1.

КАТИХЕЗА:
1.Ова катихеза је посвећена крштаванима у Јерусалиму. Одмах на почетку Св. Кирило
говори да просветљени (крштавани) треба да ИСТРАЈУ НА ДОБРОМ ПУТУ. Јер ће бити
носиоци вере. Цео је увод прожет радошћу због новокрштаваних.
2.Потом се говори о крштењзм да се новокрштавани ослобађају од греха и постају достојни
носиови Небеског Царства. Крштавани постају достојни за причешће и они тиме задобијају
живот. Они које се нису крстили они ће стајати Богу са леве стране (док крштени са десне).
3.Благодат се не може искушати (искушавати), а потом писац говори против лицемерства,
а да они који нелицемерно приступају, Господ ће им дати благодат. 4.Крштавањем
оглашени постају верни, и онда могу да постану део свете заједнице (која је описана као
чокот лозе). Вера мора да даје плод добар, да не би завршили као смоква која не даје
плодове.
5.Исповест је важна и треба да се исповеда у време погодно (у току поста) и да се у дан
спасења (недеља) прими небеско благо (причешће). У току четрдесетодневног поста, треба
човек да се окрене својој души, а не да се бави светским питањима, већ да се трудимо у
врлинама. „Опроштај греха се даје свима подједнако, а заједништво Духа се даје сагласно
вери сваког“. 6.Потом писац говори о опраштању ближњима и да се у току поста чита Св.
Писмо.

2.КАТИХЕЗА:
1.Ова катихеза говори о опраштању греха и противнику (ђаволу). Грех је најтежа болест
душе, и грех је продукт човекове слободе. Потом Кирило даје примере из Св. Писма у
којима се види да је Бог створио човека доброг, а опет са друге стране човек је способан да
чини и зло, по слободном избору. За грех постоји лек, а то је покајање, јер покајањем човек
одбацује грех.
2.Грех не долази од споља већ је унутар човека, није само човек узрочник греха, већ је то и
ђаво. Ђаво може само да подстиче, али он не може да овлада онима који му се не покоравају.
Грех може кроз похотну помисао да се укорени унутар човековог ума. Верници често
западају у замку да на њих помисао неће утицати, па због тога помисао мора да се разбија
док је још у почетку.
4.Ђаво је зачетник греха, он од почетка греши, али не по природи већ по слободном избору.
Ђаво је прво био архангел, па потом ђаво (клеветник/отпадник), а потом је добио име Сатана
(противник). Ποтом писац цитира прорка Јеремију (Јерем. 28,12-13; 15), а да је Сатана
отпавши од Бога много анђела повукао са собом.
5-20 Кирило даје наду верницима да грех није крајње стање. Бог је милостив и човекољубив.
Он је ту за нас попут лекара да нас излечи. Потом писац позива новокрштене да виде
човекољубивог Бога, а потом даје примере из Св. Писма како је Бог милостив према
грешницима (од Адама па до Навуходоносора). 20.Ови пример треба да буду узор вернима.

