Rukopisi 31

>0<
 Rukopisi 31
RUKOPISI 31
Zbornik poezije i kratke proze
mladih sa prostora bivše Jugoslavije

Dom omladine Pančevo

2008.

>1<
Rukopisi 31

urednice: Jasmina Topić

Jelena Angelovski
Ana Ristović

>2<
 Rukopisi 31
Sadr`aj

Nikola Dobrijević...................................... 5
Gordana Malić........................................... 6
Majda Juničić............................................. 7
Tatjana Ristić............................................. 8
Domagoj Oršulić........................................ 9
Jure Vuga.................................................... 10
Lazar Vulić................................................. 12
Đorđe Đurica................................................ 15
Luka Kurjački.............................................. 16
Natalija Živković......................................... 17
Sebastijan Koren.......................................... 18
Veran Mijatović........................................... 20
Bojan Vračarević......................................... 22
Saša Begović................................................ 23
Sašo Dimoski............................................... 24
Goran Karanović.......................................... 32
Boško Bozadžijevski.................................... 33
Nemanja Stojković....................................... 38
Aleksandar Petrović..................................... 43
Dragana Evtimova....................................... 44
Gašper Bivšek.............................................. 48
Marina Zlatković........................................ 50
Aleksandar Ristić......................................... 53
Nikoleta - Nina Mršulja............................... 54
Sara Radojković........................................... 55
Adnan Žetica................................................ 57
Jovana Simić................................................ 58
Tarik Galijašević.......................................... 59
Vladimir Miletić........................................... 61
Dragana Brdarić........................................... 63
Slobodan Nikolić......................................... 64
Kristina Stamenković................................... 65
Januška Gostenčnik...................................... 66

>3<
Rukopisi 31

Nataša Radanov........................................... 70
Barbara Pleić................................................ 72
Ivana Krčadinac........................................... 73
Marijo Glavaš............................................... 77
Čarna Popović.............................................. 78
Josip Zlodre.................................................. 80
Maja Sačer................................................... 81
Dario Sarec................................................... 86
Tena Erceg................................................... 92
Hrvoje Tutek................................................ 94
Mladen Radulović........................................ 95
Bojana Babić................................................ 96
Tanja Bakić.................................................. 98
Sanja Čokolić............................................... 99
Dominik Vodopivec..................................... 100
Teodora Budimir.......................................... 102
Jelena Balević.............................................. 104
Ervin Kasupović........................................... 106
Bojana Apić................................................. 107
Marta Marek................................................. 108
Saša Skalušević............................................ 116
Jelena Angelovski – pogovor....................... 117

>4<
 Rukopisi 31
Nikola Dobrijević, 1986.
Apatin, Srbija.

***
Jesmo l’ pesniče umeli kasti
šta smo i hteli? Bome i jesmo.
Da l’ ćete čuti, o, draga pesmo?
Da l’ ćeš se nekom drugom dopasti?

Jesmo l’ pesniče imali misli

ogromne tuge? Bome i nismo.
Tragedije su tvorile pismo
ono najbolje. Nismo je pis’li.

>5<
Rukopisi 31
Gordana Malić, 1985.
Krnjak, Hrvatska.

LAMENT ZA BAGDAD
Nisam sigurna da to nije Beograd
Hiljadu devetsto devedeset devete
Kad je u zgradi preko puta
Odjeknula eksplozija
Da bi se za koji minut oglasile sirene
kad u svim gradovima bombe
Urlaju na isti način

Sati su stali pred trenucima

Kojima niko ne prekida trajanje
Ima li te u tom ogledalu
Još jedno proljeće ne misli završiti

U očaju se sudaramo
Po trotoaru od otvorenih tijela
Kao u ružnom snu
Iz koga nikako da se probudimo

Koliko puta umireš da bi bio mrtav

U ovom ili onom nastradalom gradu
Sve je samo veliki prasak
Izostaje tišina kao dobre vijesti

Na kolektivnoj umrlici
Jednako smo bezimeni

Svjedoci šute. Po zadimljenom nebu

Vrebaju ptice nevidljivih krila.

>6<
 Rukopisi 31
Majda Juničić, 1985.
Tuzla, BiH.

SREĐIVANJE KUHINJE
Muka mi je od mrtvih muha po šporetu.
Svaki put kad završim pranje suđa, brišem šporet i
svaki put zalijepi se mrtva muha na truleks krpu.
Bezuspješno pokušavam da je saperem u
ljubičastoj vangli punoj mlake vode i sapunice.
Ako ja već moram besprijekorno srediti kuhinju,
mogu se potruditi da kad ubiju muhu izbace je
napolje. Ni šporetu ne odgovara da bude mezarje.
Muhe ne šire tifus. Muhe šire ljutnju.

>7<
Rukopisi 31
Tatjana Ristić, 1990.
Pančevo, Srbija.

ISPOD ONOG IZA

Iza njenih reči nije se nalazilo ništa. Iza moje
maske, bio sam ja.
Iza svetla tamo daleko... Daleko iza. Iza – mogli
bismo da postojimo Mi.
Iza njene jedva vidljive zenice, naslućujem dosadu.
Ona iza moga osmeha naslućuje ljubav.
Iza spoljašnjosti sam ono što još uvek jesam – dete.
Ali ona to ne vidi i ne zanima je. Ispod odeće, ona
je obična.
Ispod suštine, mislim da su osećanja. Osećanja
dobro utabana pod njenim malim
stopalima.
Levo od mene nema ničeg. Desno skreće njen
pogled.
Gleda desno, gleda neprestano.
Iza zenice se pojavljuje blesak.
Onda vrati pogled na mene i blesak nesta.
Po scenariju menjamo mesta.
Postaje mi jasno...
Iza mene je bila zavesa.
A iza zavese ON.

>8<
 Rukopisi 31
Domagoj Oršulić, 1981.
Zagreb, Hrvatska.

UČITELJICA U KORZETU
kojeg trenutka si i zbog čega
prestao maštati o zreloj ženi
koja uzima namjerno i smjelo
tvoje zeleno tijelo fantazije
dodirom učiteljice

i presvukao se u kožu šutljivog vuka

koji kroz tanki prolaz
omeđen ormarom i zidom
vreba snove mladih djevojaka

između slinave dude kinderbeta

i predatora sumnjivih namjera
dijeli te samo starost vremena
i smrt učiteljice u korzetu

>9<
Rukopisi 31
Jure Vuga, 1983.
Koper, Slovenija.

NONO
Nono, bivši oficir Jugo vojske,
avtohton med gredicami solate
in poslušanjem poročil.
Njegove strgane in petkrat zašite
volnene, štrikane nogavice.
Zelenjavna mineštra točno ob dveh pa 15.
Sekirica, ki je nihče drug ne sme uporabljati,
da se ne skrha, razseka dve veji in se usede na plot.
Nono arhitekt, ki zlaga drva pod lopo.
Nono erudit, ko na pamet citira
italijanske predvojne šansone
in star neregistriran rumen fičo,
ki so mu sunili rezervoar
in nono oblečen kot gospod, ko se pelje v mesto.
V mladosti bajeslovno lep.
Poln koristnih nasvetov,
ki reče naredite kakor hočete,
a želi sodelovati in biti prisoten.
Njega ne zanima duša ognja, zanima ga toplota.
On, ki reče naj ne bom neučakan
in ogenj je res še zmeraj tam, ko se vrnem.

> 10 <
 Rukopisi 31

NONO
Nono, bivši oficir Jugo vojske,
autohton između leja salate
i slušanja vesti.
Njegove pocepane i pet puta zakrpljene,
vunene, štrikane čarape.
Čorba od povrća tačno u dva i 15.
Sekirica, koju niko drugi ne sme upotrebljavati,
da se ne skrši, preseče dve grane, i spusti se na
plot.
Nono arhitekta, koji slaže drva u hangar.
Nono erudita, dok napamet citira
italijanske predratne šansone
i stari, neregistrovani žuti fića
kojem su maznuli rezervoar,
i nono, obučen kao gospodin, kada se vozi u grad.
U mladosti, čudesno lep.
Pun korisnih saveta,
onaj koji kaže, uradite kako hoćete,
ali želi da učestvuje i da bude prisutan.
Njega ne zanima duša vatre, zanima ga toplota.
On, koji mi kaže, da ne budem nestrpljiv
i vatra je još uvek tamo, kada se vratim.

> 11 <
Rukopisi 31
Lazar Vulić, 1982.
Sremska Mitrovica, Srbija.

***
O da, bio sam dobar. Trudio sam se da
radim sve što rade dobri sinovi. Redovno sam se
brijao, bio ispeglan i namirisan, uljudan, ljubazan
sa svima. Silio sam se na suviše društveno
prihvaćenih načina, ne odobravajući ih u sebi,
poštujući malograđanske norme i civilizacijske
tekovine. Trpeo uvrede, omalovažavanje
inteligencije i zdravog razuma, sve one perfidne,
nevidljive metode društvenog sistema za
mučenje... Stoički.
Pokleknuo sam nekoliko puta, ali sam se
držao kursa. Svakog dana sam vežbao. Svakog.
Telo je bilo poslušno, preobražavalo se skladno, a
znoj je katkad imao katarzično dejstvo.
Osmišljavao sam egzistenciju kreativno, do kraja,
trudeći se da vreme nikako, ili možda u najmanjoj
mogućoj meri bude puko trajanje. Čitao sam.
Većim delom planski. Gledao ono najbolje moguće
na TV-u. Čak i političke emisije. Družio se,
smeškao, slušao tuđe probleme, uživljavao se u
njih, strasno, bespotrebno. Išao na mesta koja
izazivaju psihosomatske reakcije, zbog društva.
Pravio kompromise kosmičkih razmera. Prihvatio
sam sisteme vrednosti mome biću potpuno strane,
sve zakone krda i čopora, zakon jačeg, zakon
tržišta, zakon interesa. Čak sam instalirao i neke
ciljeve, neke težnje, pomalo pregledavajući kako to
drugi rade, domišljajući se. O, kako sam čeznuo da
sam to zaista ja.
To je tako trajalo neko vreme. A onda sam
probao drugačije.

> 12 <
 Rukopisi 31
Pustio sam i kosu i bradu, i nisam bio
ispeglan. Smernost i bogougodnost nisu me krasile.
Svađao sam se sa svima, protivrečio, najviše sebi, i
pio. Nisam mnogo bio trezan. Nekoliko puta sam
se usrao od alkohola. Trošio sam, izlazio sam.
Slinio sam za ženama i po ženama. Neke su to i
same htele. Gotovo uvek plešem pijan, pronalazeći
sve originalnije načine da se kompromitujem.
Zlostavljao sam konobare i tukao se. Kod kuće
sam trajao kroz torture ukućana i mamurluka,
sinhronizovano. Nisam se javljao prijateljima, a
zlosrećnici na koje sam naišao stradali su od
napada ,,iskrenosti”. Demolirao sam crevnu floru i
metabolizam. Tuđio se, igrao igrice na kompu,
gledao TV program stihijski, s nultim stepenom
svesti. Čitao vrlo malo, krajnje impulsivno. Trajao
na tuđ račun, živeo od duhovne i materijalne
veresije.
O, kako sam čeznuo da sam to zaista ja.
Onda je novi ciklus počeo.
Jutro. Treba ponovo početi. Ustati. Kada
se budim, svaki put promenim agregatno stanje.
Dan započinje takvom neprijatnošću, neminovno,
poput smrti. Ništa ne pomaže. Ni duže spavanje, ni
ostanak u krevetu. Trenutak spoznaje i ponovo sam
tu, uhvaćen, ukalupljen, zaleđen. Zauzdana
razlivenost se opire, osećam svoje telo sa svih
strana i nigde iz njega ne mogu. Muče me mutna
sećanja i slutnje. Bio sam kao voda. Svugde sam
mogao, a nigde nisam morao – bez lika i oblika,
raspršen, razliven, životonosan i slobodan. Bivao
sam u svemu i sve je bivalo kroz mene. Moram da
napravim nekakav napor, bilo kakav. Otići do
ogledala, prati zube i čuditi se sebi. Granicu sam
prešao, povratak zasad nije moguć, ali ne može se
ni ostati u opasnoj zoni. ,,Još malo. Još pet
minuta...”

> 13 <
Rukopisi 31
Ta lažljiva sveprožimajuća nostalgija,
okovi tela, užas svesti koja odbija samospoznaju...
Pokušaj povratka. Mogućno je ostati na granici
sna, ne dalje, paralizovan, nesposoban da
prevagneš.
I zato napor.
Onaj u ogledalu izgleda prilično
samouvereno, oholo. Brije se vrlo pomno, pokret
ruke je prilično uvežban, lagan, koža se ne opire
čak ni pri izbrijavanju. Tek kada je završio,
primetio je da se ni jednom nije posekao, iako to,
do tada, nije bila praksa. Pomno me proučavajući
nekoliko trenutaka, najzad reče: ,,Razumete li,
razumete li Vi, poštovani gospodine, šta znači to
kad čovek više nema kud? – Ne! – Vi to još ne
razumete...”. Pomalo teatralno podiže brijač,
gledajući u mene sa neskrivenim gađenjem, i
prereza sveže izbrijan grkljan.
Prelivanje u zatalasanu površinu ogledala
je poslednji prizor koji pamtim.

> 14 <
 Rukopisi 31
Ðorđe Ðurica, 1993.
Gajdobra, Srbija.

***
Osvanulo je jutro. Goran Goranović, bivši
zaposleni u nekoj od obližnjih fabrika, izašao je na
ulicu. Obučen u radni kombinezon, zapućuje se ka
poslu ili možda negde drugde, u stvari, ne znam
koliko je to važno, ali tog dana, kada je na svom
putu dospeo do pešačkog prelaza skinuo je naočare
i stajao tako, ovlaš razmaknutih stopala, spuštene
glave, povijenih ramena. Palcem i srednjim prstom
trljao je oči, zatim čelo, obraze i usne. ,,Sve je
onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo je oduvek
bilo i kakvo će uvek biti. Ništa se ne menja,
odnosno, ako se nešto promeni, istog časa postaje
takvo kakvo je”, rekao je glasno. Zbog tog svog
iznenadnog shvatanja stvari oko sebe on ne odlazi
na posao, mislim, ne odlazi tamo kuda je krenuo, a
nekuda je krenuo, već se vraća kući. Kada otključa
vrata i uđe u sobu, u predsoblje, pa u sobu, uviđa
da je i tu sve onakvo kakvo je, da gazi kroz
žabokrečinu nepromenljivosti, seda u fotelju, i
uzima knjigu čiji nauk ljudi odavno zaboraviše.
Čas čita knjigu čas gleda u crnu mrlju na tavanici.
A onda, odjednom, začuje zvono. To neko zvoni
na njegova vrata. On ustaje, odlazi do vrata, i pita
ko je. Niko ne odgovara, Goran ništa ne čuje, ali
trenutak kasnije zvono se ponovo oglašava. Goran
ponavlja pitanje, ali odgovora nema. On otvara
vrata. Hodnik je, međutim, prazan. Goran se
približava stepenicama, naginje se nad stepenišnu
ogradu i proviruje preko nje, ali, tada se, nošena
promajom, vrata njegovog stana zalupe. On ostaje
u hodniku, bez ključa, sam, prilazi vratima,
osluškuje, podiže ruku i zvoni, iako zna da u stanu
nema nikoga.
> 15 <
Rukopisi 31
Luka Kurjački, 1989.
Beograd, Srbija.

GRUZIJA
od onih sam što sanjaju
tuđe snove
previše sam dosadan
da sanjam nove
komarac u ćilibaru
stidljivac u gej baru
nikada
dotakao
nisam ništa
uvek
pognute glave s bojišta
toliko smotan da smotanost
postala je vrlina
18 funti za ushićenost
18. godina za čašu splina
sa sredinom ne mogu
izići na kraj
kozija koža miriši na raj –
Ljubav je bescena,
noćni je prevoz skup
zemlja Gruzija zemlja opscena,
koža pada uz tup-lup
pevajućem detetu
ne dati ni cvancika
ne veruješ ni u šta
ne, ne pomaže ni logika
gore od najgoreg sramišta
– ne možeš naučiti spontanost –
to je smotanost
ne veruješ ni u poeziju
je l’ ikako moguće –
u Gruziju?
> 16 <
 Rukopisi 31
Natalija Živković, 1982.
Beograd, Srbija.

BALADA O SIROMAŠNOM VAMPIRU

Bio jedan
vampir...
Bio je mnogo
siromašan...
Umesto Vampir zato
zvali su ga Lampir...
Umesto plašta imao je
grombi kaput
s jednim licem...
Imao je
razdeljak...
Imao je
pozlaćen zub...
Al` nije imao
očnjak...
Večerom šetao bi pudlicu
zatupastih zuba...

Čak ni nju nisu zvali Pudlica...

Zvali su je Udlica...

> 17 <
Rukopisi 31
Sebastian Koren, 1985.
Lendava, Slovenija.

