo dua ostati. A
Petkutina moe otac kad god hoe opet da naini od blata!

AVRAM: Naravno da mogu. To moe svako ko ume. Ali ne ume svako ko
moe.

MATI: Eto vidi, Kalina!

KALINA: Mama, ti zna da budunost nije voda.

BRANKOVI: (Kalini.) Hoe li keri, da mi postane snaja?

KALINA: Ja u postati najvea greka u vaem ivotu, kir Avrame.

MATI: Petkutine, preklinjem vas, izjasnite se, sada sve znate, sve vam je jasno,
zar ete unesreiti Kalinu? Zar ne moete da je potedite od tog stranog dana?
Imate li duu?

ANASTASIJA: Nema!

PETKUTIN: (Uzima Kalininu ruku i njoj se obraa.) Ispod nebeskog polutara
raste ogromni otrovni vrganj i na njegovoj kapi pretvarajui njegovu kunu krv
u slast, rastu male peurke. Jeleni u tom kraju vole da obnove mujaku snagu
pasui s otrovnog vrgnja jestivu peurku. Oni koji nisu dovoljno paljivi i
zagrizu suvie duboko, zahvataju zajedno s peurkom i vrganj i umiru otrovani.
Svake veeri kada te poljubim ja pomislim: sasvim je prirodno da u jednom
ugristi suvie duboko...

LAJTNANT: (Obraduje se.)
Pogledaj vojno, pogledaj
Je li ti slika prilika;
Ako ti nije prilika,
Usedni konja pa bei...
Dakle, potovane gospoe, dunost me zove. Hoe li biti veridbe ili ne?

PETKUTIN: To e odluiti Kalina.

(Kalina polako zadie suknju, obnauje nogu, izuva cipelu i prua Petkutinu
prste noge. On vadi iz zarukavlja krupan blistav prsten. Taj prsten Petkutin
stavlja Kalini na prst noge i tako obavlja veridbu. Kalinina mati krikne.)

XI SLIKA
(Baletska taka ili pantomima svadbe Petkutina i Kaline. Podrobno uraena
prema svadbama Srba kako se one odravaju u narodu. Videti Rjenik Vuka
Stefanovia Karadia i etnografske renike.)

XII SLIKA
(Antiki teatar polurazruen i zarastao u bilje i korov. Na seditima se jo vide
uklesana imena negdanjih gledalaca. Ulaze Petkutin i Kalina. Akustika je
pojaana.)

KALINA: Uasno sam gladna. Hoemo li da spremimo neto za jelo?

PETKUTIN: Ovde za vatru ima samo bivolje balege. (Skuplja balegu na
gomilu.)

KALINA: Smrdee peurke.

PETKUTIN: Nee, vatru treba posoliti (Vadi so iz depa i soli vatru.), a peurke
emo oprati vinom. (Pere ih.)

KALINA: (Dok Petkutin posluje oko vatre i pee peurke i krvavice i kasnije
sedne na jedno od sedita nadgledajui obed, Kalina izlazi na sredinu scene i
govori sveanim glasom.)
Kad uvee usnimo, mi se svi pretvaramo u glumce i odlazimo uvek na drugu
pozornicu da odigramo svoju ulogu. A danju? Danju na javi tu ulogu uimo.
Ponekad, ne nauimo je kako valja i onda ne smemo da se na pozornici
pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji bolje znaju svoje rei i korake za
taj put... A ti, ti si onaj koji dolazi u pozorite da vidi nau predstavu, a ne da
glumi. Neka tvoje oko padne na mene u asu kada budem dobro uvebana, jer
niko nije svih sedam dana u nedelji ni mudar ni lep.

PETKUTIN: (Kine i sto dvadeset odjeka, sa svih 120 sedita drevnog teatra kine
za njim.)

KALINA: (Tape.) Bravo! (Smeju se oboje i zagrle. On je poljubi i 120 glasova
mrtvih gledalaca ljubi se u odjeku glasnije od njihovog poljupca.)

PETKUTIN: (Obazire se.) Ovi se ne ale. Prate nam svaki pokret. Ovde se
oseam prilino usamljen, kao da sam biljka, ili ivotinja ili prosto voda; pomalo
se plaim ljudi. ivih i mrtvih podjednako. I jedino me ti, Kalina, vezuje za
ljudski soj. Zar nisu biljke, ivotinje i vode zasluile bolju sudbinu na Zemlji od
one koju im spremate vi, ljudi? Kao i ja, boje se i oni od vas. Ovde bih voleo da
vidim onu boinu igru koja se zove Vertep. Zna li tu predstavu sa jagnjetom,
jabukom i rekom?

(Kalina postavlja obed na velikom etvrtastom kamenu u sredini teatra, a
Petkutin srie imena gledalaca uklesana u sedita.)

PETKUTIN: Caius Veronius Aet... Sextus Clodius Cai filius... Publila tribu...
Sorto Servilio... Veturio Aeia...

KALINA: Ne dozivaj mrtve! Ne dozivaj ih, doi e! NJihova e je rasla dve
hiljade godina! Pssst! (Svi mrtvi u gledalitu viu u odjeku Pssst!). Oni su udni
nae tople krvi. Bolje ih daruj. Podaj im po paru da se iskupimo i umilostivimo
ih. (Petkutin stavlja na kameni sto pet para iz zarukavlja.)

