Fakultet za pravne i poslovne studije dr.

Lazar Vrkatić
Poslovna psihologija
Novi Sad

Seminarski rad
EGZISTENCIJALISTIČKA PSIHOTERAPIJA
Psihološki konsalting

Studenti:
Aleksandra Manojlović 227/12
Mladen Kuridža 294/12

1
 Mart, 2015.
SADRŽAJ:

Uvod 3

Pozorište apsurda 4

Egzistencijalizam 4

Seren Kjerkegor 4

Alber Kami 4

Žan Pol Sartr 5

Karl Jaspers 5

Fenomenologija 6

Edmunnd Huserl 6

Fundamentalna ontologija 7

Martin Hajdeger 7

Psihoterapija 8

Daseinsanaliza 9

Fenomenološka psihoterapija 10

Egzistencijalna analiza 10

Logoterapija 11

Metod i tehnike 12

Transkript 13

Literatura 17

2
3
 Uvod
Po grčkoj mitologiji, Sizif je bio osnivač grada Korinta i njegov prvi kralj. Sin Eola i
njegove žene Enarete, najlukaviji i najmudriji čovek na svetu. Jednom prilikom, kralj Sizif se bio
popeo na vrh Akrokorinta i video kako je Zevs, u obličju orla, ugrabio kćer rečnog boga Asopa.
Zevs je mislio da je njegova otmica prošla neopaženo, ali je shvatio da nije tako kada je Asop,
nakon dugotrajnog uzaludnog traženja, ipak saznao istinu od Sizifa. Zevs se strahovito naljutio
zbog izdajstva ovog smrtnika i rešio je da Sizifa kazni poslavši po njega Tanatosa, boga smrti, da
ga odvede u Had. Međutim, lukavi Sizif ga je okovao, strpao u gvozdeno bure i bacio u najdublji
podrum svoje palate. Ljudi su prestali da umiru i da prinose bogovima žrtve. Na taj način bio je
uzdrman poredak na kojem je počivala postojanost bogova i Zevs je poslao Aresa, boga rata, da
oslobodi Tanatosa, koji je čim se oslobodio odneo Sizifovu dušu u podzemno carstvo. Pošto je
znao šta mu se sprema, Sizif je naložio svojoj ženi da u slučaju njegove smrti ne prinosi žrtve
bogovima. Tako su Had i njegova žena Persefona, vladari podzemnog carstva, uzalud iščekivali
darove. Sizif im, praveći se da je veoma tužan i nesrećan, reče da je njegova žena postala
bezbožna i bogohulna, i da bi bilo najbolje da ga vrate na Zemlju kako bi je opomenuo. Sizifova
rečitost je postigla cilj, i on se vratio kući i nastavio da uživa u životu. Besan zbog takvog
ponašanja, Had je ponovo poslao Tanatosa koji je pričekao da Sizifu vino oslabi moć rasuđivanja
posle jedne pijanke, pa mu je ugrabio dušu. Pošto je postojala opasnost da bi ljudi ugledajući se
na Sizifa mogli da izvlače korist iz sumnje u sveznanje i autoritet bogova, bogovi su kaznili
Sizifa da neprekidno valja ogromni kamen na vrh jedne planine, ali tako da taj zadatak nikada ne
može ispuniti - svaki put kada bi kamen dogurao do vrha, on bi se otkotrljao niz drugu stranu
planine, pa Sizif stalno iznova započinje svoj mukotrpni i uzaludni posao. Svest da mu pritom
neće pomoći nikakvo lukavstvo mučila je Sizifa jednako kao i bezizglednost uzaludnog posla.
Ovaj mit je tragičan pre svega zato što ga je njegov junak svestan.