MOLITEV K SVETI NIVEJI

Hvaljena bodi sveta Nivea,
ki nas osvežuješ iz nebes prodajnih polic.
Hvaležni smo ti, da vsako jutro vdiraš s svojo
belino v naše pore,
sedaj celo s dodatkom kisika.
Smo tvoji večno predani dolžniki,
saj si bila ti tista, ki je pregnala vnetja naših
otroških zadnjic,
si tista, ki nas varuje pred peklenskimi uv-žarki
in boš tista, ki bo omilila naše starostne krize.
Odpusti nam ker smo grešili,
vase vtirali L’oreal, ,,ker se cenimo”.
Prosim kaznuj vse tiste, ki brezplačno razpečujejo
grešne vzorce,
naj večno trpijo zaradi aken in herpesov.
Sveta mati našega dermatološkega ugodja,
blagoslovi naše celice, gubice in dlakice.
Amen.

> 18 <
 Rukopisi 31

MOLITVA SVETOJ NIVEI

Hvaljena da si, sveta Nivea,
koja nas osvežavaš sa nebesa rafova u
prodavnicama.
Zahvalni smo ti, što svakog jutra utireš svoju
belinu u naše pore,
sada čak i sa dodatkom kiseonika.
Tvoji smo večni, odani dužnici,
jer si ti bila ona koja je odagnala upale naših dečjih
zadnjica,
ona, koja nas čuva od paklenih UV zrakova
i bićeš ona, koja će ublažiti krize našeg starenja.
Oprosti nam što smo grešili,
utrljavali u sebe L’oreal, ,,jer se ne cenimo”.
Molim te, kazni sve oni koji besplatno rasturaju
grešne uzorke,
neka doveka pate od akni i herpesa.
Sveta mati našeg dermatološkog ugođaja,
blagoslovi naše ćelijice, borice i dlačice.
Amin.

> 19 <
Rukopisi 31
Veran Mijatović, 1980.
Ub, Srbija.

U BUSU
Imati ranac
I u rancu
Nešto za čitanje
Nešto za grickanje
I neki ćepi
A biti već sit
I ne biti žedan
Sedeti tako sam
Ljudi ne previše
Preko puta
Ne prelepa
Ali simpatična
Devojka koja
S vremena na vreme
Namešta kosu
Da joj ne smeta
Dok čita knjigu
Novih, sveže odštampanih korica
Neko spava iza
Mrmlja nešto
Dvoje razgovaraju o stvarima
Koje su kupili
Za koje još ne mogu
Podići kredit?
Biti tu izdvojen
Zajedno sa svima njima
Koje inače ne bih sreo
Ili ne bih na njih
Obratio pažnju
Prolazeći
Ovako kad na određenoj tački
Ulaze

> 20 <
 Rukopisi 31

Da bi se prevezli do neke druge

I ispunili svoj cilj (hej, čoveče, imati cilj,
pa ma kakav, to je nešto)
Iščekujem
Hoće li neko
Izvući kalašnjikov
Iz jakne
Ta bizarna ideja
Logično primorava
Da im na licima
Tražim znake
(ludila?)
Večnost vožnje
Ovaj autobus svaki dan
U 6 i 15 prolazi ovuda
Dobro, ne navijaš sat,
Čoveče
Iza prozora
Iza zavese
Ali sigurno znaš
Da ovaj autobus
Svakog dana
Prolazi pored
Tvoje kuće
Tačno ili otprilike
U 6 i 15
I pomisliš li išta
U vezi sa tim
Da li u 6 i 15
Ponekad
Čekas da ga čuješ
Da se uveriš
Da je sve u redu
Da se kotrljamo i dalje…

> 21 <
Rukopisi 31
Bojan Vračarević, 1982.
Brus, Srbija.

INSAN – SAN
Tiše.
Tiše.
Krv mi se čuje
a ne sme
Ne sme se čuti

Tišina odjekuje
Bez imalo stida
Razum mi muti

Krv moja peva

U debelo uvo
Ja pričam da ne mislim
Srce mi sneva
U mesu gluvom

Krv moja seva

Krv moja buči
Prepuna gneva
Sutra, krvi
Sutra,
Oplodiću starca
Mastilom iznutra.

> 22 <
 Rukopisi 31
Saša Begović, 1984.
Petrijevci, Hrvatska.

DJEVOJKA KOJA MI IZMIČE

Još uvijek nisam prokužio u čemu je fora s
njom. Naime, uobičajeno mi se osobe koje ostave
najslabiji dojam najdulje zadrže u intimnoj
kombinatorici mozga, valjda stoga što im
odlučujem ne dopustiti da se sa mnom igraju
skrivača. Zato ću joj radije pridodati onaj tipični
promatrački komentar koji nadopunjava prazne
crte u formularu za osobe koje su prestale biti
potpuni stranci.
I da, dok je gledam kako priča s
prijateljicama, ona možda ima običnu smeđu kosu i
posve obično lice i redovno viđene smeđe oči, ali
njen glas pritom nije nimalo uobičajen. On plijeni.
A njen naglasak strankinje dodaje još i egzotične
bridove svemu što izgovori, što ipak nije posve
obično, ne?
Stoga ću danas, kad budem prolazio pokraj
nje, možda reći – Bok, kako si spavala? – čisto da
ponovno poslušam ima li u njenom glasu neka nota
koju još nisam čuo.

> 23 <
Rukopisi 31
Sašo Dimoski, 1985.
Ohrid, Makedonija.

ВРЕМЕТО НА МАЛИТЕ ПОЕТИ

Време на малите поети, време на
ситните часови. Понекогаш бескрајни, млади
бегства од вечниот заборав, од стереотипот на
современоста. Ексцентризам во духот, убиство
на природата, некаков вештачки, надворешен
рај. Време на малите поети, на малите стихови,
на анонимноста и автономноста. Одамна
пропуштено време на секој еден доволно
созреан живот. Да, како и секое едно
натамошно вештачење, прилагодување на секој
бесценет талент кон спрегите на условното
нормално, условно вистинското и реално. Тоа
се само редица од сини неба и ништо повеќе:
потреба да се изгуби секое едно значење на
вистинските бои кои ноќта ги поседува во
својот спектар од богатства. Време на малите
поети, време на бучноста која ја има секоја една
запирка во својата суштина. Како бран и ништо
повеќе, само како бран. Се рушат сите оние
толку посакувани стихозбирки, останувајќи
запишани во празните нотеси, малите тетратки
на едно вистинско значење. Време на малите
поети и височините кои никој не ги спознава
заради божемната големина на сите кои се
чувствуваат како колоси. Време на големите
сонувачи и нивните сни кои дишат со секој
еден молк кој настанува по силувањето на
хартијата, една исполнетост само за самиот
себе и ништо повеќе, освен некакво чудаштво
во очите на оние кои не ја разбираат
големината на малите поети.

> 24 <
 Rukopisi 31

VREME MALIH PESNIKA

Vreme malih pesnika, vreme sitnih sati. Ponekad
beskrajna, mlada bekstva od večnog zaborava, od
stereotipa savremenosti. Ekscentričnost duha,
ubistvo prirode, nekakav veštački, spoljašnji raj.
Vreme malih pesnika, malih stihova, anonimnosti i
autonomnosti. Davno propušteno vreme svakog
dovoljno sazrelog života. Da, kao i svako dalje
veštačenje, prilagođavanje svakog dragocenog
talenta spregama uslovno normalnog, uslovno
stvarnog i realnog. To su samo nizovi plavog neba
i ništa više: potreba da se izgubi svaki značaj
pravih boja koje poseduje noć u svom spektru
bogatstva. Vreme malih pesnika, vreme bučnosti
koja, u svojoj suštini, sadrži svaki zarez. Kao talas
i ništa više, jedino kao talas. Ruše se sve one toliko
priželjkivane zbirke stihova, ostajući zapisane u
praznim notesima, malim sveskama jednog
jedinog, istinskog značenja. Vreme malih pesnika i
visina koje niko ne spoznaje radi tobožnje veličine
svih onih koji se osećaju kao titani. Vreme velikih
snevača i njihovih snova koji dišu tišinom
nastalom nakon silovanja hartije, ispunjenost samo
za samoga sebe i ništa više, osim neko
osobenjaštvo u očima onih koji ne razumeju
veličinu malih pesnika.

> 25 <
Rukopisi 31
Време на малите поети, време на ненастанатите
стихови кои течат како подземни реки по еден
каллив пат, по некакви непознати трнодоли и
нагорнини, врз сеќавањата кои треба допрва да
настанат. Време на малите шепоти кои ги
создава секоја една светлина отцепувајќи се од
својот зрак и заспивајќи на тие лица, време на
сите тажни приказни кои никoгаш не се
случиле, кои постојат само како некаков
необјаслив порив на отуѓеност, чедо на една
добро позната осаменост. Време на малите
поети, време на бескрајните лутања по
месечевите зраци, вечна потрага на мирисот од
липи во една загубена градина, бајка која не
завршува. Потрага по едно неотпочнато време,
барање на нешто кое останува видливо само за
оние кои ја слушаат тишината. За оние кои
знаат да молчат кажувајќи сè.
Малку, почекај уште малку. Колку да
стигне утрото. Потоа ќе можам да сонувам.
Знаеш дека предолго сонувам само за тебе,
само со тебе. И секој еден сон откинат од ова
мало небо се чини премалку ако не можам да ти
го посветам штом ќе падне ноќ. Затоа ми е
страв од ноќта: ти не знаеш да ја слушаш
тишината, нити сите мои пискави гласови кои
стигаат до тебе, само за да ги убијат твоите
молчења. Ноќта е живот. Денот е сè уште
навика на смртните. Твоите денови се
безмалку-предолги. Мене ме гуши секоја една
светлина која безобразно се расфрла по твојата
коса, бидејќи знам дека нема да можем
никогаш да ги запишам неправилностите на
твоето совршено лице кои се дел од светлината.
Затоа и не ја сакам. Ноќта е друго време, тука
не ми требаат твоите вистински бои, бидејќи
знам како изгледаат сите остатоци

> 26 <
 Rukopisi 31
Vreme malih pesnika, vreme nenastalih stihova
koji teku kao podzemne reke kroz blatnjavu stazu,
kroz neke nepoznate trnovite jaruge i uzbrdice,
iznad sećanja koja će tek nastati. Vreme malih
šapata koje stvara svaka svetlost otcepljujući se od
svog zraka i tonući u san iznad tih lica, vreme svih
tužnih priča koje se nikad nisu desile, koje, pored
dobro poznate usamljenosti, postoje jedino kao
neki neobjašnjivi nagon otuđenosti. Vreme malih
pesnika, vreme beskonačnih skitanja pod
mesečevim zracima, večna potraga za mirisom lipa
u izgubljenoj bašti, bajka koja se ne završava.
Potraga za jednim neotpočetim vremenom, traženje
nečega što ostaje vidljivo jedino za one koji
osluškuju tišinu. Za one koji ćutnjom znaju da
kažu sve.

Malo, sačekaj još malo. Samo da dođe

jutro. A onda ću moći da sanjam. Znaš da previše
dugo sanjam jedino o tebi, jedino sa tobom. I svaki
san skinut sa ovog malog neba kao da je premalen
ukoliko to ga ne mogu posvetiti tebi, čim padne
noć. Zato se plašim noći: ti ne znaš da slušaš tišinu,
ni sve moje kreštave glasove koji dopiru do tebe,
samo da bi ubili tvoja ćutanja. Noć je život. Dan je
još uvek navika smrtnih. Tvoji dani su bezmalo –
predugi. Mene guši svaka svetlost koja se drsko
rasipa po tvojoj kosi, jer znam da nikada neću moći
da zapišem nepravilnosti tvog savršenog lica, koja
su deo svetlosti. Zato je ne volim. Noć je drugo
vreme, nisu mi potrebne tvoje prave boje, jer znam
kako izgledaju svi ostaci

> 27 <
Rukopisi 31
кои твојата сенка ги прави во воздухот на
моите ноќи. И тука ми требаат само мириси,
оние мириси кои ги оставаш по себе и по кои те
препознавам во секоја една конфузност.
Уште малку, само уште малку. Колку да
можам да ги затворам очиве. Потоа сè е едно
друго време, еден нов живот кој има потреба
само од вечна интимна есен за да истрае. Тука
завршува секоја една вистинска приказна. Во
мигот кога душата се одделува од телото јас
станувам моќ на секоја една одново создадена
вистина. Тука си само едно мое лично
секојдневие. Во бескрајот од неба затворени во
твоите очи, јас можам да ја препознаам секоја
една своја изгубена птица-и тогаш станувам
едно со темниот лет на ластовицата. И така
летам низ сите видени и недочекани случувања
на секоја една младост која постои. Секогаш
само младост. Онаа моја вечна младост. Додека
ме пресретнуваат месечевите зраци кои ги
носиш како бесценети камења околу вратот,
мојата приказна се менува: загледан во секој
еден отсјај на таа бесценетост, јас имам моќ да
го менувам времето на нашето минато:
остануваат само насмевки во сеќавањата. Имам
моќ да ги бирам работите на кои сакам да се
сеќавам. Сите први средби со твојата сенка,
остатоците од храна по првиот појадок, првите
љубовни писма, првите моменти на вистински
допири: есенција на секоја една моја одново
создадена вистина. Само тука сум единствено
чедо на сонот. Понекогаш, во претераноста на
вински психози, живеам како поента на секоја
една винска воздишка која сè уште ја чувам
како белег на вратот: мирис кој отвара наредна
порта во бескрајот од сеќавања. Знам дека
постои оној одамна сонуван, заеднички сон.

> 28 <
 Rukopisi 31
koje tvoja senka stvara u vazduhu mojih noći.
Ovde su mi potrebni jedino mirisi, oni mirisi koje
ostavljaš za sobom i po kojima te prepoznajem u
svakoj konfuznosti.
Još malo, samo još malo. Samo da
zatvorim oči. A onda, sve postaje jedno drugo
vreme, jedan novi život koji ima potrebu jedino za
večnom, intimnom jeseni, kako bi istrajao. Ovde se
završava svaka istinita priča. U trenutku kada se
duša odvaja od tela, postajem moć svake ponovno
stvorene istine. Ovde si samo moja lična
svakidašnjica. U beskraju neba zatvorenog u
tvojim očima, mogu prepoznati svaku svoju
izgubljenu pticu – i tada postajem jedno s tamnim
letom laste. I tako letim kroz sva viđena i
nedočekana dešavanja svake mladosti koja postoji.
Uvek samo mladost. Ona, moja večna mladost.
Dok me susreću mesečevi zraci, koje nosiš kao
drago kamenje oko vrata, moja se priča menja:
zagledan u svaki odsjaj dragocenosti, imam moć da
menjam vreme naše prošlosti: ostaju samo osmesi
u sećanjima. Imam moć da biram stvari kojih
volim da se sećam. Svi prvi susreti s tvojom
senkom, ostaci hrane posle prvog doručka, prva
ljubavna pisma, prvi trenuci pravih dopira: esencija
svake moje ponovo sazdane istine. Samo ovde sam
jedini porod sna. Ponekad, u preterivanju vinskih
psihoza, živim kao poenta svakog vinskog uzdaha
koji još uvek čuvam kao beleg na vratu: miris koji
otvara sledeću portu u beskraju sećanja. Znam da
postoji onaj davno sanjan, zajednički san.

> 29 <
Rukopisi 31
И знам дека секогаш кога имам доволно
сила, јас го наоѓам, колку за миг барем, да го
оживеам. Излегува од порите како што
испарува виното. И во оној миг кога тоа
испарување останува како трага во просторот
кој сè уште може да го издржи телото, ја
сфаќам големината на тој сон. И тогаш знам,
вистина е! Живее сè уште во оваа секогаш
актуелна стварност.
Само уште еден миг, колку да запишам
каква боја има твојата кожа врз мојата темнина.
Потоа ќе можам да отталкам, барем за миг да се
вратам во своето вистинско време, онаму каде
ми е домата. Мојата вечно вистинска дома.
Предолго ме љубеа нељубени. И
предолго се враќав кон сите оние бучно
растурени кревети, колку да побарам некаква
трага од твојата сенка. Наоѓав само преполни
лисја хартија кои немаа никакво значење, освен
да побудат некаква заборавена насмевка.
Претерано изживеан живот. Може ли да постои
тоа во овој свет каде сонот е единствена
поднослива реалност? Сè уште не знам.
Времето на малите поети, време на
големи емоции. Понекогаш остатоци од некои
вистински чувства, потрага по своите
вистински, длабокочовечки доживувања. Време
на ноќта и лажниот живот на денот. Време на
стихот кој тивко тоне во бескрајот од други
стихови.

> 30 <
 Rukopisi 31
I znam da ga, uvek kad imam dovoljno
snage, nalazim, kako bih ga oživeo, barem na tren.
Izlazi iz pore kao što isparava vino. I u tom
trenutku, kad to isparavanje ostaje kao trag u
prostoru koji još uvek može da podnese telo,
shvatam veličinu tog sna. I tada znam, istina
је! Još uvek živi u ovoj uvek aktuelnoj stvarnosti.

Samo još jedan trenutak, tek da zapišem

kakve boje je tvoja koža preko moje tame. Zatim
mogu zalutati, da se bar na tren vratim u svoje
pravo vreme, tamo gde je moj dom. Moj večno
istinski dom.

