15.11.2008.

ELEKTRIČNI SVEMIR -
POTPUNO NOVO
TUMAČENJE SVEMIRA
(Prvi deo)
Priredila: Ivona Živković

Karakteristika svih do sada postavljenih teorija o

nastanku svemira je da nikada ništa nije moglo da se do
kraja objasni, a kamoli dokaže. Svako novo istraživanje
putem veštačkih satelita i još moćnijih teleskopa uvek bi
donelo novi podatak koji se nije uklapao u postojeće
teorije. Hablov teleksop, koji se nalazi u Zemljinoj orbiti i
do danas predstavlja najveće "zemaljsko oko" koje je u
stanju da prodre najdalje u vasionske dubine, svojim
otkrićima naučnike širom sveta samo iznova zbunjuje.
Nove “misteriozne” i “neobjašnjive pojave” uvek su tu da
neku postavljenu teroriju vrate na sam početak.
Verovali ili ne, ogromno znanje o svemiru za koje
verujemo da kao najnaprednija civilizacija imamo,
možda je potpuno pogrešno. Ako prihvatite bolnu istinu
da čovek zapravo nikada nije izašao van Zemljine orbite
i da to verovatno nikada i neće biti u stanju da učini, kao
što možda nikada nije spustio ni veštačku letilicu na
površinu Marsa ( o čemu takođe postoje analize
skeptičara), možda je teorija o električnom svemiru
zaista epohalan iskorak koji će potpuno promeniti naše
hvatanje sveta čiji smo deo.

Teorija o električnom svemiru zapravo počiva na

procesima koji su nam veoma bliski i jako dobro shvatljii.
Nema "misterije" i ljudskom umu nedokučivih procesa.
Razlog je više nego jednostavan: sve u svemiru , što
uključije i sve na Zemlji, stvoreno je i funkcioniše na
istom principu po istoj šemi. Procesi koji su stvorili sva
kosmička tela, galaksije, zvezde, komete, Zemlju,
Veneru, Mars ili Sunce..., deo su iste jedinstvene matrice
u čitavom svemiru. U istoj matrici stvoren je i život na
Zemlji kakav danas poznajemo.

Sa teorijom Električnog svemira na sasvim drugačiji

način se objašnjava poreklo brazda i kratera na
planetama kao što su Mars, Mesec ili Zemlja, klimatske
promene i uopšte meteorološki fenomeni, a mnogo je
logičnija i definicija kometa, koje su već hiljadama
godina prava “misterija”.
Teoriju električnog svemira danas najviše promovišu
Dejvid Talbot i Valas Tornhil u svojim knjigama: “Munje
Bogova” (Thunderbolts of the Gods) i “Električni svemir”.
Tu je i popularna knjiga Dejvida E. Skota “Električno
nebo”.

“Od najmanje čestice do najveće galaktičke formacije,

mreža električnog kola povezuje i objedinjuje prirodu,
organizujući galaksije, napajajuči zvezde, rađajuči
planete i naš svet, kontroliše klimu i pokreće biološke
organizme. Ne postoji izolovano ostrvo u električnom
svemiru“, zapisali su Talbot i Torhil.

Dakle, zaboravite na crne rupe, Veliki prasak, tamnu

materiju odnosno antimateriju, crvene zvezde
džinove i bele patuljke. Sve su to teorijske
izmišljotine. Glavna sila koja stvara SVE u kosmosu
je električna struja.

Osnovne teze u ovoj teoriji su: Sve u svemiru je nastalo

od električne energije; Zemlja, kao i sve druge planete,
je naelektrisano telo; Sunce ima električno polje i ono je
u interakcji sa ostalim planetama; Sunce se ne napaja
energijom iz neke unutrašnje “nuklearne furune” već
spolja električnom strujom koja teče duž rukavaca
Mlečnog puta; čak 99.9 posto svemira se sastoji od
plazme, gotovo savršeno provodljive sredine koja
pokazuje jake električne karakteristike i koje astronomi
gotovo uvek ignorišu; čitav svemir vrvi od naelektrisanih
čestica.
Mi živimo u električno pokretljivom univerzumu i to je
realnost koja se potvrđuje skoro svaki dan
“iznenađujućim” i “misterioznim otkrićima. Poslednje
otkriće je električni jonski stub (velika koncentracija
naelektrisanog gasa u jonosferi koji se proteže sve do
svemira) i koji je nedavno detektovan iznad Etiopije. Pre
nekoliko godina je sličan fenomen otkriven u SAD. Da
nije došlo do poremećaja u radu GPS sistema pitanje je
da li bi naučnici obratili pažnju na ovu pojavu. Verovatno
ne, kao što je nisu primećivali punih stotinu godina iako
je na to skrenuo pažnju norveški naučnik Kristijan
Birkeland još 1903. Ali funkcionisanje GPS-a je moćnim
vojnim stratezima danas veoma važno. Tako je i teorija o
električnom svemiru konačno otvorila sebi put do
javnosti.