4
 Pozorište apsurda
“Čoveku koji sve zna ne preostaje nista do da prosvira sebi metak kroz glavu.”
Prema Oxfordskom priručniku filozofije, egzistencija je ključni termin ontologije, i u
prvom značenju se odnosi na sveukupnost realnoga, sve što postoji; dok u drugom podrazumeva
nedohvatljivu karakteristiku bića, koja razlikuje stvarne objekte od fiktivnih.
Egzistencijalizam
Seren Kjerkegor
"On je bio individua."
Seren Kjerkegor svoju filozofiju naziva egzistencijalnom, jer polazi od toga da je
neophodno misliti da bi se živelo, a ne živeti da bi se mislilo. Prema njemu, pojedinac postoji u
neprekidnoj promeni, kretanju kao otvorenosti ka novim iskustvima. Egzistencija je
najkonkretnije određena pojmom individua i za njega pojedinac je istina, gomila je laž. Ali,
postati pojedinac znači prethodno biti u opštem, zaista egzistirati kao pojedinac u okviru opšteg i
podređen opštem.
Osnovna suština egzistencije je strah. Određenost života dolazi iz straha i “bolesti na smrt”
kao osnovnih doživljenih činjenica života. Seren Kjerkegor veruje da svaki pojedinac mora biti
svestan odgovornosti pred izborima koje u životu čini jer sebe izgrađuje i određuje upravo tim
izborima. Njegovi izbori ne smeju biti pod uticajem univerzalnih, objektivnih standarda, već
subjektivnih. Ono što on kao čovek najviše jeste i može biti je autentična individua, zdravo i
razvijeno sopstvo.
Alber Kami
“Ostavljam Sizifa u podnožju planine!... Sama borba da se stigne do vrha dovoljna je da
ispuni ljudsko srce. Sizifa treba da zamislimo kao srećnog.”
Sizifov posao predstavlja metaforu za besmislen i uzaludan napor čovek u želji ostvarenja
životnog cilja. Istinski junak apsurda je običan čovek koji shvata neizbežnost smrti, a ipak se
protiv nje bori. “Ovaj mit je tragičan pre svega zato što je njegov junak svestan.”
O čoveku apsurda Kami kaže: “(...) on više voli svoju hrabrost i logiku. Prva ga uči da živi
bez žalbe i da nastavi sa onim što ima, a druga ga obaveštava o njegovim granicama.” Doslednost
i samosvesnost oblikuju temelj apsurda života u kojem čovek ima dva izbora. Prvi je da odbije
život i počini samoubistvo, ali čineći to on dopušta apsurdu da ga pobedi. Druga mogućnost je da
postane buntovnik, neprestano odbacujući spoznaju smrti kao neizbežnu. Suština apsurda leži u

5
čovekovoj potrebi da racionalno sagleda svet i činjenici da svet nije racionalan. Svest o neskladu
između čoveka i sveta je svest o uzaludnosti. Najvažnija karakteristika apsurda je tragičnost.
Postavlja se pitanje kako živeti ako je svet tragičan i uzaludan. Kami odbacuje
samoubistvo kao rešenje, jer se tako odbacuje istina, izbegava apsurd. Mit o Sizifu nalaže da
čovek treba da umre bez pomirenja, u revoltu. Veliki deo života gradimo na nadi za sutrašnji dan,
a sutrašnji dan nas vodi korak bliže smrti; ljudi žive nesmetano iako su svesni neizbežnosti smrti.
Kami tvrdi kako ljudi i svet nisu apsurdni sami po sebi, već apsurd nastaje kada ljudi pokušaju
razumeti nerazumljivosti sveta. “Postoji samo jedan istinski ozbiljan filozofski problem:
samoubistvo. Odgovor na suštinsko filozofsko pitanje jeste zapravo razmišljanje o tome da li
život vredi ili ne vredi da se proživi.”
Žan Pol Sartr
“Egzistencija prethodi esenciji.”
Da egzistencija prethodi esenciji podrazumeva da čovek najpre egzistira, a potom definiše
sebe. Ako se čovek ne može definisati, to je zato što on najpre nije ništa. Nema determinizma,
čovek je slobodan, čovek je sloboda, čovek nije ništa drugo nego svoj projekat, on je sveukupnost
svojih dela, ništa drugo nego vlastiti život. To znači da individua nema predodređenu prirodu, već
je uvek slobodna birati i u tom smislu sebe rekonstruisati kao različitu i jedinstvenu.
U tumačenju bića uvek treba polaziti od konkretnog čovekovog postojanja, odnosno svih
načina njegovog izvođenja. Što znači da je svaka osoba otvorena za sva moguća samoostvarenja -
mi smo ono što izaberemo da budemo.
Karl Jaspers
“Biti čovek znači postati čovekom.”
Prema Karlu Jaspersu, pojam egzistencije se definiše kao način kako se ja odnosim prema
sebi samom, prema onom što je izvan mene (drugom, društvu) i način na koji se odnosim prema
Transcendenciji, odnosno onom što je iznad mene. Tako jedino čovek može na egzistencijalan
način živeti svoju materijalnost, društvenost, religioznost, konačno ljudskost.
Čovek je više od onoga što je voljan da zna o sebi. Mi nismo sebe stvorili. Svako može za
sebe da misli da je postojala mogućnost da ga ne bude. To je ono što je nama i životinjama
zajedničko. Ukoliko je čovek slobodniji, utoliko je sigurniji da bog postoji. On uvek teži da sebe

