Matija prvi prorok

Pre Miloša i Mitra Tarabića, predskazanjem se bavio Matija. Za godinu nastanka kremanskog
proročanstva se smatra 1968, kada je ubijen knez Mihailo Obrenović. Prvi poznati pisani trag
o proročanstvu iz 1902. godine.

- ŠTA kažu Tarabići? Ima li u njihovom proročanstvu nešto o ptičjem gripu? Pričali su oni o
nakakvome “velikom belaju”, boleščinama koje će zavladati! Ima tu nešto!...
Svakog “srpskog sudnjeg dana” u poslednjih sto i više godina, “o katastrofama i ratovima”, o
dinastičkim i političkim borbama, uvek se iznova postavlja jedno te isto pitanje: “A, šta kažu
Tarabići?”. I gotovo uvek, ovakva pitanja prate i odgovori onih koji pitaju... Ako ne određeniji, onda
bar: “Ima tu nešto...”
Šta, tačno, “ima” i šta se zna o kremanskom proročanstvu? Koliko je temeljno ili krhko to znanje? O
njegovoj moći i uticaju - zna se više nego o činjenicama koje ga ipak prate, javnosti poznate ili ne,
skrivene ili javne, zaboravljene ili još uvek nedostupne.
ZA kremansko proročanstvo najčešće se kaže i - “Tarabića proročanstvo”, po Milošu i Mitru
Tarabiću, nepismenim seljacima iz Kremana. Miloš je rođen 1809. godine, a umro 1854. Njegov
sinovac Mitar, rođen je 1829, a umro - 1899 godine.
Oni se smatraju - glavnim kremanskim prorocima, a gotovo svi posleratni priređivači, analitičari i
istraživači kremanskog proročanstva, o Milošu i Mitru tako i pišu. Navode, istina, i neke “posleratne
proroke” iz Kremana, a ponajviše su to činili Dragoljub Golubović i Dejan Malenković, u svojoj knjizi -
“Kremansko proročanstvo - Šta je bilo, šta nas čeka”. Oni su autori najtiražnijeg “Kremanskog
proročanstva”. Njihova knjiga, koliko je poznato, imala je od 1982. godine 12 izdanja i tiraž veći od
100.000 primeraka... I nije samo u tome kuriozitet njihove knjige: svih 12 izdanja su - različitog
sadržaja, čak i različitih “proročanstava”, neka se “uvode” u knjigu prema potrebi, neka se “izbacuju”
kada im istekne “rok upotrebe”, odnosno - kada ih stvarnost demantuje ili kada više nisu politički ili
kako god aktuelna i korisna...
Autorski tandem Golubović-Malenković nije prezao ni od ignorisanja i falsifikovanja zapisanog i
objavljenog u knjizi dr Radovana Kazimirovića - “Tajanstvene pojave u našem narodu - Kremansko
proročanstvo”. Oni su, na primer, krivotvorili i verovatno najpoznatije proročanstvo, o ubistvu kneza
Mihaila, počinjenom 29. maja 1868. godine u Košutnjaku.
Ovaj događaj u srpskom pamćenju nije ostao samo po ubistvu jednog vladara, nego i po seljaku koji
je na užičkoj pijaci, u trenutku kada su 200 kilometara dalje zaverenici ubijali kneza Mihaila, vikao:
“Ubiše knjaza, ubiše knjaza, pomagajte!...”
TIM rečima - kremansko proročanstvo je, pre tačno 137 godina, “ušlo” u tajni i javni život Srbije. A,
pre 103 godine - o njemu se prvi put javno pisalo, u štampi, u beogradskim “Malim novinama”, pod
naslovom “Jedno proročanstvo”. U tom, ali i gotovo svim novinskim tekstovima do Drugog svetskog
rata, kao čovek koji je izgovorio - pokazaće se - čuvene reči “Ubiše knjaza!”, označavan je imenom -
Matija ili Mato.
U nekim tekstovima Matija je “seljak iz Užica”, u drugim “seljak iz Kremana”, trećim “vidoviti seljak” ili
samo “neki seljak”... Niko od savremenika nije ustanovio (nema pisanih tragova) - ko je bio taj
Matija?
TARABIĆA potomci i potomci prote Zaharija Zaharića, koji je pamtio i, navodno, zapisivao kazivanja
Miloša i Mitra, već pomenutu Kazimirovićevu knjigu smatraju - najverodostojnijom i najtačnijom. U
njoj piše da je seljak sa pijace bio - Matija:
“...Povodom toga bio je uhapšen, ispitivan i kao potpuno nevin - pušten. Policija je zabeležila i
čuvala ova njegova saslušanja ili, bolje reći, proricanja, koja je svojim očima čitao i kralj Milan. Ali,
ove reči na pijaci nije izgovorio Mitar Tarabić, koji toga dana nije ni bio u Užicu, niti ikada
saslušavan, već neki Matija koji je imao telepatsku viziju i o kojem su u svoje vreme pisali Čeda
Mijatović i Pera Todorović. Isto tako, i neznani pisac u `Velikoj Srbiji` greši kad to pripisuje Milošu.
Miloš Tarabić je umro još 1854. godine", piše dr Radovan Kazimirović u svojoj knjizi iz 1940. godine.
Njegovi zapisi, iako je meću svima koji su pisali o kremanskom proročanstvu jedini neposredno
razgovarao sa protom Zaharićem, Goluboviću i Malenkoviću, u ovom slučaju, nisu se učinili
verodostojnim.
Oni su, u prvom izdanju svoje knjige (1982) ovako pisali:
“Dvadeset devetog maja 1868. godine zabeleženo je u Užicu Mitrovo frapantno viđenje ubistva
kneza Mihaila Obrenovića.
MITAR se tog dana našao u ovom gradu, nekim svojim poslom. Varoš je vrvela od mnoštva
građana, a naročito seljaka, jer je bio pazarni dan. U društvu svojih Kremanaca i nekoliko prijatelja iz
sela Bioske i Stapara, on se nađe na glavnom užičkom, varoškom raskršću, zvanom Megdan. Kao i
obično pričali su i raspitivali se koji trgovac daje najviše voska, soli i šećera za njihovu vunu i
jagnjeće kože.
Bez ikakvog povoda, Tarabić se izdvoji od svog društva popevši sa na sam vrh jedne kupaste
gomile kamenja, koja se tu nalazila zbog popravke kaldrme na glavnoj čaršijskoj ulici.
Na vrhu postoja nekoliko trenutaka bez reči. Ne izusti ni glasa, niti začućenim prijateljima objasni
ovaj svoj postupak.
Svi ga začućeno gledahu, kad on iznenada viknu:
- Kuku narode! Izgubismo knjaza! Eno, vidim kako se bori sa životom!... Ubiše knjaza! Ubiše
knjaza!..."
Kako su “preimenovanje” Matije u Mitra objasnili Golubović i Malenković? Prilično “lakonski”, čak
tako da se stiče utisak kako “citiraju” policijski zapisnik povodom saslušanja tog seljaka iz Užica,
mada u svojoj knjizi podsećaju da takav zapisnik - nikada nije pronađen:
"Radi utvrđivanja identiteta policijski pristav ga je zapitao - da li je on, Mitar Tarabić, seljak iz
Kremana za kojeg se već zna da prorokuje, ovaj kremanski vizionar. Ogorčen na ovakav postupak
užičke pandurije, Mitar mu s prezirom odgovori:
- Nijesam ja nikakav prorok, nego običan rab Božiji Matija."
ZBOG toga dr Radovan Kazimirović greši kada, u svom delu "Tajanstvene pojave u našem narodu -
Kremansko proročanstvo", navodi da ovaj događaj na užičkoj pijaci ne treba pripisivati Mitru
Tarabiću, već `nekom` vidovnjaku Matiji...
A to ime - Matija, pišu dalje Golubović i Malenković, Mitar je dobio “na vodici”, prilikom rođenja, a pre
krštenja...
- Meni je u znanju da Mitra niko nikada nije zvao Matijom! Ne znam otkuda im to - kaže danas Jovo
(84), najstariji živi potomak Tarabića. Za sebe kaže “da nikada nije bio vidovit, jer je bio grešan”. Da
li je Jovo “grešan” ili je, pak, pomalo i vidovit?
On - kao da je “video” jednu knjigu, odštampanu pre 99 godina u Londonu! A - nije mogao da je vidi,
jer tu knjigu, naslovljenu sa - “Jedna kraljevska tragedija”, koju je 1906. na engleskom jeziku objavio
Čedomilj Mijatović, u Srbiji niko nikada nije video. Do dana današnjih, čamila je u maloj londonskoj
antikvarnici i “čekala” da bude pronađena, kako bi odagnala neke nedoumice.
U njoj piše: prorok sa užičke pijace je bio - Mata!

PRVI novinski tekst o kremanskom proročanstvu napisao je, 1902. godine, Pera Todorović, vlasnik
“Malih novina” koje su izlazile u Beogradu. U “Politici” od 11. novembra 2002. godine, Aleksandar
Apostolovski i njegov sagovornik Vojislav Antonić, o Todoroviću kažu:
- Bio je prvi srpski ratni izveštač, valjda se tamo, u srpsko-turskom ratu navukao na opijum, pa je
poznat i kao prvi srpski narkoman. Bio je i prvi novinar koji je stvorio senzacionalističko novinarstvo,
tako da u uskim krugovima još uvek vlada njegov kult “osnivača žute štampe”. I konačno, Todorović
je bio deklarisani homoseksualac. U visoku politiku, dvorske spletke i međudinastičke sukobe, našu
nacionalnu “sportsku disciplinu”, uvučen je kada je objavljen najstariji tekst o kremanskom
proročanstvu, 30. aprila 1902. godine u “Malim novinama”…
I Pera Todorović tada je napisao da je seljak - prorok sa užičke pijace bio - Matija.

(Nastaviće se)
Surovi majski prevrat
Ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage Čedomilj Mijatović poredio sa tragedijom "Magbet"
Viljema Šekspira. Da li je tragika na dvoru Obrenovića bila prorečena. Knez Milan Obrenović
za kremansko proročanstvo - prvi put čuo još 1875. godine.

KADA su, 29. maja 1903. godine ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga Obrenović, London je bez
ustezanja prihvatio Čedomilja Mijatovića, tada već bivšeg diplomatu, koji je, dolaskom
Karađorđevića na vlast, podneo ostavku na sve dužnosti u otadžbini.
Svojoj Srbiji - ipak je ostao veran do kraja života, pa i tokom Prvog svetskog rata, kada je, već
poluslep, u Engleskoj prikupljao pomoć za srpsku vojsku.
Šest dana posle majskog prevrata, Mijatović je iz Londona pisao Ljubomiru Kaljeviću, novom
ministru inostranih dela Kraljevine Srbije:
"Javno je mnjenje ovde još jednako razdraženo svakojakim pričama o groznim detaljima ubistva.
Meni dolaze i anonimna pisma, u kojima mi se gnušanje izjavljuje. Kao što sam javio, Lensdaun me
onomad nije hteo primiti. Ja nikome ne idem, niti mi sad ko dolazi, osim nekoliko ličnih prijatelja, koji
nisu politički ljudi. Ja čekam da kralj prispe u prestonicu i obrazuje novu vladu, pa da ovoj formalno
podnesem moju molbu za razrešenje od moga sadašnjeg položaja", pisao je Mijatović iz Londona.
SVIREPIM ubistvom kraljevskog para u Beogradu nije bio zgrožen samo zvanični London, već sve
zapadne evropske prestonice. Ipak, vremenom, London je promenio odnos prema Mijatoviću, prvom
Srbinu koji je postao počasni član Kraljevskog istorijskog društva u Londonu.
Nova srpska vlada je za Mijatovićevog naslednika u Londonu imenovala Aleksandra Jovičića, što su
Britanci odbili da prihvate, jer bi prihvatanje značilo obnavljanje diplomatskih odnosa, prekinutih zbog
svirepog ubistva kraljevskog para.
Uprkos svemu - London je Mijatoviću verovao, pa i onom što je objavio u svojoj knjizi “Jedna
kraljevska tragedija”.
Koliko su Englezi, a knjiga je prvenstveno njima bila namenjena, bili spremni da prihvate “da je sve
moralo da se dogodi onako kako se dogodilo - jer je tako bilo prorečeno”? Teško je saznati posle sto
godina, ali...
O ubistvu srpskog kraljevskog para, u Engleskoj se, samo nekoliko nedelja posle majskog prevrata,
pojavila knjiga sa ovom tematikom, naslovljena “Beograd, beli grad smrti - Istorija kralja Aleksandra i
kraljice Drage". Knjigu je napisala gospođa Nortesk Vilson, a podatke za knjigu je, u velikoj meri,
dobila od Čedomilja Mijatovića i njegove supruge Elodije Lotn, inače Engleskinje. Naslov ove knjige,
o Beogradu kao gradu smrti, ostao je dugo godina metafora u engleskom javnom mnjenju za glavni
grad Srbije. Beograd će još dugo asocirati prosečnog Engleza na unakažena tela ubijenog
kraljevskog para.
SADRŽAJ te knjige, nažalost, zasada nam nije poznat, ali Mijatovićeva knjiga o “Jednoj kraljevskoj
tragediji” - više nije tajna:
"Želim da napišem istinitu i nepristrasnu istoriju o mladom kralju koji je rođen pod izuzetnim
okolnostima, čije je detinjstvo puno tužnih događaja, čija je rana mladost pre vremena zamračena
krunom i koji je, još mlad i neiskusan, mada tvrdoglavo samovoljan i samouveren čovek, bio
najsurovije ubijen baš od onih ljudi koji su se pred Bogom i ljudima svečano zakleli da će mu verno
služiti i umreti u odbrani njegovog života i časti.
Rekao bih da će neki čitaoci koji budu imali strpljenja da pažljivo do kraja pročitaju ovu istoriju, biti
zapanjeni sličnošću nekih pojava sa Šekspirovom tragedijom `Magbet`.
Ne želim da pojačavam sličnost, ali ne mogu da se oduprem iskušenju da započnem moju istoriju
jedne velike tragedije u stvarnom životu sa neobičnom, a ipak potpuno tačnom, pričom. To je
doprinos zbirci materijala za rešavanje problema."
Da li su ljudska dela i događaji unapred određeni, pitao se Mijatović u svojoj “londonskoj knjizi", u
kojoj, dalje, piše:
"U proleće 1875. godine, kabinet Danila Stefanovića, posle ponovljenih bezuspešnih napora da radi
sa Skupštinom, odlučio se za raspuštanje (Skupštine) i opšte izbore. Bio sam član toga kabineta i
palo mi je u deo da pred punim parlamentom pročitam dekret o raspuštanju. Mada je Ustav jasno
rezervisao pravo Krune da raspusti Skupštinu, do toga nije nikada došlo. Nije čudo što je čitanje tako
neočekivane odluke ostavilo tako dubok utisak na članove Skupštine. Mnoge pristalice Vlade su se
sa mnom rukovale. Poslednji je bio moj prijatelj Aleksa Popović, predstavnik Užica, glavnog grada
jugozapadnog, planinskog dela Srbije.
- Vidite li - upitao me je - kako svaka godina donosi novu potvrdu proročanstva Mate iz Kremana?
On je jasno rekao da ćemo imati raspuštanje Skupštine.
Rekao sam mome prijatelju da ne razumem njegovu izjavu. Sa svoje strane, on je bio iznenađen da
političar moga položaja nije nikada ništa čuo o političkim proricanjima vidovitog čoveka Mate iz
Kremana.
Zapitao me je da li knez Milan zna šta o njima, dodajući da ako knez ne zna, treba da zna, pošto ona
sadrže mnoge tvrdnje u vezi sa njim i njegovom dinastijom. Sve u svemu, moj prijatelj nije bio tako
mnogo impresioniran raspuštanjem Skupštine, koliko neobičnom činjenicom da bi jedan neuki seljak
bio sposoban da to predvidi pre nekih sedam godina.
"To veče sam večerao u Dvoru s knezom Milanom i posle večere sam iskoristio priliku da mu kažem
šta sam čuo od Popovića", piše Mijatović u svojoj knjizi. "Pošto je knez bio veoma znatiželjan,
revnostan i energičan, smesta je pozvao dežurnog dvorskog službenika i naredio mu da odnese
pismo Popoviću, kojim ga obaveštava da ga očekuje u Dvoru rano sledećeg jutra. Knez mi je rekao
da dođem sutradan, u 10 časova pre podne, pošto namerava da primi pomenutog poslanika iz Užica
u mome prisustvu.
SLEDEĆEG jutra, pre deset časova, obojica smo bili u Dvoru", piše Mijatović u svojoj knjizi.
"Popović, jedan od najelokventnijih ljudi u Srbiji, ispričao je knezu o vidovitosti seljaka, na veoma živ,
skoro slikovit način. Priča je ostavila dubok utisak na kneza, a ni ja nisam bio manje dirnut. Ovde ću
dati najosnovnije detalje te priče.
29. maja (po starom kalendaru - 10. juna po novom) 1868. godine, oko podneva, poznati seljak po
imenu Mata, došao je u velikoj žurbi iz obližnjeg sela Kremna u Užice i trčeći ulicama, uzvikivao
glasno, u velikom strahu i uzbuni:
- O, braćo, ustajte da pomognete, ustajte da pomognete! Spasite ga! Spasite ga! Oni ubijaju našeg
kneza. Oni ga svirepo ubijaju. U pomoć, u pomoć!
Policija je poznavala Matu po unekoliko čudnom ponašanju, ali pošto je tom prilikom govorio o
ubistvu kneza, i pošto je širenje lažnih, alarmantnih vesti bilo kažnjivo, oni su ga, posle bezuspešnih
pokušaja da ga ućutkaju, uhapsili.
Kasnije, to veče istoga dana, zvanični telegram iz Beograda je objavio da je knez Mihailo Obrenović
Treći - ubijen u šumi Košutnjak, dok je šetao sa rođakom, gospođom Ankom Konstantinović i
njenom ćerkom, gospođicom Katarinom.
Prefekt (predsednik opštine) Užica, koji je sumnjao da je Mata iz Kremana mogao nešto da zna o
zaveri, odmah naredi saslušanje sirotog čoveka. Rezultat je bio da nije bilo moguće veze između
toga seljaka iz Kremana i zaverenika iz Beograda, ali i da je Mata, s vremena na vreme, imao vizije
događaja koji su se dešavali na velikoj daljini, ili koji će se dogoditi jednoga dana, u bliskoj ili daljoj
budućnosti. Kada je to utvrđeno, prefekt Užica pozove Matu iz Kremana da kaže šta vidi u vezi sa
budućnošću i naloži jednom od sekretara da zapiše Matine tvrdnje i izjave."

ZAČUĐUJUĆA SLUČAJNOST

ISTE godine kada je u Londonu objavljena Mijatovićeva knjiga, 1906, engleski kralj donosi dekret
kojim, posle tri pune godine, obnavlja diplomatske odnose sa Srbijom. Ni to nije bilo bez “svoje
cene”: vlada Nikole Pašića ponudila je Britaniji ustupak u vidu penzionisanja četvorice vodećih
zaverenika, dok je London zahtevao - šest... "Našli" su se na - pet, a još jedan, šesti od zaverenika
koji su uživali velike povlastice kod kralja Petra, sam je podneo ostavku. Svi su, zauzvrat, dobili
penzije jednake platama koje su imali i, pride, od kralja Petra lično, po 60.000 dinara!
“TAJMS” BEZ PROROČANSTVA

SAMO dan posle ubistva kraljevskog para u Beogradu, “Tajms” je objavio izveštaj Henrija Vikama
Stida (1871-1956), svog bečkog dopisnika, kasnije i urednika “Tajmsa”. Iako je izvrsno poznavao
beogradske prilike, i pred sobom imao štampu koja je uveliko pisala o prorečenom ubistvu
kraljevskog para, u svom izveštaju “Tajmsu” on to ne pominje:
“Srbija, zemlja ubistava, abdikacija, proglasa i državnih udara, iznenadila je samu sebe i dovela do
toga da sva pređašnja postignuća izblede do beznačajnosti, uz tragediju odigranu između ponoći i
sitnih časova ovog jutra u Beogradu. Jedan centralnoazijski kanat, a ne jedan evropski grad, bio bi
odgovarajuća pozornica za tako nemilosrdno, a precizno planirano kraljeubistvo. Francuska je videla
predsednika, Austrija caricu, a Italija kralja kako padaju od ubica tokom poslednjih deset godina. Ali,
ne može se naći paralela u novijoj evropskoj istoriji za takvo istrebljenje naveliko jedne vladajuće
porodice i njenih pristalica.”

(Nastaviće se)
Dolazak kralja Petra
Prema Mijatovićevoj knjizi, Mata iz Kremana tačno predvideo dolazak Petra Karađorđevića na
vlast. Kralj Petar je, prema proročanstvu, sa prestola trebalo da "nestane" 1906. godine, kad
je objavljena "londonska knjiga".

ŠTA je, još, Čedomilj Mijatović objavio u “Jednoj kraljevskoj tragediji”, 1906. godine, u Londonu?
“Ovde ću samo reći da se svi glavni događaji u srpskoj istoriji u poslednjih 30 godina (od kada znam
o Matinom proročanstvu) neobično slažu sa onim što je rekao prefektu Užica i njegovom sekretaru
1868. godine.”
Prema Mijatoviću, Mata iz Kremana je, nakon ubistva kneza Mihaila 1868. godine, “prilikom
policijskog saslušanja, u prisustvu užičkog prefekta i sekretara, najavio i - dolazak Petra
Karađorđevića na vlast”:
“Srbija će sada imati dečaka (Milan Obrenović, nap. R. A.) za svog kneza, ali praktično će zemljom
vladati odbor od tri osobe. Posle nekoliko godina, mladić će stvarno biti vladar. On je inteligentan, ali
veoma nemirnog duha i imaće svakakve teškoće. Za vreme njegove vladavine zemlja nikada neće
imati mira ni spokoja. Oženiće se nesrećno, imaće samo jednog sina, imaće puno problema sa
svojom ženom i na kraju će se od nje razvesti. Vodiće nekoliko ratova, uvećaće državu,
napredovaće u svome statusu i postaće kralj, ali posle nekoliko godina nevolja - abdiciraće, otići će
u inostranstvo, umreće tamo relativno mlad.
Njegov sin (Aleksandar Obrenović) će ga naslediti, imaće još burniju i nemirnu vladavinu, oženiće se
ženom iz naroda i u svojoj 27. ili 28. godini prestaće da bude kralj, njegova dinastija će sa njim
prestati.
ZAMENIĆE ga na tronu Petar Karađorđević, koji će vladati oko tri godine, a zatim takođe nestati.
Strana vojska će ući u zemlju i ljudi će mnogo patiti. Na kraju će se pojaviti čovek iz naroda, isterati
strance, ujediniti sve Srbe pod svojom vladavinom i svečano započeti srećnu eru nacionalne
istorije.”
"Ja, lično, nisam čitao `Zapisnik` i ovde spominjem osnovne tačke kao što sam ih prvi put čuo u
beogradskom Dvoru, u prisustvu kneza Milana, od čoveka koji je video i čitao proročanstva Mate iz
Kremana, koje je zapisao sekretar u prisustvu prefekta Užica."
"…19. februara (po starom kalendaru - 3. marta po novom) 1889. godine, kralj Milan je poručio
predsedniku njegovog kabineta, g. Nikoli Hristiću, da je čvrsto odlučio da abdicira 22. februara, na
srpski Nacionalni praznik.
Između ostalog, rekao je ministrima:
- Ništa me ne može pokolebati u mojoj odluci. Ali, da dodam, ne čudi me vaše insistiranje, ali se
čudim što se g. Mijatović žesti na moju abdikaciju, kada on dobro zna da to mora da se dogodi.”
(Kasnije, u kancelariji predsednika)
Predsednik:
- Kako objašnjavate reči Njegovog visočanstva? - ponovo me je upitao.
- Vrlo jednostavno - odgovorio sam. - Pre mnogo godina, kralj i ja smo čuli u isto vreme, po prvi put,
detalje proročanstva Mate iz Kremana, gde je spomenuto da će on abdicirati i napustiti zemlju. I
rekao sam, još, sve što znam o Matinom proročanstvu.
Neki od kolega su protestovali što se šalim u takvoj krizi, drugi su se smejali glupom objašnjenju koje
je očigledno izmišljeno nasumice, (smatrali su).
Ali mi je stari “čika Nikola”, kako smo od milošte zvali našeg veoma uvaženog predsednika,
neočekivano pritekao u pomoć.
- Gospodo - počeo je - objašnjenje našeg kolege vam možda izgleda čudno, ali ja sa svoje strane ni
najmanje ne sumnjam da je to savršeno tačno. Sećate se da sam imao nesreću da budem ministar
unutrašnjih poslova za vreme ubistva kneza Mihaila. Sećam se da me je prefekt Užica izvestio o
značajnim izjavama vidovitog seljaka. Naredio sam da se taj originalni dokument, u kojem su izjave
zapisane, pošalje meni. Lično sam ga pročitao i mislim da se sada može naći među ostalim tajnim
dokumentima iz 1868. godine, baš u ovoj zgradi”, piše Mijatović u svojoj knjizi.
TA “tajna dokumenta” - odnosno zapisnik o saslušanju “Mate iz Kremana”, ni do danas niko nije
pronašao. Po Mijatoviću - takav “zapisnik” je postojao, kao i po predsedniku Vlade, Hristiću (kako ga
citira Mijatović), ali - u beogradskom “Vremenu” iz 1929. godine, u tekstu “Kremna, prestonica nahije
proroka protivu Obrenovića”, novinar Dragan Aleksić je objavio razgovor sa “g. Genčićem, nekada
ministrom unutrašnjih dela”:
- Nemam pojma o Kremanskom proročanstvu. Nikad ja nisam rekao da su za vreme mog
ministrovanja ti zapisi bili u poverljivoj arhivi… Kad sam došao za ministra unutrašnjih dela, ja sam
osnovao 1899. jednu složenu arhivu, koju nisam hteo, kao moji prethodnici, da nosim onoga časa
kada odlazim sa ploožaja. Ona je imala da bude stalna i da se nasleđuje. Ja sam je svrstao i uredio
kao niko do tada. Prozvali su je “crnim kabinetom”, naravno s nepravdom, jer tu ništa nije bilo crno.
Sve sam pokupio, sve sredio, ali o Kremanskom proročanstvu nije nigde bilo traga, niti je iko docnije
mogao da ga unese. Ono ne postoji ni u kakvoj arhivi Ministarstva unutrašnjih dela. Ja sam se
raspitivao za to proročanstvo, ali niko nije ništa o njemu znao. Verujem da bih bio u stanju da neštro
doznam, naročito tada. Ali, ono kao takvo ne postoji. Ja mu ne pridajem nikakvu važnost… - rekao je
bivši ministar policije novinaru “Vremena”.
I među današnjim tragačima za “policijskim spisima o Kremanskom proročanstvu” - nema onih koji bi
se mogli pohvaliti naročitim uspehom. Uz podsećanje na činjenicu da nijedan predratni ili posleratni
autor nije u rukama držao i svojim očima čitao te spise (svi se “pozivaju” na one koji su “videli” te
spise), podsećamo i na mišljenje akademika Nikole Miloševića, javnosti predočeno 2002. godine:
- KRALj Milan sigurno nije uništio taj zapisnik. Moguće je da je to učinio kralj Aleksandar. Ali, za to
nemamo pouzdane dokaze. Verovatno je da takvo jedno predskazanje nije moglo biti utešno za
dinastiju Obrenovića i da su neki od njih bili zainteresovani da se tome zatre trag. Dakle, da se sam
zapisnik uništi. Ali: da je zapisnik postojao, tu nema nikakve sumnje. Najzad, pomenuli smo
kompetentne svedoke, dalje, ako neki seljak, za to nije potreban zapisnik, to su svi videli, na užičkoj
pijaci počne da viče “ubiše knjaza”, pa šta je prirodnije nego da ga zatvore i, ako stigne brzojav da je
knez zaista ubijen, da ga onda podvrgnu ispitivanju, a kada ga ispitujete, onda se pravi zapisnik.
Dakle, to je svakako moralo biti. Drugo je pitanje - da li je zapisnik uništen, verovatno jeste, a ako
nije…
Ako nije, onda bi se mnogo toga moglo “rekonstruisati”, proveriti, uporediti i - dakazati da li su i
koliko Kremanci (Mata, Matija, Miloš ili Mitar) bili proročki nadareni.
Međutim, i bez tog “zapisnika” - postoje tragovi koji ukazuju da, na primer, Mata iz Kremana - nije bio
dovoljno vidovit. U ovom nastavku feljtona - već smo citirali Mijatovićevo pisanje iz “londonske
knjige” u kojoj, između ostalog, objavljuje da je Mate “video” ubistvo kneza Mihaila, prorekao
abdikaciju kneza Milana, smrt kralja Aleksandra Obrenovića, ali i - dolazak Petra Karađorđevića na
vlast.
Prema tom proročanstvu, “kralja Aleksandra će zameniti na tronu - Petar Karađorđević, koji će
vladati oko tri godine, a zatim takođe nestati”...
Kralj Petar Karađorđević jeste na tronu zamenio Aleksandra Obrenovića, ali - nije “nestao” posle tri
godine, već je vladao punih osamnaest godina, do svoje smrti, 1921. godine.
Da li je to Čedomilj Mijatović “slao signale” svojim londonskim prijateljima, dvoru I Vladi, šta im “valja
činiti”?

ZAŠTO “TRI GODINE”?

PREMA Mijatovićevom citiranju proročanstava Mate iz Kremana, “kralj Petar Karađorćević je imao
vladati i nestati posle tri godine”. Zašto se to “proročanstvo” nije ostvarilo? Da li je odgovor na ovo
pitanje sadržan u sledećoj teorijskoj mogućnosti: ako smrt kralja Aleksandra i kraljice Drage nije bila
samo “prorečena”, već i “rečena” u zavereničkom štabu (koji je održavao tesne veze sa Petrom
Karađorđevićem), zašto se zaverenicima i ustoličenom kralju Petru - ne bi uzvratilo istom merom?
Zašto isti “Mata iz Kremana” ne bi pružio “alibi” novim zaverenicima koji bi, po svrgavanju kralja
Petra sa prestola, rekli: “Tako je bilo prorečeno, a od proricanja - nema uzmicanja…”?
“UŽIČKA ŠEGA DVOJICE PROTA”
KADA je novinar “Vremena” 1929. godine pisao o Kremnima i prorocima, tadašnja beogradska
štampa uveliko je umesto Matinog imena, kao glavnog kremanskog proroka, koristila ime - Miloša
Tarabića. Tu volšebnu “smenu” dr Radovan Kazimirović u svojoj kljizi nije prihvatio, a ni novinar
“Vremena” - nije se bavio istraživanjem “zamene” identiteta proroka. Ali, ostavio je vredna
reporterska zapažanja iz Kremana i Užica, kao i izjavu Užičanina, izvesnog “g. Tadića”, koji je rekao
da su - kremanska proricanja - “užička šega prote Đurića, preko prote Zaharija…”

(Nastaviće se)
Moć kremanskih proroka
Novinar predratnog "Vremena" Dragan Aleksić, oslanjajući se na izjavu Užičana,
proročanstvo Tarabića predstavio kao popovsku ujdurmu prote Milana Đurića. Kako je
ondašnja beogradska štampa pisala o masakru kraljevskog para 1903. godine.

PREMA pisanju Čedomilja Mijatovića Matina (ili Matijina) proročanstva su se “u dlaku” ostvarivala
punih 35 godina: od ubistva kneza Mihaila 1868. godine, dolaska maloletnog Milana na presto u čije
je ima državom upravljao “tročlani odbor”, do ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903. i dolaska
Petra Karađorđevića na srpski tron.
- Posle tri godine će i sam “nestati” - prorekao je Mata, a Mijatović objavio u toj “prorečenoj”, 1906.
“godini nestanka”.
Ali, “čika Pera” je punih 15 godina nadživeo svoj “nestanak”, ostavši na srpskom tronu sve do
prirodne smrti, 1921. godine!
Znači li to da je Kremansko proročanstvo bilo fatalno samo po Obrenoviće?
Novinar predratnog “Vremena” Dragan Aleksić, bio je 1929. godine, izgleda, na dobrom tragu da
demistifikuje “moć kremanskih proroka” - iako pred sobom nije imao Matino neostvareno
proročanstvo iz Mijatovićeve knjige iz 1906. godine. On je, oslanjajući se na izjave Užičana-
savremenika, čitavo proročanstvo predstavio kao “protinsku ujdurmu”, misleći na užičkog protu
Milana Đurića, kao inspiratora, i kremanskog protu Zaharija Zaharića, kao realizatora “vešte šege” u
korist - njihovih Karađorđevića.
“Sve je to jedna kombinacija prote Đurića", pisao je Dragan Aleksić, citirajući jednog Užičanina,
izvesnog “g. Tadića”. "Mrzeći strašno Obrenoviće, ovaj čovek (prota Đurić) je došao na ideju da
preko prostog sveta provuče sumnju kako Obrenovići neće dugo, kao ima Božije proviđenje koje
preko Tarabića nagoveštava zalazak Obrenovićeve zvezde. Prota Đurić je bio velika vidra i umeo je
da računa s onim što je nalazio. Tu je blizu bila Dobrinja, gnezdo Obrenovića, tu je trebalo udariti
najjači udarac. On je dobro smislio: udesio je kako će iskoristiti što bolje sklonost naroda da veruje u
tajne proricanja. Prota Zarija bio je jedan posrednik kome se moglo čak i narediti. Posao je začas
svršen na opšte zadivljenje. Svet je poverovao i očekivao ono što će se i zaista desiti i bez svega
tog, i bez viđenja, i bez protine zasluge. Takvih slučajeva bilo je podosta. Često su se proročanstva
politički iskorišćavala i udešavala. Svet je proročanstvima više verovao nego gotovim činjenicama…”
O KREMANSKOM proročanstvu se, dakle, u vreme Karađorđevića i ovako kritički pisalo. Opisani
scenario “proricanja iz protinske kuhinje” - nikako nije išao u prilog Karađorđevićima, a bili su na
vlasti...
Još je zanimljivije videti - kako su dvoje beogradskih novina pisale o ubistvu kralja Aleksandra i
kraljice Drage Obrenović - prvog dana nakon njihovog smaknuća. Jedne su (“Mali žurnal”), od
zaverenika koji su preuzeli vlast, istog dana zabranjene, a druge je cenzura poštedela, one u kojima
je pisalo “da je kraljevski par morao biti ubijen, jer je tako prorečeno” (“Ogledalo”).
U ovom feljtonu već pominjani novinar Pera Todorović, poznat i po tome što su njegove kolege-
savremenici iz drugih redakcija - njegovo ime u svojim tekstovima štampali isključivo malim slovima,
prvo jutro iza noći ubistva Aleksandra i Drage - već je imao objavljen tekst o “prorečenoj njihovoj
smrti”.
Objavio ga je u “Ogledalu”, 29. maja 1903, pod naslovom “Crno proročanstvo”. U njemu je opisao
svoj navodni razgovor iz 1902. godine - sa kraljem Aleksandrom i kraljicom Dragom, ponaosob,
povodom serije tekstova o “jednom proročanstvu”, objavljivanih u 300 nastavaka u “Malim
novinama”.
“…Naskoro zatim jednog dana pozove me k sebi kralj Aleksandar, i posle podužeg razgovora o
drugim stvarima on upita:
- Ama, vi ste počeli u `Malim novinama` iznositi nekakvo “proročanstvo”! Šta će vam to?
- Pa, Veličanstvo, zanimljiva je stvar; svet se interesuje, a i sam događaj ima istorijske važnosti. G.
Čeda Mijatović napisao je o tome proročanstvu jedan izveštaj i u `M. novinama`, pa su svi ti brojevi
prosto razgrabljeni.
- Verujem - reče kralj zlovoljno. - Jagmi se svetina! Njoj samo da su čudesa i proročanstva! Pa, ipak
bi najbolje bilo, da vi to prekinete i da više ne pišete o tome.
- Ali zašto, Veličanstvo?
- Zato što je najbolje sve to napustiti. A, i što će vam da baš o tome pišete, kad imate puno drugih
stvari? Što da podgrevate ono što je bilo još pre trijestak godina? Pa onda, tu se, čini mi se, nešto
pominje o meni, a ako se ne varam čak se i o kraljici nešto proriče. Je li tako?
- Tako je, veličanstvo.
- Pa kad je tako, onda što će vam to? - reče kralj prekorno. - Neprijatelji i onako jedva čekaju da
izmisle i reknu kakvo zlo, a vi sad čisto kao da im pomažete, iznosite i vi nove sumnje, slutite i vi
neko zlo i nesreću, i time im taman idete na ruku.
KRALj je i ovo izgovorio oštro i nabusito i ja sam se morao poduže pravdati i uveravati ga, dok sam
jedva malo suzbio ovaj njegov prekor.
Razložio sam mu, kako se baš ćutanjem šire rđavi glasovi i u narod se unose svakojake slutnje i
praznoverice. Svet je nešto načuo o tome proročanstvu za dinastiju Obrenovića i jako se
zainteresovao za to. Ako sad mi ćutimo, neće ćutati oni, koji mu ne misle dobra. Oni će se koristiti
ovom prilikom da u narod proture baš ono što ne treba. Stoga je bolje da govorimo o tome mi
prijatelji, jer mi ćemo opet stvar predstaviti blaže i naći ćemo puta i načina, da i ono što je zlo u tom
proročanstvu okrenemo na dobro. To su bile pobude koje su i mene navele da pišem o tome
proročanstvu.
- Pa, kako ćete ga okrenuti na dobro, kad se tu proriče propast moje dinastije?! - reče kralj oporo, pa
onda ponovi dva put: - Proriče li se to?... Proriče li se?...
- Proriče se, Veličanstvo, ali ja ću to opet nekako ublažiti i na dobro okrenuti!...
Kralj me preseče: - Vraga ćete vi tu na dobro okrenuti!... I najbolje je bilo da vi to niste ni potezali!...
- Ja vas opet uveravam, Veličanstvo, da će to u mome podlisku ispasti lepo. Eto čitajte redom, pa
ćete se i sami uveriti... - pisao je Todorović.
Od tog “lepog završetka proročanstva” - kralj Aleksandar je - umro, kao i kraljica Draga. I njoj je Pera
Todorović, kako sam piše u nastavku teksta, obećao “da će udesiti da se u proročanstvu najave bolji
dani za Obrenoviće”…
Kako bi to mogao da “udesi” Pera Todorović? U dogovoru sa zaverenicima, prororokom ili samim
Svevišnjim? Ili su to bila samo “utešna obećanja” - da se “živim pokojnicima olakša susret sa
sudnjim časom”? Možda je Pera Todorović i nameravao da u svojim novinama “ulepša
proročanstvo”, a možda su, svi zajedno, naišli na surovu potvrdu da “od proricanja nema
uzmicanja”?…
Zašto su toliko bitni - naoko bizarni detalji, kao, na primer, tekst Pere Todorovića u “Ogledalu”,
objavljen prvog dana nakon krvave noći Aleksandra, Drage i zaverenika…? Taj tekst je,
jednostavno, sugerisao čitaocima da je tako nešto bilo suđeno, predskazano.
A, na osnovu drugog detalja, da je istog dana kada i Todorović u “Ogledalu” - u “Malom žurnalu”,
vanredno odštampanom, objavljena istina o smaknuću kraljevskog para i hvalospev zaverenicima
koji su “zemlju oslobodili tiranije”, sav tiraž po naređenju tek nekoliko sati “novog” ministra
unutrašnjih dela, radikala Stojana Protića, - zaplenjen, ne može se reći da je i to bilo suđeno. Pre će
biti da je ministar, u dogovoru sa ostalim prevratnicima, tako postupio da svima njima ne bi, jednog
dana, zaista bilo suđeno.
Uvređeno, ali pokorno uredništvo “Malog žurnala” je, neposredno po zapleni vanrednog izdanja,
štampalo i redovno, nekoliko sati kasnije. U njemu, popodne, štampaju - kako nije tačno ono što su
objavili pre podne, da su hrabri oficiri ubili kraljevski par, već je istina da su se oni sami, pucajući na
se, života lišili…
ĐURIĆEV MATIJA

NIKO od istraživača Kremanskog proročanstva - nikada nije “ušao u trag” tom prvom proroku, Mati ili
Matiji. U Kremnima, pogotovu ne među Tarabićima, takav nije živeo. Ali, današnje čitanje Aleksića i
“Vremena” iz 1929. godine i njegove tvrdnje “da je proročanstvo šega prote Đurića” - dovoljan je
razlog za novo “kopanje” po arhivama, ne bez rezultata! U knjizi “Naselja i poreklo stanovništva”,
štampanoj u Beogradu 1930. godine, izdatoj u sastavu “Srpskog etnografskog zbornika” (osnovao
Jovan Cvijić, uredio dr Jovan Erdeljanović), Srpske kraljevske akademije, nalazimo sledeći podatak:
“Pok. prota Milan Đurić iz Užica pričao je da se njegov pradeda zvao Jovan Samouk i da je to onaj
Jovan čiji su sinovi bili sveštenici i kaluđeri... Jovanov sin Milan bio je njegov pradeda... U Petnjici do
1917. godine živeo je i duboke godine starosti dočekao, vrlo bliski srodnik prote Đurića, Matija
Samouković. Matija nije učio nikakvih škola, nije se nigde makao iz svog sela, ali je u pismenosti
toliko dostigao, da je u svoje doba sve iznenađivao. Rado je čitao, pa je pod starost naučio u crkvi
pevati i sveštenicima biti od svake rukopomoći. Ovaj Matija obratio mi je u svoje vreme pažnju na
jednog svog srodnika u užičkoj Ježevici da je bio kao on..."