ČITAV SVEMIR JE PLAZMA

Plazma se često smatra posebnim stanjem materije za

razliku od nama poznatih i bliskih stanja kao što su
čvrsta materija, tečnosti i gasovi. Ali, ukoliko bi se atomi
još više zagrevali došlo bi do njihovog cepanja i
odvajanja elektrona i protona od jezgra. Tako bi nastali
slobodni naelektrisani joni i elektroni. Ovakvo stanje u
kome se slobodno kreću pozitivne i negativne čestice
naziva se plazmom i to se smatra četvrtim stanjem
materije. Zapravo je to prvo, fundamentalno stanje
materije.
Električna sila između različito naelektrisanih jona su
redovi magnitude jači od bilo koje mehaničke sile, čak i
one koja proizvodi gravitaciju. Ogoljena električna snaga
je 39. red magnitude (jedna hiljada milijardi milijardi
milijardi milijardi) puta jača og gravitacije.
Plazma prožima čitav svemir i u njoj se nalazi i naša
galaksija Mlečni put i Sunčev sistem. Oblak čestica koji
stvara solarni vetar je plazma. Naš čitav Mlečni put
sastoji se prevashodno od plazme. U stvari 99% čitavog
svemira je plazma, tvrde Talbot i Tornhil.
Slobodno naelektrisanje čini plazmu veoma provodljivom
za električnu struju koja stvara elektromagnetno polje, a
ono opet generiše električnu struju. Magnetnih polja ima
svuda u svemiru čak i u “praznom” međugalaktičkom
prostoru. A magnetna polja ne mogu postojati bez
električne struje.

U ovakvim magnetnim polju stvaraju se snopovi čestica,

širok spektar radijacije (radio talasi, svetlost,
mikrotalasI, X-zraci, gama i sinhrotronske radijacije).
Upravo sve to postoji u svemiru. Električna struja stvara i
posebne ćelijske regione plazme sa sličnim osobinama,
na primer, magnetosferu i međuplanetarnu sredinu.
Dakle, plazma se sama organizuje. I to je njeno
osnovno svojstvo.

Plazma tipično uzima oblik neutralnog gasa (jonizovan

gas) koji se pojavljuje negde kao gasni oblak ili
naelektrisani snop jona (kao iznad Etiopije nedavno), ali
može uključiti i prašinu i trunje i to se naziva
“prašnjavom plazmom”.
“U električnim poimanjima, naelektrisane čestice nisu
ograničene standardnom kinetikom gasa. U stvari, u
plazmi mi često vidimo naelektrisane čestice
ubrzane do blizu brzine svetlosti”, objašnjavaju
Talbot i Tornhil.
Vidljivi deo svemira se sastoji skoro potpuno od
električno aktivne plazme i ona je ta koja stvara zvezde,
galaksije, planete, komete...

Električna struja u plazmi.

Plazma je prvi put u laboratoriji napravljena u tubi za

električno pražnjenje (Kruksovoj tubi), i tako ju je opisao
ser Vilijam Kruks još 1879. On je ovo stanje nazvao
“radiantna materija”. Termin "plazma" je prvi upotrebio
Nobelov laureat Irving Langmuir 1928. kako bi opisao
ponašanje prostora koji izgleda kao da je živ, jer u
prisustvu električne struje i magnetnog polja, on
pokazuje osobine samoorganizujućeg polja koje se
u formi jonizovanog gasa koncentriše u vidu oblaka
ili visokih stubova, kao iznad Etiopije.
Plazma ima tri pojavna stanja odnosno tri različita načina
funkcionisanje (modusa)
1. TAMAN STRUJNI MODUS: Ovde je jačina električne
struje (protok naelektrisanih čestica) kroz plazmu jako
mali i plazma ne svetli. U ovom modusu ona je suštinski
nevidljiva i ne bi smo ni znali da je plazma, ukoliko ne bi
izmerili njenu električnu aktivnost osetljivim mernim
instrumentima.
Magnetosfere planeta Sunčevog sistema danas su
primer funkcionisanja plazme u tamnom strujnom modu.
Jonosfera Zemlje je primer plazme koja ne emituje
vidljivo svetlo.

2. NORMALAN SVETLEĆI MODUS: Ovde je jačina

električne struje (protok naelektrisanih čestica) znatan i
čitava plazma u tom regionu svetli. Jačina svetla zavisi
od jačine struje u plazmi. Primeri ovakvog rada plazme
su Sunčeva korona, pojava fluorescentnog svetla, kao i
vidljive galaktičke magline (nebule) koje stvara
“prašnjava plazma”.
U plazmi se formiraju električne niti. Sunčeva korona
pokazuje da je toplota Sunca u njoj veća nego u jezgru.
3. LUČNI MODUS: Jačina električne struje u plazmi je
ovde izuzetno jaka. Plazma emituje sjaj na širokom
spektru, a struja teži ka formiranju strujnih vlakana.
Primeri ovog načina rada su munje, Sunčeva fotosfera,
kao i električni luk u mašini za varenje.