6
prevaziđe, i u tome više napreduje ukoliko mu je dublja svest o Bogu, zahvaljujući kojoj mu u isti
mah postaje jasna sopstvena ništavnost.
Fenomenologija
Edmunnd Huserl
“Suština čoveka, crta koja ga odvaja od životinje, jeste svest o sopstvenoj smrti.”
On stavlja fenomen na prvo mesto jer čovek može znati samo ono što doživljava. Takođe
naglašava da se iskustvo ne sastoji samo od konkretnih elemenata situacije već i od kategorija
značenja. Fenomenologija jeste nauka o fenomenima ali u njoj pojam “fenomen” znači da je on
putem refleksije uzdignut do fenomenološkog stava i da je momenat naučne svesti.
Fenomenologija se bavi problemom svesti, kao što to čini i psihologija, ali se od ove bitno
razlikuje. Fenomenologija se bavi raznim vrstama doživljaja, aktima svesti i njihovim korelatima,
ali nije iskustvena nauka kao psihologija koja ostaje nauka o činjenicama, nauka o realnosti.
Psihologija, kao psihološka “fenomenologija”, bavi se fenomenima kao realnim događajima, koji
su zajedno sa realnim subjektima, deo jednog te istog prostorno - vremenskog sveta. Naspram
takve psihologije, čista fenomenologija nije nauka o činjenicama, već nauka o suštinama, nauka o
eidosima te se stoga određuje i kao “eidetska nauka”, kao nauka koja se bavi isključivo
saznanjem suština a ne činjenica. To znači da fenomenologija (kao učenje o suštinama) nema za
svoj predmet realne, već transcendentalno redukovane fenomene. Ti fenomeni nisu realni, već
irealni i oni se nalaze izvan granica realnog sveta te su zato, kao pojedinačne činjenice, predmeti
metafizike.
Kritikujući u to vreme vladajući psihologizam u filozofiji, Huserl pojmom fenomenologija
zamenjuje dotadašnji pojam deskriptivna psihologija. U tom času on istupa kao kritičar sve
dotadašnje filozofije koja nije videla razliku između predmeta koji stoji spram svesti (tj. forme u
kojoj je predmet dat svesti) i čulnih sadržaja samih doživljaja svesti.
Osnovna greška psihologizma po shvatanju Huserla bila bi u tome što se pojava predmeta
shvatala kao sam predmet koji se pojavljuje. Neophodno je razlikovati predmet i njegovu pojavu
u opažaju.
Fundamentalna ontologija
Martin Hajdeger
“U zaboravljenosti bića baviti se samo onime što biva - to je nihilizam.”