(Nastaviće se)
Crne slutnje kraljice
Kraljica Draga, ali i sam kralj Aleksandar, zazirali su od proročanstva po kojem se "njihova
sreća gasi". Nastojeći da smiri kraljicu, Pera Todorović kazao da prorok Mateja čovek koji je
šenuo pameću.

NOVINARSKI hvalospev zaverenicima koji su ubili kralja Aleksandra i kraljicu Dragu - bio je policijski
zabranjen, a “Ogledalo” i Pera Todorović - dobili su priliku da o njihovom smaknuću pišu i u
nastavcima… To deluje čudno - samo na prvi pogled, samo dok se ne pročita šta je Todorović pisao.
U najkraćem: kraljevski par je morao biti ubijen, jer je tako prorokovao Mateja, seljak iz Kremana, a
Todorović tvrdi da je to kraljici Dragoj rekao - u oči.
Todorović, najpre, u svom tekstu kaže da je kraljica tražila od njega da prekine sa objavljivanjem
“Jednog proročanstva”, čemu se on usprotivio rečima “da se tu baš veliča dinastija Obrenović, priča
se kako je progoni knez Karađorđević i kako je ceo narod tražio povratak svoga starog kneza
Miloša…”
Za Mateju - Todorović je rekao kraljici da je “čovek koji je šenuo pameću” - ali i da se sve što je
prorekao, od Milana do Aleksandra, ostvarilo.
Kraljica je, pak, načula i za “nastavak” proročanstva:
- Kralja plaši ono crno proročanstvo, a mene jedi, otkuda ste našli da o tome pišete baš sad, kad
nam i inače s drugih strana toliko prete i svako zlo slute i žele?
- Ali, zaboga, veličanstvo, ja sam baš zato i uzeo i da pišem o tome, da to kako vi rekoste “crno
proročanstvo”, malo ulepšam i doteram; da razblažim onaj teški utisak, koji bi ono inače moralo da
ostavi u narodu - pojasnio je Todorović.
SVOJU priču Todorović je počeo kao i svi kasniji “klasici” "Kremanskog proročanstva":
"U Užičkom okrugu postoji selo Kremna, a u tom selu, u prošlom veku, živeo je čovek po imenu
Mateja…
Potom je ponovio dobro poznati scenario sa užičke pijace, okončan povicima `pomagajte, ubiše
knjaza`.
- Uh, g. Todoroviću... Zbilja je strašno! Kako je moralo biti tom jadnom čoveku kada je, u svom
vidovitom ludilu, sve to kao na javi gledao...
- Toga čoveka, veličanstvo, docnije su dovodili čak u Beograd. On je saslušavan u Ministarstvu
unutrašnjih poslova, pa ga je saslušavao i dugo s njim razgovarao čak i sam kralj Milan. I na kraju
krajeva, iz sviju tih njegovih saslušanja i pričanja izlazilo je…
…`Izlazilo` je sve onako kako se u stvarnosti i dogodilo, do dolaska Aleksandra Obrenovića na vlast,
a za njega - Todorović je rekao kraljici:
- …Neće imati od srca poroda i umreće mlad, vrlo mlad, neće napuniti ni trideset godina.
- Svršiće vrlo mlad i `s njim će se ugasiti njegova sveća`!...
Kraljica me preseče:
- Šta to znači `ugasiće se njegova sveća`?...
- Znači, veličanstvo, ugasiće se ona sveća, koja se u njegovom domu o slavi pali, to jest: izumreće
njegova loza, neće više biti Obrenovića!...
- ... A zatim će Srbijom zavladati druga loza. Ali ni ona neće biti dugovečna. Izrodiće se unutrašnje
borbe i krvljenja, doći će meteži i međusobni sukobi, i strana, tuđinska, neprijateljska sila zavladaće
Srbijom i dušmanski će pritisnuti rod srpski. I nastaće tako strašna i nesrećna vremena, da će živi,
prolazeći pored grobova predaka svojih, tu zastati i suzni uzdisati:
- Otvorite se grobovi, da i mi živi u vas legnemo... Blago vama što ste pomrli, te bar svojim očima ne
gledate muke, bruke i jade naše!
- A kad se narod srpski dobro namuči i napati; kad prestrada sve ono, što je Hristos na krstu
prestradao, onda će se iz sredine naroda, iz sirotoga doma i od prostog roda srpskog javiti čovek,
koji će svoj narod dići, povesti, osloboditi i ujediniti tako, da svi Srbi budu zajedno i da budu samo
svoji gospodari, kako nikad pre nisu bili. I onda će nastati tako miran i srećan život, narod će živeti
tako zadovoljno, da će ljudi, prolazeći pored grobova predaka svojih, uzvikivati radosno:
- Ustanite mrtvi da živimo!
REKAO je Todorović kraljici da je `prorok video i ponovni dolazak Obrenovića na vlast, iz daleke
loze`, što je za kraljicu bila `mala uteha`, a predočavanje da je `sumanuti Užičanin`, čak, i telefon
prorekao - probudilo je kraljičinu zainteresovanost, nakon čega je, ipak, reagovala `tužno`:
- Teško meni! Jer baš ovo proricanje telefona i oslobođenja, ako je istinito, najbolje pokazuje da će
se ispuniti i sve ostalo što je prorekao… Nego da li je taj čovek sve to baš u istini govorio, kako se
sad priča? Jer znate kako je, g. Todoroviću. Čovek rekne jednu, a posle se naplete stotinu, što nikad
nije ni mislio. Pa, možda je tako i ovde?
- Pa možda je, veličanstvo, i daće Bog da se ova zla proricanja koja se odnose na nj. v. kralja ne
ispune. Što se pak tiče istinitosti, ja sam čuo da o tome postoje akta u ministarstvu unutrašnjih ili
spoljnih poslova, i da je to bilo sakupljeno u dve naročite fascikle, koje je docnije i kralj Milan uzimao
i naročito ih amo u dvor donosio, da ih ovde razgleda.
Kraljica reče da će baš narediti da se to potraži i izvidi. Ali to bi morala učiniti krišom od kralja, jer je
ona još i ranije to htela, ali se bojala da bi to njega još više uzbunilo, kad bi sve to našao i pročitao u
tim starim aktima.
POSLE ovih reči, kraljica se prenu, kao da se nečega setila, i reče živo:
- A, zbilja, vi o meni ništa ne rekoste! A ja sam čula da je u tome proročanstvu i o meni reč!
- Koliko ja znam, tu se govori samo kako će se kralj oženiti jednom građankom, Srpkinjom, i kako će
ona potpuno podeliti njegovu sudbinu.
Sirota kraljica raširi ruke i reče skoro kroz plač:
- Jao, Bože! Ja i ne tražim ništa drugo, no da sa njim podelim sve, sve, jer čini mi se i otrov bi mi
sladak bio, kad ga s njim pijem. Ali, zaboga, g. Todoroviću, je li moguće da je taj umobolni čovek
tako sve do sitnice prorekao, pa čak i to kako će se kralj oženiti?!
- Pa ženidba nije sitnica, veličanstvo. Naročito kad se jedan kralj ženi - rekoh ja, tek da imam šta
reći.
- Znam… Razumem. Ali mi sami, kralj i ja, to nismo nasigurno znali, upravo čak i do onoga
poslednjega časa. A to na trideset i dve godine unapred proriče jedan sumanuti Užičanin! Zaboga, je
li to moguće?
Slegoh ramenima:
- Ne znam, veličanstvo... Tako pričaju ljudi, kojima bi se moralo verovati. A, najbolje naredite
poverljivo, da vam se akta svakako nađu. To će vam biti najbolje uverenje.
Da li je jadna i nesrećna kraljica Draga naređivala da joj pomenute hartije nađu i šta je ona u njima
našla i pročitala, to ne znam. Ali, `crno proročanstvo` `sumanutoga Užičanina` ispunilo se doslovce,
zaključno do kralja Aleksandra, s kojim je slavna i zaslužna loza Obrenova zaista iz korena
isčupana", pisao je Pera Todorović.
I - “zaključno sa Aleksandrom” (po Todoroviću) - zaista su prestala Matejina proročanstva. Bar ona
koja se obistinjuju, jer se i iz Todorovićevog teksta vidi da će “nova dinastija (Karađorđević) kratko
ostati na vlasti”. I nakon Mijatovićevog pisanja u Londonu - Mate i njegova proročanstva su postali
“neupotrebljivi”, jer je kralju Petru “precizno” predvideo samo “tri godine vladavine do nestanka”...
- Šta sad?! - verovatno su se pitali ondašnji priređivači "Kremanskog proročanstva" i današnji
“klasici”.
Današnjim rečnikom rečeno, verovatno da je ovako bilo:
- Neka se pripremi Miloš Tarabić…

HRABRO NA ZAVERENIKE
POSLANIK Austrougarske u Beogradu Konstantin Dumba obreo se u dvoru, na mestu zločina nad
Aleksandrom i Dragom, neposredno nakon smaknuća, o kojem je zapisao u svojim memoarima:
“Kralj Aleksandar nije imao oružje uza se. Goloruk, u crvenoj spavaćoj košulji, on je pokušao da
zaustavi svoje ubice snažnom vikom i pretnjom da će ih sve dati povešati... U susretu sa smrću, kralj
Aleksandar poneo se hrabro. Isto tako hrabro se držeći poginuo je i njegov prvi ađutant, general
Lazar Petrović (Lepi Laza), koji je bio oženjen jednom sestrom kraljice Drage… Na kraljicu Dragu
ispaljeno je 16 hitaca. Posle toga njeno je telo sasvim raskomadano bajonetima i sabljama. Na
samog kralja Aleksandra, jedno kratko vreme, niko od zaverenika jurišnika nije se usudio da puca. A
onda je, odjednom i kao po komandi, u njega ispaljeno 20 metaka..."

KRALj TRAŽIO MILOST

FRANCUZI Žan de Bonfon i Andre Bare o zločinu na srpskom dvoru pisali su ovako: “Oficiri su se
prema već mrtvim kraljevskim supružnicima poneli kao varvari. Kraljičino telo su okrenuli tumbe - i
rasporili. Svako je zabo oružje u njeno telo..."(Bonfon)
Bare je, pak, napisao, da je kraljica Draga bila "bukvalno rasporena" i da je oficir, koji je to učinio
svojom sabljom, posle svega uzviknuo: "Eto ti, sad pokaži tvoje derište, tvog naslednika, kravo
jedna!" Suprotno izveštaju austrougarskog poslanika, u kojem se kaže da je kralj Aleksandar umro
hrabro i dostojanstveno, i kraljica s njim, Bare tvrdi da je kralj Aleksandar, boreći se sa smrću,
zavapio: "Milost, milost! Poštedite me..."

(Nastaviće se)
Slike dvojice proroka

Sve što se u Srbiji dešavalo od 1868. do 1903. godine dvojica proroka "videla" na identičan
način. Surovu likvidaciju kraljevskog para dinastije Obrenović, po akademiku Nikoli
Miloševiću, prorekla engleskinja Džulija Barčel.

KAKO je “odmicala” vladavina Karađorđevića, interesovanje za kremansko proročanstvo je

jenjavalo, iako je ono bilo “povoljno” po ovu dinastiju, a “pogubno” po Obrenoviće.
To “zatišje”, moguće je, bilo je i tiho “povlačenje” od proročanstva, odnosno - odstupanje pred
pitanjima na koja nije bilo odgovora: Ko je bio Mata? Da li je on bio Mateja? Ili Matija? Kako to da
ondašnja štampa, a pogotovu - policija, nije uspela da utvrdi njegov identitet?! Kako objasniti
“promašena” proročanstva za Karađorđeviće?
I - pitanje svih pitanja: da li je moguće da je na užičkoj pijaci, ipak bio - Mitar Tarabić, koji se
“panduriji” predstavio kao “rab Božji Matija”?
Dr Radovan Kazimirović - izričito tvrdi da nije, napominjući da je prorok sa užičke pijace bio - Matija.
Ali, isto tako, na osnovu razgovora sa protom Zaharijem Zaharićem, tvrdi da je i Mitar Tarabić -
prorekao ubistvo kneza Mihaila 1868. godine.
Prenoseći Zaharijeve reči, Kazimirović opisuje događaj koji se zbio početkom maja 1868. godine.
Prota Zaharije, koji je nekim svojim poslom bio u Užicu, sreo je tamo svog kuma Mitra Tarabića.
Prenoćili su u Užicu i sutradan, jašući konje, krenuli ka Kremnima:
- Tada mi je usput stao pričati kako će knjaz Mihailo uskoro biti ubijen - kazivao je prota “u pero” dr
Kazimiroviću. - Pa kako smo oba bili na konju i jahali jedan pored drugoga, on se naže meni, dotače
se moje brade, pa će reći: “Vidiš, kume, knjažev život je tanji od te tvoje brade! Život knjažev je o
koncu.”
- Kako to?! - upitaće ga na to, uplašeno prota. - "Eto, kume..." - sad se uhvati za vlakno od brade -
"eto vidiš! Vaki je život knjažev!..."
I ZAISTA, uskoro posle ovoga, knjaza ubiše u Košutnjaku (29. maja 1868 god.)! - napisao je dr
Kazimirović.
Po ovom autoru - smrt kneza Mihaila, dakle, bila je - “dvostruko prorečena”, po Matiji i po Mitru.
Zašto ne?
Ako neki prorok “vidi” nečiju smrt, zašto tu smrt na istovetan način ne bi video i drugi prorok?
Štaviše, za “proročki esnaf” je, profesije i zanata radi, poželjno da se o istom - isto proriče…
Tako se, valjda, kasnije, u literaturi i dogodilo da su Tarabići prorekli sve “u dlaku” - kao Mata,
Mateja ili Matija… A, oni su “iščezli” iz novina i knjiga!
I - postoji još jedan primer “proročkog jedinstva”, u ovom slučaju - internacionalni, a tiče se - smrti
kralja Aleksandra i kraljice Drage. Izvor je, ponovo, Čedomilj Mijatović, odnosno njegova druga
“londonska knjiga”, iz 1916. godine: “Memoari jednog balkanskog diplomate”.
Ni ova knjiga nikada nije prevedena u Srbiji, a jedan njen primerak u Londonu je pronašao akademik
Nikola Milošević.
- Mislim da bi jednako bilo zanimljivo da navedemo jedan kontrolni primer, koji se u toj Mijatovićevoj
knjizi nalazi. - kaže akademik Milošević. - Tri meseca pre nego što će biti ubijeni Aleksandar i Draga,
Viljem Stid, prijatelj Mijatovićev, koji se, inače, zanimao za parapsihologiju, pozove ga da dođe na
seansu na kojoj će učestvovati jedna vidovnjakinja, na glasu u onom vremenu, Džulija Barčel.
DžULIJA Barčel je dobila od Mijatovića, pripremljen za tu priliku, koverat u kojem se nalazio potpis
kralja Aleksandra. Ona je, u prisustvu petnaestak svedoka, uzela koverat i rekla - da je u pitanju
neko pismo (azbuka) koju ne razume… Ona, dakle, ništa ne zna ni o kralju Aleksandru, prvi put
“vidi” i azbuku, ali, na osnovu tog potpisa, ona opiše kralja Aleksandra kojeg nikada nije videla.
Opiše i kraljicu Dragu, ali, ode i mnogo dalje.
Dobije viziju i kaže da vidi kako vojnici upadaju u kraljevski dvor, kako dinamitom, obratite pažnju,
razbijaju vrata, kako je u dvoru tama, kako jedan od njih pali dve sveće da bi se moglo videti i tragati
za kraljem i kraljicom, kako ih nalaze i ubijaju… Potom, ona pada na kolena, moli se Bogu da spase
taj bračni par, i - tu se njena vizija završava! - prepričava dr Milošević Mijatovićevo pisanje i -
podseća šta se zbilo u stvarnosti:
- Tri meseca posle toga, razbili su dinamitom ulazna vrata, jedan od zaverenika je upalio dve sveće,
da bi se moglo u tami videti i tragati za kraljevskim bračnim parom. Da, eto, pomenemo i to - da je ta
Džulija Barčel opisala i oči zaverenika, njegov fizički lik, do u tančine.
- Čedomilj Mijatović je, posle toga, izvestio kralja Aleksandra jednim pismom o svom saznanju,
zamolio ga da strogo vodi računa kad nekud izlazi, pa i kad u dvoru prebiva. Kralj je odgovorio,
poslao je svoje pismo Mijatoviću, preko jednog izaslanika koji je, u stvari, bio u dosluhu sa
zaverenicima. On je to pismo dao pukovniku Mašinu - kaže akademik Milošević i naglašava:
- Dakle, ovo je, koliko ja znam, prva prilika da se na ovaj način našoj javnosti poredoči šta je
obmana, a šta je istina. I mada znam da u ovo što tvrdim - mnogi neće verovati, tvrdim da je to, osim
što je kod Čedomilja Mijatovića zapisano, i naučno proverljivo. Neki, ipak, neće poverovati zato što
danas, a možda to nećemo moći nikada, naučno da objasnimo. Ali, da se u nečemu razumemo: ako
nešto nismo kadri da objasnimo, ne znači da to “nešto” ne postoji. - kaže akademik Nikola Milošević.
OSIM prethodnog primera proricanja, akademik Milošević je u izjavi za dokumentarni program RTS
(čije su delove prenele i “Novosti” 2002. godine), do tančina opisuje proricanja “Mate iz Kremana” o
kojima piše Mijatović. Međutim - nije pominjao Matino proročanstvo koje Mijatović ima u svojoj knjizi
iz 1906. - “da će na vlast doći kralj Petar Karađorđević i vladati kratko, tri godine, a potom nestati…”
Da li je ovo neostvareno proročanstvo “nestalo” iz knjige koju je Mijatović objavio 1916. godine, kada
je uvideo da je kralj Petar “uveliko nadživeo i proročanstvo i sopstveni nestanak”?
To ćemo saznati kada akademik Milošević objavi svoju knjigu o proročanstvima i proricanjima,
najavljenu 2002. godine.
Ali, jedan se nesklad između Mijatovićevog pisanja 1906. i 1916. godine može, već sada, ustanoviti:
u knjizi iz 1906. ni rečju ne pominje - seansu sa Džulijom Barčel!
Zar je moguće da je tako bitnu proročku potvrdu, dobijenu na samo tri meseca pred tragičan kraj
kraljevskog para, prevideo ili zaboravio - pišući prvu knjigu?!
Na drugoj strani, u otadžbini Srbiji - gde su Mijatovićeve knjige bile nepoželjne, “uvođenje” Tarabića
u “proročanstvo” nije išlo baš lako: čak je i dr Radovan Kazimirović, jednom prilikom - koju je
neumoljivo precizno uočio Voja Antonić, autor knjige “Kremansko neproročanstvo” (Beograd, 2002) -
pisao o Mitru Tarabiću kao proroku sa užičke pijace!
Antonić podseća da je dr Kazimirović u “Vremenu” iz 1928. godine o famoznom proroku sa užičke
pijace pisao:
"I Pera Todorović i g. Čeda Mijatović vele da je to govorio Matija iz Kremana. Nije Matija nego Mitar
Tarabić."
Bio je to, dakle, Mitar - zaključuje Antonić, ali i - analizira dalje Kazimirovićevo pisanje: "Hoće li dr
Kazimirović ostati pri ovome? Ne baš, jer 1939. godine, u knjizi `Tajanstvene pojave u našem
narodu - kremansko proročanstvo`", o istom događaju na pijaci napisao je:
"Ali ove reči na pijaci nije izgovorio Mitar Tarabić, koji toga dana nije ni bio u Užicu, niti ikada
saslušavan, već neki Matija, koji je imao telepatsku viziju i o kojem su u svoje vreme pisali Čeda
Mijatović i Pera Todorović…”
CRNA RUPA
ANTONIĆ konstatuje i da je različitim Kazimirovićevim pisanjem - njegov “kredibilitet autora opasno
ugrožen”, a u daljoj analizi - i matematički dokazuje postojanje “crne rupe” u kremanskom
proročanstvu!
Analizirajući Mitrovu rečenicu, izgovorenu proti Zahariju dok su iz Užica jahali ka Kremnima,
izgovorenu mesec dana uoči atentata na kneza Mihaila 1868. godine (“Vidiš, kume, knjažev život je
tanji od te tvoje brade…”), Antonić se pita:
- U čemu je problem sa ovim proročanstvom? U njegovom uvodu dr Kazimirović izričito tvrdi da ga je
Mitar prorekao na osnovu Miloševog noćnog “javljanja”. To mu je, dakle, dojavio pokojni stric sa
onoga sveta, ali uz malo računanja možemo da se uverimo da ni to nije moguće, čak i ako
dopustimo mogućnost da su teoretski izvodljivi ovakvi kontakti između živih i umrlih. Jer, atentat o
kojem je Mitru “kazato” dogodio se samo 14 godina posle Miloševe smrti, a u istoj knjizi iznet je
podatak (koji su i kasniji analitičari složno ponavljali) da je Miloš po prvi put počeo da se “javlja”
sinovcu Mitru tek 30 godina pošto je umro!

PRVO PA - GREŠKA
KADA je Čedomilj Mijatović objavio drugu “londonsku knjigu”, 1916. godine, ponovo pišući o proroku
Mati - iste te godine, 23. aprila, prvi put se u štampi pominje ime - Miloša Tarabića.
Na novinske stupce, štampane na srpskom jeziku, Miloš Tarabić nije “ušao” u svojoj otadžbini, Srbiji,
već u - Solunu: u listu “Velika Srbija”, namenjenom srpskoj vojsci u izgnanstvu, prvi put je napisano
da prorok sa užičke pijace nije bio Mateja, nego Miloš… Svi kasniji priređivači "Kremanskog
proročanstva" - uočili su da je nepoznati autor teksta pogrešio, jer na užičkoj pijaci 1868. godine -
nikako nije mogao biti Miloš, koji je umro 1854, nego (ako je bio!) njegov sinovac Mitar (1829-1899).

(Nastaviće se)
Primat glavnih proroka
Početkom prošlog veka, Kremansko proročanstvo jedne je dovodilo na vlast, drugima skidalo
glave, trećima se obijalo o glavu. Na prvo "okretanje" proročanstva protiv njih, Karađorđevići
reagovali silom. Kralj Petar potpisao lojalnost zaverenicima.

IZMEĐU Prvog i Drugog svetskog rata - u štampi i literaturi Tarabići su sasvim preuzeli “primat” kao -
glavni proroci. Mata, Mateja ili Matija - svako od ovih imena polako je potisnuto u zaborav, ali ne i
proročanstva do 1903. godine.
Savremenici prorečenog ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, posebno pristalice dinastije
Obrenović, dugo su u sećanju zadržali “crno proročanstvo”. Karađorđevićevci, pak, nisu imali previše
razloga da tragaju za korenima proročanstva, “nestalim policijskim zapisnicima” i, uopšte, detaljima
koji bi podsećali kako je kralj Petar došao na vlast. Kako su se ove dve dinastije odnosile prema
Kremanskom proročanstvu?
Obrenovići su “otrpeli” tri stotine nastavaka o proročanstvu u “Malim novinama”, a Karađorđevićev
ministar unutrašnjih dela - naredio je da se volujskom žilom išiba Požarevljanin koji je “politički
sanjao” (nije čak ni proricao!) protiv vlasti... Da li su Karađorđevići verovali u proročanstvo - teško je
reći. Jesu ga koristili uoči i tokom Prvog svestskog rata, kasnije su dozvoljavali da se o njemu i sa
podsmehom piše i tako se “ogrešili” o današnju nauku, jednako kao i svi kasniji pisci knjiga o
Kremanskom proročanstvu koji su tvrdili da je ono “političko i zavereničko”, a ne “metafizičko”…
ZANIMLjIVO viđenje na tu temu ima akademik Nikola Milošević:
- U poslednje vreme pojavile su se čitave knjige u kojima se tvrdi da je Kremansko proročanstvo,
zapravo, izmišljotina Karađorđevića, s namerom da se diskredituje konkurentska dinastija
Obrenovića..
Po pravilu, takav glas o Kremanskom proročanstvu šire oni koji su uvereni da nikakvo
predskazivanje nije moguće, a da onaj ko je ubeđen da je zaista tako šta moguće - ili neko ko je
sklon da veruje u “bapske priče” ili je čovek koji ne ume da naučno trezveno misli... Ja držim da bi
zato bilo neophodno da skrenemo pažnju, ne samo onima koji takve knjige pišu - jer će ih oni i dalje
pisati tako kako ih pišu, već i najširoj javnosti: naučno je već uveliko dokazano da mogućnost
predskazivanja - postoji! Da se proricati može - u to nema sumnje, osim kod pisaca pomenutih
knjiga kod kojih je, najčešće, neznanje udruženo sa predrasudama...
- Da bi dokazali kako je Kremansko proročanstvo smišljeno iz kuhinje Karađorđevića i da, navodno,
prota Zaharić stoji iza toga kao tvorac cele te “naivne priče”, neki od ovih pisaca tvrdili su da nijedno
od tih predskazanja nije prethodilo događajima koji su, navodno, predskazani, nego da su sva ona
nastala post festum, kad se sve to desilo. Niko od njih nije, sasvim sam siguran, čitao knjigu
Čedomilja Mijatovića, dugogodišnjeg obrenovićevskog ambasadora u Londonu, koja je objavljena
1917. godine pod naslovom “Uspomene jednog balkanskog diplomate” - podseća akademik
Milošević.
Ali, ni akademik nije čitao Mijatovićevu knjigu iz 1906. godine koja ukazuje na neke njegove
nedoslednosti u knjizi iz 1916.godine, gde je prećutao da se proročanstvo o “trogodišnjoj vladavini
kralja Petra” (koje je objavio 1906) - nije ostvarilo...
ŠTA je sa tezom - da su “obrenovićevci” tvrdili da je Kremansko proročanstvo samo
“karađorđevićevska” ujdurma?
Dr Radovan Kazimirović na tu temu nije “javno razmišljao”, bar ne u svojoj knjizi o "Kremanskom
proročanstvu". Ali, naveo je zanimljivu tvrdnju da se u vreme Obrenovića o proročanstvu nije smelo
ništa pisati!...
Nemoguće da Kazimirović, kao savremenik, nije znao za “Male novine” i 300 nastavaka “Jednog
proročanstva”, objavljenog za života kralja Aleksandra i kraljice Drage! Čak i u svojoj kljizi o
Kremanskom proročanstvu - koristi citate iz tekstova objavljenih “za života” kralja Aleksandra...
Gledajući, dalje, “na broj” - čak je u vreme Obrenovića objavljeno više naslova o Kremanskom
proročanstvu nego u vreme Karađorđevića. A, gledano po “pristupu” Kremanskom proročanstvu -
ono se više osporavalo kod Karađorđevića nego kod Obrenovića! Istina je da se na “održavanju”
Kremanskog proročanstva posebno insistiralo u vreme Prvog svetskog rata, kada je svojim
sadržajem i porukama podizalo moral u svakom pogledu posrnuloj Srbiji.
Posle rata - “na red” su došli tekstovi poput onog koji je 1929. u “Vremenu” objavio Dragan Alaksić,
sa posebno zanimljivim svedočanstvom - kako je vlast u vreme Karađorđevića “volujskom žilom
reagovala” - na proricanje!
Da bude još bizarnije, nesrećnik koji je “dobio žilom po turu”, nije ni proricao, nego - sanjao... A
sanjao je tako da je “politički agitovao” protiv Karađorđevićeve vlasti:
...Milorad Marković, koji je da bi imponovao udesio svoje prezime na Karamarković, bio je trgovac u
Požarevcu. On udesi da je snio kako je grom udario usred Terazija. Znalo se šta to znači - piše
Aleksić, a čitaoci “Vremena” znali su da je to aluzija na proročku rečenicu “Da će Obrenovića nestati
kao da ih je grom udario”. Grom je trebalo da udari i u Karađorđeviće... - Kako je to dobro došlo u
izbornoj agitaciji, ministar unutrašnjih dela pok. Radivoje Milojković reši da se vešto odvrati
Markoviću i preko sreskog načelnika naredi da ga izbatinaju. Žandarmi ga uhvatiše u podrumu i
dobro iskoristiše jednu debelu volovsku žilu. Docnije Marković, sav besan, ode u Beograd da se
Milojkoviću požali na taj postupak. Ovaj ga lepo primi, ali Marković nikako da sedne, jer mu je tur bio
sav ranjav. I, kad objasni da je bijen, ministar se napravi šeret i reče da ne veruje:
- More, nije to istina, Milorade, nego čuo sam ja da ti tako često svašta sanjaš, pa si valjda sanjao i
te batine…
Šta je “sanjao”, a šta mu se događalo, nesrećni Milorad imao je “zapisano” na turu... Potpis je bio
ministarski, ali - u to vreme - zavereničkoj skupini koja je ubila Aleksandra i Dragu, mnogo je
dragoceniji bio jedan - kraljevski potpis. Izdejstvovali su ga od Petra Karađorđevića, pre nego što se
iz Ženeve vratio u Srbiju i popeo na okrvavljeni presto.
Da li su, po pitanju zavere protiv Obrenovića i Kremanskog proročanstva, Karađorđevići bili “tako
neutralni i nedužni”, kako se do danas tvrdi?
POZIVANjE dr Radovana Kazimirovića na užičkog protu Milana Đurića i narodnog poslanika (takođe
iz Užica) Dobru Ružića, rečima “trebalo je čuti kako i šta govore o knezu Petru i o amanetu njegovog
oca kneza Aleksandra - da će samo na poziv Narodne skupštine doći na presto srpski”, navode ne
samo na trag udvorničkom pisanju i prećutkivanju činjenica, već i ka “kreiranju proročanstva”.
Nije li kralj Petar, iz Ženeve, zaverenicima poručio da će u Srbiju doći samo pod uslovom da
Aleksandar i Draga budu ubijeni, a ne, kako su zaverenici prvobitno planirali, prognani iz zemlje?!
To je u svojoj velikoj monografiji “Crna ruka” dokazao istoričar i publicista Vasa Kazimirović.
Nije li kralj Petar, u Ženevi, po smaknuću Obrenovića, izaslaniku zaverenika Damnjanu Popoviću
potpisao:
"Ja, Petar Karađorđević, kunem se svojom čašću, da, dok na prestolu Srbije budem ja i moji
potomci, zaverenici i njihovi potomci ne samo da neće biti sudski gonjeni, već da će im naprotiv u
zemlji biti osigurani najviši položaji".
Liči li to na poziv Narodne skupštine, o kome piše dr Radovan Kazimirović, liči li na onaj amanet
kneza Aleksandra, pa i samog Petra, o kome su mu govorili prota Đurić i Dobra Ružić?

SANjAO I KRALj
- PERA Todorović je zabeležio, da su kraljica Draga i kralj Aleksandar sanjali jedan isti san, kako ih
crni psi napadaju i da ih raskrvare svojim ujedima - priča akademik Nikola Milošević. - To se, inače,
kod istraživača snova smatra nemogućim - da dve osobe sanjaju istovetan san... Ali, i u Tolstojevoj
“Ani Karenjini”, grof Vronski i Ana Karenjina sanjaju isti san. I, vidite, to što je Tolstoj u “Ani Karenjini”
tako zamislio, u životu Aleksandra i Drage se dogodilo. Oboje su sanjali isti san i budili se u znoju, u
silnom strahu. Dakle, oni su upozoreni na više načina, sa više strana, i nastojali su da izbegnu ono
što ih čeka, pa nisu uspeli - kaže akademik u prilog svojoj tvrdnji da “od proricanja nema uzmicanja”.

(Nastaviće se)
Vrata kremanskog lavirinta
Da li je osnov kremanskom proročanstvu u "istorijskom romanu" iz 1902. postavio Pera
Todorović ili Čedomilj Mijatović. Kazimirovićevo "Kremansko proročanstvo", za jedino
verodostojno - priznato od Tarabićevih i Zaharićevih potomaka.

IZ dana u dan, tokom minulih sto i više godina, kremansko proročanstvo postajalo je sve
komplikovaniji i složeniji lavirint. Tome je, na jednoj strani, doprineo nedostatak autentičnih, za
originale priznatih izvora, a na drugoj - pojava novih tumača, novih kritičara i novih osporavatelja
kremanskog proročanstva.
Danas se, nedopustivo, ne zna - šta je mit, šta legenda, šta je i kome rekao prota Zaharije Zaharić,
šta su dopisali, a šta izbrisali tumači “lika i dela” Miloša i Mitra Tarabića ili Mata, Mateje, Matije...
Ima li tome kraja?
Možda se on nalazi - na samom početku, u 1902. godini, kada su - prvi put i u tadašnjoj štampi -
otvorena “velika vrata” kremanskog lavirinta.
Već na samom ulazu u taj lavirint, dvojica ondašnjih uticajnih i uglednih ljudi, svaki na svoj način i u
svojoj profesiji, novinar i publicista - Pera Todorović i ministar, kljiževnik, diplomata Čedomilj
Mijatović, postarali su se za “gradnju” prva dva “hodnika” u tom lavirintu.
Pišući na istu temu - “jednog proročanstva” - 1902. godine u “Malim novinama” (Todorović, pa
Mijatović), i u dve knjige štampane u Londonu (samo Mijatović) - 1906. i 1916. godine, ova dva
autora - autorstvo nad “Jednim proročanstvom” - galantno su prepustili jedan drugom:
“Ovo proročanstvo je povod jednom našem državniku i književniku (Čedomilju Mijatoviću, nap. R. A.)
koji je o tome napisao jedan krasan istorijski roman koji ćemo za koji dan početi da donosimo u
našem podlisku", objavio je Todorović 30. aprila 1902. godine.
Iako je, 9. maja 1902. godine, u istim novinama Čedomilj Mijatović demantovao jedan deo
Todorovićevog pisanja, nije - i onaj kojim se tvrdi da je on, Mijatović, o proročanstvu “napisao jedan
krasan istorijski roman”.
Potom, “Male novine” su, 1902. i 1903. godine, objavile više od 300 nastavaka “romana o
proročanstvu”. TRI godine kasnije - u svojoj knjizi “Jedna kraljevska tragedija”, objavljenoj u Londonu
1906. godine, Čedomilj Mijatović piše:
“...Oko godinu dana pre katastrofe (ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, nap. R. A.), 29. maja
1903. godine, prijatelj kralja Aleksandra, g. Pera Todorović, u svojim `Malim novinama`, počeo je da
objavljuje serijal istoimenog romana koji je sam napisao, a kome je dao naslov `Jedno
proročanstvo`”.
Da li je priču o “jednom proročanstvu” započeo Pera Todorović ili - Čedomilj Mijatović?
Ili je ona njihovo zajedničko delo?
Todorovićevi tekstovi na temu proročanstva i danas su, u arhivima i bibliotekama, dostupni svim
istraživačima kojima je do njih stalo.
Uskoro, zahvaljujući “Novostima”, čitalaštvu i istraživačima biće dostupan i prvi prevod Mijatovićeve
knjige iz 1906. godine, ali - ni te, nove činjenice, neće pružiti relevantan odgovor:
Ko je napisao “istorijski roman” “Jedno proročanstvo”? Todorović, Mijatović ili - kao “autorski
tandem”?
Ovo i prethodna pitanja, pak, ukazuju i na neutaživu želju da se kremansko proročanstvo
materijalizuje. S druge strane, ma koliko govorili o nepreciznostima u knjizi dr Radovana
Kazimirovića, ukazivanje na njih više je ilustracija relevantnosti napisanog i odštampanog u
njegovom "Kremanskom proročanstvu", nego pokušaj da se njegov rad ospori. Naprotiv: njegova
knjiga je zaista najdragoceniji i najcelovitiji stariji zapis o kremanskom proročanstvu, na koji se
pozivaju svi kasniji priređivači, istraživači, pa i oponenti.
I potomci Tarabića i Zaharića - Kazimirovićevo delo prihvataju kao izvorno kremansko proročanstvo.
Iako se njegov sadržaj, gotovo svaka rečenica, može da analizira (kao što smo učinili sa nekoliko),
"Kremansko proročanstvo" Radovana Kazimirovića - nemerljivo je dragoceno kao osnova, kao
polazište za istraživanja i, ponajviše, upoređivanja sa “otkrićima”, “dopisivanjima” i “brisanjima” koja
su mu prethodila, ali i usledila - kod gotovo svih autora koji su pisali o ovom proročanstvu - posle
Kazimirovića.
Tu je na delu sledeće: kako vreme odmiče, sve je više “detalja”, “novih otkrića”, “novih poruka”...
Kako je vremenska distanca veća, o proročanstvu se počinje više “znati” i sve više pisati, mnogo
više nego što su znali i pisali njegovi savremenici.
Čudno: što je svedoka bivalo manje, onako kako su prirodno umirali, “činjenica” i “istine” bivalo je
sve više.
ZATO je Kazimirovićeva knjiga posebno važna, jer je štampana u vreme dok je u Srbiji bilo živih
savremenika, čijem je sudu i kritici javno podvrgao svoj rad. Pri tom, Kazimirović se jako puno
pozivao na prethodne radove novinara Pere Todorovića i, uz posebno uvažavanje i poštovanje,
Čedomilja Mijatovića.
Koliko je Miloša i Mitra Tarabića i protu Zaharija Zaharića, smatrao jednim, kremanskim izvorom
proročanstva, toliko je Čedomilja Mijatovića smatrao i označavao - “beogradskim izvorom” istog
proročanstva.
I - da ponovimo pitanje na koje do danas nema relevantnog odgovora:
Gde su, konkretno, ulazna i izlazna vrata kremanskog proročanstva? Možda u intimnom pravu
svakog čoveka da u nešto veruje ili ne?
Nisu, izgleda.
Oni koji u kremansko proročanstvo ne veruju - nisu kadri da neoborivo dokažu da je ono samo mit,
prevara ili laž.
Oni koji veruju u istinitost kremanskog proročanstva, takođe, nisu u prilici da neoborivim činjenicama
dokažu njegovu verodostojnost.
Ove dve grupe ljudi - vrlo retko su pronalazile “zajednički jezik”, nisu to uspevale čak ni u
metodologiji istraživanja.
To nije problem koji se ne da prevazići.
I prevazišao bi se - da taj most između dvaju pristupa, iznova i iznova, ne ruše ljudi iz, uslovno
rečeno, “treće grupe”. Oni sva svoja tumačenja, nametanja ili osporavanja kremanskog
proročanstva, zasnivaju u postulatu “da je intimno pravo hoće li u nešto verovati ili ne”, pri tom -
najgrublje moguće, ignorišući postulat koji podrazumeva suočavanje sa činjenicama i njihovim
uvažavanjem, neophodnog u nametanju svog mišljenja drugima.
Ovo istraživanje posvećeno je i njima.
Osim autorima, koji uporno tragaju za činjenicama koje bi dokazale autentičnost ili krivotvorenost
kremanskog proročanstva, namenjeno je i ljudima koji nemaju obzira ni prema jednoj od dveju
strana. Onima koji falsifikuju rukopise, koji “održavaju redovne astralne veze sa Milošem
Tarabićem”, koji u kremanskom kamenju vide polazište i ishodište svemira, koji, čak i videvši izlaze
iz tog lavirinta, uporno preko njih polažu novu i novu kamuflažu.
Tako veštu - “da se Kremna iz vazduha, aviona ili satelita, ne mogu snimiti”.
A, mogu!