Desno,
Birkelandove struje stalno izbijaju sa Sunca.
U sva tri načina rada plazme emituju merljivu
elektromagnetnu radijaciju (radio frekventni šum). U bilo
koje vreme strujna gustina (Amper na kvadratni metar)
postoji u plazmi i određuje koji je način rada u njoj
operativan. Atomska struktura gasa koji postaje
jonizivana forma plazme odlučujući je faktor za ovo.
Plazma reaguje veoma jako u odnosu na
elektromagnetne sile i dominantna je snaga u
mnogim kosmičkim plazmama - na zvezdanim
površinama, aktivnim galaktičkim jezgrima, aktivna
je između planeta i između zvezda i među
galaksijama. Tako su sve ove kosmičke tvorevine
povezane – preko svojih plazmi odnosno struje koju
sve one provode. I ljudski organizam je u ovom
strujnom kolu u tačno određenom strujnom balansu.
Svaka ćelija (svaki molekul) u našem organizmu zato
vibrira, a poremećaj u vibracijama i njihovom odnosu je
bolest.
Jedan od pionira ove teorije, Kristijan Birkeland, tako je
još 1903. primetio da su aurore (polarna svetlost koju
ponekad vidimo na Zemlji) deo električne razmene
između Zemlje i Sunca.
Birkeland je otkrio putanje električne struje koja se
uvijala kao vadičep za flaše. Nekad su ti izuvijani oblici
vidljivi nekad nisu. To zavisi od jačine struje tj. gustine
naelektrisanih čestica koje prenosi plazma. Danas se ti
potoci jona i elektrona nazivaju Birkelandove struje.

Aurore.
Veruje sa da su mnoge drevne priče o misterioznim
pojavama duhova i vila koje su prerasle u mitove primeri
Birkelandovih struja u gornjim slojevima Zemljine
atmosfere.
Antička priča kaže da se i samom caru Konstantinu pre
sedamnaest vekova na nabu prikazao krst. Možemo
samo nagađati da li je to bila izmišljotina ili strujna
svetleća formacija slučajno u obliku krsta, takođe
poznatog još starim Egipćanima (ank) koji su sa njime
uspostaljali vezu sa nebesima.

Danas je čitava Zemlja pod refleksijom veštačkog

osvetljenja u hiljadama gradova širom sveta, pa se
strujni efekti na noćnom nebu i ne vide golim okom.
Ali, čitav dvadeseti vek robovao je tradicionalnoj dogmi u
astronomiji koja je počivala na nekim već postavljenim i
opšteprihvaćenim postulatima, koje je odobrila i katolička
crkva, a nametala ih američka istraživanja na čelu sa
NASA, pa su tako naučnici unapred usmereni da
razmišljaju u određenom pravcu, uopšte ne uzimajući u
obzir prostiranje električne struje kroz svemir.

Tek kada su veštački sateliti, u drugoj polovini 20. veka

dospevali u sve većem broju u Zemljinu orbitu, otkriveno
je postojanje strujanja naelektrisanih čestica koje su
dolazile sa Sunca i ulazile u gornje slojeve Zemljine
atmosfere (jonosferu) praveći aurore.
Sve do tada se verovalo da je Zemljina magnetosfera
kao neprobojni omotač koji brani Zemlju od udara
Sunčevih vetrova (čestica) i tako proizvodi efekat aurora.
Ali, Zemljina atmosfera pomalo “curi”. Skoro svake
sekunde na Zemlji negde sevne munja. Upravo uticaj
svemirskih struja utiče i na meteorološke i klimatske
promene. Neprestanu električnu aktivnost Zemlje u
interakciji sa svemirom mi ne primećujemo, pa verujemo
da su mnogi fenomeni na koje smo navikli (munje,
orkani, poplave, El Ninjo struje, zemljotresi) posledica
određenih promena u atmosferskom pritisku nastalih
zagrevanjem vazduha odozdo ili tektonskih pomeranja
usled okretanja Zemlje i pomeranja tektonskih ploča.
Teoretičari električnog svemira , međutim, tvrde da su to
sve posledice električnih pražnjenja koja nastaju u
gornjim slojevima atmosfere, “curenjem” zemljinog
izolatora (atmosfere) kao posledica električne interakcije
planetarnih plazmi.
Pitanje je za neke i da li se Zemlja zaista okreće? Ali, o
ovome drugom prilikom.
Izolatori su nevidljive granice između plazmi i sve
plazme su odvojene “duplim slojevima”. I to je jedna od
najvažnijih karakteristika bilo koje električne plazme -
njeno svojstvo da se samoorganizuje što znači da se
električno izoluje jedan region od drugog.