7
 Martin Hajdeger nastavlja rad Huserla. Za njega fenomenologija postavlja pitanje šta je
priroda i značenje iskustva našeg bivanja u svetu. Stvorio je originalnu filozofiju koju je nazivao
fundamentalna ontologija. On pokušava da fenomenološkom metodom istovremeno govori i o
ontološkim i o egzistencijalnim temama. Ono što je posebno kod njega je uverenje da će metoda
otkrivanja suštine Bića dati bolje rezultate ako povežemo Biće i Vreme i pokušamo da otkrijemo
šta je to što određene svetove i načine mišljenja razlikuje od savremenog ili sveta nekog drugog
doba.
Hajdeger smatra da je čovek biće koje može da razume ontološku razliku i da razmišlja o
njoj. Ontološka razlika je razlika između Bića - kao nečega što čini zajedničku suštinu nekog
sveta koja određuje šta će u njemu zaista postojati i biti važno - i onoga što prosto opipljivo
postoji u nekom svetu - za šta postoji termin Bivstvujuće. Da li će neka zgrada biti hram zavisi od
značenja koje ljudi pridaju tom mestu. Ovde se otvara mogućnost da čovek bude u različitim
svetovima kojima je okružen bez svoje volje, ali u kojima ipak dolazi do izražaja njegova
sloboda, jer ti svetovi imaju određeno Biće zahvaljujući njemu koji može da razume tako nešto.
Čoveka označava kao Bivstvujuće koje može da razume smisao Bića i označava ga
terminom Tu - Biće.

Psihoterapija
“Mi smo naši izbori.”
Vodeći se idejama Martina Hajdegera, Karla Jaspersa i Edmunda Huserla, psihoterapeuti
ove orijentacije su prihvatili da postojanje čoveka prethodi njegovoj suštini ili esenciji, da

8
doživljaj prethodi događaju, subjektivno vreme i unutrašnji prostor objektivnom vremenu i
fizičkom prostoru.
U psihološkom pogledu to je značilo prihvatanje idiografskog nasuprot nomotetskom
metodu istraživanja, fenomenološkog nasuprot uzročnom objašnjenju, opisnog nasuprot
konstruktivističkom prihopatološkom metodu, i u psihoterapijskom smislu, to je podvlačilo
uvažavanje razumevanja pacijenta nasuprot tumačenju njegovog psihičkog sveta.
Egzistencijalistička psihoterapija je u teorijskom smislu individualistička, holistička i
teleološki usmerena. Ona je i dijalektička, pri čemu se misli pre svega na stav da je individua
upućena na to da se ceo život suočava sa apsurdima postojanja i rešava ih u hodu, odnosno tokom
terapije.
Proizašla je iz želje da se ljudima pomogne u reševanje teškoća savremenog života kao što
su smrt, izolacija, odgovornost, smisao života i sloboda. Fokus tretmana je na sadašnjosti, na
onome “sada i ovde”, trenutnim okolnostima pre nego na nekim ranim ljudskim iskustvima.

Daseinsanaliza
Ludvig Binsvanger - Medar Bos Bolonov, Gebzatelj, Kunc itd. i
Hajdegerove ideje - Psihoanalitički i egzistencijalni egzistencijalistički orijentisani
- ontološki pristup antipsihijatri