AUTOR - ENIGMA

DILEMA - da li je “istorijski roman” “Jedno proročanstvo”, koji je osnova današnjeg kremanskog

proročanstva, napisao Pera Todorović ili Čedomilj Mijatović, teoretski se može i ovako razrešiti:
Sasvim je moguće da je “Jedno proročanstvo” napisao - Pera Todorović, uz prethodni dogovor sa
Mijatovićem da se autorstvo pripiše - njemu.
Ugled koji je Mijatović imao u vreme Obrenovića - Todorović nikada nije posedovao, pa makar ga
Mijatović u svojoj knjizi imenovao i kao “prijatelja kralja Aleksandra”. Mijatoviću, kao ličnosti iz samog
vrha tadašnje vlasti, oponenti i kritičari tog “istorijskog romana”, teško i da bi pokušali da “naude”, a
kod čitalaštva, pak, Mijatovićevo autorstvo nad romanom - od većeg je uticaja nego Todorovićevo.
Podsetimo, samo, da su onovremene kolege novinari - Todorovićevo ime pisali malim slovima... S
druge strane, iz Londona 1906, sa geografske i političke distance, Mijatović, pretpostavljamo, ne bi u
svojoj knjizi oporekao da je on autor “istorijskog romana”. Ali - i tamo je tvrdio da je autor -
Todorović. A - u demantiju Todorovićevog teksta o proročanstvu - nije demantovao i tvrdnju da je on,
Mijatović, pisac romana...

KORENjE i GRANjE
PARALELNO sa "puštanjem korenja" proročanstva protiv Obrenovića u Srbiji, "granale" su i veze na
relaciji Beograd-Beč:
Vasa Kazimirović u svom delu "Crna ruka" - navodi i dokaze iz domaćih izvora, ali i iz stranih
obaveštajnih službi koji to potvrđuju - od odlazaka zaverenika u Beč i Ženevu kod Karađorđevića, do
njegovog dolaska i u Trst, na viđenje sa Karađorđevićevim izaslanicima, do susreta sa radikalom,
protom Đurićem iz Užica, velikim pristalicom Karađorđevića, koji se uoči realizacije zavere skonio u
Crnu Goru.

(Nastaviće se)
Mihailo nije - Gorbačov

Miloševa i Mitrova proročanstva prvim posleratnim priređivačima Goluboviću i Malenkoviću

nisu bila "dovoljna" za knjigu, pa su se latili pera... Prema njihovoj knjizi, štampanoj 1982,
kapitalizam će nestati, a komunizam pobeđuje kad na zemlju siđe arhanđel.

ŠTA su, po knjizi dr Radovana Kazimirovića, iz 1940. godine, prorekli Mitar i Miloš Tarabić? Šta je to
što njihovi potomci priznaju i uvažavaju kao “izvorno proročanstvo”, jednako kao i potomci prote
Zaharija Zaharića, jedinog čoveka “pod kapom nebeskom” kojem su poveravali sve svoje vizije?
Posebnu vrednost onome što je dr Kazimirović objavio u svojoj knjizi “Tajanstvene pojave u našem
narodu” daje činjenica da je jedini od svih priređivača kremanskog proročanstva - neposredno
razgovarao, u nekoliko navrata, sa protom Zaharićem…
Kakva je sudbina kremanskog proročanstva posle knjige dr Radovana Kazimirovića?
Sve do 1982. godine - o njemu se u štampi retko pisalo i, do te godine, nije objavljena nijedna knjiga
o njemu. A - onda se u javni život Srbije kremansko proročanstvo vratilo “na velika vrata”, koja su
otvorili Dragoljub Golubović i Dejan Malenković, svojom knjigom “Kremansko proročanstvo, šta je
bilo, šta nas čeka”.
Već u prvom od 12 regularnih izdanja (bilo je i mnogo “piratskih”), njihovo “Kremansko proročanstvo”
je bilo znatno obimnije i sadržajnije od Kazimirovićevog koji je zabeležio ukupno 44 proročanstva
Miloša i Mitra Tarabića. Golubović i Malenković već u prvom izdanju imaju - dvostruko više
proročanstava!
Naravno, to su “nova” proročanstva, a njihov rad ostaće zapamćen i po tome što su “ignorisali” neka
od onih kaja je zapisao i objavio dr Kazimirović.
PO “novom proročanstvu”, Miloš i Mitar su prorekli i dolazak komunista na vlast u Srbiji (“petokraka u
poprečno presečenoj jabuci”), svetski krah kapitalizma, vodovodne cevi, strašnu “apokalipsu nad
požeškim poljem”, dolazak “malih žutih ljudi u Srbiju”, blokovsku podelu sveta, pojavu “nesvrstanih”,
prerastanje SAD u “svetskog moćnika” sa “seljakom i čušem” na čelu (Džimi Karter, pa Ronald
Regan…), pojavu hemijskog oružja, dolazak “riđeg čoveka na svetsku vlast”, izum televizije
(“sokoćelo”), trovanje vazduha, zemlje i vode, spas U “trima krstatim gorama” od opšteg svetskog
pomora, obnovu “Šarganske osmice”, “Silazak Mihaila sa neba”.
Ovo poslednje, “silazak arhanćela Mihaila sa neba meću Srbe”, posebno je zanimljivo. Osim što tog
proročanstva nema u Kazimirovićevom pisanju o Milošu i Mitru Tarabiću, pažnju privlači i po “viziji
svakog blagostanja koje će nastati njegovim dolaskom među ljude”… I to među - Srbe!
“U to vreme pomora (neko buduće, nakon 1982. nap. R. A.) u ruskim dalekim gorama pojaviće se
mladi čoek po imenu Mijajlo. Imaće svijetlo lice i sav lik će mu milostan biti (str. 196, “Kremansko
proročanstvo”, Golubović, Malenković, drugo izdanje, 1982. god., “Zapis”, Beograd). "Ljudi će mu se
čuditi kako korača nebom, a on će otići do prvog namastira (manastira) i zazvoniti na sva
namastirska zvona. Narodu koji se budne okupio oko njega će kazati:
- Zaboravili ste ko sam i da nijesam umro, nego živ otišao u nebo.
A ljudi koji ga budu gledali će reći:
- Nijesmo, nijesmo, ti si sveti arhanđel Mijajlo.
Na te njiove riječi on će se blago nasmijati, govoreći im:
- Razapeli ste Bogočovjeka i Sina Božijeg, a Bog vam je dao pamet da njome mislite i ljubite sve oko
vas. Postali ste zvjeri i čovjekoubice! Nijesam došao da vas ćeram da se plašite i sa stravom
vjerujete, već sam među vama da vas urazumim! Nema više bogatog ni siromaha, a vi se jopet
mrzite, gložite i ubijate. Zaboravili ste na dušu svoju!
Ondakar će za Mijajlom poći svi narodi i zemlja će postati prava rajska bašča. Hrana će iznicati
svuđe, i u rijekama, morima i šumama. Oni, koji se ondaj rode živjeće srećno i dugovječno da će i
zaboraviti kada su se rodili.
Mijajlo će bivati svuđe, a ponajviše u Carigradu, sve dok ljudi ne progovore jednim jezikom i jednom
vjerom. Pošlje će jopet zadovoljan otići u nebo."
POVRATAK arhanđela Mihaila, baš među Srbe, možemo, dakle, očekivati u budućnosti, mi ili naši
potomci.
Ali, zanimljivo je da je kremansko proročanstvo, ali u verziji Golubovića i Malenkovića, već
“dočekalo” Mihaila, ali - Gorbačova. Njegova pojava u političkom životu Rusije - koincidira sa
proročanstvom o “silasku Mijajla”… Odnosno: pojava “Mijajla” u njihovom proročanstvu - koincidira
sa pojavom Mihaila Gorbačova u Sovjetskom Savezu. U tadašnjoj štampi - verovatno iz iste kuhinje,
figurirao je i “čovek sa severa, sa biljegom na čelu”, što je ne nagoveštavajući - već tačan opis lika
Mihaila Gorbačova. Ali - samo lik - to nije dovoljno! Uz lik “ide” i delo… Za tumačenje “Mijajlovog
dela”, Golubović se “dosetio” Budimira Milosavljevića, jednog od “poratnih vidovitih Kremanaca”. Evo
šta mu je Budimir izjavio u istoj knjizi:
"Kasnije sam mu postavio drugo pitanje. Iskreno rečeno, hteo sam da ga malo `provociram` i
proverim njegova znanja iz društvenih nauka", piše Golubović o svom razgovoru sa Milosavljevićem.
"Zapitao sam ga hoće li komunizam pobediti i kakva je razlika između komunizma i kapitalizma?
Tada se on zamisli pa mi, posle nekoliko trenutaka reče:
- Komunizam će pobediti, ali samo uz Božju pomoć. To će se desiti kada Mihajlo s neba siđe na
zemlju…
A zatim dodade:
- To što ti i ostali nazivate kapitalizmom, to jenjava samo po sebi. Zato što čoek na ovoj zemaljskoj
kugli više nije vo da trpi bilo čiji jaram. Što reče Mitar, od đavola je gora ljudska omama, to jest
zabluda. Riječ je samo o imenu, a ne o pravoj istini. Čitav svijet ide ka jednoj socijali. Ali, ljudi nikad
ne mogu biti isti, jer ni u šumi nigdje nema istog drveta. Jedan se čovek rodi lijep, drugi ružan. Jedan
voli pečenje, drugi smok… Kad bi ti svim ljudima, ženama i djeci svakog mjeseca davao jednu istu
platu, opet ne bi isto živjeli. Opet bi neko živeo gore, a neko bolje… To isto će doći zajedno sa
Mihailom, kada među ljude bude zavladala ljubav i sloga, vječiti mir i vječiti život...", rekao je
Molosavljević Goluboviću.
VREME je pokazalo da - niti je Mihail Gorbačov bio taj “Mijajlo sa neba”, niti je komunizam pobedio,
čak ni u bivšem Sovjetskom Savezu, niti je “kapitalizam propao”… Ali, to će tek da bude… - glasio bi
spreman odgovor priređivača ovog proročanstva. Tako se uvek “obrazlaže” - kada se “prorečeni
događaj” “otme kontroli” i prevaziđe “proročanstvo”… To će biti u “dalekoj budućnosti”!
A, da li su trenutne prilike u svetu samo “prolazna slabost na putu ka konačnoj pobedi komunizma”, i
da li će se Bog smilovati, pa pomoći komunistima da pobede - znaće se kad se dogodi… Tako bi,
otprilike, danas rekao svaki “prorok”. To će tek da bude, a što se već ispostavilo da Mihail Gorbačov
nije Božji izaslanik, to je zato što tako nije bilo ni predviđeno…
A, ko će to biti i kada će se to dogoditi?
Što ne znaju “srpski proroci” - znaju “Muhamedovi poslanici” u današnjoj Bosni i Hercegovini. I njima
je stalo do kremanskog proročanstva, i oni se na njega pozivaju kada žele da obznane “da će
Mihailo sići na zemlju”. Ali, u njihovoj verziji - Mihailo nije Mihailo, a nije ni Mijajlo, nego - Mehdi.
Golubovićeva i Malenkovićeva priča o Mihailu (Mehdiju), koji je “svako dobro i berićet, rajsku bašču”
trebalo da donese među Srbe, na “zavist svima koji nisu Srbi”, valjda, iskorišćena je - protiv Srba, ali
i ostatka “nemuslimanskog sveta”!
Po jednom skorašnjem čitanju i tumačenju Miloša i Mitra Tarabića u Sarajevu, 2000. godine, ovi
proroci su znali i za - džihad! “Sveti muslimanski rat protiv nevernika” - najavili su, kaže se u
Sarajevu, “dvojica srpskih nepismenih seljaka, proroka”, što nikako “ne treba smetnuti s uma”…
MILOŠEVA PROROČANSTVA

PREMA Kazimiroviću, Miloš je prorekao “kako će se zemlja meriti i prema meri danak plaćati
(plaćanje poreza na zemljište po hektaru); kako će izići novac kao riblja krljušt (nikleni novac); kako
će novac biti jedno parče hartije (papirni novac)… Prorekao je i tačan datum svoje smrti, sudbinu
sestre Bose, serdara Jovana Mićića, kneza Aleksandra Karađorđevića, kneza Miloša, kneza Mihaila,
kralja Milana, proglas Srpske Kraljevine, sudbinu kralja Aleksandra i kraljice Drage, ponovni dolazak
Karađorđevića, Prvi svetski rat, “strašni pomor od bolesti” u Kremnima, propast Srbije, propast
turske carevine, propast Austrije, sudbinu Carigrada, proglas srpske carevine… Prorekao je i da će
“Kruševac ponovo biti srpska prestonica”, ali to se, eto, nije ostvarilo. Možda u nekom budućem
vremenu?

MITROVA PROROČANSTVA

O “BUDUĆEM vremenu”, sa dosta preciznosti, govorio je i Milošev sinovac, Mitar Tarabić. Kako piše
Kazimirović, on je proricao na osnovu “javljanja seni Miloševe”, a evo šta je prorekao:
Izbor knjaza Miloša, ubistvo knjaza Mihaila, sudbinu kralja Milana, Prvi turski rat, pronalazak
telegrafa i telefona, ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, ponovni dolazak Karađorđevića i
Balkanski rat, Prvi svestski rat, propast Srbije, ujedinjenje Srba posle Prvog svestskog rata, “Izborni
sud”, novi “opšti rat”, prorekao je i da će Srbija postati carevina, budućnost Carigrada, otvaranje
fabrika i rudokopa, pronalazak “velikog majdana soli u Solotuši kod Bajine Bašte (još nije pronađen,
nap. R. A.), proricao je o kremanskoj crkvi, o izgradnji pruge kroz Kremna i Mokru Goru, sudbinu
porodice Moljković iz Kremana, sudbinu prote Milana Đurića, popa Koste Zaharića, smrt snaje prote
Zaharića kao i njegov životni vek, sudbinu zadruge Tarabića, proricao je “o tami i razgovoru sa
mrtvim ljudima”, prorekao je, na kraju, i sopstvenu smrt.

(Nastaviće se)
Podvala tumača Avdića

Ibrahim Avdić piše da će ceo svet biti pod barjakom islama, a uporište za tu pretpostavku
našao u Golubovićevoj i Malenkovićevoj verziji proročanstva. Blokovska podela sveta po
viđenju proroka i njihovih tumača.

DžIHAD koji muslimani danas vode - samo je početak onog što sledi - "kada Mehdi sa 313 ratnika
siđe sa neba i pokori celu planetu".
Taj Mehdi - nije niko drugi do “Mihailo koji će sići sa neba…”, prepoznat u “Kremanskom
proročanstvu” Dragoljuba Golubovića i Dejana Malenkovića.
O tome je, pozivajući se, dakle, i na kremansko proročanstvo, u Sarajevu, 5. oktobra 2000, u tekstu
“Globalna revolucija imama Mehdija”, pisao Ibrahim Avdić:
“Gotovo da nećete danas naći vjere, vjerske skupine ili sekte koja ne očekuje dolazak svog
obnovitelja vjere i velikog spasioca", piše Avdić. "Sljedbenici svih vjera vjeruju da će doći vrijeme
kada će cijeli svijet biti poklopljen korupcijom, nemoralom i krizom. Zlo i nepravda će postati
svakodnevica. Nevjerovanje će obuhvatiti svijet koji će poput putnika u pustinji postati žedan pravde
i istine. Upravo je to vrijeme koje će označiti dolazak spasioca. On će vođen Božanskom moći
poraziti materijalizam i uspostaviti na zemlji pravu vjeru, čistoću i pravdu…
…Muslimani, pak, vjeruju da će on biti hasimit od direktnog potomstva Muhamedovog s. a. v.
Bitno je ovdje istaći da imam Mehdi (taj spasitelj koji dolazi, nap. R. A.), iako dolazi iz okrilja islama,
ipak, neće biti ograničen samo na muslimane niti na naročit narod i naciju, kao što je bio slučaj kod
ranijih Božjih poslanika, koji su slati samo svojim narodima. On će doći da se bori protiv svake vrste
diskriminacije: nacionalne, vjerske i sektaške. Shodno tome, on će biti Mehdi cijelog sveta. On će biti
oslobodilac i spasilac svih ljudi koji vjeruju u jednog Boga.(…) Drugim riječima, on će u najboljem
svjetlu realizovati sve nebeske objave pod univerzalnim imenom - islam.(…)
AVDIĆ, dalje, piše "…da će morati doći vrijeme kada će islam zavladati cijelom Zemljom. Pa, pošto
je to fizički, zbog nižeg nivoa civilizacijskog i tehnološkog znanja, bilo nemoguće u doba Muhameda,
jasno je da će se to moći desiti kada dva uslova budu ispunjena:
1. Kada svijet tako komunikacijski bude dobro povezan da preraste u globalno selo.
2. I kada svijet potencijalno bude na takvom stupnju morala (ahlaka) da bude kadar podnijeti težinu
Božanskih zakona i odredbi.
Može se reći da je prvi uslov u eri Interneta i potpune globalizacije svih segmenata življenja na
planeti već ispunjen. No, kada je u pitanju ovaj drugi (mnogo važniji) uslov, u vremenu opće
iskvarenosti, čovječanstvo je sada odveć daleko od stadija da bi bilo u stanju prihvatiti taj veliki Božiji
dar. Kada se jednom sravne vanjski i unutarnji uslovi, upravo po planu i programu poslednjeg
Poslanika, pojaviće se njegov potomak Mehdi koji će finalizirati njegovu misiju.(…)
(…)Imam Mehdi će, kako prenose predaje, krenuti sa 313 boraca (istim brojem kao na Bedru) u
oružano slamanje svjetskih tlačitelja. Mehdiju će se poslije pridružiti mnoštvo muslimana (navodno
najviše iz Jemana). S mnogo krvi padat će regija po regija, da bi, nakon samo šest mjeseci - prvi
puta u historiji - cijela planeta Zemlja bila pod barjakom islama. Svi koji se budu suprotstavljali
sistemu Božanskog tehvida biće ubijeni (a takvih će najviše biti među Jevrejima). Ovim će zlo, u
potpunosti, biti sasječeno u korenu. Time će biti ostvareni preduslovi za potpuni procvat ljudske
civilizacije u svim aspektima(…)", piše Avdić.
A - DA bi ove svoje tvrdnje argumentovao i pojačao, naglasio kao neminovnost koja sledi, Ibrahim
Avdić posegnuo je i za citatom iz "Kremanskog proročanstva", koji, iako ga ne komentariše direktno -
ali ga vrlo sugestivno najavljuje, po njegovom mišljenju - potvrđuje opisani scenario dolaska imama
Mehdija:
"(…)Nije zgoreg ovdje spomenuti proročanstvo nepismenog seljaka Mitra Tarabića - koji je živio
podno visoke planine Tare, na granici Bosne, i koji je prilično tačno predvidio mnoge historijske
događaje - zapisano pre 120 godina, a 1991. objavljeno u knjizi "Kremansko proročanstvo", ovim
rečima Avdić najavljuje citat iz Golubovićeve i Malenkovićeve knjige o “silasku Mijajla sa neba”.
Da li ga verodostojno prenosi?
Ne!
Golubović i Malenković za Mijajla (Mihaila) kažu: “…u dalekoj Rusiji pojaviće se čoek…”
Ibrahim Avdić, “citirajući” Golubovića i Malenkovića, za tog Mihaila piše: "…pojaviće se čovek sa
istoka…”
Ali - zašto se čuditi nad Avdićevim postupkom, kada i Golubović i Malenković, kada im više nije
odgovaralo da Mihailo bude “čovek iz Rusije”, umesto njega u isto poglavlje “uvode” Mihaila -
“…čoveka sa severa…”?
Posle takvog citiranja poglavlja o “Mijajlu sa neba”, Avdić završava svoj tekst:
"Neka Alah Uzvišeni ubrza dolazak imama Mehdija, a nas uputi na pravi put!"
Ako se to i dogodi, u saglasju sa Avdićevim verovanjem da je Mihailo - Mehdi, Srbi teško da će
uživati u tom novom “raju svake vrste”, koji ne samo za Srbe, već za ceo svet, najavljuju Golubović i
Malenković… Neće “uživati” ni Jevreji, ako je po Avdićevom tumačenju… Naravno, tek pošto Mehdi i
onih 313 boraca ispune svoju misiju:
“S mnogo krvi padat će regija po regija, da bi, nakon samo šest mjeseci - prvi puta u historiji - cijela
planeta Zemlja bila pod barjakom islama. Svi koji se budu suprotstavljali sistemu Božanskog tehvida
biće ubijeni…”
I Srbi, dakle, oni koji prekostanu, okupiće se pod barjakom islama!
Tako, po Avdićevom tumačenju, kaže Golubovićevo i Malenkovićevo "Kremansko proročanstvo".
Da otklonimo nedoumicu: ne znamo i ne tvrdimo da je Avdić pogrešno ili zlonamerno “ruske gore”
zamenio “istokom”, jer ne znamo pouzdano ni koje je izdanje "Kremanskog proročanstva" imao u
rukama, srpsko ili neko bosansko… Svakako da je neko od štampanih nakon Gorbačovljevog
silaska sa vlasti, kada je postalo više nego jasno da “on nije taj čovek iz Rusije”, umesto kojeg u
kasnijim izdanjima priređivači “uvode” “čoveka sa severa”…
A, DA li su u svoje “Kremansko proročanstvo” Golubović i Malenković “uveli” i proroka Isaiju, iz 13.
veka, pa njegove reči pripisali Mitru Tarabiću? Evo citata iz “knjiga starostavnih”, koje je objavio
Kazimirović u “Tajanstvenim pojavama u našem narodu”:
“…Tada će iz crkve sv. Sofije izaći dva čoveka, od kojih će jednom biti ime anđeo Mihail. On će sa
svojim drugom klati ljude, kao što kosač kosi seno. I gle čuda. Tada će nastati kuknjava i lelek,
kakva nije bila od postanja. Blago onome ko preživi sve to… Tada će reći Mihail ostalim narodima:
- Znajte da sam ja car svima zemljama i svima narodima.
Narodi će se tek posle ovih reči umiriti i poći na svoja mesta i živeće u miru. Oni će se namnožiti kao
vinova loza i ploditi kao žito zemaljsko…”
Šta bi, tek, pisao Ibrahim Avdić - da je pred sobom imao ovo proročanstvo iz 13. veka? Kako bi ga
tada iskoristio kao “dokaz” za “silazak Mehdija”, kada je jedno falsifikovano proročanstvo, kod
Golubovića i Malenkovića, onako vešto iskoristio?
Navodi li ovaj primer na zaključak da “novi priređivači” nisu savladali materiju kojom bi da vladaju
drugima? Na ovakve i slične prigovore od osporavatelja njihovog “Kremanskog proročanstva”
(najčešće zbog dopisivanja), autorski tandem pozivao se na “pronađene rukopise prote Zaharija”.
Moguće. Ali, ne i u “slučaju Mihailo”, objavljenom prvi put 1982. godine, pune tri godine pre
“pronalaženja” protinog rukopisa!
Da li su u svom priređivanju zaista bili nevešti - toliko da su drugima pružili priliku da kremansko
proročanstvo iskoriste protiv Srba?
Može da se odgovori potvrdno. Jer, primer sa “barjakom islama” - nije i jedini barjak iz kremanskog
proročanstva koji se Srbima “obio o glavu”, a u novovremenom proročanstvu je imao - sasvim drugu
“misiju”…
Uveli su u proročanstvo i “barjak pod koji će stati svi Srbi”, onog trenutka kada su i Hrvati počeli da
“zlorabe” kremansko proročanstvo…
A, što se tiče Avdićeve najave “silaska Mehdija sa neba” - svi koji od toga strepe, mogu da odahnu:
Avdićev “dokaz” je falsifikat koji su Golubović i Malenković podmetnuli Tarabićima.

DOLAZI MEHDI

NIJE poznato ni na koji se rukopis “od pre 120 godina” poziva Ibrahim Avdić, ali je moguće da je u
rukama imao Golubovićevu i Malenkovićevu knjigu iz 1991. godine. Verujući toj knjizi - bez ostatka -
Avdić veruje i da je to proročanstvo nepismenog seljaka Mitra Tarabića i, očigledno, veruje da će
Mihailo sići sa neba, ali u liku Mehdija.

POKRADEN PROROK ISAIJA

U POTRAZI za eventualnim “tragovima” navodnog Mitrovog viđenja “silaska Mihaila na zemlju”,

naišli smo na mogući, pretpostavljeni izvor iz kojeg su Golubović i Malenković najpre prepisali
“silazak Mihaila”, a potom ga i - pripisali Tarabićima.
U knjizi dr Radovana Kazimirovića - “Tajanstvene pojave u našem narodu - Kremansko
proročanstvo”, objavljenoj 1940. godine, na 424. strani nalazi se poglavlje “Proročanstvo o
poslednjim danima na zemlji”, koje je u sastavu “Tajanstvenih pojava”, a ne u sastavu “Kremanskog
proročanstva”.
Kazimirović se poziva na “apokrifne spise iz 13. i 14. veka u kojima postoji proricanje proroka Isaije o
poslednjim danima sveta. Osim za Mihaila, Golubović i Malenković su u ovom poglavlju pronašli i
“inspiraciju” za još neka proročanstva, na primer za “blokovsku podelu sveta”: “…Tada će se pojaviti
dva cara - jedan sa Istoka, drugi sa Zapada. Istočni car vladaće narodom mačem, a zapadni
jarošću…”

(Nastaviće se)
Rat preko proroka
Bošnjaci i Hrvati rado čitaju "Kremansko proročanstvo", ali ga i dopisuju, jednako kao i Srbi.
Dok srpska verzija proročanstva predviđa svaku "blagodet i omiljenost Srba u svetu",
hrvatska verzija "vidi" srpsku propast: Srba će ostati za pod jednu šljivu.

DA Dragoljub Golubović i Dejan Malenković nisu u svoje “Kremansko proročanstvo” - “ugurali”

“silazak Mihaila sa neba”, Sarajevo se, u dokazivanju “da će ceo svet biti pod barjakom islama” - ne
bi moglo pozivati na Tarabiće...
I - nije to jedina “medveđa usluga” Golubovića i Malenkovića, koji su, dopisujući predratno Tarabića
proročanstvo, izazvali gnev, pa i osvetu “istom merom” onih kojima su ta dopisana proročanstva bila
upućena.
Parolu “Gde je srpska kuća - biće srpsko”, nisu izmislili oni koji je danas najčešće koriste
promovišući svoje političke programe i “budeći” srpsku nacionalnu svest.
Ali, nisu je izmislili ni Miloš i Mitar Tarabić, a autorski tandem Golubović-Malenković je ovo
“proročanstvo” njima pripisao!
Kod Kazimirovića, o “srpskim kućama i Srbima” - nema ni reči, ali - nema ni kod Golubovića i
Malenkovića u prvim izdanjima njihove knjige! Da li su to “otkrili” u “novopronađenim” rukopisima
prote Zaharija Zaharića? Moguće, ali faksimile tih rukopisa, osim fragmenata od nekoliko rečenica,
nikada nisu ponudili javnosti na uvid!
Reklo bi se: nevažno! Ali, nije: u 11. izdanju svoje knjige, Golubović i Malenković imaju novo
poglavlje, pod već pomenutim naslovom “Gde je srpska kuća - biće srpsko” i međunaslovom: “Naša
će vojska lako preći Drinu”. Autorski tandem piše:
“Iz jednog razgovora koji je Miloš Tarabić vodio pred kraj života sa svojim kumom, protom Zaharijem
Zaharićem, o ratu u Bosni koji će voditi naša vojska protiv one druge vjere, ostala je protina
zabeleška o kojoj je on često govorio svojim sagovornicima, zaprepašćen Miloševim kazivanjem,
tako da se o tome dugo pripovedalo:
- Naša vojska će ondakar zastati u Višegradu. Ta varoš će jedno vrijeme biti ni u našim ni u njihovim
rukama. Ali, kad jednom velike sile nadjačaju, kad jednom neprijatelju pukne po glavi, naša će
vojska lako preći Drinu i uzeće cijelu Bosnu i, bogme, Hercegovinu. Tada će se naša Srbija mnogo
proširiti. Bosna i Hercegovina biće naše. Gde je srpska kuća biće srpsko. Kad sve to bude i svrši se,
neće dugo potrajati i Srbija će opet biti carevina."
Ispod međunaslova “Naša će vojska lako preći Drinu”, Golubović i Malenković “pojašnjavaju”
navodno Mitrovo proročanstvo:
“Proročanski je viđeno da će Višegrad biti centar krvavih borbi, bojeva i bitaka, što on jeste od
Karađorđa Petrovića do najnovijih dana, čiji je osnovni cilj bio uključenje svih srpskih zemalja u
sastav Srbije. Oko Višegrada su žestoke borbe vodili Karađorđevi ustanici da bi konačno prešli
Drinu...
Srbi dva veka pokušavaju da izbrišu tu među na reci Drini koja deli srpski narod, ali im to nije
uspevalo, jer su moćnici raznim političkim kombinacijama ostavljali deo srpskog naroda van srpske
države. Ipak, ne treba sumnjati da će Srbi preći Drinu i osloboditi svoju braću u Bosni. Konačna
odluka će, izgleda, zaista pasti na Drini posle definitovnog sloma potomaka turskih osvajača i kraha
koncepcije o vaskrsu Otomanskog carstva nad srpskim zemljama u Bosni i Hercegovini.”
Godina u kojoj je štampano ovo izdanje “Kremanskog proročanstva” - 1997. - izlišnim čini svaki
komentar.
Ali, komentara se nije uzdržala “druga strana”, ona kojoj je namenjena poruka o “srpskim kućama i
srpskim zemljama”. Reagovali su Hrvati, a potom - Sarajlije na reagovanje Hrvata. Pokazujući da i
“protivnička strana”, ona koja treba da zazire od srpskog kremanskog proročanstva - ume da uzme
olovku i gumicu u ruke, potvrdio je još jedan primer - iz vremena NATO bombardovanja Srbije. Time
se pozabavio Voja Antonić u svojoj knjizi “Kremansko neproročanstvo”:
"Naravno da su i druge sukobljene strane `dopisivale` kremansko proročanstvo onako kako im je
odgovaralo. Tek što je započeto NATO bombardovanje srpskih gradova, u zagrebačkom `Jutarnjem
listu` pojavio se citat iz kojeg jasno sledi da su... dva nepismena srpska seljaka, Miloš i Mitar
Tarabić, još sredinom 19. veka predvideli udare NATO na Jugoslaviju:
`Srbi će se naći na granici, ali neće znati stati. Cijeli svemir će ih moliti da se smire i čuju glas
dobrote u svojim srcima, ali neće otvoriti ogledala svoje duše. Neće poslušati zakon životnog smisla.
Mržnja će se pretvoriti u besmisao, izbit će rat. Sile koje će ratovati imat će veliko znanje (…), borit
će se i na zemlji i u zraku i na vodi. Iznad ove zemlje (Srbije) vodit će se rat u zraku` - objavljeno je u
hrvatskoj štampi."
- OVO proročanstvo - analizira dalje Antonić - pisano jezikom i stilom koji nikako nije mogao da
potekne od nepismenog srpskog seljaka iz 19. veka, u “Jutarnjem listu” je propraćeno slikom
naslovne strane knjige “Kremansko proročanstvo - šta je bilo, šta nas čeka”, čime je podmetnuta
sugestija da je pasus prenet iz te knjige. Čak je dodata i oznaka (…) za navodno izostavljen deo
citata, kako bi se upotpunila iluzija autentičnosti. U dugoj listi “proročanstava koja su se do sada
ispunjavala s nevjerojatnom tačnošću”, našao se, dakako, i “raspad druge Jugoslavije i
osamostaljenje Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije”. Naveden je i podatak da su ova proročanstva
“značajno cenzurirana” jer se u njima “navješćuje ponor Srpstva i nikako se ne uklapa u srpsku
junačku mitologiju”. Za svaki slučaj, autor članka se potrudio da odbije čitaoca od pomisli da pročita
knjigu “Kremansko proročanstvo - šta je bilo, šta nas čeka”, jer je “kraćena i nakićena pretencioznim
tumačenjima”.
To sugerisanje čitaocima u Hrvatskoj da ne čitaju "Kremansko proročanstvo", prema mišljenju dr
Petra Bokuna, autora knjige “Poreklo kremanskih proročanstava” (“Draganić”, Beograd, 2002) - nije
dalo rezultata. On u svojoj knjizi kaže:
"I kao što je u fizici poznat zakon federa, što ga više pritiskaš - više odskače, tako se dogodilo da je
to hrvatsko omalovažavanje kremanskih, Tarabićevih proročanstava u Hrvatskoj, dovelo do činjenice
da je knjiga o kremanskim proročanstvima - najprodavanija knjiga u Hrvatskoj 1999. godine."
ZA ovu svoju tvrdnju - dr Petar Bokun nije naveo i izvor podataka o čitanosti, kao što nije učinio ni
Dragan Pjević, u svojoj knjizi “Kremansko proročanstvo - izvor novih inspiracija” (Izdavač: Turistička
agencija “Kremnaturist”, Kremna, 2005), jednako tvrdeći što i dr Petar Bokun.
Ovim se segmentom iskorišćavanja kremanskog proročanstva dr Petar Bokun bavio nabrajajući i
pojašnjavajući - ko su njegovi protivnici, a među njih je, kao “antisrpske”, svrstao - Hrvate. O tome
piše:
“Najbolji primer je hrvatska antipropaganda koja izmišlja navodno Tarabićevo proročanstvo da će se,
na koncu, svi Srbi naći pod tri šljive. To nikada, nigde, ni slično, Tarabići nisu izrekli, ali eto, služi
neprijateljima Srba da plasiraju svoju propagandu, iznedre svoju mržnju, to jest, strah koji proističe
od zavisti prema boljem od sebe. To su oni koji bi Srbe najradije videli isključivo na teritoriji
Beogradskog pašaluka.”

TRI, PA JEDNA

I, dok dr Petar Bokun uočava "tri šljive", Voja Antonić kod Hrvata uočava - "jednu šljivu":
- Postoji još jedna proročka vizija koja se pripisuje Tarabićima, a u poslednje vreme postala je
veoma aktuelna - piše Antonić. - To je zloslutno predskazanje o tome kako će Srba ostati koliko "za
pod jednu šljivu". Zanimljivo, ali mada se ovo proročanstvo danas često navodi, ono se zapravo ne
pojavljuje ni u jednoj knjizi ili pisanom novinskom tekstu koji govori o kremanskom proročanstvu.
Zapravo, ne pojavljuje se sve do skorih dana, ali ga ni sada niko ne navodi u izvornom obliku nego
se svi samo pozivaju na njega, kao da se ono podrazumeva! Otkud to proročanstvo i ko ga je
lansirao? ... Ovu, navodnu, proročku viziju ne pominju ni autori Golubović i Malenković, ali su oni
vešto smislili kako da u jednom od kasnijih izdanja svoje knjige napoznatom autoru ovog
“proročanstva” zadaju protivudarac. Jednostavno su šljivu preimenovali u barjak i tako jednim
potezom pera od pesimističke legende napravili optimističku, pri čemu su je ponovo pripisali Milošu i
Mitru Tarabiću.
Antrfile

ŠLjIVA ILI KRUŠKA?