“Dupli sloj” je struktura u plazmi koja se sastoji od dva

paralelna sloja sa suprotnim električnim nabojem. Tako
plazma na jednoj strani “duplog sloja” (u
eksperimentalnom laboratorijskom ambijentu to je strana
prema anodi) ima približno isti napon kao anoda. Plazma
na strani katode će imati suštnski isti napon kao katoda.
Dve polovine plazme su tako električno izolovane jedan
od druge. U astronomskim merilima debljina ovog
duplog sloja se meri hiljadama kilometara. Dupli sloj
praktično razdvaja dve plazme različitih osobina
(Sunčeva plazma, Venerina plazma, Zemljina plazma...)
Zbog naelektrisanja na jednoj strani granice nema
elektrostatičke sile od čestica sa druge strane, a ukupna
električna struja, kroz plazmu je ista. U “duplom sloju” se
nalazi najjače električno polje.

Tabelarni prikaz izmerenog naboja pokazuje jako

električno polje i odgovarajuće oštre promene u naponu
(električnom potencijalu) preko duplog sloja. Joni i
elektroni koji uđu u dupli sloj se ubrzavaju, smanjuju
brzinu ili se odbijaju od električnog polja.
Ukoliko se strani predmet ubaci u plazmu, oko njega će
se odmah formirati dupli sloj i štitiće ga od glavne
plasme. Ovaj efekat naučnicima predstavlja problem da
bi u plazmu stavili osetljivu sondu kako bi izmerili
električni potencijal na određenoj lokaciji. Ovo je poznata
karakteristika plazme.

Skoro je nemoguće poslati letilicu sa Zemlje da izmeri

napon Sunčeve plazme u nekoj tački. Napon je relativna
mera ( kao i brzina) i letilica koja bi otišla u neko polje
imala bi isti napon kao onaj na Zemlji. Kako bi prodirala
kroz Zemljinu plazmosferu i ulazila u Sunčevu plazmu
polako bi akumulirala naelektrisanje i tako promenila
napon. Naučnici su ipak teorijski razradili nekoliko
metoda da ovo merenje ipak obave.

KAD SE BOGOVI KOCKAJU

Sunčev sistem je deo Sunčeve plazme gde kao u

posebnom moru “plivaju” Sunce i nama poznate planete
sa svojim mesecima. Ovaj prostor se proteže sve do
onoga što se naziva Heliopausa – gde se nalazi “dupli
sloj” Sunčevog sistema koji odvaja Sunčevu plazmu od
napona plazme koja ispunjava rukavce galaksije Mlečni
put.

Sunce povremeno izbaci (“ispljune”) iz svoje korone

naelektrisane čestice (coronal mass ejections – CME)
koje u plazmi formiraju struju, koja svetli i uvija se. Kada
ove čestice stignu do Zemljine plazme (jonosfere) koja je
u tamnom modusu, čestice one zasvetle i vidimo
poznate aurore – u svom izuvijanom obliku.
U istoriji Sunčevog sistema naelektrisanje ove plazme se
menjalo. Sa tom promenom dešavale su se i promene
električnih stanja na planetama, što je povlačilo i
promene orbita. To može da znači da se planete nisu
uvek nalazile u danas poznatom rasporedu.

Neki naučnici ove promene duhovito prikazuju kao da se

Bogovi igraju bacanjem kockica. U tom kockanju
pojedine planete (danas je to Zemlja) izvuku određeno
vreme bolju poziciju od drugih. Danas je izvesno da je
zbog ove dobre pozicije Zemlja razvila, opet uz pomoć
električne struje, život kakav poznajemo. Na žalost, ova
kockanja se dešavaju u određenim periodima i pitanje je
kako će Sunčev sistem izgledati u sledećem “kockanju” i
gde će se tada naći Zemlja.Takođe, nije poznato koji su
to vremenski periodi kada dolazi do ovog “kockanja”.

OŽILJCI I OPEKOTINE NA PLANETAMA USLED

DELOVANJA STRUJE

Bliska približavanja planeta u ovim promenama mogu

dovesti do stvaranja električnog luka između njih i
njihovih satelita (meseca). Danas smo zahvljujući
moćnim teleskopima i satelitskim snimcima u stanju da
vidimo strahovito velike brazde i kratere na Marsu,
Mesecu, Jupiterovom satelitu Io, kao i Saturnovom
Enceladusu. I Venera ima tragove električnog
oblikovanja, a postoje i na Zemlji. Najveća brazda je
Veliki Kanjon u SAD kao i veliki krater.
Dugo se verovalo da su čuveni Marsovi krateri i kanali
posledica udara meteora odnosno erozije usled otapanja
ledenih kapa. Ranije se za ove kanale čak verovalo da
su ih kopali Marsovci. Ali, teoretičari električnog svemira
vide izbrazdanu površinu Marsa kao ožiljke od strujnih
opekotina usled masivnih električnih pražnjenja.

Talbot i Tornhil pažljivo su analizirali fotografije

Marsovog kanjona nazvanog Valles Marineris. Kamenje i
krš koji su rasuti unaololo duž čitavog pejzaža Marsa su
najverovatnije tragovi velikog mrvljenja iz ove velike
iskopine. Veličina brazde je impozantna. Veliki Kanjon u
Arizoni (SAD) bi bio samo mali delić Marsove brazde.
 Veliki “meteorski” krater u Arizoni i Veliki Kanjon. Koja
sila je mogla ovo da izbrazda? Električna struja je to
sigurno mogla.
Inače, među naučnicima u SAD i dalje traje rasprava
kakav je stvarno mogao biti proces koji je načinio Veliki
kanjon u Arizoni. Na postoji evidencija gde je nestalo
zemljište iz kanjona. Ne postoji rečna delta. Reka
Kolorado koja danas protiče kroz kanjon bi morala da
teče uzvodno da bi ona bila kreator kanjona. Takođe, ne
postoji dokaz da je negde pao meteorit, koji je formirao
“meteorski krater” takođe u Arizoni.