Predugo su me voleli nevoljeni. I predugo

sam se vraćao onim bučnim, rasturenim
krevetima, tek da potražim neki trag svoje senke.
Nalazio sam jedino prepune listove hartije koji
nisu imali nikakvog značaja, osim da probude neki
zaboravljeni osmeh. Preterano proživljeni život.
Može li to postojati u ovom svetu gde je san jedina
podnošljiva stvarnost? Još uvek ne znam.

Vreme malih pesnika, vreme velikih

emocija. Ponekad ostaci nekih istinskih osećaja,
potraga za svojim istinskim, duboko ljudskim
doživljajima. Vreme noći i lažni život dana. Vreme
stiha koji tiho tone u beskraj svih drugih stihova.

> 31 <
Rukopisi 31
Goran Karanović, 1983.
Mostar, BiH.

KAKO SE MIŠI LOMILO SRCE

Popeo sam se na vrh zgrade za koju sam

znao da je viša od svih drugih u mom gradu i
izvukao cigaretu iz kutije. Šibica je prhnula vatrom
pa poletjela mutnim večernjim zrakom ka prugama
ceste koja je nosila bat koraka glavne ulice.
Sumrak je pao i grad je na dlanu. Maglovit
i miran. Ka zapadu polako lete ptice širokih plavih
krila i vuku za sobom nebo koje, poput sive rijeke,
teče ka žutim pjegama horizonta.
(Gdje li je djevojka duge smeđe kose i
kakvi je trotoari nose dok pušim, zagledan u rodnu
kotlinu za koju zalazi dan i sunce, zaigrano poput
lopte tople od igre, upada u crnu vreću koja će
postati noć i oviti sve. Oviti će i nju, umornu od
dana s teškim knjigama u velikoj ženskoj torbi,
zadihanu od trka za tramvajem, zagledanu kroz
prozor i tihu. Oviti će je možda za stolom uz kafu s
roditeljima i loš čokoladni kolač koji je sestrični
napravila tetka trudom pedesetogodišnjeg samca.
Oviti će je u nekoj drugoj, dalekoj, čistoj i
blještavoj stranoj zemlji u haustoru, sklonjenu od
pljuska kako misli o vodi s metalne balkanske
česme. Oviti će je možda u nečijem tuđem
zagrljaju, diranu, vrelu, sklupčanu i znojnu.)
Bacam cigaretu, slušam kako vrišti dok
pada, a vriska odjekuje kotlinom, odbija se o brda i
ruši ih dugo i dugo. Ipak je ovo grad skakača, reče
mi Mjesec, mlad stražar ove visoke kule na kojoj
stojim, koji se tek nazirao zbog štrapa mutne
svjetlosti što je za sobom baca tromo i teško sunce,
uranjajući iza horizonta. Podsjeća na stijenu leda,

> 32 <
 Rukopisi 31
zavijenu isparinama, koja lebdi iznad mene i čuva
me da ne koraknem u ništa i sunovratim se niz
glatku površinu zraka kojoj nema kraja. Zahladnilo
je i zvijezde u sumraku su popadale mrtve. Šteta,
pomislih i pomjerih se s mjesta. U grudima mi se
širila ledena lokva i polako smirivala nervozne
udove.
Palim novu cigaretu i kašljem. Pao je mrak
i ezan nježno odjekuje trgom na kojem penzioneri
u jaknama viču poredani oko šahovskih figura.
Žene im sjede po klupama i potiho se smiju. Neke
samo šute dok im se oči vraćaju u djetinjstvo.
Prolaze žuti autobusi kroz lokve tek upaljene
ulične rasvjete.
Žamor. Nagorena ulica je prodisala vrelim
crvenim smijehom i otvorila svoje ćoškove
bijesnoj omladini, koja se, poput zvijeri, izvlačila
iz stanova pljesnivih od jada i spremala ispaliti kao
kuglica flipera što žuri razbijati se o zidove
isprskane grafitima o slobodi i tamo nekoj dalekoj
zemlji gdje će sve, više, manje, da valja.
Odavde im ne vidim oči, ali znam da zjape
prazne, duboke i željne. Sjaje u mraku kao oštrica
ogromnog noža. Divna i grozna omladina mog
grada.
Mjesec se ukazao jasnije i počeo blago da
se smješka. Dan je prošao, a on je noćni tip.
– Dokad? – Upita me i zasvijetli po dimu
koji mi se grčio u ruci. Pod svjetlom je izgledao
blaže, mekše…
– Polako, rekoh ja…

> 33 <
Rukopisi 31
Boško Bozadžijevski, 1981.
Đevđelija, Makedonija.

ЈАС И ОН
бог...
бог е мисла
плус нема брада
има само џигерици

јас го љубам бог

да не реќам, го посакувам
иако е бесполов.
на крајот на краиштата
навивам за фелационото стимулирање

се сретнавме неколкупати
пиевме вино, ракија, мастика, узо
коњак, вотка, мартини, еден бурбон
еден скоч и едно пиво.
мешавме.
он немаше проблем
а јас отидов чесно да повратам
во шољата
каде што имав визија
дека од мојот
космогониски блуеж
одново се создава сиот свет
се што некогаш сум испил или изел
почна да излегува набрзина од
мојата душа полна со киселина
и го видов новото небо и
новата земја
на старите плочки
сиот потонат во креативност
почнав да барам и барам

> 34 <
 Rukopisi 31

JA I ON
bog...
bog je misao
plus nema bradu
samo džigericu

ja ljubim boga,
da ne kažem, priželjkujem ga
iako je bespolan.
na kraju krajeva,
navijam za felacijsko stimulisanje

sreli smo se nekoliko puta

pili vino, rakiju, mastiku, uzo,
konjak, votku, martini, jedan burbon,
jedan skoč i pivo.
mešali smo,
on nije imao problema
a ja sam krenuo da pošteno povraćam
u šolju
gde sam imao viziju
da se od mog
kosmogonijskog bljuvanja
ponovo stvara čitav svet.
sve što sam nekada ispio ili pojeo
počelo je brzo da izlazi
iz moje duše prepune kiseline
i video sam novo nebo i
novu zemlju
na starim pločicama,
sav uronjen u kreativnost
počeo sam da tražim i tražim

> 35 <
Rukopisi 31

материјал за новиот човек

но во тој миг:

,,Човеку, тебе стварно ти треба помоќ”

го чув мојот пријател

јахве
повторно разочаран
како пред 2000 и нешто години

Он
правејќи еден непристоен гест
стори нешто величествено
нешто грандиозно
нешто што најдобро знае да го прави

ми го сврте грбот
и си замина
гледав низ прозорот
додека џигериците му се лелееја
на утринското ветре

> 36 <
 Rukopisi 31

materijal za novog čoveka

ali, u tom trenutku:

,,čoveče, tebi stvarno treba pomoć”

čuo sam svog prijatelja

jahvea
ponovo razočaranog
kao i pre 2000 i nešto godina

On
praveći jedan nepriličan gest
učinio je nešto veličanstveno
nešto grandiozno
nešto što zna najbolje da radi

okrenuo mi je leđa
i otišao
gledao sam kroz prozor
dok se njegova džigerica lelujala
na jutarnjem lahoru.

> 37 <
Rukopisi 31
Nemanja Stojković, 1986.
Vranje, Srbija.

Н.Н.
„Sve je počelo onoga dana kada mi je žena
priznala preljubu” – započeo je svoju ispovest
mladi Nikola Nikolajević. „Danima nisam jeo,
noćima nisam spavao... Pokušao sam da plačem,
ali moje suze su davno potrošene. Sinoć je bilo
isto. Nisam mogao da spavam. Povremeno bih
obrisao znoj s čela ili duboko uzdahnuo.
Razmišljao sam o tome kako mi se dešavaju sve
same loše stvari, a u isto vreme sam pokušavao da
ne ubeđujem sebe u to. Dok sam birao između
pozitivnog i negativnog, čuo sam lupanje iz ormara
na drugom kraju sobe. Neko kao da je želeo da
izađe. Zatvorio sam oči i šaputao: nisi lud, nisi lud,
smiri se, diši. Kroz glavu su mi protutnjala sećanja.
Otvorio sam oči i odahnuo. Lupanje se nije čulo i
pripisao sam ga sličnim čudnim događajima koji su
se dešavali i ranije. Psihijatri su tada govorili da se
to dešava usled trauma. Znam da nisam lud, već
sam prošao kroz sve ovo. Međutim, moje hrabrenje
se izgubilo u još jačoj lupnjavi. Jeza je prostrujila
telom, oblio me je hladan znoj. Zgrčio sam se od
straha i zagrlio jastuk. Koliko god da nisam
verovao u ono što se dešava, lupanje je bilo sve
jače. Orman je počeo da se ljulja i ja sam čuo
plač... – Nikolajević je počeo da drhti – „Plač moje
sestre! I ja sam zaplakao, ali nisam smeo da se
pomerim. Samo sam gledao u ormar i pomerao se
napred-nazad. Plakao sam i dozivao: Sejo... sejo...
Posle toga se ničega ne sećam” – uz uzdah N.N.
završava svoju priču. Jedva je prineo čašu ustima
ne bi li popio malo vode.

> 38 <
 Rukopisi 31
Doktor je već odavno nešto zapisivao i
klimao glavom. I kad je N.N. završio, on je i dalje
nešto zapisivao. Bio mu je zanimljiv ovaj slučaj.
„Kako se sada osećate gospodine
Nikolajeviću? Da li se sada nešto čudno dešava?”
„Ne, sada ne.”
„Dobro je, dobro je. Mislim da nema
potrebe da vas zadržavam. Prepisaću vam... ” –
doktorove reči su se gubile u magli
Nikolajevićevih misli.
„A vaša supruga? Gde je ona?”
Ova pitanja je N.N. ipak čuo, obratio je
pažnju na njih.
„Mislite moja žena?” – N.N. kao da se
budio iz sna.
Doktor nije mogao a da se ne nasmeši.
„Da, da... pa ne znam. Možda je kod
njenih, možda... ko zna” – i N.N. se nasmešio
svojoj zbunjenosti.
„Biće sve u redu. Siguran sam. Kao što ste
i ranije čuli... dešava se. Ipak ćete morati da
odradite neke analize... ”
N.N. je već odlazio. Znao je on za sve
analize.
„Da, da, nema problema. Moram da čuvam
zdravlje.” – ovo poslednje kao da je rekao samom
sebi.
N.N je iz bolnice otišao pravo kući i prvi
put posle nekoliko dana osetio glad.
Bilo mu je malo lakše. Čak ga je i supruga
pozvala na razgovor. Sve vreme je plakala preko
telefona. On je samo potvrdio vreme i mesto. Nije
znao šta se dešava s njegovim osećanjima. Jedino
što je znao i govorio stalno sebi bilo je Zdravlje je
najbitnije. Pretrpeo sam svašta, neće me valjda
ovo oterati u bolest. Zdravlje je najbitnije. Zdravlje
je najbitnije...

> 39 <
Rukopisi 31
„Da, zdravlje je najbitnije! Ha, ha, ha” –
čuo je histeričan smeh iz susedne sobe. Nije
mnogo razmišljao, otvorio je vrata.
Nikola Nikolajević bio je bolešljiv još kao
dečak. Lekari su ga dobro poznavali. Kada je imao
blizu dvanaest godina, lekar ga nije posetio zbog
prehlade. Nikola Nikolajević je bio srednjeg rasta,
imao je krupne zelene oči, plavu kosu i uvek
zabrinuto lice. Dok je hodao ulicama razmišljao je
o ubistvu, samoubistvu. Razmišljao je o smrti.
Nikola Nikolajević je voleo svoju majku.
Voleo je i svoju sestru, ali je mrzeo oca. Isprva je
samo bio ljubomoran što otac stalno odvlači majku
u sobu i ostavlja ga samog sa sestrom. Često je to
radio. Mali Nikola je postao nerazdvojan od svoje
starije sestre. Onda je i nju otac odvlačio u sobu.
Posle toga je dugo plakala i dugo ćutala. Često bi
je otac zatvorao u orman. Nikola nije mogao da joj
pomogne. Kasnije bi se samo pripio uz nju.
Otac ga je često tukao. Tukao ga je jer ćuti,
tukao ga je kad bi zaboravio igračku u dvorištu,
tukao ga je i kada za to nije postojao razlog.
Kada je dovoljno očvrsnuo da se
suprotstavi ocu, to više nije bilo potrebno. Sestra se
obesila, ali se pre toga pobrinula da ode u društvu
oca. Nikola dugo nije mogao to da preboli. Majka
nikada i nije. Njegova želja da nastavi dalje je
vremenom postajala sve veća, i on je izmileo iz tog
blata.
Kada je otvorio vrata ugledao je mladića
čije je smejanje čuo. Kao da mu je odnekud bio
poznat. Prirodno je da ga upitao:
„Šta radiš ovde? Kako si ušao?” –
pogledao je prozor koji je bio zatvoren.
„Nisam ušao kroz prozor, ako to gledaš.”

> 40 <
 Rukopisi 31
N.N. pogleda zbunjeno mladića i prvo što
je pomislio je da je on halucinacija. Usudio se da
kaže:
„Ti... ti ne postojiš!”
„Naravno da ne postojim... ali za druge.
Ha, ha, ha.”
Nikolajeviću je smejanje odzvanjalo u
ušima. Zavrtelo mu se, a onda je izleteo napolje.
Dugo je trčao ulicama u sobnim papučama i mnogi
su se smejali.
Kada je umoran od trčanja stao, tutnjalo
mu je u glavi. Kašljao je i stalno pljuvao, iz nosa
mu je tekla slina.
„Bu!” – čuo je pored sebe. Uplašen,
izmaknuo se u stranu i pogledao mladića iz kuće
kako se đavolski cereka. To je bilo previše za njega
i izgubio je svest.
Kada se N.N. probudio u bolničkom
krevetu, kroz žute mrlje video je svoju ženu. Blago
se je smešila i pomilovala ga po kosi. Već mu je
bilo bolje.
„Kako si?”
„Bilo je i bolje...”
Nasmejaše se, a N.N. za svaki slučaj
potraži pogledom onog mladića. Nije ga bilo.
„Uh, svašta sa mnom” – N.N. odahnu.
„Jer to nešto zbog mene?” – upitala ga je
žena oborenog pogleda šarajući prstom po
posteljini.
N.N. je ćutao. Hteo je da je zagrli,
poljubi... ali samo je gledao u nju. To mu je za
sada bilo sasvim dovoljno. Bila je kao boginja na
jutarnjem suncu. Podsećala ga je na sestru... ili
možda majku.
„Mislio si da sam nestao, aaa?!”
N.N. se prestravi i pade sa kreveta.

> 41 <
Rukopisi 31
„Šta je bilo? Šta ti je?” – uplašeno dotrča
do Nikolajevića njegova žena.
On je mlatarao jednom rukom, a drugom je
pokrio oči.
„Beži od mene! Beži od mene!” – plakao
je i vikao N.N.
I njegova žena je plakala.
Kada je Nikoli Nikolajeviću bilo bolje od
lekova, supruga ga je izvela u kratku šetnju. Bilo
im je kao nekad. Smejali su se i ljubili. Žena
Nikole Nikolajevića je u jednom trenutku
zanemela kada je videla jednog mladića. Brzo je
skrenula pogled. Nikolajević je pogledao u pravcu
u kom je gledala njegova žena. Crnomanjasti
mladić, vedrog lica, smejao se u priči sa drugom.
„Đavolska spodobo! – dreknuo je N.N. –
Ostavi me na miru!”
N.N. je mladiću razbio glavu. On je video
onog istog mladića, onog što se smejao i plašio ga.
Njegova žena je videla svog bivšeg ljubavnika.
N.N. je nadzemaljskom snagom razbio mladiću
glavu, a njegova žena je plakala negde iza njegovih
leđa.
N.N. više ne izlazi. Rekli su mu da ima još
tri meseca...
Nevena Ninković, nekada Nikolajević,
sedela je u polupraznom autobusu. Ugasili su
svetla. Zatvorila je oči i spustila ruku dole, da
umiri svoju želju. Njeni mišići su se grčili, a
usmine bridele. Morala je da ispusti kratki uzdah.
Mladić do nje trljao je dlanove i smejao se. Da li
ga je neko čuo?

> 42 <
 Rukopisi 31
Aleksandar Petrović, 1984.
Jagodina, Srbija.

***
Noć u ptici
uzleće na propelerima vetra
melaholična slika
bez zvezda
i sjaja blistavih raketa

Tvoja noć u mojoj glavi

mehanička
tupa
jednolična
bez snova i šarenih fabrika
gde zov autentičnih zveri
para istok

Tvoja noć u mojoj glavi

bez reči
u mirisu kestena
i dimu srebrnih postrojenja
kada putevi bruje
rastače šake putnika
i pesnika
dok zagonetni mesec
para svod

Tada sateliti ne šapuću

čopor oblaka
ne reži
bez zvezda
i sjaja blistavih raketa
u tvojoj umornoj
noći

> 43 <
Rukopisi 31
Dragana Evtimova, 1984.
Skoplje, Makedonija.