PETKUTIN: (Broji pare.) Jedan, dva, tri, etiri, pet!... Sada u isei krvavice i
obed moe poeti (Petkutin vadi no iz korica i kad hoe da isee krvavice kine i
poree prst. NJegova krv padne u vatru i zacvri.)

KALINA: (Krikne.) Porezao si se!

(U tom asu 120 mrtvih dua stuti se na njih iz gledalita sa cikom i urlanjem.
Petkutin potegne ma da zatiti Kalinu, ali oni su brzi kao bol i Kalinu rastru na
njegove oi upajui joj komad po komad mesa, sve dok se njeni krici ne
pretvore u iste onakve krike kakve isputaju mrtvi oko njih i sve dok se i ona
sama ne prikljui prodiranju jo nepojedenih delova sopstvenog tela. Potom
nastaje tiina. Petkutin bludi po sceni potpuno izgubljen. Posle dueg vremena
neko nevidljiv podie Kalinin crveni ogrta sa zemlje i ogre se njime. Prazni
ogrta prilazi i oslovljava ga Kalininim glasom.)

KALININA SEN: Doi!

PETKUTIN: (Obradovan jer joj prepoznaje glas zagrli je, ali na dnu glasa ne
vidi nita do purpurnu postavu plata.) ini mi se da se pre hiljadu godina
dogodila ovde neka uasna stvar. Neko je bio rastrgnut i proderan. Krv jo
uvek lei po zemlji. Ne znam da li se to stvarno dogodilo, ili ne, i kada? Koga su
pojeli? Mene, ili tebe?

KALININA SEN: (Nevidljiva u crvenom platu.) Ne boj se! Nije ti se nita
desilo, nisu tebe rastrgli. I bilo je maloas, a ne pre hiljadu godina.

PETKUTIN: Ali, Kalina, ja te ne vidim, ko je od nas dvoje mrtav?

KALININA SEN: Ne vidi me, gospodiiu zato to ivi ne mogu videti mrtve.
Samo mi moe uti glas. to se mene pak tie, ja ne znam ko si ti i ne mogu te
poznati dok ne okusim kap tvoje krvi. Ali te vidim, umiri se, lepo te vidim. I
znam da si iv.

PETKUTIN: Kalina, to sam ja, tvoj mu, tvoj Petkutin koji te voli, zar me ne
poznaje? Maloas, ako je to bilo maloas, ljubila si me.

KALININA SEN: Kakva je razlika maloas ili pre hiljadu godina, sada kada je
ovako, kako je?

(Na te rei Petkutin potegne no, priblii ruku mestu za koje misli da sadri
nevidljive usne njegove ene i poree se snanim pokretom. Krv ikne, ali ne
padne na vreli kamen jer je Kalina doeka usnama. Krikne prepoznavi
Petkutina.)

KALININA SEN: To si ti, ljubavi moja. Petkutine!

(Rastre Petkutina kao strvinu pijui udno njegovu krv dok sa kamenih sedita
naviru ka njima ostale seni mrtvih.)


POSLASTICE
Ueereno cvee

Lica:

Prodavac
Deak
Kokoka
Petkutin
Kalina

(Deava se poetkom XX veka. Idilina ulica, fenjer na plin, promie sneg.
Majune radnjice u kojima se pali svetlost. Na jednom prozoru duge enske gae
od ipke raskoraene umesto zavese. U uglu pozornice se vidi unutranjost jedne
prodavnice instrumenata. Za stolom sede Prodavac i Deak. Deak srie tivo iz
Biblije koja lei raskupusana pred njim. U uglu na jednoj kapi koko se sprema
da snese jaje. Sve je veoma zaslaeno, pomalo ki. Petkutin se pojavljuje u
kostimu ranog XX veka, ali ima dve berete, jednu plavu na glavi i jednu utu za
pojasom.)

DEAK: (Srie iz Biblije.) "Dvadeset. I opet ree ime u uporediti carstvo
Boije? Dvadeset jedan. Ono je slino kvascu koji je ena uzela i pomeala u tri
sata brana. Dvadeset dva..."

PRODAVAC: (On zanosi na maarski.) Dobro, dosta je bilo. Sad uzmi malo da
ita psalme. Da li zna gde si stao proli put?

DEAK: (Okree listove, nalazi i ita 40. Psalm.) "Dugo ekah Gospodina i
sae se k meni. I u viku moju. I izvadi me iz jame koja bui i iz gliba i postavi
na kamen noge moje i utvrdi stope moje..."

(Napolju utom tri puta zazvoni na crkvi.)

PETKUTIN: (Kuca i ulazi.) Na prvi udar bio sam u Indiji, na drugi u Lajpcigu, a
na trei doao sam opet u svoje telo... (Obraa se Prodavcu i Deaku.) Dobro
vee!

DEAK: Dobro vee. (Netremice gleda Petkutina.)

PRODAVAC: Da niste pogreili radnju? Krznar je do mene. Uvek pogreno
uu. Ovamo niko nije uao ve sedam dana sem grekom.

PETKUTIN: Imate li neko malo violonelo za jednu mladu gospoicu... Ako
nije suvie skupo?