9
 egzistencijalistička
psihoterapija

“Ne postoji samo jedno vreme i jedan prostor, nego onoliko vremena i prostora koliko je
pojedinaca.”
Osnovni metod Binsvagerovog pristupa je fenomenologija, koja se služi intuicijom ili
apstrahujućom ideacijom, ona se oslanja na deskriptivnu spoznaju, nastojeći da opiše fenomene
bez posredstva teorije, da bi tako došla do “eidetske spoznaje suštine” i bića slobodnog od bilo
kakvih interpretacija ispitivača. Oslanja se na koncept Bačenosti - u - svet Hajdegera i iz nje
izvodi pretpostavku u Odlučnosti - ka - smrti, načinu da se život osmisli svešću o konačnosti
postojanja.
U razumevanju psihičkog života uvodi Hajdegerove kategorije egzistencijalije, Brigu i
Ljubav, prvu kao način da objasni konačnost življenja, a drugu kao formu čovekovog uzdizanja
iznad Brige. Osnovna kategorija daseinsanalize je, prema njemu, dimenzija Iskustva,
unutar koje objašnjava i terapijsku dimenziju Susret. Biće čoveka objašnjava kao prisutnost
u vremenu i prostoru koja se razvija oko neke životne teme, koja se najbolje razume kroz
biografiju, prisutne u svim psihičkim stanjima pa i u psihičkom poremećaju. Ona predstavlja
produkt istraživanja unutrašnjeg smisla kontinuiteta obolelog. Ukazao je na potrebu istraživanja
kategorije Između, onog što se na specifičan način doživljava u komunikacijama i interakcijama
pojedinca sa drugim. Ovo podrazumeva osećanje Biti - prihvaćen - od - nekoga. Što se tiče
terapeuta, on ne analizira samo svoj kontratransfer nego i sopstvene životne konstrukte, odnosno
smisao tehnike koju primenjuje, njeno mesto u kontekstu Terapijskog Susreta.
Medard Bos je prihvatio egzistencijalontološko shvatanje o prostornosti, vremenitosti,
odgovornosti i telesnosti ljudskog postojanja. Prema njegovom shvatanju, neuroze su posledica
potiskivanja ljudskih potencijala i razaranja različitih odnosa pojedinca sa drugim ljudima.

Fenomenološka psihoterapija
“Sadašnjost ne sadržava ništa više osim prošlosti, i ono što se nalazi u prošlosti već je
postojalo u uzroku.”

10
 Začetnik francuske fenomenološke je Eugen Minkovski koji nudi fenomenološki opis
depresije, koristeći se kategorijom vremena i Bergsonovim pojom elan vital. On vreme definiše
kao kontinuiranu okrenutost ka budučnosti, nasuprot egzistencijaliji prostora koja je
diskontinuirana i usresređena na sadašnjost. Kod depresije je vreme poremećeno tako da pacijent
ne može povezati aktuelne činjenice koja slede jedna za drugom, on gradi prošlost, sadašnjost i
budućnost na osnovu izvrnutog doživljaja budućnosti. Dok empatiju definiše kao način
usklađivanja pojedinačnog ili ličnog vremena sa kosmičkim vremenom elan vitala. On navodi da
svaki psihički poremećaj ima neku svoju egzistencijalnu strukturu koja se prepoznaje u
promenjenom doživljaju vremena i prostora.
Egzistencijalna analiza
“Praktična implikacija je u cilju da se svaki momenat živi slobodno, pošteno i odgovorno.
Neko je onda samo toliko ispunjen koliko ispunjava vlastitu prirodu i ostvaruje svoj
evolucionarni zadatak. Na taj način ispunjavajući vlastitu prirodu doživljava se radost i
zadovoljstvo kao neposredni pratioci takvog procesa.”
Prema Rolo Meju emocionalna stanja sa negativnim kontekstom kao što je osećanje
krivice potvrđuju ljudsku slobodu. Krivica i religiozna tenzija pokazuju čoveku ono što on nije, a
mogao bi da bude. Čovek čitav život prolazi kroz “antinomije”, ljudske dileme. Na jednom polu
tih dilema je ponašanje određeno prirodnim i društvenim zakonima sa usamljenošću i besmislom
(Sa - biće, učestvovanje i Susret), a na drugom polu je slobodno i odgovorno ponašanje
(neponovljivi subjektivitet).
Fenomenološki metod ima za cilj da sazna na koji način egzistencija reaguje na
ugrožavanje njenih osnovnih vrednosti koje se nalaze u centru selfa. U bolesti su te vrednosti
ugrožene ili delimično izgubljene. Međutim, ponekad poremećaj može da bude pokušaj da se
sačuvaju te vrednosti, u cilju zaštite sopstvenog bića. Nesvesno u čoveku Mej shvata kao jednu
vrstu neiskazanosti i neiscrpljenosti njegovog selfa. Da bi došlo do promene, potrebno je da
pacijent doživi egzistencijalnu istinu na nivou nesvesnog, podsvesnog i svesnog, što je moguće
preko stava “disciplinovane prostodušnosti”, spremnosti uzajamnog prosuđivanja i prihvatanja
pacijenta i terapeuta.
Prema Irvin Jalomu do psihičkog poremećaja dolazi zbog nesposobnnosti pojedinca da se
suoči sa protivrečnim datostima, “datostima postojanja”, egzistencijalijama. Dinamika nastanka