ВНИМАНИЕ НА ГОВОРОТ
Слово 1

Систематски ме набљудуваш, со
превезот на нашата одамна... загубена
комуникациска реченица. Насекаде те гледам...
како интонираш. Не прашувај ме зошто не
припаѓам во твојот свет.
Гледам како се задушуваш во многуте
зборови, во глаголите, во именките... и во
сврзниците меѓу зборовите... на сложената
реченица. Немоќно ги сокриваш придавките и
двете прости реченици. Меланхолично и
драматично сакаш да блескаш... само во
сопствената кожа!
Кои се твоите членови? Атрибут?
Апозиција?... главно сакаш да ме определиш,
или да го искажеш... своето значење преку
мене?
Прирок си ти, а твој подмет сум јас?
Доаѓаш,... и молиш за малку да можеш да се
измиеш од гревовите... и додека директно ме
прилагодуваш кон себе, индиректно отстапувам
од тебе. Не сум прилошка определба за твоето
место. Ниту двовалентен глагол. Не дејствувам
со предлог, ниту пак сум форма за работа во
двојки.
Всушност, инспирација не ти дава
методот за анализа... на експлицитен
раскажувач.

> 44 <
 Rukopisi 31

PAŽNJA GOVORA
Slovo 1

Posmatraš me sistematski, pod velom naše

davno... izgubljene komunikativne rečenice. Vidim
te svuda... kako intoniraš. Ne pitaj me zašto ne
pripadam tvom svetu.

Vidim kako se gušiš u brojnim rečima,

glagolima, imenicama... i u vezama među rečima...
složene rečenice. Nemoćno sakrivaš prideve i dve
proste rečenice. Melanholično i dramatično hoćeš
da sijaš... jedino u svojoj koži!

Koji su tvoji članovi? Atribut?

Apozicija?... uglavnom hoćeš da me odrediš, ili da
izraziš... svoje značenje kroz mene?

Prirok si ti, a tvoj podmet sam ja?

Dolaziš... i malo moliš da bi mogao da se očistitiš
od grehova... i dok me direktno prilagođavaš sebi,
indirektno odstupam od tebe. Nisam priloška
odredba za tvoje mesto. Niti dvovalentan glagol.
Ne delujem s predlogom i nisam forma za rad u
parovima.

U stvari, inspiracija ti ne daje metod

analize... eksplicitnog pripovedača.

> 45 <
Rukopisi 31

Помислувам: имаш немирна душа...

која те разорува.
Се прашувам: кои се твоите реченични
членови?

Слово 2

Илустративно ми ја претстави точката

на Pашомон. Иако сакав да се оддалечам...
останав да стојам со тело скаменето и поглед
вперен во неговите очи. Во нив имаше скриена
растрепереност, која не покажуваше возбуда...
во ниту еден момент. Иако храброста го беше
напуштила... Веќе одамна.
Не отстапив. Кога внимателно ќе
погледнам... колку повеќе се повлекуваш, толку
повеќе се оддалечуваш... од нештата до мене.

Слово 3

Немоќно моите зборови се движат по

твоето грло... Не, ти не си суштество со
човечки особини. Не, ти немаш суптилни
потези за рекреација на моите мозочни клетки.
И... не знам зошто сеуште пишувам за
твоите деструктивни особини,... на мојот веќе
вообичаен дескриптивен начин.
...Не, не ми значи... твоето присуство на
лицемерни идеи. Само ја посакувам
сопствената желба... што ја чувствувам... да се
зафатам со безброј работи, што ја содржат
мојата амбициозна тровалентност.

> 46 <
 Rukopisi 31

Pomišljam: imaš nemirnu dušu...

koja te razara.
Pitam se: koji su tvoji rečenični članovi?

Slovo 2

Ilustrativno si mi predstavio tačku

Rašomona. Iako sam htela da se udaljim... ostala
sam da stojim skamenjenog tela i pogleda
uperenog u njegove oči. U njima je bila skrivena
uzdrhtalost, koja nije izražavala uzbuđenje... ni u
jednom trenutku. Iako ga je hrabrost već bila
napustila... Odavno.
Nisam odstupila. Kad pažljivo pogledam...
što se više povlačiš, to se više udaljavaš... od stvari
koje su blizu mene.

Slovo 3

Moje reči se nemoćno kreću kroz tvoje

grlo... Ne, ti nisi biće sa ljudskim osobinama. Ne, ti
nemaš suptilne poteze za rekreaciju mojih
moždanih ćelija.
I... ne znam zašto još uvek pišem o tvojim
destruktivnim osobinama... na moj već uobičajen,
deskriptivan način.
...Ne, ne znači mi... tvoje prisustvo
licemernih ideja. Ja samo priželjkujem vlastitu
želju... koju osećam... da bih se prihtavila bezbroj
stvari koje sadrži moja ambiciozna trovalentnost.

> 47 <
Rukopisi 31
Gašper Bivšek, 1984.
Mežica, Slovenija.

TRI PESMI VEZAVE

1.
črno za nohti svet rodi
ko pade med zelene loge
logi vzvalovijo kot morje
črno rodi goro in polje
ne glej na črne nohte
kleče te gledam, delal sem
izza nohtov se smola cedi

2.
iz daljnih krajev pride sapa
vsa razpotegnjena v širjavah
nezadržno stopa, hodi, gazi
v ožinah se gosti in oži
jezikasto čez hribe zdrsne
kar je statično predrami
vzgonski veter po bokih gora

3.
čez in čez me s sabo obdaj
kot v nevihtni noči mesec
ne pusti, da me odvlečejo
me naselijo v votlem deblu
ko med loge sonce tone
čez in čez me s sabo ogrni
kot zorano zemljo mrak

> 48 <
 Rukopisi 31

TRI PESME POVEZA

1.

crno pod noktima svet rađa

kada padne među zelene lugove
lugovi se ustalasaju kao more
crno rađa goru i polje
ne gledaj u crne nokte
gledam te, klečeći, radio sam
za noktima se smola cedi

2.
iz dalekih krajeva dođe dah
sav razvučen u šir
nezaustavivo stupa, hoda, gazi,
u tesnacima gusne biva sve uži
jezikasto preko brda sklizne
ono što je statično trgne
pokretački vetar po bokovima planina

3.
sa svih strana sobom me okruži
kao u olujnoj noći mesec
ne dozvoli da me odvuku
nastane u šupljem deblu
kao što među lugove sunce tone
sa svih strana, sobom me ogrni
kao izoranu zemlju mrak

> 49 <
Rukopisi 31
Marina Zlatković, 1983.
Rgotina, Srbija.

JUL U PESKU
Prvo mu spaziše glavu. Lagano je izranjala
iz vode praveći male, jedre talase koji su se širili
nestajući u neposrednoj blizini obale. Zatim sve
više, sve belje, isploviše mu ruke. Prsti razdvojiše
vodu, a zatim, u čvrstom zagrljaju, što su jače
mogle, stegnuše modro plavetnilo pred sobom.
Tako je gospodin Lipov naučio da pliva. Na obali u
vrelom pesku što ga bejaše sunce prosulo iz šaka,
sedeše žena i jedno dete širom otvorenih usta. Žena
to nije videla. Oboje su, zaustavljeni vremenom,
merili otkucaje u dubini jednog mora i nazirali
senku čoveka, kao ribu koja se približava
površini... Strepeći, oboje su znali: ne previše
dugo, ne toliko duboko? Gospodin Lipov se sada
krajnje okuraži i, za početnika, spretno krenu ka
obali kao da to čini hiljaditi put, i veoma mu je
dosadno. Žena ustade iz peska i pljesnu rukama
kao znak buđenja iz nekog dubokog sna, toliko
dubokog da se na trenutak beše pomešao s onim
stvarnim.
,,Ništa”– reče on – ,,Strašno.” I prelomi tu
rečenicu kao što se lomi odluka na koju će stranu
poteći reka u ravnici.
Zatim, muškarac i žena sedoše kraj deteta,
koje beše zatvorilo usta, ali sa ni malo manje
začuđenim izrazom lica. Sedoše pored dečaka i ne
rekoše ništa.

*
Moglo je biti bilo šta. Mogla je to biti
bujica reči pokrenuta od strane nekog dobroćudnog
stranca koji divno ume da sluša. Moglo je to biti
> 50 <
 Rukopisi 31
sunce, zarobilo ga je negde između grebena
svojom jačinom, pa se plašio da izađe na suočenje
sa njim. Samo – dečak se jednom nije vratio u
određeno vreme u polumračnu hotelsku sobu gde
su ga čekali roditelji. Njihovo strpljenje je vladalo
toliko koliko i veća kazaljka na riđem zidnom
časovniku, sve dok nije obišla nešto više od
četvrtine a manje od polovine kruga – ipak nimalo
slično njegovoj trećini. Kada se dečak ni tada nije
pojavio, zabrinuti roditelji rešiše da napuste
hotelsku sobu, uz izvesne tragove svog čekanja, i
krenuše napolje ne bi li otkrili kakva to dečačka
znatiželja može da prevlada brigu roditelja.
Našli su ga na plaži, u pesku, s nogama i
rukama preplanulim do zglobova. Sedeo je sam,
ako to dečaci ikada mogu biti, i gledao je delić
mora, koje je juče na pučini nosilo njegovog oca, a
danas samo nekoliko galebova i vodenih trava.
Nije im ništa objašnjavao.
Gospodin Lipov je bio besan, da li zbog
zaludnih briga ili zbog izgubljenog vremena, a
gospođa Lipov je ćutala uzimajući dečaka za ruku,
a zatim mu govorila o nekim pravilima kojih svako
dete treba da se pridržava...
Dečak je ćutao.

*
Napunivši desetu godinu, na onom istom
moru na koje su ga roditelji doveli pre petnaestak
dana da tu provede raspust, dečak je ugasio bele
svećice na šlagom ukrašenoj torti, skupih hotelskih
kuvara. Svećice su gorele taman toliko da se po
jedna graška voska skupi pod plamenom i taman
toliko da dečak poželi svoju rođendansku želju.
Potrajalo je samo tren...
Na šlagom ukrašenoj torti ostale su rupice
od sveća. Bilo ih je tačno deset. Duboko utonule u

> 51 <
Rukopisi 31
žitku masu, pravile su bunare u kojima dečak nije
mogao da prepozna dno, možda baš zbog tamnog
sloja čokolade ispod. Na šlagom ukrašenoj torti
nedostajala su tri parčeta, ni manje ni više...
Otac mu je ozbiljnoga lica poklonio
enciklopediju iz istorije, a majka, nešto blaže
naravi, jedan kačket sa latiničnim natpisom nekog
broda.

*
Porodica Lipov se svojoj kući vratila
petnaestak dana kasnije. Njihovo letovanje te
godine brojalo je ukupno trideset i jedan dan, ceo
jedan mesec jul. Sa sobom su doneli nekoliko
figura od slepljenih školjki, nešto lagane odeće s
dezenima i bojama mora. Gospodin Lipov je doneo
još i pozlaćenu kutiju domina koja će mu kasnije
postati dragocena imovina i ljubav, i od koje se
neće odvajati do pred smrt – trideset i dve godine
kasnije. A gospođa Lipov je, uz nekoliko
kozmetičkih preparata i ukrasa za kosu, donela i
svog sina zaspalog u njenom naručju, premorenog
od puta.

Sutradan, gospođu i gospodina Lipova

probudi dečiji žamor iz obližnjeg dvorišta gde se
nalazilo jedno igralište. Mogli su samo na trenutak,
kroz maglu, da prizovu zvuk mora kada se bude,
ali ubrzo sadašnjost tako jako prevlada. Sasvim
spontano, u tim dečijim glasovima i smehu,
prepoznaše svoga sina.

> 52 <
 Rukopisi 31
Aleksandar Ristić, 1983.
Mladenovac, Srbija.

VEDRI DAN NA PARCELAMA

Bledo sunce sedi na brdu
I posmatra nas.
Mene, tebe i njih;
Ti samo ležiš, ja samo ćutim

Oni žvaću i jecaju.

Pogana navika da
Ukaljaju sećanje,
Masnim prstima
Po mermeru otiske da ostave,
Ljube krst u kamenu
Svojim masnim punim ustima,
Ispadaju komadi
Polusažvakani
I ostaju da leže
Rasuti po mirisnoj zemlji

Neki se psi otimaju oko svežeg mesa,

Kidaju na komade,
Cvile pa laju, laju pa cvile
Jure se i skrnave livade

Bledo sunce topi vosak

U mojim očima
Pa kaplje, vrelo, negde unutra
Opekotine ostavlja

Glupi vedri dan se nastavlja

> 53 <
Rukopisi 31
Nikoleta – Nina Mršulja, 1983.
Kotor, Crna Gora.

MOJ SAN JE PRUGA

nesanica me mrvi
u sitno grumenje
zemlje neplodne
vidim jato ptica
hita noć da presretne
zatvaram oči
da ne gledam
kako šume zaneseno
grle mjesečinu

nesanica me lomi
na parčiće besmisla

moj san je pruga

ja sam voz
zadihan i crn
moj san je pruga
poslednja stanica
Solun

> 54 <
 Rukopisi 31
Sara Radojković, 1989.
Beograd, Srbija.

MAMINA ĆERKA
Kako je moguće da je jedan mali miš,
mala pčela, ponekad osa, a ponekad bumbar,
rodio mene?
Ili nisam oduvek bila veća od tebe?

Mama, žao mi je što sam te nacrtala

tako da ličiš na miša, uvek nosiš punđu.
Ali ličiš na pčelu, kada si vredna.
Na osu kada si besna,
I na bumbara kada se prejedeš.

Mama, žao mi je ako ti se više sviđa

pesma koju sam napisala tati.
Pokušavam da se ne ponavljam.
Isto tako pokušavam da ne budem
previše sentimentalna, ipak pišem pesmu o majci.

Ali teško je ne biti.

Jer kada sam cvilela celu noć,
I kada je moje belo-sivo grlo teralo ljude od mene,
Ti si mi držala ruku.

I kada sam napisala prvi loš komad,

u lice si mi rekla da je loš.
Još nisam sigurna zašto je to dobro,
ali shvatiću jednog dana.

Jer jedno je sigurno,

Nema lošeg saveta kada ti ga da mama.

A još ako je moja.

> 55 <
Rukopisi 31
Ona tačno zna da će kiša iako sija sunce.
Uvek gleda pouzdanu prognozu.

Čak i kada prognoziraju kišu,

zna kako da je spreči.
Uzme kišobran, i stane kraj tebe.
Ali kišobran, u stvari, nije bitan.

Samo nikom ni reč,

dobar kišobran joj daje samopouzdanje,
pogotovu ako je crven, a ja ga izgubim.

Mama, rekla sam i tati,

pa ću reći i tebi iako si ti malo jača.

Volim te u crvenoj boji,

jer sam prava mamina ćerka.

> 56 <
 Rukopisi 31
Adnan Žetica, 1980.
Mostar, BiH.

BESPLATNI MALI OGLASI DO

DESET RIJEČI

Na ovom kišnom danu,

kišobran mijenjam
za sjenu, bilo čiju.

MATI

Umjesto, da ode do prodavnice

i kupi rizle, posljednje grame
duhana motala je u decembru.
Pucketanje zadnjeg lista kućnog kalendara
i prigušeni hihot desetogodišnje sestre
nadglasa detonacija 120-ice
u podrumu zgrade Ante Zuanića
na broju 18.
Vrijeme nestade u tebi
a ne ti u njemu – reče joj moj otac,
njen muž, preobraćeni
antipušač.

> 57 <
Rukopisi 31
Jovana Simić, 1984.
Beograd, Srbija.

SLUŠKINJA
Hej,
Ni trena predaha!
Čim sam besposlena
– Eto Vas!
Dođete mi između dva velika veša,
Pre nego izbelim požutelo.

Što za dan opletem

Sa Vas i oparam.
Što stoput okrpim
Na Vama poderem.

A moja je Gospođa
Tako dobra i mila
I za mene ima samo lepu reč,
Pa mi bude krivo što naplatim i njoj
Nakon što sam već naplatila Vama.

Ali,
Hej!
Ipak se sve moje podsuknje
Šire brže od Gospođinih suncobrana.

Niko nije kriv.

Sve nas zaludela ceđ.

> 58 <
 Rukopisi 31
Tarik Galijašević, 1982.
Tešanj, BiH.

