Ненад Плавшич│ Кошмар │Ирина Михашина

Боль сквозь кошмар пробилась просто,

Искру бескрайней жизни погасив,
Хотела маску снять с моих иллюзий,
Что привести могли меня к спасению души.

Спешу туда под Небосвод,

Шёлк кожицы плода меня зовёт,
Но только мне нужна твоя рука,
И твой рассказ о счастье на века.

Ну, потуши и усмири зрачки,

Развей туман, подобный цепи.
И раздели со мной кровавую дорогу дальнюю,
Мне показав мечту любви слепой.

Дрожала трепетно молитва нежная.

И словно бархат голос обволакивал.
И уводила вдаль дорога дальняя,
И сам тебе я сердце отворил.

И о беде узнал я утомлённым днём,

Услышал серой зрелости крик в нём,
Мучительную смерть отринув в прошлый год,
Не дай же нищете ты кости закопать живые.

Перевод с сербского Ирина Михашина

Оригинал

Nenad Plavšić│ Кошмар

Бол кроз кошмар прсте провлачи,

у искрама бескраја живот се гаси,
илузија жеље маску ми свлачи,
хоће ли доћи да ми душу спаси?

Похитај кроз сводове неба,

завапи корацима од свиле,
толико ми твоја рука треба,
да ме поведе у пространства идиле...

Хајде, утрни и зауздај зенице блатне,

растерај маглу што те цепа,
подели са мном стазе крваве, даљине ратне
покажи ми машту љубави слепа.

Дрхтим у трептају молитве меке,

као пас глас твој пратим,
нисам ја за путеве далеке,
ја бих само теби у срце да се вратим...

Ал’ послушај уморне дане,

послушај крик зрелости сиве,
не дај мучној смрти да лане,
не дај ништаству да закопа кости живе...