“TARABIĆA voćkama”, iako oni nisu ni luk jeli, ni luk mirisali, bave se i “proročice” na Internetu.
Preko sajta jedne od njih, Vladimir Mijović iz Kanade, pitao je: - Šta misli o Tarabića proročanstvu -
da će Srba ostati "koliko za pod jednu krušku"?
- Tarabići su proroci koje ja veoma cenim. Pre mnogo godina sam kupila njihovu knjigu i dobro znam
sve šta je u njoj napisano. Srba će ostati koliko stane pod jedno drvo: Srbi će zbog stranaca koji
budu ulagali kapital u Srbiju posle rata, prihvatiti strani način života. Tako će Grci biti vlasnici većine
hotela i mi Srbi ćemo zavoleti grčku kuhinju. Japanci će biti vlasnici telekomunikacija, medija (radija i
TV) i ne samo što će doneti tehničke uređaje, već živeći sa svojim porodicama s nama uticaće na
naš svakodnevni život. Prihvatićemo njihovu astrologiju, sport, način njihovog rada, način
stanovanja, itd. Sve države koje ulože kapital u našu zemlju i tako je obnove i omoguće normalan,
čak i vrlo luksuzan život, doneće i svoju kulturu i običaje koje ćemo mi rado prihvatiti. Mali broj Srba
(onoliko koliko stane pod jedno drvo), sačuvaće iskonsku srpsku tradiciju, način ishrane i oblačenje,
kao i izvorni srpski jezik. Zbog naglog dolaska stranaca u našu zemlju da bi se lakše sporazumeli i
družili uglavnom ćemo upotrebljavati engleski jezik.

(Nastaviće se)
Čudne voćke proročke
Izmišljenim proročanstvom, Hrvati "zastrašivali" Srbe "da će ih ostati za pod jednu šljivu". U
Srbiji - u šljivi videli barjak, a u jabuci - zvezdu petokraku i vladavinu komunista, Koštunicu,
Slobodana.

DA se u Hrvatskoj cenzuriše i prepravlja kremansko proročanstvo, uočeno je i u - Sarajevu! Ali,

kritikujući ponašanje Hrvata, Sarajlije su, takođe, pokušale da spore “kredibilitet proroka Tarabića”.
Povod je pronađen u još jednom “gafu” Golubovića i Malenkovića koji su iz izdanja posle 1991.
godine - izbacili jedno čitavo poglavlje koje je “promašilo” budućnost Srbije i nije “videlo” ratove
bivših jugoslovenskih republika.
Evo kako na tu temu piše Vedrana Seksan, autorka koja je svoj kritički stav objavila u
“Bosanskohercegovačkim danima”, internet-izdanju broja 222 iz 2002. godine. Naslov je: “Cenzura
Tarabića u Hrvatskoj”:
"…Najpoznatiji srpski proroci Tarabići, osamljenik Miloš i sinovac mu Mitar, obojica su živjeli u
Kremnima u 19. veku. Njihovo najpominjanije proročanstvo tokom rata (tokom raspada Jugoslavije)
bilo je ono kako će Srba na kraju ostati toliko da će stati pod jednu šljivu. Dok je do svojih vizija
dolazio na neobjašnjiv način, Mitar je budućnost saznavao od stričevih javljanja i ukazanja. U suštini
se ni jedan ni drugi nisu baš proslavili.
Njihove prognoze za razdoblje posle Prvog svetskog rata optimistične su da optimističnije ne mogu
biti. U svim izdanjima knjige `Kremansko proročanstvo` do 1991. godine, moglo se pročitati: `Vrijeme
mira i izbolja trajaće dugo. Rodiće se mnogo koljena koja će živjeti i raditi u miru, a da za rat budu
doznavali samo preko mudrijeh knjiga. Naša carevina (Srbija) će ojačati i gdje se god bude čulo ime
naše svi će nas voljeti.` Zanimljivo je da je posle početka rata u Hrvatskoj ovo proročanstvo zajedno
sa poglavljem `Šta nas čeka` naglo nestalo iz kasnijih izdanja", piše Vedrana Seksan.
I - dok su se Hrvati i Bošnjaci, pozivajući se na kremansko proročanstvo ili, preciznije, na - duha iz
otvorene boce kremanskog proročanstva, “obračunavali” sa Srbima, svrstavajući ih i grupišući pod tri
ili jednu šljivu, dotle se autorski tandem Golubović-Malenković “patriotski borio”, da “uzvrati”,
zamenjujući šljivu - barjakom:
Evo kako o tom barjaku (i ne pominjući šljive!), u novodopisanom poglavlju “Oživljene legende”, pod
naslovom “Doći će vreme kad će svi Srbi stati pod jedan barjak”, oni pišu u kasnijim izdanjima svoje
knjige:
"Jedna od ovih legendi, koja se pripisuje porukama Miloša i Mitra Tarabića, sasvim je jednostavna.
Sadržana je u samo jednoj rečenici: `Doći će dan kada će svi Srbi opet stati pod jedan barjak.`
Ova poruka iskazana je savremenim govornim izrazom. Čini se kao da je mogla da nastane i u
ovom našem vremenu. Međutim, to samo na prvi pogled izgleda da je tako. Njen sadržaj ima daleko
dublji smisao i značaj. Koreni njenog iskazivanja ukazuju da je nastala u nekom drugom vremenu
koje je prethodilo ovim našim danima. To je vreme Srbije devetnaestog i prve polovine dvadesetog
veka. Vreme u kojem su svi Srbi stajali pod jednim barjakom, naravno, sve do Drugog svetskog rata,
u kojem su se razdvojili i stali pod dva različita barjaka: jedan nacionalni, a drugi internacionalni i
ideološki. Jedan sa petokrakom, crvenom zvezdom, a drugi bez nje.
Obratimo pažnju na naglašeni vremenski prilog, sadržan u reči: opet! Ova vremenska odrednica
nam mnogo govori. Štaviše, ona nam ukazuje na relativno blisku prošlost u kojoj svi Srbi nisu stajali
pod jednim znamenjem.
Današnje želje za nacionalnim jedinstvom, za zaboravom svakog zla koje nas je delilo, posledica su
raspada bivše Jugoslavije u kojoj je srpski narod bio teritorijalno rasparčan i pod `tuđom zastavom`,
ideološki zatrovan.
U borbi za očuvanje svog ugroženog nacionalnog bića, `Srbi opet staju pod jedan barjak`?..."
Nije, očigledno, bilo lako Goluboviću i Malenkoviću, ali - uspeli su da "demantuju" tvrdnju "protivničke
strane", a da je u svom tekstu nisu ni pomenuli, tako da čitalac njihove knjige i ne zna "da Hrvati u
proročanstvu vide Srba za pod jednu šljivu".
Takva "jeres" - ne može, nikako, da se nađe u Golubović-Malenkovićevoj knjizi!
Nije im bilo lako ni da pomenu petokraku, a prećute, kao da to niko ne zna, da je “druga srpska
strana bez znamenja” - bila pod kokardom, nije im do kraja bilo lako da primete ni kako su svi Srbi u
bivšoj Jugoslaviji ipak bili u jednoj državi, pod jednom zastavom…
OSIM šljiva, kruške i barjaka, u "Kremanskom proročanstvu" dr Radovana Kazimirovića nigde se ne
pominje ni “poprečno presecanje jabuke”, kojim se, na preseku, “dobija zvezda petokraka”.
Navodno, to su Tarabići prorekli za 1941. i sve potonje komunističke godine, kao simbol nove
vladavine u Srbiji. Ta petokraka iz jabuke bila je odgovor na pitanje, sudbonosne 1941. na koju se
stranu valja svrstati…
Petokraka iz jabuke pojavljivala se ranije i u novinskim tekstovima, ali u knjizi o kremanskom
proročanstvu - prvi put kod Dragoljuba Golubovića i Dejana Malenkovića. Osim geneze nastanka,
zanimljiva je i transformacija ovog proročanstva, do poslednjeg, najnovijeg tumačenja “da u popreko
presečenoj jabuci, ne treba gledati opnu oko semenki, koja zaista čini petokraku, nego semenke,
odnosno - koštice”…
Videli, tako, Tarabići na vlasti u Srbiji čoveka čije ime je kao “koštica” a, pre toga, uoči izbora u Srbiji
2000, kada je na vlast zaista došao Koštunica, “videli čoveka kojem je ime isto kao ime sela iz kojeg
dolazi”. Videli, u međuvremenu, u knjizi Dragana Pjevića (“Kremansko proročanstvo - izvor novih
inspiracija”, Kremna, 2005), “da je prvo i poslednje slovo reči koštica isto kao i prvo i poslednje slovo
prezimena Koštunica”…
Napokon, ili najpre, dr Radovan Kazimirović, niti bilo koji predratni autor tekstova o kremanskom
proročanstvu, nikada nije video ni jabuku, ni petokraku, ni Koštunicu…
Petokraku su prvi “videli” Golubović i Malenković, ali, da bi se ogradili od moguće kritike, to poglavlje
u svojoj knjizi nazvali su “Legenda o presečenoj jabuci”.
Nije, dakle, proročanstvo, nego - “priča narod legende”. I u prvoj rečenici prave distancu:
"O kremanskom proročanstvu ostale su mnoge legende. I danas se kazuju, a neke su zapisane.
Jednu takvu pronašli smo u knjizi grupe autora Zlatibor u ratu i revoluciji 1941-1945. godine (Izdanje
Saveza boraca NOR-a, Čajetina, 1981. godine).
I dok se sve te legende koje se pričaju u narodu ne mogu pouzdano povezivati sa izvornim
porukama kremanskih vizionara, ovo o poprečno presečenoj jabuci, vezuje se, direktno, za
kazivanje Miloša Tarabića. Tako jednog dana, dok je on proti Zahariju pričao o velikim nedaćama
koje će zadesiti narod ovog kraja, tokom Drugog svetskog rata, ovaj ga upita:
- Ima li tu spasa?
A, Miloš mu odgovori:
- Valja im presjeći jabuku napola poprečice, pa će ondakar ugledati đe im je spasenje.
JEDAN od autora pomenute knjige, Jelenko Bučevac, koji, inače, ima mnogo prikupljenih zapisa iz
ovoga kraja, pričao nam je kako je u tim teškim danima 1943. godine, hrabrio seljake postradalih
sela, prenoseći im ovu poruku.
Bučevac priča kako su ljudi odlazili kućama, tražili jabuku, presecali je popreko i tada u njoj ugledali
petokraku zvezdu, koja se, očigledno, ocrtavala pravilno, sa pet krakova, u razvrstanim semenkama
ove voćke.
Trebalo je, dakle, spas tražiti u zvezdi, tadašnjem simbolu borbe za oslobođenje od nemačkih,
italijanskih i bugarskih okupatora…"
Osim što i u ovom slučaju imaju problem koji rešavaju ponovnim prećutkivanjem kokarde kao
obeležja na kapama Srba suprotstavljenih onima koji su nosili petokraku (a, osim protiv nemačkih,
italijanskih i bugarskih snaga, partizani su se borili i protiv četnika), Golubović i Malenković su, sami
sebi, stvorili još jedan problem: šta sa petokrakom kojoj je, u rasponu svih njihovih izdanja, počeo da
ističe “rok upotrebe”?
Oslobodili su se petokrake preko Tita, ali ni to nije bilo lako. Prvo je valjalo Tita uvesti u kremansko
proročanstvo!

(Nastaviće se)
Nisu videli Tita

Do dolaska na vlast, Josipa Broza niko u proročanstvu nije pominjao. Maršalov kraj prorečen
posle njegove smrti. Otkud u ondašnjem rečniku pojam "komisija"(?)

ZA Tarabiće se, odavno, veruje da su najavili i Drugi svetski rat, strašnu vladavinu Hitlerovog “krivog
krsta”, ali i pojavu partizana i Tita, Informbiroa i razlaz sa Rusima…
Zaista - “frapantno pogađanje” svega što je bilo. Ali, da li ja baš sve “tako kazato” samo od
Tarabića?
U izdanju "Kremanskog proročanstva" iz 1982. godine (“Zapis”, Beograd), Golubović i Malenković
ovako pišu:
"... Mitar Tarabić je skoro do samih pojedinosti predvideo nastanak, tok i ishod Drugog svetskog
rata. O tome je proti Zahariju preneo sledeću poruku:
- Slušaj kume, pošlje Prvog rata nestaće Austrije, te će Srbija biti velika ko Carevina. Mi ćemo se
združiti s našom sjevernom braćom. Nekoliko godina narod će živjeti u slozi, ljubavi i izobilju…
Svu našu carevinu zaposjednuće tuđinska, dušmanska vojska, a cijela Jevropa biće pod vlašću
krivog nekrsta. Rusija još neće ratovati, ali čim dušmanska vojska krene na nju, ondakar će ona
stupiti u boj. Tada će na njenom prestolju vladati crveni car.
- U našim krajevima biće mlogo bitaka. Pojaviće se ljudi sa zvijezdom na čelu i vladaće Užicem i
ovijem krajevima ravno 73 dana te će pošlje, pred dušmanskom silom, otići preko Drine, Uvca i
Lima. Kad se to budne zbilo pojaviće se velika glad i zlo, pa će Srbi ratovati, klati se i ubijati jedni
druge.
- Dušmani će ovo posmatrati i smijati se srpskoj omrazi. Tada će se u narodu pojaviti jedan čoek
plavijeh očiju na bijelom konju. On će, malo-pomalo, sjediniti zavađenu braću. I na njegovom čelu
sijaće zvijezda. On neće biti po volji dušmanskoj vojski, te će ga ona goniti đe god stigne da ga goni
i po šumama, rijekama i morima. No, taj će čoek skupiti veliku vojsku i š njome na Biograd udariti.
Protjeraće dušmanina iz zemlje te će nam carevina biti veća, nego ikada što je bila.

RUSIJA će se sjediniti sa carevima preko mora te ćeš njima zajedno spaliti taj krivi nekrst i osloboditi
svo roblje Jevrope.
- (…)Naša država će ojačati i đe god se budne čulo ime naše svi će nas cijeniti i voljeti(…)
- To vrijeme mira i izobilja trajaće dugo. Rodiće se mlogo koljena koja će živjeti i umrijeti u miru, a da
za rat budnu doznavali samo preko mudrih knjiga, riječi i raznih prikaza.
Tako je Mitar Tarabić opisao Drugi svetski rat i posleratno vreme u kojem ova knjiga izlazi",
završavaju ovu temu Golubović i Malenković.
Tako je pisalo u njihovom prvom izdanju "Kremanskog proročanstva", a šta donose naredna?
Donose potvrdu da ovaj autorski par nije bio nemilosrdan samo prema Kazimirovićevom
"Kremanskom proročanstvu", koje je po potrebi “sekao”, već i prema svojim knjigama, koje su
doživele nebrojene izmene sadržaja.
U jedanaestom izdanju, iz 1997. godine, dakle 15 godina kasnije (“Grafomark” i “Zavetno slovo”),
Golubović i Malenković prepravljaju i kremansko proročanstvo i - sebe. U tim novim pojašnjenjima
proročanstva o Drugom svetskom ratu, osim onog što smo već citirali iz izdanja 1982. godine, u
istom poglavlju, ispod međunaslova “Zaista se pojaviše ljudi sa zvezdom na čelu”, 1997. godine
autorski par dodaje potpuno nov tekst:
“...Prota Zaharije nikako nije mogao da prihvati Tarabićevo objašnjenje da u Rusiji više neće biti
cara, jer niko ko je živeo u prošlom veku nije mogao da pretpostavi da će ova velika država, u kojoj
su vladali feudalni odnosi, jednoga dana postati republika.
Ne shvatajući Mitrove prekognostičarske vizije, izgovarane u metaforama kojih nije bio ni svestan
(pojaviće se ljudi sa zvezdom na čelu), prota mu je rekao:
- Hajde, bogati, kume, kakvi ljudi sa zvezdama na čelu?! Đe si to vidio da postoji?!
Na ovu kumovu opasku, Mitar Tarabić je odgovorio:
- Ja o tome, kume, ne znam više, nego što ti rekoh. Ali, da će na čelima tijeh ljudi sijati zvijezde, to
znam i to će tako biti.

TEŠKO je pomisliti da je u ono vreme, u kojem je Mitar predviđao pojavu partizana, ljudi sa
zvijezdom na čelu, bilo ko, pa i sam učeni prota Zaharije, mogao pretpostaviti da se tu radi o jednom
simbolu, kao što je petokraka zvezda. Nijedan obrazovani čovek tadašnjeg vremena, ma koliko bio
maštovit, ne bi mogao, a da ovu viziju kremanskog prekognostičara ne shvati bukvalno, kao da će
na čelima tih ljudi, prosto rečeno biti urezane zvezde, ili da će se sa tim zvezdama rađati, pa će
odnekuda doći u ove krajeve.
Tako je to shvatio i ovaj kremanski sveštenik, pa je otuda njegova neverica o ovoj pojavi sasvim
opravdana, jer se, na osnovu nje, pre moglo pomisliti da je tu reč o pojavi nekakvih nezemaljskih
bića, čija će čela ukrašavati zvezde."
Ni tu nije kraj “dopisivanju sebe”: u prvom izdanju "Kremanskog proročanstva" Golubovića i
Malenkovića, nema ni reči o Informbirou i raskidu sa Rusima, o prorečenoj Titovoj smrti… Ali, ima u
kasnijim!
U izdanju iz 1977. godine, u novom poglavlju "Vreme Tita i njegove smrti, upravljanje zemljom i
nevolje koje će nastati", Golubović i Malenković na 211. strani, pišu:
"Bilo se već smrklo pod Tarom, u Kremnima, kada Mitar reče svome kumu da bi mu jošte nešto
kazao. I, evo, šta reče:
- Srbija će najbolje živjeti kada se na njeno postolje popne čoek plavijeh očiju, na bijelome konju, koji
budne u Srbiju došao i doneo neku novu vjeru. Taj što se na naše prestolje popne, biće dugovječan i
krepak, te će umrijeti oko svoje stote godine. On će voljeti mnogo da lovi, te će u jednome lovu
nehotice pasti sa svoga konja bijelca i nogu izgubiti. Od toga gubitka noge će i umrijeti, a ne od
starosti svoje.
- Pošlje njega, doći će da vlada našom carevinom nekakva komisija, ali više neće biti nako kako je
bilo.
I umro je od noge, a ne od starosti svoje", konstatuju Golubović i Malenković u međunaslovu, a dalje
navode:
"Mitar, znamo, zemlju vidi kao carevinu, po pojmovima svog vremena, a vladara kao čoveka koji jaše
na belom konju.
Poznato je da se na ovim prostorima dobro živelo u vreme kada je na prestolju bio čovek plavijeh
očiju, čak i iznad svojih mogućnosti.

DONOŠENjE nove vere odnosi se, očigledno, na ostvarenje programa Komunističke partije
Jugoslavije, koja je tokom rata i posle postala steg okupljanja svih rodoljubivih i progresivnih snaga
Jugoslavije.
Poznato je, isto tako, da je Tito bio ne samo krepak, već i dugovečan, odnosno da je živeo najduže
od svih vladara u celokupnoj istoriji naroda ove zemlje.
Umro je, zaista, u dubokoj starosti i to od posledica gubitka noge, što predstavlja jednu od
najfrapantnijih Mitrovih vizija.
Mitrovo viđenje Titove smrti kao pad s konja može se shvatiti jedino kao simboličan način kazivanja
koji je bio svojstven Mitrovom viđenju kraja jednog vladara. Inače, ostaje kao činjenica da je Tito
zaista mnogo voleo da ide u lov.
Komisija koja će doći da vlada posle Tita kao vrhovne ličnosti zemlje, može se sa sigurnošću
identifikovati kao Predsedništvo SFRJ.
Da više neće biti kao što je nekad bilo, jasno pokazuju sadašnje prilike u zemlji", završavaju svoje
tumačenje “prorečenog”, ali - neke od ovih reči i rečenica, pripisanih Mitru Tarabiću, mogu se i
drugačije protumačiti, kao, na primer, teza o “donošenju nove vjere”. Autorski tandem to, bez
rezerve, tumači time da je Tito doneo program Komunističke partije. A, može i ovako: Tito je bio
katolik, zar to u ono Mitrovo vreme, kad je “prorekao”, nije bila nova vera za pravoslavnu Srbiju?!
Dalje: autori stavljaju znak jednakosti između proročke vizije komisije i Predsedništva SFRJ.
Odgovara, zaista, ali otkuda tom ubogom, nepismenom, neobrazovanom onovremenskom Mitru, pa
i Zahariju, uopšte, reč - komisija?! Da su čitali Čedomilja Mijatovića, a nisu, mogli su autori njega
prepisati reč - “odbor”, što je Mijatović napisao za ondašnju “komisiju” koja je vladala u ime
maloletnog vladara…
Ali - čemu sporiti se oko jedne reči, kada su Golubović i Malenković “pronašli” čitavo jedno novo
proročanstvo, kojeg nema ni u predratnim, a ni u njihovom prvom izdanju, o “predviđanju
Informbiroa, razlazu sa Rusima…”?

BROZA - NIGDE NEMA

SVE što su Tarabići, navodno, napisali o Titu, moglo bi se, od reči do reči, prihvatiti onako kako
tumače Golubović i Malenković. Ali, ostaje jedna sitnica: zašto ovih proročanstava nema u štampi
između dva rata, kod Pere Todorovića, kod Čedomilja Mijatovića, kod Radovana Kazimirovića? A -
nema ni u prvom izdanju "Kremanskog proročanstva" Golubovića i Malenkovića?!?
Nema - jer su autori tek naknadno “pronašli” “originalni rukopis” prote Zaharija uz čije fragmentarne
faksimile objavljene u svojoj knjizi, podsetimo, nikada nisu priložili dokumenta koja potvrđuju
navodna hemijska i grafološka ispitivanja na koja se pozivaju.

(Nastaviće se)
Sloba umesto Broza
Kada devedesetih više nije imao ko da brani maršala Tita, valjalo ga je proterati iz
proročanstva i pozvati Miloševića, rezon je priređivača. Da li je novi vođa zazirao od
prorečenog "pada s konja", pa je odbio i da uzjaše(?)

IAKO su gotovo svake godine štampali novo izdanje proročanstva, autore su sustizali i prestizali
događaji u uzburkanoj Srbiji devedesetih godina. Čitaoce više nije toliko interesovala prošlost, nego
budućnost.
Šta kažu Tarabići?
Nekih se “balasta” valjalo osloboditi, pa i - samog Tita. Za početak - da mu se “očita bukvica” zbog
razlaza sa Rusima, kojima “nije bio zahvalan što su ga doveli na vlast”. Golubović i Malenković tvrde
da su sledeće reči izgovorili prota Zaharije Zaharić i Mitar Tarabić, ali - ni rečju ne objašnjavaju -
zašto ništa od toga nema u prvim izdanjima njihove knjige:
"Mitar je tog istog dugog dana, najdužeg dana u njihovim viđenjima, pričao mnogo o prilikama u
našoj carevini, posle Drugog svetskog rata.
Evo, doslovno, kako je to prota te noći zapisao:
`Mitar mi je svašta kazivao, te je rekao da će čoek plavijeh očiju, a sa zvijezdom na čelu, prekinuti
ljubav sa našom pravoslavnom braćom Rusima. On neće njima biti zahvalan ni za to što sijedi na
našem prestolju, na koji su ga oni ustoličili i popeli. Nastaće velikačka omraza između naske i Rusa.
Pašće krv u nama samima. No, te će se rane lako preboljeti i mi ćemo se jopet sa Rusima izmiriti, ali
nikad iskreno, nego onako, na riječi i govoru, da nas drugi ne bi razumjeli, kako jedni druge
pritvorujemo i lažemo.`”
Autorski tandem je ovo proročanstvo ovako protumačio:
“Mitar je, zapisao je prota, svašta kazivao. Neka naša današnja viđenja i ocene događaja iz 1948.
godine i posle nje ne slažu se sa ocenama Mitrovim, ali namera autora knjige i nije da po svaku
cenu utvrđuje poklapanje kazatog, sa stvarnim zbivanjima, već da ta kazivanja prenesemo,
autentično, kako su izrečena i zapisana, ostavljajući nauci i istoriji da kažu poslednju reč jednoga,
nekoga dana.
Međutim, sama faktografija je nesumnjiva, čin prekida dobrih odnosa između Jugoslavije i
Sovjetskog Saveza 1948. godine, kao i kasnije dugo i postepeno poboljšanje odnosa.”
A, ŠTA je sa onim proročanstvom iz knjige Radovana Kazimirovića, prema kojem će Rusija biti
najmoćnija sila na svetu i svako će se o njeno prijateljstvo otimati?
Te vizije nema kod Golubovića i Malenkovića. Jednostavno, kao i mnoge druge, izbrisali su je iz dela
koje im je bilo osnov za pisanje njihove knjige o kremanskom proročanstvu.
Pisanje i brisanje im se, uostalom, pokazalo kao najtačniji način proricanja, pa i onda kada su neka
od njihovih proročanstava postala prevaziđena i nisu odgovarala stvarnom stanju. To se događalo s
društvenim promenama u Srbiji, zaista brzim, u gotovo dve decenije njihovog rada na kremanskom
proročanstvu. Ali, novim izdanjima knjige istog naslova, i oni su bili jednako brzi, pa, kad su se našli
u sopstvenom đorsokaku sa proročanstvima koja se tiču Tita, u vreme kad je postao krajnje
neomiljen i nepopularan, a njegovi sledbenici bezopasni, počeli su, lagano, da “revidiraju”, poput
nesrećnika koji su prinuđavani da to čine upravo u vreme tog Informbiroa.
Međutim, nisu samo Golubović i Malenković “zaslužni” za “konačni obračun sa Titom”. Oni su ga
“uveli” u proročanstvo, a kada se, vremenom, već “podrazumevalo” da su ga tamo Tarabići videli, i
drugi su se autori počeli “obračunavati” sa Titom. Dragan Pjević, autor knjige “Kremansko
proročanstvo - izvor novih inspiracija” (Kremna, 2005), potkrepljujući svoju tezu “da su vladari koji
zapostave Kremna osuđeni na propast”, piše:
"Komunistički diktator Josip Broz, kao i Nemanjići, pravi kuću za odmor u Kremnima. On umire
prirodnom smrću. Kremna materijalno zapostavlja, ali zato se gasi `crveno carstvo`. I Tito se, istina,
interesuje za poruke iz Kremana. Čuvao je i on dosta zapisa u svojoj arhivi.
Dr Stojan Adašević kaže da se Tito opirao seči noge u Ljubljani, jer mu je to predviđalo kremansko
proročanstvo. U Kremnima se za Tita, sve vreme njegove vladavine, tajno šaputao nadimak Čedo
Ćopo, a da mnogi nisu znali šta to znači. Kao dete sam slušao razgovor pokojnog oca Milenka i
čuvenog Milana Milekića iz Zaovina, kada ga pominju kao Čedo Ćopo", piše Pjević, pozivajući se na
“nestalu knjigu o kremanskom proročanstvu”, štampanu pre Kazimirovićeve.
I UGLEDNI beogradski lekar ginekolog dr Stojan Adašević, tvrdi da zna za “prvo izdanje izvornog
kremanskog proročanstva”. Tu knjigu je imao njegov deda Stojan, tvrdi Adašević za “Novosti”.
- Pamtim, kao da gledam: noću, u kuću moga dede i polubrata u Kremnima, banuše naoružani ljudi
u smeđim kožnim mantilima, sa džakovima u koje pokupiše svako parče hartije iz obe kuće. Dedina
lula, razbijena u tom nasilnom pretresu, urezala mi se u s(a)vest. Oteše nam obe knjige izvornog
kremanskog proročanstva.
- Doušnici, konfidenti, Ozni su dojavili da Adaševići generacijama čuvaju autentične zapise Tarabića,
za kojima je Ozna, impresionirana davnim nagoveštajem pojave fenomena Josipa Broza Tita, dotle
bezuspešno tragala. Kremanski nagoveštaj i suština titoizma su za kasnija izdanja “Kremanskog
proročanstva” iskasapljena, premodifikovana - pamti Adašević, jednako kao i sadržaj oduzetih knjiga
-
"Kad dođe veliki srbožder, koji će imati zvezdu na čelu, mnogo zla učiniće srpskom narodu, više zla
nego svi Turci i svi Nemci, a umreće jer će nogu da mu odseku”, piše, po Adaševiću, u prvom
izdanju “Kremanskog proročanstva”.
- Najeminentniji lekari potvrdiće vam, koliko se baš Tito zato opirao amputaciji noge u Ljubljani 1980.
godine. - govori Adašević i pojašnjava:
- U posleratnim izdanjima kremanskog proročanstva, Tito je “nagovešten” kao “spasilac”. A Tarabići
su reč “crkne” upotrebili samo za njega i nikog više. Za sva bića, od čoveka do pčele, govorili su “da
umru”. Sve što sledi, citati su izvornih Kremanaca, nikad do sad objavljeni….
Golubović i Malenković nisu se, ipak, tako surovo “rastali” sa Titom. Pod pritiskom kritike u štampi, a
verovatno i “dežurnih čitača” iz raznih štabova i službi, u svom 11. izdanju oni, naprasno, objavljuju
stav da “čovek plavijeh očiju na belom konju” - ne mora biti Tito, a ko će biti - “pokazaće
budućnost”…
Ali, iako dr Adašević zna za kremansko proročanstvo po kojem, “posle Tita zemljom vlada odbor, pa
na vlast dolazi novi vođa koji će povesti Srbe" (“…kako će ih voditi, razvideće oni sami…”), iako i
Golubović i Malenković spremno “sedlaju belca” za novog srpskog vođu, Slobodan Milošević - nije
uzjahao!
Možda zbog “prorečenog” da će “pasti s konja, povrediti nogu i od toga umreti”?
Nesigurno je to… Uostalom - Tito nije pao s konja! A, ako je tako prorečeno - neko mora pasti! Zar
da padne Slobodan Milošević?!
Zato je on više verovao proročanstvu deda-Miloja.

Dr Stojan Adašević - o proročanstvima iz “zaplenjene knjige”

SLOBA
“KADA crkne veliki srbožder, vladaće zemljom savet, onda će se javiti čovek koji će povesti Srbe,
kako će ih voditi, razvideće oni sami. Prvo će braća - nebraća, što srpski s greškama govore, napasti
srpsku vojsku, i njihovi lovci i šumari pobediće nju, njene prangije i gvozdene kočine.”

KNIN
“IZA toga će braća - nebraća, što srpski bez greške govore, napasti nas i za jedan dan osvojiti varoš
koja neće biti Knić nego njoj imenom nalik. Iza toga proći će puno vremena, biće čuda po Kosovu
Polju, a onda oni što pujdaše braću - nebraću što srpski bez greške govore, napašće s leđa našu
braću - nebraću."
DUBROVNIK

“IZA toga će more jednim delom biti talijansko, jednim delom srpsko. Možda da, možda ne i tursko, i
jedne varoši koja svoju slobodu izgubi od Francuza. Ta varoš će dobiti slobodu kao što je nakada u
stara vremena imala. Granice te varoši pomeraće se na sever i na jug. U njoj živeće ljudi u velikom
rahatluku, biće mnogodetni. Mnogo ljudi dolaziće iz drugih država da žive tamo i da uživaju u
njihovoj lepoti i obilju svega, a diviće se njihovoj pameti. Kad budu postali ono što su bili, vodiće ih u
tome čovek mnogo ružan, ali dobar i pošten. On će biti prvi kralj. Samo, kada bude neki praznik ili
krunisanje, neka se taj čovek čuva, jer će ga ujesti zmija, te zato morao bi pored sebe uvek da ima
hekima (lekara). Taj čovek možda će da preživi, možda će da umre. Ako umre, neće moći da
pomogne svom narodu koliko bi inače pomogao. Sa svima državama i narodima i verama koje tamo
žive, on će znati biti prijatelj i uneće sreću.”

PARIZ

PO Adaševićevim saznanjima, celovito i izvorno "Kremansko proročanstvo", objavljeno 1903. u

malom, gotovo ezoterijskom tiražu, još postoji - u Parizu. A u Srbiji? - ne zna se.

ETO SLOBODANA!

ZA “Kremansko proročanstvo” Golubovića i Malenkovića, Dragan Pjević u svojoj knjizi kaže:

“Evidentno je da su tu knjigu cenzurisale komunističke vlasti. Ne spominje se ništa što bi narušilo
njihov mit, a vrlo skriveno je predočeno čitaocu da je komunističko carstvo beskonačno.
To umanjuje njenu vrednost, s obzirom na to da se protivnici proročanstva drže podatka da su
proroci rekli kako će petokraka i komunisti vladati doveka, jer se u presečenoj jabuci vidi petokraka.
Tačno je da se vidi petokraka, ali se vidi i koštica, sa početnim i krajnjim slovom prvog predsednika
posle pada komunizma - Koštunice.”
Ali, šta ćemo sa činjenicom da se u jabuci ne nalazi “koštica”, nego “semenka”?! Po Pjevićevom
“čitanju prvog i zadnjeg slova” - eto u jabuci i Slobodana!

(Nastaviće se)
Tipuje i deda Miloje

Da li se Milošević odrekao “usluga” proročanstva Tarabića, ili su ga Tarabići “prevideli”

među vladarima i - ugledali Koštunicu? Odgovor je lišen svake mistike: mastilo kojim je
dopisano proročanstvo, koristili su Dušan Kovačević i Branislav Lečić.

MILOŠEVIĆA na srpskom tronu, izuzev u “izgubljenom kremanskom proročanstvu” čiji je sadržaj

“poznat” dr Stojanu Adaševiću, Tarabići nisu “videli” u svojim vizijama, ni po Kazimiroviću, ni po
Goluboviću i Malenkoviću.
Ali, nakon što su, dakle, “preskočili” jednog vladara, videli su sledećeg: Koštunicu! Ni njegovog
imena, pak, nema u proročanstvima koja su priređivali već pomenuti autori. I Koštuničino ime se
nalazi u onom “izgubljenom i zabranjenom” izdanju Kremanskog proročanstva. I još uvek bi bilo
tamo - da pisac Dušan Kovačević i glumac Branislav Lečić nisu javno priznali da su sve izmislili i
pripisali - Tarabićima!
Dodatna zloupotreba i kompromitacija Kremanskog proročanstva nije se mogla izbeći, a dotadašnja,
uzrokovana raznim uočenim dopisivanjima sa svih strana, izgleda da je odvratila “propagandno-
psihološke štabove” oko Miloševića da se posluže Tarabića proročanstvom.
Dakle - ono što su Tarabići “izvrdavali” da kažu ili su govorili nedovoljno razgovetno, pa je u
njihovom proročanstvu bilo teško prepoznati Slobodana Miloševića, jedan “novi prorok”, deda Miloje,
rekao je bez uvijanja:
- Nemoj da narod pogrešno s’vati al’ jedini koj’ vredi od ovi što su na vlas’ i od ovi što ’oće da otmu
vlas’ je Milošević. On je jedini u stanju da se nosi sa đavola. On nikako ne sme da padne. Ako ga
smene, sa Srbiju je gotovo… - prorekao je deda Miloje, dok je Milošević još bio na vlasti.
Da li je, danas, sa Srbijom zaista “gotovo”, jer Milošević nije na vlasti?
Ako su se obistinila sledeća “proročanstva” deda Miloja, onda je i “sa Srbiju gotovo”:
- Jeljcinu se ne piše dobro. On će se sukobiti sa Gorbačovom i moraće da ode. Po svoj prilici biće
ubijen… Za Klintona je rekao: - On će da izumre 19. maja 1996. godine. Tolika mu sveća!
O Amerikancima i Kosovu je predvideo: - Ovo što se buška dole je samo varka. Prvo će da naciljaju
Vojvodinu…
IAKO su se, verovatno, kao opozicionari i “misleći ljudi” i sami zgražavali nad ovakvim “tipovanjima”
deda Miloja u državnim medijima, Dušan Kovačević i Branislav Lečić su se odlučili da čine - isto što i
deda Miloje...
I - učinili su to, uoči septembarskih izbora 2000, tokom kampanje DOS-a. I njihovo se “proročanstvo”
veoma dobro “primilo”, ali oni su, na kraju, za razliku od svih ostalih dopisivača, javno priznali šta su
uradili.
Uoči izbora 2000, ulice i poštanski sandučići glasača bili su preplavljeni lecima u kojima se navodi
da će “Srbija trista čuda pretrpeti, ali će zatim doći čovek iz naroda koji u svom prezimenu nosi ime
sela odakle je”. Pomalo potcenjujući i visprenost birača, autori su na poleđini letka, “za svaki slučaj”
odštampali: “Koštunica je iz Koštunića”.
Da li je čitav izborni štab DOS-a stao iza ovakvog postupka, nije poznato, ali, u svakom slučaju,
“rođeno je još jedno proročanstvo” i - pripisano Tarabićima.
I dugo se, gotovo dve godine, nije znalo za prevaru, a narod se “ushićivao” svojim prorocima:
- Pogodiše Tarabići!
Stvarni poznavaoci kremanskog proročanstva i profesionalni sumnjičavci vrteli su glavom, a onda je
na “slobodnim forumima” Interneta krenula žučna rasprava: jesu li Tarabići “videli” Koštunicu, ili je
Koštunica u Tarabićima video svoju šansu?
Tako je na “Sajberbulevaru” (Sloboda Interneta, otvoreni forum), 15. novembra 2001. osvanuo jedan
optužujući prilog za dopisivanje kremanskog proročanstva:
“Najžešće sa kremanskim proročanstvom je to što se tokom Koštuničine kampanje za predsednika
SRJ volšebno pojavio deo proročanstva koje kaže da će srpskom rodu biti bolje kad vođa postane
čovek kome u imenu stoji ime mesta rođenja (Koštunica je rođen u selu Koštunići). Narod se primio,
a autor te bezočne laži (Svetislav Basara) je sad ambasador na Kipru...”
Basara je zaista bio u izbornom štabu DOS-a, i zaista je postao ambasador na Kipru, i pisac je, ali -
zaista nije dopisao proročanstvo...
TRAGAJUĆI za stvarnim dopisivačem proročanstva, beogradsko “Vreme” je u 532. broju (internet
izdanje), objavilo tekst pod naslovom “Magovi i vragovi”. Autor Zoran Majdin za sagovornika je
pronašao i samog autora proročanstva, koji je zamolio da se njegov identitet ne otkriva:
“Neko maliciozan bi primetio da je u predrevolucionarnoj kampanji, nasuprot rodoljubivim
zamiloševićevskim proročanstvima a la deda Miloje, (hrabrio?) Jedan Tarabić sa javljanjem da će na
izborima pobediti onaj koji u imenu/prezimenu nosi naziv sela iz koga potiče,” piše Majdin. - “Iako je
Kremansko proročanstvo oblik autentičnog srpskog specijalnog rata, patentirano u međudinastičkim
borbama u devetnaestom veku i dopisivano po potrebi, sudeći po saveznim izborima ispade tačno.
- Nemoj, molim te, to pominjati! - zavapio je pred novinarom autor ovog dopisivanja Kremanskog
proročanstva. - Hteli smo samo da pospešimo kampanju, za opšte dobro.
- Originalno, nema šta. Znajući kakvo je dejstvo proročanstva na napaćeni narod, jedan nadahnuti
govornik je na ko zna kom predizbornom mitingu, autentičnosti radi, čak naveo i stranicu na kojoj to
piše - komentariše Majdin i zaključuje: - To je dokaz da ga Srbi, koliko god da u to proročanstvo
veruju, nisu nikad pročitali. Kao ni Sveto pismo...”
Za to dopisivanje kremanskog proročanstva znalo je, nesumnjivo, bar najuže rukovodstvo DOS-a, a
ko je šta o tome mislio, možda se da zaključiti iz izjave Miroljuba Labusa, kandidata grupe građana
na predsedničkim izborima u Srbiji, posle pobede DOS-a. M. Jevtović, novinar beogradskog
“Danasa”, ovako je izveštavao sa Labusove konferencije za novinare:
"- Oni žele mir, svasni su da je nacionalni interes Srbije prijem u Evropsku uniju i ne veruju
demagozima. Oni koji ne veruju u budućnost Srbije ne treba da glasaju za mene. - precizirao je
Labus, i, dodajući da on nikada nije dopisivao kremansko proročanstvo, ocenio da će se građani u
nedelju ipak izjasniti za bolje sutra…”
Labus nije pobedio, ali se ta činjenica ne može nazvati “posledicom nedopisivanja, odnosno
(ne)proricanja”. Možda Kovačević i Lečić misle drugačije?
Njihovu tajnu je, napokon, u vidu javnog priznanja, razotkrio “Blic njuz”:
“- Branislav Lečić i ja smo seli - kaže Kovačević - i napisali smo ceo jedan deo. Radi se o stranama
posle četrdeset šeste navodnog "prvog izdanja” koje je uništeno i nigde ne postoji nijedan primerak.
Dodat je "opis Koštunice kao foto-robota" i sve je rađeno "iz ubeđenja". Knjiga je dopisana za
potrebe aktuelnog šefa države u vreme izborne kampanje upravo na srpskim Delfima - u Kremnima i
okolini…”
Pisanje “Blica” komentariše i “Republika”, u 279. broju. Nakon navođenja već citiranog teksta,
“Republika” komentariše:
"…Proročanstva se tumače vekovima i niko ih nikada dopisivao nije, ali kod nas su proroci i
proročice partijski kadar. Tako je postupao i knez Miloš, a i S. Milošević. Zanimljivo je - i u naučnom
smislu zaista vredno - i priznanje D. Kovačevića zbog čega je to učinjeno.
- Naš narod voli - kaže on - takvo dešifrovanje totema, petlovih peruški, krivih stabala i vode koja
teče uzvodno.
To je objašnjenje zaista tačno. Narod voli tako nešto, ali se ipak knjiga verovanja ne može dopisivati
jer je to bruka neviđena. Na srpskim Delfima je učinjeno nešto što nikada činjeno nije, pa makar se
to pravdalo potrebama partije. Makar se pravdalo interesima srpskog naroda.
Ali, Pitija podno Kremana je partijski kadar i ona se priklanja partijskoj disciplini - završava
“Republika"
I - šta se dogodilo nakon javno priznatog falsifikovanja i izmišljanja proročanstva?
Ništa.
Srpska “kolektivna svest” i dalje uglavnom veruje da su tako “kazali Tarabići”. I nije tu kraj: i neki
autori knjiga i novinskih tekstova na temu Kremanskog proročanstva - ignorišu Kovačevićevo i
Lečićevo priznanje i nastavljaju po starom: Koštunicu su prorekli Tarabići i - tačka!