ČIZME
Para mi oči jedna slika
jedan govor
jedna riječ

tiho se šaptalo u bolničkoj sobi

bolesnik je blizu zadnjem dahu

okružena žena s infuzijom iznad sebe

i muž s dvoje djece

pada mi slika davnih dana majčinih

para mi zjene
fotografija majke njenog oca njene maćehe
otac u svečanom sakou
maćeha u haljini na tufne
mati u gumenim čizmama
ljeto šezdeset devete
skrivena iza očevih nogavica
skrivena u broju trideset i dva

trideset i pet godina kasnije

udišem bolnički vonj
gledam blijedu majku, oca kako pored čuči
a sebe ne raspoznajem i ne razumijem

njene zadnje riječi bjehu:

trideset i šest

ona nikada mužu ne bi oprostila kada

bi njenih i njegovih četiri ploda u vrelo ljeto
u gumenim čizmama hodalo

> 59 <
Rukopisi 31

za njeno četvrto dijete bješe poruka:

trideset i šest

muž je ostao zatečen

on i danas ne zna
kako majka razmišlja

i kada majka umire

ona mora biti što jeste, pa brine

i kako to, otac se pita, trideset i šest

kada je dijete četvrto nosilo

broj
trideset i dva
u desetoj godini
kao i mama

> 60 <
 Rukopisi 31
Vladimir Miletić, 1985.
Sremska Mitrovica, Srbija.

MUSICA JAZZ
Vanja otpije gutljaj crvenog čaja s
limuntusom i malo šećera, na tren ga zadrži u
ustima, i onda lagano proguta. Na stolu, tamo gde
je stajala šolja, sada je ostao krug, obruč – ogledalo
od čaja, koji se polako suši i nestaje. U delu obruča
vidi svoje obrve, u drugom donju usnu. Desno uvo
je već polusuvo, fragmentirano, nazire se u svega
nekoliko kapljica. Takt je uobičajen, četiri
četvrtine, klavir je osrednje uznemiren, a kontrabas
se tek ponekad javi. Čuje se truba, a onda nestane.
Zatim još jedan gutljaj čaja, i nešto neočekivano:
vrata se otvaraju i ulazi Vanjin cimer; sa sobom
unosi odvratan zadah zime, zadah koji se lepi za
grlo. Šta to slušaš, pita ga. Džez, kaže Vanja, to je
džez, a onda zatvara oči i trudi se da zaboravi na
cimera, na zimu, na ukus čaja u ustima. Trenutak
blažene tišine, a onda: ja ne volim džez. Naravno
da voliš džez, kaže Vanja, a sada ćuti. Zatim otpija
još malo čaja; to je gutljaj-sedativ, gutljaj-zagrljaj,
gutljaj-uteha. Vanja zatvara oči i polako tone u
muziku, kao u jastuče od svile. Svako voli džez.
Kad se pred zoru vraćaš iz grada, i na praznoj
raskrsnici zastaneš i sagneš se da vežeš pertlu, i
podigneš glavu i vidiš da svetlo na banderi treperi.
To je džez, kaže Vanja cimeru. Kada nađeš
devojku za jednu noć i kada posle seksa izlaziš iz
njenog stana i na vratima se okreneš i ugledaš je
kako spava, a mesečina joj sedi na stomaku,
okruglom, mekom, i imaš osećaj da ćeš poleteti, i
sav drhtiš, goriš iznutra i srećan si i poplašen,
gledaš mesec dok hodaš kući i ceo svet je tvoj. To
je džez, kaže Vanja. Kada kroz prozor gledaš
> 61 <
Rukopisi 31
praznu ulicu i poneki automobil kako projuri, i
vidiš visoke zgrade i tek poneko upaljeno svetlo,
možda nečiju senku na prozoru, i vidiš sneg i blato
i bljuzgavicu na putu. Sve je to džez. Poezija je
džez, i tišina je džez (naročito je tišina džez), i
ritam je džez i lepota je džez, a istini za volju,
pomalo i ružnoća. Svakako je džez i kiša, i barice, i
brisači koji ti smetaju dok voziš, i radio u kolima,
kao i hrapavi glas voditelja noćnog programa.
Pričaš gluposti, kaže cimer. Kiša je kiša, nema tu
filozofije, druže moj. A sneg je samo voda, a ne
muzika. Mislim da si poludeo od tog čaja što ga
stalno piješ. Vanja vrati praznu šolju na sto,
delimično poklopivši otisak koji se nije još sasvim
osušio. Ispod šolje, viri još samo Vanjina nozdrva,
čudno deformisana, obla i sjajna, pluta na kapima
crvenog čaja. Prođe jedan auto, pa još jedan, Vanja
uzdahne, cimer uzdahne, a onda se vrati truba i
opet započne istu priču na sasvim drugačiji način.
Truba, kaže Vanja, ta truba, vidiš kako se vratila
kao pokislo kuče, mazna kao mačka... i to je džez.
To je sloboda da menjaš raspoloženje. Čas besniš,
čas plačeš. Čas ujedaš, čas te maze. Je li tebi
dobro, pita cimer. Jeste, kaže Vanja. Osećam se
savršeno spokojno. I to je džez.

> 62 <
 Rukopisi 31
Dragana Brdarić, 1982.
Novi Sad, Srbija.

AUTOBUS
Ono što dolazi kroz prozor
Duh je našeg vremena.

Ljudi grade sve ružnije hramove.

Njivama-ravnicama
Još predstoji
Da budu
Braon-zeleno
Prugaste,
I da nas hrane,

dok ne počnemo da jedemo plastiku.

> 63 <
Rukopisi 31
Slobodan Nikolić, 1980.
Pančevo, Srbija.

TRAĆENJE
Svojim dalekim oglašavanjem brižljivo
ispisuje redove po tamnom listu još jedne vrele i
besane letnje noći. U nemilosrdnoj i škrtoj podeli
zaduženja u prirodi, zapao joj je taj nadasve
dosadan i jednoličan zadatak, i ona ga obavlja
neštedimice, kao da nema ničeg bitnijeg, ničeg
drugog u vaseljeni što bi se u tom trenutku dalo
uraditi. I ta njena usredsređenost, ta istrajnost gudi
kroz noć jednu notu neodvojivu od prirode, notu
dobro znanu noćobdijama. Notu kojom nas priroda
preslišava. Kojom, pita. Kojom, zahteva odgovor.
A ja, u čijim je grudima zgusnut nastanjen
čitav svemir, svedena suština sveta, koja čeka da je
uobličim i pustim u život... ja, sa ovim dlanovima
na krilu, sa ovom glavom u varljivoj bezbrižnosti...
ja ne činim ni koliko jedna obična žaba.

> 64 <
 Rukopisi 31
Kristina Stamenković, 1989.
Prokuplje, Srbija.

MIR
U svakom lepom gradu obećam
da ću se vratiti da tu ostanem
i tražim:
jedan sto
jednu stolicu
pod drvetom
kraj ulice
gde ću sasvim polako
ispijati kafu
posmatrati ljude
dok mir para vazduh.

> 65 <
Rukopisi 31
Januška Gostenčnik, 1981.
Ljubljana, Slovenija.

III
urejeni nohti pritrjeni
na stare a lepe roke vraščene
na voščano žensko telo
objame do 10 litrov zraka
naredi elipso
ko končno brie pripotuje do njenih ust
poznavalsko tleska z jezikom
grimase užitka so posledica vedenja
dolgoletnih izkušenj katera
smrdeča beljakovina najbolje pade
zdaj dokončno ve
da kraljuje v svoji kuhinji
posnetku fotografije iz drage revije
ko še po zaužitju vrti košček kruha med prsti
zmagala je
njena izbira njen nakup
njena odločitev s čim zabiti trebuhe svoje družine

preveč lepa slika da bi ji lahko verjeli

posoda pomita
popolna kava v dnevni sobi
prekriža utrujene noge
rahlo pomiga s pobarvanimi prsti
da bi bila všečna depresivnemu možu
ki ji sedi nasproti

> 66 <
 Rukopisi 31

III

uredni nokti prilepljeni

na stare a lepe ruke ukorenjene
u voštanom ženskom telu
zagrli do 10 litara vazduha
napravi elipsu
kada konačno brie doputuje do njenih usta
znalački mljacka jezikom
grimase zadovoljstva posledica su znanja
dugogodišnjeg iskustva koja
smrdljiva belančevina najbolje paše
sada konačno zna
da caruje u svojoj kuhinji
toj imitaciji fotografije iz skupog časopisa
dok nakon kušanja još uvek vrti komadić hleba
među prstima
pobedila je
njen izbor njena kupovina
njena odluka čime da napuni stomake svoje
porodice

previše lepa slika da bismo joj mogli verovati

tanjir opran
savršena kafa u dnevnoj sobi
prekršta umorne noge
blago mahne obojenim prstima
da bi bila dopadljiva depresivnom mužu
koji sedi nasuprot nje

> 67 <
Rukopisi 31

da pa mu ne ker ponosno igra vlogo ledene kraljice

zaledenele
rahitičen sin kroži po sobi
dela digitalne fotografije
da ovekoveči njihovo francosko vsakdanjost
tudi kavne skodelice pomije sama
sledi pogovor o politiki športu itede
ker so izobraženi in njihovo mnenje šteje
pa četudi znotraj dnevne sobe
zvečer v postelji kriči v steno in objokuje
svoj francoski je ne sais quoi

> 68 <
 Rukopisi 31

dala bi mu ali, ne, jer ponosno igra ulogu ledene

kraljice
zaleđene
rahitični sin kruži po sobi
pravi digitalne fotografije
da ovekoveči njihovu francusku svakodnevicu
i šoljice za kafu opere sama
sledi razgovor o politici sportu itd.
jer su obrazovani i njihovo mišljenje je važno
makar i unutar dnevne sobe
uveče u krevetu viče ka zidu i oplakuje
svoj francuski je ne sais quoi

> 69 <
Rukopisi 31
Nataša Radanov, 1990.
Pančevo, Srbija.

DANAS
Zabranjena svaka vrsta nasilja,

Zabranjena diskriminacija,

Drugačija seksualna orijentacija,

Zabranjena propaganda,

Zabranjena revolucija,

Prostitucija, špekulacija,

Agresija i imaginacija,

Zabranjena svaka pogrešna afirmacija,

Zabranjena debata i religija,

Zabranjena ravnoteža i

Sila, zemljina teža,

Dva i dva su pet.

Zabranjeno kontra,

Narušavanje javnog mira rečju,

Teoretska nije i

Praktična demokratija,

> 70 <
 Rukopisi 31

Zabranjeno ćutanje,

Razmišljanje, sve radimo za vas,

Zabranjeno maštanje i sanjanje

Obavezno blejanje i spavanje,

Zabranjeno naprezanje i disanje,

Zabranjeno mirno umiranje.

> 71 <
Rukopisi 31
Barbara Pleić, 1985.
Slavonski Brod, Hrvatska.

AMARILIS
Ta usamljena zvijezda u tvom zapučku
zaustavit će metak
umjesto Biblije u filmovima
I dok „dolje u Texasu mog srca” svira na radiju,
ja znam kako bi me prisilila da prehodam svih 50
država,
od lupusom dotaknutog Juga
do šumskih vukova Mainea,
jednakom lakoćom kojom ti prst kruži
nad zemljovidom Rusije
i zabada se u zdjelu boršča,
ili riblja usta Amazone,
preko koje me na leđima prenosiš
s medaljonom svetog Kristofora koji ti poskakuje
oko vrata
i lupka po zubima naših dviju organiziranih
religija.

> 72 <
 Rukopisi 31
Ivana Krčadinac, 1989.
Pančevo, Srbija.

CIPELE ODGOVARAJUĆE BOJE

Žena, neupadljivog izgleda, ulazi u
prodavnicu cipela. Prodavačica, drska, mlada, i
trudna, ne primećuje mušteriju.
Dotična neupadljiva pokušava da privuče
pažnju. Prodavačica mrmlja sebi u bradu. Mršti se!
Nešto računa....
– Pa, zaista - pomisli gđa mušterija – ljudi
pričaju sami sa sobom samo kada se radi o parama
ili, eventualno, kada se posmatraju u ogledalu.
– Hmmm... – izusti prodavačica.
Žena-mušterija već zna o cemu se radi. –
Nešto se ne slaže u računu!
– Da, izvolite, šta ste hteli? – upita
prodavačica nakon desetak minuta.
– Pa, znate, treba mi nešto specijalno, za
jednu posebnu priliku – cvrkuće miss mušterija.
– Da, da, razumem. Specijalno za
posebnu... Za posebnu ženu, specijalne cipele –
rasejano će prodavačica.
Mušterija je već svesna da je prodavačica
miljama daleko... Možda na direktnom letu za
Pariz. A tu je i taj poster... Jelisejska polja puna
ljudi, ali naša prodavačica nije jedna od njih.
– Znate, svako od nas ima loše dane, ali to
nije izgovor da ne obavlja posao korektno.
Ignorišete me otkada sam ušla. Da sam neko
džangrizalo, već bih se žalila vašem poslovođi.
– Baš imam sreće da niste od takvih.
Međutim, pretite u prazno.
– Nemam nameru da vam pretim, kao što
nema potrebe za ironijom. Govorim vam u vašem
interesu. Trgnite se! Nemam ceo dan.
> 73 <
Rukopisi 31
– Šteta, u tom slučaju, jer nestrpljivima
odmah pokazujem vrata. Kao i onima koji se prave
pametni. Vidite, jednom u životu mogu i ja da
oteram sve do đavola!
Kao na filmu... Lik uviđa da mu je život
sranje i reši da ga radikalno menja...
– Vidim ja da ste omašili profesiju. Vi ste
rođena glumica.
– Lepo što tako mislite. Apsolutno se
slažem sa vama... Uzgred budi rečeno, danas mi je
poslednji dan na ovom mestu.
– Zanimljivo, ali vratimo se u realnost.
Koleginica mi je rekla da je ovde rasprodaja, tako
da ne mrdam odavde dok ne budem uslužena.
Daćete mi one cipele, broj 42.
– Finu koleginicu imate. To je od izuzetne
važnosti za atmosferu na poslu. Mene niko nikada
nije povukao za rukav, da mi kaže gde nešto
jeftinije mogu da nađem.Uvek prolazim skuplje u
svemu.
– Dirljiva priča, ali ne mogu da ne
primetim da izbegavate da me uslužite. Zbog vašeg
stanja sam imala razumevanja, ali, što je mnogo,
mnogo je.
– Ako ste tako puni razumevanja, zašto ne
pričekate još malo?! Svi ponavljaju jedno te isto,
smatrajući me histeričnom trudnicom. Samo ne
želim da me ljudi požuruju. Evo cipela koje ste
tražili.
– Da ste malo više slušali mene, umesto
sebe, znali biste da ovo nije moj broj.
– Jeste. Rekoste broj 42? E, pa nemamo taj
broj za ovaj model. Znate kako Italijanke imaju
mala stopala, ali zato velike listove...
– Ne, vidite, htela sam cipele do njih –
konačno izgovara žena–mušterija.

> 74 <
 Rukopisi 31
– Zar niste rekli nešto svečano? Ove su
vam stvarno neuporedivo lepše, samo što nema
broja. Ovih dana vam je srebrno u modi, još ako
ima šljokice – prva liga.
– Ipak, želim da probam ove druge, ako
ima broja – snishodljivo će mušterija.
– Pravite grešku, birajući nešto tako
nezanimljivo. Tu se ni boja ne zna, da li je drap ili
oker.... To ne ide uz elegantne krpice...
– Po mom mišljenju, to je sasvim
zadovoljavajuća boja. Uzeću ih....
– Zadovoljavajuća? Bez uvrede, ali ni
svojoj babi ih ne bih kupila... Mogu da se kladim
da niste udati. Zamislite samo, kada biste se popeli
na cipele odgovarajuće boje,
izgledali biste kao avion! Govorim u vašem
interesu. Ne zamajavam se ovde za džabe –
ubedljivo će prodavacica–iluminator, sigurna da
,,zna svoj posao”.
– Stvarno žurim. Možda su više za vas,
poznajem sebe po tom pitanju. Ne odgovara svima
isto, razumljivo! – Mušterija pokušava da stavi
tačku na razgovor.
– Da sam ja neki neupućeni prodavac,
možda bih vas pustila da odšetate s tim cokulama,
ali verujte, za ženu je odgovarajuće samo ono što
joj lepo stoji, i što privlači pažnju.
I cipele odgovarajuće boje šalju određenu
poruku, dok u tim cipelama, ni ulični klošari neće
zazviždati za vama. Crvena definitivno privla...
– Ama, ženo, hoceš li ti da ih upakuješ, ili
šta?
Gđi mušteriji je do sada možda i bilo
zabavno, ali, sve ima svoje granice. Dotična
gospođa je iznervirana, jer su reči prodavačice
uspele da poljuljaju njenu odluku... Ili su, možda,
pogodile u slabu tačku?

