Prevela

Tatjana Bižić

Naslov originala
Bettany Hughes
ISTANBUL
A Tale of Three Cities

Beograd, 2018.
Džejn i Karlu – koji su hrana moje duše i mog tela.
Robinu Lejnu Foksu, koji mi je dao nadu.
I onima koji ne mogu više da hode ulicama Carigrada.
Dijamant usađen između dva safira i dva smaragda… dragi kamen u prstenu
ogromnog carstva što je obgrlilo ceo svet.
OSMANOV SAN, MITOLOGIZOVANI ŽIVOTOPIS OSMANA I, OKO 1280.1

Oni koji nikad pre nisu videli Konstantinopolj oka nisu skidali s grada, jer
nikad ni sanjali nisu da na svetu može da postoji takvo jedno mesto.
ŽOFROA DE VILARDUEN, O OSVAJANJU KONSTANTINOPOLJA,
HRONIKA ČETVRTOG KRSTAŠKOG POHODA, 1204.2

Kad bi čoveku bio dat samo jedan pogled na svet, trebalo bi da pogleda
Istanbul.
ALFONS DE LAMARTIN,
PESNIK, PISAC I DRŽAVNIK, 1790-1869.3

Pitahu tada glasnika Božjeg: „Šta će pre biti pokoreno, Konstantinopolj ili
Evropa?“, i sveti Prorok odgovori da će Konstantinopolj biti pokoren prvi.
HADIS PROROKA MUHAMEDA4

1 Prema Istoriji Osmanskog carstva Jozefa fon Hamera-Purgštala.

2 Prema prevodu Margaret R. B. Šo (1963).
3 Lamartine 1835, p. 17. V. takođe Lamartine 1861, p. 249.
4 Hakim el Nišapur, Mustadrak, 4:508.
 PREDGOVOR

Iako svi drugi gradovi imaju određeno razdoblje vladavine i

podložni su zubu vremena, Konstantinopolj, jedini, kao da je
blagosloven besmrtnošću i živeće taj grad dokle ima ljudskog roda
da u njemu obitava i da ga obnavlja.
PETRUS GILIJUS, 1550.5

Četvrtog februara 1939. Bi-Bi-Si je emitovao audio-zapis pesme Vilijama

Batlera Jejtsa „Jedrenje u Vizant“. Bio je to omaž stegonoši irskog pesništva,
koji je umro pet godina pre toga. Pucketav i siktav, odsečni normativni
britanski izgovor lebdi negde između prefinjenog i zloslutnog, i kao da je i sam
taj snimak iskrzana uspomena na veličanstveni grad koji Vizant nekad beše i
koji je postao. Zvučni muški glas deklamuje Tejtsove stihove koji govore o
jednom mestu što je živelo u pesnikovoj glavi i još živi u našoj mašti: putenom,
velelepnom i neiskazivom – harizmatičnom u istinskom grčkom smislu te reči,
punom onozemne krasote koja raspaljuje ovozemaljske želje.

Zbog toga preplovih mora, da bih sada

Stigao do Vizanta, svetoga grada.

Vi, mudri, što stojite u plamenu Boga

Kao u zlatnom mozaiku crkava,
Izvijte se, lučno, iz svetoga ognja
Vaš primer da dušu pesmi poučava,
Spalite mi srce bolno od želje,
Svoje životinje i zver što crkava,
Jer ono ne zna šta je; kosti ove
Skupite u tom čudu što se večnost zove.

Kad odem iz prirode, vid telesni, stari,

Nikada više neću pripoznati
5 Pierre Gilles, The Antiquities of Constantinople, 1988, xlv. (transi. Ronald Musto, John Ball).
6 BETANI HJUZ

Već onaj što ga grčki kovinari

Tvore u emajlu, liju u pozlati,
Da im ne zaspi sanjivi car, i
Sa zlatne ću grane tada zapevati
Za vizantsku gospodu i gospođe
O onome što bi, biva, il' će da dođe.6

Upravo je mnogostruka priroda Carigrada, prošlog, prolazećeg i koji će

tek doći, razgorela i moju vlastitu ljubavnu priču s ovim gradom, koja je
istrajala duže od četiri decenije. Povest ovog grada koji je nosio tri imena:
Vizantion ili Vizant (oko 670. g. p. n. e. – 330. g. n. e.), Konstantinopolj ili
Konstantinija (330-1930), Istanbul ili Stambol (od 1453. pa nadalje) – često se
deli u zasebne celine: antičku, vizantijsku, osmansku i tursku istoriju. Za mene,
međutim, kulturna, politička i emotivna snaga Carigrada potiče iz činjenice da
ta povest nije omeđena vremenskim granicama. Na tom su mestu ljudi
povezani i preko vremenskih prostranstava i zato se i jesam otisnula u
heraklovski zadatak, ravan ponekad čišćenju Augijevih štala, da služeći se
tragovima koje pruža sam predeo ispričam priču ovog grada od preistorije pa
do danas.
Delići istorije koji su pukim slučajem preživeli tu i tamo po današnjem
velegradu – osnove poznoantičkih stubova po najprometnijim ulicama s
prodavnicama, vrela ispred džamija (koje su nekad bile drevni paganski
hramovi, koji su zatim postali hrišćanske crkve, da bi zatim one bile
pretvorene u muslimanska svetilišta) – opstaju i danas kao probni kamenovi
raznolikog carigradskog stanovništva. Carigrad često živi van vremena – iz tog
su ga razloga nazivali Novim Rimom, Novim Jerusalimom, Alahovim večnim
gradom. Ovde je duže od osam hiljada godina živelo, igralo se i radilo trista
dvadeset pokolenja ljudi. U tom neprekidnom trajanju ostale su za nas danas
neke razdražujuće praznine, ali nam je ono ostavilo i bogate riznice
arheoloških nalaza i književnih svedočenja, od kojih se veliki deo tek sada
pomalja iz nedara zemlje i iz arhiva, i oko kojih sam ja gradila ovu knjigu. Na
carigradskoj pozornici igrale su svoje uloge neke od najizuzetnijih istorijskih
ličnosti, ali ja sam na ovim stranicama, pored toga što sam se usredsređivala
na one koji su raspolagali vrhunskom moći, pokušala da odam počast i
životnom iskustvu onih koji možda i nisu shvatali da su graditelji istorije.
Etimološki, filozofski i po duhovnim težnjama, grad čine ljudi koji u njemu

6Prepevao Milovan Danojlić, u Vilijam Batler Jejts, Izabrane pesme, Orfeus, Novi Sad, 2011. (Prim.
prev.)
 Istanbul 7

žive. Zato ćete u ovoj knjizi naći i žene i muškarce, i siromašne i bogate, nejake
kao i silne.
Stranice koje slede nisu iscrpni katalog prošlosti Carigrada, nego jedno
lično, fizičko putovanje, ispitivanje novih raspoloživih dokaza koji naročito
govore o svetski važnoj prirodi carigradske povesti – put, možda, ka shvatanju
i ovog grada i nas samih. Carigrad je oduvek bio ključna postaja u vremenskoj i
neuronskoj mreži. Grad je entitet koji nije samodovoljan, nego opstaje i
napreduje podjednako na usavršavanju u određenim konkretnim granama i
vezama koje se protežu preko njegovih granica. Zato sam se usredsređivala na
prelomne događaje i ideje koji su oblikovali ovaj grad ili je zahvaljujući njima
on sticao uticaj izvan svojih međa. Trudila sam se da razumem na koje su sve
načine ova naseobina i njeno stanovništvo morali da se prilagođavaju i
razvijaju da bi preživeli milenijumima i kako je taj kotao uzavrelih delatnosti
rasipao iskre koje će potpaliti plamen i u drugim delovima sveta.
U središte pažnje Vizant ulazi preko Herodotovih redaka iz V veka p. n. e.,
u kojima Otac istorije slavi most sagrađen zahvaljujući jednom od najmoćnijih
ljudi na svetu da bi povezao Aziju i Evropu.7 Dve i po hiljade godina kasnije,
dok sam ja radila na ovoj knjizi, u Istanbulu su dovršeni, pod pokroviteljstvom
predsednika Erdogana, prvi podvodni tuneli između dva kontinenta. Prilikom
pokušaja prevrata, koji su 15. jula 2016. izvele određene vojne struje da bi
zbacile Erdogana i njegovu vladu, na Bosforskom mostu, koji spaja azijsku i
evropsku stranu grada, stajali su parkirani tenkovi. Zauzeti su takođe Trg
Taksim i aerodrom Kemal Ataturk, i blokiran je Most sultana Mehmeda
Osvajača. U toku noći su građani koji su protestovali na Bosforskom mostu
pokošeni puščanom paljbom, posle čega je most poneo ime Petnaestojulskih
mučenika. U zoru su se pobunjeni vojnici predali nad vodama koje dele
Evropu od Azije; neki od njih su linčovani. Istanbul je grad čije ćudi i modus
operandi mogu da odrede buduću sigurnost Istoka i Zapada.
Carigradu podjednako naruku idu i zemlja i more, i zbog toga odavno već
u njemu nalazi zadovoljenje filozofski i fiziološki hranjena žudnja naše vrste
za putovanjima, istraživanjima, povezivanjima i ovladavanjem. Rog kopna
isturen u Mramorno more, dve hiljade sedamsto kilometara od Pariza i dve
hiljade dvesta kilometara od Bagdada, carigradski atar, na samom rubu
Evrope, naočigled Azije, doživeo je prvi procvat u klasično doba, kad se
brodogradnja razvila dovoljno da bi morem moglo putovati više ljudi, nove
vrste robe, vojne snage i sveže ideje. Grad se razmahnuo kada su ljudi sproveli

7Mandroklo sa Samosa, graditelj cara Darija, premostio je Bosfor (Herodot, Istorija, knjiga IV, glava
88). Kserks je, takođe, podigao most između Šesta i Abida na Helespontu.
8 BETANI HJUZ

u delo preistorijsku ideju sadržanu u jednom pojmu koji je, sklona sam da
tvrdim, podsticao rađanje civilizacija. Protoindoevropska reč ghosti
podrazumeva nepisane zakone po kojima neznanca kad se pojavi na vidiku ne
treba da gađamo praćkama ili kopljima, nego da se odvažimo i pozovemo ga
da stupi preko našeg praga, zarad mogućnosti da nam donese nove ideje, nova
dobra i svezu krv. S vremenom se ovaj pojam razvio u grčki pojam xenia –
ritualizovano prijateljstvo domaćina i gosta, koje će povezivati antički svet
Mediterana i Bliskog istoka. Zahvaljujući novim dokazima koje su nam pružile
analize DNK iz antičkih skeleta, sada shvatamo da su u antici ljudi putovali
preko mnogo većih razdaljina i mnogo sistematičnije nego što smo nekada
mislili.8 Ako je suština civilizacije u tome da posežemo preko svojih vidika da
bismo usvojili i nepoznato, u uspostavljanju veza, u otkrivanju kako da živimo
sami sa sobom i sa drugima, onda je i za Istok i za Zapad Carigrad savršeno
mesto za zadovoljavanje civilizacijskih potreba. Danas je potreba da
razumemo povest „grada za kojim ceo svet žudi“, kako je to sročio jedan
Vizantinac, veća nego ikad.
Priča o Carigradu penje se ka vrhu liste političkih prioriteta u današnjem
svetu; uz nedavnu dramu građanske pobune i protivudara terorom, u
uticajima ovog grada leži veliki deo objašnjenja za geopolitičku uobličenost
života svih nas. Ovde su opstajale neke od najžilavijih svetskih teokratija;
odavde je pothranjivana prevlast hrišćanstva kao najpremoćnije religije na
svetu; ovaj grad je ogorčavao kalife, a zatim prihvatio vladavinu kalifata koji je
najduže postojao. Mnogi Istanbul smatraju, uz Meku, Medinu i Jerusalim,
najsvetijim mestom sunitskog islama. Identitet bliskoistočnih nacija, razdori
na Balkanu, raskol Srbije i Hrvatske, uloga Turske u Evropskoj uniji,
ekspanzionizam Rusije, sukobi u Svetoj zemlji, verski sukobi u Sjedinjenim
Državama i Evropi, sporovi oko granica u Iraku, Siriji i Izraelu i izbeglice
apatridi koji beže iz ovih zemalja, sve to ima korene u povesti troimenog
grada. Carigrad je, ako hoćete, Kamen iz Rozete svetske politike. Žarišta s
kojima su morali da se nose njegovi vladari kroz vreme – Damask, Libija,
Bagdad, Beograd, Sarajevo, Kairo, Kavkaz i Krim – takođe su naša današnja
žarišta. Mnogi naši preci u Evropi, na Bliskom i Dalekom istoku i u severnoj
Africi bili su saveznici ili podanici, građani ili robovi grčkih, rimskih,
vizantijskih ili osmanskih gospodara. Suvo grožđe i pamuk, tkanine i balistika,
i ljudski saobraćaj – putnici, zarobljenici, izbeglice – odašiljani su iz luka i
putevima Carice gradova.

8 Na ovoj informaciji zahvaljujem doktoru Reju Lorensu.

 Istanbul 9

Topografija Carigrada oblikovala je možda njegovu istoriju, a njegova istorija

topografiju naših života, pa ipak se često činilo da same fizičke razmere grada
ne zaslužuju veličanstvenost proslavljenih neprijatelja koje je privlačio:
Konstantina I, Atilu, Džingis-kana, novostvorenu islamsku vojsku, Tamerlana,
Ivana Groznog, Katarinu Veliku, Britansko carstvo. Naravno, ideja Carigrada
eksponencijalno je veća od fizičkog otiska njegove stope. I kao metafora i kao
konkretno mesto ovaj grad se pojavljuje u grčkim dramama, u Kuranu,9 kod
Šekspira;10 Turaka ima kod Molijera, Osmanlija kod Makijavelija. Istanbul je
prisutan u filmovima o Džejmsu Bondu – kao onaj krajnji pozadinski fon
agenta 007 u svesti interkontinentalnog gledaoca. Turci koriste jedno posebno
glagolsko vreme kad prenose predanja o svom gradu.11 Ovo je mesto za
sklapanje posla i za uživanja, gde se težina priča odmerava prema istoriji. I u
sitnom i u krupnom smislu mi ovom gradu i kulturi koja je živela u njegovom
okrilju dugujemo više nego što smo svesni: pojam lingva franke, kult
Bogorodice, Nikejski simbol vere, ime Rima, pasoše, viljuške, arogantni
osvajački patriotizam, osnove savremenih zakona na Zapadu – sve je to
iskovano u carigradskim kovnicama. Grčke drame, rimska filozofija, hrišćanski
tekstovi, islamska poezija – mnoga neprocenjiva klasična dela sačuvana su
jedino zahvaljujući delatnosti ljudi, i ponekad žena, u carigradskim
bibliotekama i skriptorijima, posvećenim prepisivanju, prevođenju i analizi
tekstova, te manastirima i medresama; Carigrad je učinio mnogo na
popunjavanju memorijske banke naše civilizacije.

Danas skupljači starih stvari u taljigama pretiču ferarije zaglavljene u gradskoj

gužvi. Supertankeri koji prevoze naftu iz Rusije i džinovski brodovi s tovarima
luksuzne robe koji plove od Mramornog ka Crnom moru ugrožavaju domaće
ribare. Vozovi i preopterećeni autobusi iz kojih kipe putnici dovoze i odvoze
deset miliona ljudi dnevno u centar grada i iz njega – broj je još veći za širu
zonu grada, u kojoj su smeštene razne grane industrije i uslužnih delatnosti i u
kojoj, prema nezvaničnim podacima, živi oko šesnaest miliona stanovnika.
Današnji Carigrad u prečniku meri oko sto pedeset kilometara. Galebovi kruže
oko minareta Plave džamije kao što su nekada kružili oko kupola
konstantinopoljskih crkava. Istina je, ovo je bajkovit grad – grad duše – ali
rođen je iz zemlje na kojoj obitava i ukorenjen je u nju.

9 Trideseta sura, takozvana sura Ar-Rum, stihovi 1-5.

10 Otelo, čin II, scena 3; čin III, scena 5; čin V, scena 2.
11 Na ovu sam ideju naišla u delima Orhana Pamuka, koji mi je prvi i probudio interesovanje za

Carigrad, pre četrdeset godina.

10 BETANI HJUZ

Istanbul je najdugovečnija politička tvorevina u Evropi, konglomerat

stvaran šest hiljada godina iz čitavog mozaika naselja i mikrogradova, čijim je
srastanjem nastala ova ogromna i haotična slika modernog velegrada. Mnoge
gradske četvrti nekada su bile samostalni manji gradovi: Halkidon, Hrisopolj,
Sultanhamet, Psamation, Kosmidion, te Galata, ranije Pera12 na Zlatnom rogu –
svi su se oni stopili, kao kapi žive, u savremeni Istanbul. Prema poslednjim
izveštajima, arheolozi su identifikovali ostatke iz bakarnog doba ispod
antičkog hipodroma, koji se nalaze ispod četrdeset dva sloja ljudskih
naseobina izbrojana na mestu gde se pretpostavlja da se nalazila Troja.
Feničani, Denovljani, Mlečani, Jevreji, Arapi, Vikinzi, Azerbejdžanci, svi su oni
imali poneko parčence ovog tla između Istoka i Zapada koje su nazivali svojim.
Zbog toga se ovde i osećamo kao da smo u središtu sveta – jer smo zaista
povezani s mnogim svetovima.
Zbog toga je ovo što sledi jedno organsko istraživanje – arheologija i
samog prostora i njegove kulture – istraživanje koje nastoji da razume grad
čije raznolike uticaje na svoj život često ili zaboravljamo ili ih još nismo ni
postali svesni. Pišući ovu knjigu morala sam da otputujem do samih granica
carstva: do Gruzije, da bih pronašla Dmanisi, gde sada ničeg nema osim jednog
samotnog monaha i pramička dima na rosnom bregu, ali gde su se nekad
putevi vizantijskih, persijskih i jermenskih karavana sticali na osovini Puta
svile, i gde su, relativno nedavno, pronađeni ostaci najstarijih hominida u
Evropi, visokih oko metar i dvadeset, koji su verovatno stradali od sabljozubih
tigrova;13 do propustljive granice između Turske i Sirije; do vrele Arabije i do
hladnih Dolomita. Spuštala sam se u drevne kineske grobnice, morala sam da
prelazim granice rascepa nastalih usled gubljenja turskih teritorija posle
Prvog svetskog rata, da izbegavam snajpere na jermensko-azerbejdžanskoj
granici i opasnost od terorista u Arapskim Emiratima, i da se snalazim s dve
razne vrste muslimanskih običaja razdvojene bodljikavom žicom između
Anadolije i Iraka. Jela sam u Topkapi saraju dok su napolju hapsili
demonstrante, a zatim izašla da im se pridružim na Trgu Taksim i dobila i ja s
njima dozu suzavca. Gledala sam, nedaleko od jedne od najstarijih gradskih
luka, more turskih zastava kojima je mahalo pet miliona ljudi okupljenih da se
odupru prevratu 15. jula 2016. godine, zarumenevši njima ceo taj deo grada –
i ta rumen je bila vidljiva čak i iz svemira. Istraživanja za ovu knjigu odvela su
me na mnoga mesta, ali da bismo zaista razumeli povest Carigrada, moramo

12Skraćeno od Pera en Sika – „voćnjak smokava na drugoj strani“. (Prim. prev.)