11
neurotskog poremećaja se prema njemu razvija na sledeći način: izbegavanja svesti o datostima
postojanja rađa strah, ali i jača psihološke mehanizme odbrane i stvara simptome.
Logoterapija
“Siv je jutarnji sumrak oko tebe, sivo i nebo, siv sneg, sivi dronjci koji na nama vise, siva i
naša lica. Još jednom započneš svoj dijalog sa dragim bićem, ili možda po hiljaditi put započinjes
svoju kuknjavu i šalješ nebu svoja pitanja. Po hiljaditi put tražiš smisao svojih patnji, svoje žrtve,
i u poslednjem propinjanju protiv smrti koja te zahvata osećaš kako ti duh prodire iznad
neutešnog i besmislenog sveta…”
Glavni akter u ovom psihoterapijskom pravcu predstavlja Viktor Frankl, koji osnovne
postavke pronalazi u životu. Egzistencijalni vakuum predstavlja gubitak smisla, odvajanje od
instikta i tradicije: praznina, dosada, obesmišljenost. On uvodi termin “noogene neuroze” za koje
navodi da su posledica egzistencijalne frustracije i života u stvarnom egzistencijalnom vakuumu i
da im je glavni simptom doživljaj gubitka smisla življenja, odnosno odsustvo vrednosti koje
ispunjavaju svakodnevni život.
Smisao smrti Frank vidi u davanju jedinstvene mogućnosti da se život konačno osmisli, i
objašnjava da u egzistencijalnoj antropologiji postoje dva sistema organa. Sistem postojanja koji
podrazumeva realnost zahteva svakodnevnog života, i sistem smisla koji se odnosi na volju za
smislom, zasnovanoj na potrebi svakodnevnog čoveka za značenjem. Smisao logoterapije jeste da
se pacijent provocira da započne traganje za smislom, i ona se koristi u lečenju reaktivnih
depresija, i reaktivnih psihičkih poremećaja uopšte, u bračnoj terapiji i kod adolescenata.

Metod i tehnike
“Sada morate naučiti da prihvatite svoj život i da imate hrabrosti da kažete - Tako sam
izabrao! Čovekov duh sačinjen je od njegovih izbora… Još uvek ne shvata da postoji “moj” način