VOJA KOD JOVA

PARALELNO sa rasturanjem letaka o Tarabićima i Koštunici, izborni štab DOS razmišljao je i o

“završnom činu” pred glasanje: poseti Koštunice Kremnima i staroj Tarabića kući. I to je realizovano:
najstariji živi potomak Tarabića, tada osamdesetjednogodišnji Jovo, dočekao je Koštunicu rečima:
- Dobro mi došao, predsedniče!
Sva srpska, pa i “okolna” štampa - punih pet godina je u tim rečima prepoznavala i slavila moć
Kremanskog proročanstva i Tarabića, a onda su se pojavile tvrdnje da je Jovo izgovorio reči koje je
neko drugi napisao…

KO GUBI, KO DOBIJA

U SEPTEMBRU 2002. godine, uoči izbora za predsednika Republike Srpske, ali i za predsednika
Srbije - pred Jovom Tarabićem bio je novi izazov:
U posetu mu je došao Milan Jelić, kandidat za predsednika Republike Srpske i bio dočekan onom
istom, po Koštunici već čuvenom rečenicom:
- Dobro mi došao, predsedniče!
Na izborima se pokazalo da je Jelić bio po volji Jova Tarabića, ali ne i birača: izgubio je. Iste godine
u Srbiji se birao predsednik. Koštunica je bio kandidat, ali nije pre izbora išao kod Tarabića, pa je
izgubio... Možda je to stvarni razlog poraza, ali - nije dolazio ni uoči izbora za predsednika Vlade
Srbije, pa je izabran!

(Nastavice se)
Dar "grešnog" Jova

Ima li proročansku moć najstariji živi potomak Tarabića, 80-godišnji Jovo. Prorekao izbornu
pobedu Koštunice nad Miloševićem, rušenje kula bliznakinja na Menhetnu, razorne tajfune...
Na minulim predsedničkim izborima Jovo "video" pobedu Kerija.

VOJISLAV Koštunica je dva puta bio u Kremnima, pred Tarabića kućom. Prvi put - uoči
predsedničkih izbora, kada su mu Dušan Kovačević i Branislav Lečić “prorekli” da će postati
predsednik, a drugi put 2004. godine - kada je ispunio obećanje dato Jovi Tarabiću (83) da će ga
ponovo posetiti.
O čemu su, prilikom drugog susreta, razgovarali Jovo i Vojo? Kakav je odnos aktuelnog predsednika
Vlade Srbije prema kremanskom proročanstvu i - da li je znao da je “proročanstvo” koje se njega tiče
- falsifikovano?
Na drugo pitanje - teško je odgovoriti, jer se dr Vojislav Koštunica o njemu nikada nije javno izjasnio.
Jedini njegov do sada poznati stav o kremanskom proročanstvu - nalazi se u “Knjizi utisaka”,
oformljenoj upravo na dan njegove prve posete Kremnima, 12. septembra 2000.:
“U ovim teškim i sudbonosnim vremenima, tinjala je u svima nama preko potrebna nada i vera da će
naš narod, ono najbolje u njemu, pobediti.”
Ove reči - napisao je dr Vojislav Koštunica, a - o čemu je razgovarao sa Jovom Tarabićem, prilikom
druge posete? U odgovoru na ovo pitanje - Jovo priča:
- Sedim na banku, pred kućom, pušim cigaru, kad - odozgo, preko ograde, čujem nekog, pita: "Jovo,
jesi li to ti?" - Jesam - velim, i pogledam gore: predsednik Koštunica! Reče onima oko njega - hajde,
da svratimo malo... I svratiše! Nisam znao da će doći, da jesam, obuk`o bi nešto drugo, a ne ovo što
svakog dana nosim - zbivalo se u Kremnima, krajem jula 2004.
U KOŠULjI zavrnutih rukava, sa šajkačom na glavi i u “maskirnim” pantalonama, sa “gumenjacima”
na nogama, starina Jovo Tarabić - u osmdeset drugoj, dočekao da mu pred kuću dođe predsednik
Vlade Srbije Vojislav Koštunica.
- Dobro mi doš`o, predsedniče!
Ovako je “otpočeo” susret najstarijeg živog Tarabića iz čuvene loze proroka i srpskog premijera.
- Znao sam da će doći, a - nisam znao da će doći!... - zagonetno će Jovo. - Obeć`o je, pre četiri
godine, kada sam mu ovde, pred mojom kućom, rekao da će mi u sledeću posetu doći kao
predsednik. Pobedio Miloševića, postao predsednik i, eto, došao! Nije zaboravio!
- Evo, sedeo ovde, za istom ovim stolom, pod šljivom, pio ovu istu rakiju. - priča Jovo za “Novosti”. -
O čemu smo pričali?! E, to je naše! Ne morate, vi novinari, baš sve da saznate! Jedna vam se rekne,
vi pet nadovežete! - korio Jovo ljutito, a uz osmeh...
U šljivovom hladu, sve pijuckajući “ljutu” od te iste šljive, starina Jovo i premijer Vojo “pretresali”
svetske prilike: - Nije predsednik popio celu rakiju, ostavio na dnu čašice malo “berićeta” - smijulji se
Jovo, pa ozbiljnim glasom nastavlja: - Pući će Amerika ko god i Jugoslavija! To sam rekao premijeru.
I ovo: Svaka je sila zakratko! Sila Boga ne moli, ali ni Bog silu ne voli... Zaigraće mečka i pred
njinom kućom!
- Ponovo ti, tata, Amerika, pa Amerika! - uključuje se u razgovor Jovova ćerka Nada, Bajinobaštanka
po prebivalištu. - Celo leto viče: “Viđećete šta će biti sa Amerikom”! - kaže, obraćajući se novinarima,
a onda, okrećući se ka Jovu: - Šta si se, više, navrz`o na Amerikance?!
- Viđećete... - smiren je Jovo.
ONDA, ozbiljnim glasom i gotovo poverljivim tonom, Nada nastavlja priču za novinare: - Bože,
oprosti, ovako je bilo i pre dve godine! Navalio Jovo na Ameriku, pa mi i dosadio, sve ponavljajući
jedno te isto. Pitam ga ja: Šta će to biti sa Amerikom, da nećeš ti da je napadneš?! "Neću, veli, ali -
viđećete..." To bilo, kao danas, a sutradan, kuku mene, srušiše teroristi nebodere u Njujorku!...
- Odoše "sestre"! - prokomentarisa Jovo ćerkinu priču, aludirajući na krah kula bliznakinja, a potom
će novinarima: - Nemojte to objavljivati, doći će oni iz Cije da me saslušavaju ili da traže da za njih
radim!...
- Ako ih interesuje, na predsedničkim izborima u Americi pobediće Keri! To sam i Koštunici rekao.
Kako znam?! Pa, ker je vazda od mačke jači bio!... - smeje se Jovo.
Ali, i dalje, škrt na rečima. Sedi, puši (tada mu je bilo punih 69 godina!) i radije sluša, nego što priča.
Na pitanje: Šta ga je još premijer pitao?, kaže:
- Ništa me nije pit`o. Ni za penziju, kolika mi je... Ni to ga nije briga - dodaje šeretski, uz širok osmeh.
Onda, posle duže pauze, ozbiljnog lica, reče: - Pit`o me je `oće li biti bolje. `Oće, rekao sam, ali
samo ako mi bidnemo bolji, biće nam bolje. Ništa mi na to nije odgovorio.
- Ma, slušajte svi vi - nastavi Jovo pred novinarima i rodbinom. - Svi mi kukamo, a svega imamo!
Ničim se ne mučimo. Dođi negde na godet (veselje) - svega ima, i za muziku, brate! Pamtim kad se
na veselja kao prilog nosila hrana, ko šta ima, kakvi pokloni, kakve pare!
Ponovo starina zaćuti. Nije rad da novinari baš sve saznaju o čemu je pričao sa premijerom.
- Bio je, prvo, pred starom Tarabića kućom, Miloševom i Mitrovom, tamo gde sam se ja rodio - ipak
je Jovo predusretljiv domaćin. - Obećao mi je da će se do te kuće napraviti put (i asvaltiran je,
nedavno). U onaj dom proroka pored puta, onaj sa kosmičkom kuglom, nije svraćao. Jes` me pitao:
"Šta je to gore?", a ja mu rekao da to sa Tarabićima ništa nema. Veli: "Rešićemo to za mesec i po
dana, sklonićemo kuglu". I - rekao još, doći će za mesec i po dana kod mene! `Oće, znam! Možda
ne baš kad je rek`o, ima on obaveza puno, ali - doći će!...
- A, za Ameriku, viđećete!...
OVAKO je, krajem leta 2004. godine, govorio Jovo Tarabić. Bilo je to uoči izbora za predsednika
SAD. Jovo je prednost dao predsedničkom kandidatu Keriju, ali - pobedio je Džordž Buš. Nije
“pogodio”. Nije bio u pravu ni za izbor predsednika Republike Srpske, ali - najavio je terorističke
udare na Njujork, pa posle toga je, ponovo, prošle godine, najavljivao: "Viđećete zla u Americi, ni oni
neće znati šta ih je snašlo…", a snašli ih, ove jeseni, silni i razorni tajfuni. Šta će ih još snaći?
- Raspašće se Amerika, ko god i Jugoslavija! - uporan je Jovo. - Sve će one državice njene biti
samostalne… Zaigraće mečka i pred njihovom kućom. `Oće!
Pre nekoliko dana, kada smo ga ponovo posetili, Jovo pričao o Kosovu: - Ako bidne naše sloge,
Kosovo je naše, a ako ne bidne...
Ima li starina Jovo proročkih moći? …
A - rušenje kula bliznakinja u Njujorku?!
Pa, i rečenica iz 2004. godine: - A, za Ameriku, viđećete!...
“Gledamo” li je, zaista, ove godine, u razornim uraganima i poplavama sa ogromnim žrtvama i
štetom?!
Reklo bi se - Jovo prorok, a reklo bi se i - nije prorok... Osim u “viđenju” američkog predsednika, nije
dobro “video” ni predsednika Republike Srpske, uoči izbora, kada mu je u goste došao jedan od
kandidata.

MNOGO ŽENA

PODSETIMO na još jedan razgovor sa njim, u njegovoj kući, 2003. godine. Na pomenuto pitanje,
Jovo Tarabić je, bez okolišanja, rekao:
- Ne znam da je još neko od naših, osim Miloša i Mitra, bio vidovit. Ja nisam i nijedan mi se od njih
dvojice nije ni u snu javljao... Nikada ništa nije bilo “kazato”, a znam i zašto je tako! - otkriva Jovo za
“Novosti”. - Nisam ih dostojan jer sam grešan! Psovao sam mnogo, a malo i pogrešio oko žena,
preljuba, eto... Nisam dostojan, što kažu, da mi se jave. Nisam ni ukrao, slagao ili, ne daj bože, ubio,
ali... Moj stariji brat Miloš, imao je tog dara, kako mi je majka pričala. Bio je vrhunski konobar, sedam
jezika govorio, samo državnike, ambasadore i uglednike služio, ali - razboleo se umno i u Niškoj
Toponici umro sa 38 godina.

(Nastaviće se)
Magična mistika Kremana
Srpske krunisane i nekrunisane glave - padale sa vlasti jer nisu verovale u mistiku Kremana,
tvrdi Dragan Pjević, samoproklamovani "objedinitelj" kremanskih proroka. Zašto je Vuk
Drašković pobedio na izborima u Kremnima, a izgubio u Republici (?).

GOTOVO pune dve godine od predizborne posete dr Vojislava Koštunice Kremnima i Jovi Tarabiću,
smatralo se da su njegovi preci, slavni proroci, “rekli to što su rekli”.
Ali, i nakon javnog priznanja Dušana Kovačevića i Branislava Lečića da su dopisali deo
“proročanstva” u kojem je Koštunica “viđen” kao predsednik, mnogi novinari i kasniji priređivači
kremanskog proročanstva, to priznanje su, jednostavno, prenebregli i ignorisali.
A - tako je i danas, punih pet godina nakon tog događaja. Najnovija “potvrda” tog “proročanstva”
nalazi se u knjizi Dragana Pjevića (“Kremansko proročanstvo - izvor novih inspiracija”), gde autor
iznosi “brojne dokaze” da je tako “moralo biti”, a među ključnim je, kako tvrdi, “sudbinska veza
Kremana i srpskih vladara”. Pjević se u svojoj knjizi, čak, stavlja u funkciju “proroka svih kremanskih
proroka”, i piše:
- Mimo poruka koje su kroz vekove govorili razni proroci rođeni na teritoriji Kremana, ono što ja
govorim znatiželjnicima su uobličene poruke svih njih i svi obični ljudi mogu reći da se graniče sa
maštom, odnosno da su fenomen neprihvatljiv običnom umu, ali ipak realan i osetljiv. - piše Pjević:
- Reći da su Kremna sudbonosno vezana za državu kojoj pripadaju, da se nikad nije desilo da je
neko napravio jaku i stabilnu državu, a ostavio Kremna siromašna, za obične ljude je neprihvatljivo.
Mnogi će, možda, reći da ja pričam gluposti, da izmišljam, a većina članova sadašnjih političkih
struktura, kojima i ja pripadam, tvrde da ja tim pričama “navraćam vodu na svoju livadu”. A, kako ja
to objašnjavam? - pita se Pjević i odgovara:
- Da li su zapisane poruke Tarabića da će se vratiti Karađorđevići u zemlju, da će se u Šarganu
obnoviti pruga uzanog koloseka, da će nestati novac i pojaviti se nešto kao “riblja krljušt”, pre 25-30
godina za mnoge bile nestvarne?
- Pa jesu, moramo priznati. Sami Karađorđevići nisu verovali da će se ikad vratiti u domovinu. Oni
nisu verovali, a Kremna su verovala i slala poruke čitavu drugu polovinu 19. veka: da će 1903.
godine biti što je bilo, da će sve vreme u prvoj polovini 20. veka oni vladati, i da će se, kako su
Kremna govorila, u drugoj polovini 20. veka ponovo vratiti.
UMESTO da je knez Pavle, kada je poginuo kralj Aleksandar, 1934. odmah uzeo za ruku kralja
Petra II, došao u Kremna i pitao - “Šta da činimo?”, trebalo je da prođe skoro 60 godina pa da neko
od Karađorđevića dođe u Kremna. Potomci monarhije moraju što pre obnoviti nekada dobre odnose
sa Kremnima na obostrano zadovoljstvo, a time za dobrobit države i naroda.
Kralj Aleksandar Obrenović iz mržnje prema Kremnima namerno 1893. godine diže česmu na
Zlatiboru, i ta godina se računa kao godina početka turizma na Zlatiboru, gde se 2003. slavilo 110
godina turizma, iako je znao da su do tada nekoliko vekova Kremna bila glavno turističko mesto
Srbije.
I šta je od toga dobio: deset godina kasnije izgubio je i kraljevstvo i glavu...
I oni prave istu grešku kao i serdar Mićić. Umesto da su došli u Kremna i pitali šta da rade, oni terali
inat Kremnima.
Kralj Petar I Oslobodilac je za sada jedini verovao u Kremna i sa njima sarađivao. Prota Zaharije
Zaharić je dolazio na dvor bez najave i uvek donosio kralju vode sa poznatog Rakovog vrela, vrela
koje razbistruje ljudski um. Kralj Petar I je naterao Kralja Aleksandra da 1920. godine poseti Kremna,
ali šta to vredi kada je kralj Aleksandar površno verovao u mistiku Kremana, pa 1934. godine u
proleće zaboravlja na Kremna i čini posetu Zlatiboru. Rezultat toga je sledeći: dešava se tragedija u
Marselju.
KOMUNISTIČKI diktator Josip Broz, kao i Nemanjići, pravi kuću za odmor u Kremnima. On umire
prirodnom smrću. Kremna materijalno zapostavlja, ali zato se gasi “crveno carstvo”.
Na prvim višestranačkim izborima 1990. godine tadašnji opozicioni kandidat za predsednika države
Vuk Drašković ubedljivo je dobio izbore u Kremnima.
Vuk Drašković je u kampanji pred te izbore bio u Kremnima, i samo rekao sledeće: “Dragi Kremanci,
valjda vi znate šta će biti, i vi treba da savetujete mene šta da radim, a ne da ja govorim vama”. Sve
je to Vuk Drašković dobro rekao, ali nije tako postupao. On nije u svom štabu imao za savetnika
nekog oštroumnog Kremanca da bi znao šta treba raditi, već se okrenuo nekim drugim ljudima. I bilo
je što je i viđeno.
Za vreme neuspešnih predsedničkih izbora 2003. godine niko od kandidata za predsednika države
nije dolazio u Kremna, - podseća Pjević - i kao što se zna predsednik nije izabran.
U kampanji pred održane junske predsedničke izbore Kremna je jedino posetio 15. maja 2004.
godine izabrani predsednik Tadić.
Sve analize ukazuju da je Tadiću rejting počeo naglo da raste posle tog 15. maja, a zna se sa
kakvim je rejtingom startovao u kampanji.
Bilo je govora, i želja, da Kremna tada posete Nikolić i Maršićanin, ali se nešto nije dalo, jer “tako je
kazano" - piše Pjević.
Po njemu, u najkraćem - u Srbiji se na vlast može doći “samo ako pretendenti za vladaoca za
savetnika uzmu nekog od medijalnih Kremanaca”. A, gde je tu proročanstvo? Gde je “mistika
Kremana” u tako ogoljenim porukama? Šta zaključiti nakon čitanja sledećeg citata, drugog u
Pjevićevoj knjizi na temu “proricanja dolaska Koštunice na vlast”?
U POGLAVLjU “Iz knjige utisaka o poseti Kremnima”,
na 91. strani, pojašnjavajući kako je nastala “Knjiga utisaka”, Pjević piše:
- Znajući dobro mistiku Kremana, i neke bitne i nedokučive poruke iz njih, a u želji da moja politička
grupacija pobedi, kao kandidat DOS-a za odbornika SO, pred septembarske izbore 2000. godine
pismeno sam pozvao dr Vojislava Koštunicu, kandidata DOS-a za predsednika Jugoslavije, da
poseti Kremna pre odlučujućih izbora 24. septembra 2000. U pismu sam mu pojasnio mističan
odnos Kremana, države i državotvornih osoba. U pismenom pozivu između ostalog piše:
“…Verovatno se ovo pismo ne piše slučajno sada i slučajno Vama. Možda je ovo i Božija volja,
iskazana na ova dva lista papira, da Vam se sugeriše šta Vam je činiti” - poručuje Pjević kandidadtu
za predsednika države…
Zaista, gde su tu - “mistika i proročanstvo”?
Možda su u sledećim Pjevićevim rečima, nekoj vrsti intimnog priznanja: - “… a u želji da moja
politička grupacija pobedi, kao kandidat DOS-a za odbornika SO, pred septembarske izbore 2000.
godine pismeno sam pozvao dr Vojislava Koštunicu…”
Možda bi to i zaista bila “Božija volja”, samo da nije onog: “…u želji da moja politička grupacija
pobedi…”
Kako god bilo, predsednički kandidat Vojislav Koštunica posetio je Kremna 12. septembra 2000.
godine, što Pjević u svojoj knjizi ovako komentariše:
- Nedokazivo je da dr Koštunica ne bi 2000. godine postao predsednik Jugoslavije da nije posetio
Kremna. Ali, sve analize upućuju da je to tako - tvrdi Pjević.
Vojislavu Koštunici rečeno je, dakle, da će po proročanstvu postati predsednik.
A, da li je tada izabrani predsednik SRJ, a potom predsednik Vlade Srbije, znao da to nisu prorekli
Tarabići, nego Lečić i Kovačević?
Verovatno.
Zato je, valjda, onako obazrivo sročenu misao zapisao u knjizi utisaka: ni reč o prorocima,
proročanstvu, proricanju, već: ”teška vremena”, “nada”, “narod”, “vera”, “pobeda”…
Ali, za Dragana Pjevića - po citiranom - nikakvog dopisivanja nije bilo, Lečić i Kovačević su
verovatno “lažno priznali”. Po Pjeviću - proročanstvo za Koštunicu postoji.
SAVETNICI

- ZAJEDNIČKA osobina svih “medijalno nadarenih” Kremanaca je da se oni sami nude vladarima da
im budu savetnici. Zašto? Zato što je u njima ogromna ljubav prema narodu i državi, i želja da krizu
prebrode što pre, a vladari uglavnom to drugačije tumače - piše Dragan Pjević u svojoj knjizi, i
pojašnjava: - Kao što se zna, jedan Kremanac nudio se knezu Lazaru i savetovao ga da propusti
Turke na Evropu, da sa njima ne ratuje. Drugi Kremanac savetovao je kneza Miloša Obrenovića
kako da vodi politiku prema Turcima. I dok je knez slušao tog Kremanca bilo je sve kako treba - piše
Pjević o “medijalnim” Kremancima, u koje ubraja sebe.

KAMEN ZA PREDSEDNIKA

- SVIMA je poznato da sam samoinicijativno, kao kandidat DOS-a za odbornika SO Užice, pozvao
2000. godine kandidata DOS-a za predsednika države dr Vojislava Koštunicu da poseti Kremna, što
se i dogodilo 12. septembra 2000. godine - piše Pjević u svojoj knjizi. - Dr Vojislav Koštunica je tada
dobio tajanstveni kamen iz Kremana i rečeno mu je da će po proročanstvu postati predsednik.
Većina medija objavila je tada upozorenje iz Kremana predsedniku Koštunici koje glasi: “Svi vladari
koji su vodili računa o Kremnima, dugo su vladali!” Ta poruka o odnosu Kremana i vladara u državi
kojoj Kremna pripadaju, trebalo je da bude putokaz vladarima šta je činiti. Ta poruka je živa istina i
upozorenje svima onima koji žele da vode ovu državu. Naravno, ko u to veruje - veruje, ko ne veruje
neka eksperimentiše i sa sobom i sa narodom.

(Nastaviće se)
Kremanski kamen - enigma
Koliko i kome pomaže kremanski kamen, čiju "moć" ni Tarabići nisu mogli da spoznaju?
Ruše li Kremanci interkontinentalne rakete svojim kremenom ili je reč o jeftinom marketingu.
Otkud “Isusovo lice” pred Tarabića kućom.

KO je zaista “prorekao” da će Koštunica pobediti Miloševića na izborima, Jovo Tarabić na jednoj

strani, Dušan Kovačić i Branislav Lečić na drugoj, ili Dragan Pjević na trećoj - teško je utvrditi, jer -
sve tri strane od svojih izjava ne odstupaju.
Ali - ne treba zanemariti ni uticaj “čudesnog kremanskog kamena”! Osim proročanstva, Koštunica je
u Kremnima dobio i kamen čijom su se snagom i moći bavile i učene glave, akademici, doktori
nauka...
Taj su kamen, pisali su novinari, naučnici, istraživači, “američki špijuni švercovali u diplomatskom
prtljagu i otkriveni su na graničnom prelazu u Sežani”, “švajcarski naučnici tajno su ga ispitivali u
svojim laboratorijama”, “stari Egipćani su od njega napravili Keopsovu piramidu”, “oslobađa ljude
zavisnosti od droge”, “u vreme NATO bombardovanja dezorijentisao je interkontinentalne rakete”,
“zbog njegovog zračenja, Kremna je nemoguće snimiti iz aviona ili satelita”...
Ko je i kada doveo u vezu kremansko proročanstvo i kremanski kamen? Učinio je to dr Radovan
Kazimirović u svojoj knjizi o kremanskom proročanstvu, ali - nijednom rečju nije pominjao njegovu
“čudesnu moć”. O tom Mitrovom proročanstvu, zavedenom pod rednim brojem 15, na 514. strani
knjige, Kazimirović, pod naslovom “Fabrike i rudokopi”, piše:
"Kad naša zemlja bude velika država (`carevina`), tada će se u njoj otvoriti grdne fabrike. Doći će
strani ljudi, koji će kopati i nositi kamenje sa ovih naših brda i šuma! Kad mi je ovo pokojni prota
Zarije pričao, tada u Užičkom okrugu nije bilo ni pomena o kakvim rudama. Danas se, pak, u
Vrutcima vadi beo kamen za porculan; u Biosci magnezit, a takođe u Kremnima i u Šljivovici, koji se
izvozi čak u Englesku. U Semegnjevu se vadi hrom; u Dobrom Dolu - kreda; a u Negbinama i u
Rožanstvu - mangan. Isto tako je i Ivanjica preplavljena antimonom: može se reći da na celom
Zlatiboru ima ruda, koje Englezi i Francuzi već uveliko izvoze", završava Kazimirović.
“Kopanje i odnošenje kremanskog kamenja”, iz Mitrovog proročanstva, dr Kazimirović je “prepoznao”
u tada otkrivenim zalihama raznih ruda i - tim saznanjem je, očigledno, bio zadovoljan.
GDE su, kasniji tumači kremanskog proročanstva, crpeli saznanja o “kremanskom čudesnom
kamenu”?
U Kazimirovićevoj, niti bilo kojoj knjizi, osim u onima koje su sami pisali, sigurno nisu.
Ta činjenica, naravno, nimalo ne umanjuje ugled pojedinih autora i naučnih radnika koji su došli do
sasvim novih “otkrića”, takvih - da ih ni Tarabići nisu mogli ni naslutiti, kamo li - proreći!
Ali, ako nisu znali Tarabići - ima ko je, u novije vreme, znao za “čudesnu moć” kremanskog kamena.
Pisani trag današnju priču vraća u 1982. godinu, u knjigu Dragoljuba Golubovića i Dejana
Malenkovića, “Kremansko proročanstvo, šta je bilo, šta nas čeka”.
Oni su idejni tvorci mita o čudotvornom kremanskom kamenu, a taj mit je, jednako kao i Tarabića
proročanstvo, valjalo “produbiti”. Kako?
Komercijalizacija kremanskog kamena je novijeg datuma, a tvrdnju da ga je “nemoguće snimiti iz
aviona i satelita”, u štampi je prva plasirala novinarka Vesna Mališić, u beogradskoj “Dugi”, broj 215,
od 22. maja 1982. godine. U reportaži o Kremnima i Tarabićima, pod naslovom “Tako mi je kazato”,
novinarka je citirala užičkog lekara Todora Misailovića, rodom Kremanca:
- Sigurno ko ne poznaje ovo tle ne može da shvati fenomen Tarabića. Nisu oni jedini vidoviti i
neobični ljudi. To je možda genetski predodređeno, uslovljeno načinom života, klimom, zdravom i
lekovitom vodom, biljem, jednom izuzetno čudnom prirodom. Ovde vode leče, ovde kamenje zrači, a
oči dalje vide... Kremanski kamen pravi smetnje bilo kakvom snimanju iz vazduha. Avioni registruju
prelazak preko ovog kraja, kao fenomen koji ne mogu da objasne, jer njihove kamere ne mogu ništa
da snime od odbleska koji “zrači” kamen sa ove zemlje - piše Mališićeva u “Dugi”.

OSTAO je, dakle, i deo novinskog teksta iz “Duge” o - kamenju, ali - “dorađen”:
...Kremanski kamen sprečava bilo kakvo snimanje iz vazduha. Satelitske kamere ne mogu ništa da
registruju od odbleska koji zrači kamen sa ove zemlje, i to je fenomen koji ne može da se objasni...
A, onda, Golubović i Malenković saopštavaju neverovatno otkriće, kojeg u knjizi iz 1982, nema:
- Jednom su na carini u Sežani carinici greškom otvorili kofer nekih diplomatskih kola i u njemu
zaprepašćeni, ugledali komade nekog modroplavog kamena. Na upitni pogled carinika vozač je
odmah odgovorio, da ne bi bilo incidenta, da je sa ovih brda poneo u NASA u SAD, tamo gde se
vrše svemirska istraživanja, da pokušaju da odgonetnu tajnu kamena koji je nemoguće snimiti…
Ni tu nije kraj “rašomonijadi” s kremanskim kamenom. Što su započeli Todor Misailović, Vesna
Mališić, Golubović i Malenković, nastavio je Dragan Pjević, koji u svojoj knjizi “Kremansko
proročanstvo - izvor novih inspiracija”, piše:
"Poznato je, takođe, da se Kremna otežano snimaju iz satelita i aviona, a prvi takav snimak
Kremana posle pojave satelita, dobio je nekadašnji predsednik države Josip Broz Tito, kada je
sedamdesetih godina bio u poseti Sjedinjenim Američkim Državama. Od tada je nastala ta priča da
se Kremna ne mogu da snime iz satelita i aviona. Istina je još da je osamdesetih godina otkrivena
jedna grupa stranih agenata koja je krijumčarila kamen iz Kremana, kako bi ga ispitali i ustanovili šta
je to u tim Kremnima što ometa letove interkontinentalnih raketa..."
Kao što ni Golubović i Malenković ne navode izvore podataka o jedinstvenom fenomenu - da se
Kremna ne mogu snimiti iz vazduha - tako i Dragan Pjević, osim što se prilično maglovito poziva na
Tita, ne nudi konkretnije dokaze. Isto važi i za “zaplenu kremanskog kamenja na granici u Sežani”,
kao i za “otkrivanje grupe stranih agenata - krijumčara kremanskog kamena”. Pjević u svojoj knjizi,
ponovo bez navođenja izvora, tvrdi da kremanski kamen tajno ispituju u švajcarskim laboratorijama i
“krijumčare” za potrebe svetskih moćnika…
OVAKO “ozbiljna situacija” sa kremanskim kamenom, bila je dovoljno “jak signal” da se u
istraživanje upusti i “Zona sumraka”. U tekstu - “Istorija puna simbola”, u broju od 3. septembra
2002. godine, novinar Dejan Stanković za sagovornika je imao - Dragana Pjevića:
"Neverovatno je i to da se ovaj planinski zaselak ne može snimiti nikakvom, pa čak ni najmodernijom
kompjuterskom opremom, ni sa zemlje ni iz vazduha, ni iz kosmosa", piše Stanković, pozivajući se
na svog sagovornika. "Dragan Pjević, predsednik mesne kancelarije Kremna, koji je inače
diplomirani inženjer, tvrdi da je nauka nemoćna da objasni taj fenomen. Posebno je zanimljiva priča
o čudotvornom i tajanstvenom kremanskom kamenu, toliko moćnom da ljudi u postojbinu proroka
dolaze i radi isceljenja. Dragan Pjević o tome ponosno kaže:
- Ovde je, kod nas u Kremnima, sve mistično i tajanstveno. U tom tajanstvenom kamenu, koji ne
može da se snimi ni iz svemira, sa satelita, postoje stope Bogočoveka, koje narod zove `stope
Svetog Save`. Javna je tajna da narod taj kamen nosi kući za sreću. I ne samo to. Za tajanstveni
kremanski kamen, koji ne može da se snimi iz aviona, naučnici kažu da je nastao jako davno, nekim
posebnim kosmičkim fenomenom, što je pravo kosmičko čudo. U tom kamenu je neka neobjašnjivo
velika snaga. Bio je izložen, kažu, sudaranjima munja i čitava kosmička eksplozija slomila se na
njemu.
Naglašavam da se od tog kamena nikako ne može napraviti lek, nema načina. Bilo da je samleven,
bilo da se u prahu jede, nije to to. Najbolje bi bilo ostaviti ga na miru, jer on tamo gde se nalazi čini
čitav kraj lekovitim. On je namenjen Kremnima i ne treba ga dirati. Postoje mnoge interesantne priče
vezane za kamen. Recimo, znam da je jednom prilikom deo tog kamena zaplenjen u Sežani, na
graničnom prelazu prema Italiji. Svi carinici su se čudili zašto ga Amerikanci krišom nose u Ameriku.
Saznali smo da je od tog kamena nekada davno napravljena Keopsova piramida u Kairu, ali
nemamo drugih rezultata ispitivanja kamena koji su Amerikanci odneli u svoju zemlju..."
Osim što nam prenosi upozorenje da se od tog kamena nikako ne može napraviti lek, nema načina,
bilo da je samleven, bilo da se u prahu jede, nije to to…, “Zona sumraka” je sa svojim čitaocima
podelila i jedno veliko otkriće:
Redakcija ovog lista je prva došla do zaista ekskluzivne informacije: “... Saznali smo da je od tog
kamena nekada davno napravljena Keopsova piramida u Kairu...”
DOPISALI I SEBE

DRAGOLjUB Golubović i Dejan Malenković su u svom prvom izdanju knjige “Kremansko

proročanstvo”, 1982. godine, u celosti preneli tekst iz “Duge”, počev od dvestote strane svoje knjige,
kao jedini prilog u poglavlju naslovljenom - “Sto godina kasnije”, navodeći podatke o autoru teksta,
kao i gde je i kada objavljen…
Petnaest godina kasnije, u izdanju iz 1997, na 273. strani - takođe imaju poglavlje pod naslovom
“Sto godina kasnije”. Ali, u tom poglavlju - više nema ni traga podacima o stvarnom autoru teksta
Vesni Mališić, niti o “Dugi”. Ali, sadržaj teksta Vesne Mališić nije “izbačen” u celosti: Golubović i
Malenković zadržali su izjavu dr Todora Misailovića:
"Sigurno, ko ne poznaje ovo tle - pričao nam je još dr Misailović…", pišu, dalje, ovi autori, kao da su
oni sa Misailovićem razgovarali, a ne novinarka “Duge”!

ČUDESA BEZ KRAJA

OSIM kamene kugle, prečnika jednog metra, koju je u Kremnima, u svom “domu kremanskih
proroka” izložio Dragan Pjević, u kremanskom kamenju postoji i jedno čudo prirode: u kamenu
ispred stare kuće proroka Tarabića, na dva-tri metra udaljenosti, prepoznaje se ljudski lik, “izvajan”
od kamena i mahovine. Krajem leta, zbog dužih vlakana mahovine, taj lik podsećao je na Vuka
Karadžića, a ovih poslednjih, jesenjih dana, podseća na - lice Isusovo!

(Nastaviće se)
Kamen Keopsove piramide
Da li je monumentalna piramida u dolini Nila građena kamenom iz majdana u Kremnima?
Kamena kugla koja je "iz svemira stigla u Kremna" izgorela u podmetnutom požaru. Nauka
još nema odgovora na nespornu moć kremanskog kamena.