13Ovde se u srednjovekovnim podrumima i izolovanim muslimanskim svetilištima skrivaju ostaci
jedne rane forme homo erektusa, sitnih stvorenja koja su doputovala iz Afrike pre milion i osamsto
hiljada godina.
 Istanbul 11

najpre da otputujemo na samu ivicu istorijskih vremena, do preistorije, i da

provirimo preko te granice.
 BELEŠKA O IMENIMA

Carigrad je ne samo grad s mnogo imena nego često postoji i više načina da se
transkribuju imena njegovih vladara, žitelja, istaknutih ličnosti, zemalja pod
njegovom vlašću, neprijatelja i saveznika. Uglavnom sam se opredeljivala za
grčke oblike, na primer imena istočnih careva, ali sam tamo gde je bilo
prikladno koristila najuobičajenije varijante, kao što je Konstantin. Potpunu
doslednost gotovo je nemoguće postići, a moglo bi se reći i da bi to bio pokušaj
samopovlađivanja – reč je o gradu koji je često nazivan presjajnim, te sam i ja
polagala nade u to da ću štošta rasvetliti, a ne zamagliti i zamutiti. Što se
turske fonetike tiče, pomoć su mi ljubazno pružili Robin Meden, Lorin Hejls i
moj izvanredni lektor Piter Džejms.14
Klasično grčko ime Vizant (Bizantijum na latinskom) izvedeno je, gotovo
sasvim pouzdano, iz protoindoevropskog bhugo – bik. Moguće je takođe da
sadrži trački koren buz, koji označava vode i izvore. Bilo da je tačna ova prva
ili ova druga varijanta, prvo ime Carigrada zabeleženo u istoriji odaje poštu
bogatoj flori, fauni i geologiji oko grada. Konstantinopolj – Konstantinov grad
– ime je poneto u čast Konstantina Velikog, rimskog cara koji je 324. godine
obnovio grad i udario temelje civilizaciji prozvanoj vizantijskom tek u XVI
veku, u delu Corpus Historiae Byzantinae Hijeronimusa Volfa iz 1557, oko dve
hiljade i sto godina posle osnivanja antičkog grada. Još od 330.
Konstantinopolj je nazivan Novim Rimom, dok su u Persiji i na celom Bliskom
istoku i grad i celo Vizantijsko carstvo nazivali Rum. Istanbul je najverovatnije
iskvarena turska varijacija grčke fraze είσ τήν Πόλιν (eis ten polin), što znači ka
gradu, u grad. Pošto su Turci osvojili Konstantinopolj, potencirano je zgodno
pretakanje sa Islambul – pronađi islam, ili Islambol – ispunjen islamom.

14 Tursko pismo u potpunosti je fonetsko otkako je 1928. godine Kemal Ataturk doneo Zakon o
usvajanju i primeni turskog alfabeta. Tim zakonom je arapsko pismo, korišćeno u osmanskoj
Turskoj, zamenjeno latinskim alfabetom od dvadeset devet slova. Najveću razliku između turskog i
latinskog alfabeta čine samoglasnici: pored a, e, i, o i u, tursko pismo ima još ı, ö i ü. Razlika između ı
i i, o i ö, u i ü leži u izgovoru. U svakom paru prvi samoglasnik je zadnji (formira se u zadnjem delu
usta), a drugi prednji. Pored ova tri specifična samoglasnika, turski još ima slovo ş, koje se izgovara
kao š, zatim ç, koje predstavlja glas č, i ğ, elidovano g, koje se gotovo ne čuje u izgovoru.
Najneobičnije je možda što slovo c zapravo obeležava glas dž, dok se j koristi samo za ž u rečima
preuzetim iz drugih jezika, kao što je plaj; (plaža). Najlepše hvala Robinu Medenu na pomoći oko
ove napomene.
 Istanbul 13

Uprkos verskim konotacijama ovih novoskovanih imena, Turci su sve do XX

veka grad po pravilu zvali imenom Konstantinija, koje je zvanično odbačeno
tek kada je Zakonom o poštanskoj službi od 28. marta 1930. zabranjeno da se
isporučuje pošta adresirana na Konstantinopolj/Konstantiniju. Tako je
Carigrad službeno postao Istanbul. Duže od hiljadu i po godina nazivan je,
međutim, i u govornom i u pisanom jeziku, naprosto Grad.
Čak je i ime koje Vizantijsko carstvo nosi na kineskom jeziku – Fulin –
iskvareno od (ten) Polin – U Grad.15
U svojoj najranijoj istorijski zabeleženoj inkarnaciji kao Vizantion, ovo
naselje se čak ni uzgred ne pominje ni u Starom ni u Novom zavetu (kao što je
danas dokazano, pogrešno je bilo čitanje prema kome je u tekstu pronađen
Bosfor16). Iako će u Istanbulu jedno vreme cvetati napredna jevrejska
zajednica, u biblijskom judejskom predanju ovaj grad je uvek „tuđina“,
nekakvo maglovito prisustvo, ni grad greha, niti Obećana zemlja. Vizanta
nema ni u Ilijadi. Za te davne Grke ta krivina kopna koja strši iz Bosfora u
Mramorno more takođe je bila granična, šumovita zemlja, koja je čuvala svoje
tajanstvo, duh samog ruba civilizacije. Prema predanju, Đavo je s brda
Čamlidža u Aziji pokazao Hristu pogled na Bosfor, Zlatni rog i vizantijski
akropolj, da bi mu predstavio „svu slavu sveta i carstava u njemu“. Ovaj će
grad s vremenom početi da se prikazuje kao sušto savršenstvo, te otuda i kao
otelovljeno iskušenje.
U mešavini kultura koja je vladala u Carigradu, u njemu je bilo Rimljana
koji su u VII veku prestali da govore latinski i, sve do IX veka, muslimana koji
su govorili grčki. Dok su Latini koji su 1204. godine osvojili i razorili
Konstantinopolj nazivali njegove žitelje Grcima (prema Istoriji Nikite
Honijata), konstantinopoljski hrišćani sami su izbegavali da se nazivaju
starogrčkim imenom Heleni jer je bilo povezano s mnogoboštvom i radije su
se umesto toga zvali Romejima. Čak i u XXI veku Grci na svim kontinentima
zovu sebe Romeji, što znači Rimljani – deca Novog, ili Drugog Rima. Etnički
Grci iz Istanbula i dan-danas se nazivaju Rumlari.
Iako je to važna psiholingvistička odluka, čitaoca bi pomalo zbunjivalo
ako bismo žitelje ovog grada između 700. godine p. n. e. i 1450. godine n. e.

15 Pogledajte Georgacas, Demetrius John, Names of Constantinople, p. 347-367.

16 U Vulgati Svetog Jeronima hebrejsko besepharad (Knjiga proroka Avdije, 1, 20) protumačeno je
kao Bosfor, ali ga drugi prevodi daju kao Sepharad (verovatno Sardis, mada je kasnije poistovećen
sa Španijom): „I zarobljena vojska sinova Izrailjevijeh naslijediće što je bilo Hananejsko do Sarepte;
a roblje jerusalimsko, što je u Sefaradu, naslijediće južne gradove.“ ('Et transmigratio exercitus huius
filiorum Israhel omnia Chananeorum usque ad Saraptham et transmigratio Hierusalem quae in
Bosforo estpossidebit civitates austri.')
14 BETANI HJUZ

nazivali Rimljanima, zato se u ovoj knjizi Rimljanima nazivaju antički

stanovnici Rima i Rimskog carstva, dok stanovnike Vizantiona, pa potom
Vizanta i zatim Konstantinopolj a zovem Vizantincima. Samo ime grada
svakako je služilo i da proširi i da ograniči gradski prostor. Vekovima se na
srednjovekovnom Zapadu vizantijska civilizacija nazivala
konstantinopoljskom. Pred konačni pad pod vladavinu Turaka 1453. godine
od Konstantinopolj a su, međutim, uglavnom ostale ruševine među zidinama i
nešto oskudnih zemalja koje su mu još pripadale.17
Osmanlije su pojam „turčin“ prvobitno koristile da označe nekog
priprostog i neotesanog, iz zabiti. U urbanom slengu na zapadnoj obali
Sjedinjenih Država danas se pojmom Turk naziva smeo momak, popularan i u
fazonu – koncept potpuno obrnut od opšteprihvaćenih i stereotipnih bojazni i
odbojnosti koje su bile žive vekovima i koje su obnovljene u vreme kada je
Turska zatražila članstvo u Evropskoj uniji.18 Džon Lili pitao je 1578. „da li
ikada postojaše stođavo tako opak i divljačan, Turčin tako pogan i zlokovaran,
kao sušta poruga prirodi“;19 u engleskom rečniku slenga iz 1699. definiše se
Turčin kao čovek surovog srca. Reč otoman,20 osim što označava komad
nameštaja za sedenje, češće se po salonima na Zapadu čula u sklopu razgovora
o otomanskoj pretnji koja ugrožava hrišćansku civilizaciju.21
Bosporus (Kravlji moreuz) poprimio je oblik Bosfor u srednjovekovnom
grčkom i latinskom, te sam i ja, posebno u kasnijim poglavljima, radije
koristila opšteprihvaćenu nego izvornu, pravilnu varijantu. Razna imena
grada, Vizant, Konstantinopolj, Konstantinija i Istanbul, ponekad možda nisam
koristila hronološki sasvim pravilno, ali mislim da će me odavno počivši
Vizantinci, Konstantinopoljci i Konstantinjani razumeti i, nadam se, oprostiti
mi.

17 Kao što objašnjava Dionizije Statakopulos u uvodu svoje knjige Kratka istorija Vizantijskog
carstva (Dionysios Stathakopoulos, A Short History of the Byzantine Empire, 2014).
18 Zahvaljujem Polu Kartlidžu zato što me je podsetio na Virdžila Soloca zvanog Turčin u filmu Kum.
19 John Lyly, Euphues: The Anatomy of Wyt/Wit, f. 5, written 1578.
20 Srpski istoričari izbacili su iz terminologije oblik otomanski i zamenili ga isključivo oblikom

osmanski, prema imenu Osmana I. Etimološki, pojam otomanski potiče od arapskog oblika imena
Utman ili Otman, koje su Turci prema svojoj fonetici prilagodili u Osman. Mada se pojam otomana
kao komada nameštaja u savremenom srpskom jeziku gotovo uopšte ne koristi, ranije su i sam
nameštaj i reč bili vrlo rasprostranjeni, verovatno preuzeti iz francuske kulture i jezika. (Prim.
prev.)
21 O ovome opširno raspravlja Edvard Said (Said, Edward, Orientalism, p. 59-60).
 PROLOG

632-718. G. N. E. (10/11-99/100.
PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Uistinu osvojićeš Konstantinopolj. Kakav će čudesan predvodnik

biti taj grad i kakva će čudesna vojska ta vojska biti!
HADIS PROROKA MUHAMEDA

Vetar smrti ih je ugrabio… Romeji behu pod opsadom, ali Arapima

ne beše ništa bolje no njima. Glad ih je tištala tako silno da su jeli
leševe, izmet i svaku pogan. Bili su prinuđeni da se istrebljuju da
bi jeli. Jedan modijus žita koštao je deset denarija. Tražili su
kamenčiće pa ih jeli da utole glad. Jeli su otpatke sa svojih
brodova.
MIHAJLO SIRIJAC
O OPSADI KONSTANTINOPOLJA 717. GODINE

Ime glasnika ne znamo – ali živimo s ishodom poruke koju je doneo.

U jeku VII veka22 stigle su dvadesetpetogodišnjem vizantijskom caru
Konstantu II vesti da je velika i svirepa vojska Arapa, od kojih se mnogi
ispovedaju kao muslimani – „pokorni“23 – napala ostrva Kipar, Kos, Krit i
Rodos novoizgrađenom flotom od dvestotinak brodova. Konstant i njegov
hrišćanski dvor znali su da su ovi muslimani, sledbenici vere koja još nije bila
stara ni čitavo jedno pokolenje, pustinjski narod, tako bojažljiv prema moru da
je skovao jednu prostu uličnu izreku u kojoj se jada: „Veće su zadovoljstvo

22U arapskim izvorima navode se nepodudarne godine, negde 651-2, a negde 654-5.
23Prema Kuranu, muslimanima je ovo ime Alah dodelio preko proroka Ibrahima (22. sura Kurana,
ajet 78): „On vas je izabrao i u vjeri vam nije ništa teško propisao, u vjeri pretka vašeg Ibrahima.
Alah vas je odavno muslimanima nazvao, i u ovom Kuranu, da bi Poslanik bio svjedok protiv vas, i
da biste vi bili svjedoci protiv ostalih ljudi.“ (Navedeno prema bosanskom prevodu Besima Korkuta.
– Prim. prev.) O raznim prevodima pojma musliman pogledajte
https://www.comp.leeds.ac.uk/nora/html/22-78.html.
16 BETANI HJUZ

vetrovi koje puštaju kamile nego molitve koje čitaju ribe.“24 S brojno
premoćnim snagama i s pomorskom tradicijom koja je sezala unazad sve do
onih slavnih dana kad su, hiljadu i četiristo godina ranije, pomorci s grčkog
kopna osnovali ovaj grad, Konstant je isplovio iz svog blistavog grada sa
zlatnim kupolama moleći se da neprijatelju nanese ritualno poniženje.
Dovoljan je međutim bio jedan jedini dan borbi pa da poniženje pretrpi
Konstant i bude prinuđen da preobučen u običnog mornara iskoči sa carskog
broda i šćućuren na palubi jednog običnog pobegne glavom bez obzira iz
pokolja koji se odigrao u vodama između današnjeg Kipra i Turske.25 Izginulih
je u ovom arapsko-vizantijskom, muslimansko-hrišćanskom sukobu bilo
toliko da je, kako se pričalo, more svuda naokolo bilo crveno i puno leševa.
Muslimanski izvori ovu bitku zovu Bitka jedara; novi modeli brodova,
dromoni i helandije (u arapskoj varijanti šalandije) primorali su Vizantijce na
borbu prsa u prsa i, na veliku brigu hrišćanskog Konstantinopolja, a protivno
svim očekivanjima, pobedu su odneli Muhamedovi sledbenici.
Čitavih pola stoleća potom Konstantinopolj, koji se smatrao Božjim
gradom, nalaziće se i pod fizičkom i pod psihološkom opsadom. Ovaj je grad
verovao da je Božji miljenik i da će stoga ostati neosvojen do kraja sveta. Samo
vek ranije Konstantinopolj, najbogatiji grad na svetu, bio je hrišćanska
prestonica carstva koje se rasprostiralo na teritoriji od dva i po miliona
kvadratnih kilometara. Žitelji grada imali su takvu veru u svoju zaštitnicu
Bogorodicu da su bogomajku nazivali glavnim zapovednikom svoje vojske.
Pobegavši s poprišta bitke, Konstant se vratio najpre u Konstantinopolj,
ali se zatim povukao odatle u sigurnost poseda na Siciliji, ostavljajući svoju
prestonicu nezaštićenu. Oni koje je ostavio, bilo u samom jezgru grada, oko
nekadašnjeg grčkog akropolja s pogledom na Mramorno more, ili rasute po
obali Bosfora i Zlatnog roga, ni izdaleka nisu činili jedinstvenu odbranu. Neki
su verovali da će ih Arapi neizbežno osvojiti. Za svega nekoliko godina od
smrti proroka Muhameda 632. godine (10. po islamskom kalendaru)
muslimani su se, po svemu sudeći, latili da zavladaju najvećim delom tada
poznatog sveta. Iste te 632. pokorili su vizantijsku Siriju, 636. potisnuli
vizantijsku vojsku u Bici na Jarmuku, 640. osvojili Heliopolj, što im je
omogućilo prodor u vizantijski Egipat, 641. pala je Aleksandrija, 642/3.

24 Izreka se pripisuje Beduinima, srednjovekovnim Arapima i ponekad Egipćanima. Burckhard,

Titus, Moorish culture in Spain, 1972, p. 120.
25 Nedaleko od Fenikusa ili Feniksa, današnjeg turskog lučkog gradića Finikea na likijskoj obali, u

provinciji Antalija. Konstam, Angus and Dennis Peter, Byzantine Warship vs Arab Warship: 7th-11th
centuries, 1997, p. 58-9; Treadgold, Warren, A History of the Byzantine State and Society, 2015, p.
314.
 Istanbul 17

Tripoli, i sada je arapska sila nadirala ka zapadu. Da su događaji tekli prema

onome što se u tom trenutku činilo kao prirodan put, Carigrad bi postao
sedište kalifa još pre četrnaest vekova.
Neposredno posle Bitke jedara, međutim, zavladalo je zatišje.
Muslimanska zajednica, još u povoju, gubila je snagu na sporove oko
Prorokovog nasleđa. Iz njih je konačno proistekla podela na šiite i sunite, koja,
od 661. godine, opstaje do danas i ima velikog uticaja na zbivanja u svetu.26
Život se u Konstantinopolju nastavljao, mada prožet strepnjama. Mnogi su
napuštali grad, plašeći se da on neće moći ni da ih zaštiti ni da ih hrani. Carska
dinastija bila je nedavno pre toga uvela kao oblik kažnjavanja rinometiju,
rasecanje nosa osramoćenim carevima (a jezika njihovim ženama). Zlatna
maska koja se nosila preko rasečenog nosa počela je da se viđa na carskom
dvoru i po boravištima careva u izgnanstvu. Na pograničnim teritorijama
vizantijsko stanovništvo se povlačilo u utvrđena naselja kao što je bila
Monemvasija na Peloponezu, ili doslovno ukopavalo sebe, svoje domove,
crkve i skladišta žita u meki kamen u Kapadokiji, u Maloj Aziji. Car Konstant je
čak pokušao da preseli prestonicu na Siciliju, u Sirakuzu.
Strepnje su se pokazale kao opravdane najpre 667,27 a zatim 668, pa 669.
Arapi su dolazili ponovo i ponovo, dovodeći vojsku pod sama konstantinopolj
ska Zlatna vrata. Ploveći i dalje na grčkorimskim brodovima s
grčkoegipatskim posadama koje su silom uzeli u službu posle osvajanja
Aleksandrije 642. godine, iskrcavši se kod Halkidona, na svega kilometar
udaljenosti preko Bosfora i na otvorenom vidiku Konstantinopolju, muslimani
su se rugali i pretili onima koji su se nalazili zarobljeni među zidinama „Čežnje
celog sveta“.28 Na scenu je, neosporno, izašla jedna nova pomorska sila. Arapi
su napadali u proleće, polazeći iz Kizika u Maloj Aziji. Suzbijali su ih jedino još
grčka vatra, đavolsko tajno oružje kojim je vladao Konstantinopolj,
napravljeno mešanjem sirove kavkaske nafte sa sumporom, smolom i živim
krečom, čije je dejstvo bilo slično napalmu, i borbena moć petstotinak ratnih
brodova koje je Konstant sagradio na Siciliji.29 Najnovije analize sirijskih i
muslimanskih izvora upućuju na to da bi ove prve arapske napade trebalo pre

26 Šiiti su prvobitno bili shi'at Ali – pristalice Prorokovog rođaka i zeta Alije, dok su suniti sledbenici
Prorokove sunne, verskih propisa o načinu života. Razvili su se sporovi oko toga čije je pravo da
predvodi muslimane kao kalif (naslednik). Pošto je zbacio neposrednog Prorokovog naslednika
Aliju, muslimanima je od 661. do 680. vladao sunit Muavija, osnivač dinastije Omajada.
27 Arape je predvodio Jezid, sin kalifa Muavije, koji je zapovedao u bici kod Kipra.
28 Pogledajte novi prevod sačuvanih odlomaka izgubljene hronike Teofila iz Edese kod Roberta

Hojlanda (Hoyland, Robert, Theophilus ofEdessa's Chronicle and the Circulation of Historical
Knowledge in Late Antiquity and Early Islam, 2011), posebno strane 166-168.
29 Pogledajte fantastični rad dr Mareka Jankovjaka, koji je još uvek u toku.
18 BETANI HJUZ

da posmatramo kao izazivačke ispade nego kao potpunu i strateški dosledno

razvijenu opsadu.
Sve će se to potpuno promeniti 717.