> 75 <
Rukopisi 31
– Verujte mi na reč, znam o čemu pričam.
Iako sam izgubila dosta vremena u polemisanju s
vama, hoću da vas lepo posavetujem. Nekako ste
mi simpatični.
– Sada se vi pravite pametni. Pitanje ukusa
i lepog je individualna stvar. A kako ste i vi meni
simpatični, reći ću vam da ne delite savete koje
vam niko ne traži.
– Znate šta ? U pravu ste. Ne treba
pomagati beznadežnim slučajevima. Izvolite vaše
cipele i, molim vas, što brže i nečujnije isparite iz
moje radnje.
– Lepo smo se ispričale, pa ne moramo
biti neprijatne na kraju – pomirljivo će žena–
mušterija.
– To zvuči kao: da smo se srele u
drugačijim okolnostima, išle bismo na kafu –
zaključi prodavačica i, ovim rečima se okonča
svaki dalji neizgovoreni i nepromišljeni razgovor.
Sutradan je ona ista žena, neupadljivog
izgleda, navratila u radnju. Ovoga puta tu nije
radila jučerašnja prodavačica, drska, mlada i
trudna. Uprkos tome, dotična neupadljiva je
ostavljena da čeka.
Bar nekih desetak minuta. Kada je
napokon bila oslovljena, rekla je da je došla da
zameni cipele, koje je juče kupila, za neke druge,
odgovarajuće boje. Nova prodavačica je blenula u
nju, u čudu.
Bez dodatnih objašnjenja, žena–mušterija
se samo euforično nasmeja.
Za sve one koji su se, u radnji, okrenuli da
vide odakle potiče taj zanosni kikot, dotična
žena–mušterija više nije bila neupadljiva.

> 76 <
 Rukopisi 31
Marijo Glavaš, 1986.
Split, Hrvatska.

KAD SI SRETAN
(ZUBALO NA DRAŽBI)
Tek smo na pola stiha, a smrt već trlja ruke,
samozadovoljno se smješka oštreći oštricu
produženog nokta.
Ipak će ovo biti vesela pjesma,
nigdje se neće spominjati mrtvaci,
ni u jednom retku neće biti prolivene krvi,
osakaćena čeljad plazi u nekim drugim pjesmama,
ali ne u ovoj,
ovu pjesmu čitaju u dječjim vrtićima
prije poslijepodnevnog spavanca,
djeca i tete plješću jer ne spominju se smrdljivi
zombiji
i bezglave amebe ljudožderke
s kopitima ljubičasto gubavih krava,
ovo je vesela pjesma, juhuhu,
pljesni dlanom o dlan i poskoči u mjestu,
ali ne idi daleko, pjesmi još nije kraj,
nije se još ni zagrijala, a veselja je na pretek,
bijesni psi ližu zagorenu krv sa žileta,
curi sluz ogavnog čudovišta i silovane ljepotice
u stranim filmovima na koje nećemo ni pomisliti,
kamo li pisati o njima,
ne, ne, ovdje se samo srčeka i medeki drže za ruke,
a otkinuti udovi plaču u prašini dalekih zemalja
i toga ovdje nema,
mi imamo pozitivne misli,
nema mjesta bolešćinama, izvađenim organima,
izgladnjeloj nedonoščadi prekritoj muhama,
ovo je sretna pjesma i svi zajedno zapjevajmo
refren:
tra-la-la-la-la-la-laaa!

> 77 <
Rukopisi 31
Čarna Popović, 1989.
Pančevo, Srbija.

ZA TAMNIČARE I UTAMNIČENE,
TROVAČE I OTROVANE,
ZAVEDENE I ZENESENE...
Na početku smo.
Ali se na kraju sve svodi na isto.
Svima treba pomilovanje.
Njoj zbog onoga što nije uradila, njemu zbog
onoga što je uradio.
Meni, jer ih gledam.
Njoj, njemu, meni.
Svemu.
Jer mi smo sve.
Ona stoji sa ,,ove” strane, on s ,,one”.
A između njih rešetka.
Utamničena je jer je kriva. Ali nije jedina koja se
rukama drži za šipke
i proviruje kroz njih.
Šipka rđa i od njegovih šaka.
Oboje tresu rešetku, a ja ih gledam.
Oni u ulozi trovača, a ja otrovane.
Nažalost, nisam vakcinisana.
Otrov će ujedom preći na nekog drugog. I više nije
bitno od koga je sve počelo.
Treba mi pomilovanje, zbog onog u šta gledam.
Da sam htela gorčinu, ostala bih kod kuće i gledala
u ogledalo.
Bila sam u prilici da molim. Ali ne za sebe, nju,
njega, već za njih.
Jedan je bio zaveden, drugi zanesen. A bili su
blizanci.
Svađali su se.
Kao i uvek, ja sam gledala, ali nisam prećutala.
> 78 <
 Rukopisi 31

Rekla sam im da bi, ako već žele da iskale bes

jedan na drugom, bolje bilo da svaki ode svojoj
kući i pred ogledalom kaže sve što ima.
Ogledalo je istrpelo, a ja sam uspela.
Uspela za druge, ne i za sebe.
Al’ meni ne treba puno.
Meni ne treba pomilovanje.
Meni treba milovanje.

> 79 <
Rukopisi 31
Josip Zlodre, 1989.
Metković, Hrvatska.

POLJSKA
Poljska kao suha groznica na
usnama emigranta.
Tako barem kaže Zagajevski.
Na ispucalim, suhim usnama,
na zažarenim usnama stanuje Poljska.
I njena providnost kao da se sjeća svih psovki.
Njene njive uzorane, njena polja obrađena.
Njene lipe procvjetale, a u zraku se osjeća
Okrutni miris proljeća.
Poljska kao zemlja čiju sadašnjost nagriza
metalna prošlost.
Poljska nepoznata na karti,
nepoznata u srcima nevinih ljudi.

Kao suha groznica na usnama emigranta,

Poljska čiji ljudi u život idu bez zvijezde.
Na ispucalim suhim usnama stanuje
Poljska čiji glineni ljudi ne mogu da budu spašeni.

I u mom srcu žari se Poljska.

A njeni pjesnici u potpunosti

Odolijevaju crnoj pustoši
Zaborava.

> 80 <
 Rukopisi 31
Maja Sačer, 1980.
Zagreb, Hrvatska.

ZAČIN
Bila je debela. Zapravo, možda samo
krupna. Ili se tek meni takvom činila. Nije me to
osobito zanimalo niti uzbuđivalo, ali to sam na njoj
najviše primjećivala. Netremice sam je promatrala,
dok je ležala, činilo se udobno, razvaljena na
leđima. Prsa su joj bila crvena od krvi koja joj je
duboko natopila tkaninu tanke, nekad bijele
košulje. Stajala sam, nepomična poput stupa, pored
nje, koja je ležala na hladnim kuhinjskim
pločicama. Oči su joj bile otvorene. Mislila sam da
me promatra, nekako cinično i uvijek sam se
morala iznova uvjeravati da je mrtva. Mrtva. Ta
riječ ima čudan okus dok je nečujno prevaljujem
preko jezika. Nekako opor i težak, bljutav i
neprimjetan, ali svejedno ugodan.

* * *
Trebale smo zajedno večerati. Prvi put
nakon dugo vremena. Nisam je vidjela još od
njezinog vjenčanja. Bio joj je to drugi muž. Proveli
su, prema njezinim riječima, nevjerojatan medeni
mjesec na udaljenom, toplom otočju. Sve bi bilo
još nevjerojatnije da njezin izabranik nije u tom
raju na zemlji slomio nogu. To se moglo i
očekivati, budući da se pravio važan pred
ljubljenom ženom, surfajući na golemim valovima
bez ikakvog iskustva.
Stigavši do mene, po običaju pola sata
nakon dogovorenog vremena, stala je još s vrata
naširoko opisivati sve dodatne nevolje koje je
njezin dragi morao proći u bolnici zbog proklete
nezgode. Nisam mogla drugo, nego joj umilnim
> 81 <
Rukopisi 31
smiješkom pokazati razumijevanje i zanimanje za
sve ono što mi mora reći.
Pripravila sam nam kavu, kojoj je ona i
ovaj put našla zamjerku. To me više nije pretjerano
uznemiravalo, jer se osoba, izgleda, može na sve
naviknuti. Bar sam se u to uvjeravala.
,,…i tako on trpi neizmjerne bolove…”,
komentirala je, povremeno srčući kavu.
,,Sigurno mu je lakše kad ima tebe da se
brineš o njemu”, odlučih prekinuti monolog, tek
toliko da joj priuštim dodatnog materijala za
brbljanje. Ona je toga i sama imala više nego
dovoljno, ali nisam htjela da pomisli kako je ne
slušam s krajnjom pozornošću.
,,Ma, naravno.” Gledala me tim
samilosnim pogledom od kojeg mi se želudac
počinjao napinjati. “Znaš, i ti bi mogla nekoga
naći. Ništa ti ne bi falilo. Ustvari, imam nekog tko
bi bio baš savršen…” Donja joj je usnica počela
vibrirati od uzbuđenja.
„Ne dolazi u obzir“, prosiktala sam. Bila
sam sita savršenih muškaraca koje mi je uporno
pokušavala smjestiti. Posljednji je morao tražiti
mamino dopuštenje da mi uopće plati večeru, a
neprekidno je govorio o njoj kao da je zaljubljen.
Dok sam gledala njezin samodopadni
smiješak, morala sam suzdržati bijes, koji sam
točno mogla osjetiti kako mi se nakupljao u tijelu,
prijeteći poput bujice da će rasprsnuti dotad već
poprilično napuklu branu.
Poznajem je već dugo, možda i predugo. I
jedino opravdanje koje mogu ponuditi u prilog,
makar i rijetkog, druženja s njom, jest upravo to,
bezlično: poznajemo se jako dugo. Kao da bi to
moglo nadomjestiti činjenicu što više ne mogu ući
u trag barem jednoj stvari koja me kod nje ne
živcira.

> 82 <
 Rukopisi 31
,,Kad će već jednom ta večera?” uzdahnula
je nestrpljivo, uputivši mi nezainteresiran pogled.
Zapalila je cigaretu, iako zna da ne podnosim dim.
Požurila sam u kuhinju kako bih dovršila špagete i
umak od povrća. Čula sam je kako nastavlja
monolog opisivanjem predivno provedenog
vremena na medenom mjesecu, detaljno
dočaravajući i najtrivijalniju pojedinost. Nisam je
slušala. Tek sam iz navike povremeno ubacila
otegnuti hmmm, katkad i mmm kako ne bih
narušila osjetljivu prirodu monologa, a opet
ostavila dojam pozorne slušateljice.
Kad je i njoj već dojadila tema medenog
mjeseca, stala je uspoređivati bivšeg i sadašnjeg
muža. To je često činila i pri tom zvučala vrlo
entuzijastično. U tome ju je omeo intenzivan miris
kuhanja te ju privukao u kuhinju.
,,Ovdje predivno miriši”, rekla je prišavši
štednjaku, gdje sam dovršavala špagete. ,,Pa to je
previše tijesta!” uzviknula je, ustuknuvši. Kao da
bi tijesto moglo pojesti nju.
,,Nije previše tijesta”, nastojala sam joj
odvratiti što mirnije. Jedna od stvari koje ne volim
je kad mi se netko miješa u kuhanje, pogotovo ako
dotična osoba ne zna ništa o tome.
,,Kako nije?” bila je uporna. ,,Je l’ ti kuhaš
za dvije ili deset osoba?”
Nježno sam je uhvatila za nadlakticu i
pokušala odmaknuti. ,,Ništa se ti zbog toga ne
uzrujavaj. Ako ti bude previše, nemoj sve pojesti.”
Nervozno je povlačila dimove, otpuhujući ih u
smjeru štednjaka.
,,Molim te, odmakni se…” Nisam bila
sigurna je li mogla primijetiti tračak nestrpljivosti
u mome glasu. Ipak, nevoljko je poslušala.
,,Jesi li stavila previše soli?” Zvučala je
sve nervoznije.

> 83 <
Rukopisi 31
,,Naravno da nisam. Uvijek pazim da ne
prezačinim.”
S olakšanjem je izdahnula.
Dok sam dodavala papra, grčevito me
uhvatila za ruku. ,,Nemoj! Previše je!”
,,Tek sam počela stavljati!” Gubila sam
pribranost.
,,Neće ništa valjati! Bit će prepapreno i
onda neću moći jesti, a da ne govorim o svim
negativnim učincima na tijelo…”
Pogledala sam je najljuće što sam mogla i
to ju je načas ušutkalo. ,,Učini mi uslugu i pričekaj
u dnevnoj sobi. Zvat ću te kad bude gotovo.”
Promrmljala je nešto u bradu i otišla.
Sjela je za stol, prkosno gledajući u mene
dok sam servirala večeru. Htjela sam joj staviti jelo
na tanjur, ali me prekinula grubim glasom.
,,Sama ću staviti! Neću, valjda, dopustiti
da me toviš s toliko tjestenine! Uostalom, rekla
sam ti da sam na dijeti i da skuhaš nešto dijetalno!”
,,Možeš jesti samo salatu…”
Dobacila mi je ljutit pogled. Izgledala mi
je beskrajno smiješno, samo se nisam mogla
smijati. Nevoljko je prinosila viljušku, nespretno
ovijenu špagetima, ustima. Tek što je počela
žvakati, sve je ispljunula.
,,Znala sam da će biti prepapreno.”
Obrisala je usta o ubrus i ustavši sa stolice zapalila
cigaretu. Otišla je iz kuhinje. Ja sam pokušavala
mirno jesti, ne obazirući se na njezine komentare.
Ubrzo se vratila i rukom podbočila o stol.
Posprdno se osmjehnula ispuhujući mi dim u lice.
Zatim je opušak ugasila u tanjuru gdje su još ležale
njezine hladne, nepojedene špagete.
To je valjda bilo to. Posljednjom njezinom
gestom i zadnji je tračak mog prisilno skupljenog
strpljenja naglo ispario. Onako debela, s previše

> 84 <
 Rukopisi 31
šminke na napuhnutom, masnom licu, u bijeloj,
gotovo prozirnoj košulji, bila mi je beskrajno
gadna. Mogla bih podnijeti još dosta toga, ali u
nekom drugom vremenu, u nekom drugom svijetu.
Shvativši svoju krajnju nemoć i nemogućnost da
bezbolno izrazim svoje negodovanje, uperila sam
prema njoj kažiprst s uzdignutim palcem,
imitirajući pištolj. Ona je posprdno frknula.
,,Što je? Ubit ćeš me?” Nacerila se
podrugljivo.
Svinula sam palac, kao da okidam. Bez
riječi se srušila, opruživši se, činilo se udobno, na
hladnom kuhinjskom podu.

> 85 <
Rukopisi 31
Dario Sarec, 1981.
Kutina, Hrvatska.

ZAMJENA
Otključala je vrata i ušla u stan držeći
namirnice u rukama.
„Paul?”– viknula je – Paul, jesi li tu?”
Nitko nije odgovorio.
Namrštila je obrve i krenula prema kuhinji kad joj
je oštar vonj ispunio nosnice.
„Što se... ”– promumljala je utrčavši u kuhinju.
Ugledala je se dim kako se probija s rubova vrata
pećnice pa je odložila namirnice i pograbila krpu
sa stola.
Stala je pred pećnicu, otvorila vrata i odmaknula se
korak.
Bijeli dim počeo je izlaziti van i uskoro ispunio
gotovo čitavu kuhinju.
„Isuse... ” – mumljala je mašući rukom – ”...Isuse
Bože.... ”
Ugasila je pećnicu i potrčala do prozora kašljući.
Onda ga je otvorila, gurnula glavu van i duboko
udahnula.
Kad se dim raščistio, zatvorila je prozor i izvadila
tavu iz pećnice.
Piletina je bila sasvim izgorena, to ju je najviše
uzrujalo.
Rekla im je da namjeste sat, zašto nisu namjestili
sat?
Gurneš piletinu unutra, namjestiš sat i pećnica se
sama ugasi.
Koliko teško to može biti?
Rekla im je to, rekla im je tisuću puta.
„Paul? Mona? Ima li koga u ovoj jebenoj kući? ”–
viknula je izlazeći iz kuhinje.
Popela se na kat i stala pred Monina vrata.
> 86 <
 Rukopisi 31
Kratko je pokucala i ušla unutra.
Mona je ležala na krevetu sa slušalicama na ušima
i pušila cigaretu.
Nije ni primijetila majku sve dok nije došla do
kreveta.
Onda je skinula slušalice i posegnula za
pepeljarom na podu.
„Lijepo” – reče Wendy podbočivši se rukama na
bokove – ,,jako lijepo.”
„Šta?”– upita Mona ravnodušno.
„Pile” – reče Wendy – ,,pile je izgorjelo.”
Mona slegne ramenima.
„Tebi je svejedno, je li? Ležiš tu i slušaš muziku,
briga tebe. I ne samo to” – reče, napravivši pauzu –
,,Još i pušiš. Imaš 17 godina i već pušiš.”
„Pa?” – reče Mona – ,,Ti i Paul pušite.”
Wendy ju prijekorno pogleda ne rekavši ništa.
„Kad smo već kod toga, gdje ti je otac?”
„On mi nije otac”– reče hladno – ,,i ne znam gdje
je.”
„Lijepo” – reče Wendy krenuvši prema vratima –
,,Krasno. Krasna obitelj.”
Wendy izađe zalupivši vratima, a Mona vrati
slušalice na glavu, pa izvadi još jednu cigaretu iz
kutije.
Kad je Paul došao, Wendy je oprala gotovo čitavu
pećnicu, iznutra i izvana.
„Isuse, što se dogodilo?” – upita Paul ušavši u
kuhinju.
„Što se dogodilo?” – ponovi Wendy lagano
ustajući – ,,Pile je izgorjelo, eto što se dogodilo.
Pustio si da pile izgori.”
Paul se dlanom udari po čelu nasmijavši se.
„Baš sam zaboravan” – reče. ,,Oprosti.”
Približi joj se i poljubi ju u čelo pa krene do
frižidera.