Jedan od razloga da se veruje da je krater iskopan

električnim delovanjem karakteristično uslojavanje
razorenog materijala nakon ovog događaja. Rotirajući
električni luk koji je izazvao krater delovao je upravo od
površine prodirući kroz slojeve zemlje u dubini. Materijal
različitih slojeva je rasut na širokom područiju. Čak i
teoretičari meteorskog udara potvrđuju da su ove
izbaćčene naslage poređane redosledom suprotnim od
redosleda u kom su bili u ležištu stena.

Zanimljivo je da se ignoriše i postojanje više vijugavih

brazda u najbližoj okolini kratera, za koje niko nije dao
objašnjenje. Najupečatljiviji je , ipak, sasvim vidljivi
fulgurit, trag koji ostaje u pesku nakon udara groma. On
se nalazi u “meteorskom” karteru, ali nikada nije
pomenut u standardnoj literaturi o nastanku ovog
kratera.
Da li je onda najprihvatljivije rešenje da je i ovaj kanjon
sa kraterom nastao delovanjem električnog luka?

(Drugi deo)

SVE OLUJE DOLAZE IZ SVEMIRA

Zemlja je naelektrisano telo koje se kreće u plazmi. Mi
živimo u balansu sa Zemljinim električnim poljem i zato
to ne primećujemo. Mnoge električne varnice koje
Zemlja proizvodi prolaze neopaženo jer živimo sa njima
tako dugo da mislimo da znamo sve o njihovom
nastanku. A mnogi meteorološki fenomeni su vođeni
električnom strujom i posledica su stalnog
prilagođavanja električnog polja koje okružuje Zemlju sa
Sunčevim električnim poljem.
Nekoliko dramatičnih električnih pražnjenja na Zemlji
koja su se odigrala u skorije vreme pokazuju tragove koji
su veoma slični (samo manjeg obima) sa onim što se
može videti na površini Marsa.
Na primer, na Floridi 1949. godine, u Bejkeru, grom je
udario u bejzbol teren za vreme utakmice i ubio 3 igrača
i povredio još 50 ljudi. Brazda na terenu bila je dugačka
128 metara.
Teorija električnog svemira daje do sada i
najprihvatljivije rešenje za “misteriozne” i zastrašujuće
peščane oluje koje se povremeno događaju na Marsu, i
još zbunjuju naučnike.
Naime, kada je 1971. veštački satelit “Mariner 9” ,
navodno, stigao u orbitu Marsa naučnici su mogli da vide
da na čitavoj površini planete besni takva peščana oluja
da je samo vrh ogromnog planinskog kompleksa
Olimpus Mons, provirivao kroz oblake koji su u
potpunosti prekrili planetu, podsećaju Talbot i Tornhil.
Ovo je decenijama za naučnike predstavljalo zagonetku.
Kako može u atmosferi koja ima gustinu samo 1 posto
Zemljine gustine da se podigne takva količina prašine sa
tla i to do visine od 64 kilometra?
Krajem juna 2001. preko Hablovog teleskopa (koji se
nalazi u Zemljinoj orbiti) primećene su prve naznake
formiranja peščane oluje u malom regionu “Hellas Basin”
na Marsu. Nekoliko dana oluja se pojačavala i slabila.
Onda je došlo do snažne olujne eksplozije i pešačana
masa se uskovitlala iz Helas Basena ka severu i istoku.
Za samo nekoliko nedelja čitava planeta je bila
obavijena peščanom olujom koja se nije smirivala sve do
oktobra. Za naučnike je ostala prava misterija šta je
vetrovima na Marsu davalo takvo ubrzanje da se kreću,
kroz prostor koji je skoro kao vakuum, brzinom od čak
400 kilometara na sat.

Veštački satelit “Global Surveyor” (navodno je bio u

Marsovoj orbiti) pomoću termalnog emisionog
spektrometra izmerio je toplotne efekte koji su išli sa
olujom. Tako je otkriveno da kada su oblaci prašine
počeli da okružuju čitavu planetu, temperatura je skočila
čak za 40 stepeni Celzijusovih. To se smatra “trenutnim
globalnim otopljavanjem” i ovaj fenomen uveliko
zbunjuje meteorologe.