Trpeći poraze pred konstantinopolj skim zidinama i od nadmoćnog oružja,

Arapi ipak nisu skidali oka sa željenog plena i godine 717. (98-99. po
islamskom kalendaru) muslimanska vojska došla je ponovo, pošto je 711.
obezbedila sebi bazu na Gibraltaru, kao polazište za osvajanje velikog dela
Iberijskog poluostrva, a takođe su joj, uz taj obod Evrope, već pripali veliki
potezi Bliskog istoka i severne Afrike. Kucnuo je čas da se domogne i Božjeg
grada. Opsadne snage, koje je predvodio brat omajadskog kalifa Sulejmana, sa
sedištem u Siriji, napale su 717. godine Konstantinopolj i s kopna i s mora.
Vizantijska vlast nad Kavkazom i Termenijom već je polako sahnula. Ogromna
muslimanska kopnena vojska imala je podršku hiljadu osamsto ratnih
brodova.
Konstantinopolj ske vlasti našle su se u strahu i svim žiteljima grada
naloženo je da podnesu dokaze da su pribavili sve što je potrebno za borbu i
snabdeli se namirnicama dovoljnim da prežive punu godinu dana; oni koji
nisu bili u stanju da ispune ove zahteve prognani su. Te godine grad je posejao
žito između unutrašnjeg i spoljašnjeg zida svojih slavnih bedema. U
međuvremenu, osvajačka vojska, čiju su premoćnu većinu činili Arapi i
Berberi, osokoljena eshatološkom vizijom da će vladar koji nosi ime proroka
osvojiti grad, nagomilala je ogromne zalihe hrane i oružja i na brzinu podigla
opsadne zidine od naboja, odsecajući opsađene od saveznika.
Plan koji su Arapi skovali imao je, ipak, Ahilovu petu: njihovo brodovlje
nije bilo u stanju da drži pod blokadom onu stranu grada okrenutu ka moru.
Najpre nepobediva grčka vatra – napade njome s konstantinopoljskih zidina
usmeravao je sam car Konstantin IV – a zatim dezerterstvo, u pravi čas,
izvesnog broja Kopta, egipatskih hrišćana – sa muslimanskih brodova, značili
su da su pre svega hrana, ali takođe ljudi i borbeni moral, krišom dospevali u
grad, pod okriljem noći, s tog mora crnog kao sipino mastilo. Varljive
bosforske struje ometale su muslimanske brodove koji su s pojačanjem plovili
od Mramornog mora, a Arapi su i sami postepeno ostajali bez hrane, budući da
su opustošili zemlju svuda oko grada. Glad, strah i boleštine sistematski su
desetkovali osvajački tabor. Oštra zima, s debelim snežnim pokrovom,
 Istanbul 19

primorala je opsađivače, više nego opsađene, da jedu svoje tovarne životinje,

pa možda čak i da pribegavaju kanibalizmu.30
Konačno, na Veliku Gospojinu, 15. avgusta 718. godine, zapovednik
arapske vojske naredio je povlačenje. Konstantinopolj je za pobedu
zahvaljivao svojoj zaštitnici Bogorodici, i njena ikona je pronesena po
zidinama.31 Shvativši da su nadvladali protivnika, iznureni Konstantinopoljci
prikupili su snagu da bi još jednom napali neprijatelja u povlačenju. Mnoge
muslimane progutalo je more; druge su proganjali Bugari. Preživeli su se
teškom mukom domogli savezničkih teritorija i potom svoje domovine.

Još pre nego što će biti zabeležena u istoriji, ova zbivanja su prerasla u
legende. Nasrtaji na grad, junačka odbrana i beg osujećenih osvajača glavom
bez obzira postaće lajtmotiv u istoriji Carigrada – grada koji živi dvostruki
život, kao stvarno mesto i kao mit.
Mnoga će pokolenja pevati oko vatri po vojničkim logorima, i osvajačkim i
braniteljskim jednako, pesme o opsadama Konstantinopolj a i pomorskim
bitkama pod njegovim zidinama. Srednjovekovni letopisci i kasniji izvori
doterivali su priče. Pripovedalo se da je car Lav III potopio muslimansko
brodovlje dotakavši Bosfor krstom. Mnogi su pričali kako je Konstant podigao
krst dok su njegovi vojnici pojali psalme, a naspram njega je Muavija razvio
barjak s polumesecom dok su njegovi ljudi deklamovali Kuran na arapskom.
Čuvari sećanja zanemarivali su činjenicu da su verovatno obe vojske govorile
grčki i da su se verovatno i vojnici i civili razumeli dok su razmenjivali uvrede
i mrmorili molitve.
I u hrišćanskim i u muslimanskim domovima leto Gospodnje 717. (godina
98-99. po islamskom kalendaru) upamćeno je kao epsko poglavlje istorije i
odlaganje konačne pobede. Turci će kasnije dolaziti na hodočašća u džamije i
druge svetinje za koje su verovali da su osnovani u gradu još u vreme te prve
opsade.32 Veliki deo arapske literature tvrdi da su muslimani u stvari pobedili
– i gledali napred ka daljem i potpunom osvojenju Konstantinopolja i svih

30 Pogledajte kod Džonatana Harisa (Harris, Jonathan, The Lost World of Byzantium, 2015, p. 88);
takođe kod Statakopulosa (Stathakopoulos, Dionysios, Famine and Pestilence in the Late Roman and
Early Byzantine Empire, 2004), 208. stavka u katalogu događaja.
31 Na mestu Bogorodičine crkve u Vlaherni, današnjoj istanbulskoj četvrti Ajvansaraj, podignuta je u

XIX veku skromna grčka kapela. Ovde je, pored fontane sa svetom Bogorodičinom vodom, čuvan
bogomaterin pojas, prema predanju spleten od kamilje dlake, koji se danas čuva na Svetoj gori.
32 Frederik Vilijam Haslak, „Arapske džamije u Konstantinopolju“ (Hasluck, Frederick William, „The

Mosques of the Arabs in Constantinople“, 1916/18, p. 157-174).

20 BETANI HJUZ

njegovih teritorija.33 Pripovedalo se da se Jezid I, zapovednik arapske vojske,

popeo uz neosvojive carigradske zidine još pre opsade iz 672. godine, te je
otud postao posle toga poznat kao fata el arab – mladi prvak Arapa; ili da je
jedan arapski zapovednik ujahao u grad i obesio vizantijskog cara u Aja Sofiji
da se osveti za pokolj muslimana. Na Zapadu se iskušenja kroz koja je prolazio
Konstantinopolj zapravo opevaju i dan-danas; u Tolkinovom Gospodaru
prstenova Bitka Pelenorskih polja, okršaj za Minas Tirit vođen i na kopnu i na
vodenim putevima,34 nastala je delimično i na nadahnuću crpenom iz ovih
napada, a svakog 15. avgusta ceo hrišćanski svet zahvaljuje Bogorodici na
čudesnim zaštitničkim moćima. Pošto nije pao, Konstantinopolj je postao još
primamljiviji, stičući u svesti mnogih natprirodne razmere.
Pored priča o pobedi, vizantijski izvori čvrsto nas obaveštavaju da su
otprilike u vreme opsade Konstantinopolja Arapi zauzeli Rodos, gde su
raskomadali i zatim prodali nekakvom jevrejskom trgovcu jedno od sedam
čuda starog sveta, Kolosa – koji je pao za vreme zemljotresa 226. godine p. n.
e. i zbog zabrane Delfskog proročišta nikada nije ponovo podignut. Bronzu od
koje je bio izliven divovski antički spomenik odnelo je zatim devetsto kamila
(ili tri hiljade, prema nekim ponesenijim letopiscima). Iako sa strašću
prepričan u nekoliko srednjovekovnih tekstova i u mnogim naučno priznatim
istorijama iz našeg doba, ovaj događaj ne može se pronaći u arapskim
izvorima. Moguće je da je posredi prećutkivanje iz stida – ili je možda u ovom
slučaju povest samo pripovest, sa svim klišeiziranim opštim mestima o
vandalizmu i filistejstvu Jevreja i Saracena, začinjenim prisenkom
eshatoloških strepnji.35
Kulturološko sećanje, istorijsko nadanje, često je podjednako snažno kao
istorijske činjenice.
I eto to je otelovljeni Carigrad, mesto gde se povest i pripovesti sudaraju i
pucaju, grad koji hrani ideje i podatke da bi njima gradio spomenik sebi. Trofej
koji podjednako vredi kao pojam, kao san, koliko i kao stvarnost. Grad koji je
odavno čuvao bezvremenu tradiciju, staru koliko i prapočeci savremene svesti

33 Prema arapskom istoričaru i filozofu iz XIV veka Ibn Haldunu: „Muslimani stekoše prevlast nad
celim Sredozemljem. Sila njihova i nadmoć behu ogromni. Hrišćanski narodi ništa ne mogahu protiv
muslimanskog brodovlja nigde po Sredozemnom moru. Na njegovim su talasima muslimani sve
vreme jahali ka osvajačkim pobedama.“ Ibn Haldun, Uvod u istoriju, prema prevodu Franca
Rozentala (1989, p. 210).
34 U Povratku kralja, trećem delu trilogije, knjiga V, poglavlje 6.
35 Pogledajte kod Džejmsa Hauard-Džonstona (Howard-Johnston, James, Witnesses to a World Crisis:

Historians and Histories of the Middle East in the Seventh Century, 2010); takođe kod Kliforda
Bozvorta (Bosworth, Clifford Edmund, The Arabs, Byzantium, and Iran: Studies in early Islamic
history and culture, 1996, p. 157-164).
 Istanbul 21

– da se priče iz prošlosti neguju da bi nam govorile ko smo mi u sadašnjosti. U

čvrstim istorijskim pojmovima arapski neuspesi zaista su obeležili promenu
težnji.
Motiv sada više nije bio da se „odseče glava“ Vizantijskom carstvu, nego je
pažnja premeštena na teritorije oko grada, istočno, južno i jugozapadno. Iz
toga je proisteklo sedamsto godina uzburkane egzistencije bok uz bok dveju
monoteističkih religija, koje su povremeno i sarađivale, baš kao što su i vodile
sukobe. Niko, ipak, nije zaboravljao da „kost u Alahovom grlu“ još nije
osvojena.
Za ljude mnogih vera i sa Istoka i sa Zapada Carigrad nije prosto grad,
nego metafora i zamisao – mogućnost ka kojoj može da nas odvede mašta i
ugnezdi u njoj našu dušu. Grad koji je podsticao na putovanja ideje i vojske,
bogove i trgovce, srca i tela, pamet i duh.
 PRVI DEO

VIZANTION
 Praistorijska nalazišta oko Bosfora, Mramornog mora i Crnog mora36

36 Sve mape u knjizi izradio je Džejmi Vajt.

Prva grčka naselja uz Bosfor
Antički grad, oko V veka p. n. e do III veka n. e.
 PRVO POGLAVLJE

KOSTI, KAMEN I BLATO

800.000 GODINA P. N. E. – 5500. G. P. N. E.

Odjednom se silan talas izdiže pred njima, izvijen, kao strma hrid;
na taj prizor oni se pokloniše saginjući glave… Zatim se ta
zasvođena masa obruši ka njima i brod se prevalja preko jarosnog
talasa, ponirući u šupljinu mora. Uskovitlane struje pronele su ga
između stenja; i sa svake strane behu protresani uz grmljavinu; a
rebra broda držahu se čvrsto. Tada Atina levom rukom odgurnu
jednu moćnu stenu, a desnom podgurnu brod da prođe…
APOLONIJE S RODOSA, OPIS JASONOVOG
PUTOVANJA KROZ BOSFOR
EP O ARGONAUTIMA

Pravo polazište je jedan kovčeg. Ispod stanice podzemne železnice u četvrti

Jenikapi, u centru današnjeg Istanbula, preko puta radnjica u kojima se
prodaju plastične kante i peruške za prašinu, pronađeno je telo. Sklupčana u
položaj fetusa, orijentisana u pravcu jugozapad-severoistok, položena na
letvice a pokrivena drvenom pločom, okružena pogrebnim urnama i ostacima
neolitskih kuća od pletera i naboja, ova žena iz kamenog doba sahranjena je u
do danas najstarijem pronađenom drvenom kovčegu na svetu.37 Neobično
dobro sačuvani u anaerobnim uslovima u istanbulskom blatu, osam hiljada
godina stari ljudski ostaci jedinstveno su otkriće ili jedinstven pogled u
pogrebne običaje naših anadolskih predaka iz mlađeg kamenog doba. Datirana
u vreme između 6.300 i 5.800 godina pre naše ere (otprilike kao i najstarije
dosad poznato naselje na svetu, Čatalhujuk u centralnoj Turskoj), ova mlada
žena očigledno je pokušavala da ostvari dobar život. Prilikom istog
iskopavanja arheolozi su pronašli u masnom sloju zemljišta ispod morskog
dna alatke, među kojima i jednu drvenu lopatu, seme i spaljene organske
ostatke koji su pripadali istoj društvenoj grupi kao sahranjena žena. Neki
37Veliko hvala Ufuku Kočabašu, vanrednom profesoru i šefu katedre za konzervaciju i restauraciju
na Univerzitetu u Istanbulu, na pomoći u mojim čestim istraživanjima.
 Istanbul 27

naučnici smatraju da je lopata zapravo veslo za mali čamac, jedno od

najstarijih koja su pronađena. Pomena je vredno i to što je oko ovog
preistorijskog seoceta sačuvano više od stotinu otisaka ljudskih stopa. Neki od
ovih Carigrađana iz kamenog doba išli su bosonogi, ali drugi u drvenim
klompama – pomalo sličnim onima koje se koriste u hamamima u današnjem
Istanbulu.38
Do lokacije je odistinski vredelo otići – na ovom komadiću zemlje rađao
se život. Dvesta trideset šest prirodnih vrela ucrtano je u karte šireg prostora
tračkog poluostrva39 između Crnog i Egejskog mora, na čijem se istočnom
obodu nalazi Carigrad. Potoci, rečice, jezera i lagune okruženi su šumama
hrastova, kestena i pistaća. Mlada žena iz kovčega pripada mnogim
pokolenjima – sve od starijeg kamenog doba naovamo – koja su uživala u
lepotama onoga što će postati današnji Istanbul s okolinom. Nedaleko su
pronađeni i njeni nešto stariji susedi, iz srednjeg kamenog doba, a pored njih i
divovski medvedi iz pleistocena, u pećini Jarim-burgaz, dvadesetak kilometara
od periferije grada. Do ovog prirodnog staništa u krečnjačkim stenama stiže se
starim putem pored fabrika koje proizvode servise za čaj i stada ovaca koje će
biti zaklane za Bajram. Pećina zalazi oko pola kilometra duboko u živi kamen i
na pojedinim mestima je visoka deset metara. Iskopavanja, koja i dalje traju,
otkrila su ispod sloja zemlje i balege tragove prvih ljudskih stanovnika okoline
Carigrada – komadiće kostiju, glave kopalja i druge alatke od kvarca, kvarcita i
kremena. Ispred pećinskog kompleksa danas se pogled pruža na deo grada
koji se kao fagocit omotao oko lagune Kučukčekmedže; u kameno doba videle
su se samo guste šume i voda. Neki ostaci u pećini sežu čak šest stotina hiljada
godina unazad – četiristo hiljada godina pre postanka homo sapijensa, što
znači da je ovo jedno od najstarijih staništa hominida pronađenih na Bliskom
istoku. Arheolozi, i izvestan broj gradskih zvaničnika, uznemireni su
skorašnjim ljudskim aktivnostima u ovoj riznici preistorijskih blaga, koje su
obuhvatile snimanje filmova, gajenje pečuraka, uzimanje narkotika i
prostituciju.

Prvi hominidi i njihovi potomci iz kamenog doba živeli su u prirodnom

okruženju koje se veoma razlikovalo od ovoga koje vidimo danas: Mramorno
more prvobitno je bilo slankasto jezero, dolinama su tumarale zasad još
38http://www.cura.co.uk/turkey/the-byzantine-harbour/
39Slatke vode Azije, kako su od milošte nazivane rečice Goksu i Kučuksu, danas su prilično
neugledne, iako se oko njih nalaze neke od najskupljih kuća. U antici su ove rečice smatrane
svetima. Ima žitelja Istanbula koji još pamte kako su znali iz koje od njih dobijaju vodu i zbog čega
im se više sviđao ukus jedne ili druge.
28 BETANI HJUZ

neutvrđene vrste debelokožaca, u brdima je bilo pantera, cvetalo je više od

devet hiljada dosad identifikovanih vrsta cveća. Ovde su živeli džinovski jeleni,
mamuti, pegave hijene, uživajući u klimi toplijoj oko dva stepena od naše.
Drveni neolitski kovčeg otkriven je u vreme kada je građen podmorski
tunel vredan četiri milijarde dolara, koji će povezati azijsku i evropsku stranu
Istanbula. Pored njega su pronađena još četiri ukopna i četiri mesta kremacije
koja potiču iz vremena oko šest hiljada godina pre naše ere.
Čitavo ovo područje poprima svojstva svojevrsnog arheološkog
tematskog parka: kad je 2007. godine suša primorala zemljoradnike iz okoline
da prokopaju nove kanale za navodnjavanje tridesetak kilometara od centra
grada, arheolozi su priskočili i uspeli da spasu neke skromne pronađene
sitnice, za koje će se pokazati da su sušto naučno zlato. Jer ovde, oko obale
Crnog mora i jezera Kučukčekmedže, nalaze se najstariji dokazi osnovne
hrane evropske civilizacije – naviformna jezgra (obrađeni kamen oblika
čamca) i okresivani kremen, zatim cepači, strugači i noževi od kremena.40 Je li
se tu nalazila neka preistorijska lovačka kuća? Odmorište za ljude koji su
delimično bili lovci, a delimično zemljoradnici? Očekuje se da će iskopavanja
na gornjem kraju Zlatnog roga doneti nove materijalne dokaze.41 Gotovo je
sasvim sigurno da se u okolini Carigrada skrivaju dokazi o obrađivanju zemlje
ceo milenijum ranije nego što se mislilo da je ono započelo i u Evropi.42
Neolitska zajednica koja je živela ovde lagano je pobeđivala u borbi da preživi
na zemlji. Onda je zemlja uzvratila udarac.

Oko pet i po hiljada godina pre naše ere jedan epohalno važan događaj
preoblikovao je okolinu Carigrada stvorivši topografiju koja će predodrediti
karakter i životnu priču ovog grada.43 Usled topljenja ledenih naslaga nivo
mora je drastično narastao i ono je pokuljalo ka unutrašnjosti kopna
probijajući pritom Bosfor. Crno more, koje je dotad bilo plitko slatkovodno
jezero, pretvorilo se u priliku za pomorce, a morske ostrige zamenile su
jezerske. Moguće je da se voda podigla sedam metara za svega trista dana.

40 Hakan Oniz i Erdogan Asian (ured.), Radovi s Trinaestog simpozijuma o arheologiji na Mediteranu
(Oniz, Hakan and Asian, Erdogan, eds., Proceedings of the XIII Symposium on Mediterranean
Archaeology, Selcuk University ofKonya, 2011, p. 183).
41 Oko uzvišenja Silivritepe, između potoka Alibej i Kažitane.
42 Oniz i Asian, 2011, p. 183; Šefket Donmez „Preistorija okoline Istanbula: pregled“ (Donmez,

Şevket, „The Prehistory of the Istanbul Region: A Survey“, Ancient Near East Studies, 2006, pp. 239-
264).
43 Prema nekim naučnicima Crnomorski potop i podizanje nivoa Crnog mora odigrali su se oko

sedam hiljada i četiristo godina pre naše ere.

 Istanbul 29

Tako je nastao Zlatni rog, estuar s prirodnim lukama, hranjen Slatkim vodama
Evrope – Kidarisom i Barbizesom. Stvaranje ovog novog sveta odnelo je
mnogo života; sa dna Crnog mora pomaljaju se sada ostaci ljudskih naseobina,
potopljenih kuća i obrađenih brvana. Prema nekim procenama četrdeset
kubnih kilometara vode prelilo se preko kopnene prevlake za godinu dana,
poplavivši više od hiljadu i po kvadratnih kilometara kopna. Time je razoren
jedan svet, ali je stvorena mogućnost da nastane jedan grad svetske klase.
Dok su neke civilizacije, kao što je egipatska, imale pomalo bojažljiv
odnos prema moru, u Carigradu je voda tako sveprisutna da su njegovi žitelji
prinuđeni da je iz neprijatelja pretvaraju u prijatelja. „Ovenčan vodama“ – tako
je grad opisao Prokopije. Istanbul danas zapljuskuju vode Zlatnog roga,
Bosfora i Mramornog mora; severno je Crno more, a južno, kroz Helespont, ili
Dardanele, Sredozemno. Ovaj „Tečni kontinent“, koji je u razna vremena nosio
ime Belo more, Verno more, Gorko more, Veliko zelenilo i Mare nostrum (Naše
more), pružao je u podjednakoj meri izglede na uspeh i propast. U svetu vesala
i jedara, uvalica i prirodnih luka, rođenje Bosfora, kojim su od jednog stvorena
dva kontinenta, značilo je da će zemlja na kojoj će iznići Carigrad postati
otelovljenje mogućnosti.
Zato dok budemo provodili vreme u druženju s Carigradom ne smemo da
zaboravimo da je ovo priča o moru koliko i o gradu.
 DRUGO POGLAVLJE

GRAD SLEPIH
OKO 682. G. P. N. E.