PRODAVAC: (Deaka isprati iza pregrade ne obraajui vie panju na
Petkutina. Utom koko ustaje s kape i kokodae javljajui da je snela jaje.
Prodavac briljivo uzima jaje iz kape, neto belei na njemu i stavlja ga u fioku.)
ta e vam elo? Imate ploe, radio. A elo, znate li ta je elo? Odavde do
Dunava da uzorete, posejete i ponjete, svake godine. Toliko treba orati jedno
malo violonelo evo ovim, gospodine! (Pokazuje gudalo zadenuto za pojas ko
da je sablja.) Kome to treba? Kupite neto drugo, kupite joj velosiped ili psa...
Idite, gospodine, traite neku drugu sreu za svoju devojicu. Ova srea suvie
je teka za nju. I zadocnela srea... Koliko joj je godina?

(Iezava iza zavese i presvlai se da izae.)

PETKUTIN: (Zbunjeno.) Petnaest.

PRODAVAC: (Trza se na taj broj. Izlazi i bira jedno elo.) Uzmite ovo, drvo je
starije od vas i od mene zajedno. I lak je dobar... Uostalom sluajte! (Prevlai
prstom preko ica.) ujete? Svaka ica sadri sve ostale. Ali, da bi se to ulo,
moraju se sluati etiri razliite stvari odjednom, a mi smo lenji za to... ujete?
Ili ne ujete?... etristo pedeset hiljada.

PETKUTIN: (Radosno.) Uzimam!

PRODAVAC: Kako to uzimate? E, moj gospodine, zar se tako kupuje jedno
glazbalo? Neete probati? (Petkutin trai po radnji neto sem one kape na ta bi
seo.) Ne znate kako bez stolice? Plovka sedi na vodi, a vi ni na suvom ne znate
gde biste? Ne znate? (Izvlai jednu fioku i sedne na njen ugao.) Ovako! (Ustaje i
prua Petkutinu instrument. Petkutin uzima, seda na ugao fioke i odlino svira
De Falju.) Da zamotam?

PETKUTIN: Da. (Maa se za novanik.)

PRODAVAC: Pet stotina hiljada, molim.

PETKUTIN: (Skamenjen.) Zar niste rekli etiri stotine pedeset hiljada?

PRODAVAC: Naravno da sam rekao. Ali to je za elo. Ostatak je za gudalo. Ili
ne uzimate gudalo? Ne treba vam gudalo? A ja sam mislio da uz gusle ide i
pregudnica...(Vadi iz omota gudalo i vraa ga u izlog.)

PETKUTIN: (Najzad se prene kao iz sna.) Ja sam u stvari zaboravio na gudalo. I
nemam novaca da kupim i gudalo. A elo bez gudala... Prosudite sami...

PRODAVAC: (Navlai kaput.) Gospodine, ja nemam vremena da ekam dok vi
zaradite za gudalo. Utoliko pre, to vi to sve do sada niste zaradili. Bolje da vi
ekate nego ja. (Otvara izlazna vrata, potom zastaje.) Da se nagodimo? Gudalo
ete uzeti na otplatu.

PETKUTIN: alite se? (Hoe da izae iz radnje.)

PRODAVAC: Ne, ne alim se. Predlaem ozbiljnu nagodbu. Ne morate
prihvatiti, ali ujte!

PETKUTIN: Da ujem.

PRODAVAC: Kupiete od mene uz gudalo i jaje.

PETKUTIN: Jaje?

PRODAVAC: Da, maloas ste videli jaje koje je snela moja koko. O tom je re
(Vadi iz fioke jaje.) Daete mi za njega koliko za gudalo s rokom otplate od dve
godine.

PETKUTIN: Kako ste rekli? Da vaa koko ne nosi zlatna jaja?

PRODAVAC: Moja koko ne nosi zlatna jaja, ali nosi neto to vi i ja, moj
gospodine, ne moemo da snesemo. Svako jutro snese po neki petak ili utornik.
Ovo dananje jaje, sadri jedan etvrtak umesto umanceta. Sutranje e
sadravati sredu. Iz njega umesto pileta ispilie se jedan dan ivota njegovog
vlasnika.

PETKUTIN: Kakav ivot!

PRODAVAC: Jaja, daklem, nisu zlatna, ali su vremena. Jo vam ih jeftino
nudim. U ovom jajetu gospodine, jedan je dan vaeg ivota. Zatvoren kao pile i
od vas zavisi hoe li se ispiliti ili ne.

PETKUTIN: Kada bih i poverovao u vau priu, zato bih kupovao dan koji ve
imam?

PRODAVAC: Kako, gospodine, ne umete da mislite? Kako ne umete da
mislite? Zar mislite uima? Pa svi nai problemi na ovom svetu proizlaze iz
injenice da ne moemo preskoiti one najgore dane. U tom i jeste stvar! S
mojim jajetom u depu vi ste obezbeeni od nedaa. Kada opazite da je dan koji
nastupa suvie crn, razlupajte lepo svoje jaje i izbegnuete sve neprijatnosti. Na
kraju, dodue, imaete jedan dan ivota manje, ali ete zato moi da ispeete od
tog runog dana lepu kajganu.

PETKUTIN: Ako vae jaje doista ima tu vrednost, zato ga ne zadrite za sebe?