1
3.КАТИХЕЗА:
Ова катихеза говори о крштењу. Крштење је радостан чин, а пре свега слободан чин. Писац
пореди како светски бракови нису често продукт слободе, већ да су женици усмеравани
према лепоти и богатству (да се жене из користољубља или пуке лепоте девојке). Потом
писац напомиње значај покајања. Покајањем се пере одећа која ће се обући за крштење
(алудира се на причу из НЗ о свадбеном руху). Човек је двојако биће (душа и тело), вода
чисти тело, а Св. Дух просвећује душу. Потом наводи да они који се не крсте Духом Светим
и водом, неће ући у Царство Небеско... па чак ни онај што је постао врлинаст по делимиа.
Преко воде се даје благодат јер је она нешто велико и најбоље међу видљивим 4 елемената.
Сваки други елемент мора да садржи воду. Крштење је крај Староз Завета, а почетак Новог
Завета. Потом писац велича пророке, а међу највећима је Јован Крститељ, који је
наговештавао Христа. Потом напомиње да је Јован крштавао у Јордану, и да је к њему
долазио цео јерусалим, који је пре крштења исповедајо грехе своје (Мт. 3,6). Исповедањем
човек показује своје ране, а потом се задобија лек. Потом писац напомиње да треба да
скинемо (попут змије) стари начин живота (кошуљицу змијску), зато и треба да прођемо
кроз уска врата (змија скида кошуљицу проласком кроз уска места). Потом писац велича
бригу о ближњима.
10.Без крштења нема спасења, једини изузетак је мученичко страдање, који и без воде
задобијају Царство. Потом писац даје слику Христовог прободеног ребра из којег је потекла
крв и вода. Ово тумачи да у време мира треба се крштавати водом, а у време прогона крвљу.
11.Христос је својим крштењем осветио сам чин крштења. Није се Он крстио да би задобио
опроштај греха, јер је Христос безгрешан, већ се крстио да би даровао божанску благодати
и достојанство онима који се крштавају. 12.Потом писац говори како погружај означава
смрт гресима, а вађење из воде представља оживљење праведности и како тај чин иконизује
Христову смрт и васкрсење. 13-14. У овим деловима препричава Христово крштење и
силазак Св. Духа на Христа (овде се напомиње да је Христос знао Св. Духа и пре крштења,
већ да Дух Св. силази на Христа да би га Јован Крститељ препознао). Као што на Христа
силази Дух Св. тако и на новокрштаване силази Св. Дух...на крају писац даје наду
новокрштаваним да ће Господ скинути све неправде са њих и да ће их опрати.

2
4.КАТИХЕЗА:
Ова катихеза говори о 10 догмата. Ова катихеза излаже догмате укратко, па ће касније
говорити опширно. Прве три катихезе су припремне, а од ове крећу догмати. У самом уводу
ове катихезе каже да је учење Цркве важно да би могли да разликујемо истинито учење од
јереси.
1.БОГ – Један је Бог једини (Отац), Нерођен, Беспочетан, Нрпоменљив... нема почетка у
времену, нити ће некада скончати. Он је Добар и Праведан. Јеретичари неки тврде да је
један бог праведни, а други добар, један је творац душе, а други тела (овим напомиње
новокрштаванима да се чувају ове јереси). Бог (Отац) је творац и душе и тела, и творац је
многих бића. Он све ствара кроз свог Једнога Јединороднога Сина Својега, Исуса Христа.
Бог (Отац) није ограничен никаквим местом, он је творац нева и земље. Напомиње да је Он
светлији од сунца, и напомиње да Бог није сунце, јер су неки говорили да је Бог сунце или
месец. Па када зађе сунце људи остајали без својега Бога, или обрнуто.
2.ХРИСТОС – (овде се препричава символ вере о другом лицу Св. Тројице (али онај
почетак пре рођења од Дјеве). Никако не сме да се отуђује Син од Оца, или да се меша и
говори о синоочинству. Већ треба да се верује у Логосу (речи не која се губи у ваздуху
попут напе речи) већ Логосу творцу, који је створио нас (разумна бића), који слуша Оца и
који сам говори1.
3.О РОЂЕЊУ ОД ДЈЕВЕ – Син Божији силази ради нашега греша са небеса на земљу и
прима истострадалну нама човечанску природу, и родио се од Марије Дјеве и Св. Духа.
Његово оваплоћење није било привидно, него заиста. Он није кроз њу прошао као кроз
какву цев, већ се од Ње оваплотио и истински био храњен млеком (јео је исто као и ми). Јео
је као ми, јер је имао наше подобнострадално тело, и то нам показује да је био човек. Као
Бог је нахранио 5000 људи са 5 хлебова. Он истински умире као човек, али као Бог васкрсава
Лазара. На броду спава као човек, а као Бог хода по води.
4.О КРСТУ – Он је истински разапет на крсту за наше грехе, и то не може да се порекне
(изгледа да у току говора ове беседе да се верни налазе на Голготи (стр. 70)), јер се људи
окупљају на Голготи ради Онога који је на њој био разапет. Он није био разапет ради својих
грехова, него наших. Био је презрен од људи и бивен као човек, али природа Га је познала
као Бога. Јер сунце је видело Господара обешчашћеног, дрхтећи потамне, јер није могла да
поднесе такав призор.
5.О ПОГРЕБЕЊУ – Као човек је био положен у каменом гробу, а камење се распаде од
страха ради Њега. Сишао је у ад да би тамо избавио праведнике, јер и они заслужују
слободу. Зато су га тако громким гласом најављивали Пророци и сам Јован.