Ovaj isti Megabaz ostavio je među stanovnicima Helesponta o sebi

trajnu uspomenu ovom svojom primedbom. On je, boraveći u
Vizantu, čuo da su se sedamnaest godina pre Vizantinaca bili tamo
naselili Halkidonci, pa je, doznavši to, rekao da su Halkidonci u to
vreme bili sigurno slepi, jer inače kako bi, umesto lepšeg predela,
koji im je stajao na raspolaganju, izabrali ružniji predeo, da nisu
bili slepi.44
HERODOT, ISTORIJA

U maju 2016. godine objavljena je vest o još jednom izvanrednom

arheološkom otkriću u Istanbulu. Ispod vedrih letnjikovaca na obali
Mramornog mora u Silivriju pronađen je četiri hiljade godina star grob,
okrugao kao kurgani u središnjoj Aziji, u kome je ležalo telo ratnika sklupčano
u položaju fetusa. Turske vlasti su saopštile da ovaj način ukopa pokazuje
kako su centralnoazijski uticaji bili prisutni na tlu Carigrada još u vreme
njegovog preistorijskog nastajanja, dok su Grci još u antici tvrdili da su naselje
u kome je telo pronađeno, antičku Selimbriju, osnovali oni.
Priče koje su se svijale oko antičkog Vizantiona bile su podjednako važne
kao i njegova istorija, a legende koje tumače kako su Grci upalili iskru koja će
kasnije prerasti u Carigrad slikovite su kao što se može i pretpostaviti. Zevs,
kralj bogova, ljubakao se, kao i obično, sa smrtnicom, ovog puta sveštenicom
svoje žene Here po imenu Ija. Razljućena Hera pretvorila ju je u kravu (ili,
prema nekim verzijama legende, to je učinio sam Zevs da bi je zaštitio), a
zatim poslala obada da je proganja i muči. Bosfor, kravlji gaz, dobio je prema
ovoj priči ime po tome što je Ija pregazila moreuz, da bi potom rodila kćer
Keroesu (što znači rogata), koju je na obalama Zlatnog roga, čije je ime u antici
glasilo Kera, podigla nimfa Semestra. Keroesa je nastavila porodičnu tradiciju i
44Herodot, Istorija, 4:04. Murad IV to historiographer Solak Zahdeh recorded in Efendi(1834) 144,
prema prevodu Milana Arsenica. (Prim. prev.)
 Istanbul 31

uplela se i sama u ljubavnu vezu s jednim olimpskim bogom – Posejdonom,

bogom mora. Njihov sin Vizant osnovao je Vizantion. Prema drugoj verziji
mita o osnivanju grada, koja je možda nešto bliže pravoj istini iz bronzanog ili
gvozdenog doba, vladar istočnih Tračana Vizant, sin iste one nimfe Semestre,
oženio se princezom Fidalijom i ona mu je u miraz donela zemlju na kojoj se
nalazi današnji Istanbul.
Zaista su duboko ispod istorijskog središta Carigrada pronađeni tračka
grnčarija s polovine V veka p. n. e. i jedan fragment prekrasnog ratnog čekića
od zelenkastog kamena. Neolitska plemena koja su svoje mrtve pokopavala u
drvenim kovčezima znala su da je ovo dobro mesto da se na njemu puste
koreni, i to njihovo znanje nije prosto nestalo u bakrenom, bronzanom i
starijem gvozdenom dobu. Klin kopna između Zlatnog roga, Bosfora i
Mramornog mora (koje se u antici zvalo Propontida), danas poznat pod
imenom saraj burnu, Sarajski rt (dok je starim Grcima bio akropolj, a na
latinskom se nazivao Promentorium Bosporium, Bosforski rt), posebno je
predusretljivo prihvatao ljude koji su ga naseljavali. Oko njega se uzdiže
sedam brežuljaka, dovoljno visokih da pružaju zaštitu, a dovoljno niskih da
budu nastanjivi. Bilo je to svakako dobro mesto da se na njemu podigne dom.
Nedaleko od starog vizantijskog hipodroma iskopane su oko 1920. i zatim
1942. godine velike tračke posude – na jednoj je, ingeniozno, bilo oblikovano
ljudsko lice. Zaboravite dakle helenske mitove: ljudi su ovde živeli odavno pre
nego što su Grci stigli sa zapada. Oko prostora na kome se danas uzdiže
Topkapi saraj živeli su ljudi, koji su obrađivali zemlju i trgovali, neprekidno
najmanje od hiljadu i sto godina pre naše ere; kako se ispod Istanbula nalazi
mnogo slojeva istorije, iskopavanja u centru su pipav posao, ali možemo ipak
biti sigurni da će se pojaviti novi dokazi o počecima života ovog grada. I dalje
neobjavljeni i nedostupni izveštaji o podvodnim arheološkim istraživanjima
1989. godine u marini Fenerbahče kod zaliva Kalamiš saopštavaju da su
ronioci ispod debelih algi napipali arhitektonske strukture – građevine u
kojima su možda živeli ljudi iz starijeg bronzanog doba, pošto su u blizini
nađene njihove posude stare četiri hiljade godina.45 Vode ovde i stvaraju i
skrivaju istoriju.
Tako nam se nemo obraćaju oni prvobitni Carigrađani, ovdašnji
domoroci; njihovu priču moraćemo da izmamimo iz zemlje i tamnih voda
Bosfora. Doseljeno helensko stanovništvo glasno je objavljivalo svoje
prisustvo. Grci, koji su izmislili pojam istorije i vrlo su umešno upisivali sebe u
istorijske spise, tvrdili su da je ovo preistorijsko naselje njihovo.

45 Donmez, „Preistorija okoline Istanbula“, str. 239-264.

32 BETANI HJUZ

Dok su Zevs, Hera i Ija s ogorčenjem razrešavali svoj ljubavni trougao,

kazuju nam epski pesnici, Jason i njegovi Argonauti (Herakle, Orfej, Nestor i
ostali – reprezentativan spisak legendarne grčke moći) projedrili su pored
Vizantiona na svom pustolovnom putu ka Crnom moru. Prefinjene freske na
grčkom ostrvu Teri (današnjem Santoriniju), pune sitnih pojedinosti čudom
sačuvane u vulkanskom plovućcu kada je oko 1615. godine p. n. e. ostrvo
eruptiralo prilikom jednog od najvećih geofizičkih događaja upamćenih u
ljudskom iskustvu – govore nam da su ti davni Grci bili istinski prvaci u
tehnologiji jedrenja, jedinstveno uspešni u plovidbi ne samo uz obale
Mediterana nego i preko dubokih okeanskih voda.

Krčag pronađen u marini Fenerbahče. (Courtesy of Şevket Dönmez)

Ova provokativna otkrića ukazuju na dosad još neotkopano
preistorijsko naselje na azijskoj strani Bosfora.

Priča je mnoštvo, i onih koje govore o ovim putovanjima između

kontinenata i onih koje su ta putovanja možda nadahnjivale – o tome kako je
Jason okupio svoje Argonaute, među kojima i Augija, vlasnika onih čuvenih
štala, da zaplove radi pustolovine i dobiti, kako je zastao pored Bosfora i
pronašao zemlju izlazećeg sunca pre nego što će se drugi grčki junaci zaputiti
u Aziju u potrazi za Jelenom, Trojom i slavom. U Homerovim epovima
saznajemo o Jasonovim putovanjima na istok, gde se na Kolhidi upleo s
Medejom, njenom tetkom Kirkom i goropadnim plemenom Amazonki.
Namamljen izgledima na zlato (u ovoj oblasti zaista se rano razvila vrlo
napredna obrada plemenitih metala, što je možda i podstaklo grčku ideju da je
 Istanbul 33

Istokbogat zlatom46), a zatim zarobljen pomoću čarobnih napitaka i otrova

princeze Medeje, Jason je uspeo da prodre na Kavkaz – u zemlju koja je, u
svesti Grka, kipela podjednako i opasnostima i primamljivim mogućnostima.47
Upravo tu je Prometej zakucan na stenu gvozdenim zakivcima za kaznu što se
usudio da bogovima ukrade vatru. Istočno od Carigrada arheologija pokazuje
kako se mit dotiče s istorijom. Nova iskopavanja u Jermeniji proširila su naše
znanje o složenosti obrade metala uz pomoć vatre u starijem bronzanom dobu
na ovim prostorima.48 Kad su mornari Britanske ratne mornarice 1917.
godine kopali na ostrvu Imbrosu, južno od Istanbula, da bi podigli obelisk u
spomen na svoje drugove pale na Galipolju, naišli su na sjajni zlatni pehar,
datiran oko dve i po hiljade godina pre nove ere. Ovaj imbroski pehar stvarna
je verzija onih iz kojih su, prema Homerovim opisima, pili olimpski bogovi.
Zemlje u zaleđu Carigrada s opravdanim su razlogom stekle svoju mitsku
reputaciju.
Na svom putovanju Jason je, kako pripovedaju legende, morao da izlazi na
kraj s divovskim stenjem koje se sudara (možemo biti gotovo sasvim sigurni
da je ovo opis ušća Bosfora u Crno more), ali između tog stenja je on otvorio
prolaz za sve one koji će kasnije pratiti njegov trag. Nije nikakvo posebno
iznenađenje što nam beotijski pesnik Pindar saopštava kako je Istok zemlja
koja zavodi i stvara heroje.
Novi dokazi s Kavkaza pokazuju da su Grci iz bronzanog i gvozdenog
doba zaista prevalili put s Egeja kroz neodoljivi Helespontski moreuz,
današnje Dardanele, pa preko Mramornog mora, uz uzani Bosfor, na
pojedinim mestima širok svega sedamstotinak metara, mada na sredini kanala
dubok i do sto dvadeset – pa dalje pored peskovitih obala i preko Crnog mora.
Nedaleko od Batumija u današnjoj Gruziji, iza nedavno otkopane nekropole iz
V veka pre n. e., gde su iz peska i žbunja vaskrsli grčki grobovi gusto zbijeni
kao na nekom gradskom groblju, nalaze se i humke iz bronzanog doba.
Novootkriveni grčki artefakti i ostaci ovde u Aziji govore ne samo o
trgovačkim vezama nego i o grčkoj nozi koja je stupila na ovo tlo. Junaci iz

46 Euripid, Hekaba 492, Helena 928, Bahe 13, Ifigenija u Aulidi 786; Suzana Said, „Grci i varvari u
Euripidovim tragedijama: kraj različitosti?“ (Said, Suzanne, „Greeks and Barbarians in Euripides'
Tragedies: The End of Differences?“, trans. Antonia Nevill, in Harrison, Thomas (ed.), Greeks and
Barbarians, Routledge, New York, 2002, p. 65).
47 Pogledajte o ovome izvrsno izlaganje Martina Vesta u članku „Odiseja i Ep o Argonatima“ (West,

Martin Litchfield, „Odyssey and Argonautica“, Classical Quarterly, 2005, 55.1, pp. 39-64).
48 Otkriće neolitskog nalazišta Bončuklu – Mesto perli – u ravnici oko Konje, gde su seljani odavno

posle prolećnih kiša po svetlucanju pronalazili preistorijske perle, pomera najranije ljudske
naseobine ovde za oko hiljadu godina unazad, u vreme oko devet hiljada godina pre nove ere.
34 BETANI HJUZ

stihova, kao što je na primer Jason, potvrđeni su sada čvrstim dokazima o

junacima-pustolovima od krvi i mesa.49
Istanbul i danas pamti Jasona. Ribarsko seoce Tarabija, danas stecište
istanbulskog krema, prethodno je bilo grčko mestašce po imenu Terapija (lek
ili lečenje), koje je u poznijoj etapi osmanlijske ere postalo omiljeno letovalište
stranih ambasadora u Turskoj. Terapiji je ovo ime dao patrijarh Atik
Carigradski u V veku n. e., u vreme hristijanizacije ove oblasti, budući da nije
odobravao dotadašnje pagansko ime Farmakeja. Koren ovog imena može
takođe da znači lek, ili korisne trave – otuda današnji pojam farmacija, ali u
ovom slučaju je imalo značenje Trovačica i odnosilo se na ono doba pre nego
što je istorija uopšte izmišljena, jer je, kako priča kaže, prekrasna kolhidska
princeza Medeja, pomahnitala od bola i gneva kada ju je voljeni odbacio zbog
druge, bacila u ovaj zaliv svoje otrove.
Znamo dakle da su još u bronzano doba Grci plovili do Carigrada i dalje
od njega,50 ali se o tačnom obliku brodova i tačnoj dužini putovanja vode
žestoki sporovi. Putovanje s grčkog kopna do Bosfora, ako bi se plovilo danju,
a uveče pristajalo da se jede i prespava, potrajalo bi oko mesec dana, nedelju
dole ili gore.51 Elegantni, dugi, uzani brodovi, brzi kada vesla brojna posada,
mogli su da postignu šest čvorova s vetrom u krmu, ali im je burno more bilo
problem, jedrenje nasuprot vetru nemoguće, a znane i neznane opasnosti
vrebale su sasvim izvesno. Postojale su usput crne tačke, među kojima su neke
od najopasnijih bili rt Sunion, južni vrh Eubeje, a zatim su tu još bili i severni
vetrovi i struja koja kroz Dardanele teče ka jugu.
Oprezno napuštajući otvoreno more da bi proplovili između dva
kontinenta, između šumovitih bregova i turobno golog stenja, grčki pustolovi
morali su naslepo da plove uz Helespont, ne znajući kuda će ih odmamiti
varljivi moreuz. Ima izvesne ironije u tome što su, uprkos svojim tvrdnjama da
su bili tako pametni kad su uočili kakve mogućnosti leže na tlu na kome će
podići Vizantion, prvobitno pristali na, moglo bi se reći, pogrešnom mestu. Na
azijskoj strani ulaza u Bosfor naseljenici su izgradili Halkidon, u zalivu na
istočnoj obali Mramornog mora. Halkidon se nalazio kilometar udaljen od
Vizantiona, na suprotnoj strani moreuza. Tako se vekovima tvrdilo oko vatri,

49 Pogledajte radove u toku profesora Vahtanga Ličelija, direktoraArheološkog instituta pri

Državnom univerzitetu u Tbilisiju.
50 Goča Cecehladze, Grčka kolonizacija oblasti oko Crnog mora: istorijsko tumačenje arheologije

(Tsetsekhladze, Gocha, The Greek Colonisation of the Black Sea Area: Historical Interpretation of
Archaeology, ed., 1998, pp. 19-21).
51 Timoti Severin, Jasonovo putovanje: potraga za Zlatnim runom (Severin, Timothy, The Jason

Voyage: The Quest for the Golden Fleece, Hutchinson, London, 1985).
 Istanbul 35

po gradskim trgovima, na vladarskim dvorovima i u klasičnim tekstovima da

su Evropljani prvi put pristali tu u Halkidonu, „Gradu slepih“, na tlu koje je
danas već čvrsto obuhvaćeno azijskim obodima Istanbula.
Zemlja na kojoj je podignut Halkidon nije, međutim, bila dotad netaknuta
ljudskom rukom. Isto kao što su arheološka otkrića pokazala na suprotnoj
strani moreuza, neolitske kulture su ostavile mnogo dokaza o svom životu,
teškom ali ispunjenom nadom, ovde na Fikirtepeu. Lovci i ribari živeli su u
prostim kolibicama od naboja – i, nema sumnje, gostili se plodovima smokava
koje su rasle svuda okolo. U bronzano doba stigli su i kolonisti, trgovci iz
Fenikije. Drevni Halkidon danas je živahna istanbulska četvrt Kadikoj na
azijskoj strani grada. Ima nečeg običnog i poznatog na ovim ulicama; ovamo će
vas Istanbulci dovesti da vam pokažu kako njihov grad ima i društvenu
istoriju, ne samo globalnu budućnost; oseća se ovde utisak nečeg domaćeg,
prodavci lešnika čekaju da im priđete, domaćice dolaze s evropske strane da
kupe najbolji sir s brda. Sveštenici svih vera prodaju svoju robu; čuvar
jermenske crkve sedi satima nadajući se posetiocima kojima će poželeti
dobrodošlicu. U Kadikoju se nalazi jedna od najstarijih sinagoga u Istanbulu,
takođe i grčka, srpska, katolička i protestantska crkva. Ovdašnje devojke pod
žarovima ulaze i izlaze iz džamija koje su podigli Turci u XVI veku, pokazujući
javno i svoju pobožnost i obnovljenu muslimansku estetiku u gradu. U
današnjem Kadikoju ističu se i saobraćajna čvorišta: železnička stanica
Hajdar-paša, koja izgleda kao neki evropski dvorac s Mramornim morem kao
vodenim šancem, sagrađena 1908. godine da bi na nju prispevali i s nje
polazili vozovi za Bagdad, Damask i Medinu; zatim autobuska stanica i stanica
minibusa. Još od antičkog doba, preko srednjeg veka, pa sve do početaka
savremene ere Halkidon je uvekbio važna saobraćajna tačka.
Halkidon je bilo teže braniti nego Vizantion, te je otuda možda i teže
uočiti razloge za ovaj izbor, ali je ipak, može biti, postojao metod u ludosti tih
prvih naseljenika. Grobnice, posude s ljudskim licima i delovi čekića na
visokom brdu na kome se uzdigao stari Stambol svedoče da je mesto koje će
Grci nazvati Vizantion bilo već zauzeto. Novi doseljenici nisu bili osvajačka
vojska i nisu imali sredstva za desetogodišnju opsadu – ma kakve da su
samouverene priče pričali o poduhvatima svojih predaka nešto niže niz
azijsku obalu, u Troji. Halkidon je možda pre bio grad odvraćenih nego slepih.
Danas mi lako skoknemo iz Azije u Evropu za manje od jedne funte, koliko
košta prevoz trajektom kad se preračunaju valute. Pre dvadeset sedam vekova
cena je bila kudikamo viša. Neko kome istorija još ne zna ime morao je biti
prvi koji je otuda prešao u Vizantion.
36 BETANI HJUZ

Prema predanju, međutim, sami bogovi su, teško tumačivom zagonetkom

koju je izreklo proročište, naložili u VII veku pre naše ere stanovnicima jednog
grada na grčkom kopnu, Megaranima, da otisnu brod i osnuju grad „naspram
grada slepih“.
Ako je Halkidon bio grad slepih, koliko su samo lepši izgledi za budućnost
očekivali grad jasnovidih.
 TREĆE POGLAVLJE

GRAD SVETLOSTI
680. G. P. N. E. – 540. G. P. N. E.

Od mora kidanog delfinima i gongom.