PRODAVAC: Gospodin se ali? ta mislite, koliko jaja ve imam od ove
kokoi? ta mislite koliko svojih dana ovek moe da razlupa da bi bio srean?
Hiljadu? Dve hiljade? Pet hiljada? Ja imam koliko hoete jaja, ali ne i dana.
Uostalom, kao svim jajima i ovima je vek ogranien. I ova postanu posle
izvesnog vremena mukovi i neupotrebljiva su. Zato ih, pre no to izgube
dejstvo, prodajem, moj gospodine. A vi nemate ta da birate. Daete mi potvrdu
na zajam, pa kvit!

(Na cedulji navrlja neto.).

PETKUTIN: Znate ta, meni lino vae jaje nije potrebno. Ali, recite, moe li
vae jaje da potedi crnog petka ceo jedan narod?

PRODAVAC: Naravno da moe, treba samo jaje razbiti sa tuplje strane. Ali u
tom sluaju propustili ste mogunost da jaje sami iskoristite. (Prua cedulju
Petkutinu, ovaj potpisuje na kolenu, Prodavac spakuje elo sa gudalom i umota
jaje, pa izlaze na zavejanu ulicu. Pri izlasku Prodavac jo jednom zadri
Petkutina da mu pridri vrata dok zakljuava radnju. Potom bez rei produava
na svoju stranu i tek na uglu se osvrne i doda.) Imajte na umu, datum ispisan
olovkom na jajetu, to je rok upotrebe!

PETKUTIN: To me ne zanima. Dan koji hou da izbriem nije uopte u
budunosti. On je u prolosti. I to dubokoj. Nadam se da vae jaje, ovo koje sam
uzeo na veresiju, moe da deluje i unatrag, na prolost?

PRODAVAC: (Zainteresovan, vraa se.) To me jo ni jedan kupac nije pitao.
Mislite da neki neugodan dan iz svoje prolosti naknadno izbriete i uklonite?

PETKUTIN: Da, upravo na to mislim. Imao sam jedan takav dan pa bih hteo da
ga uklonim.

PRODAVAC: Zanimljivo... Naravno da jaje moe i to uiniti, ali ljudi se obino
vie boje budunosti nego prolosti.

PETKUTIN: E, vidite to nije moj sluaj. Uklanjanjem tog dana iz prolosti
mogla bi ostati u ivotu osoba koju sam mnogo voleo i volim jo uvek. Osoba za
koju kupujem ovo elo.

PRODAVAC: Poto kako vidim, idemo u istom pravcu (krene sa Petkutinom
nekoliko koraaji.) ispriajte mi tu zanimljivu zgodu za koju biste voleli da vam
je ivot nije uneo u biografiju. Kaete, to je bilo vrlo davno?

PETKUTIN: Da. Ako hoete tano, bilo je to 17. aprila 1688. godine usred
jednog antikog teatra na Dunavu... (Prodavac prestraeno odmagli. Petkutin
ostaje sam na zavejanoj ulici pod svetiljkom, o koju razbije jaje.) Ah, boe moj,
glava! Moja glava! Kako boli. Pui e! (Pada u sneg. Iz tame se istog asa
pomalja crveni Kalinin ogrta, onaj isti koji je ona nosila u XVII veku u
antikom pozoritu. Ogrta stoji neodluno u tami pred Petkutinom. Petkutin
polako podie glavu i prepoznaje Kalinu.) Kalina, to sam ja, tvoj mu, Petkutin!
Zar me ne poznaje? (Prua joj zapakovani instrument.)

KALINA: To si ti, ljubavi moja! Petkutine! (Padaju jedno drugom u zagrljaj.)

PETKUTIN: Duo moja, duo moja! Najzad sam te naao. Ostaemo zajedno
zauvek i dan vie.

KALINA: "ta, zar na Veliki etvrtak?" (Oboje prasnu u smeh. Kalina uskoi
licem u lice na Petkutina, s obe strane njegovog struka vire njene noge i on je
odnese u ljubavnoj igri.)



Gorka kafa

Lica:

Kalina (najpre kao sen, a zatim oivljena)
Kir Avram Brankovi
Prvi kamenorezac:
Drugi kamenorezac
Paa
Masudi
Koen (spava u atoru)

Deava se u XVII veku u antikom teatru blizu Dunava.

(U prvom planu dva nadgrobna spomenika Kalini i Petkutinu Dva
kamenoresca pri svetlosti fenjera uklesuju imena u spomenik.)

I KAMENOREZAC: Ti si mi ostao duan jedno slovo. I to ensko! Sad bi
mogao da mi pomogne i vrati dug.

II KAMENOREZAC: Hou. Vie volim enska nego muka slova. A i inae,
brate, volim ensko. Umreu, a neu prealiti to svaki dan nisam imao enskog
hleba da umesim (Prilazi Kalininom spomeniku.) Koje je to slovo, deder, da
svrimo.

I KAMENOREZAC: Slovo A na kraju imena Kalina. (Rade.)

(Pojavljuje se u crvenom ogrtau Kalinina sen.)

KALINA: Probudismo se im ivota nesta
U jedan ivot to ne bee nam dat
Iz pokreta izili ko iz esta,
Zaprepaeni sred poznatih mesta
Mladim mesom nahranismo im sat
Zatoeni im pijanstvo presta

Bacismo kosti nekim novim psima
I jezik novi zna nam sata bat.
Poinusmo na svojim grobovima,
Zvuke iz trave ne usmo uima
Vie no ui nae bee vlat.