1
Мислим да је хтео да каже да је Син исто личност иако је логос, односно да се не мисли на реч као што је
наша (која се губи у ваздуху нешто безлично). Потом напомиње да ће неког наредног сабрања говорити
више о Христу.

3
6.О ВАСКРСЕЊУ – Онај који је сишао у Ад, трећег дана је истински васкрсао у трећи дан.
Јудејци ово не прихватају, а ти (мисли се на новокрштене) им одговори ако је Јона могао да
изађе из рибе после три дана, зашто не би могао и Христос из земље после три дана или
мртвац који је дотакао Јелисејеве кости је васкрсао, зашто не би могао и Творац целокупне
васељење. Потом се јавио и својим апостолима и они су га посведочили, али не само речима,
већ и делом, па на крају и животом (страдали су за Њега).
7.О ВАЗНЕСЕЊУ - Христос се узноси на небеса, на облаку. Анђели су га узносили, а
апостоли су гледали. Ако неко не верује у овај догађај, нека знају да цареви по смрти губе
своју славу. Док се у распетог Христа клања сва васељења, он не губи своју славу, јер га се
и распетог демони плаше. Није Он једини који је био распет, и многи пре њега су били
распети, али само призивање Његовог имена демони одлазе.
Зато не треба да се стидимо распетог Христа, већ треба јавно да запечатимо Њиме своје
чело, да би ђаволи, видевши царски знак, далеко побегли у страху. Крсти се када било шта
делаш, јер онај који је био распет, сада је на небесима.
8.О БУДУЋЕМ СУДУ – Вазнети Христос ће доћи са неба, а не са земље. Неће доћи са
земље, јер ће са земље многи антихристи доћи. Већ су многи почели да говоре за себе ја сам
Христос и да лажно на себе приписују име Христово. Истинског Христа немој очекивати са
земље, већ са неба. Појавиће се брже од сваке муње или светлосног зрака, праћен анђелима
да суди живима и мртвима и царује Царством Небеским.
9.О СВЕТОМЕ ДУХУ – Правилно учи о Св. Духу, јер има многих који лоше уче о Њему.
Св. Дух је Нераздељив, Многосилнији и многа дела делствује, а Сам се не раздељује и све
испитује. Он је сишао на ГИХ у виду голуба. Он је деловао кроз Закон и Пророке; и Он за
време крштења запечаћује душу крштаваних. Дух се поштује по достојанству заједно са
Оцем и Сином. Анђели имају потребу за Њим. Један је Бог, Христов Отац, и Један је Господ
Исус Христос, Јединога Бога Јединородни Син, и Један Дух Свети, који све освећује и
обожује.
10.О ЉУДСКОМ СТАЊУ:
А)О ДУШИ – Писац нас наводи да после сазнања о вери, треба да имамо сазнање о себи.
Човек је састављен од душе и тела и да нас је тако створио Бог. Душа је слободна, створена
по образу Бога, бесмртна јер је Бог обесмрћује. Потом писац говори да судбина и звезде
(положај звезда) не утичу на наш живот и да не треба ићи код астролога.
Б)ТЕЛО – Писац упозорава на оне који говоре да тело не долази од Бога. Јер они који говоре
да тело не долази од Бога, спремни су да га употребе на блуд. Потом писац велича тело
(како је лепо створено сваки део тела има своје место и улогу: пр. Језик служи за говор и
укус). Тело није створено грешно, већ душа греши кроз тело. Опомиње потом монахе да не
врше блудна дела, јер тиме бивају избрисани из анђеоске књиге. Још опомиње да не омрзе
људе који су у браку, јер су се и монаси родили од брачника. Потом говори лепо о браку.