VILIJAM BATLER JEJTS, „VIZANT“52

Zemljište Bizantija je plodno, more bogato ribom: jer iz Crnoga

mora povrvi tusta i trna riba, uplaše se od kosih podvodnih
grebena, obiđu suprotnu obalu i sruče se u bizantijsku luku. To je
najpre bio izvor njihovog bogatstva i moći.
TACIT, ANALI, XII, 6353

Megara, primorski grad osrednje veličine na grčkom kopnu, ne pruža

nadahnuće odmah na prvi pogled. Kada joj danas prilazite s auto-puta od
Atine ka Sparti, dočekaće vas ogromne traktorske gume i auspusi. Po sredini
grada pružaju se šine, a na njima stoje zarđale lokomotive napuštene još pre
pola veka. Skroman, neupadljiv, sam sebi dovoljan grad – to su reči koje će
vam same od sebe iskrsnuti u glavi. Megara je tako odlučno posvećena
poljoprivredi da su se pod Diktaturom pukovnika 1967-1974. neki njeni
stanovnici traktorima zaputili da protestuju protiv hunte u Atini, odakle su ih
oterali tenkovima. Na njenom tlu, kako prezrivo kaže Izokrat, konzervativni
retor koji je živeo u V i IV veku p. n. e., ljudi uzgajaju kamen. Dobro, kamen i
vunu, konje, a osim toga proizvode so. So je, naravno, bila u antici jedan od
alhemičarskih minerala i često je značila, zahvaljujući tome što je mogla da
služi kao konzervans, razliku između života i smrti od gladi. Sačuvati so postao
je za Megarane prvenstveni cilj; megarska luka povezana je dugim zidinama s
gradskim zemljištem. Možda je upravo taj dar koji je neiscrpno more davalo

52 Prepevao Milovan Danojlić, u: Vilijam Batler Jejts, Izabrane pesme, Orfej, Novi Sad, 2011. (Prim.
prev.)
53 Kornelije Tacit, Anali, prevela Ljiljana Crepajac, Tema, Beograd 2006. (Prim. prev.)
38 BETANI HJUZ

podstakao arhejske Grke da usmere pogled ka pučini i posegnu u mašti na

istok, iza vidokruga.
Prema predanju, Vizantion su osnovali Grci iz Megare. Tamo ih je poveo
sam Apolon, preko svog svetog proročišta u Delfima. Nema sumnje da su
megarski prvaci zbilja otišli do proročišta da bi dobili Apolonov blagoslov, ali
bi se moglo posumnjati da su možda već i pre proročanstva imali u glavi
ekspanzionističke namere. Darežljivi vršak kopna na ivici Mramornog mora
možda i nije bio dotle netaknut ljudskim rukama (Megarani su verovatno
samo razvili već postojeću tračku trgovačku ispostavu o kojoj svedoče posude
i odlomak čekića), ali ovo naselje podignuto na strateški izvanrednom mestu
nudilo je život koji je budio žudnju da se razviju jedra i zaplovi preko talasa
dalje ka istoku. Treba da zamislimo pustolove pune nade, spremne da se
kockaju za pobedu, kako polaze iz Megare u susret suncu na izlasku.
Posmatraju obale pored kojih plove kako se menjaju iz žućkastog krečnjaka u
beli mermer i crni vulkanski kamen, delujući nekako utešno poznate, a onda
se menjaju ponovo dok Evropa preti da postane Azija.
Privlačne strane komada zemlje uz obalu koji će Megarani nazvati
Vizantion bile su očigledne same po sebi. Položaj je izvanredan i za trgovinu i
za odbranu: klin kopna zaštićen Mramornim morem, Bosforom i Zlatnim
rogom obrazuje prirodnu carinsku postaju. Obilan ulov ribe, koji će kasnije
hvaliti rimski istoričar Tacit, omogućavao je i ishranu samom mestu i zaradu.
Tune i delfine, koji su doplivavali iz Crnog mora u toplije Mramorno, privlačila
je prirodna luka Zlatnog roga, čije ime, prema predanju, potiče od svetlucanja
riba i morskih sisara koji su ovde lovljeni u vreme redovnih godišnjih seoba na
jug. Istanbulski ribari koji su se bavili svojim poslom pre masovnog
zagađivanja voda, koje je otpočelo oko sedme decenije dvadesetog veka,
pripovedali su kako je od ribljih krljušti površina vode svetlucala i iskrila
poput dijamanata. Delfina još uvek ima – najlakše ih je videti rano izjutra i
predveče; sad su preostale samo grupice koje postaju sve malobrojnije, ali
nekada su plivali u ogromnim jatima. Antički pisci takođe govore o skušama,
sabljarkama, morskim kornjačama i sredozemnim morskim medvedicama.54
Najstarije vizantijske novčiće krasio je delfin koji skače ispod vola.55 Grčke
pripovesti govore o tome kako je Agamemnon pokušao da podmiti Ahila ne bi
li prestao da se srdi i odbija da se bori pod Trojom obećavši mu prava na
ribarenje u Bosforu. Prvim doseljenicima bilo je samo po sebi očigledno da bi
ovakva nagrada, koju su brižno čuvali dusi i nad vodom i pod vodom, i te kako
54 Antički izvori govore i o ogromnim ajkulama i kitovima velikim kao Mobi Dik koji šestare kroz
Bosforski tesnac uzavreo od života.
55 Prokopije, Istorija Justinijanovih ratova.
 Istanbul 39

vredela da se čovek bori za nju. Bogata prošlost koja je ležala na njihovom

pragu obećavala je Vizantioncima iz klasične ere raskošnu budućnost.56
Tako su se Grci, gotovo sasvim sigurno korak po korak, šireći već
postojeće tračko trgovačko naselje, doselili na mesto koje će nazvati Vizantion
i – bilo krvoprolićem ili mirnim putem – razvili ga u grad koji će postati jedan
od najveličanstvenijih na svetu.

Grci su stigli za vreme veoma značajnog poglavlja u pripovesti o ljudskom

rodu. U Evropi i Aziji polako se između VII i V veka p. n. e. rađao jedan novi
fenomen – grad građana. Bilo je to drugačije mesto, gde su obični ljudi mogli
da postanu privredni činioci, gde su sitni i krupni trgovci postizali uspehe
zahvaljujući svom znanju i dovitljivosti, sreći i umešnosti, a ne samo slučajnim
okolnostima pod kojima su rođeni, pokroviteljstvu vladara ili blagoslovu
prvosveštenika. Razvoj obrade gvozda omogućio je u to vreme razvoj boljih
oruđa i alata, pa otuda i bogatije žetve, zahvaljujući čemu su stomaci bili
puniji, a više vremena je ostajalo za razmišljanje. Brodovi i oružje postali su
takođe bolji, a to je značilo rasplamsavanje sukoba usled svojevrsne trke u
naoružanju među gradovima. Gradovi su po mnogo čemu bili uznemirujuća
mesta, gde su na ispit stavljane milenijumima stare veze srodstva i
prijateljstva i nepisani životni zakoni. Ipak, putevi građeni da bi se njima
kretale dobro naoružane vojske omogućavali su i idejama da putuju njihovim
tragom. U vreme kada je osnovan Vizantion, gradski ljudi stekli su mogućnosti
da više čine i više imaju. Takođe, kao što svedoče ideje mislilaca kao što su
Sokrat, Konfučije i Buda, počeli su da shvataju sve preču potrebu da bolje
razumeju svoj svet i ispitaju svoje sposobnosti da bolje žive u gradu. Upravo je
to bio trenutak kada je grad postao budućnost čovečanstva.
Vizantion je i strateški, i po blagotvornim uticajima kulturnih,
intelektualnih i privrednih plodova i motivacija i sa Istoka i sa Zapada, bio na
odličnom položaju da uspe u svakom smislu.

56Iako ne bi trebalo da mislimo o Anadoliji naprosto kao o divovskom kopnenom mostu, ona je
zaista olakšavala protok robe, ideja i verovanja ka ovom hibridnom grčko-anadolskom svetu. Već
oko 6000. g. pre n. e. u oblasti Kavkaza pravljeno je vino, a zatim je razvijena prefinjena obrada
metala. Najstarija obuća od obrađene kože dosad poznata na svetu pronađena je 2008. godine u
jednoj pećini u Jermeniji. Iz napretka matematike i drugih nauka u Vavilonu rodila se jedna životna
formula koju primenjujemo i dan-danas – formalna podela dana i noći na po dvanaest sati, a sata na
šezdeset minuta, koja je korišćena već dve hiljade godina pre dolaska prvih Grka. Grad Ugarit na
sirijskoj obali, koji je posedovao jedan rani oblik alfabeta, bio je na glasu kao svojevrsna Venecija
bronzanog doba.
40 BETANI HJUZ

Megarani su govorili grleni dorski dijalekt grčkog jezika i po kulturi su

bili bliži svojim susedima s Peloponeza Spartancima nego Atinjanima, koji su
bili naklonjeniji eksperimentisanju. U Vizantionu su se latili da stvore jednu
novu verziju sveta kakav je njima bio poznat. Na tom rtu tračkog tla sagradili
su grčka kupatila, gimnazijume, stoe (zakrovljene kolonade) i sisteme za
snabdevanje vodom. Prinosili su ponude bogovima na rečici Likos, koja je
nekada tekla oko samog centra grada. Iskopavanja ispod starog turskog
zatvora, koji je postao zloglasan posebno posle filma Ponoćni ekspres, a na
čijem mestu se danas nalazi luksuzni hotel, iznela su na svetlo dana jednu
frigijsku kopču za ogrtač i posude u grčkom stilu, fino dekorisane, namenjene
mešanju vina s vodom i točenju ulja.
Megarani su u Vizantion doneli svoj dorski stav prema životu, uživanje u
ratnoj muzici i kalendar zasnovan na verskim proslavama kao što su bile
Hijasintije i Karneje. Nedavno je identifikovana posveta iz Vizantiona u svetom
gaju u Olimpiji; slova beta i epsilon tipično su megarska.57 Vizantion je dakle u
početku po kulturi bio prvenstveno helenski grad od dvadesetak hiljada
stanovnika, okružen varvarima sa svih strana. Iako pogrebni običaji ukazuju
na to da su se Grci pobratimili s domorodačkim tračkim stanovništvom, priče
koje su sami pripovedali o sebi naglašavale su njihove grčke osobine,
dokazujući svetu da Vizantov grad nije sirovo pogranično mesto. Možemo da
zamislimo ove naseljenike noću, okružene novim zvucima, kako se
međusobno umiruju preuveličanim pričama o veličini svog rodnog grada,
podsećajući se kako je upravo jedan Megaranin, po imenu Orsip, prvi trčao nag
na Olimpijskim igrama, i kako je Teagen, starogrčka varijanta Robina Huda,
pridobio podršku siromašnih pobivši stoku bogataša. (Ima možda nekog
značenja u činjenici da je Teagen kasnije postao tiranin.) Megarani su znali da
će morati da potčine svoju okolinu ako nameravaju da vode glavnu reč. U
spartanskom stilu, nadmenom i nadmoćnom, ubrzo su proglasili domaće
stanovništvo za prounikoi – nosače.58
Trebalo bi da zamislimo neustrašive Dorane kako s akropolja Vizantiona
posmatraju druge grčke koloniste dok bojažljivo putuju pored njih uz Bosfor
prema Crnom moru i kako možda dopuštaju sebi jedan tih trenutak
samozadovoljstva, znajući da su zaposevši ovaj grad jasnovidih već pribavili

57 Klaus Halof, Klaus Herman i Sebastijan Prignic, „Stari i novi napisi u Olimpiji I“ (Hallof, Klaus,
Hermann, Klaus, Prignitz, Sebastian, „Alteund neue Inschriften aus Olympia I“, Chiron, 2012, 42, pp.
213-38, esp. 218).
58 Veoma zahvaljujem doktoru Luelinu Morganu na pažljivom čitanju prvog dela ove knjige i

interesantnoj napomeni da je prounikoi možda nastalo kao igra reči s proenikoi – prvobitni
stanovnici.
 Istanbul 41

sebi zlatnu žilu. U VII i VI veku p. n. e. grčki uticaj u ovoj oblasti neprestano je
rastao. Uz obalu Male Azije nicala su najpre privremena grčka naselja od
naboja, a potom prerastala u gradove od kamena. Megarska kolonija stekla je
sigurno mesto, jedinstveno i po tome što je postala čuvar moreuza između dva
kontinenta. Grad iz VI veka p. n. e. koji je prethodio Carigradu bio je zaista
mesto u kome se nije moglo biti nesvestan nada i strahova, nauma i želja
drugih ljudi oko sebe.
Za svega nekoliko pokolenja, međutim, poželjno će postati žarko željeno.
Posle pažljivog, marljivog, optimističkog osnivanja Vizantiona kao jednog od
helenskih gradova pred kojima je bio nagli procvat, na pozornicu je nahrupila
grčka nemeza u obličju vrelog osvajačkog žara Persije. Nagrnuvši preko
Bosfora, Persijanci su zavladali Vizantionom oko 546. godine p. n. e.,
upravljajući njime iz Daskileona, gde su otkopavanja još uvek u toku, preko
domaćih grčkih tirana, postavljenih da služe kao instrumenti novoosnovanog
Ahemenidskog persijskog carstva, uspostavljenog oko 550. godine p. n. e.
Izgleda ipak da se žiteljima Vizantiona nije dopala vlast istočnjaka – zbacili su
svoje azijske gospodare. Persijanci će se, međutim, vratiti, predvođeni carem
Darijem, a zatim njegovim sinom Kserksom, uz potporu ljudske sile od
pedeset miliona duša sa svojih ogromnih teritorija. Isti onaj Megabaz, persijski
vojskovođa koji je, prema Herodotu, imenovao Halkidon gradom slepaca, po
naređenju svog božanskog cara, zapovedajući snagama od osamdeset hiljada
ljudi, „pokorio je u oblasti Helesponta sve narode koji nisu hteli da priznaju
persijsku vlast“.59 Nažalost po Vizantov grad, na tom spisku nalazili su se i
stanovnici Vizantiona.

59 Herodot, Istorija, 4:144, prema prevodu Milana Arsenica. (Prim. prev.)

 ČETVRTO POGLAVLJE

PERSIJSKA VATRA
513. G. P. N. E – 411. G. P. N. E.

„Mandroklo podiže most taj za spomen boginje Here;

Postavi njega na Bosfor, po ribama dobrima slavni,
Te tako ovenča sebe i Samljane velikom slavom,
Darija silnog kralja ispuniv veliku želju.“60
HERODOT, ISTORIJA

Jedan od safira među kojima je Carigrad usađen kao dijamant, Bosfor nije
granica koja postavlja iskušenja samo u psihičkom smislu, nego je nezgodan
ispit i u fizičkom smislu. Slana voda izmešana sa slatkom kovitla se i vrtloži,
protkana oblicima glatkim kao saten, hipnotičkim šarama koje prikrivaju
opake struje. Tok struja niz tesnac dug tridesetak kilometara menja se devet
puta od Crnog do Mramornog mora. Nedavno otkrivena podvodna reka koja
protiče dnom samog moreuza doprinosi razjašnjenju njegove kolebljive
prirode.61 Voda i talog što protiču ogromnim podvodnim kanalom koji je
stvorio Crnomorski potop skreću u suprotnom pravcu od toka glavnine vode –
otud ovde nastaje „dvostruko more“.
Mnogi su se utopili u ovim vodama ili izginuli smrskani o stenje
prikriveno naglim nadolaskom morske magle. Za Darija Velikog, persijskog
cara nad carevima, sve su ovo, međutim, bile ništavne prepreke. Posmatrano s
njegove tačke gledišta i iz njegovih središta moći u Suzi, Vavilonu, Memfisu i
Persepolju, zaleđe grčkog Halkidona bilo je prijatno ravno; po blagim
brežuljcima oko plavne ravni rasli su maslinjaci, a pristup Evropi je mamio.
Preprekom su se, nasuprot tome, mogli smatrati kavkaski venac ili planine
koje ovenčavaju Peloponez. Nemirni helespontski i bosforski tesnaci bili su

60Herodot, Istorija, 4:88, prema prevodu Milana Arsenica. (Prim. prev.)

61Pogledajte proučavanja Univerziteta u Lidsu, Danijel Parsons i drugi (Parsons, Daniel, et al,
„Gravity-drivenflow in a submarine channel bend: Direct field evidence of helical flow reversal“,
Geology, 2010, 38, pp. 1063-1066).
 Istanbul 43

tek puki potoci, priobalna ostrva Samos, Lezbos i Hios stepenici ka kopnu
novog kontinenta, zrelog za čerupanje.
Dok je stajao u Aziji gledajući zelena brda Evrope, čoveku koji će spojiti
Crveno more sa Sredozemnim izdubivši kanal među njima, i koji će uvesti
jednu svevažeću valutu da bi podstakao trgovinu širom tada poznatog sveta,
moralo se činiti da je prevaljivanje malog mokrog jaza između dva kontinenta
dečja igra – delo koje se razraslo do legendarnih razmera, ali je za najmoćnijeg
vladara na svetu bilo sprovodljivo. Tako zapisana životna priča Carigrada
počinje mostom. Herodotov opis Darijevog ogromnog, kilometarskog pontona,
jednog od carevih projekata toliko drsko smelih da čoveku suze pođu na oči,
uvodi Vizantion u istoriju. Stavka kojaje, međutim, zabrinula Evropu bila je
motivacija za izgradnju ovog mosta.
Nabukodonosor III, vavilonski vladar koji se nalazio u vazalnom položaju
prema Persijancima, podigao je pobunu. Ushićeni ovim vestima, Skiti uz
severnu obalu, koji su držali pod svojom vlašću evropske teritorije zapadno od
današnjeg Istanbula, odlučili su da iskoriste situaciju. Rešen da protera Skite
nazad u njihovu tračku i balkansku postojbinu, Darije je oko 513. godine p. n.
e., bogohulno sedeći na grčkom hramu uz Crno more u kome se klanjalo Zevsu
Uriosu, Zevsu Blagih Vetrova, da bi bezbedno proveo brodove, zapovedio
Mandroklu sa Samosa da sagradi most od brodova između azijske i evropske
obale Bosfora. Darije se možda i spremao da osvoji ceo znani svet, ali nije imao
želje da pritom skvasi noge.
U ovoj fazi nije jasno da li je Vizantion bio pokoreni podanik ili
dobrovoljni saveznik Persije. Čini se verovatno da su Persijanci postavili
punkt za prisilno carinjenje kod Hrisopolja (današnje istanbulske četvrti
Uskudar na azijskoj obali Bosfora, na položaju koji će steći ogroman značaj
pod Konstantinom Velikim) da bi iznuđivali novac od brodova koje su
nezgodne bosforske struje gurale ka kopnu.62 Naredna dvadeset četiri veka
muzenje novca iz brodova koji prolaze biće omiljena razonoda onih koji su
držali vlast nad gradom i moreuzom. Persijanci nisu želeli da ih niko ometa u
ovom unosnom poslu i žitelji Vizantiona našli bi se na meti persijskog gneva
da su pokušali nešto slično.
Bilo je na ovom obodu civilizacije mnogo onih koji nisu želeli da
potpadnu pod Persijsko carstvo, u kom je glavni jezik bio aramejski i koje je
obuhvatilo mnoge narode. Kada je Darijev predak Kir Veliki prvi put udario na
Skite, poginuo je i njegovu glavu su nosili u mešini punoj krvi – simboličan

62 Prema Plovidbi Bosforom Dionizija iz Vizanta.

44 BETANI HJUZ

znak da žeđ za moći koja ga je vodila sad konačno može da bude utažena 63
Početkom V veka p. n. e. pobuna je planula kao barutni trag uz obalu Male
Azije i ostrva pored nje. Vatra kojom je Darije odgovorio bila je pakleno vrelo.
Gradovi su sravnjeni sa zemljom, odraslo stanovništvo pobijeno ili odvedeno u
roblje, dečaci kastrirani, a devojčice odvedene kao konkubine na carev dvor.
Do 494/3. godine p. n. e. pobuna je potpuno ugušena, a Vizantion i Halkidon
spaljeni. Stanovnici oba grada gledali su preko Bosfora perjanice crnog dima
koje su javljale o nesreći njihovih sunarodnika. Herodot nam kazuje da je
stanovništvo Vizantiona, među kojim je bilo i boraca za slobodu, pobeglo da
potraži spas na peskovitim južnim obalama Crnog mora, a zatim se polako
vraćalo, da bi na kraju dodalo izvestan broj svojih brodova persijskoj ratnoj
mornarici.
Jedreći morskim tesnacem između Evrope i Azije čovek ima utisak da je
zavada između istočnjačkog tiranina i zapadnog tla bila lične prirode. Da,
Persija je želela zemlju i ljudski plen, ali suština uspešne kolonizacije nije u
kvantitetu nego u kvalitetu. Od tog trenutka nadalje moćnici i iz Azije i iz
Evrope želeće da im se blagosloveni, strateški savršeni potez obale oko
Vizantiona, sa svojim šumovitim brežuljcima lakim za odbranu, smeška s
pokornom laskavošću.64
Godine 491. pre n. e. Darije je zatražio kapitulaciju cele Grčke, zahtevajući
da mu smeli grčki gradovi-države, kojih je bilo oko sedamsto u egejskoj
oblasti, prinesu darove kojima će simbolično priznati svoju pokornost – u vidu
zemlje i vode. Pobuna je možda bila ugušena, ali neće ipak sve biti tako
jednostavno. Persijska strategija nije u obzir uzela jedinstveni osećaj
zajedništva koji su Grci izgleda posedovali. Tradicija odlučivanja većanjem,
zajednički identitet uspostavljen preko jezika i religije, sila mitskih veza,
ulivali su grčkim gradovima-državama strahovitu moć otpora. Ponižavajući
poraz koji su pretrpeli u Bici na Maratonu 490. godine p. n. e. bio je za
Persijance neprijatno iznenađenje.
Darije je umro 486. godine p. n. e., ali ambicije su ga nadživele. Njegov sin
i naslednik Kserks nije imao nameru da pusti teritorije kao što je Vizantion da
ponovo pripadnu Grcima. Godine 480. pre n. e. Termopilska bitka na kopnu i
Bitka kod Artemizija na moru – prelomni sudari Persijskog carstva i gradova-
država širom grekofonog sveta – bili su prvi u nizu odgovora na žestoke