I KAMENOREZAC: Eno neke ene. Neto mrmlja. U ovo doba to nisu ista
posla. ta e sama kraj grobova?

II KAMENOREZAC: Ja se ne bojim od enskog soja. Ova je jednu crkvu
otkrila a drugu ne pokrila.

KALINA: (Tonom XX veka.) ao momci!

I KAMENOREZAC: Dobra vam srea, gospo.

KALINA: Ko tu lei?

I KAMENOREZAC: Gospa Kalina. A da li lei ili stoji, to ete vi, gospo, bolje
znati od nas ubogih.

II KAMENOREZAC: Bila je, kau mlada i lepa. Ko dobra livada. Da na nju
ensko padne i ono bio je obremenilo, a nekmoli mi muki, kojimno se to oas
omakne.

KALINA: Pa zato je pandrknula mlada i lepa?

II KAMENOREZAC: Na oi njenog verenika rastrgli je mrtvi. A tako joj i treba
kada se smucala nou po pozoritima. Kao ti. Ako trai muko, nala si!
(Prilazi Kalini. Kalina odjednom poinje da peva Beatles-e "Yesterday".
Kamenoresci pobegnu glavom bez obzira. Pojavljuje se iz mraka kir Avram
Brankovi.)

AVRAM: Zvala si me?

KALINA: Naravno. Ja sam najvea greka tvog ivota.

AVRAM: Hoe da se osveti? (Opaa se da je u strahu.)

KALINA: Ne, hou da malo trgujemo. Hou da ti prodam svoju smrt.

AVRAM: (Savlauje strah.) Gde je tu moja korist?

KALINA: Moju smrt zna, a svoju ne. Da ih zamenimo? Tvoja moe biti gora
od moje.

AVRAM: A moe i bolja.

KALINA: Ne moe biti bolja. Ja ve znam kako e umreti i ti dobro zna da ja
to znam. Dakle, hoe ili nee?

AVRAM: Hou da znam kako u i kada umreti, ali neu da kupim tvoju smrt.
Meni je moja dobra. Kakva je takva je, druga mi ne treba.

KALINA: Dobro. Poi za mnom. (Prilaze atoru koji je u tami ispred teatra.)
Sada e uti kako e umreti. To e biti 1689. u jednoj bitci kod Kladova
izmeu Austrijanaca i Srba s jedne i Turaka s druge strane. (Kalina razmie
pokriva atora i ukazuje se prostrana sagovima zastrvena unutranjost. Na
jednoj prostirci spava Koen. Masudi i paa razgovaraju sedei na jastucima.)
Poznaje li nekog od ovih unutra?

AVRAM: Poznajem onog mlaeg. To je moj sobar Masudi.

(Kalina da znak Brankoviu da uti. Oni u atoru poinju razgovor.)



PAA: Kae da si ita snova?

MASUDI: Jesam. Mogu da ulovim tui san kao ti zeca.

PAA: Vidi ovog ovde, to spava? To je moj konjuar; bolestan je od tardeme i
nee se vie nikad probuditi. Moe li da proita ta sanja?

MASUDI: Naravno da mogu. Mene su ve ubijali po tuim snovima. On sanja
oveka po imenu Avram Brankovi. Poto taj Avram Brankovi trenutno umire,
ovaj ovde sanja Brankovievu smrt.

PAA: To znai da ovaj moe sanjajui Brankovia koji umire da proivi smrt i
da ostane iv?

MASUDI: Da, ali ne moe da se probudi i da nam to ispria.

PAA: Ali zato ti moe da vidi kako on sanja Brankovievu smrt?

MASUDI: Mogu i podneu ti odmah izvetaj kako umire jedan ovek i ta pri
tom osea. (Prilazi Koenu koji spava i pilji u njega.) udno. Vrlo udno.
Brankovi nije na zemlji.

PAA: Nego gde je?

MASUDI: Na nekom visokom stubu.

PAA: I ta radi?

MASUDI: Tri Turina gaaju ga strelama. Rekli su mu da ako preivi petu
strelu, bie mu poklonjen ivot. Oni ga streljaju, a on, evo, broji. Jedan, dva, tri,
etiri, pet, est, sedam osam, devet... Sada je pao sa stuba i prestao da broji. U
padu sudario se sa neim tvrdim, nepomerivim i ogromnim. Ali, to nije zemlja,
to je smrt. Ali u toj istoj smrti, izmeu udara strela on umire jo jednom, nekom
nesazrelom deakom smru. Lei Brankovi iza neke pei sazdane kao mala
arena crkva i pia. Kad ispia svu svoju prolost on e biti mrtav. Ali gle, on
sada umire i po trei put. Ta trea Brankovieva smrt jedva se nazire. Stotine
godina kao da stoje izmeu dve prve i ove tree smrti. Eno, spade mu sva kosa
odjednom kao da mu smakoe ubaru s glave koja je ve mrtva... Sada je san
tvoga konjuara prazan kao korito isuene reke.

KALINA: (Sputa krila atora.) Hoe li sada da kupi moju smrt umesto svoje
smrti?

AVRAM: Neu. To to sam video nisu moje smrti. To su smrti moje dece.