OD kamene kremanske kugle, prečnika jednog metra, još mističnije deluju “objašnjenja i
pojašnjenja” njenog porekla. Sam Dragan Pjević, u čijem je posedu bila kugla, izrekao je i napisao
nekoliko različitih verzija o tome - kako je kugla dospela u Kremna, odnosno na Zemlju, i - kakva je
njena funkcija.
U septembru 2003. godine, u “Novostima” je o poreklu kamene kugle izjavio: - Beograđanin Vlada
Savić, imam njegove “generalije”, doveo je dva stranca da vide kuglu. Jedan Englez i jedan Indus,
kažu da tragaju za devet kugli na Zemlji, koje je poslala neka viša inteligencija. Kažu da su to čipovi
poslati u tačno određena energetska polja na Zemlji i kažu da je jedna, poput kremanske, pronađena
u Bocvani.
Da li je “Pjevićeva” kugla jedna od tih devet i šta će se dogoditi ako tragači za svemirskim čipovima
pronađu i ostale, ne zna se.
Za “Ilustrovanu politiku”, Pjević je, pak, izjavio da je za kuglu saznao od jednog turskog carinika, koji
je znao gde se ona, skrivena u Kremnima, nalazi.
Zatim je, u svom “Domu kremanskih proroka”, gde je kugla bila izložena, da se više ne bi
“nagađalo”, pored kugle istakao sledeću informaciju:
“Kosmičku kuglu je pronašla Vojska u našem kraju, krajem osamdesetih godina, u zemlji, na tri i po
metra dubine, kad su izvodili određene radove. Ona služi isključivo u turističke svrhe da potkrepi
legendu o nastanku kremanske kotline, za koju se kaže da je nastala prilikom stvaranja Zemlje kad
su u njenu utrobu pali milioni takvih kugli.
Poznato je da se kremanska kotlina teško snima iz satelita i aviona, da taj kremanski kamen ima
blagotvorno zračenje na živa bića, pogotovu na ljudski organizam, sve neobjašnjivo.
Veruje se da se zbog blagotvornog zračenja kremanskog kamena u Kremnima u kontinuitetu rađaju
vidoviti ljudi.”
O TOJ kugli, u “Knjizi utisaka” iz Doma kremanskih proroka, 6. februara 2004. godine, zapisano je i
ovo:
“Pošao sam na opštinsko takmičenje iz matematike, i jako sam bio uplašen. Kada sam dotakao
čudotvorni kamen, sav je strah prešao u njega. Uverio sam se da je ovaj kamen čudotvoran.
Rastko IV2"
Nažalost, ta čuvena “čudotvorna kamena kugla”, kao i cela brvnara - Pjevićev “Dom kremanskih
proroka”, izgoreli su u podmetnutom požaru, početkom avgusta 2005. godine. Kamena kugla koja je
“preživela” put kroz svemir, ulazak u atmosferu i pad u Kremna - nije, uprkos svojoj čudotvornoj
moći, odolela požaru. Pretvorila se u prah.
Ali - nije sve izgubljeno: čitava Kremna “popločana” su “čudotvornim kamenom”, koji, da na početku
priče o njemu sve bude jasno, “ne može da se snimi iz aviona ili satelita, kao ni čitava Kremna”.
Iako je kamena kugla izgorela, u Kremnima još uvek kamena ima dovoljno, a nekada ga je, izgleda,
bilo i više. Zašto ga je danas manje?! Odgovor, izgleda, zna - “Zona sumraka”: od kremanskog
kamena izgrađena je Keopsova piramida!
Ko zna, možda su Kremna, pre Egipćana, bila veliko kameno brdo, a onda je otvoren majdan, pa -
odnosili, tako, Egipćani, kamen po kamen i nastala kremanska dolina..
Ne bi začudilo da se u javnosti pojavi i takva teza, jer, kada se priča i piše o kremanskom
proročanstvu, osim što, već poslovično, više nikome ne pada na pamet da otkrije izvor nekog
saznanja, niko se i ne trudi, pa ni novinar Dejan Stanković i sagovornik Pjević, da svojim čitaocima,
barem, ponude kompletan odgovor na postavljeno pitanje. I čitaoce, a moguće i - naučnu javnost,
uskratili su za još jedan, nimalo nebitan podatak i odgovor: da li su Egipćani keman za Keopsovu
piramidu vadili u nekom majdanu u Kremnima, ili je kamen iz Kremana istog sastava kao kamen od
kojeg je građena Keopsova piramida?! Ostali su nedorečeni. Ne zadugo:
TRI godine nakon objavljivanja ovog teksta u “Zoni sumraka”, Pjević je, radeći na svojoj knjizi o
Kremanskom proročanstvu, izgleda, “prevideo” dragoceni podatak o Keopsovoj piramidi. Nigde je ne
pominje (kao ni nedeletvornost jedenja čudesnog kremanskog kamena - u prahu, o čemu je govorio
za “Zonu sumraka”), ali - o kremanskom kamenu iznosi zaista zanimljive opservacije:
Legenda, inače, kaže da su Kremna nastala u dalekoj prošlosti, u jednom posebnom trenutku
stvaranja Zemlje kada se desilo “kosmičko čudo”, redak fenomen pri sudaranju nebeskih tela, kada
je “oivičen” prostor na Zemlji: kotlina između planinskih venaca Tare i Zlatibora, koja je, po
tajanstvenosti kamena - kremena, nazvana Kremna.
Tajanstvena široka ravan, obasjana neobičnim svetlom, kao nekakav hram, popločana čudesnim
kamenom, već hiljadama godina traži odgovor: u čemu je tajna? U čemu je snaga i moć? Zašto su
baš ovde “stope Bogočoveka” koje narod zove “stope Svetog Save”. Zašto su ovde živeli proroci?
Da li zbog Boga ili kamena. I jedan i drugi su u ovoj kotlini već milionima godina. Oba u sebi nose
dušu i trajnost, postojanost i večnost.
Samo retki, nadareni pojednici, postaju svesni snage i skrivenog značenja ovog mudrog kamena,
koji upija i neutrališe sva štetna tehnološka zračenja, sve izume koji nisu prirodni. Pojačava biološki
život, uključujući i razvoj čovekovog potencijala. Svi oni koji teže napretku i prosperitetu, treba da
imaju ovaj kamen. Tako će lakše doći do cilja.
Da li je ovo poludragi kamen, mitski kamen ili kamen mudrosti? Da li se pomoću njega staje na “ludi
kamen”, saznaće samo oni koji iskreno žele dobro sebi i Kremnima.
I zato ne čudi podatak da taj “kremanski biser” postaje deo svetske misterije. Tajno ga ispituju u
švajcarskim laboratorijama i “krijumčare” za potrebe svetskih moćnika. Ali, on ostaje kamen
zlatiborskog kraja i zemlje Srbije, koji u sebi duboko čuva tajnu neuništivog vrela ljubavi.
Moć kremanskog kamena je evidentna, a naučnici još nemaju odgovor za to.
Ne treba taj kamen otimati kremanskom prostoru, ali ako ga dobijete od medijalno nadarene osobe,
ostvariće vam se realne želje. Zato, ako poželite sreću, dođite u Kremna. Saznaćete zašto su
Kremna blagoslovena, zbog čega su ovdašnji ljudi zdravi i čestiti, zašto su tu vode uvek bistre i
pitke, i zašto ovde ljudi dalje vide. Možda je, ipak, najbolje da kamen ostane tamo gde jeste, da se
ne bi umanjila snaga samog mesta.
TAJANSTVENI kremanski kamen i nebo iznad njega su, preko svojih proroka, trasirali puteve velikih
dinastija, državotvornih osoba ali i običnih ljudi, a uspevali su samo oni koji su pred sobom videli
dobro i verovali u moć tajanstvenog kamena.
A - šta o kremanskom kamenu kažu naučnici, na koje se Pjević poziva? Sledeće:
“U Kremnima se spustila reč Božja - piše u Pjevićevoj knjizi dr Radovan Ršumović iz Beograda. - U
njima je nastalo proročanstvo. Po čemu su Kremna dostojna da u njima Gospod boravi. I da kroz
usta Miloša i Mitra Tarabića diktira poruke srpskom narodu? Kakav je to predeo?"
Kratak “predeoni sinopsis” Kremana glasi: Kremna su levkasta depresija, odlika školjke ili kivete,
nagnute od jugozapada ka severoistoku, od oko 1.200 do 750 metara nadmorske visine. Njegovo
manje-više ravno, talasasto dno uokviruju padine bogatih, rebrastih kosa u čije dolinice najpre ulazi
tama povečerja, a na čijim kosama gasnu poslednji treptaji večernjeg sunca. Sporadični četinari,
nešto češći u višim delovima, mešaju se sa livadskim prostorima čineći koktel livadsko-četinarskih
mirisnih isparenja.
Sama, pak, Kremna leže na stubu okamenjene peridotitske lave, čiji koreni sežu do srži zemlje. Iz
tog stuba neprekidno teku vibracije terestičnih struja koje blagotvorno deluju na oronule, iznemogle i
astenične organizme, donoseći im oporavak i zdravlje. Ta “zračenja”, udružena sa estetikom
predela, njegovim šumama, livadama, nadmorskom visinom, blagotvornim vazdušnim električnim
pražnjenjima i dalekim vizurama, čine osnovu njegove rekreacije i terapeutike. Ono što Zlatiboru i
Kremnima daje visoku rekreativnu snagu nije samo nadmorska visina, kako se obično misli, već
peridotitske stene koje su u rastopljenom stanju pokuljale iz duboke Zemljine unutrašnjosti, noseći
pomenuta blagotvorna strujanja...
I - nije “nauka rekla svoju zadnju reč”. Ima još!
IZNEVERENO OBEĆANjE

U “UVOĐENjU kremanskog kamena u srpsku politiku”, Dragan Pjević je, u “Novostima” od 22.
septembra 2003.godine, rekao:
“Ovo je sve počelo 2000. godine kada je u Kremna naš zemljak Dragan Pjević, svojom promišlju i
vizionarstvom, doveo tadašnjeg kandidata za predsednika države, dr Vojislava Koštunicu, poklonivši
mu taj tajanstveni kamen iz Kremana i rekavši - da vas sreća prati i da vam se sve želje ostvare…”?!
I - pratila ga je sreća, ostvarila mu se želja da postane prvi predsednik države posle vladavine
komunista. Može misliti ko šta hoće, ali sve to bilo je - Kremnima zahvaljujući i, naravno, meni kao
organizatoru svega toga!
“Tajanstveni kamen” je, dakle, “pomogao” Koštunici da postane predsednik, a - šta mu je “odmoglo”
do ostane na toj funkciji, Pjević kaže: - Nije održao obećanje i nije došao u Kremna nakon izbora za
predsednika! Eto! Nije se materijalno odužio Kremnima, ne meni, selu!

KARAĐORĐEVIĆI ČEKAJU

U AVGUSTU 2002. godine “Zona Sumraka” pisala je o još jednom “uručenjeu čudesnog
kremanskog kamena”: - Kasnije, na ručku upriličenom povodom osveštanja novog spomenika
Milošu Tarabiću, Dragan Pjević je uručio njegovom kraljevskom visočanstvu knezu Dušanu
Karađorđeviću tajanstveni kremanski kamen i to isto onako, kao što je kamen uručio i sadašnjem
predsedniku Jugoslavije, Vojislavu Koštunici, 12. septembra 2000.godine.
Možda nije samo do kamena, ali - Karađorđevići ni do danas nisu (ponovo) zavladali Srbijom.

(Nastaviće se)
Tajni snimak Kremna
Posle dve i po decenije tvrdnji da se Kremna ne mogu snimiti iz vazduha, "Novosti" pobijaju
tu tvrdnju objavljivanjem avionskog snimka sela. Kako potomci Tarabića objašnjavaju
fenomen proročanstva.

NAUKA se nije pokazala baš “sposobnom da prati” sva “čudesa” koja se “munjevitom brzinom”
pojavljuju u Kremnima tokom minulih sto i više godina, ne samo po pitanju proročanstava, nego i u
pojašnjavanju “čudotvornosti” kremanskog kamena.
Šta su o tom kamenu i Kremnima, još, rekli učeni ljudi?
Akademik Svetomir Arsić Basara, vajar, pohodio je Kremna, u oktobru 2003. godine, a svoje utiske
izrekao pred kamerama RTS i za “Novosti”:
- Prostor Kremana doživeo sam na subjektivan, ali izuzetan način. Nijedan prostor u kojem sam
boravio, nije mi pružio priliku da doživim nebo u toj apsolutnoj raskošnosti, čak ni moj zavičaj.
Odrastao sam na Šari, na visini od 1.200 metara, ali - ni tamo mi zvezde nisu bile tako bliske kao u
Kremnima! Nigde kao tamo, nebo nije tako blizu čoveku i, na mene je taj osećaj prisustva kosmosa
uticao da verujem u sve što su proroci rekli. To je moj, subjektivni doživljaj prostora.
U urbanim sredinama, čovek je lišen beskonačnosti kao dela sebe. Verujem da su naši preci lakše
umirali - podsvesno svesni da su deo tog ogromnog prostranstva. Verujem i da su Miloš i Mitar
Tarabići bili u dosluhu sa tim, sa blizinom neba... Subjektivno to tumačim i niko se ne mora složiti, ali
verujem da je njihova sposobnost iz toga proistekla. Za nauku - to je neobjašnjivo, ali ne znači da će
tako i u budućnosti da bude - smatra Basara.
Ta i takva Kremna su “centar severne hemisfere, a time i sveta”, bez rezerve konstatuje dr Petar
Bokun u svojoj knjizi “Poreklo kremanskih proročanstava”:
Mnogi istraživači kremanskih proročanstava proučavali su geografske osobine kraja. I zaista,
Kremna se nalaze na izuzetnom položaju, tik uz središnju, četrdeset petu paralelu severne
polulopte, gde se ukršta sa devetnaestim meridijanom. Kad se pogleda globus, uočljivo je da je to
tačno središte severne hemisfere. A poznato je da su se sve važne stvari u istoriji događale na
severnoj polulopti - tvrdi dr Petar Bokun.

SA stručnijeg stanovišta, istom prilikom kada i akademik Basara, svoje impresije o Kremnima
izrekao je geograf Milorad Vasović, takođe akademik, a njegova saznanja - demantuju dr Petra
Bokuna:
- Ne zaboravljam razgovor vođen, jednom prilikom, u Tarabića kući. - podseća Vasović. - Prisutne
potomke proroka, učene i školovane ljude, pitao sam - kako objašnjavaju taj fenomen
proročanstva... U pamćenje mi se urezao odgovor jednog seljaka, osamdesetogodišnjaka, koji je
rekao: "Treba tu, malo, uzeti i uticaj Boga" - citira akademik, uz komantar: - Nije to, siguran sam,
verska zatucanost ili udubljenost, već iskrena spoznaja!
Tu vrstu “spoznaje” Vasović iskreno deli sa starinom iz Kremana, jer nije, kako kaže, među onima
koji proročanstva smatraju “gatarijama i bapskim pričama”. Ali, ne pripada ni “misticima” koji će,
olako i nenaučno, ”podgrevati” kremanski fenomen. - Ne, nije tačno da su Kremna “geografski centar
sveta”, kao što neki tvrde - kategoričan je akademik Vasović. - Tačno je da su Kremna deo šire
regije, od Cvijića opisane kao Stari Vlah, koja počiva na stenama vulkanskog porekla. One zaista
zrače, a da li između zračenja i činjenice da je čitav Stari Vlah naseljavalo isto stanovništvo sa
osobenostima koje je Cvijić takođe uočio, tek treba utvrditi. Ali, jasno je da se Kremna nalaze na
jedinom prirodnom prolazu između Pomoravlja i Podrinja. To je jedna “presedna”, osam kilometara
duga i šest široka, na 800 metara nadmorske visine. Blago zatalasana zaravan, južna, prisojna i
osunčana, između dve planine gde, danju, duva vetar sa Jadrana, a noćnik se spušta sa Tare. Uz
mnoštvo vodotokova - idealno mesto za zdrav život. Antropološki, Kremanci su, kao i ostalo,
nekadašnje stanovništvo Starog Vlaha, bili visoki, vitki, pravog i bistrog pogleda, dinarci, Ere,
nerazmetljivi ljudi... - kaže Vasović i zamera im što su tako masovno napustili kremanski kraj.

NIJEDAN od ovih učenih ljudi, Ršumović, Bokun, kao i akademici Basara i Vasović, ne pominju tezu
“da Kremna nije moguće snimiti iz aviona ili satelita”. Istina, nigde to ne kažu konkretno, decidirano.
Ali, nigde ne tvrde ni suprotno: niko od njih nije ispoljio naučnu upitanost - mogu li se Kremna snimiti
iz vazduha?!
Svojim “nečinjenjem” i “nesuprotstavljanjem” - kao da su se svrstali u red onih kojima je lakše da u
nešto veruju “na reč”, nego da to “nešto” provere. Tako se, već dvadeset pet godina, ponašaju i
novinske redakcije, sklonije da veruju svom novinaru “kome je neko rekao”, nego da pokušaju da
provere izrečeno.
A, pri takvom “stanju stvari”, onda se dođe i do ovakve teze: Kremna se ne mogu snimiti iz aviona ili
satelita - pa je ovo selo idealno za skrivanje Radovana Karadžića i Ratka Mladića!
Tim talasom “nošena”, “Ilustrovana politika”, u broju 2.438, od 8. oktobra 2005. godine, u četvrtom
nastavku reportaže o Kremnima i proročanstvu, piše:
“Kad je Bog stvarao svet, ovo selo je baš pogledao. Darivao ga lepotama na zemlji i tajnama pod
zemljom. U njemu se rađaju ljudi neobičnih sposobnosti, vidoviti, mudri i dugovečni, ali mesto koje ni
satelit ne može da snimi još čeka svetliju budućnost...
...Svaki Kremanac će vam se pohvaliti da Kremna, zbog onog što kriju u utrobi, ne mogu nikakvom
spravom da budu snimljena iz vazduha. Kada je, nedavno, u selu boravila ekipa hrvatske televizije,
novinari su lakonski zaključili da je ovo selo, površine 2.000 kvadratnih kilometara, zbog svoje
nevidljivosti sa velikih visina idealno mesto za skrivanje najpoznatijih haških optuženika Ratka
Mladića i Radovana Karadžića. Ovu priču seljani doživljavaju kao dobar vic”, piše “Ilustrovana”.
Vic ili zbilja, tek - u Hrvatskoj, gde se, kako smo videli tokom ovog feljtona, kremanskom
proročanstvu pridaje ogromna pažnja - tolika da se ono i dopisuje u “lijepoj njihovoj”, teza o
“skrivanju Karadžića i Mladića u Kremnima” - ne svrstava se u odrednicu teksta nazvanog - vicem.
“Ima tu nečeg... Šta li kažu Tarabići?...” - pitaju se i Hrvati. Nije isključeno da je i Karla del Ponte
primila “stanovite dopise” u kojima se kaže da je Karadžiću i Mladiću “zadnja pošta” - selo Kremna.
Ali, takva je “dojava” lažna, barem po jednom segmentu: Kremna se, gle čuda, posle 25 godina,
mogu da snime iz vazduha! I iz aviona, i iz satelita!
Avionski snimak Kremana, sela proroka Miloša i Mitra Tarabića, “Novosti” prve objavljuju, na
naslovnoj strani današnjeg izdanja.

SELO čuvenih proroka, za koje se punih 25 godina tvrdi da je “nevidljivo”, danas se može, putem
Interneta i “Gugla”, videti iz “svih uglova i sa svih visina”. Dakle - vidljivi je deo planete Zemlje, te ni
sa tog aspekta - nije opravdan nedavni zakup “špijunskog satelita”, ako je, na primer, bivši ministar
vojni Prvoslav Davinić, nameravao da vidi “kako se Kremna ne vide sa satelita”…
I nije to jedina veza između Kremana i satelita. Hrvati su je davno uspostavili: na hrvatskoj
nacionalnoj televiziji, putem satelita, dakako, emitovan je i prilog o moći kremanskog kamena!
Neverovatno?! Nije…
Priča nas vraća u 2000. godinu, kada je Koštunica u Kremnima dočekan rečima “Dobro došao,
predsedniče”, a ispraćen - uručivanjem “čudesnog kremanskog kamena”.
Po objavljivanju ove informacije u srpskoj, ali i “okolnoj” štampi, novinari i snimatelji HTV stigli kod -
Koštunice. On ih uputio na Jova. Na kraju - HTV emitovala polučasovnu reportažu o ovom Tarabića
potomku. - Bilo i na satelitu! - podseća Nada, ćerka Jova Tarabića. - Nedugo zatim, neki simpozijum
lekara bio na Tari, a među njima i jedan doktor iz Hrvatske. Došao kod Jova i dobio - tri kamena.
Posle, i o tome bila reportaža na HTV, a gledala je i ispričala nam, ovde u Kremnima, tadašnja
“ministarka bez portfelja” u Vladi Hrvatske. Došla, pokazala putovnicu, pokazala i vizu i sve
ispričala... Kaže: "Taj lekar, koji je bio kod Jova, zbog sina dolazio, studenta medicine, ali neizlečivog
narkomana. Pred kamerama je rekao da je jedan kamen stavio u njegovu sobu, krišom. Ono zbog
čega se, kao lekar, odlučio da o tome javno govori - jeste činjenica da je posle mesec i po dana
njegov sin zauvek ostavio drogu!"
NE VIDI NI - VIDIĆ

NISU nezanimljive ni impresije Ace Vidića, priređivača knjige “Kremansko proročanstvo - rukopis”,
koji, u “Prologu” svog izdanja, piše:
"Kremna, oličenje prirode. Šume, potoci. Opojni mirisi trave i četinara.
Sva u tajni prirode, Kremna pulsiraju životom koji zbližava zemlju i nebo, Boga sa čovekom, čoveka
sa zemljom i vodom.
Da li su ova prirodna svojstva i koliko uticala na vidovnjaštvo Miloša i sinovca mu, Mitra Tarabića? I
posebnu svetlu misiju prote Zaharija?...
Zdrava klima, bilje, lekovita voda. Oštar ozonski vazduh... Vode koje leče, kamenje koje zrači... Tvrdi
se da je zemljište Kremana bogato gvožđem, magnezitom i mnogobrojnim mineralima.
Snimanje iz vazduha ne uspeva. Flora je prepuna retkog bilja...
Oaza. Kremna kao mesto, potpuno osobeno... S mirisom borovine miris trava, nebo i zemlja u
saglasju. Priroda i civilizacija. Voda i vazduh. Bog i čovek... Isceliteljska tišina naših sudbina".

(Nastaviće se)
Kasa "pala" s neba
Kako su se, na dan osvećenja novog spomenika Milošu Tarabiću “otvorila nebesa” i na
groblje "pala" kasa. Čudo pred kojim su zanemeli prisutni na Kremanskom groblju. Posetioci
raznose kamen iz temelja Tarabića kuća.

TAČNO 148 godina posle smrti Mološa Tarabića - na groblju Veletovo u Kremnima, na njegovom
grobu podignut je i osveštan novi spomenik.
Ni taj čin nije prošao bez “čudesa”: dok su sveštenici osveštavali Milošev spomenik - crni oblaci
iznad Kremana su se “razmakli” toliko - da zraci sunca obasjaju Milošev grob! Nedugo zatim, na
prorokovom gobu - jednog je dana “osvanula” čelična kasa! Misterija?
Probijanje sunca kroz oblake - možda i nije, ali - pojava “prve srpske nadgrobne kase” - e, to je
događaj!
Užičke “Vesti”, od 3. avgusta 2002. godine, pišu ovako:
“Na mesnom groblju Veletovo u Kremnima, na kilometar od kuće Tarabića, u nedelju, 28. jula 2002.
osveštan je spomenik proroku Milošu Tarabiću.
Posle 148 godina od smrti Miloša Tarabića, rodonačelnika kremanskog proročanstva, meštani
Kremana podigli su spomenik na njegovom grobu i prigodnom svečanošću odali počast ovom
nadaleko poznatom vidovnjaku.
... Grob Miloša Tarabića, koji je predskazao svoju smrt i sudbinu mnogih naših vladara, do ovih dana
jedva da je bio obeležen. Iako se nalazi na najlepšem delu groblja, samo je, tvrde Kremanci, božija
volja udesila da to mesto ostane netaknuto, a jedna `ripa` decenijama svedoči o mestu gde je
sahranjen najpoznatiji srpski prorok. Spomenik od kremanskog kamena - od kojeg je, skloni legendi
kažu - građena Keopsova piramida - delo je ruku dvojice ovdašnjih najboljih kamenorezaca, Miluna i
Vidoja Selakovića.

SVEČANOSTI osvećenja, pored meštana, prisustvovali su potomci Tarabića i prote Zaharija

Zaharića, predsednici SO Užice i Bajina Bašta, istaknuti kulturni i javni radnici iz užičkog kraja, a
umesto očekivanog kneza Aleksandra Karađorđevića, iz Pariza je tim povodom doputovao njegov
najmlađi sin princ Dušan, unuk kneza Pavla, čime je nastavljena obostrana naklonost između prote
Zaharića i dinastije Karađorđevića, koja datira još od vremena kralja Petra.
... I zaista (tokom otkrivanja spomenika), dok su se teški i tmasti oblaci spuštali iz pravca Mokre
Gore noseći kišu, grob proroka Miloša obasjavalo je sunce. Čuda proviđenja ipak postoje, zar ne?",
pišu “Vesti”.
I “Zona sumraka”, u broju od 20. avgusta 2002. godine, o istom događaju, pod naslovom “Blagoslov
sa neba”, iz pera Dejana Stankovića, piše ovako:
"... I dok je šest sveštenika čitalo molitve za dušu upokojenog Miloša Tarabića, iz gustih crnih oblaka
počela je da rominja kiša. Svi su pomislili da će udariti pljusak i počeli su da spremaju svoje
kišobrane i kabanice ne bi li se zaštitili dok se parastos i osvećenje spomenika ne završi. Ali, baš u
trenutku kada je naš domaćin Dragan Pjević izgovorio prve rečenice svog pozdravnog govora,
dogodilo se čudo o kojem mogu svi prisutni da posvedoče. Tek što je Dragan izgovorio kako je ovo
veliki trenutak, te da će od tog trenutka sunce ogrejati Kremna, užički kraj i celu Srbiju, crni i teški
oblaci se razmakoše i snop sunčeve svetlosti pade prvo na grob proroka Miloša, zatim na novi
spomenik, a potom i na sve prisutne. Začuo se tihi šapat: `Čudo, čudo! Sve je ovo blagosloveno i od
Boga dato, čudo pravo!` Pomešana osećanja prisutnih, ozarena nenadanim sunčevim zracima,
pokoja suza i neki neopisiv osećaj u grudima… Gusti oblaci nestadoše za tili čas, a na licima ljudi se
ocrta spokojstvo. Ovako nešto se nikada nije dogodilo na kremanskom groblju Veletovo. Dragan
Pjević je sa neskrivenim oduševljenjem prokomentarisao: `Ovo je siguran znak da će od ovog
trenutka jedno novo sunce spasa ogrejati Srbiju, jer to je sunce puno ljubavi, sreće i zadovoljstva!
Svi koji ste danas ovde osetićete blagodeti sunca sa spomena proroku Milošu!`"
Na Milošev grob i spomenik je, nakon osvećenja, ostavljen I pokoji dinar, po običaju: Milošu za dušu
i sebi za spas…
Ali, nedugo zatim, Miloševu dušu, jednoga dana, pritište teška čelična kasa!
Prva “nadgrobna kasa u Srbiji”!

O TOME su “Novosti” u oktobru 2003. godine, pod naslovom “Prorokov grob - kasica prasica”, pisale
ovako:
"...`Jednoga dana, na grobu mome, biće jedna kutija gvozdena u koju će ljudi, od drage volje, dukate
ostavljati...`
Od ovakvog - lažnog proročanstva, Miloš Tarabić, prvi kremanski vidovnjak, danas bi se `u grobu
prevrtao`, da može.
A - ne može: pritisla ga betonsko-čelična kasa za novac, sa bravom i ključem, namenjena putnicima
namernicima, nevoljnicima, radoznalcima i poštovaocima, da u nju, `ruke radi, za zdravlje i sreću`,
novac polažu…
Uz krstače i spomenike, na kremanskom groblju Veletovo - zaista se `uzdiže` i `nadgrobna kasa`,
valjda prva u Srbiji. Gledajući spreda grob Miloša Tarabića - kasa se ne vidi od spomenika, a iza -
baš kasa! `Temelji` i zidovi od armiranog betona, tik uz spomen-ploču, čvrsto stegli čeličnu kutiju sa
vratancima i bravom. Pri vrhu - uzan prorez za novac i dve rupice `da se vidi dokle se napunilo`.
Odozgo, na betonu iznad kase, krst utisnut.
- Eh, da je do Miloša, ili do Boga, pod čijim je krstom prorez za novac, pa - ni po, jada! - kažu
Tarabića potomci, i sami sablaznuti skrnavljenjem prorokovog groba.
Dragan Pjević, predsednik mesne zajednice Kremna, izborom, odlučio je da oživi i unapredi selo, da
ga ucrta na turističke mape, a - kako će, nego - uz pomoć Tarabića, najvećeg kremanskog
znamenja!
Doduše, u `marketinškoj akciji` - više se oslonio na mrtve, no na žive Tarabiće. Sa potomcima
pokušavao, išlo, nekako, u početku, sa Jovom, najstarijim Tarabićem u Kremnima. Sada stiglo do -
opštinske komisije za žalbe i pritužbe: protiv Pjevića i njegovog dela - žalilo se pedesetak Tarabića.

`ZLOUPOTREBIO je naše prezime i pretke`, navodi se u pritužbi koju su potpisali Đorđe, Pavle,
Mitar, Momčilo Tarabić. `Zna se ko su i šta bili naši preci, šta su prorekli i neka tako ostane! Podigao
je Pjević i kolibu, pored puta za Taru, na 300 metara od kuće proroka, nazvavši je `Tarabića
domom`… Postavio je kasu na Milošev grob! Pa, ima li tome kraja!?`
Zasada - nema. `Čudesa` se u Kremnima množe vrtoglavom brzinom. Najpre je, uoči izbora
dvehiljadite, promovisano `čudotvorno kremansko kamenje`. Prvi kamen dobio Koštunica, uz
`viđenje` da će postati predsednik. To mu rekao Jovo Tarabić, obavezujući ga da, kad postane
predsednik, ponovo dođe u Kremna. Kremanci se, posle, šalili da im je kamenje iz livade `krčio`
jedan predsednik, lično. A, sada se priča - `nije došao, pa zato više i nije predsednik`…
- Odneo vrag šalu! - ozbiljna je Anđelija Tarabić iz Pančeva, snaja koju smo pronašli pored prave
Tarabića kuće. - Pisale novine o kamenu i Koštunici, ljudi nagrnuli, pa, ko god dođe, izvali kamen iz
kuće i ponese! Ne damo više, sve će da odnesu!..."
Pjević je bio nezadovoljan ovakvim pisanjem “Novosti”, pa je insistirao da se u ovom listu, nekoliko
dana kasnije, objavi sledeće:
- Buduće generacije, kada shvate šta sam im uradio, proglasiće me za trećeg čoveka Kremana,
odmah iz prote Zaharića i proroka Tarabića! - ovim rečima Dragan Pjević, predsednik mesne
zajednice Kremna, "objedinitelj svih kremanskih proroka i čudesa", odgovara na pritužbe i peticije
"zlobnih pojedinaca" koji tvrde da je njegovo "delo" za istragu, a ne za pohvalu.
- Istorijski je poznato da svaka velika ideja prvo nailazi na osude, klevete i uvrede - kaže Pjević. -
Tvorac takvih ideja uvek je pojedinac, a ne masa… Mase samo talasaju, osuđuju ili hvale, a po
nekom pravilu - sve prave ideje uvek osuđuju! Umesto da Tarabići budu zahvalni što je napravljen
"Dom proroka", što se u njemu drže tribine o kremanskom proročanstvu, što im je, prosto rečeno,
napravljena "fabrika više kuće", oni su - zlobni i zavisni!
Šta je predmet “njihove zlobe” i šta to vidi Dragan Pjević - a ne vide Tarabića potomci?
SPOMENIK ČEKAO OBNOVITELjA

U SVOJOJ knjizi “Kremansko proročanstvo - izvor novih inspiracija”, Dragan Pjević na strani šestoj,
ovako opisuje “čudesni događaj” sa groblja Veletovo:
"…Kada sam posle promena u našem društvu 2000. godine, u kojima sam učestvovao svim srcem,
postao odbornik Skupštine opštine Užice ispred vladajuće koalicije, i predsednik mesne zajednice
Kremna, prvo sam organizovao podizanje nadgrobnog spomenika proroku Milošu Tarabiću (1809-
1954), i to punih 148 godina posle njegove smrti.
Ni dan-danas mi nije jasno zašto to niko pre mene nije hteo da uradi, i da li je to “slučajno” čekalo
mene da baš ja podignem spomenik.
Kada su se nakon tmurnog prepodneva, u vreme osvećenja spomenika razmakli crni oblaci, i svo
vreme tokom osvećenja spomenika grejalo sunce, bilo mi je jasno da radim pravu stvar koju će,
kako to obično biva, tek neke kasnije generacije ispravno shvatiti i priznavati. Zato i pišem ovu
knjigu, i stavljam na uvid čitaocima sve što sam saznao o Kremnima i njegovom proročanstvu…"

(Nastaviće se)
Prorok samo Miloš
Šta je list "Budućnost", daleke 1915, pisao o Milošu Tarabiću i njegovom sinovcu Mitru. Miloš
prorok i po, a Mitar viceprorok. Gde su u svojim predskazanjima Tarabići omanuli.

TARABIĆA potomci i “objedinitelj svih kremanskih proroka” Dragan Pjević odavno ne koračaju istim
stazama. Mimoišli su se u svemu, ponajviše u “prorokovanju”: Tarabići tvrde da Pjević
zloupotrebljava ime i ugled njihovih predaka, a Pjević to negira tvrdnjom da je obnovio u Kremnima
zaboravljeno.
To što je Pjević radio u Kremnima - nije bilo ni po volji Crkve koja se, jedino u njegovom slučaju,
“distancirala” od “proricanja i čudesa, od kamene kugle i kase na Miloševom grobu”.
- Njima, u osnovi, smetam ja, jer su se tek sada setili svojih predaka i videli da će ta ideja kroz
turizam doneti i prihode - izričit je Pjević. - Letos je u Kremnima svakog dana bilo od 200 do 600
posetilaca, znači - oko 20.000 ljudi. Zamislite kad, dogodine, u Kremnima bude sto hiljada ljudi, neke
naredne dvesta i jednog dana milion... Da li će se tada neko setiti i reći: “Ovo je sve počelo 2000.
godine kada je u Kremna naš zemljak Dragan Pjević, svojom promišlju i vizionarstvom, doveo
tadašnjeg kandidata za predsednika države dr Vojislava Koštunicu, poklonivši mu taj tajanstveni
kamen iz Kremana i rekavši - da vas sreća prati i da vam se sve želje ostvare?!” I - pratila ga je
sreća, ostvarila mu se želja da postane prvi predsednik države posle vladavine komunista. Može
misliti ko šta hoće, ali sve to bilo je - Kremnima zahvaljujući i, naravno, meni kao organizatoru svega
toga!
“Tajanstveni kamen” je, dakle, “pomogao” Koštunici da postane predsednik, a - šta mu je “odmoglo”
do ostane na toj funkciji, Pjević kaže:
- Nije održao obećanje i nije došao u Kremna i nije više predsednik... A, na opasku da je, kao
predsednik mesne zajednice, ipak, Pjević postavio kasu na grob Tarabića pretka, “a ne na grob svog
dede”, on kaže:

- Šta su njegovi potomci uradili 148 godina posle upokojenja Miloša Tarabića?! Mesna zajednica je
obnovila spomenik 2002, a od tada - narod je svakodnevno počeo da posećuje grob i ostavlja novac.
U mesnoj zajednici postoje priznanice za novac pokupljen sa spomenika. Zato smo odlučili da
postavimo kasu na grob, najpre limenu - koja je posla tri dana razvaljena i poharana. Onda smo
postavili čeličnu, armirano-betonsku, sa dve brave. Jedna od njih se vidi, druga - ne, jer je skrivena.
Usput, mogu da kažem da je kod postavljanja kase majstor pogrešio, jer je stavio na vrlo loše,
neprimetno mesto. Stavio je iza spomenika, da ne smeta prilikom prolaza, ali je tamo slabo ko i
primeti! Ta kasa nije nikada otključavana, jer je posle samo tri dana od postavljanja neko pokvario
obe brave. Moraćemo da je otvaramo švajs-aparatom.
SAM čin postavljanja kase na grob Pjević ne doživljava kao nešto “skaradno i nepravoslavno”:
- Video sam to na dosta mesta - kaže. - Između ostalog - i pored odra sv. Vasilija Ostroškog - stoji
čovek koji prikuplja novac koji narod prilaže. Kakva je razlika između kase na groblju u Kremnima i
tog čoveka koji to čini gore, na Ostrogu?!
Na kraju, čelična kasa je uklonjena sa Miloševog groba. Ali, Srpska pravoslavna crkva nikada nije
promenila svoju odluku: Pjevićev “Dom kremanskih proroka” - nikada nije osveštan! Neosveštan je i
- izgoreo u požaru, podmetnutom, po svemu sudeći. U Kremnima se, inače, ne pamti da je nekom
namerno zapaljena kuća ili neki drugi objekat, osim u ratovima.
A, zašto je, svojevremeno, sveštenik iz Kremana - odbio da osvešta “Dom kremanskih proroka”? Da
li se Crkva distancirala od kremanskog proročanstva ili od njegovih ovovremenskih tumačenja?
Povod distanciranju Crkve od kremanskog proročanstva - nije u njegovom negiranju, jer Crkva ni
slovom ne spori reči Miloša i Mitra Tarabića. Ali, Crkva je, istovremeno, veoma čvrsta i u stavu “da
posle Starog zaveta nije bilo proroka”, a kroz reči sveštenika Blagoja Dodića, Crkva Miloša i Mitra
Tarabića smatra “retkim bogougodnim i bogom nadahnutim ljudima kojima je svevišnji po nešto
otkrivao”.
Navedeno izjašnjavanje predstavnika Crkve o kremanskom proročanstvu - nije značajno samo po
stavu da posle biblijskih - nema drugih proroka, niti samo po tumačenju “da ima retkih bogougodnih i
Bogom nadahnutih ljudi kojima je svevišnji ponešto otkrivao”.
Od navedenog - možda je i značajnije da je Crkva, posle stogodišnjeg ćutanja, javno saopštila stav o
kremanskom proročanstvu i, indirektno, o njegovim “ovovremenim” tumačima. Iza takvog stava - bio
je i vladika žički Stefan, jer je sporna situacija oko (ne)osveštavanja “Doma kremanskih proroka” bila
i pred njim i on je podržao odluku užičkih sveštenika.
Ali, ni naveden nije odgovor na pitanje:
Zašto Srpska pravoslavna crkva ćuti o kremanskom i drugim proročanstvima? Poslednji crkveni
velikodostojnik koji je na tu temu javno govorio i pisao bio je - Nikolaj Velimirović. On je autor
predgovora u knjizi dr Radovana Kazimirovića - “Tajanstvene pojave u našem narodu - Kremansko
proročanstvo”, objavljene 1940. godine.
PRE Nikolaja Velimirovića - Crkva je ćutala o kremanskom proročanstvu, posle njega - muk se
nastavio.
Zašto se ni mitropolit Mihailo, savremenik godina nastajanja kremanskog proročanstva, o njemu nije
izjašnjavao? Kako se na odnos Crkve i kremanskog proročanstva, odnosno prote Zaharija Zaharića i
Tarabića, gledalo pre 90 godina?
O tome - dragocen trag postoji u listu “Budućnost”, od 14. septembra 1915. Komentarišući novinske
tekstove dr Radovana Kazimirovića o kremanskom proročanstvu, autor se potpisao kao “Čovek koji
se smeje”, ali je kasnije ustanovljeno da je iza tog pseudonima bio - Dušan Popović, vođa i ideolog
predratnog socijalističkog pokreta u Srbiji, što u svojoj knjizi iz 1940. potvrćuje i dr Kazimirović. U
tekstu pod naslovom “Na brzu ruku”, Popović piše:
- G. Radovan Kazimirović, doktor teologije, iako je hrišćanin, nije baš tako milosrdan prema svojim
bližnjima. Jer, on piše, mnogo piše, dugo piše, neprekidno piše. O čemu? To je sasvim sporedna
stvar (izgleda i za njega samog): glavno je da piše.
Ovih dana, on piše o čuvenom kremanskom proroku Milošu Tarabiću i njegovom sinovcu Mitru.
Ovaj drugi i nije baš pravi prorok, nego mu više dođe kao viceprorok. Ali što se tiče Miloša - e, to je
bio prorok i po. “Ni u čemu se nije prevario. Sve su se stvari dogodile onako kako je on za života
predskazao. Do sada se nisu ispunile samo ove stvari: propast Turske; 2) propast Austrije; 3)
budućnost Carigrada; 4) proglas srpske carevine; i 5) Kruševac - carska prestonica”.
Tako nas uverava g. Kazimirović. I treba samo još da se ispune tih pet sitnica, pa da onda i ja
poverujem i njemu i kremanskom proroku.
"Uostalom, sve je to lepo; nego, ovaj, hm, sa hrišćansko-crkvene tačke gledišta, kako mu izgleda
ceo ovaj proročki zanat? Zar mu to ne miriše na jeres? I dok danas ovaj naš doktor teologije ovako
reklamira kremanskog proroka, zar njegova milosrdna sabraća nisu u srednjem veku slali za te stvari
druge, kao vešce i veštice, na lomaču, ili na točak, ili na panj, ili uopšte na tako neki skrušen
hrišćanski instrumenat?
Ja se ne razumem mnogo u cerkovnim stvarima, jerbo nisam doktor teologije, kao g. Kazimirović, pa
nisam čak ni magister. Ali, čini mi se, po hrišćanskom učenju, da ne može svaka baraba biti prorok.
Vrlo je teško dobiti od Gospoda Boga koncesiju za proricanje - mnogo teže no, na primer, od g.
Pešića za rudarsko istraživanje ili od g. Voje Marinkovića za izvoz opijuma - i poslednju koncesiju za
proricanje, Bog je izdao proroku Jeremiji i Jovanu Preteči zaključno, pa i to preko volje, jer je na
primer gorepomenutog Jeremiju bio baksuz celog veka i morao je zbog svoje vidovitosti i dan i noć
plakati.
Proricati, to znači petljati se u Božije stvari: biti u neku ruku konkurent proviđenju. A, međutim, zna
se da je proviđenje isključivi vasionski monopol.
Uveren sam da će se i g. mitropolit složiti sa ovim mojim pobožnim hrišćanskim mišljenjem”, pisao je
Popović.
Mitropolit Mihailo, ali ni dr Radovan Kazimirović, teolog, kao ni Nikolaj Velimirović - nisu se “složili sa
pobožnim hrišćanskim mišljenjem” Dušana Popovića. O mogućim razlozima njihovog “neslaganja”
sa Popovićevim mišljenjem o kremanskom proročanstvu i “koncesijama na proricanje”, biće reči u
nastavku feljtona.
KAZIVANjE NIJE PRORICANjE

O ODBIJANjU Crkve da osvešta Pjevićev “Dom kremanskih proroka”, “Novosti” su, sredinom
oktobra 2003. godine, pisale u tekstu naslovljenom “Van crkve”:
"Kremanski sveštenik odbio je da osvešta čudesnu kuglu, zbog čega se Dragan Pjević žalio proti
stavroforu Blagoju Dodiću, arhijerejskom namesniku užičkom:
Pjević je, sa onim što radi, izašao iz okvira kanona Srpske pravoslavne crkve - rekao je Dodić. - O
tome sam i sa vladikom razgovarao i zaključili smo - nastavi li sa onim što je počeo, sam će se
isključiti iz redova Srpske pravoslevne crkve. Stav Crkve, prema prorocima, uopšte, je sledeći:
proroci su predviđali i propovedali samo do Hrista i samo Stari zavet zna za proroke. Posle ih, dakle,
nije bilo, a Crkva ne poznaje ni pojam “vidovnjaka”, jer je reč o ljudima koji “vide” iz ličnog interesa.
Tarabići nisu bili ni jedno, ni drugo, nego samo ono što su za sebe govorili. Oni su pripadali onim,
retkim bogougodnim i bogom nadahnutim ljudima, kojima je svevišnji ponešto otkrivao… Pa, oni
nikada sebe nisu smatrali prorocima, već su, bez izuzetka, uvek govorili `tako im je kazato`."