63 Herodot, Istorija, 1:214.

64 Putujući ovuda imate utisak da je ljudski plen imao drugorazrednu važnost. Robovi su, naravno,
bili neophodni u ovoj ekonomiji koja je počivala na robovima, ali ovde je priroda ta koja baca
rukavicu izazova. Suočenje se odigrava između čoveka i planina; suprotstaviti se treba ne toliko
ljudskim zajednicama koliko samoj obali.
 Istanbul 45

osvajačke napade. Temistokle, rečiti atinski branilac demokratije, predvodio je

Grke na moru. Na persijskoj strani jedan od istaknutih pomorskih
zapovednika bila je, što je gotovo jedinstven slučaj u čitavoj zabeleženoj
istoriji, jedna žena – Artemizija, kraljica Halikarnasa, današnjeg Bodruma.
Herodot, Otac istorije, i sam iz Halikarnasa, bio je u vreme te bitke dete. Prema
njegovim rečima, Artemizija se dičila svojim visokim rodom, flotom od pet
brodova i muškom voljom. Od sto pedeset hiljada učesnika ove pomorske
bitke Artemizija je bila jedina žena, ali je preko nje Persija slala gromovitu
poruku: Grci su toliko ženskasti da svemoćni Kserks može protiv njih da
pošalje i žene. Istorija smatra da Bitka kod Artemizija nije imala pobednika, a
posle persijskog prodora kroz Termopile, oko dva i po meseca kasnije,
Kserksova vojska spalila je arhejski hram na atinskom akropolju i pobila
sveštenike koji su ga čuvali. Osvetljen požarom u kome je gorela Atina,
persijski car je posmatrao strašno ispunjenje svoje volje. Razgledajući ostatke
sačuvane posle požara, koji su preneseni iz Akropoljskog u Novi akropoljski
muzej u Atini, dodirivala sam teško ozleđene arhejske kipove koji su
postradali u ovom razaranju; ispod plikova i pukotina na kamenoj koži još
može da se oseti vrelina persijskog požara. Potom se Kserks smestio da s brda
posmatra, kako je verovao, propast udruženih grčkih snaga u pomorskom
okršaju kod Salamine.65 U tom trenutku je izgledalo da je i sudbina Vizantiona
da ostane samo još jedno od mnogih naselja pod persijskom vlašću
rasprostrtom preko čitavog kontinenta.
Kao i na Maratonu 490, Persijanci su, međutim, i kod Salamine bili
potučeni do nogu. Namamivši njihove brodove u nepovoljan vetar, Grci su
pobedili pameću više nego snagom. U haosu koji je nastupio, Artemizija je
svojim brodom udarala u druge persijske brodove, ali izgleda da zbog toga nije
pretrpela nikakvu ljagu – „Moji muškarci postali su žene, a žene muškarci“,
ogorčeno je izjavio Kserks. Dok se desetkovana persijska vojska s teškom
mukom vraćala na Istok, ovoj ratobornoj kraljici povereno je da bezbedno

65 Naš izvor za ovaj mračni trenutak istorije opet je Herodot. Posle uzbudljivog razvoja istorije kao
racionalnog istraživanja, Herodot je očigledno smatrao kako je njegov posao da posmatra svet i
pomogne da on bude shvaćen. Neprekidno je sebi postavljao pitanje: „Vredi li ovo da bude
zabeleženo?“ Antropolog, etnograf, genijalan pripovedač i izveštač, Herodot je svoje delo recitovao
možda i pred velikom masom okupljenog sveta, na primer na Olimpijskim igrama. Pisao je da bi
„ljudska postignuća“ bila pošteđena zuba vremena. Herodotov opis događaja oko Vizantiona dotiče
središnje teme antičke istorije, kao što je ta da su i Atinjani i Spartanci smatrali reči sastavnim
delom svog oružja; da je Persijabila multietničko carstvo (sam Temistokle, prognan iz Atine
471/70. g. pre n. e., postao je upravitelj grčkog grada
Magnezije unutar Persijskog carstva); da nam eksperimenti na ovoj burnoj pozornici ratovanja –
snaga koju pružaju demokratska načela, vrednost prikupljanja znanja i zamišljena linija podele
između Istoka i Zapada – u izvesnoj meri pružaju ideju i o onome što smo danas.
46 BETANI HJUZ

vrati Kserksove poražene sinove u Malu Aziju. Posle još jednog poraza, kod
Plateje, Persija je nadalje pažnju držala prikovanu za istočni svet.

Tada je za Vizantion nastupio jedan zanimljiv obrt. Grad će postati politički

pion ne samo u igrama moći između Persije i Grčke nego i među samim
Grcima.
Pausanija, proslavljeni spartanski zapovednik u pobedonosnoj grčkoj
vojsci kod Plateje, bratanac kralja Leonide, koji je herojski pao na
Termopilima braneći Evropu od persijske najezde, postao je, čini se, opčinjen
Vizantionom. U to vreme Vizantion je već bio stabilno malo naselje, čije su
strateške prednosti i korisnost novoobrazovanom Helenskom savezu bili
očigledni. Bilo je takođe i posla koji je trebalo obaviti: neka lepa dorska zdanja
popalili su Feničani (kako nam saopštava Herodot) posle Jonskog ustanka,
tako da je za pravu ličnost Vizantion mogao da bude privlačan projekat. U
Sparti je Pausanija vladao kao namesnik sina pokojnog Leonide.66 Pausanija je
po mnogo čemu bio uzoran Grk; posle pobede kod Plateje zapovedio je
helotima, spartanskim robovima, da na sto postave jednostavan obrok, za
razliku od neumerene pobedničke gozbe koja se pripremala u šatoru
persijskog zapovednika pre nego što će Persijanci pretrpeti poraz. Od oko
stotinu hiljada ljudi koje je poveo u boj, Pausanija je izgubio samo devedeset
jednog borca. Kao priznanje za ogromne zasluge ponuđena mu je desetina
sveukupnog plena stečenog od Persijanaca, od naložnica pa do zlatnih posuda.

66 Polazeći na Termopile, Leonida je znao da polazi u samoubilački pohod i poveo je sa sobom samo
ljude koji su imali da ostave za sobom sinove.
 Istanbul 47

Pausanija je bio grčki zlatni junak, kao što je prikazano i na ovoj

graviri izrađenoj oko 1880. (Alamy) To što je dopustio sebi da
upadne u klopku uživanja u Vizantionu imalo jeza posledicu
opozivanje u Spartu i potom smrt od gladi u Atininom hramu na
spartanskom akropolju, u koji su ga progonitelji zazidali.

Poslat međutim kao glavni zapovednik ratne mornarice Helenskog saveza

da razbije persijsku posadu u Vizantionu i drži Istok pod prismotrom,
Pausanija je, isplovivši iz majušne lučice Ermioni (u kojoj i danas pristaju
putnički brodići i čamci), oslobodio Kipar i Vizantion i zatim se odmetnuo,
uspevši se s nedoličnom žurbom na položaj vizantionskog diktatora. Prema
Tukididovim rečima, Pausanija je svom zadatku pristupio kao tiraniji umesto
kao vojnom zapovedništvu. Vizantion je, reklo bi se, zavrteo Pausaniji glavu i
promenio tok istorije.
Čoveku čiji je rodni grad bio nadaleko zloglasan po odricanju od uživanja,
Vizantion je možda izgledao kao komadić raja. Moguće je da je Pausanija
podigao prve vizantionske zidine da bi sačuvao tu bujnu lepotu koja je
48 BETANI HJUZ

podsticala kolanje životnih sokova – taj potez mnogo govori,67 tim pre što je
Sparta s prezrenjem gledala na gradske zidine, hvaleći se da su njene zidine
njeni mladići, a vrhovi njihovih kopalja njene granice.68 Atina je čvrsti prsten
svoje odbrane zatvorila 478. godine p. n. e., upravo iste godine kada je
Pausanija učvrstio vlast u Vizantionu, prisvojivši grad za koji je smišljao velike
planove. Pobeda ga je, reklo bi se, opila u svakom smislu. Naručivao je
hvalospeve koji će ga veličati u prozi i stihu i čak je upisao svoje i samo svoje
ime u podnožje Zmijskog stuba, koji su grčki saveznici podigli u Delfima u
znak sećanja na persijski poraz. Nadrealan i veličanstven spomenik – zlatni
tronožac za prinošenje žrtava Apolonu podignut na osam metara visok
bronzani stub u obliku tri prepletene zmije – objedinjavao je religijsko i ratno
značenje. U zmijske kolutove ugravirana su imena trideset jedne grčke države
koje su se udružile da bi se oduprle Persijancima. Čim su uočili Pausanijin
hibris, posramljeni spartanski glavari brzo su izbrisali trag njegovog
besramnog samohvalisanja.
Osam stotina godina kasnije Zmijski stub je prenet na konstantinopoljski
hipodrom. Čovek nekako neizbežno oseća da bi se Pausanija u potaji sladio
saznanjem da je ovaj spomenik – mada sad veoma oštećen – jedna od svega
nekoliko klasičnih starina koje su opstale u današnjem Istanbulu, na trgu
pored Plave džamije, na kome turisti i istanbulska mladež rado zastaju da
predahnu i ručaju. Kako je znameniti spomenik izgledao poznato nam je
ponajpre iz Herodotovog opisa, a ono što je danas od njega preostalo stoji
tačno tamo gde je stub, prema istoričaru Euzebiju iz IV veka n. e., postavio
Konstantin Veliki. Zlatni tronožac koji su zmije držale pretopljen je oko 350.
godine, a od tri zmijske glave sačuvana je samo jedna, koja se nalazi u
istanbulskom Arheološkom muzeju. Čak i nesvestan toga, grad u samom svom
istorijskom srcu još odaje počast jednom čoveku koji ga je strasno voleo.

67 Prema dosadašnjim dokazima, prve odbrambene utvrde činile su drvene palisade podignute u VII
veku pre n. e.
68 Tukidid, Moralije, 217e.
 Istanbul 49

Gore: Zmijski stub oko 1752. godine (American School of Classical

Studies at Athens, Gennadius Library), dole: Ostaci zmijskog stuba
(Mary Evans). Zmijski stub još i danas stoji, mada veoma oštećen, na
mestu vizantijskog hipodroma u Carigradu, gde ga je preneo
Konstantin Veliki, Putnici koji su navraćali u grad često su davali
komentare o njemu, kao na primer u ovoj publikaciji s ilustracijama
iz 1752. godine, pod naslovom „Putovanja pokojnog Čarlsa
50 BETANI HJUZ

Tompsona, s njegovim zapažanjima o Francuskoj, Italiji, Turskoj,

Svetoj zemlji, Arabiji i Egiptu i mnogim drugim delovima sveta“.

U antičko doba, međutim, Pausanijini dani slave brzo će minuti. Gore je

od svih njegovih otpadničkih mahinacija bilo to što je Pausanija očijukao s
Persijancima, nosio, kako su neki šaputali, persijsku haljinu, odvodio u krevet
Persijanke, poigravao se idejom o političkom braku sa Kserksovom kćerkom69
– sve to vreme zapovedajući grčkom flotom iz Vizantiona kao baze. Pošto su ga
pomalo posramljene spartanske vlasti pozvale da se vrati, verovatno 477.
godine p. n. e., da bi mu uručile poslednju opomenu, Pausanija se žurno vratio
u grad s kojim se srodio.
Iako se Vizantion sad teoretski nalazio pod atinskom zaštitom, dok je
Atina ispitivala domete svoje pomorske moći, Pausanija je ostao. Postalo je
savršeno jasno da je on sad u potpunosti tiranin grada. Izvesne atinske snage,
pod Kimonovim vodstvom, otisnule su se da pokažu Pausaniji kakvu je grešku
počinio. Konačno, oko 470. godine p. n. e., odmetnuti vojskovođa
bespogovorno je opozvan u Spartu. Strast prema Vizantionu pretvorila je ovog
uzornog Spartanca u ljagu svoje otadžbine. Po povratku u Spartu Pausanija je,
bežeći pred hapšenjem, umakao na akropolj, u Atinin hram, gde su ga efori
zazidali i ostavili da umre od gladi. Izvučen je napolje neposredno pre nego što
će umreti da ne bi oskrnavio svetilište.
Koliko god da mu je kraj bio sraman, Pausanija je svom usvojenom gradu
ostavio dva dara koja će postati njegove najprepoznatljivije crte: zaštitne
zidine i trajnu istinu da će ovde, svejedno da li je grad u tom času bio nazivan
Vizantion, Konstantinopolj ili Istanbul, pojedinci moći i da izgrade i da pogaze
slavom ovenčano ime, i da će u njemu biti ostvarivani i snovi i košmari.

Hibris spartanskog vojskovođe došao je zapravo Atinjanima sasvim zgodno.

Pod prećutnim obrazloženjem da se u Spartance ne može pouzdati ni da će
držati na uzdi sopstvene glavare, a kamoli da su sposobni da stoje na čelu
panhelenskog saveza, Atinjani su povukli sve potrebne poteze da njihov grad-
država preuzme vodeći položaj u helenskoj odbrani. Održavanje mira u
istočnom Sredozemlju uz pomoć brodova sagrađenih upravo u tu svrhu bilo je
skup posao. Nove-novcijate trijere koje je Atina gradila, pridržavajući se
saveta delfskog proročišta mladoj demokratiji da se pouzda u „drvene zidove“,

Zanimljivo je da Tukidid navodi kao činjenicu da je Pausanija prosio ruku Kserksove kćeri, dok
69

Herodot, koji je imao bliskije veze s ovom geografskom oblašću, to osporava.

 Istanbul 51

bile su kitovi ubice u Egejskom moru – prekrasne, smrtonosne i skupe. Zato su

Atinjani zahtevali porez od onih koje su štitili. Trijera je mogla da pređe svoju
dvostruku dužinu za šest sekundi, brzinom do šest čvorova (nova istraživanja
ukazuju možda čak i na dvanaest) i dičila se atlitskim kljunom70 za probijanje.
Unutar korita sedeli su za veslima slobodni veslači. Bili su to lagani, ubilački
brodovi. Grčki gradovi-države i naselja širom istočnog Sredozemlja morali su
da pristanu uz „demokratski projekat“ da bi ovi superbrodovi nastavili da
plove. Ime Vizantiona vidno je uz stotine drugih na steli visokoj kao tri čoveka
koja se čuva u atinskom Epigrafskom muzeju. Od ukupnog godišnjeg poreza
davanog Atini, koji je iznosio između četiristo i šest stotina talenata,71 udeo
Vizantiona bio je petnaest talenata, što je, proporcionalno gledano, ogromna
svota, a plaćana je od brodarina naplaćivanih brodovima u prolazu i od
unosnog ulova tune.
Od ovog trenutka nadalje, uz Pausanijino nedolično ponašanje u
Vizantionu, koje je poslužilo kao izgovor za vladavinu čeličnom rukom nad
ovim područjem, Atina je zaplovila ka svom Zlatnom dobu.

Dok je Pausanijino, pa otud i spartansko osramoćenje još bilo svima sveže u

mislima, Atina je učvrstila postignutu prednost. Sazvavši sastanak na
vetrometnom svetom ostrvu Delosu u srcu Ciklada, Atinjani su proglašeni
hegemonima odbrambeno-napadačke antipersijske alijanse grčkih polisa, koju
danas nazivamo Delski savez, dok je deset atinskih građana proglašeno za
hellenotamiai (έλληνοταμίαι), čuvare grčke riznice.
Gotovo trideset pet godina Vizantion je nastavljao da predaje blago
atinskim poreznicima, i vizantionsko zlato slivalo se s plemenitim metalima,
novcem i dragim kamenjem iz čitave te oblasti u Atinu. Godine 454. pre n. e.
radovi na sedištu Delskog saveza na Delosu naglo su obustavljeni. Robovi su
odložili čekiće i dleta, a Helenska riznica preseljena je s ostrva u Atinu. Ubrzo
će prikupljeno blago biti čuvano u zdanju koje je najednom manje ličilo na
svetilište, a mnogo više na carski trezor: u Partenonu, novopodignutom hramu
na atinskom akropolju. Atina je sad bila imperijalna sila s uzvišenom idejom
demokratije na svojoj strani. Pedeset godina atinski polis umešno je oštricom
mača izvozio demokratiju širom Sredozemlja. Procenjuje se da je – uz darove
kulture koje je Atina kao grad mudrosti predavala svetu – kao posledica

70 Ovako se naziva po lučkom gradu u Izraelu gde je 1980. Godine pronađen jedan ovakav brodski
kljun.
71 Atički ili grčki talent bio je jedinica mase ekvivalentna 26 kg ili jedinica vrednosti ravna ovolikoj

količini čistog srebra. (Prim. prev.)

52 BETANI HJUZ

atinske agresivne imperijalističke strategije oko pedeset hiljada duša

raseljeno u području istočnog Sredozemlja.
Godine 440. pre n. e. Vizantion se pobunio, uz ostrvo Samos – verovatno
pod uticajem promene političkih struja oko Crnog mora (Carigrad uvek okreće
pogled ka severu, baš kao što pogleduje ka zapadu i motri na istok i jug).
Sloboda će potrajati samo godinu dana. U to vreme nije bilo ničega što Atinjani
nisu mogli da urade. Među hoplitima koji su isplovili da uguše ustanak protiv
atinskog polisa nalazio se možda i filozof Sokrat. Čim je ugrabio priliku, 411.
godine p. n. e., kad su nemire raspirili Spartanci, koji su u to vreme već postali
atinski arhineprijatelji, ljuti protivnici u Peloponeskom ratu, Vizantion se
ponovo pobunio. Pošto ga je 410. godine p. n. e. od Atine preoteo spartanski
pomorski zapovednik Mindar, uz pomoć persijskih vazala, žitelji Vizantiona,
prisećajući se možda svojih dorskih korena, poželeli su dobrodošlicu
spartanskom vojskovođi Klearhu, koji je već zastupao njihove interese u svom
rodnom gradu.
Pošto je ceo vek bio moneta za potkusurivanje u igri moći između Persije
i Grčke, Vizantion je sad zahvaljujući svom položaju na Bosforu, korisnom za
sprovođenje raznih interesa između severa i juga, istoka i zapada, postao pion
u šahovskoj partiji Atine i Sparte. Kao takvom, pripašće mu počast da iz prvog
reda posmatra očajnički i pogubni poslednji čin bespoštednog Peloponeskog
rata, posle koga će mu ostati osigurano mesto u istoriji kao gradu privlačnom
silama željnim da vladaju celim svojim svetom i s mora i na kopnu.72

72 Ksenofont, Helenska istorija, 1.3.14.

 PETO POGLAVLJE

GRAD OPSADE
450. G. P. N. E. – 400. G. P. N. E.

Ostatak oblasti lep je i prostran, s mnogo sela; jer na toj zemlji

rađa ječam, pšenica i mahunarke svih vrsta, i proso i susam, obilje
smokava, i grožđa od kog se dobija dobro, slatko vino, i sve, u
stvari, osim maslina.
KSENOFONT, ANABAZA, VI, 6

Atinjani su opsedali Bizantij opkolivši ga palisadama; napadali su

na gradske bedeme i gađali ih iz daljine. Pošto nisu ništa uspeli
postići silom, Atinjani nagovore neke Bizantince da izdaju grad.
KSENOFONT, HELENSKA ISTORIJA, I.III.14-1673

Vizantion pre dvadeset četiri veka mučile su dve uporne pošasti: opsade i
čovek sa Zapada željan da stekne sebi ime na Istoku.
Petnaesti vek pre naše ere doneo je Vizantionu učvršćen status grada-
trofeja, a kako je bio i značajan i lep i koristan, postao je pozornica na kojoj i
oko koje su važne ličnosti antičke istorije igrale svoje životne uloge –
vojskovođa i istoričar Ksenofont, karijski satrap Mauzol, po kome nose ime
mauzoleji, budući da je njegov bio jedno od čuda starog sveta, i atinski
vojskovođa Alkibijad,74 ličnost do te mere obdarena raznim krajnostima da
niko ne bi uspeo da ga izmisli.