> 87 <
Rukopisi 31
Wendy ostane stajati zbunjeno gledajući ispred
sebe.
„To je sve što imaš reći? Oprosti, zaboravio sam?”
Paul izvadi sok iz frižidera i zatvori vrata.
„U čemu je stvar, Wendy? To je samo piletina.”
„Samo piletina?”– uzbuđeno upita Wendy.
„Da” – reče Paul pa otpije gutljaj soka iz flaše –
,,Samo piletina.”
,,Paul, koliko sam ti puta rekla da uključiš tajmer
ako izlaziš van? Zašto nisi uključio tajmer?”
„Isuse bože, Wendy...”– reče Paul približivši joj se
– ,,...to je samo piletina...”
Stisne je za rame i nasmije se.
Wendy ga je gledala u oči i vidjela da mu se ne
može objasniti.
Jednostavno ne može.
„Ja moram natrag na posao”– reče tad – ,,Gotova
sam u 9.”
„Doći ću po tebe”– reče prativši je do hodnika – ,,I
da ne zaboravim, imam i jedno iznenađenje.”
„Kakvo iznenađenje?”– upita ga oblačeći kaput.
„Vidjet ćeš.”– reče pa joj se približi i poljubi je.
„Vidimo se.”– reče pa krene prema vratima.,,Pazi
na Monu.”
Sjedila je u uredu buljeći u tekst na ekranu
kompjutera.
Još jedan tekst još jednog nepismenog kretena.
Kad je počela studirati, imala je sasvim drugu
predodžbu posla kojim će se baviti.
Nije ni sanjala da će raditi nešto što ne voli.
Da će postati jedna od tih ljudi.
Budućnost je bila pred njom, a sad....
Sad je ovdje, na poslu kojeg prezire, s drugim
mužem i djetetom iz prvog braka.
Krasan život.
Skinula je naočale i zagledala se u pod
razmišljajući o tome.

> 88 <
 Rukopisi 31
Razmišljajući u kolotečini u koju je upala iako je
samoj sebi obećala da neće.
Nikad.
Onda je zazvonio telefon.
„Halo?”– rekla je Wendy.
„Gospođo Lester, zove vas suprug”– reče ženski
glas s druge strane.
„Spojite ga, Norma. Hvala”– reče joj.
Začuje se klik, pa Wendy pričeka i nasloni se u
stolici.
Onda čuje Paulov glas.
„Još se ljutiš zbog piletine?”– upita je.
Wendy se nasmiješi.
„Ne.”– reče – Ne ljutim se. Oprosti zbog toga.”
„Nema veze”– reče Paul – ,,Oprošteno i
zaboravljeno.”
„Dobro.”– rečeWendy – ,,Onda dobro. Sve u redu
kod kuće?”
„Naravno.”– reče Paul – ,,sve je pod kontrolom.”
„Vidimo se u 9.”
„U 9 na parkiralištu.”
Wendy spusti slušalicu i stavi naočale.
Na trenutak pogleda u stranu, uzdahne i vrati se
tekstu na ekranu.

Bilo je 9:05, no Paul se još nije pojavio.

Pokušala ga je nazvati na mobitel, ali bio je
isključen.
Nervozno je šetala parkiralištem gore–dolje,
zastavši svaki put kad bi ugledala kako dolazi neki
auto.
Onda je opet pogledala na sat.
9:12.
„Isuse, gdje je Paul?” – pomisli – ,,Nikad ne
kasni.”
Krene prema izlazu s parkirališta i stane uz cestu
gledajući malo u jednom, malo u drugom pravcu.

> 89 <
Rukopisi 31
Auti su prolazili, ali nijedan nije bio Paulov.
Čekala je nervozno poskakujući s noge na nogu.
9:20.
Još ga nema.
Wendy izvadi cigarete iz torbice i pripali jednu.
Onda pored nje, uz cestu zastane auto.
Ali ne Paulov.
Wendy pogled kroz suvozački prozor i ugleda
mladića s tamnim naočalama.
Ostane stajati, a mladić kimne glavom prema njoj.
Wendy zbunjeno ustukne, a mladić kimne još
jednom.
Odmakne se od automobila, a mladić zaškripi
gumama i ode.
„Što je to bilo?”– pomisli – ,,Što je htio?”
9:26.
„Isuse...” – pomisli Wendy – ,,...Sad je stvarno
pretjerao.”
Pokušala ga je još jednom nazvati, ali i ovaj put
bio je isključen.
Baci opušak na pod i počne ga bijesno gaziti.
Onda uz cestu stane još jedan auto.
No, ovaj put, vozač je spustio suvozački prozor i
obratio joj se.
„Koliko?” – upitao je.
„Koliko što?”– zbunjeno je upitala.
„Za noć.”– rekao je čovjek – ,,Koliko za noć?”
Wendy šokirano zakorači unatrag.
„Gubi se!” – izdere se – ,,Gubi se odavdje,
pederčino! Gubi se dok nisam zvala policiju.”
Čovjek digne prozor i krene.
„Isuse Bože...”– pomisli – ,,on je... on je mislio da
sam prostitutka...”
Sjedne na bankinu i podboči glavu rukama.
„Zar stvarno izgledam kao prostitutka?”– pomisli.

> 90 <
 Rukopisi 31
Opet pogleda na sat.
9:32.
Osjećala se glupo.
Čekala ga je već više od pola sata i bilo joj je
dosta.
I previše.
„Možda bi trebala ući u auto s nekim od tih
muškaraca” – pomisli – ,,Možda bi trebala ući
unutra i pobjeći od ovog. Od kolotečine. To bi
barem izazvalo neku reakciju od Paula.”
Ustala je i potražila cigarete u torbici.
Onda je još jedan auto stao uz cestu, malo dalje od
nje.
Opet nije bio Paulov.
Na trenutak je stala, a onda duboko udahnula i
krenula prema njemu.
Naslonila se laktovima na krov auta i pogledala
lijevo–desno.
„1000 eura za noć”– reče kad se prozor počeo
spuštati – ,,To je moja cijena.”
Spusti glavu iznenađeno razjapivši usta.
Mona.
Sjedila je na suvozačkom mjestu, a Paul na
vozačkom.
„Kupili smo auto”– reče Paul gledajući
ispred sebe – ,,Imamo novi auto.”

> 91 <
Rukopisi 31
Tena Erceg, 1989.
Vinkovci, Hrvatska.

NAVIKA
Sad zaboravi na sve.
I samo pogledaj mene.

Zid.
Zid.
Zid.
Zid!

Soba puna vodenih pogleda

I zaboravljenih mirisa.

Ogoli me iznova do kraja

Učini drhtećom
Da osjetim
Život
U kockicama.

Skokni do kioska
I kupi mi
Ljubav
U kockicama
Zamotanim u
Ružičasti papir.

> 92 <
 Rukopisi 31

Dok me bode u oči

Ta boja
Između
Crvene
I
Izbijeljene iste te
Ja ću biti sretna
Jer imam
Život
I ljubav

U kockicama.

> 93 <
Rukopisi 31
Hrvoje Tutek, 1984.
Karlovac, Hrvatska.

NEŠTO JE SVEMIR ŠTO SI PROBAŠ

OBJASNIT RIJEČIMA
BAČENIM U ŠAHTOVE DANA
svemir su grozdovi kazaljki dok ležiš na leđima
i misliš da danas sam samovao sasvim samo malo

svemir su ti ti ti ti ti ti i ti tik tak tik tak

a ti si na vrhu sekunde dok klizi kroz zrak

svemir su čelična kladiva razletjela na sve strane

vatromet atletike raspršen kroz dane

svemir su rastvoreni ormari propuhom razmahana

vrata
kad mama proljeće priprema a sprema se krečit tata

svemir su crne rupe pospane posrana raspoloženja

i svemirka kad je nema

svemir su nešto što pišaš po snijegu pa sunce

obriše

svemir su točkice crtice vitice kitice pod tvojim

kapcima
litice za skok sa zaletom saltom u mrak mrak

nešto je
svemir što bi bolno prazno vjerno probao pohvatat
dok hodaš
pjevajući riječi u topli debeli dlan od nevidljivog
lipanjskog vjetra

> 94 <
 Rukopisi 31
Mladen Radulović, 1989.
Beograd, Srbija.

MAŠINA
Svaki zupčanik zabija svoje zupce u zareze
na drugim zupčanicima i zajedno s njima se rotira.
Svi se jednako okreću i nijedan ne iskače iz
procesa. Stvara se mašina ustaljenog takta.
Svaki zupčanik želi da se razlikuje od
ostalih i promeni svoj ustaljeni tok. Jedini način da
to uradi je da promeni smer ili brzinu, ali pošto je
povezan sa ostalim zupčanicima, da bi promenio
sebe mora da promeni i ceo sistem. To umnogome
povećava napor i zbog toga mnogi zupčanici
odustaju od svoje želje. Oni koji ne posustanu
ponekad uspeju da promene način kretanja, ali u
suštini mašina se ne menja.
Sistem i dalje radi. Posle hiljada izmena
brzina, pravaca, smerova… kretanje je i dalje
monotono. U njemu se i dalje podjednako rotiraju i
oni koji su ga menjali i oni koji su samo bili
menjani.
Mnogi zupčanici su manje ili više uticali
na kretanje, ali njih više niko ne pamti, jer mašina
ne zna da pamti.
To su činjenice iz kojih različiti zupčanici
izvlače različite zaključke. Jedni misle da je
bespotrebno trošiti previše energije na nešto što iz
njihove perspektive nema rezultata. Drugi su
spremni da žrtvuju poslednji delić energije da bi
makar zadovoljili sebe.
Tako funkcioniše mašina.

> 95 <
Rukopisi 31
Bojana Babić, 1990.
Pančevo, Srbija.

KNJIŽEVNOST ZA DVOJE
Sedela je pored kreveta, nikada na njemu,
kao da se plašila da ne padne. U rukama je imala
još jedan ljubavni roman, ovog puta strani, više je
nije zanimala srpska književnost. Korice su bile
bele, obične, rekli bi, s islikanim crvenim
tračicama po vertikali, koje je osećala pod prstima
dok je čitala. Stranica 326, od kojih je ona prešla
tek 12, čekale su da pruže magiju koju su
posedovale. Ponekad, samo ponekad bi zatvorila i
ponovo otvorila knjigu, zamišljajući sebe, a i
njega, u sadržaju koji je upravo pročitala. Nije
volela da bude sama u knjizi. Iako je sasvim
moguće da baš u tom trenutku još neko prolazi
kroz baš tu knjigu, ona je znala da to ne može biti
on. Zato ga je vodila sa sobom, u svet koji je
sebično želela samo za njih dvoje.
Ovoga puta dospeli su iza vodopada. Voda
je tekla ispred njih, kvasivši im samo stopala koja
su odstupala od zamišljene linije vodopada. Držao
je prste prvo na njenoj punačkoj donjoj usni,
potom je, prelazeći preko brade i nežnih bora na
vratu stigao do malenih dojki, belih, sa
bledoružičastim bradavicama kao što je i
zamišljao. Ona je zatvorila oči kod 35. stranice i
usnama prešla preko njegovih golih leđa, vrata i
poljubila njegove zelene oči, kao što je i
zamišljala. Pružili su ruke i dotakli vodu, drugačiji
je bio osećaj na šakama i stopalima, pa je ona
skočila, on za njom da bi izranjali najređe školjke,
koje sigurno niko, osim njih dvoje sebičnjaka,
ranije nije video. Sve bi ih poneli u pletenoj kutiji,

> 96 <
 Rukopisi 31
prethodno se diveći svakom naboru, svakoj nijansi,
mrlji, zajedno, kao što su i zamišljali.
Već kod 67. stranice ležali bi na travi, ne
baš najmekšoj, ali, nije smetalo, i gledali kako dan
odlazi. On je milovao njenu riđu kosu, neočešljanu
ali suvu već kod 93. stranice, pa bi mu uvek trebalo
malo vremena da tu lepotu odmrsi. Prstom leve
ruke pokazivao je zvezde, jednu po jednu,
izgovarajući joj ime, kasnije sazvežđa, povremeno
skrećući pogled na osmeh koji je titrao na njenom
licu. Konačno, na 156. stranici udarila ga je po ruci
i svalila se preko njega, ljubila ga sve do 213. kada
nije preostao deo tela na koji nije prislonila usne.
Plesali su, nespretno, uz muziku koja se
nije ni čula, ali koju su videli, baš kao što su i
zamišljali. Kada je završila i poslednju stranicu,
zatvorila je knjigu i pogledala ga.
Njegove oči bile su zatvorene. Od rođenja.
– Šta hoćeš sledeće da čitamo? upitala je.
– Hajde nešto što se dešava u Africi, nikada
nismo bili u Africi.
Ponovo je otvorila knjigu. Pored njih trčale
su tankonoge gazele. Nastavili su da plešu,
uranjajući stopala u vreli, meki pesak...

> 97 <
Rukopisi 31
Tanja Bakić, 1981.
Podgorica, Crna Gora.

***
Voda sa vrela zemlje
Gladna je
Zove mene

Bol sam u kojem

Već bila jesam

Poda mnom
Samo je trava
U koju zrno za zrnom
Lagano pada

Ovdje leži on
Što nekad bio
Je nebo

Ovdje sam ja
Što sjutra sunce
biću

> 98 <
 Rukopisi 31
Sanja Čokolić, 1983.
Omiš, Hrvatska.

PSALAM
Uz
bok sidala
otrgnutog
iz
utrobe
prastarog fiće
nad
ulazon smežuranih kapilara
posudija mi je osmijeh

plutan

uz osmijeh
niz osmijeh
kroz osmijeh

zalazin

među
suncen razasjane planktone
prid
zid

porculanska ruža na putu od pamuka

uz staklo
prislonila je pogled

ima li Bog lice?

> 99 <
Rukopisi 31
Dominik Vodopivec, 1993.
Nova Gorica, Slovenija.

BESEDA
Beseda je kamen,
trda je boli.
Beseda pero je,
lahko, nedolžno.
Včasih steče kot kri.

METULJ

Hrup tišine v moji glavi

zmoti molk metulja
na okenski polici.
Tema belih kril
ustvarja dolge sence
na steklu.
S tipalkami
uniči neprebojni ščit
mojih misli
in postane
središče svetovnega dogajanja.

> 100 <

 Rukopisi 31

REČ
Reč je kamen,
čvrsta je, boli.
Reč pero je
laka, nedužna.
Ponekad poteče kao krv.

LEPTIR

Buku tišine u mojoj glavi

prekine ćutanje leptira
na prozorskom simsu.
Tama belih krila
stvara duge senke
na staklu.
Pipcima
uništava neprobojni štit
mojih misli
i postane
središte svetskog dešavanja.

> 101 <

Rukopisi 31
Teodora Budimir, 1990.
Beograd, Srbija.

JAPANSKI VRTOVI
Mala gejša ima male oči. Crne, sitne, tužne.
Mala gejša ima mala usta. Crvena, sitna, tužna.
Gleda pomorandžu. Leptir je. Sisa je i uvlači
jednim potezom.
Mala bela gejša u velikoj beloj sobi.
Bele roletne.
Beli lampioni.
Belo svetlo.
Šarena bela gejša.
Narandžasta pomorandža.
Šareni beli leptir.
Ona sklapa ruke i moli se. Sklapa oči i moli se. U
beloj sobi.
Curi lepljivi pomorandžin sok.
Omamljeni leptir. Leti. Pada. Lepi se. Sisa.
Privučen mirisom.
Pomorandža iz japanskih vrtova.
Zgnječena, spljeskana, ubijena.
Leptiri žive samo jedan dan. Crnokosa gejša nešto
duže.
Njena upletena kosa.
Dlakave ulepljene leptirove nožice.
Hrapava narandžasta kora.
Misli one misli koje nikako ne bi smela. Sleće
onde gde nikako ne bi smeo.
Beli lampioni se ljuljaju na vetru koji niotkuda ne
dolazi.
Bele roletne i svetlost koja niotkuda ne dolazi.
Četiri zida bez vrata i prozora. Jedan svet. Tri
života.
Njena odeća nema miris. Krila leptira su tanka i
providna.
> 102 <
 Rukopisi 31

Lepljivo. Nečujno.
Zmajevi i cvetovi koračaju jedan za drugim na
beskrajnom šarenilu.
Obmotavaju je.
Maskirana gejša. Poslušna gejša.
Tanani leptir. Uhvaćeni leptir.
Umiru, nemoćni.

> 103 <

Rukopisi 31
Jelena Balević, 1980.
Beograd, Srbija.

ŽIVOT UŽIVO
Dok držimo se za ivice sjajne nam budućnosti
skupljajući po ćoškovima zajedništva sitne radosti
izgleda nam je ono glavno ipak promaklo –
u životima
izgleda smo i večeras popili previše –
očekivanja.