(Nastaviće se)
Kremna sveto mesto

Dr Radovan Ršumović selo proroka Tarabića proglašava "svetim mestom" pozivajući vernike
da umesto u Jerusalim i Hilandar na hadžiluk dolaze u Kremna. Zašto se Srpska pravoslavna
crkva ne određuje prema Kremanskom proročanstvu.

SAVREMENIK nastajanja Kremanskog proročanstva mitropolit srpski Mihailo - nije se javno

oglašavao o Kremanskom proročanstvu. Ta konstatacija - uvod je u pitanje: namerava li Srpska
pravoslavna crkva da se, danas, izjasni o Kremanskom proročanstvu, o svemu što ga prati, kao i o
nekim novim koncesijama na proricanje?
Danas - nisu više u pitanju samo proročanstva, ne samo kremanska, i nisu samo “vidovnjaci i
gatare” i nisu samo “bapske priče”… Danas se zadire i u same temelje crkve.
Danas se u Srbiji javno postavlja pitanje - da li je, uopšte, potrebno ići u Jerusalim, na Hristov grob,
ili na Svetu goru, u Hilandar, kada je “dovoljno otići u Kremna i postati - hadžija”!
Upravo tako: po dr Radovanu Ršumoviću, autoru priloga u knjizi Dragana Pjevića - “Kremansko
proročanstvo, izvor novih inspiracija”, “dovoljno je otići u Kremna, tamo provesti dan i noć, i svom
imenu dodati prefiks - hadžija”:
“…I kao što muslimani imaju svoje svetilište Ćabu u Meki, radnom mestu proroka Muhameda, tako i
Srbi imaju svoje svetilište Kremna, svoj Hilandar u Srbiji. I kao što svaki musliman smatra za dužnost
da bar jednom u životu poseti Ćabu, tako i svaki Srbin treba da vidi Kremna, da u njima boravi, i da u
njima doživi što prisniji spoj sa njihovim prirodnim i božanskim ozračjem. I kao što svaki musliman
koji poseti Meku postaje hadžija, tako i svaki Srbin koji dođe u božansku katedralu pravoslavlja ima
pravo da se nazove - hadžijom.
Kako postati hadžija, pita se dr Ršumović. Hadžija nije onaj koji dođe u Kremna, boravi u njima i ode
iz njih a da nije doživeo nikakvu promenu svoje svesti, svog načina mišljenja i ponašanja. On u svom
svetlosnom hramu božijem mora doživeti istinsko prosvetljenje, i postati čovek mišljenja i ponašanja
usklađenog sa jevanđeljskim zakonima. To prosvetljenje se sastoji iz dva dela:
Svaki poklonik Kremana mora boraviti u njima bar jedan dan, kako bi u smeni dana i noći upio sva
ozračja ovog svetog mesta. On treba da prođe putevima i stopama kremanskih proroka, da se
pokloni njihovim grobovima i da što prisnije oseti prirodu ovog mesta.
Sve nevolje, frustracije i tegobe, što ga razdiru, mora shvatiti kao neminovnosti koje mora da iživi i
kroz koje mora da prođe, jer su to neizbežna sudbinska stanja. On se mora truditi da te nevolje
isteknu - on će ući u novo svetlosno doba puno pozitivnih energija. To je doba posle Trećeg
svetskog rata, kada će naša otadžbina opet biti slobodna, veća i moćnija nego što je ikad bila. To je
doba kada ratova više neće biti, kao što kazuje `Kremansko proročanstvo`. Ovakav stav prema
sadašnjim i budućim događajima doneće svakom pokloniku Kremana mir i pouzdanje u budućnost.
Drugi vid prosvetljenja donosi korenitu izmenu svesti. Svaki poklonik Kremana i kandidat za hadžiju
mora svoj život prestrojiti u skladu sa hrišćanskim moralnim zakonom: `Voli svoga bližnjega kao što
voliš samog sebe, i ne učini drugome ono što ne želiš da drugi tebi učini.` Ovaj moralni zakon treba
da prožme celo ljudsko biće, i postane glavna vodilja u njegovom životu. Na njemu treba da se
vagaju svi ljudski postupci. Striktno ispunjavanje ovog zakona čini čoveka srećnim, otklanja sve
prepreke u njegovoj psihi i omogućava slobodan protok pozitivnih energija. Čovek postaje svestan
da postupa najhumanije, najljudskije, a svesno istrajavanje sa teškoćama i poverenje u budućnost
čini ga smirenim i srećnim. Tek kada poklonik Kremana ovlada ovim osećanjima, postaje istinski
hadžija - posvećenik i sveštenik svetlosnog božanskog hrama u Kremnima, tog Hilandara u Srbiji.
On time stiče pravo da uz svoje prezime doda prefiks hadžija.
Ali, kremanski hram se mora čuvati od skrnavljenja. Ne sme se dozvoliti da Kremna zarastu u
neplansku gustu stambenu gradnju, kao Kraljeve vode i Palisad. Ne sme se dozvoliti da sloj betona
prepokrije, zatamni i priguši, božanska strujanja neba i zemlje. Mora se ustanoviti neumoljivo pravilo
da svaka građevina - vikend kuća u Kremnima bude udaljena jedna od druge najmanje 50 metara,
kako to predviđaju međunarodni turistički normativi.
Budite zato u što većem broju poklonici kremanskog svetlosnog hrama. Budite u što većem broju
njegove hadžije. Time postajete novi ljudi, srećniji i bliži Bogu. Neka vam je sve sa srećom, buduće
hadžije!” - piše dr Ršumović.
U svom tekstu - ne samo da se Crkvi “meša u posao”, nego i urbanistima: običnim ljudima savetuje
kako da postanu hadžije, ali i kako da planski grade vikendice u Kremnima, “po međunarodnim
turističkim normativima”… Samo što im nije preporučio - preko koje turističke agencije da dođu u
Kremna!...
Uz prethodno citiranje, valja podsetiti i da je, svojevremeno, dr Radovan Ršumović bio žestok kritičar
poređenja Kremana sa Međugorjem i Gospom, u reagovanju na knjigu dr Petra Bokuna (“Poreklo
kremanskih proročanstava”, Beograd, 2002) - objavljenom u užičkim “Vestima”.
Mora se primetiti da je u svom autorskom tekstu, u Pjevićevoj knjizi, dr Ršumović otišao ne jedan,
nego “nekoliko koraka dalje”: dr Bokun se zalaže da se Kremna “ugledaju na kult pojave Gospe u
Međugorju - što je ništa spram kremanskog proročanstva”, a dr Ršumović ide dalje kad kaže - ko
dođe u Kremna stiče pravo da svom imenu doda prefiks hadžija!
Ima, dakle, današnja Crkva šta da “nauči” i od naučnika, ali - uporno ćuti…
Zašto?
Možda je odgovor na ovo pitanje negde u prvim godinama dvadesetog veka?
Šta je to, 1908. godine, na temu Crkve, sveštenika i vernika, rekao Čedomilj Mijatović i - da li bi
njegovo mišljenje i danas moglo biti aktuelno?
„Srbi naših dana smatraju Crkvu političkom ustanovom koja je na neki mističan način povezana sa
postojanjem nacije. Oni ne dozvoljavaju nikome da je napadne, niti da je dovede u pitanje. Međutim,
onda kada je ne napadaju oni je sami zapostavljaju.“, zapisao je Čedomilj Mijatović.
Zar Srbi ovih naših dana drugačije misle i čine? Odgovor na ovo pitanje nije u direktnoj vezi sa
Kremanskim proročanstvom. Ali, ono, upravo danas, poslednjih godina 20. i prvih u 21. veku,
doživljava svoj ponovni pun zamah, popularnost i uticaj. I - proporcionalno jednaku zloupotrebu! Isto
kao u prvim godinama 20. veka. A, ondašnji status Crkve, odnos države i Srba prema njoj, gotovo
da je identičan današnjem, po već citiranom zapažanju Čedomilja Mijatovića.
Ovakvo stanje je samo na izgled novija pojava među Srbima u Srbiji. Čedomilj Mijatović istoričar,
diplomata, političar, i ekonomista, drugi predsednik Srpske kraljevske akademije, zabeležio je 1908:
“... versko osećanje Srba nije ni duboko ni toplo. Crkve su, uopšte uzev, prazne osim na velike
crkvene praznike (Veliki petak, Vaskrs, Duhove), kao i na političke praznike (Cveti, dan drugog i
uspešnog ustanka protiv Turaka, rođendan kralja).” Izgleda da je i tada Crkva kao i danas bila
omiljena, ali ne kao verska, već kao nacionalna ustanova. Zato opis Čedomilja Mijatovića deluje kao
da je pisan ne 1908, već sto godina kasnije: „Srbi naših dana smatraju Crkvu političkom ustanovom
koja je na neki mističan način povezana sa postojanjem nacije. Oni ne dozvoljavaju nikome da je
napadne, niti da je dovede u pitanje. Međutim, onda kada je ne napadaju oni je sami zapostavljaju.“
Zašto Crkva, danas, dozvoljava da njeno učenje bude “napadano”, time što se vernicima “pronalazi
zamena” za sveta mesta, poput Hristovog groba i Hilandara?! Zna li Crkva nešto više o
Kremanskom proročanstvu, nešto što “nije za javnost”? Zna li za nešto što će se dogoditi, a nije
uputno za to znati?
Ćutanje o znanju ili neznanju, osnov je svakog I svakakvih nagađanja: ako Crkva ćuti, ima ko ne
ćuti:
Pre tri godine - davno preminuli Miloš Tarabić - posle višedecenijskog ćutanja - ponovo se javio.
Rekao - biće rata!
POLITIKA PRE MANTIJE

O ULOZI sveštenika u životu Srbije s početka 20. veka, u prvim godinama pune ekspanzije
Kremanskog proročanstva, pisao je 1908. Čedomilj Mijatović, jedan od vođa Napredne stranke, i
lično veoma pobožan čovek: „Verski život su unazadili sami sveštenici, zato da bi mogli da se
obuhvatnije posvete političkim zadacima i agitaciji u službi političkih stranaka. Sjajna organizacija
Radikalne stranke u Srbiji je u osnovi delo seoskih sveštenika i učitelja. U drugoj polovini 19. veka
zaista nije bilo nikoga ko je mogao da se posveti potrebama verskog života Srba, jer su se sveštenici
con amore posvetili zadatku da deluju kao politički agenti.“
Podele među sveštenstvom još više su smanjile njegov uticaj u političkim sukobima podeljenoj
pastvi. Kako navodi prota Aleksa Ilić, urednik uglednog i uticajnog Hrišćanskog vesnika:
“Pocepanost, netrpeljivost i omraza, koje je porodilo političko partizanstvo, prešli su i na sveštenstvo.
Naprednjaci i radikali nisu hteli u svoj dom da prime sveštenika liberala, i obratno, liberali popa
naprednjaka i radikala. Na taj način stvoren je čitav haos i u narodu i u crkvi.”

LAŽNI HRISTOV GROB

DA li je tako (ne)organizovanoj Crkvi promakla pojava novih proroka? Da li su za njih znali, a ćutali iz
- mnogima od sveštenika prečih političkih motiva? Kako to da niko od sveštenstva, posebno visokog,
nije ustao u odbranu Biblije i jedinih, po Bogu, proroka iz nje? Ili je Kremansko proročanstvo svojim
sadržajem “prijalo” i poprilično ugnjetenom sveštenstvu? Možda se odgovor na sva ova pitanja
nazire u jednoj činjenici: iako se u Srpskoj crkvi mnogo šta promenilo u poslednjih sto godina, jedno
nije: Crkva se javno ne odrećuje prema Kremanskom proročanstvu; niko iz visoke crkvene hijerarhije
ne reaguje čak ni na tvrdnje “da originalni rukopis proročanstva poseduje Crkva”, niti potvrdom, niti
demantovanjem. Šta su razlozi tom ćutanju, može se samo nagađati, ali ne i ćutati u nedogled, jer
upravo to ćutanje Crkve dovelo je, u novije vreme, do štampanja i objavljivanja nekih kvazi-naučnih
radova u kojima se, bez prisustva i saglasnosti Crkve, jedno mesto proglašava svetim, toliko svetim
da je - svejedno biti u njemu ili na Hristovom grobu…

(Nastaviće se)
Poruke pokojnog proroka
Predstoji odvajanje Crne Gore od Srbije, BiH se odriče Alije i prilazi Srbiji, Arapi i Šiptari ruše
zapadne zemlje iznutra, sve je to, navodno, Miloš Tarabić "rekao" dr Todoru Jovanoviću još
2002. godine.

“KOMUNICIRANjA” sa - Milošem i Mitrom Tarabićem, nakon njihove smrti - nije bilo, izuzmu li se
posredna tumačenja njihovih proročanstava. Ali - dalje i više od svih priređivača i tumača, izgleda,
postigao je profesor dr Todor Jovanović koji je - uspeo da “razgovara” sa pokojnim Milošem
Tarabićem!
O načinu na koji je vođen taj razgovor, kao i o njegovom sadržaju, opširno izveštava “Zona
sumraka”, najpre u broju od 20. avusta 2002. godine, gde u naslovu i međunaslovima objavljuje
sažete “nove poruke Miloša Tarabića”:
“BALKAN PONOVO PRED POTRESIMA, MAKEDONIJA I CRNA GORA U OPASNOSTI, SRBIJA I
BOSNA SE UJEDINjUJU!”
“Nezahvalno je pisati o futurološkim porukama koje dolaze sa onoga sveta’, pogotovo ako su one
tematski vezane za sudbinu naroda i velike svetske događaje", piše "Zona sumraka". "Još je teže
obelodaniti eventualne katastrofične situacije koje će rezultirati masovnim pogromom ljudi. Međutim,
ako takva predviđanja čujemo od najcenjenijeg imunobiologa današnjice, svetski priznatog naučnika
i stručnjaka, profesora doktora Todora Jovanovića, to ni u kom slučaju ne mogu biti puka naklapanja
u službi dnevnopolitičkih potreba. Osim toga, uvaženi profesor nam nije dao svoje viđenje
budućnosti, već je samo preneo informacije koje su do njega došle na mističan način - iz astrala,
nevidljivog paralelnog sveta u kome je, kako kažu, sve zapisano."
Javnosti su već poznati “razgovori” koje je profesor Jovanović vodio sa Nikolom Teslom, Milevom
Marić, Milutinom Milankovićem, Mihajlom Pupinom - najvećim umovima koji su potekli sa ovih
prostora. Iz tih razgovora došlo se do krajnje preciznih podataka o mnogim događajima čiji smo
savremenici i svedoci. Profesor Jovanović kaže da je astral naše JA u drugoj dimenziji. Iz te
dimenzije se duša izdvaja, odlazi u telo, inkarnira se i zatim ponovo vraća u astral. Telesni život je
put kojim duše prolaze da bi doživljavale razna iskustva. Što više telesnih života prođe jedna duša,
to je iskusnija i jača.
- Ponekad se događa da neke duše ne odu u astral, već lutaju izgubljene i nesposobne da pronađu
put - kaže Jovanović. - Zato čovek-medijum ili duhovnik mora da im pomogne da pronađu svoj
astral. Vidovitost nije ništa drugo do velika otvorenost duše prema astralu, koje ljudi često nisu
svesni ako u sebi nemaju duh, iskusnu dušu. A da astral postoji zna svaki čovek, jer šta je san drugo
nego neka vrsta astralnog putovanja? Postoje samo ljudi koji su naučili da ovladaju svojim astralnim
mogućnostima, pa mogu i po svojoj želji da aktiviraju tu sposobnost, za razliku od onih koji nisu
vidoviti. Često se, međutim, ljudi boje da govore o takvim svojim iskustvima, da ih okolina ne bi
izvrgla ruglu - kaže dr Jovanović.
Jedan od poslednjih astralnih kontakata koje je profesor Todor Jovanović imao vezan je za velikog
kremanskog proroka Miloša Tarabića, koji je fizički umro još davne 1854. godine. Zapitali smo se
zašto se kremanski prorok javlja baš sada kada Srbija, Balkan i cela planeta prolaze kroz tolika
iskušenja i izazove? A treba naglasiti i da su se ova posthumna proročanstva nadaleko čuvenog
Kremanca pojavila baš u vreme otkrivanja i osvećenja njegovog spomenika 28. jula 2002. godine, na
dan smrti njegovog ništa manje poznatog sinovca Mitra Tarabića…
- Kada bih, za razgovore koje ću vam preneti, rekao da sam ih “uživo” obavio, ne bih govorio istinu.
A i kad bih tvrdio da nisam, ništa manje ne bih bio daleko od nje - kaže Todor Jovanović, a “Zona
sumraka” nastavlja:
"Veliki prorok Miloš Tarabić je posredstvom jednog od najumnijih ljudi današnjice Todora Jovanovića
dao svoje proročanstvo za novi milenijum. A podsećamo vas da su se sva dosadašnja proročanstva
Tarabića ispunila (zaključno sa onim o dolasku Vojislava Koštunice na čelo države).
Zahvaljujući profesoru doktoru Todoru Jovanoviću, čitaoci `Zone sumraka` jedini na svetu mogu da
zavire u budućnost svoga naroda i svih naroda na našoj planeti. Ukoliko se ova proročanstva
ostvare, izreka da `mrtva usta ne govore` zauvek će biti bačena u zaborav."
Evo i sadržaja poruka koje je Miloš Tarabić saopštio doktoru Jovanoviću:
“Strahote se mnoge spremaju ovom svetu, slušaj me dobro, i ostavi prošlost, jer je budućnost
mnogo važnija. Što sam rekao, rekao sam, što je zapisano, zapisano je, što je tumačeno, tumačeno
je kako su ljudi umeli da protumače, a neke će se stvari tek tumačiti. Ono što je važno za vas je da
će gusle umuknuti kada dođe vreme cepanja dve državice, koje su, svaka za sebe, male, a zajedno
jedva da su nešto. Gusle će umuknuti, jer će Crna Gora biti jad i beda, biće jadna i kukavna, niko je
više gledati neće, a oni to još uvek ne znaju. Srbija će se podići, jer ima od čega. Crna Gora će biti
jadna i kukavna, jer sama od sebe živeti ne može. A od stranaca jadno će živeti, jer to vreme
prestaje na duge godine. Ono što se sprema svetu ne možete ni zamisliti. Biće toliko žalosti i toliko
čemera. Makedonija će propasti, da opstane neće moći. Srbiji će pripasti mali deo Makedonije, ali je
to svejedno, jer će biti i Grčka i Bugarska i Bosna. Sve će to biti jedna, na neki način, država, ali
svaka će biti sa svojim parama, svaka će svoju robu praviti. Tako će i Vojvodina biti odvojena. A nije
daleko vreme kada će se Bosna pripojiti Srbiji, i to ne samo srpski deo nego i muslimanski. Potražiće
spas u savezu sa Srbijom. To će im biti rešenje za njihove nevolje. Odreći će se i Alije i Alaha,
ukloniće se njihovi verski ratnici, i svega, cele prošlosti će se odreći i uhvatiće se za skute Srbima da
bi bili pošteđeni, kao što su nekada Hrvati prišli Srbiji, da ne bi bili na strani poražene Austrougarske.
Tako će i cela Bosna da se prisajedini. Velika će to zemlja biti…"
Ispod međunaslova “Neslaganja Koštunice i Đinđića - budalaština”, “Zona” piše:
"Profesor Todor Jovanović se posebno interesovao za sudbinu srpskog naroda, ali mu je osim toga
pokojni Miloš Tarabić otkrio i sudbinu još nekih evropskih država i naroda:
`Pitaš me za koje vreme. Neće se dugo čekati. Ne mogu da odredim vreme, ne tačno, ali što se
Srbije tiče, za pet godina sve će biti gotovo. A svet će tek tad da bukne, da gori kao da je šibica sad
pripaljena. Englezi će strašno da prođu, suviše veruju u sebe, misle da su ne znam kakva sila.
Francuska će isto loše da prođe, a i Nemačka će biti vrlo oštećena. Čak ni Švajcarska neće proći
dobro, niti će biti pošteđena. Kad Švajcarci počnu da izgone iz svoje zemlje muslimane, Šiptare,
Arape, sve narode kojima su dali utočište, doživeće pakao! Doživeće osvetu, zato što su sada puni
onih koji pale i žare po celom svetu, a kojima je pruženo utočište, a sama Švajcarske nije svesna
toga.
Albanci su vrlo promućurni, samouvereni, nimalo glupi. U toj svojoj samouverenosti, pošto su videli
kako im sve ide od ruke, hoće da se podignu i u Grčkoj. A kada se podignu u Grčkoj, nastradaće!
Neslaganje između ove dvojice najjačih koji su sada na vlasti (Koštunica i Đinđić, nap. R.A.),
smešne su priče, budalaštine. Jer sasvim je svejedno ko će biti glavni. Otkad je glavni čovek
zatočen (Milošević? - prim novinara `Zone`), sve je bezbedno. Da je on u zemlji, stalno bi bila
opasnost da će ponovo da dođe na vlast, zato su ga i predali, ne iz nekih drugih razloga.
A oko dinastije, dugo će to trajati, to neće tako brzo ići, oni su sad tu, ali više je potrebno vremena,
jer nije narod spreman toliko masovno da podrži sve to, nema dinastičkog sećanja posle toliko
godina. Ali, obnoviće se mnoge kraljevine, i Srbija i Bugarska i Rumunija… Doći će i u Crnu Goru
kralj. I zato hoće da se odvoje. Tu Milo ima neku svoju računicu.`"

JOVO NE ZNA

U NEDAVNOM razgovoru sa Jovom, najstarijim živim potomkom Tarabića, pokušali smo da

saznamo - da li se neko od njegovih predaka proroka bilo kome javljao, u snu “ili na javi”: "Koliko je
meni poznato, nije", rekao je Jovo. "Za sebe sigurno znam da ih nikada nisam ni sanjao, niti su mi
šta rekli, a nisam ih ni `privideo`. Priča se da se, jednom, Miloš javio nekom iz Kremana, ali davno je
to bilo i taj je čovek umro, pa to ne možemo proveriti… Da li se zaista javio tom Jovanoviću, koji
kaže da jeste, ja ni to ne mogu znati…"

(Nastaviće se)
Najava trećeg rata

Ako je verovati "astralnom razgovoru", Miloš Tarabić sa onog sveta predviđa sumornu
sutrašnjicu. Srbima predstoji balkanski rat sa Šiptarima, pa treći svetski rat... Srbija će,
navodno, sva ta dramatična iskušenja srećno preživeti kao Nojeva barka. Miloš Tarabić je pre
tri godine u "astralnom razgovoru" sa profesorom dr Todorom Jovanovićem najavio tri rata:
balkanski, nuklearni i - treći svetski rat; najavio je da će Srbija sve srećno preživeti i postati
jedinstvena oaza na planeti; najavio je da će u Srbiji "za pet godina nastati svekoliko
blagostanje"... Od Miloševog javljanja proteklo je tri godine. Nijednog od nabrojanih ratova
još nije bilo. Ostaju nam, dakle, dve godine u kojima će se zbiti sva tri rata...

MILOŠ Tarabić je pre tri godine u "astralnom razgovoru" sa profesorom dr Todorom Jovanovićem
najavio tri rata: balkanski, nuklearni i - treći svetski rat; najavio je da će Srbija sve srećno preživeti i
postati jedinstvena oaza na planeti; najavio je da će u Srbiji "za pet godina nastati svekoliko
blagostanje"...
Od Miloševog javljanja proteklo je tri godine. Nijednog od nabrojanih ratova još nije bilo. Ostaju nam,
dakle, dve godine u kojima će se zbiti sva tri rata... A - Srbiji će posle biti lepo...
Tako piše u drugom tekstu na ovu temu objavljenom u "Zoni sumraka" 2. septembra 2002. godine, iz
pera - Dejana Stankovića, pod naslovom "Srbija će biti kao Nojva barka":
"Miloš Tarabić je, pored ostalog, saopštio doktoru Jovanoviću da je veliki nuklearni rat neizbežan. Na
početku smo novog milenijuma, a ako je verovati kremanskom proroku, blizu je i treći svetski rat."
"... A šta će u svetu biti, nemojte me ni pitati, ne umem vam reći jer je tako strašno. Trajaće
godinama, godinama će trajati i dugo će trajati. Stradaće nevini više nego krivi. Kad se rat završi,
sve će biti razrušeno. Gađaće se najsvetija mesta na svetu, mnogi gradovi će biti sprženi i sravnjeni
sa zemljom. Eto, to vam poručujem. Neće se više putovati vazduhom, ljudi će ići brodovima. I biće
mnogo morskih hajduka. Uništavaće sve što bude na moru, svaki brod će morati da strepi."
"Profesor Jovanović kaže da mu je prorok Miloš rekao kakva je uloga Srbije u vremenima koja
dolaze. Kolone izbeglica iz celog sveta čekaće na granici, samo da se dokopaju Srbije, koja će, po
Milošu Tarabiću, biti svojevrsna Nojeva barka za ljude iz razvijenih zemalja."
"Vraćaće se u povorkama naši ljudi iz sveta. Stajaće na granici kolone Srba iz belog sveta. Doći će
sa parama i mašinama, sa svim i svačim i napuniće se ova zemlja svakog blaga. Ali, Balkan će biti
izolovan i mali.

Biće i zla koje će stići do Srbije. Biće žalosti, jer svakom će neko stradati u belom svetu. Suviše je
ljudi otišlo u beli svet, tamo mnogi imaju više rodbine i prijatelja nego ovde. Drugo, taj povratak će
biti strašan, dolaziće ljudi šokirani. Ništa neće moći. Moći će samo da pokupe šta imaju i u
povorkama dođu u Srbiju. Na granicama Srbije biće ogromni redovi, stajaće i čekaće satima. Nekad
će se i danima čekati da se pređe granica i da se uđe u Srbiju. A na granici će biti kontrola strašna,
ne zbog onih koji se vraćaju kući, nego zbog onih koji mogu da budu ubačeni. U Srbiji će biti hajki
strašnih na razbojnike."
"... A Kremna i Mokru Goru pustite na miru. Svaka će sreća i berićet tamo da vlada, biće im dobro, a
ono mesto što si odabrao za crkvu, biće posvećeno. Kada budu crkvu zidali videće nešto. Biće
znamenje u zemlju ukopano. Kad počnu temelje, videće zašto je tamo toliko sile. A ono što moji ljudi
rade tamo dobro je."
"U slučaju velikog rata, možete da odete tamo između Šargana, Tare i Zlatibora. Tamo je sve
zaštićeno, to je dobro mesto. Ima izvore, ima dobre zdrave vode... Ti ljudi koji su se tamo rodili imaju
snage, nisu umorni, nisu propali. Tamo mogu da dolaze i drugi ljudi da se okrepe i mnoge će
nenadano da privuče, jer su vibracije i protok sila kroz vas, pa sve do srca zemlje. Sve je to važno
za ljude. Sve što vam se dogodilo i što vam se događa, pa i ono što će se dogoditi, ima veze sa tim
kako se prema toj sili ponašate.
Mokra Gora je sjajno mesto za lečenje, to je jedno lečilište i oporavilište, jer je tamo i biljni svet
lekovitiji nego na drugim mestima. To podneblje čak ništa ne može da uništi, zato što su planine
razasute tako. To je mesto za spas."
Na kraju izuzetno neobičnog "astralnog razgovora" profesor Jovanović je upitao proroka Miloša šta
će biti sa Kosovom i da li će po tom pitanju biti novih nevolja u Srbiji.
"Balkanski rat će biti sa Šiptarima. Ceo Balkan protiv Albanije, koja je jad i beda. Kosovo će biti
vraćeno, napustiće ga Šiptari. Biće poraženi i daće im se da idu do Australije, Amerike ili na neku
drugu stranu. Srbija će ponovo stati na noge i biće kakva je nekad bila. Biće, možda, nekih pokušaja
da se stvari pokvare, ali će to da propadne.
Ne mogu ti što hoće da pale i ruše više da rade ono što su naumili. Sve manje će biti onih što će
hteti da se ubijaju za neke više ciljeve. Takvih je i sada toliko da mogu da se izbroje prstima. Kada i
ti poginu, sa Kosova će da odu u Albaniju svi koji su iz Albanije došli. Isprazniće se Kosovo. Njih ima
jako malo, zato nisu hteli da se popisuju, a sad se popisuju i oni koji su se doselili. Malo će ih biti, a i
to malo će da beži. Jer onoga časa kad strana vojska ode, kao i ostali zaštitnici, a uskoro će da odu,
prosto će ih ostaviti same. Onda će se srpska vojska vratiti na Kosovo."
Ovi prilozi iz "Zone sumraka" - dragocena su ilustracija projektovanja snage i moći Kremanskog
proročanstva, posebno prema onima koji u njega bezrezervno veruju.
Dragocenost druge vrste, kao dokument koji ostaje, jeste astralni razgovor prof. dr Todora
Jovanovića sa pokojnim Milošem Tarabićem. U ovom slučaju - dragocenost nije toliko u samom činu
vođenja astralnog razgovora, koliko u prenetom sadržaju razgovora.
Astralni razgovor sa pokojnim prorokom je velika novost u istoriji i tradiciji Kremanskog proročanstva,
novost kao metodologija koja je usledila nakon bezbrojnih dopisivanja i bezbrojnih "pronalaženja"
novih "starih i originalnih rukopisa".
Nakon uočavanja da su ta dopisivanja i novi "originalni rukopisi" polako ali neumitno počeli da
degradiraju kremansko proročanstvo i oslabljuju njegov uticaj, prešlo se u treću, sigurno ne i
poslednju fazu njegovog "prisilnog aktuelizovanja": "astralnog javljanja" Miloša Tarabića!
Ovako nešto, ali u daljoj prošlosti, uočio je i kao tezu plasirao i dr Petar Bokun u svojoj knjizi. On
procenjuje da je pokojni Miloš "počeo da se javlja sinovcu Mitru u snu" onog trenutka kada su
"potrošena" dotadašnja proročanstva, a ukazala se velika potreba za novim. Dr Bokun smatra da je
"javljanje" Miloša Mitru u snu - ostvarena zamisao prote Zaharija Zaharića...
Poredeći ondašnja Miloševa "javljanja" sa današnjim, koje je učinio profesoru dr Todoru Jovanoviću,
primećuje se da se Miloš pre jednog veka "javljao" mnogo "preciznije" i "tačnije" nego danas.
Danas se, nakon pročitanog u "Zoni sumraka", retko ko može oteti utisku da ono što je Miloš
navodno rekao profesoru Jovanoviću - ipak liči na dnevnopolitički pamflet. Iako novinar Dejan
Stanković, već u prvom delu prvog teksta, čitaocima skreće pažnju na suprotno i sugeriše da
rečenom i napisanom valja verovati - "...ako je to rekao najcenjeniji imunobiolog današnjice profesor
dr Todor Jovanović...", dodajući da to "... ne mogu biti naklapanja u službi dnevnopolitičkih
potreba..."
Ali, ako nije reč o "dnevnopolitičkim potrebama", reč je o "dnevnopolitičkim temama": hoće li se
"raspasti" Državna zajednica Srbije i Crne Gore ili ne, hoće li Kosovo ostati srpsko, šta će biti sa
Makedonijom, Bosnom... Na sve ove "upite", profesor dr Todor Jovanoivć "prenosi" Miloševe reči
koje "prevedene" na dnevnopolitički i propagandni jezik iz poslednje decenije prošlog milenijuma i
prvih godina ovog veka - ne samo da potvrđuju kako su "Srbi narod nebeski", nego će "biti i
ubuduće".
Čitav će se kosmos prilagoditi Srbima!
Jedino će Srbi preživeti treći svetski rat, nuklearni.
To će sve biti kada...
Izbegavaju proroci današnji da "oroče" svoja proročanstva, pogotovo na kraći rok. Dr Todoru
Jovanoviću - nekako se "omaklo" pa je 2002. rekao da će u Srbiji biti "blagostanje za pet godina...
Odnosno, Tarabić je to rekao, a dr Jovanović samo preneo...
Dakle, "blago nama", od 2007. godine, ili u godini nakon nje! Tu godinu, kao početak "srpskog
svekolikog preporoda", profesor Jovanović ne pominje, ali - lako je izračunati "kada nastaje
blagostanje u Srbiji". Profesor dr Jovanović "razgovarao" je sa Milošem 2002. godine, kada je tekst u
"Zoni sumraka" i objavljen i najavio da će "biti bolje", mnogo bolje", "za pet godina".
Valja nam izdržati još malo!....

TARABIĆ - DOPISAN!

DOPISIVANjE Kremanskog proročanstva u prošlosti - danas je uočljivo, ali - teško dokazivo zbog
protoka vremena i nedostatka činjenica. Ali - po primeru današnjeg, lako uočljivog i po faktima
uporedivog dopisivanja, može se zamisliti kako je bilo pre 50 ili sto godina... Ko je i kada dopisao
Miloševo javljanje dr Todoru Jovanoviću iz 2002?
Dragan Pjević, u svojoj knjizi "Kremansko proročanstvo, izvor novih inspiracija", objavljenoj ove
godine.
U "Zoni sumraka" doslovno se citira profesor dr Jovanović, koji prenosi Miloševu poruku:
"... A Kremna i Mokru Goru pustite na miru... ono što moji ljudi rade tamo, dobro je..."
Prorok Miloš, dakle, pominje samo Kremna i Mokru Goru, a evo - kako ga u svojoj knjizi "citira"
Pjević:
"(Str 89.) ... A Kremna, Mokru Goru i Biosku pustite na miru (rekao je Mitar profesoru - napomena
Dragana Pjevića). Svaka će sreća i berićet tamo da vlada, biće im dobro..."
Selo Bioska je, dakle, dopisano, a u razgovoru sa autorom feljtona, Pjević je to obrazložio "svojom
sentimentalnošću i vezanošću za Biosku kao očev zavičaj".
Još jedno dopisivanje:
"... Mokra Gora je sjajno mesto za lečenje, to je jedno lečilište i oporavilište, jer je tamo i biljni svet
lekovitiji nego na drugim mestima. To podneblje čak ništa ne može da uništi..."
Ovako "Zona sumraka" prenosi Miloševe reči izgovorene po dr Jovanoviću, a u Pjevićevoj knjizi
interepretirane su, na strani 90, ovako:
"... Kremna, Mokra Gora i Bioska su sjajna mesta za lečenje, to su lečilišta i oporavilišta, jer je tamo
biljni svet lekovitiji nego na drugim mestima. To podneblje ne može čak ništa da uništi..."
Pjević je, u ovom slučaju, "dodao" dva sela: Kremna i Biosku.