73 Ksenofont, Helenska istorija, knjiga I, poglavlje III, 14-16, prilagođeno iz prevoda Milene Dušanić,
Matica srpska, Novi Sad, 1988. (Prim. prev.)
74 Potom Alkibijad ode u Helespont i Hersones da nabavi novca; ostali stratezi sklope sporazum sa

Farnabazom […] Farnabaz, smatrajući da i Alkibijad treba da položi zakletvu, čekao je u Halkedonu
dok se ovaj nije vratio iz Bizantija; pošto je Alkibijad došao, reče da se neće zakleti ako se i on njemu
ne zakune. Potom se zakleše, Alkibijad u Hrisopolju pred Mitrobatom i Arnapom, a Farnabaz u
Halkedonu pred Alkibijadovim poslanicima Euriptolemom i Diotimom, zadadoše jedan drugom
vernost i svoju ličnu i u ime svoje države. (Ksenofont, Helenska istorija, knjiga I, poglavlje III, 8-12,
prilagođeno iz prevoda Milene Dušanić, Matica srpska, Novi Sad, 1988. (Prim. prev.)
54 BETANI HJUZ

Po rođenju plemić, Atinjanin koga je dojila dojilja Spartanka, Alkibijad je

ostavio duboku brazdu u klasičnom antičkom svetu kao i u čitavoj istoriji.
Ratni drug i ljubavnik filozofa Sokrata, Alkibijad je bio sve ono što atinski
mislilac nije: neodgovoran, seksualni zavisnik, neskroman, očaravajući,
neodoljivi raspusnik. Plutarh ga naziva obožavanim tiraninom Atine. Aristofan
će napisati: „Njega voli [Atina Alkibijada], njega mrzi, al' joj za njim srce
tuži.“75 Alkibijadu se nije moglo odoleti i nemoguće je bilo ne obraćati na njega
pažnju – šepurio se po Atini u purpurnom himationu iako je takvo
nedemokratsko razmetanje posmatrano s neodobravanjem, odbijao je da
svira aulos, instrument pomalo sličan današnjoj oboi, jer je smatrao da mu se
usta pritom tako puće da ne izgleda lepo, uživao je u piću još od ranog jutra i,
ako je verovati komičaru Eupolidu, započeo je modu mokrenja u posudu za
vreme večere. Alkibijad je poveo atinsku vojsku u pohod na Siciliju 415.
godine p. n. e. koji će se okončati strahovitim porazom, a potom je u odsustvu
osuđen za svetogrđe zbog skrnavljenja atinskih hermi,76 s kojim
najverovatnije nije imao nikakve veze. Pošto je izvesno vreme proboravio kod
atinskih arhineprijatelja Spartanaca, s kojima je sklopio toliko blisko
prijateljstvo da je njihova kraljica ostala s njim u drugom stanju, pobegao je iz
Sparte na istok, u Malu Aziju, gde je postao dvostruki agent na dvoru
Tisaferna, persijskog satrapa Lidije i Karije.
Samoljubiv, s blagim šuškanjem u govoru, neumeren u ljubavnim
prohtevima, Alkibijad je, izgleda, bio potpuno u svom elementu dok je
pretvarao Vizantion i njegovu okolinu u prostor za svoje igre i uskoro je
pronosio rat i oganj duž morskih obala između Azije i Evrope.
Krajem V veka pre n. e. Atina je bila u ropcu. Posle dvadeset godina
mučnog ratovanja sa Spartom, presahnuli su podjednako i atinske riznice i
optimizam. Oko trećine atinskog stanovništva pomrlo je u velikoj epidemiji
kuge, a saveznici i teritorije polako su se odlivali. Obe zaraćene strane
postupale su prema ratnim zarobljenicima kršeći sve helenske zakone časti –
žigosale su, kamenovale i ostavljale sabraću Helene da umru od gladi.
Osećajući uzajamni pokolj Grka, istočnjaci željni moći ponovo su skretali
pažnju ka zapadu. Dva pokolenja posle poraza kod Salamine, Persijanci su
opet bili spremni da prošire svoju imperijalističku vlast. Alkibijad, igrač koji je

75 Aristofan, Žabe, u prevodu Radmile Šalabalić. Prema prevodiočevoj napomeni, ovaj stih nije
Aristofanov, već je preuzet iz Ijonovih Stražara. (Prim. prev.)
76 Herme su bile sveti kipovi koji su se sastojali od visokog pravougaonog postolja i glave ili biste

Hermesa i drugih bogova, zatim heroja i uglednih smrtnika. Na postolju je bio isklesan polni organ,
kao deo obredne povezanosti s Hermesom kao faličkim božanstvom i zaštitnikom putnika i puteva.
(Prim. prev.)
 Istanbul 55

na političkom polju vladao makijavelističkim umećem i uvek uspevao da drži

otvorene razne mogućnosti, poslužio se mrežom uhoda, diplomata i glasnika
koja je povezivala celo Sredozemlje da predloži Atinjanima da odustanu od
svog demokratskog eksperimenta i prihvate Persiju kao saveznika protiv
Sparte. Atina se oglušila o ovaj pikantni savet i umesto toga se batrgala u
užasnom ideološkom građanskom ratu, glasajući za poništenje demokratije i
bespomoćno gledajući kako Alkibijad, nekad njeno zlatno dete, prisvaja
brodove kod Samosa pretvarajući ih praktično u svoju ličnu mornaricu, dok
Sparta osvaja izdvojene gradove kao Vizantion.77
Ksenofontov slikoviti opis mahinacija koje su se plele oko Bosfora, ljudi
koji su se kavžili oko komada mora i kopna, uzbudljivo je štivo; Ksenofont ima
dara da rečima dočara stvarnost. Od njega saznajemo o persijskim
vojskovođama koje se na konjima bacaju u talase, kroz vodu koja raste sve do
vrata prestravljenim životinjama; o mahinatorima kao Alkibijad koji putuju
preko mora pregovarajući ovde, preteći onde. Lako je uvideti zašto su se u
antici razni igrači u igrama moći s toliko žara otimali oko Vizantiona. Svaki
brod nadogled grada, plovio on Mramornim morem, Bosforom ili Zlatnim
rogom, zaorava plavozelene vode ostavljajući na njima penu vladarskih
ciljeva. Pristaništa mame blizinom. Ratobornim moreplovcima Vizantion je
morao ličiti na divovsko igralište koje nudi pustolovine i uspon na lestvici
moći.
Alkibijad je u tom trenutku mogao da se naprosto „pomeđani“ – pređe
Persijancima, koje je očigledno očarao isto onako kao Atinjane i Spartance, te
su mu dodelili svitu i nazivali po njemu vrtove uživanja. Naravno, ovaj čovek
čija je želja za sveopštom pažnjom dosezala monstruozne razmere imao je u
Atini rodbinu i prijatelje i dobar glas koji je trebalo povratiti. Taj izazovni
morski tesnac između Evrope i Azije on je poznavao vrlo dobro. Vijugajući i
menjajući pravac kao živa, pošto je na čelu jedne atinske flote dobio 410.
godine p. n. e. Bitku kod Kizika, na azijskoj strani Mramornog mora, sasvim
slučajno na onom istom mestu za koje se u antici pripovedalo da je na njemu
bacila sidro Jasonova lađa Argo, Alkibijad je pomogao da se uspostavi, ili
obnovi, carinarnica na jednoj hridi svega dvestotinak metara od Vizantiona,
koja se danas zove Leandrova kula ili Devojačka kula. Od svakog broda koji bi
tuda naišao zahtevano je da plati kao carinu desetinu vrednosti svog tovara.78

77 Kod kuće su možda vladala politička previranja, nasilno razgrađivanje demokratije, ali su ona bila
praćena kulturnim procvatom. Aristofan je u to vreme napisao Ptice, Lizistratu i Žene u narodnoj
skupštini, Euripid Feničanke, Bakhe i Ifigeniju u Aulidi, a na akropolju je dovršena gradnja
Erehtejona.
78 Ksenofont, Helenska istorija, 1.1.22.
56 BETANI HJUZ

Carinom se upravljalo iz Hrisopolja, koji su Atinjani ponovo osvojili,79 i bilo ju

je nemoguće izbeći. Alkibijad je počeo da uručuje svom rodnom gradu znatne
količine novca.80 Uskoro će imati priliku da mu ponudi još krupniji plen.
Postalo je jasno da će Atini, ako ne preotme Spartancima grad slepih Halkidon,
a i grad jasnovidih Vizantion, biti presečena pupčana vrpca koja je snabdeva
žitom preko Crnog mora. Vlast nad moreuzom, nad brodovima koji su
prevozili hranu na istočnom Sredozemlju i nad priobalnim naseljima u toj
oblasti postala je oruđe imperijalne vladavine. Poslata je vojska da opsedne
najpre Halkidon. Iako nije bio prisutan od samog početka, Alkibijad se pojavio
negde u sredini pohoda da pruži podršku kolegi vojskovođi Trasilu, a zatim
othujao na Helespont da pribavlja hranu i oružje, sklapa strateški važna
prijateljstva i pravi nevolje. Vrativši se u atinsku utvrdu Hrisopolj da se
pregrupiše, iskoristivši svoj ogromni šarm da pridobije naselja na obali
Mramornog mora kao što je bila Selimbrija, pridružio se svojim ratnim
drugovima iz Atine, rešen da preotme Spartancima i Vizantion.
Vizantion je bila osvojila redovna spartanska vojska, a sada su njime
upravljali bivši heloti oslobođeni pošto su odslužili određeni rok u vojsci i
Megarani, Beoćani i Vizantionci, svi oni pod nadzorom pomalo psihotičnog
spartanskog vojskovođe Klearha, koji je poslat dve godine ranije naročito zato
da spreči Atinjane da povrate grad. Krajem 408. godine p. n. e. zavladala je
žestoka zima. Alkibijad je opkolio Vizantion snagama koje su brojale oko pet
hiljada ljudi. Postavljena je opsada slična onoj oko Halkidona nekoliko meseci
ranije, sa strateški raspoređenim strelcima i lestvama spremnim za napad na
zidine. Peloponeski brodovi napadani su u luci. Klearh je otplovio iz
Vizantiona da pokuša da pribavi pomoć Persijanaca, a Alkibijadu je zgodno
išlo naruku i to što je jedna vrlo bučna stranka unutar opsađenih zidina bila
voljna da pregovara s legendarnim ratnikom pred svojim kapijama.
Nezadovoljstvo je ključalo za vreme opsade – neosetljivi Klearh je, izgleda,
najbolje namirnice, a kasnije većinu raspoložive hrane, čuvao za svoje
zemljake s Peloponeza. Okupatorska spartanska posada bila je dobro
snabdevana, ali su žitelji Vizantiona gladovali. Glas o tome stigao je nekako do

79 Prilikom iskopavanja sprovođenih između 2008. i 2011. Godine ovde su pronađeni crnofiguralni i
crvenofiguralni pehari i posude u atinskom stilu, istovetni onima koji su u ovo vreme korišćeni u
atinskoj Agori.
80 Alfonso Moreno, „Hijeron: antičko svetilište na utoku u Crno more“ (Moreno, Alfonso, „Hieroh:
The Ancient Sanctuary at the Mouth of the Black Sea“, Hesperia: The Journalof the American School
of Classical Studies at Athens, 2008, 77.4, pp. 655-709); Tomas Nunan, „Trgovina žitom sa severne
strane Crnog mora u starom veku“ (Noonan, Thomas, „The Grain Trade of the Northern Black Sea in
Antiquity“, The American Journal of Philology, 1973,94.3, pp. 231-242); Lajonel Kason, „Trgovina
žitom u helenističkom svetu“ (Casson, Lionel, „The Grain Trade of the Hellenistic World“,
Transactions and Proceedings of the American Philological Association, 1954, 85, pp 168-187).
 Istanbul 57

Alkibijada, čoveka koji je uvek imao prijatelje na pravom mestu, i on je smesta

nanjušio priliku.
Svedočanstva se nadalje razilaze. Ksenofont nam naprosto saopštava da
je Alkibijad zaslađenim govorima otvorio sebi put u grad, da su mu saučesnici
unutar zidina otvorili noću kapije i pustili nekadašnje neprijatelje da uđu.
Diodor sa Sicilije govori o složenijem nizu događaja, pripovedajući kako se
atinska flota pretvarala da odlazi, ali je zatim napala luku Vizantiona da bi
odvukla pažnju s izdaje koja se odigravala na kopnenoj strani grada. Dok je
branilačka posada shvatila kakvu je grešku napravila, proatinska stranka već
je pustila Alkibijada u grad, a Atinjanin, spretni manipulator, obećao je
popustljivost onima koji ne budu pružali otpor.
Bez obzira na to koja je verzija istinita, Alkibijad je varkom više nego
sirovom silom osvojio grad koji će narednih vekova osujetiti napore mnogih
napadača. Zavodnik žena, omiljen u muškom društvu, nepredvidljivi
vojskovođa šarmom je probio sebi put u jedno od strateški najpovoljnijih
naselja u tom delu sveta i mogao je da upiše još jednu recku na tablicu svojih
osvajanja. Ovenčavajući slavom svoju prepredenu manipulaciju persijskim
moćnicima koji su ovde i dalje vidno nastojali da sačuvaju uticaj, Alkibijad je
nedvosmisleno stavio Svima do znanja da zahvalnost za ovaj uspeh Atina
duguje njemu. Neophodan je bio heroj takvih već legendarnih razmera kao on
da bi pribavio Atini vlast nad najvažnijom tačkom na Bosforu. Usput je
Alkibijad slučajno uspostavio vlast i nad Hrisopoljem kao punktom za
prikupljanje dažbina, pribavivši poprilične prihode od brodova od kojih su
njegovi zemljaci naplaćivali pravo prolaza između Mramornog i Crnog mora. U
Atini su pisci kao Euripid odavali poštu Alkibijadu kao junaku koji im se vratio,
sladeći se nad spartanskim gubitkom.81
Svejedno da li se sve zasluge mogu ili ne mogu pripisati Alkibijadu, spas
Halkidona i Vizantiona i slobodan dotok žita u Pirej i u trbuhe Atinjana bili su
sasvim dovoljni da bludnom sinu pribave obožavanje po povratku kući. Mada
se oprezno približavao pirejskoj luci, ubrzo je postalo jasno da će nevaljalac
još jednom biti dočekan toplom dobrodošlicom. Prema svedočenjima antičkih
pisaca, Alkibijad je održao govor pred većem u Agori, a zatim pred skupštinom
na Pniksu, posle čega su Atinjani počeli da mu kliču. Ubrzo su se svi složili da
Alkibijadu treba vratiti zaplenjenu imovinu i da stelu na kojoj su zapisane
optužbe protiv njega treba oboriti i baciti u more.82

81 Godine 406. pre n. e. Atinjani su porazili spartansku flotu kod Arginuze, ali su zatim izgubili kod
Egospotamija krajem 405, iste godine kad su Spartanci opseli Pirej.
82 Noel Robertson, „Redosled događaja u Egejskom moru 408. i 407. g. pre n. e.“ (Robertson, Noel,

„The sequence of events in the Aegean in 408 and 407 BC“, Historia: Zeitschrift fur Alte Geschichte,
58 BETANI HJUZ

Pa ipak, za svega četiri meseca Alkibijad će se ponovo obresti na Istoku.

Njegov rodni grad nije bio raspoložen da bude milosrdan; pri kraju pogubnog
Peloponeskog rata pretopio je u novac čak i svoje veličanstvene kipove, i
zlatne ukrase s Atininog kipa u Partenonu. Godine 450. pre n. e. u Bici kod
Egospotamija, oko dvesta pedeset kilometara niz obalu od Vizantiona i svega
nekoliko desetina kilometara od buduće bitke na Galipolju, zapovednik
spartanskih brodova Lisander i njegovi ljudi istinski su ovladali veštinom
ratovanja na moru. U to vreme Alkibijad je manje-više po svemu bio trački
ratnik, ali se ipak umešao dobrim savetom, o koji su se starešine atinske
mornarice oglušile. Besmisleno je ostaviti trireme izložene na goloj obali,
lišenoj bilo kakvog zaklona. Ne obraćajući pažnju na svog posrnulog
antiheroja, Atinjani su se razišli u potrazi za hranom. Spartanci su napali i
zarobili sve brodove, osim devet ili deset s kojima je uspeo da umakne
vojskovođa Konon. Svi atinski građani – možda čak tri hiljade njih – saterani
su i pogubljeni.83
Klearh, prema svim svedočenjima krvožedni autokrata, ponovo je postao
tiranin Vizantiona. Pošto su Atinjani izgubili rat, stanovnici Vizantiona su
izgleda zatražili od Sparte da opet preuzme vlast, prisetivši se možda u pravi
čas dorskog porekla svojih predaka Megarana. Nemilosrdni Klearh pogubio je
mnoge gradske plemiće. Nova istraživanja govore nam da je malo onih za koje
se moglo dokazati da su bili proatinski orijentisani uspelo da umakne u
Atinu.84

U međuvremenu se preko puta Bosfora Hrisopolj, atinska baza za vreme

Peloponeskog rata, našao u kovitlacu živosti. Kako su i Spartanci i Atinjani i
njihovi saveznici izginuli i istrpeli ranjavanja i traume, mnogi Grci su rešili da
preseku stare veze i ponude se u službu Persijancima kao plaćenici.85 Među tih

1980, 29.3, pp. 282-301); Edmund Bludou, „Alkibijad 'izuzetan' ili 'inteligentan'?“ (Bloedow,
Edmund, „Alcibiades 'brilliant' or 'intelligent“?“. Historia: Zeitschrift fur Alte Geschichte, 1992, 41.2,
pp. 139-157); Entoni Endrjuz, „Vojskovođe na Helespontu, 410-407. g. pre n. e.“ (Andrewes,
Anthony, „The Generals in the Hellespont, 410-407 B.C.“, Journal of Hellenic Studies, 1953, 73, pp. 2-
9).
83 Godine 405. pre n. e. Spartanci su ponovo zavladali Atinom, presekavši joj snabdevanje hranom i

nateravši je glađu da se preda, da bi zatim 404. upali u grad i porušili mu zidine.

84 Zahvaljujem profesoru Lenu Rubinštajnu na pomoći oko ovog pitanja. Pogledajte Ksenofonta,

Helenska istorija, 2.2.1.

85 Mlađi sin Darija II podigao je vojsku, u kojoj se našlo i mnogo grčkih plaćenika, da bi se sukobio sa

svojim starijim bratom Artakserksom II kod Kunakse u Vaviloniji. Desetak hiljada preživelih moralo
je borbama da se probija nazad ka Helespontu.
 Istanbul 59

mešovitih Deset hiljada našao se i Sokratov sledbenik, vojskovođa i istoričar

Ksenofont.
Godine 399. pre n. e., u kojoj je Sokrat u Atini ispio kukutu kao kaznu za
zločine protiv države, Deset hiljada se posle surovo teškog pohoda probilo do
Hrisopolja da prodaju svoj plen, uglavnom gravirane posude od dragocenih
metala, stoku i roblje. Namera je bila da se horda izmučena pohodom prebaci
iz Hrisopolja u Vizantion, odakle će joj biti obezbeđen bezbedan povratak u
domovinu. Zahvalni što su se našli na evropskom tlu, osećajući već miris
rodne zemlje u vazduhu, Ksenofont i njegovi sadrugovi željno su se okupili na
komadu otvorenog zemljišta ispred Iračkih vrata. Umesto vode za konje,
zavoja za ranjenike, novca za put, dočekalo ih je međutim nesentimentalno
prebrojavanje i prinudno raspuštanje. Možemo samo da zamislimo kako je
neverica prerasla u bes. Razgnevljena vojska okrenula se protiv. Vizantiona i
proterala spartansku komandu. Kako nam sam Ksenofont pripoveda, pod
šatorima umornih ratnika iznesen je i neodmereni predlog da on istupi i
preuzme Vizantion u svoje ruke kao tiranin – da osnuje ovde jednu vrlu novu
civilizaciju zasnovanu na filozofskim načelima svog voljenog Sokrata i
uspostavi sokratskim učenjem prožetu vladavinu. Ksenofont, koji je kao i
Sokrat imao mnogo sluha za lakonske ideje i povremeno bivao nazivan
lakono-filom, skrenuo je, međutim, svojim saborcima pažnju na to da je
Vizantion grad koji uvek naginje na dorsku stranu i da njime vladaju
Spartanci, koji sveukupno drže premoć u tom delu sveta. Ako bi plaćenici
preuzeli grad, na njih bi se za svega koju nedelju obrušili gnev i oganj. Zbog
toga je Ksenofont ubedio svoje ljude da ne pređu u puni napad.
Mada je prvobitno nameravao da otplovi u Gition, malu spartansku luku
iz koje je, prema predanju, Paris pobegao ukravši Jelenu vekovima pre doba
heroja, Ksenofonta su još jednom obmanuli i zatekao se u spartanskom najmu,
boreći se u spartansko-persijskim igrama moći u Maloj Aziji.
Krvave promene režima, loše pripremljeni pokušaji preuzimanja
sopstvene sudbine u svoje ruke, nestalna savezništva, sve to ukazuje da je u
ovo vreme Vizantion, a uz njega i Halkidon i Hrisopolj, imao samo status
usputne postaje. Mada ovo jesu bili strateški položaji, nedostajali su im vlastiti
stratezi; geopolitički suviše korisni za sopstveno dobro, bili su žarište
prvenstveno ambicija ljudi sa strane. U ovom odsečku istorijskog vremena,
Vizantion je trpeo jednu opsadu za drugom i upade raznih sila.
Stoga možda nije slučajnost što je jedno od najsveobuhvatnijih antičkih
dela o vojnoj inženjeriji, naslovljeno Mechanike syntaxis, Zbirka mehanike, bilo
plod truda Filona Mehaničara, rođenog u Vizantionu oko 280. godine p. n. e.
Mnogo prostora u ovoj zbirci posvećeno je pripremama za opsade, izgradnji
60 BETANI HJUZ

opsadnih sprava, luka i dalekometnih oružja, među njima i višestrelnog

samostrela. Zanimljive su dve Filonove preporuke za odbranu od opsada: da
se obezbedi dovoljno lekara da se staraju o neizbežnim povredama i dovoljno
ljudi veštih kriptografiji da bi proturali poruke preko barikada. Blagosloveni
geografski položaj Vizantiona morao je u izvesnim vremenima izgledati
njegovim žiteljima kao teško prokletstvo.