KALINA: Naravno. Svaki ovek umire smru svoje dece. Ali ih sam trpi kao to
e njegova deca pretrpeti smrt svog poroda... No da se nagodimo. Tvoje tri smrti
ma ije da su ja u uzeti na sebe. Umreu ponovo, ovaj put mesto tebe. Ti svoje
tri smrti nee ni osetiti, osetiu ih ja.

AVRAM: ta ite za uzvrat?

KALINA: Da mi da jedan dan svog ivota u zamenu za tri smrti.

AVRAM: Dobro. ta e ti jedan dan ivota?

KALINA: Hou jo jednom da se pojebem s nekim koga sam volela. Hou da ga
volim zauvek i dan vie.

AVRAM: Mislim da si ti na gubitku, Kalina. Ja znam ta ti hoe sada da uradi
i koga hoe da sretne. Hoe Petkutina! Pre nego to uzme moje tri smrti
pomisli da ti taj susret moda nee uspeti.

KALINA: Nemoj brinuti moje brige.

AVRAM: Otkriu ti jo neto na rastanku. Ako na putu ka Petkutinu, jer ti njega
trai, sukne plav plamen, nai e ga, ali ako plane crvena vatra, mimoii e se
zauvek sa onim koga voli i trai kroz ivote i smrti. (Prua prema Kalini ruku i
dodirne palcem njen palac.) Evo tvog dana! (U Kalininom delu antikog teatra
naglo svane i rodi se sunce, Kalina se preobrazi iz seni u lepoticu, dobija boju u
licu, telo joj se naglo ukae nago u svoj ranijoj lepoti i sjaju, a u Brankovievom
delu teatra i dalje je no sa Mesecom i zvezdama nad njim. Naroito pada u oi
Kalinina raskona kosa, kovrdava i duga, ista kao to ju je imala za ivota.
Brankovi pogrueno odlazi u no.)

KALINA: (Iznosi na sredinu svog dana hazarski up plav i zlatan. Donosi vode i
poinje da mesi Petkutina od blata. Stavlja umeeno u up i apue 40-ti Psalm.)
"Dugo ekah Gospodina i sae se k meni. I u viku moju. I izvadi me iz jame
koja bui i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..."

(Zazvoni tri puta zvono sa oblinje crkve. Kalina tapom razbije up, ali iz njega
sukne crveni plamen i na njegovom dnu ne ukae se Petkutin. up je prazan.
Kalina pada na zemlju u oajanju i jeca. "Ah, dobri moj anele, zar si me sasvim
napustio?" NJen dan se gasi, ona ustaje i gleda u Sunce. Kad ono zae, Kalina
krikne tri puta i s glave joj spadne sva kosa kao ubara. Ona se opet pretvara u
sen kakva je i bila.)


Jabuka

Lica:

Petkutin
Prvi kamenorezac
Drugi kamenorezac
Glumac (kasnije igra Jabuku)
Glumica (u stvari mukarac, kasnije igra Bogorodicu)
Reka Jordan (glumac)
Zlatoruni ovan (glumac ogrnut zlatnim runom)

Deava se u antikom teatru blizu Dunava u XVII veku.

(Dva kamenoresca uklesuju u nadgrobne spomenike imena Petkutina i Kaline;
rade pri svetlosti dva mala fenjera. Odocnili su s radovima. Spomenici stoje
ispred antikog teatra ija se sedita naziru u pozadini.)

I KAMENOREZAC: Je li dugo tvoje ime? Hoe li stii veeras?

II KAMENOREZAC: I nije tako dugo. Kalina.

I KAMENOREZAC: Dabogme. Tebi prsti uvek na ensko miriu.

II KAMENOREZAC: Kau da su je mrtvi rastrgli...

I KAMENOREZAC: Tja, oni su stariji. U poetku bee smrt. Prastara smrt,
starija od oveka i roena pre roenja...

II KAMENOREZAC: A tvoje dananje ime, je li dugo?

I KAMENOREZAC: Muko je. A muka su imena tea. Pet-ku-tin.

II KAMENOREZAC: ta je s tim tvojim bilo?

I KAMENOREZAC: Priaju svata o njemu.

II KAMENOREZAC: Hoe ispod praga u kuu? ta kau, boga ti?

I KAMENOREZAC: Kau, nije bio ovek.

II KAMENOREZAC: Iskljueno.

I KAMENOREZAC: Zato iskljueno?

II KAMENOREZAC: Zato to samo ivo eljade moe da umre. Neko ko nije
iv ne moe umreti. To ne moe biti.

I KAMENOREZAC: Hoe da se osvedoi da Petkutin nije bio ovek?

II KAMENOREZAC: Ba bi voleo. Kako?

I KAMENOREZAC: Vrlo prosto. Zaviri u njegov grob.

II KAMENOREZAC: U grob? Tamo se avo eni.

I KAMENOREZAC: NJega tamo nema. Petkutinov grob je prazan. Ko usta bez
vina.

II KAMENOREZAC: Sauvaj boe! Pa ta biva sa takvima? Kud se devaju?
Dva dobra ni dva ivota nikako oveku ne mogu biti.