12
i “tvoj” način, a ne jedan način… Vreme se ne može prekinuti. To je naš najveći teret. A naš
najveći izazov je da živimo uprkos tom teretu.”
Osnovni metod koji se koristi u procesu lečenja jeste fenomenologija. Fenomenologija
nastoji da predstavi svet onakav kakav jeste. Cilj fenomenološkog pristupa je da osoba postane
svesna svog subjektivnog iskustva. Umesto interpretacije i analize onoga što se dešava, događaj
se samo posmatra i opisuje. Potrebno je da terapeut bude svestan sebe kao slušaoca, i da se
suština nalazi u onome što pacijent saopštava u datom momentu. U drugom stepenu analize se
otkrivaju personalna značenja izgovorenog, dok se u trećem diferenciraju fenomeni Sveta - za -
drugog i Bića - za - sebe pacijenta. Ako terapija dovoljno dugo traje primena fenomenološkog
metoda završava se uvidom u egzistencijalni projekat klijenta, odnosno i terapeuta i klijenta vodi
otkriću. Uspešnost fenomenološke metode za posledicu često ima sledeću rečenicu klijenta:
“Pomogli ste mi da bolje razumem samoga sebe.”
Analiza snova, “vesnika egzistencije”, se vrši na osnovu individualizovane intencionalne
celine življenja onoga ko sanja. Cilj obrade snova je u otkrivanju napoznatih i nepristupačnih
mogućnosti postojanja.
U grupnoj terapiji se pored slobodnih asocijacija primenjuje buđenje osećanja
odgovornosti. Grupa se prekine u slobodnom asociranju i onda se pita neki od članova kako je na
njega delovao protekli deo seanse, pri čemu se biraju oni delovi seanse koji se odnose na ličnu
odgovornost pacijenta.
Takođe, u grupi se primenjuje tehnika prozivke gde se pacijent okrene lađima grupi i priča
o sebi. Na taj način se kod njega provocira doživljaj prolaznosti njegovog postojanja a očekuje se
pokretanje psihičkih snaga da svoj život preuzme u vlastite ruke.
Za potrebe individualne terapije se koriste različite tehnike, kao što je tehnika
egzistencijalnog šoka kada se od pacijenta traži da napiše epitaf za svoj nadgrobni spomenik, ona
spada u tehnike konfrotacije sa konačnošću postojanja.
Tehnika ispisivanja liste vrednosti na osnovu kojih bi pacijent nekome spasao život, se
sprovodi sa ciljem podsticanja doživljaja smislenosti postojanja.
Transkript
1. Prihvatanje smrti kod deteta

13
P: Sinoć sam pronašao mrtvu pčelu.
T: Da li je izgledala mrtvo?
P: Ubijena je. Neko je stao na nju i umrla je.
T: Umrla kao što ljudi umru?
P: Mrtva je ali ne kao kada ljudi umru. Ništa slično mrtvim ljudima.
T: Zar postoji razlika?
P: Ljudi umru i pčele umru. Ali njih stave u zemlju i više ne valjaju. Ljudi.
T: Ne valjaju?
P: Posle puno vremena ona će oživeti (pčela). Ali ne i čovek. Ne želim da pričam o tome.
T: Zašto?
P: Zato što imam dvoje živih deda.
T: Dvoje?
P: Jednog.
T: Šta se desilo sa drugim?
P: Umro je jako davno. Pre sto godina.
T: Da li ćeš i ti živeti dugo?
P: Sto godina.
T: I šta će biti onda?
P: Umreću možda.
T: Svi ljudi umru.
P: Da, moraću.
T: To je tužno.
P: Svejedno moram.
T: Moraš?
P: Naravno. Moj tata će umreti. To je tužno.
T: Zašto će umreti?
P: Nije bitno.
T: Ne želiš da pričaš o tome.
P: Žečim da vidim moju mamau sada.

14
T: Odvešću te do nje.
P: Znam gde se nalaze mrtvi ljudi. Na groblju. Moj stari deda je mrtav. Ne može da izađe.
T: Misliš, gde je sahranjen.
P: Ne može da izađe napolje. Nikada.

2. Prihvatanje odgovornosti

T: Ti si glavni izvor tvog sopstvenog iskustva, i stoga si potpuno odgovoran za sve što doživiš.
Kada to budeš shvatio, moraćeš da se odrekneš 90 posto sranja koje kontroliše tvoj život.
Razumeš, Henk?
P: Gledaj, (reče Henk, izgledajući prilično isfrustrirano), shvatam da sam odgovoran za sve što
radim. Vidim to. Ali ako sam opljačkan, nema šanse da prihvatim odgovornost za to što sam
opljačkan.
T: Ko je izvor tvog iskustva, Henk?
P: U ovom slučaju to bi bio pljačkaš.
T: Pljačkaš je kontrolisao tvoj um?
P: Moj um i moj novčanik. (Smeh).
T: Da li preuzimaš odgovornost što si tog jutra ustao iz kreveta?
P: Naravno.
T: Što si bio u toj ulici?
P: Da.
T: Što si video čoveka sa pištoljem u ruci?
P: Što sam ga video?
T: Da, zato što si video pljačkaša.
P: Da preuzmem odgovornost zato što sam ga video?
T: Da.
P: Pa, (reče Henk), svakako bih ga video.
T: Da u tom momentu nisi imao oči, uši, nos, čula dodira ne bi doživeo pljačkaša, zar ne?
P: Okej, shvatam.