4
В)О ХРАНИ – Храна је потребна телу да би живело, али многи греше у односу према храни.
Тако неки једу са иделских жртава, а неки осуђују то. Црква је увела пост, уздржавање од
меса и вина, не зато што презире то, него зато што очекује награду. Писац упозорава да се
не мрзе они који једу, и оне који због телесне немоћи узимају храну. И да се не прекоравају
они који пију помало вина због болести и лошег варења (ради стомака).
Г)О ОДЕВАЊУ – Писац говори да одевање треба да буде скромно, да се покрије голотиња
тела и да се заштити тело од хладноће.
Д)О ВАСКРСЕЊУ: Чувати тело јер ће човек устати са њим. Ако човек сумња у васкрсење,
нек се запита где је био пре 150 година и како је доспео до ове тренутне лепоте (поставља
егзистенцијално питање, шта смо ми без Бога?). Као што је Бог призвао све из небића у
биће, може поново распало биће да васкрсне.
Ђ)О КУПЕЉИ (КРШТЕЊЕ) – Бог нам даје крштење да би одбацили грех и задобили печат
дара Св. Духа, и тиме постали наследници живота вечнога.
Е)О БОЖАНСКИМ ПИСМИМА – Писац говори новокрштенима да Стари Завет најављује
Христа, а НЗ говори о самоме Христу. Верни да читају Св. Писмо, али да не читају
апокрифе. Морају прво да овладају оним списима које је Црква признала као свете списе,
па тек онда могу да читају списе који су под знаком питања, то јест апокрифе. Потом
говори како је дошло до превода седамдесеторице и како је то Богонадахнути чин. Потом
набраја књиге СЗ, а потом књиге НЗ. Напомиње вернима да се чувају манихејског,
јеретичког Томиног јеванђеља, да то јеванђеље није Црква признала. Такође говори да се
верни чувају јереси и јудејства.

5
5 КАТИХЕЗА:
Ова катихеза говори о ВЕРИ. Писац говори да Бог од кога су новокрштени позвани, заправо
ВЕРАН БОГ (мислим да се овде мисли на Бога који је веран човеку). Новокрштавани
добијају назив верни/веран и овај појам заправо крије велико богатство, јер сада
(новокрштени) постају заједничари са Богом. Вера је важан сегмент, али не само у Цркви,
већ и ван ње (замљорадник мора да верује да ће род дати плод, да би он узео да сади).
Потом приказује примере вере из Св. Писма, а у центру је Аврамов лик, који је
манифестација (човек вере) вере. Ту је пример и слабљења вере у Петровом ходу по води,
и још један вид вере у сестрама 4-дневног Лазара, које верују да Христос може да га подигне
из мртвих.
Св. Кирило Јерусалимски говори да се вера састоји из два дела: Догматски део који
означава сагласност душе на неку ствар и Веру који Христос даје по БЛАГОДАТИ. Ово
значи да је вера дејствујућа због Св. Духа. Ова вера је као зрно горушичино (мало себе, а
велики је његов изданак).
Потом говори новокрштенима да кући науче дословно ИСТИНЕ ВЕРЕ (крштенски символ
вере) и да се чврсто држе шта ту пише (потом да униште тај папир на коме је писала истина
вере), а на крају иде текст ЈЕРУСАЛИМСКОГ СИМВОЛА.

6 КАТИХЕЗА:
Ова катихеза говори и једноначалију Божјем. Када се говори о једној личности Св. Тројице
треба одмах да замислимо и друге две, јер ми прослављамо ОЦА, Сина и Св. Духа. Нама је
немогуће да обухватимо Бога, зато Црква и не покушава да га обухвати (дефинише) већ га
исповеда. Црква нема савршено знање о Њему. Аврам који је био велики међу људима, када
је стао пред Божјим лицем рекао је за себе да је земља и пепео (Пост 18,17). Потом владика
говори како људи не знају ни свет који је створен, а како ће онда знати (дефинисати) творца.
Чак га ни анђели не виде у потпуности, само Га Син види. За нас је довољно то што знамо
да Бог постоји. Писац изобличава иделопоклоништво и многобоштво: ...дрво које је Бог
засадио...пошто је спаљено, помоћу огња пепео, оно се проглашава за Бога...(100 стрн).
Потом писац изобличава јереси онога времена (од 12 поглавља): као што је Манихејство...
На крају саветује новокрштаванима да беже од јеретичког учења и да прибегавају Саборној
Цркви.