I KAMENOREZAC: Zato ti i kaem da Petkutin nije ovek. Samo telo bez
due. Pria se da se takvi uvek ponovo vraaju na svet. Kad god zvono na crkvi
izbije tri puta. Lutaju okolo i trae duu svom telu. (Uplaeno se obaziru
obojica.)

II KAMENOREZAC: Ja sam zavrio i ja sada odoh. Ti nee stii. Ima dva
slova vie

I KAMENOREZAC: Zna ta, hajde da podelimo. Uradi mi jedno slovo, a ja u
ti ga vratiti prvom prilikom.

II KAMENOREZAC: Znai, slovo na zajam?

I KAMENOREZAC: Na zajam.

II KAMENOREZAC: Ali da bude ensko slovo, ne muko. Ja vie volim da
urezujem enska imena.

I KAMENOREZAC: Vredi. Dobie ensko slovo. Hajde sada da navalimo. A ti
se uvaj! S krasotom enskom mnogi pogoree.

(Obojica rade na istom spomeniku, Petkutinovom. Nailaze glumci nosei ator i
vertepake rekvizite. Pre no to se pojave po nebu ispred njih idu dve sjajne
zvezde koje oni vode kao zmajeve na kanapima. Kamenoresci se prepadnu.)

GLUMAC: Hoe li ovde neko da vidi nau predstavu? Mi smo glumci i samo
to smo stigli. Sutra ve idemo dalje.

II KAMENOREZAC: Srean vam put!

GLUMICA: A ima li ovde jo koga osim vas?

II KAMENOREZAC: Sem ovo dvoje pokojnih nikoga. Manj da vam oni ne
narue predstavu?

(Utine Glumicu za sisu zavukavi ruku pod njenu koulju i otud zaprepaen
izvue jabuku. Zagrize jabuku.)

GLUMICA: Nije zlato sve to sija.
Nije srea sve to prija!

GLUMAC: Ko god da narui, ako e platiti, neka se nada odlinoj glumi.

I KAMENOREZAC: A emu slui ta vaa gluma? Ja, na primer, sluim
mrtvima i od njih ivim. A vi?

GLUMICA: Mi ivimo od mrtvih pisaca i od ivih gledalaca. Onih to su ko ti
brzi da popljuju, a spori da poliu.

GLUMAC: ovek s Bogom ima ugovor. Od Boga dobije samo etrdeseti deo
svog ivota na korienje, a ostalih ezdeset delova ivota ode neiskorieno
natrag Bogu. E, mi glumci, licepothodnici i skomrasi, moemo da ti doaramo
onih ezdeset neiskorienih delova tvog ivota.

I KAMENOREZAC: Mi zavravamo. Jo da pokupimo alat i oitamo Psalam,
pa put pod noge, a vi itajte svoje kome hoete (Skuplja alat.)

GLUMAC: E, bogme, neete! Ima da platite predstavu i da je odgledate ili e
ova toljaga da radi!

OBA KAMENORESCA: (Kleknu u strahu i itaju Psalme.) "Dugo ekah
Gospodina i sae se k meni. I u viku moju. I izvadi me iz jame koja bui i iz
gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..." (Zazvoni tri puta
zvono na oblinjoj crkvi i u antiki teatar ulazi Petkutin. Kamenoresci i glumci
zabezeknuto gledaju.)

PETKUTIN: Probudismo se im ivota nesta
U jedan ivot to ne bee nam dat.
Iz pokreta izali ko iz esta,
Zaprepaeni sred poznatih mesta
Mladim mesom nahranismo im sat...
(Kine. Glumcima.) Jeste li stigli?

GLUMAC: Mi jesmo, a ti, otkud ti ispade?

PETKUTIN: Kada je prvi put zazvonilo zvono bio sam u Indiji, na drugo zvono
u Lajpcigu, a s treim zvonom doao sam u svoje telo.

GLUMAC: ekaj malo, prikane! Ko ovde daje predstavu, ti ili mi?

PETKUTIN: (Prilazi Kalininom spomeniku.) "Mislim, ljubavi, da je to bio
podmukao i lo postupak!" (Prilazi kamenu na sredini teatra gde je ostavio pare
pre no to je bio rastrgnut. Pokupi pare.) Ja u vas unajmiti i red je da vas
platim. Moete li glumiti onu igru koja se zove "Vertep"?

GLUMAC: E, to je ve druga stvar. Malo ste udno mesto i vreme izabrali,
"Vertep" ide uz Boi, sad mu nije doba, ali ta je tu je. ija aa onog i "Oe
na".

PETKUTIN: (Daje novac glumcima.) Jedan, dva, tri, etiri, pet marjaa!

GLUMICA: A ta je s vama, neto ste bledi?

PETKUTIN: Zar niste uli? Imali smo smrtni sluaj u porodici.

GLUMICA: Ne, nismo uli. Ko vam je umro?

PETKUTIN: Kako ko? Zar ne vidite? Pa ja. Dali smo ve i etrdesetodnevni
pomen. A tek to sam se bio oenio.

GLUMICA: I ja sam imao enu... U njenoj dui prolee, u mojoj jesen, i tad ista
ptica prolete kroz obe due... Je li vas mnogo volela?

PETKUTIN: Jeste. Ali, nije u tome stvar.

GLUMICA: U emu je stvar?

PETKUTIN: Rastrgnula me je i proderala. Ona, Kalina, jedino ljudsko bie
koje sam voleo.