15
T: Da si izabrao da ne riskiraš svoj život opirajući se tom čoveku i da si izabrao da mu daš svoj
novčanik?
P: Kada tip kaže daj mi pare, sa pištoljem u ruci, nema izbora.
T: Da li si izabrao da budeš na tom mestu u to vreme?
P: Da, ali nisam izabrao da se taj tip pojavi.
T: Video si ga, zar ne?
P: Naravno.
T: Preuzimaš odgovornost za to što si ga video?
P: Za to što sam ga video, da.
T: Onda shvati: Sve što doživiš ne postoji osim ako ga ti ne doživiš. Sve što živo biće doživi je
stvoreno isključivo od strane tog živog bića koje je samo izvor tog iskustva. Probudi se, Henk.

3. Pronalaženje smisla življenja

T: Šta mislite kada pogledate unazad na svoj život? Da li je bio vredan življenja?
P: Pa, Doktore, moram reći da sam imala dobar život. Život je lep zaista. I moram da se zahvalim
Bogu za to što mi je pružio: išla sam u pozorišta, išla sam na koncerte...
T: Pričate o nekim divnim iskustvima, ali svemu tome će biti kraj sada, zar ne?
P: (Zamišljeno). Zapravo, sada se sve završava...
T: Pa, da li sada misliš da sve te lepe stvari u tvom životu mogu biti uništene i poništene kada se
tvoj kraj približi?
P: (I dalje zamišljeno). Sve te divne stvari...
T: Ali reci mi: Da li misliš da iko može da poništi sreću, na primer, koju si doživela, da li iko
može da je izbriše?
P: (Postajući sve emotivnije uključena). Niko je ne može izbrisati.
T: Ili što si hrabro i iskreno patila: Da li iko može da ukloni to iz prošlosti gde si ostavila to, kao
takvo?
P: (Sada plačući). Niko ne može ukloniti! (Posle nekog vremena). Istina je, Zbog toliko toga sam
patila; ali sam isto pokušala da budem hrabra i postojana u primanju udaraca od života. Vidite,
Doktore, moju patnju doživljavam kao kaznu. Verujem u Boga.

16
T: Ali zar patnja ne može nekada da bude i izazov? Zar nije moguće da je Bog hteo da vidi kako
će se Anastasia snaći? I možda je morao da prizna: “Da, izvela je to tako hrabro“. I sada mi reci:
Da li iko može da oduzme takvo dostignuće i priznanje od sveta, draga Anastasia?
P: Sigurno da niko ne može!
T: Ono što se računa i vredi u životu je da se dostigne i ispuni nešto. I ovo je upravo šta si ti
uradila. Napravila si najbolje od svoje patnje. Postala si primer za naše pacijente zbog načina na
koji se suočavaš sa patnjom. Čestitam ti u ime ovog dostignuća, i takođe čestitam tvojim
cimerima koji mogu da svedoče ovakvom primeru.

17
Literatura
1. Erić, Lj. (2011). Psihoterapija. Novi Sad: Psihopolis.
2. Uzelac, M. (2009). Fenomenologija. Novi Sad: Veris.
3. Yalom, D. I. (1980). Existential Psychotherapy. United States of America.

Literatura sa interneta:
4.http://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/1728-seren-kjerkegor-o-egzistenciji-i-pojedincu.ht
ml
5. http://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/274-legenda-o-sizifu-%C4%8Dovek-apsurda.html
6. http://kif.filozofijainfo.com/
7. http://ulis.pulse.rs/apsurd-i-samoubistvo/
8. http://pulse.rs/polja-jagoda-zauvek-o-samoubistvu-i-lososima/

18