Predeo Helas
Basena pre i za vreme oluje.
Talbot i Tornhil kažu da je ovde bio prisutan fenomen
strujnog kretanja između planeta.
Pomenuta oluja na Marsu 2001. dogodila se ne samo
kada je Mars bio najbliži Suncu (naučnicima je već
poznato da se tada događaju Marsove oluje) već je bio i
najbliži Zemlji (svakih 12 godina).
U to vreme njegova plazma je iritirana takozvanim
“koricama” Zemljine plazme ili magnetosferom, koje su
uspostavile privremenu električnu vezu između Zemlje i
Marsa za prenos naelektrisanja. Čini se da je Mars tada
reagovao izlivom atmosferskog pražnjenja pri čemu su
električne struje iz Marsove jonosfere velikom brzinom
podigle vetar u gornjim slojevima Marsove atmosfere.

Dakle, pokretačka sila za oluju na Marsu je išla iz

svemira. Isto se događa i na Zemlji prilikom oluja, tvrde
ovi teoretičari.

Čist napon na Zemlji na nivou mora je oko 100 volti po

metru. U standardnoj meteorologiji smatra se da je to
električna snaga oluje koja opterećuje jonosferu i dolazi
do električnog pražnjenja (sevanja). Ali, u konceptu
električnog svemira stvari su obrnute u smislu uzroka i
posledice. Da nema Zemljinog električnog polja, ne bi
bilo oluje. Po toj analogiji, pošto na Marsu nema
atmosfere da optereti jonosferu, ne bi ni moglo da bude
oluje. Ali, je očigledno ima. Na Marsu električni efekti će
se dostići direktno od jonosfere ka površini s tim što
nema olakšanja u naponu u vidu formiranja oblaka i
sevanja koje vidimo na Zemlji.
Dakle, sve vremenske nepogode, kao i klimatske
promene na Zemlji samo su posledica električnih
promena u svemiru. I to je fenomen koji se javlja u
određenim vremenskim periodima. Zato je danas
tvrdnja o predstojećim klimatskim promenama na
Zemlji koje su, navodno, posledica industrijskog
zagađivanja i prevelike ljudske populacije –
najobičnija obmana. Istina je da će globalnog
otopljavanja ili zaleđivanja biti, ali ono će biti isključivo
posledica strujnog delovanja na Zemljinu plazmu iz
svemira.

Očito je da današnja globalna oligarhija to zna i želi na

svemu ovome da na neki način profitira, stavljajući pod
svoju kontrolu razvitak industrije i tehnologije na čitavoj
planeti, sve pod izgovorom zaštite planete od klimatskih
promena. Stvarna zaštita zapravo i ne postoji.

Zemljin izolator u jonosferi može i da “procuri” i tada do

površine stižu munje i loptaste munje..Struja završava u
zemlji kao kondenzatoru.
“Za razliku od radijantne energije sa Sunca, električna
energija se može akumulirati u “planetarnom
kondenzatoru” neko vreme, sa potencijalom za
planetanim prekrajanjem događaja kada je atmosfera
konačno “posustala” i počinje masivno pražnjenje”, tvrde
na jednom mestu Talbot i Tornhil.

Koliki je taj “planetarni kondenzator”? Može li se njime

upravljati tako da čovek bude taj koji će na ovaj način
električnu energiju iz svemira skupljati, a onda je po volji
ispuštati i koristiti?

Nije li upravo to Nikola Tesla planirao da radi sa svojim

tornjem Vordenklif i svojim kalemom? Kako se danas
sve više razotkrivaju detalji njegovih eksperimenata sa
munjama, dolazimo upravo do toga da je on skupljao
električnu energiju prilikom sevanja munja i sprovodio je
u Zemlju kao kondenzator. On je ovo praktično
demonstrirao pre 80 godina. Količina energije koju je
tako akumulirao je bila zastrašujuća. Kada je u jednom
trenutku otpustio u “tankom mlazu” ka Severnom polu,
kako bi svom poznaniku admiralu Robertu Piriju, koji je
tada bio u jednoj medijski veoma praćenoj ekspediciji na
Grenlandu, pokazao moć bežičnog prenosa energije,
veruje se da je greškom došlo do žestokog električnog
pražnjnja iznad Sibira i ono je išlo kroz Zemlju. Ovaj
efekat je zabeležen kao misteriozna i zastrašujuća
Tunguska eksplozija (1908.) Naravno, nikada nije
otkriveno šta je proizvelo ovu masivnu eksploziju,
nikakav krater nije pronađen, kao ni ostaci nekog
meteora. Danas se sve više Teslino ime vezuje za ovaj
događaj, pri čemu je neporecivo došlo do ogromnog
oslobađanja energije uz strahovit svetlosni bljesak.
 Tesla je znao i kako da pomoću posebno
konstruisanog prijemnika prikupi električnu energiju iz
jonosfere (Zemljine plazme koja je tada nazivana eter) i
upotrebi je kao pogonsko gorivo za automobil. Teslin
auto na kosmičku energiju je 1930. bio veoma uspešno
izveden eksperiment, o čemu je posvedočio i njegov
sestrić Savo Kosanović koji se sa njim, navodno, vozio.