(Nastaviće se)
Atentat nije "viđen"
Ni "predratni Tarabići", a ni Miloš u svom "astralnom javljanju profesoru Todoroviću", nisu
videli ubistvo Zorana Đinđića i Ivana Stambolića. Ko je prorekao obnovu Šarganske osmice.

"OPŠTE srpsko blagostanje" nastaće, dakle, 2007. godine, i to će biti - neposredna provera onog što
je Miloš Tarabić "rekao" profesoru Jovanoviću.
Ali, do tada moramo "proći" čak tri rata: balkanski, nuklearni, treći svetski... Mogu li, svi oni "stati" u
samo dve preostale godine do "blagostanja"? Ko zna...
Ali, ne treba strepeti previše, jer ni u ove tri godine posle njihovog "razgovora", krajem 2005. - ništa
se nije ostvarilo od Tarabićevih proročanstava koja je poverio dr Jovanoviću.
Geopolitička karta Balkana nije pretrpela nijednu izmenu od onih koje je "video" Miloš Tarabić.
Za one koji veruju - kao što veruje profesor dr Todor Jovanović, "nije bitno, jer - što je kazato -
kazato je i tako će, pre ili kasnije, biti..."
A, kada?
Preostaje nam da - čekamo, ali - ako još nije bilo nuklearnog rata, ako "Šiptari nisu proterani sa
Kosova", ako se Bosanci nisu "odrekli Alije i Alaha" i ako se nisu "pripojili Srbiji", ima u Tarabićevom
i Jovanovićevom "razgovoru" nešto što već jeste!
Nešto se, već, veoma bitno po svaku državu, dogodilo.
Ali - nije bilo prorečeno...
Ta "jestestvenost", na žalost Jovanovića kao "Miloševog glasnogovornika", nije u ostvarenju
proročanstva, nego u njegovom neostvarenju, a na nesreću dr Zorana Đinđića, ubijenog
predsednika Vlade Srbije.
Pisanje o tom delu "Miloševog i Jovanovićevog proročanstva", novinar "Zone sumraka" Dejan
Stanković označio je međunaslovom "Neslaganje Koštunice i Đinđića - budalaština":
"... Neslaganje između ove dvojice najjačih koji su sada na vlasti, smešne su priče, budalaštine. Jer,
sasvim je svejedno ko će biti glavni..."
TAKO je, barem, prof. dr Jovanović "preneo" Miloševu poruku. Podsećanja radi - Miloš Tarabić i dr
Jovanović "razgovarali" su samo nekoliko meseci pre atentata na dr Zorana Đinđića.
Zar je moguće da jedan Miloš Tarabić ("... čija su se sva dosadašnja proročanstva ispunila,
zaključno sa onim o dolasku Koštunice na čelo države...." - prof. dr Todor Jovanović) - toliko pogreši,
toliko ne vidi?! Zar Miloš i Mitar Tarabić nisu "videli" sve, ama baš - sve tragične sudbine srpskih
vladara, a poslednju u tom nizu, Đinđićevu, nisu?!
I - ne samo Đinđićevu sudbinu da nisu videli, nego - ni tragičnu smrt Ivana Stambolića, koji je bio
predsednik Srbije. I on je, kao mnogi srpski vladari pre njega, ubijen.
Ovim se nije bavila ni "Zona sumraka".
I "Zoni" je, kao i profesoru Jovanoviću - poredeći ga sa protom Zaharijem (kojem se preko Mitra -
Miloš neuporedivo "preciznije" i "tačnije" javljao), nedostajalo korektnog odnosa prema činjenicama,
ali i one stare "visprenosti" koja je, uprkos brojnim porocima, krasila i novinara Peru Todorovića,
početkom 20. veka, jednako kao i protu Zaharija...
Todorović se, podsetimo, kada bi bivao "pritešnjen" činjenicama koje o nekom "prorečenom"
događaju govore drugačije u odnosu na ono što je prorečeno, pravdao tvrdnjama "da je znao istinu,
ono što je zaista prorečeno (ono što odgovara stvarnom događaju, nap. R. A.), ali da to nije smeo da
objavi izvorno, iz straha za sopstveni život..."
Možda je i profesor Jovanović "znao istinu" o ubistvu premijera Đinđića, ali - nije se, nakon atentata
na premijera, javno oglašavao sa takvim tvrdnjama, iako, sasvim sigurno, nije "neobavešten" o njoj.
I ovde je na delu prećutkivanje i ignorisanje činjenica, što profesoru Jovanoviću - nije prvi put: on i
dalje "stoji iza proročanstva" da će Koštunica postati predsednik, navodeći ga kao "poslednje u nizu"
Tarabića proročanstva koja su se ispunila...
A - šta sa priznanjem Lečića i Kovačevića da su taj deo "proročanstva" oni dopisali?
Da li je profesor dr Jovan Todorović i o tome "neobavešten"?
Dokle će se, uopšte, stići sa kremanskim proročanstvom i njegovim oblikovanjem prema potrebi, a
ignorisanjem svega što ne odgovara tim potrebama?
Na drugoj strani - postoje i proročanstva iz "novijeg vremena", kojih nema nigde u međuratnim
knjigama i novinskim tekstovima, a koja su se - obistinila.

Jedno od najzanimljivijih je - najava obnove pruge uskog koloseka na Mokroj gori, čuvene
Šarganske osmice, postavljanje šina do Višegrada... "serbez odmora i uživancije..."

Šarganska osmica i pruga do Višegrada ne samo da su obnovljeni, nego je, što je redak među
dokazivim primerima, to proročanstvo odštampano 12 godina pre početka prvih radova, odnosno
potpisivanja odluke o rekonstrukciji pruge, a - čitave 23 godine pre ponovnog polaganja šina do
Višegrada 2005. godine.

O TARABIĆA proročanstvu izgradnje pruge kroz Kremna piše dr Radovan Kazimirović 1940. godine.
Taj deo proročanstva integralno objavljujemo u uokvirenom tekstu "Kazimirović o pruzi", a
Golubovićevu i Malenkovićevu verziju ovog proročanstva takođe, radi lakšeg upoređivanja,
objavljujemo u drugom uokvirenom tekstu. Oni su u prvom idzanju svoje knjige o kremanskom
proročanstvu, 1982. godine, o ovom proročanstvu pisali u poglavlju pod naslovom "Pruga i put
Užice-Sarajevo"...
Takvo upoređivanje - važno je za genezu "proročanstva obnavljanja pruge", ali - neophodno je citirati
i ono što su napisali u prvoj rečenici pomenutog poglavlja, pozivaju se na Kazimirovićevo
"Kremansko sproročanstvo", da bi naglasili njegovu autentičnost:

"U svom delu `Tajanstvene pojave u našem narodu - Kremansko proročanstvo` dr Radovan
Kazimirović navodi da je još 1903. godine utvrđivana trasa pruže Užice-Sarajevo..." pišu u prvom
izdanju svoje knjige Golubović i Malenković.
Već pominjanjem "trase Užice-Sarajevo", čine "mali falsifikat", jer dr Kazimirović pominje samo trasu
od Kremana do Šargana. Potom, Golubović i Malenković doslovce citiraju ono što je Kazimirović
objavio i što je u Kazimirovićevoj knjizi poznato kao Mitrovo proročanstvo broj 18 ("O kremanskoj
željeznici").

Posle završenog citiranja Kazimirovića, Golubović i Malenković nastavljaju svoje pisanje, a da

prethodno nisu naglasili da je završen citat iz Kazimirovićeve knjige!
Tako interpretiran citat Kazimirovića, oni nastavljaju svojim rečima, tako da "staro" Kazimirovićevo
proročanstvo i njihovo, "novo", deluju kao jedna integralna celina. Posle citiranja Kazimirovića,
odnosno poslednje rečenice njegovog poglavlja ("Danas voz ide ne samo kroz Cigansko padalište,
već je tu i željeznička stanica"), oni "proriču dalje"...

Koliko - dalje?!

Do današnjih dana i - obnove Šarganske osmice!

KAZIMIROVIĆ O PRUZI
"JOŠ 1903. godine izvlačili su trasu od Kremana ka Šarganu: Andra Stanić, bivši ministar
saobraćaja, Ranisav Avramović, bivši pomoćnik ministra saobraćaja, Filip Trifunović, bivši ministtar
saobraćaja, Vasa Marković, bivši načelnik za građenje železnica i Neško Smiljanić, viši inženjer. Oni
su vrlo često svraćali starom proti Zariji u Kremna.

- Vi se kanite da povedete prugu preko one naše njive tamo? - rekao je jednog dana stari prota. A
kad su oni potvrdili da će pruga da prođe baš sredinom njive, onda im je prota ispričao, kako je ta
njiva nekad bila sporna i spor je imao da reši jedan izborni sud. "Batalite se toga posla, rekao je
tome sudu Tarabić. Neće ta njiva pripasti ni jednom ni drugom. Ona će pasti u treće ruke, ali neće
ostati ni njiva: tuda će proći vatreni put. Vatreni put će ići na Cigansko padalitše" (tako se i danas
zove kosa, gde Cigani obično svoje čere rasprostiru).
Zanimljivo je spomenuti, da su za vreme naše propasti štaviše i Austrijanci nešto promeravali pored
protine kuće i govorili da će tu voz proći, ali je prota, znajući za Mitrova proricanja uvek ukućanima
govorio: "Pored naše kuće željeznica neće proći!..."

GOLUBOVIĆ I MALENKOVIĆ

GOLUBOVIĆEV i Malenkovićev nastvak Kazimirovićevog citata, u prvom izdanju njihove knjige,

ovako glasi:

(Str. 86) "... Na pitanje prisutnih stručnjaka otkuda mu ova zamisao o železničkoj trasi, prota Zaharije
im odgovori:

- O toj pružnoj trasi govorio mi je, pre deset godina moj pokojni kum, Mitar Tarabić. On mi je to
objasnio ovim rečim:

- Vidiš, kume Zarija, ovo Cigansko padalište!

- Vidim!

- E, kroz to Cigansko padalište proći će gvozdeni put sa gvozdenim, ognjenim kolima, koja će uvek
sama zastajati na ovom mestu gde su sadevo ciganske čerge.

Ja ga na to zapitah da mi nešto pobliže reče o tom gvozdenom putu i tim gvozdenim, ognjenim
kolima, jer mi sve to izgledaše nekako nevjerojatno, te će mi Mitar i na to odgovoriti:

- Ne umem ti kume ništa bolje i pobliže reći, nego što sam ti sadevo kazao! Ali, znaj, gvozdeni put će
tuda ići i ljudi će njime putovati. Sve to nije daleko, pa ćeš i ti to, možda, doživeti. Ako ne ti, ondakar
će doživeti oni što budnu živjeli iza tebe.

Prota još dodade:

- Najpošlje - upotpuni Mitar svoje objašnjenje. - I taj gvozdeni put će biti uklonjen, a ljudi će putovati
bezblatnim, nekaldrmisanim drugom. Sve od Užica do Sarajeva pa i dalje... Po tome putu će se sijati
jedan crni kamen koji neće imati ni početka ni kraja.
Mitar će, pričao im je još prota Zaharije, zastati kao da se još nečega priseća, pa će reči:

- Proći će podosta godina, pa će se ljudi jopet sjetiti gvozdenoga puta te će ispotekare obnoviti ovaj
put. Samo njim do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i puta, već ljudi od zabave i serbez
odmorišta i uživancije.

I ove reči Mitra Tarabića potvrdiće stvarnost. Sve, izuzev ovog poslednjeg stava, koji treba da se
realizuje u danima, koji stoje pred nama...", pisali su Golubović i Malenković 1982. godine.

(Nastaviće se)
"Ćira" - starom prugom

Obnove Šarganske osmice nema kod dr Radovana Kazimirovića, a u Tarabića proročanstvu

javlja se 1982, pre nego što su nađeni rukopisi prote Zaharića. Priređivači proročanstva
tumače budućnost, a najavljuju prošlost. Šarganska osmica u Mokroj Gori je obnovljena I
“Ćira” danas vozi “serbez uživancije”... To je jedno od retkih Tarabića proročanstava koje
mogu da se danas neposredno provere. Prvi put je objavljeno 1982. godine, u knjizi o
kremanskom proročanstvu - Dragoljuba Golubovića i Dejana Malenkovića.

Šarganska osmica u Mokroj Gori je obnovljena I “ćira” danas vozi “serbez uživancije”... To je jedno
od retkih Tarabića proročanstava koje mogu da se danas neposredno provere. Prvi put je objavljeno
1982. godine, u knjizi o kremanskom proročanstvu - Dragoljuba Golubovića i Dejana Malenkovića.
Osim objavljenog u jučerašnjem, 26. nastavku feljtona, Golubović i Malenković su u svojoj knjizi
napisali i sledeće:
“A, što se tiče izgradnje pruge Užice-Sarajevo, događaji su tekli ovako. Uvidevši da bi put ovih
tračnica, ukoliko bi išao preko pomenute trase, iziskivao naknadno bušenje još dva tunela, kao i
obimne i skupe radove na izgradnji mnoštva useka i podzida, Komisija tadašnjeg Ministarstva
železnica se odlučila za drugu varijantu.
Nova snimanja konfiguracije terena kremanskog atara pružila su sasvim drugu sliku o povoljnijoj i
jeftinijoj realizaciji izgradnje ove pruge. Tako je nova trasa, zaista, prošla onuda, onim putem, kojim
je Mitar Tarabić i predvideo da će proći. Taj put je vodio kroz Cigansko padalište, a bivša železnička
stanica bila je tačno na onom mestu, na kojem su se nekad razapinjala šatorska krila ciganskih
čergi.
Mitar Tarabić je sasvim jasno video i uklanjanje te uskotračne pruge, koja je, kao nerentabilna,
ukinuta pre nekoliko godina. Umesto nje, baš onako, kako je on i govorio o dugom crnom kamenu,
bez početka i kraja, danas od Titovog Užica prema Sarajevu, vijuga moderan asfaltni put. On
naravno, nije mogao da se tačno izrazi o postojanju kompaktne asfaltne mase, jer u ono vreme za
nju nije moglo ni da se zna.
Prota je dakle, imao sve razloge da bude siguran, kada je najeminentijim stručnjacima, okupljenim u
njegovom domu, govorio o trasi pruge drugačije nego što su oni prvobitno mislili, naime, da će ova
pruga proći kroz Cigansko padalište, koje je, izgradnjom železničke stanice na tom mestu, postalo
administrativni i kulturni centar sela Kremana.
Govoreći još o ovoj pruzi, Mitar tako reče: `Da će proći podosta godina i da će je ljudi jopet obnoviti,
ne radi potrebe i puta, nego iz zabave i uživancije`. Da li će proći `podosta godina` dok se turistički
radnici užičkog kraja jednog dana sete da bivša putanja ove pruge spada u svojevrsne draži prirode,
tako retke u svetu, pa će je, valjda, `jopet obnoviti`…”
Golubović i Malenković, dakle, osim što u svojoj knjizi ne razgraničavaju - šta je to što je objavio dr
Kazimirović, a šta u proročanstvu pripada njihovoj knjizi, nigde ne navode ni izvor svog saznanja:
odakle proročanstvo o obnovi pruge “serbez uživancije”?
IZ rukopisa prote Zaharija Zaharića, koje su znatno kasnije (tek u trećem izdanju svoje knjige!)
“pronašli” i koristili?
Moguće.
Ali, odakle im to proročanstvo - za prvo izdanje njihove knjige?
Pre upuštanja u dalju genezu ovog proročanstva - nije zgoreg “odvojiti” moguća “post festum”
proročanstva od mogućih “stvarnih”, prorečenih pre zbivanja prorečenog događaja.
Dakle - 1982. godine, kada je objavljena prva knjiga Golubovića i Malenkovića, autori su, bez
sumnje, znali za ukidanje pruge uskog koloseka od Užica do Višegrada, što je bilo 1974. godine. Isto
tako - znali su i za “crni put” (asvalt) do Sarajeva…
Znali su sve što je znao i Kazimirović, a, opet, proročkim jezikom rečeno, znali su i mnogo više.
Zato, pomalo, čudi korišćenje navodno Miloševe rečenice u obraćanju proti Zahariju: “Ne umijem ti
kume ništa bolje i pobliže reći…” - da bi ovaj autorski par, sasvim nelogično, u narednim redovima
preneo sijaset detalja koji potvrđuju da Mitar i te kako umije i bolje i pobliže reći.
Ako bi se to i dalo proglasiti finesom stilskog nedostatka, od sledećeg se teško može odstupiti:
Malenković i Golubović nisu mogli 1982. godine da znaju da će pruga biti obnovljena!
Prvi ugovor o obnovi - potpisan je 1994. godine (12 godina nakon objavljivanja u njihovoj knjizi), a
železnica je ponovo postala vlasnik trase i stanišnih zgrada 1995. godine. Nisu mogli da znaju da će
pruga biti obnovljena do Višegrada. Godine 2005. - gotovo cela trasa ka Višegradu je obnovljena i
položene su šine, dok se u 2006. godini očekuju i prvi turistički vozovi do Drine.
Kako su izgledala izdanja Golubovićevog i Malenkovićevog “Kremanskog proročanstva” nakon 1995.
godine, kada je sasvim izvesno bilo da se pruga obnavlja?
Odgovor na ovo pitanje nije nezanimljiv.
Osim što se autori, nakon “pronalaženja originalnih rukopisa prote Zaharija” - u novijim izdanjima i
na njih pozivaju, uočava se i jedna novina u poglavlju “Pruga i put Užice-Sarajevo”, koje je zadržano
i u izdanju “Kremanskog proročanstva” iz 1997. godine.
O PROROČANSTVU koje govori o obnovi pruge i Šarganske osmice - oni i dalje pišu u “budućem
vremenu”, iako je obnova počela dve godine pre izdanja iz 1997.
U oči pada još nešto: kao što su 1982. godine pisali “gledajući u budućnost”, na istu temu su, 1997,
pisali gledajući u prošlost. Naime, u poglavlju “Pruga i put Užice-Sarajevo”, u izdanju iz 1997. godine
- kako smo već napomenuli - zadržano je gotovo sve što je pisalo i u izdanju iz 1982. godine, a onda
je usledilo - novo dopisivanje.
Njime se nije direktno zadiralo u samo proročanstvo o obnovi Osmice i pruge do Višegrada, ali -
autori su ili nehotice ili u želji da “pojačaju intezitet uverljivosti” - sami sebi “uklizali u noge”.
U izdanju iz 1997. godine, dopisani deo u poglavlju “Pruga i put Užice-Višegrad”, glasi ovako:
“… Ideja o obnavljanju pruge Užice-Sarajevo prisutna je meću turističkim radnicima užičkog kraja. O
tome nam, na strani 111, govori i ovaj odlomak iz jednog magistarskog rada, obrađenog 1982.
godine:”
“Već danas u razmišljanjima turističkih poslenika užičkog kraja sreću se mišljenja i predlozi da se
obnovljenom popularnom vozu `ćiri` da nova, savremena funkcija. Tako bi, na primer, taj bivši voz
uskotračne pruge Užice-Sarajevo mogao ponovo da doživi svoju renesansu.
Sa posebno uređenom kompozicijom u nacionalnom stilu, sa vagonrestoranom u kojem bi se, pre
svega, služili užički specijaliteti, ovaj turistički voz, od Stapara do Višegrada, preko Šarganske
osmice, sa zadržavanjima na svim usputnim stanicama, bio bi retka turistička atrakcija.
Izlet ovim vozom predstavljao bi nezaboravan doživljaj za turiste, jer pruga savlađuje visinsku razliku
od 300 metara, na veoma kratkom rastojanju, što je redak slučaj kod ovakvih i sličnih objekata. Na
deonici između tunela na Šarganu i stanice Jatare voz pravi čuvenu Šargansku osmicu, tri puta
prolazi kroz istu geografsku tačku. Osim toga, turisti bi prolazili i kroz najduži tunel na ovoj planini, i
ne samo na njoj već i na čitavoj relaciji Beograd-Bar, jer je taj šarganski “podzemni prolaz” dugačak
“samo” 1.660 metara.
Izletnici bi ovom prugom Beograd - Bar od Beograda do Užica stizali za dva i po časa, a odatle za
15 minuta do železničke stanice Stapari. Odatle bi popularnim "ćirom" (turističkim vozom) produžili
do Bioske i Kremana, pa šarganskim tunelom do najvećeg vrha ove istoimene planine. Zatim bi se
spustili u Mokru Goru i tu razgledali jednu od najstarijih crkava u Srbiji, kao i ostale znamenitosti,
među kojima i neobičnu ploču na tunelu broj 53, pa produžili kroz živopisne kanjone reke Rzava, do
samog Višegrada i na Drini ćuprije,
POSLE razgledanja grada i njegovih znamenitosti, turisti bi kroz divlju klisuru Drine brodom `Lotika`
stigli u Perućac.
Iz Perućca, posle kupanja u Drinskom jezeru, autobusima bi se krenulo u posetu srednjevekovnom
manastiru Rači, a odatle produžili bi na samu planinu Taru u prostranstvo omorika i visoke divljači.
Posetom legendarnoj Kadinjači i šumovitoj Jelovoj gori završilo bi se ovo interesantno putovanje” -
završavaju citiranje “magistarskog rada” i svoje poglavlje Golubović i Malenković, namećući, svesno
ili slučajno, brojna nova pitanja.
Da li je, 1982. godine, prvo objavljen “Magistarski rad” ili njihova knjiga “Kremansko proročanstvo”?
Naknadno citirani opisi iz magistarskog rada prvi put citiranog u izdanju iz 1997. godine - gotovo da
se podudaraju sa opisima iz prvog izdanja “Proročanstva”, 1982. godine.
Oni dalje ne navode i ko je autor magistarskog rada, a bilo bi zanimljivo i to ustanoviti, pa i iz
radoznalosti: da li je magistratura i odbranjena, s obzirom na to da su se u citiranom delu rada
potkrale i neke materijalne greške. Kandidat za magistra tvrdio je, na primer, da je “šarganski tunel
najduži sa svojih 1.660 metara”, čak i u poređenju sa tunelima na pruzi Beograd-Bar, a nije: najduži
je tunel na Zlatiboru (šest kilometara)…
Kako god bilo - “ćirina” pruga od Šargan-Vitasa je, preko Šarganske osmice do Mokre Gore, u
celosti obnovljena - “serbez uživancije”. Turistički vozovi saobraćaju i već su prevezli nekoliko stotina
hiljada putnika - izletnika. I do Višegrada su šine položene, a redovan turistički saobraćaj planiran je
za 2006. godinu.

NAJNOVIJI “ORIGINAL”

ZBOG celovitijeg uvida u temu proricanja obnove “ćire” i Šarganske osmice, valja pogledati šta o
tome piše i u knjizi Ace Vidića i Milana Đurašinovića, “Kremansko proročanstvo, rukopis”, koju je
2002. godine izdala “Intelekta” iz Valjeva. Proročanstvo o izgradnji i obnovu uskotračne pruge u ovoj
knjizi - priređivači na 26.strani pišu:
“…Oni me pitaju otkud ja to znadem (protu Zaharija, nap. R. A.), a ja im kažem da mi je to Mitar
Tarabić rekao ovijem rečima: - Vidiš, kume Zarija, ovo cigansko padalište. - Vidim kažem mu ja, a on
će na to reći: - E, kroz to Cigansko padalište proći će gvozdeni put sa gvozdenim ognjenim kolima
koja će uvjek sama zastajati na ovom mjestu đe su sadevo ciganske čerge.
Ja ga na to zapitah da mi nešto pobliže reče o tome gvozdenome putu i ognjenim kolima, jerbo mi
sve to izgledaše nevjerojetno te će mi Mitar i na to odgovoriti: - Ne umijem ti kume ništa bolje i
pobliže reći, nego što sam ti sadevo kazo, ali znaj gvozdeni put će tuda ići i ljudi će njime putovati.
Sve to nije daleko pa ćeš i ti to možda doživjeti. Ako ne ti, ondakar će doživjeti oni što budnu živjeli
iza tebe. Najpošlje, reče Mitar, i taj gvozdeni put će biti uklonjen, a ljudi će putovati bezblatnim,
nekaldrmisanim drumom".
Arhaičan jezik i gramatičke nepravilnosti - “sastavni su deo” objavljenog rukopisa koji je “pronašao”
Aca Vidić i za koji tvrdi da je - “delo prote Zaharija Zaharića”.

(Nastaviće se)
Tajna kremanskih proroka
Šta se krije u rečenici "Kremansko proročanstvo je kruna našeg narodnog proricanja" u knjizi
dr Radovana Kazimirovića. Gotovo sva proročanstva Tarabića registrovana i kod proroka koji
su živeli pre njih. Kako su i koliko proricali Miloš i Mitar Tarabić? Za ovim pitanjem uporno se
traga u lavirintu sazdanom tumačenjem, dopisivanjem, prepisivanjem i brisanjem
kremanskog proročanstva, od čijeg je prvog pojavljivanja u štampi prošlo više od sto
godina....

KAKO su i koliko proricali Miloš i Mitar Tarabić? Za ovim pitanjem uporno se traga u lavirintu
sazdanom tumačenjem, dopisivanjem, prepisivanjem i brisanjem kremanskog proročanstva, od čijeg
je prvog pojavljivanja u štampi prošlo više od sto godina.
Kako izaći iz tog lavirinta?
I dalje tražeći “izlazna vrata” ili se, istim putem, vratiti natrag, do onih vrata kroz koja se ušlo u
kremansko proročanstvo, odnosno lavirint?
U dešifrovanju “Tarabića koda” - možda je, zaista, najuputnije vratiti se knjizi “Tajanstvene pojave u
našem narodu - Kremansko proročanstvo”, koju je 1940. godine objavio dr Radovan Kazimirović. Ne
samo iz razloga što potomci Tarabića i Zaharića ovu knjigu smatraju “jedinim izvornim
proročanstvom”, već što ta knjiga sadrži i mogući “ključ” za dešifrovanje.
Ova Kazimirovićeva knjiga ima 528 strana. Do 484. strane - odnosi se na “Tajanstvene pojave u
našem narodu”, a ostatak od 44 strane posvećen je kremanskom proročanstvu.
Šta sadrži taj prvi, ubedljivo veći deo knjige?
Između ostalog - i proročanstva koja su izrekli srpski proroci (i ne samo srpski) - pre pojave Miloša i
Mitra Tarabića. U delu knjige koji se odnosi na kremansko proročanstvo, ta prethodno, od drugih
proroka izrečena proročanstva, nalazimo sublimirana u jedno - “Kremansko proročanstvo”.
Slučajnosti ili…?
Ili je, po onoj prvoj Kazimirovićevoj rečenici, “Kremansko proročanstvo kruna našeg narodnog
proricanja”?
“Kruna” ili kompilacija?
Kazimirović ne stavlja znak jednakosti između “krune” i “kompilacije”, ali - već u drugoj rečenici kaže:
“To je naša narodna vizionarska epopeja”.
TRAGAJUĆI za korenima proricanja kod Srba, on u “Tajanstvenim pojavama u našem narodu”, na
strani 435. kaže:
"Turci su nejasno slutili da su naši sveštenici i kaluđeri opasni činioci po njih. Oni, doduše, nisu
potpuno razumevali prirodu te opasnosti. Štaviše, ni sami naši duhovnici nisu znali kako su opasni
Turcima.
Proviđenje ih je izabralo kao oruđe za izvestan cilj. I nije bilo nužno da znaju potpuno šta će učiniti.
Njihovo je bilo da rade. I radeći da spasu ljudima duše, spasli su narod, otadžbinu.
Stopama kaluđera koji putovahu po pisanijima, vezivan je kao nekom čarobnom nevidljivom mrežom
narod pravoslavni u jedno; vezivan za spomene na svoje kraljeve, careve, na svoju nekadašnju
samostalnost i slatkom nadom u lepšu budućnost...
Otuda potiču, verovatno i proricanja naših starih kaluđera u 16. i 17. veku."
U istoj knjizi, dr Kazimirović, na strani 440. citira i vladiku Nikolaja Velimirovića (koji je napisao
predgovor Kazimirovićevoj knjizi), i kaže:
"Otuda je i naš veliki narodni mislilac episkop Nikolaj Velimirović, u pobedi našoj nad Turcima 1912.
video ne čudo, već ispunjenje tog starog narodnog proročanstva.
Verujući u neumitni hod istorije i pravde, on je verovao ne samo u propast Turske na Balkanu, već
je, štaviše, putem svoje lucidnosti, 1913. prorekao propast Austrije. On je rekao: `Jedna je carevina
srušena, još jedna će se morati srušiti. Da bi se proročanstvo potpuno ispunilo!`
Tako je i bilo!”, piše Kazimirović.
Ali - ima mesta upitanosti: ko je to naše kaluđere “izabrao kao oruđe za izvestan cilj” i - zašto “nije
bilo nužno da znaju potpuno šta će učiniti”? Stoji li “proviđenje” iza “zadatka” koji su imali kaluđeri
proroci: “Njihovo je bilo da rade i radeći da spasu ljudima duše, spasavajući tako narod i
otadžbinu..."
I VALjA podsetiti: dr Radovan Kazimirović bio je teolog, kao i vladika Nikolaj Velimirović; sveštena su
lica bili i prota Zaharije Zaharić, prota Milan Đurić, mitropolit Mihailo, njihov savremenik na čelu
tadašnje Srpske crkve. Ondašnja štampa je u direktnu vezu sa kremanskim proročanstvom dovodila
Đurića, Zaharića (“protinska ujdurma”) i motroplita Mihaila.
Za protu Đurića smo ustanovili da je imao “bliskog srodnika Matiju” (kao mogućeg “Matiju sa užičke
pijace: - Ubiše knjaza…”) iz protinog plemena Drobnjaka u Crnoj Gori, odakle je poreklom... Zašto
su Drobnjaci bitni?
Zato što dr Kazimirović u “Tajanstvenim pojavama” piše o “brojnim čuvenim prorocima iz Drobnjaka”.
Šta su oni prorekli, pre Tarabića? Šta ostali proroci koje Kazimirović citira?
Po redosledu u “Tajanstvenim pojavama”, Kazimirović piše:
“Gospođa R. je 28. maja 1903. godine u 10.30 uveče u hipnotičkom stanju videla iz Pariza ubistvo
kraljice Drage i kralja Aleksandra...” (video i Tarabić). Na strani 43. je “prorokovanje telefona i lađa
na nebu”, zatim - “rusaljka Kela Begić je prorekla da će Bugari otići iz naše zemlje, da će Srbi
ponovo zavladati ovim krajevima...”
“Marija, kći Traila Rankovića iz Dubnice, 1910. prorekla je da će se pojaviti zvezda sa repom
(Halajeva kometa) i da će nastati krvavi ratovi i da će mnoge države stupiti u rat. Prorekla 1939. da
ćemo našeg kralja Aleksandra izgubiti u kratkom vremenu...”
Marko Gatar sa Glasnica - pogodio od suždrebne kobile izgled ždrebeta. Godine 1910. u Londonu,
piše Čedomilj Mijatović, duh kralja Aleksandra Obrenovića - prorekao opšti rat za četiri godine... Dr
L. Buli u Zagrebu 1914. prorekao da “našu sestru Srbiju čekaju teški dani, mloga će se krv proliti, ali
će iz te krvi nići bogat plod... lakši i bolji dani nastaće tek posle te krvi...”
Na strani 211. Kazmirović piše o “starostavnoj knjizi u Semegnjevu", na Zlatiboru (iz 12-14. veka):
"Narod ide u Semegnjevo kao na hadžiluk. Priča se da je po semegnjevskoj knjizi pogoćena sudbina
Serdaru Mićiću da će od gladi umreti" (knjiga je dospela u Šljivovicu, prvo selo do Kremana i
Tarabića).
PROROK Lešo Samouk je (nalazimo kod Kazimirovića na 221. strani) “pasao ovce na planini i kući
nije dolazio” - isto kao i Tarabić... I Leši Samouku “kazato je” da se “ne ženi”. Kao i Tarabiću.
Prorekao je i: da će se svi kršteni kraljevi udružiti protiv Turaka, da će se Turci prestraviti te će ih i
žene s preslicama tući… Biće rata zbog Carigrada i Aja Sofije… Krvi će pasti do kolena i plivaće
toliko da će sedlo i kabanicu nositi… Muškaraca će ostati tako malo da će žene naskakati na
panjeve govoreći: “Ovo je moj muž".
Mitar Mrkajić, kalućer sa Svete gore, prorekao evropski rat. Vukelja Stefanović gatao po tri “knjige
starostavne iz Drobnjaka”. Prorekao ustanak protiv Austrije. Stojan Vrljić rođen 1850. - prorekao
Austriju u Bosni.
Pop Vule Gligović, rođen 1845, iz Klenka, prorekao da će Turci nastradati, a Austrija propasti. Pavle
Kosanović zvani Pako, prorekao (objavljeno u “Srpskim novinama na Krfu”) - da Austrija kuva čorbu
u Bosni i Hercegovini, sama će je pokusati i sa Balkana će nestati...
Na 235. strani Kazimirović piše o “gašenju slavske sveće” (što je Tarabić rekao u proročanstvu za
kralja Aleksandra), potom na sledećoj strani piše “kao da ga je grom udario”, što kod Tarabića piše
za dinastiju Obrenovića (“nestaće, kao grom da je udario”), na 271. strani piše o “sanjanju zmije iz
šikare” (kasnije tako piše i za protu Zaharića).
I pop Stevan Martinović - prorekao je svoju smrt (1795-1874): "Upalite mi sveću jer ću sada da
umrem!" I odista, čim je sveća bila upaljena, on je, čitajući molitve naglas, izdahnuo.
“Za knjaza Mihaila kazuju, da je pričao na mesec dana pred svoju tragičnu pogibiju, kako je snio da
se šetao po Košutnjaku i Topčideru; da je s jedne grane skočila jedna prikrivena zmija, obvila mu se
oko vrata i toliko ga je stegla, da je onesvešćen pao...”
"Vidovnjak Mato Glušac pred crnogorskim knjazom Danilom prorekao za jednu kravu (na kojoj se
nije dalo primetiti da je steona) da je u njoj `baljast vo`; za jednu bedeviju (na kojoj se nije videlo
nikakvih tragova suždrebnosti) rekao, da je suždrebna i u njoj `putonogast ždrebac`..."
Istu moć je pokazao i Milovan Muco iz Rovaca koji je pogodio kakvo je ždrebe u jedne kobile.
O CARIGRADU i “dolasku Mihaila sa neba” - Kazimirović u “Tajanstvenim pojavama” piše kao o
proročanstvima koja su se pojavila i zabeležena mnogo pre Tarabića…
Pavle - Pako Kosanović proriče: “Zavladaće nesloga i pravda će umaći pred nepravdom i sjajnim
oružjem - svi će i od svačega praviti oružje, đavo će naučiti ljude da izmisle mnoga čuda s kojima će
se bolje i lakše uništavati, a najposle će pozvati u pomoć kugu, koleru i druge razne bolesti... Ljudi
će živeti i roniti kao ribe u vodi i za oči hvatati, leteće kao ptice, iz oblaka će padati kočići od gvožđa i
kamena te biti ljude... Ljudi će roviti kao krtice i pod zemljom se klati, a oblacima trovati. Zemlja će
biti ispresecana gvozdenim gujama... U narod će udariti nesloga, a osobito zbog zemlje zbog koje će
se voditi mnoge parnice i brat će brata u jamu bacati, a kum kuma na sud voditi... Svet će vikati
protiv rata, a niko neće biti bez njega... Srbi će prvi početi rat u Bosni 1914. i završiti 1918... I srpsko
će se carstvo ujediniti i svaki će se Srbin začuditi koliko je veliko... Srbi će prolazeći pored groblja
govoriti: `Ustanite mrtvi da vidite srećan život...` Po ratu žene će i devojke po planini trčati ogorelome
panju i govoriti: `Ovo je moj muž, ovo je moj brat`..."
Veoma je zanimljivo Kazimirovićevo opažanje na str. 451:
“Među prorocima bilo je ljudi iz svih slojeva našeg naroda. Tu nam je i vladar, tu vladika, tu vojvoda,
tu pastir, tu i običan `čovek iz naroda` - seljak, koji jeste naša stvarna konstrukcija...”
I - naredne Kazimirovićeve reči, na str. 440, ostavljaju naročito dubok utisak:
"... Ismailćani su gospodarili zemaljskom pravdom, nasiljem i tiranijom, zato je majka i sina u kolevci
uspavljivala pesmom o proročanstvu, o svanuću novih dana..."
Čedo srpsko, proročanstvom uspavano, izgleda - još spava.

SVET OPASAN ŽICOM

VUJADIN Lužić (1686-1798) iz Grahova prorekao sopstvenu smrt - tačno 14. marta, u 112. godini...
Stana Lazova (umrla oko 1860) prorekla “ognjena kola”. Ceo svet će žicom biti opasan...
I Mićo Martinov Popović Drekalović (1760-1820) prorekao tačan datum svoje smrti.
Baba Jana (1820), o njoj pisao Pera Todorović, “saslušana o nekom proročanstvu, akta postoje u
Državnoj arhivi, ali ih neko otuda uzeo” (kao i akta o saslušanju Matije iz Užica). Prorekla je “kako će
Srbin Srbina mučiti...” Kazimirović navodi još jedno proročanstvo o ubistvu knjaza Mihaila, na 460.
strani.
Mato Glušac (1774-1870) prorekao evropski rat, svoju smrt, Mileta Živadinović (1874) prvi je među
prorocima koji je govorio “tako mi je kazato”, a predvideo kola bez konja, ljude koji lete, Ilija
Jovanović da će “Carigrad biti svačiji i ničiji”…
I njemu se “tako kaže”!
I - još mnogo proroka i proročanstava pominje Kazimirović u svojoj knjizi, a sva ta proročanstva
“objedinjuje” - kremansko proročanstvo.

(KRAJ)