Stojimo na oblaku
lebdimo u vazduhu
dim i neka plavičasta svetlost prožima nam svest
ljubimo se hiljadama godina
i ništa više bitno nije
samo trenutak sreće
makar bio i na granici besmisla.

Potpuno smo ludi!

– od ljubavi?!
od stanja koje već predugo stoji i ćuti na sav glas
u nekoj je noći, negde, svetlost novog dana
samo nije na vidiku
kažu: čeka pravi čas!

Bliskost je u deficitu
reči – ČEMU SLUŽE sem da upotpune iluziju
razumevanja
da još jednom glavu u magli zadrže
da ispuni iskrenosti divna predstava?!

> 104 <

 Rukopisi 31

VEČERAS NEMA PROJEKCIJA!

žao nam je, znate, ali ljubav je do daljnjeg
opravdano odsutna
a za one koji su ipak kupili karte
za jedan dobar švedski film uvek moguća je
zamena!

I dok u sebi živimo svoje virtuelno življenje

u protoku svesti mrak se spustio lagano
marginalni, skupa drugarice i drugovi
u ekstazi, znoju tela
Istina, gola je
besramno.

> 105 <

Rukopisi 31
Ervin Kasupović, 1984.
Bihać, BiH.

***
Pošla je u neki
drugi svet
Nestala je
s imenom vetra
Lišće je vuklo
tragove
Sudbina je
podigla mač i
nestala
grad je pust
I mi smo
nenastanjeni.

> 106 <

 Rukopisi 31
Bojana Apić, 1990.
Novi Sad, Srbija.

DANTEOV KARNEVAL SVETOVA

Umornim pogledom
Poput tika reagujem,
Na mlak mesečev zrak.
Umišljam da krvarim
A u stvari se topim posmatrajući tvoju siluetu
Ili bar deo čoveka koji si bio.
U igri svetlosti,
Samo ti i ništa osim tebe na stotinu načina
U kombinaciji jezovitih boja noći
Ti si veo koji nebo čini pospanim
Ti si voljen samo kad je mesec pun.
Tvoje suze delikatno kaplju u аzurne dijamante
I poput beskrajno crvene svile posute medom
Nebo je nepovratna tajna duše.

Ponekad bacim malo crnog peska na zenicu tvog

oka
Okrznuvši tako najdragoceniji vid beskraja
Zvezde su tako blizu
Ali dok te gledam, ravnodušna, puna otrova
Ja ne želim zvezde
Niti beskraj
Želim samo tvoju veličanstvenu utopiju
I nijedan beskraj neće biti kratak.

> 107 <

Rukopisi 31
Marta Marek, 1981.
Skoplje, Makedonija.

CHEVROLET BLAZER
Утрото Јадранка ми рече дека еден ден
ќе вози таков џип.
Да... рече – ќе видиш... Јадранка да не се
викам ако еден ден не возам ваков џип.
И право да ви кажам, си ја замислив
како гордо го преметнува појасот преку
голишавото рамо, додека прстот го става на
софистицираната рачка за бришачите,
внимателно отстранувајќи ја утринската роса
од шофершајбната.
Јадранка продолжи да го вози овој
филм, иако никој во автобусот не можеше да го
забележи тоа. Старата и дотрајана 23-ка, која
како да е така намерно наштелувана, гасеше на
секоја втора станица и возеше со максимум 30
км на час, не можеше да и го одземе на
Јадранка тоа возвишено чувство што го имаше
во денот кога таа го возеше својот џип.
Кога утрото не се појави точно во
петнаесет до девет, како што вообичаено бевме
договорени да се состануваме на кривината
пред нејзината зграда, веднаш ми стана нешто
сомнително. Па Јадранка никогаш не доцнеше,
беше предвреме и кога не требаше да биде.
Речиси никој не ја делеше нејзината пасија,
поконкретно, опсесивност со точноста, бидејќи
времето го сметаше за нешто што и` причинува
најголема тегоба доколку пропуштеше некој

> 108 <

 Rukopisi 31

CHEVROLET BLAZER
Tog jutra Jadranka mi je rekla da će jednog
dana voziti takav džip.
Da... rekla je – videćeš... Ne zvala se ja
Jadranka ako jednog dana ne budem vozila takav
džip.
I, pravo da vam kažem, zamislila sam je
kako ponosno prebacuje pojas preko golog ramena,
dok stavlja prst na sofisticiranu ručicu brisača,
pažljivo uklanjajući jutarnju rosu sa šoferšajbne.
Jadranka je produžila da fura ovaj film,
iako niko u autobusu to nije mogao da primeti.
Stara i dotrajala 23-a, koja kao da je bila namerno
tako naštelovana, gasila se na svakoj drugoj stanici
i vozila maksimum 30km na sat, nije mogla da joj
oduzme taj uzvišeni osećaj koji je imala u danima
kad je vozila svoj džip.

Kad se tog jutra nije pojavila tačno u

petnaest do devet, kao što smo se uobičajeno
dogovarale za susret na ćošku ispred njene zgrade,
odmah mi je nešto postalo sumnjivo. Jadranka
nikad nije kasnila, dolazila je pre vremena i kada
nije trebalo da to čini. Skoro niko nije delio njenu
pasiju, bolje reći opsesiju tačnošću, jer je ona
vreme računala kao nešto što joj pričinjava najveću
tegobu kad propusti neki

> 109 <

Rukopisi 31
интервал или имаше некоја важна секвенца во
која таа не беше директно инволвирана.
И токму затоа најчудно беше тоа што во
овој момент неа ја немаше.
Ја немаше заедно да го започнеме
утрото, во долгиот пат на кој дотрајаната и
амортизирана 23-ка ни помагаше да ги
измокриме (или исплукаме) евентуалните
каменчиња од бубрезите.
Ја немаше Јадранка, за да ја споделиме
шегата за комшијата кој редовно, искрено
речено, (а сметам дека тоа беше неговиот
третман за расонување), рутински се
расправаше со жената, која му возвраќаше со
непрекинато заканувачко мавтање на
показалецот. Или за оној дебелко кој едвај
влегуваше во своето Fiat Seicento, за кого
претпоставувавме дека сигурно скришум го
позајмува од неговата жена, додека таа комотно
се шири и на другата половина од креветот,
што тој пред малку и` ја ослободил.
Си реков, па добро де, признавам,
навикнав на нејзината точност, и сега ужасно
ми пречи што јас неа морам да ја чекам. Набрзо
потоа ме утеши, а дури и ме зарадува мислата
дека сигурно имала бурна ноќ, за која подоцна
со нетрпение ќе ми раскажува, па утрово се
вратила во својата драга постела да го досонува
остатокот од животот... На секого може да му
се случи, а ете се докажа дека и таа не е
повластена во овоземскиот човечки живот и не
е, ама баш, никаков исклучок од неговите
правила.
Ќе земам еден весник, додека го чекам
утринскиот автобус, си реков на крајот, кога
дефинитивно сфатив дека денес сум

> 110 <

 Rukopisi 31
interval ili kada nastupa neka važna sekvenca u
koju nije direktno uključena.
I baš zbog toga, bilo je veoma čudno to što
je u ovom trenutku nije bilo.
Nije bila tu da zajedno započnemo jutro,
uz dug put, dok nam dotrajala i amortizovana 23-a
pomaže da izmokrimo (ili ispljujemo) eventualne
kamenčiće iz bubrega.
Jadranka nije bila tu da razmenimo šalu o
komšiji koji se redovno, pošteno rečeno, (a mislim
da je to bio njegov tretman rasanjivanja), rutinski
svađao sa ženom koja mu je uzvraćala
neprekidnim pretećim mahanjima kažiprstom. Ili o
onom debeljku koji je jedva ulazio u svoj ,,fiat
seicento”, za koji smo pretpostavljale da ga sigurno
krišom pozajmljuje od svoje supruge, dok se ona
komotno širi na drugoj polovini kreveta koju je
malopre oslobodio.
Rekla sam sebi, ma dobro, priznajem,
navikla sam na njenu tačnost i sada mi užasno
smeta to što moram da je čekam. Ali, ubrzo me je
utešila i obradovala pomisao na to da je sigurno
imala burnu noć, o kojoj će mi kasnije s
nestrpljenjem pričati, i da se ujutro vratila svojoj
dragoj postelji da dosanja ostatak života...
Svakome se to može desiti, pa eto, dokazalo se da
ni ona nije povlašćena u ovozemaljskom životu i
da nije baš nikakav izuzetak kada su u pitanju
njegova pravila.
Uzeću novine dok čekam jutarnji autobus, rekla
sam na kraju, konačno shvativši da sam danas

> 111 <

Rukopisi 31
препуштена самата на себе. И бидејќи имам
лоша навика да го прелистувам весникот од
назад кон напред, свесно прескокнувајќи ги
страниците за економија и политика, но не со
цел да се задржам на некролозите, туку на
рубриката за култура (ако воопшто има таква
во овој ден од неделата), случајно дофаќам две
страници повеќе и кога во рубриката црна
хроника, што ќе видам: Јадранка сликана во
придружба на двајца батки облечени во
униформи, очигледно припадници на
безбедносните служби, кои и` помагаат да
излезе од огромен црн џип, ламја од минимум
3000 кубика. Лудача една, си велам самата во
себе. Јас знаев дека е откачена на некој свој
начин, ама за ваков чекор?!... Па, Јадранка не е
дури ни премногу ексцентрична за да направи
ваков екстремно непромислен и неочекуван
потег. Ма да не се лажеме, нека биде меѓу нас,
ама Јадранка и не беше којзнае каков
авантурист или екстремист, ниту пак беше
компулсивно-анксиозна, ниту пак беше
премногу амбициозна, ниту пак имаше
преголемо IQ.
Љубопитно ги голтам напишаните
зборови и прескокнувајќи редови за што побрзо
да стигнам до информацијата, читам погоре
пишува: ... „Извесна 29 годишна И.К. фатена
вчера, во луксузен црн Chevrolet џип, по
двочасовно бркање по улиците на градот,
откако еден господин А.Ц. се понудил да и
обезбеди превоз...”
Избезумена, препрочитувам одново, не
можам да поверувам... Овие новинариве
сигурно направиле некоја грешка, како по
обичај... Прво, нејзините иницијали се Ј.М, а не
И.К, како што пишува овде...но ако подобро

> 112 <

 Rukopisi 31
prepuštena samoj sebi. I zbog moje loše navike da
prelistavam novine od poslednje ka prvoj stranici,
svesno preskačući stranice ekonomije i politike, ali
ne s ciljem da se zaustavim na nekrolozima, nego
na rubrici kulture (ako uopšte postoji tako nešto
ovog dana u nedelji), slučajno naletim na dve
dodatne stranice u rubrici crna hronika i ima šta da
vidim: fotografija Jadranke u pratnji dvojice
uniformisanih tipova, očigledno pripadnika službe
bezbednosti, koji joj pomažu da izađe iz ogromnog
crnog džipa, aždaje sa minimum 3000 kubika.
Ludakinjo jedna, kažem samoj sebi. Znala sam da
je na svoj način otkačena, ali ovakav korak...?!
Jadranka nije previše ekscentrična da napravi tako
ekstremno nepromišljen i neočekivan potez. Ma,
da se ne lažemo, neka to ostane među nama, ali
Jadranka nije bila bog zna kakav avanturista ili
ekstremista, niti je bila kompulsivno-anksiozna,
niti previše ambiciozna, niti je imala visok IQ.

Radoznalo gutam napisano i preskačujući

redove kako bih brže stigla do informacije, vidim
da gore piše: ,,Izvesna 29-godišnja I.K. uhvaćena
juče u luksuznom crnom ,,chevrolet” džipu, posle
dvočasovne jurnjave ulicama grada, nakon što se
gospodin A.C. ponudio da joj obezbedi prevoz...”

Izbezumljena ponovo čitam, i ne mogu da

poverujem... Kao po običaju, ti novinari su sigurno
pogrešili... Kao prvo, njeni inicijali su J.M., a ne
I.K., kao što ovde piše... ali, kad bolje

> 113 <

Rukopisi 31

размислам, па нели таа неодамна ми рече: Ќе

видиш... Јадранка да не се викам, ако еден ден
не возам ваков џип.
И беше во право, навистина го возеше
џипот тој ден.

> 114 <

 Rukopisi 31

razmislim, pa ona mi je nedavno rekla: Videćeš...

Ne zvala se ja Jadranka ako jednog dana ne budem
vozila takav džip.
I bila je u pravu, tog dana je zaista vozila
takav džip.

> 115 <

Rukopisi 31
Saša Skalušević, 1981.
Negotin, Srbija.

ARTTERORISTA

Nema ,,Urlika”, ,,La Amerike”, ,,Vlati trave”

Nema glasnogovornika, pokajnika,
Ginzberga, Morisona, Vitmena.

Postoje ujedi, lažne nade, prskana vutra,

Čista hemija, jebena plastika,
Koja ti se lepi za mozak
Jede ti srce i muda,
Uzima razapetu dušu,
Zavedenu pepsijem, red bulom, koka-kolom.

Kasno je da odustanem
Dignem ruke od svega
Previše sam dugo u rovu
Da bih se sad povlačio.

> 116 <

 Rukopisi 31

> 117 <

Rukopisi 31
Jelena Angelovski
Pogovor:
ŽIVOT POČINJE U TRIDESETOJ

Mnogi od nas koji delimo iste geografsko-

istorijske koordinate razumeće reči iz naslova na
sličan način. Nekima će biti tužno, nekima kiselo-
smešno, u svakom slučaju biće nam poznato i
istinito. ,,Rukopisi” su prošle godine napunili
trideset i, neobične li ironije, njihov život nam se
od ove sezone čini zaista drugačiji. Da se nešto
važno promenilo shvatili smo kada su počeli da
pristižu radovi. Shvatićete naše iznenađenje i
radost nakon jednostavnog poređenja brojki –
svake godine na konkurs ,,Rukopisa” stigne
stotinak radova; za ,,Rukopise 31” radove je
poslalo oko dve stotine pedeset mladih pisaca sa
prostora bivše Jugoslavije! Čitajući ih, uživali smo
u otkrivanju generacije pisaca koja u književnosti
pronalazi polje za igru. Od tog saznanja do istinske
umetnosti deli ih samo mali korak i oni će ga
uskoro napraviti, sigurni smo. ,,Rukopisi” su tu
kao podsticaj da taj korak učine što pre, ali, mnogo
više, da zabeleže i sačuvaju dragocen trenutak u
razvoju svake književne generacije, momenat prve
radosti pisanja.

> 118 <

 Rukopisi 31
O autoru ilustracija

Larisa ACKOV rođena je 1971. godine u Pančevu.

Završila je Fakultet primenjenih umetnosti u
Beogradu, odsek keramika. Član je ULUPUDS-a
od 2001. godine. Magistrirala je na istom odseku,
u klasi profesora Velimira Vukićevića, takođe na
Fakultetu primenjenih umetnosti, 2004. godine.
Imala je više samostalnih i grupnih izlaganja u
zemlji i inostranstvu. Dobitnica je nekoliko
značajnih priznanja za svoj rad.

> 119 <

Rukopisi 31

Zahvaljujemo se na pomoći i saradnji:

Srđanu Papiću, Nikoli Madžirovu, Lidiji

Kapuševskoj-Drakulevskoj, Igoru Brleku, Marku
Pogačaru, Društvu slovenskih pisateljev,
Airbeletrini, Litkonu,
kao i svima drugima koji su doprineli tome da
informacija o konkursu ,,Rukopisi 31” dođe do što
više mladih autora.

> 120 <

 Rukopisi 31
Rukopisi 31

Zbornik poezije i kratke proze mladih

sa prostora bivše Jugoslavije

Logo Rukopisa (drvo)

Milenko Prvački
urednice
Jelena Angelovski
Jasmina Topić
Ana Ristović
prevod sa slovenačkog i makedonskog
Ana Ristović
korektura i lektura
udružene snage
uredničko-organizatorskog tima
Prelom i priprema za štampu
Teofil S. Ristić
Autor ilustracija
Larisa Ackov

organizacija:
Danka Stojkov

Izdaje:
Dom omladine Pančevo
Svetog Save 10, Pančevo, Srbija
tel: 013/311-315
e-mail: zbornikrukopisi@gmail.com
za izdavača:
Radiša Stanišić, direktor

Štampa
Standard 2, Beograd

Tiraž 500

> 121 <

Rukopisi 31

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821 . 163 . 3/ .6-1-053 . 6 ( 082.2 )

821 . 163 . 3/ .6-3-053 . 6 ( 082.2 )

Rukopisi 31: zbornik poezije i kratke

proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije /
[ urednice Jelena Angelovski, Jasmina Topić,
Ana Ristović ; prevod sa slovenačkog i
makedonskog Ana Ristović ; autor ilustracija
Larisa Ackov]. - Pančevo : Dom omladine, 2008
(Beograd : Standard 2). - 122 str. : ilustr.
; 21cm

Tiraž 500. - Str. 118-120: Život počinje u

tridesetoj / Jelena Angelovski .

ISBN 978-86-903157-6-5

COBISS.SR-ID 147512332

> 122 <