Teslin toranj Vordenklif na

Long Ajlendu.
“Tesla je već ranije proučavao stanje naelektrisanih
čestica u čvrsto nabijenom vrtlogu jonosfere. Snaga koja
se ispoljavala u blizini takve vrtložne eterične
konstrukcije bila je ogromna, a eterska težina održavala
je izvanrednu stabilnost. U takvu konstrukciju
postavljena kristalna rešetka stvorila bi električni napon.
Sa izvesnim metalnim rešetkama unutar-atomsko polje
energije, koje bi se tada stvaralo, bilo je neizmerno.
Trebalo je energiju samo pokupiti”, zapiso je Geri
Vasilatos u svojoj knjizi : "Tajne tehnologije hladnog rata
- projekat Haarp i dalje".
I Tesla je to uspeo. Svoja razmišljanja temeljio je upravo
na saznanju da je električna energija svuda oko nas i što
je shvatio jednostavno posmatrajući munje kako paraju
kroz nebo. Odakle su dolazile? Nesumnjivo iz svemira.
Hvatanje kosmičke električne energije i njeno praktično
iskorišćavanje bio je njegov rad. Ali, želja za profitom
tada (i danas ) vodećih kapitalista odvela je čitavo
čovečanstvo na stranputicu učinivši nas zavisnim od
prljavih energenata kao što su nafta i ugalj.
Ostavljam vama čitaocima da zamislite kako bi danas
izgledale gradske ulice, kakvi automobili bi se njima
kretali, kakve bi letilice bile u vazduhu i kakvi bi bili naši
životi da je čitava nauka išla ka kroćenju nepresušne
svemirske električne energije - potpuno besplatne i
dovoljne za sve.
Da li je to bio razlog da se ovi njegovi eksperimenti
sabotiraju i otkrića zataškaju? Da li je to razlog da se i
posle toliko godina i naučnih istraživanja svemira
njegova električna priroda ignoriše?
Pumpanjem elektriciteta u zemlju mogu se proizvesti i
zemljotresi, kao i vulkani. Obe pojave prate ili im
prethodi električni sjaj koji se manifestuje i atmosferskim
smetnjama u radiofrekvencijama. Vulkani su često
praćeni obilnim količinama svetla.

ZVEZDE

Teorija električnog svemira kaže i da se u preseku

galaktičkih strujnih vlakana u prašnjavim delovima
plazme stvaraju zvezde.

Elektricitet nastavlja da napaja zvezde energijom u vidu

sjaja koji ona ispušta, što se odnosi i na Sunce. Da
zvezde imaju spoljni izvor energije zaključuje se jer
temperatura Sunca raste iznad fotosfere, da bi u koroni
dostigla i 2 miliona stepeni. Dakle, energija Sunca ne
dolazi iz njegovog jezgra kako se to do sada verovalo.
“Moćna povratna sprega plazme održava ispuštanje
vidljive solarne radijacije postojanom dok promene u
snazi unete energije pokazuju poznate sunčeve pege”,
objašnjavaju Talbot i Tornhil.

Sve zvezde poseduju i slabo električno polje izvan

korone.
Kako se naelektrisane čestice solarnog vetra udaljavaju
od Sunca, one se ubrzavaju zbog Sunčevog električnog
polja.

Veličina zvezde i njena boja su određene električno i

mogu se iznenada promeniti. Nove i Supernove su
ekplozivni odgovori zvezde na snagu električnih talasa u
njihovom galaktičkom polju odnosno galaktičkoj plazmi.

KADA SE SUDARE PLANETNI “REPOVI”

Svaka planeta ima oko sebe i poseban omotač u plazmi
nalik na korice i to je, takođe, dobro poznat električni
fenomen. Veličina i oblik su određeni razlikom između
električnog potencijala (napona) planete i okolne
Sunčeve plazme. “Korice planeta” imaju oblik suze koja
na jednom kraju ima “rep” okrenut suprotno od Sunca.
Granica “korica” je pomenuti “dupli sloj” i on odvaja
plazmu planete od Sunčeve plazme. I “korice” planeta su
interaktivne, posebno kada se planete nađu blizu jedna
druge.
Planetne “korice” Venere su izuzetno dugačke, skoro da
dodiruju Zemljine. Jupiterove “korice” imaju isti
interaktivan odnos sa Saturnom.

Ovi planetni “repovi” su danas svi u tamnom modu, kao i

“korice”. Ali, da li je uvek bilo tako? Postoje drevne
zabeleške da su nekada ljudi gledali kako Venera ima
“plamteći” rep i plamenu “uvijenu kosu”. Da li je tada
plazma ove planete bila delom u sijajućem modusu ili se
čak formirao strujni luk? U poznatom delu Imanuela
Velikovskog “Sudar Svetova” iz 1950. opisuje se kako je
bliski kontakt Venere i Zemlje proizveo veliku kataklizmu
opisanu u Bibliji kao Veliki potop.

U slučaju da je došlo do sudara “repova” ove dve

planete, što je savim moguće, posledice bi svakako bile
kataklizmične za obe planete.

Električna pražnjenja na Jupiteru i Saturnu snimljena

Hablovim teleskopom su očigledna.