GLUMICA: To dogodi kau Madari... A zato? Da niste bili suvie slatki?

PETKUTIN: Bila je to neka vrsta opklade. Opklade da li sam ja ovek ili nisam
ovek. Jesam li ljudsko bie ili nisam ljudsko bie.

GLUMAC: (Pomalo sa strahom.) Pa jeste li, ili niste?

PETKUTIN: Izgledalo je kao da jesam, iako nisam. Ja sam ovde, a tamo moj
grob. Ja sam Petkutin. Onaj sa nadgrobne ploe. (Glumac i kamenoresci se krste
i povlae od Petkutina sa sujevernim strahom. Zbiju se.) Ne bojte se, ne preti
vam opasnost od mene.

GLUMICA: Nego? Od koga nam preti opasnost?

PETKUTIN: Od takvih kao to ste vi sami. Od svakog ljudskog bia i ivog i
mrtvog. Proderae vas kao to su mene proderali! Zarazie vas i unititi kao
to su mene zarazili i unitili!

GLUMICA: Kako to?

PETKUTIN: Zar vi ne igrate "Vertep"?

GLUMAC: Da.

PETKUTIN: Zar vaa igra nije onaj "Vertep" sa dve zvezde gde tek roenom
Hristu umesto ljudi idu na poklonjenje drvo, voda i zver?

GLUMAC: Jeste.

PETKUTIN: Pa igrajte, onda! (irokim zamahom ruke daje im znak da ponu.)

(Dve zvezde se javljaju na nebu i dolaze do sredine teatra, gde stoji razapet
ator. U atoru Bogorodica i u jaslama novoroeni Hristos. Jaslama prilaze
Zlatoruni ovan (glumac ogrnut guberom), glumac sa staklom vode, tj. reka
Jordan i glumica sva u liu nosei na grudima dve jabuke, dva prava ploda.)

BOGORODICA: Od zvezda u crkvu sagraditi
Od Meseca crkvi bela vrata
Oima u ikone pisati,
Po umu u leturgiju sniti
Na konjicu hou crkvi doi,
S konja kopljem crkvu otkljuati...

REKA JORDAN: (Die knjigu.) Ovo je Stari zavet, budua krv Hristova. Krv
ovoga koji lei u jaslama tek roen. On ima na nebu Oca, ali nema Mater.

JABUKA: (Die drugu knjigu.) Ovo je Novi zavet, budue telo Hristovo. Telo
ovoga koji lei u jaslama tek roen. Ovde na Zemlji on ima Mater, ali nema
Oca.

OVAN: On e iskupiti sve budue i prole grehe ljudske, iskupie i njihov
praroditeljski greh!

PETKUTIN: (Umea se u predstavu.) To ne znai da e i mene spasti! Ni tebe,
vodo, ni tebe, biljice, ni tebe, skote!

OVAN: Kako to misli?

PETKUTIN: Mi nismo ljudskog soja, mi nemamo praroditeljski greh, mi nismo
isterani iz Raja, Hristos se nije ovaplotio u jabuku, u vodu, ili u zlatno runo. Mi
izmiemo njegovoj svemirskoj nadlenosti iskupljenja, jer smo izuzeti iz
raunice greha i treba da ivimo svoj vlastiti ivot. Zato da ispatamo za tue
grehe? ta emo mi ovde?

I KAMENOREZAC: ekaj malo, prikane! I ja kao ovek pitam se zato smo
ovde? Pogledaj samo hleb, gae, arape i mrnju ovek moe da troi u
neizmernim koliinama. I toga nikad dosta. A svega ostalog, mudrosti, lepote
ima na svetu vie no to moemo da potroimo. Ti, koji nisi ovek, koji ima na
zemlji oca, ali nema majku, kai nam ko smo, i zato smo ovde, mi, ljudi?

PETKUTIN: Ovde ste zato, to je u ovom delu svemira vreme nauilo da se
zaustavlja. Ako shvatite da Venost silazi od Boga, a da vreme potie od Satane,
bie vam jasno da na odreenom mestu dolazi do "zlatnog preseka" Venosti i
vremena. Na tom mestu vreme se na trenutak zaustavlja da bi ga blagoslovila
Venost i to je va "sadanji trenutak". Vi ljudi ste ovde, na Zemlji zato to se u
ovom delu svemira vreme zaustavlja i omoguava vam na taj nain ivot. Ali,
postoji i zagaeno vreme koje ne uspeva da se ukrsti sa Venou, pa je lieno
blagoslova i zaustavljanja, lieno vae sadanjice i zato neplodno, jalovo vreme.
U takvom delu svemira niko ne moe opstati. Ali vi ne hajete za to. Poto ste
zloinima zagadili Zemlju, zarazili bilje, vodu i ivotinju, hoete sada da idete i
dalje, da zagadite i zvezde. Mi se opratamo od vas. Mi emo poi za naom
zvezdom, a ne za vaom. Tamo emo nai svoju novu duu. I voleemo je
zauvek. I dan vie. Zbogom ljudima!

(Petkutin uzima od glumaca staklo s vodom, jabuke, ogre zlatno runo i uzdie
se za drugom zvezdom, koja se otkida od Zemlje, postaje sve sjajnija i odnosi ga
u beskrajne visine svemira.)