KOMETE
Najzad, teorija električnog svemira do sada
najupačatljivije definiše pojavu kometa. Talbot i Tornhil
ih vide kao negativno naelektrisana tela koja se kreću
ekliptičnim orbitama kroz zaobljeno električno polje
Sunca (najpozitivnije naelektrisan objekat u Sunčevom
sistemu). Najvidljivije su komete koje najviše vremena
provedu u spoljnjim regionima Sunčevog sistema gde
dostižu jako negativno naelektrisanje. Kako jure prema
Suncu, kreću se ka više pozitivno nelektrisanom
okruženju pa se nukleus komete još više elektriše i
nastaje električno pražnjenje. Tako nastaje električni luk
koji stvara mlaznice prašine i jona i mi vidimo (ako nam
se ukaže prilika za života) blistavu glavu i rep komete.

I jezgro
komete ima kratere.

Teorija o tome da su komete samo “prljave ledene

gromade” koje su se formirale od gasa u delekim
zaleđenim prostoriam svemira, a onda kako se
približavaju Suncu nešto leda ispari pa se od tog gasa
formira svetleća glava sa izduženim repom, ima previše
nedostataka. Najnovija saznanja o kometama upravo
pobijaju navadeno. Najveće iznenađenje je počelo 1986.
sa otkrićem negativno naelektrisanih jona u repu
Halejeve komete, što znači da tu postoji električna
aktivnost. Ova kometa je blještala i dok je bila i u
“dubokom zamrznutom” prostoru iza orbite Saturna.

Takođe, nema nikakvog dokaza o postojanju vode niti na

jednoj kometi.

Danas se zna da su komete čvrste stene sa suvom

površinom koja ima i kratere i ožiljke nastale verovatno
delovanjem električnog luka.

Zbog jake naelektrisanosti kometa može pokupiti

izvesnu količinu hidrogena sa Sunca, a koja može biti
veća od mase kometinog jezgra. Zna se danas i da
komete emituju X-zrake kao i da dostižu toplotu od čak 2
miliona stepeni Celzijusovih . S obzirom na erodiranost
površine jezgra delovanjem elektičnog luka, one ne bi
mogle opstati milijardama godina, koliko se ranije
verovalo da su stare. Talbot i Tornhil tvrde da su mnoge
komete stvorene u nekim katastrofičnim
međuplanetarnim događanjima pre samo nekoliko
hiljada godina.

SATURN
Na najnovijim snimcima Saturnovih prstenova jasno se
uočavaju tamni oblici poput zubaca munje. Upravo ta
karaktersitika teoretičarima električnog svemira govori
da je u pitanju delovanje električne struje. Drugi naučnici
to tumače kao mikroskopska vlakna koja su posotala
naelektrisna i tako lebde u ravni sa prstenovima. Zna se
i da je u određenom segnemtu došlo do preplitanja i
uvijanja prstenova. Ako su prstenovi uvijeni, nije li to
znak formiranih Birkelandovih struja?

Najzanimljivije je, ipak, pitanje zašto se u naučnim

krugovima već decenijama ignoriše električni fenoman u
svemiru, iako se za njega znalo? Da li nekom velikom
autoritetu ipak ne odgovara da ljudi znaju istinu o
procesima u svemiru, što uključuje i poreklo života na
Zemlji?
Da li se danas generacije naučnika namerno usmeravaju
na jedno teško shvatljivo tumačenje svemira kako ga
plasira izvesni Stiven Houking, već 40 godina potpuno
paralizovan čovek, koji zbog toga, logično i ne može ni
sa kim da vodi naučne rasprave. Baš kao što ih ni
Ajnštajn nikada nije vodio već ih je vešto izbegavao
krijući se iza onih koji su mu pravili publicitet i "naučno"
ime. Da li je "genijalni" Stiven Houking samo namerno
izmišljen lik sa ciljem da se milioni ljudi na svetu
obmanjuju i da im se nametne intelektualna
primemčivost za prihvatanje svega što im se servira kao
"naučna teorija" i što dolazi sa "razvijenog" Zapada?
Meni to deluje kao teška sprdnja iza koje , verovatno,
stoje jezuitski mozgovi koji inače i kontrolišu rad NASA-
e.

Paralizovani Houking u
avionu za simulaciju bestežinskog stanja. Čemu i kome
služi ovakva predstava?
Američki institut za fiziku je tek nedavno objavio da će
prihvatiti teoriju Električnog svemira kao polje naučnog
istraživanja. To se, na žalost, čini sa najmanje 80 godina
zakašnjenja. Zataškani eksperimenti Nikole Tesle
najbolji su dokaz da nekome na ovoj planeti više
odgovara "nauka" koja počiva na lažnim osnovama.
Prava istina rezervisana je samo za uski krug
"Prosvetljenih".
(Tekst je u nešto kraćoj verziji objavljen u listu "Tabloid" ,
od 13.11.2008.).
PRINTED IN PDF By Broj Jedan

http://zvezdan.serbianforum.info/