Jedno novo arheološko iskopavanje gotovo deset hiljada kilometara istočnije

ukazuje na ono što će postati budućnost Vizantiona.
Ispod glavnog trga u Luojangu, u unutrašnjosti Kine, gde stariji parovi uče
da plešu valcer, a Maove pristalice drže mitinge pod crvenim zastavama,
otkriven je 2002. godine jedan neobični davni pogreb. Otprilike u vreme
Alkibijadove opsade Vizantiona, dvadeset četiri konja su ubijena i položena
ispred raskošne ratne dvokolice pokojnog vladara. Ubijeni konji oznaka su
najvišeg položaja. Stizali su iz stepa i često bili nazivani tjenma – nebeski konji,
čiji su očevi, prema predanju, bili zmajevi, a umesto znoja su im izbijale
kapljice krvi. Za ovim konjima je vladala potražnja širom Istoka, što će
podstaći lanac trgovine čije će se putanje konačno poklopiti s onom glavnom
mrežom koju danas nazivamo Put svile i koja se širila od najdaljih granica
Rimskog carstva do Sijana u Kini, pri čemu je Vizantion bio jedna od žižnih
tačaka te trgovine na zapadu. Ovo ukopno mesto u Luojangu kao da je sablasni
predodjek onoga što će tek nastupiti u ratom namučenom Vizantionu.
Međunarodna trgovina podstaknuta željama za robom koja je svedočila o
visokom društvenom i imovnom položaju daće pečat suštini i statusu
Vizantiona kao grada za koji se vredi boriti i koji vredi braniti, a ne samo
dobrog ratnog plena na lepom mestu. Zahvaljujući njegovom položaju na
granici dva kontinenta, ljudi su, u emotivnom pogledu, želeli da budu ovde, a u
ekonomskom im se pružao ogroman potencijal.
Pre svega, međutim, Vizantion je morao da zasluži svoju slavu grada
duhovnosti i, podjednako toliko, zadovoljstava i greha.
 ŠESTO POGLAVLJE

VINO I VEŠTICE
400. G. P. N. E. – 200. G. P. N. E.

U Vizantionu svi trgovci postanu pijanci. Čitave noći pili smo radi
vas i, časnu reč dajem, vino je bilo opako jako. U svakom slučaju,
jutros sam ustao mamuran za četvoricu.
MENANDER, IV VEK P. N. E.86

Grozde pun rose Dionisove, počivaš pod okriljem odaja zlatnih

Afroditinih. Neće više tvoja mati loza, grleći te viticom s ljubavlju,
zaklanjati glavu tvoju božanskim listom.
MERO, PESNIKINJA IZ VIZANTIONA, IZ ZBIRKE KLETVE, III VEK P. N. E.87

Da li je to naprosto bila ljubomora? Preuveličane priče putnika? Opasnosti

trgovačkog gradića u koji se nikad ne vraća ono što se iz njega izveze? Kakvi
god bili razlozi, svedočenja o ljubavi žitelja Vizantiona prema čaši ima u
izobilju. Teopomp s Hiosa, „ljubitelj istine“,88 piše u drugoj polovini IV veka p.
n. e. o vizantionskim običajima:

„Grad je bio smešten na mestu povoljnom za trgovanje, pa je

čitavo njegovo stanovništvo sve vreme provodilo na tržnici i uz
more; stoga su se privikli na ljubakanje i pijančenje po krčmama.
Što se Halkidonaca tiče, pre nego što su stekli zajedničku
vladavinu s Vizantioncima, neumorno su se posvećivali boljim
ciljevima u životu, ali pošto su okusili demokratske slobode, u

86 Menandar, The Principal Fragments, 67K, trans. Allinson (1921). Fragment je sačuvan kod Ateneja
u Gozbi sofista (10.442d) i kod Elijana u Varia historia (3.14).
87 Prema prevodu Lusi Felmingam-Kokbern i Elizabet Maknil, s velikom zahvalnošću obema.
88 Istoričar Robin Lejn Foks naziva Teopompa piscem kleveta, a ne istorije.
62 BETANI HJUZ

potpunosti su utonuli u trulu raskoš i u svakodnevnom životu

postali su od treznih i suzdržanih ljudi pijanice i rastrošnici.“89

Poklonika vina u Vizantionu očigledno nije nedostajalo. Na kraju krajeva,

ovaj grad se nalazio na ivici kontinenta na kome se vino proizvodilo još od
šestog milenijuma pre naše ere.
U pomoćnim prostorijama Arheološkog instituta u Jerevanu naslagana su
brda plastičnih gajbi i vreća punih arheoloških artefakata; toliko ih je mnogo
da za neke nema mesta osim po hodnicima i stepenicama. Nalazi se tu mnogo
istinskog blaga: prekrasna šarena prostirka i suknja ispletene od slame, s
mnogo kombinovanih dekorativnih elemenata, ogromni mrki lonci za čuvanje
hrane, najstarija kožna mokasina na svetu – sve to pronađeno u pećini Areni u
južnoj Jermeniji i datirano oko četiri hiljade stote pre naše ere. Ovde je takođe
2007. godine otkopana, ispod slojeva ovčijih brabonjaka koji su je i sačuvali,
najstarija, kako se tvrdi, vinarija na svetu. U memljivoj tami pećine zaštićene
brzom Arpom, koja protiče kroz Jermeniju i Azerbejdžan, pronađena su burad
za fermentaciju i vinske prese, a takođe keramičke kupe i ostaci kostura, što
možda ukazuje na to da se ovde vino pilo, iz buradi zapremine šezdesetak
litara, kao deo obreda ispraćaja mrtvih. U nekim verzijama mita o Dionisu,
koga su u Vizantionu obožavali sa žarom, pripoveda se da je ovo božanstvo
stiglo s Bliskog istoka ili iz Trakije. Nojev kovčeg pristao je na gori Ararat –
ideju da je to upravo ovaj Ararat na jugu Kavkaza popularisao je u XIII veku
Marko Polo – s koje je Noje potom sišao u dolinu da obrađuje zemlju i gaji
lozu, od koje se na kraju opio.
Novi arheološki dokazi pronađeni u Istanbulu potkrepljuju književnu
hiperbolu: vino se ovde uveliko uvozilo i izvozilo i u njemu se svesrdno
uživalo. U vreme iskopavanja za podzemnu železnicu od 2004. godine nadalje
u centru grada, kod železničke stanice Sirkeči, pronađen je deo drške amfore s
Tasosa, ostrva čuvenog po medom zaslađenom vinu. Na dršci se još jasno
prepoznaje žig vlasnika, sa satirom koji pleše, izvijenih leđa i zabačene glave.
Ima i drugih fragmenata koji mame slutnjom priče o jednom potpunom životu:
polomljeni ćup s menadom raščupanih uvojaka, vitka crna uljanica kojom su
sebi osvetljavali put Atinjani u gusarsko-vojnoj carinarnici kod Hrisopolja –
ista grnčarija kakva se pojavljuje i u atinskoj Agori; tu su zatim i amfore s
Hiosa, Sinope, Knida, Rodosa, iz severne Afrike, za tople napitke kojima su

89Teopomp, Filipika (Theopompus of Chios, Philippica, Book 8, F 62), citirano kod Džona Frilija:
Istanbul: carski grad (Freely, John, Istanbul: The Imperial City, Penguin, London, 1998, p. 14).
 Istanbul 63

stražari na obali rasterivali hladnoću. Sve je to ugledalo svetlost dana posle

dve hiljade i četiristo godina.
Neki su pili dok su drugi radili – kosturi ljudi koji su u V i IV veku p. n. e.
živeli uz Bosfor ukazuju na prosečan životni vek između trideset i četrdeset
godina i na teške životne uslove. Ostaci Posejdonovog hrama, takođe otkopani
2004, svedoče da se od boga mora očekivalo da štiti trgovinu amforama
punim vina širom poznatog sveta i pazi na ljude koji su čuvali pristupne tačke
te trgovine.
Uprkos tome što se u istorijama iz klasičnog razdoblja antike Vizantion
prvenstveno pojavljuje kao željeni vojni i ekonomski plen, arheologija nas
podseća da se u onim trenucima kad grad nije bio pod napadom ili opsadom,
ili u središtu trampljenja između moćnika, svakodnevni život u njemu kretao,
sasvim prirodno, oko nastojanja da se uživa što više. Prošetajte parkom
Đulhan u četvrti Eminenu u Istanbulu – šetaćete među duhovima drevnih
građana Vizantiona. Tu gde se roje turisti, gde se roditelji igraju s decom, a
zaljubljeni razmenjuju poljupce, živeli su davni stanovnici istočnog
Sredozemlja i pokopavali svoje pokojnike, beležeći uspomenu na njih na
nadgrobnim pločama, od kojih su neke sačuvane i do danas. Srešćemo tu
vizantionske ulične zabavljače, astronome, mornare i lekare. Od jednog
neutvrđenog pisca iz IV veka p. n. e., možda Aristotela, saznajemo da su u
Vizantionu žongleri, ulični svirači, vidovnjaci, prodavci amajlija bili visoko
oporezivani;90 mora biti da su to bili putujući zabavljači koji su uživali u
burnom razvoju trgovine u ovom lučkom gradu zadovoljstva.
Na nadgrobnim pločama spominju se takođe sveštenici i sveštenice.
Verski običaji bili su druga velika uteha običnom narodu, koji je odlazio u po
osam hramova dnevno da se pomoli ili prinese neku malu žrtvu, trudeći se od
svega srca da zadrži bogove zemlje, mora i neba na svojoj strani. Stari Grci
nisu imali posebnu reč za religiju. Bogovi, boginje, polubogovi i duhovi bili su
naprosto svuda i u svemu, a za Vizantion se, kao blagosloveno i etnički
izmešano mesto, verovalo da u njemu obitava više duhova nego drugde.
Vizantion je imao grčke boje, ali dorski temelji nisu mogli da odbace
istočnjačku prirodu mesta. Oduvek je bilo jasno da je ovaj grad osnovan na
pragu Azije. Uz grčka božanstva čija biste svetilišta svakako očekivali ovde:
Afroditu i Dionisa, koji su obožavani s posebnim žarom, Apolona, Heru, Atinu,
Atemidu i Reu, a o svetkovinama spartanske sorte kao što su bile Hijacintije i
Karneje da i ne govorimo, poštovana su i tračka božanstva, među njima
boginja meseca i lova Bendida, poistovećivana s Artemidom, zatim egipatska

90 Aristotel (nepotvrđeno), Ekonomija, 1346b 13-36.

64 BETANI HJUZ

božanstva Serapis i Izida, te anadolska Velika majka Kibela. Pratioci su joj

lavovi, koji joj stoje uz oba boka ili vuku njena kola. Poreklo joj se pruža
možda čak do VI milenijuma p. n. e. i boginje plodnosti čije su figurine
pronađene na nalazištu Čatalhujuk na jugu Turske. Kibela je neobično i surovo
božanstvo. U središnjoj Anadoliji verovalo se da su njene kapije, usečene u živi
kamen, prolazi U drugu dimenziju. Čak i danas one su nešto posebno, kao iz
drugog sveta. Neustrašivi putnici koji se odvaže da dopešače kroz mraz,
izbegavajući ovčarske pse sa šiljatim ogrlicama za zaštitu od vukova, još ih
mogu naći u nekadašnjem kraljevstvu vladara s kobnim zlatnim dodirom,
Mide. Slepi otvori, vrata u steni kroz koja je, kako se verovalo, Kibela
upravljala prelaskom iz života u smrt, netremice gledaju s litica svet kao i
prethodna gotovo tri milenijuma.
Boginjina moć širila se svetom. Grci su je ponekad nazivali Planinska
majka, ili Kubileja, što je helenizovana verzija frigijske reči za planinu.91 U
Vizantionu su je obožavali kao Reu Kibelu – stopljenu s grčkom boginjom
zemlje i prirode. Kibela će prisvojiti i novo svetilište na atinskoj Agori, a zatim,
prema Ovidiju, preputovati od Pesinunta92 u Maloj Aziji do podnožja Ide na
Kritu i preko egejskog ostrva Tenedosa sve do Rima. Kibelin crni kamen
iznošen je jednom godišnje iz hrama na Palatinu do potoka Almona, koji utiče
u Tibar, radi obrednog pranja. Taurobolijum, prinošenje bikova na žrtvu,
obavljano je u njenom glavnom svetilištu, koje je danas skriveno pod
hrišćanskim zdanjima na Trgu Svetog Petra. Kibela će čak preživeti i
hristijanizaciju Vizanta u rimsko doba i obredna povorka u njenu čast
nastaviće da se održava kroz središte grada. Treba dakle da zamislimo žitelje
Vizantiona kako obožavaju Kibelu i druga šarolika božanstva vatreno, sa
strašću i neprolazno.
Priznajući svoj dug vodama, naseljenici su podigli svetilišta s pogledom
na Bosfor, a na prilazu Crnom moru uspostavljena je ubrzo po naseljavanju

91 Danas se u krugu ostataka Kibelinog svetilišta na Hiosu nalazi Homerov kamen, „stolica“ na kojoj
je, kako tvrde turistički vodiči, slepi pesnik sedeo kad je prvi put recitovao svoje epove. O
boginjinom svetilištu u Kiziku na Propontidi imamo dovoljno pouzdanih svedočanstava, a takođe i o
onome u Kolofonu u Joniji.
92 Pesinunt je bio grad u Maloj Aziji, na reci Sangarijus, koja se danas zove Sakarja, i na Carskom

putu, koji je povezivao lidijsku prestonicu Sard s persijskim gradovima Suzom i Persepoljem. Za
legendarnog kralja Midu verovalo se da je odavde vladao Frigijom u VIII veku pre n. e. Arheološka
istraživanja Univerziteta u Ganu (1967-1973. pod rukovodstvom Pitera Lambrehtsa, 1987-2008.
Džona Devrekera) ukazuju na to da se grad razvio oko 400. g. p. n. e. Pogledajte doktorsku
disertaciju Anđela Verlindea, „Kompleks hrama u Pesinuntu: arheološko istraživanje funkcije,
arheologije i hronologije svetilišta u Maloj Aziji“ (Verlinde, Angelo, „The Temple Complex of Pessinus:
Archaeological Research on the Function, Morphology and Chronology of a Sanctuary in Asia
Minor“, Universiteit Gent, 2012).
 Istanbul 65

carinarnica. Ogromna vrednost ove pristupne tačke ovenčana je svetilišnim

kompleksom na azijskoj strani moreuza poznatim pod jednostavnim imenom
το Ιέρων (To Hieron), Hram. Ovo važno svetilište i pribežište skriveno je sad
ispod vizantijske tvrđave Joros na malom rtu Juši tepeš (Jušin hum), na ušću
Bosfora u Crno more. Na suprotnoj strani Bosfora prvi doseljenici podigli su
još jedan hram, koji će međutim biti manje važan, posvećen bogu Serapisu, a
pre njega možda Kibeli. Prema predanju, Hijeron je utemeljio niko drugi nego
Jason pre nego što će otploviti ka svojim pustolovinama na Crnom moru ili,
prema drugoj verziji, Friks, sin beotskog kralja koji je doneo Zlatno runo kralju
Ejetu, Medejinom ocu. Darove su hramu prinosili silni ljudi i dobri ljudi, a car
Darije je tu, bogohulno, seo da razgleda Pont pre nego što će poći u osvajanje
Skitije. Duboka luka ispod svetilišta, koja se danas zove zaliv Makar, a u antici
se nazivala Friksova luka, bila je obavezno odmorište pre dugih plovidbi zbog
izvora slatke vode koji se pored nje nalazi. Ako bi se pored Friksove luke ka
Egeju plovilo od kraja septembra pa nadalje, visina brodarine je rasla, jer je
rasla opasnost podjednako i od gusara i od lošeg vremena.93
Kalendar grada takođe nam govori o moći voda kojima je Vizantion bio
okružen. Mesec jun nazivan je bosforios i u njemu je održavana svetkovina
koja se zvala Bosforije. Jedan zanimljiv zapis saopštava nam da su igre
priređivane prilikom proslave letnje dugodnevice obuhvatale i trku nagih
dečaka koji su nosili baklje.94 Imena ostalih meseci upućuju na bujnu prirodu
grada: februar je nosio ime po Dionisu, septembar se zvao malafor – donositelj
jabuka. Na osnovu arheoloških ostataka povezanih s religijom, fragmenata
žrtvenika, natpisa i ostataka svetilišta, koji su opstali na tlu centra i šireg
područja današnjeg Istanbula, pored Bosfora i uz Zlatni rog, stičemo utisak o
vrednostima ovog grada poletarca priznavanim u svetu koji se širio oko njega,
vrednostima za koje se verovalo da su dar bogova.

Uz geopolitičke pretnje koje su ga okruživale sa svih strana (Vizantion je neko

vreme bio igračka i karijskog vladara Mauzola – nabrekla snaga zatalasanih
mišića sačuvanog kamenog ata s njegovog Mauzoleja u Halikarnasu, grobnice
po kojoj će ime poneti svi ostali mauzoleji, ne ostavlja nikakve sumnje o
razmerama njegovih ambicija), Vizantion je u IV veku p. n. e. počeo da polaže
poverenje u jednu posebnu vrstu natprirodne sile: onu kojom je raspolagala
boginja vraćanja Hekata. Hekata gotovo sasvim izvesno vodi poreklo s Bliskog
istoka, verovatno iz Karije. Moćna, veoma poštovana boginja čarobnica

93 Pogledajte kod Alfonsa Morena, „Hijeron: antičko svetilište na utoku u Crno more“.
94 Die InSchriften Von Byzantion I, ed. Lajtav, 2000, IK32.
66 BETANI HJUZ

smatrana je zaštitnicom mesta na kojima se susreću dva sveta i možda su joj

zbog toga na žrtvu prinošeni psi, čuvari vrata i raskršća. Mali hramovi
posvećeni Hekati bili su rasuti po celom Vizantionu, raspoređeni po obodu
grada blizu kapija, i sigurno su se orili od psećeg laveža, zavijanja i kevtanja. Iz
zahvalnosti boginji za to što štiti grad i njegove stanovnike, podignut je
Hekatin kip nazvan Lampadefor, Bakljonoša, Okrenut ka Bosforu. Hekatin lik
nalazio se i na vizantionskim novčićima, a pomalo je iznenađujuće možda što
je Hekata prisutna i na simbolu današnje Turske – to njen mesec i zvezda
krase crvenu tursku zastavu. U burna vremena boginjin simbol je svuda – na
javnim zgradama, mostovima, prozorima kancelarija i iznad stanica metroa.
U IV veku p. n. e. verovalo se da je Hekata u svom pravom liku pritekla
gradu u pomoć protiv novog neprijatelja – Makedonaca.95

Vizantionski novčić iz vremena od I veka p. n. e. do I veka n. e.

(Classical Numismatic Group Inc., www.cngcoins.com). Boginja
Hekata smatrana je zaštitnicom grada. Hekatin simbol, mesec i
zvezda, nalazi se i danas na turskoj zastavi.

95Vilijam Berg, „Hekata: grčka ili 'anadolska'?“ (Berg, William, „Hecate: Greek or 'Anatolian'?“,
Numen, 1974, 21.2, pp. 128-129); Patriša Markart, „Hekatin portret“ (Marquardt, Patricia, „A
Portrait of Hecate“, American Journal of Philology, 1981,102.3, pp. 250-252); Vasiliki Limberis,
Naslednica boginja: Bogorodica i stvaranje hrišćanskog Konstantinopolja (Limberis, Vasiliki, Divine
Heiress: The Virgin Mary and the Making of Christian Constantinople, Routledge, Abingdon, 1994, pp.
126-127).
 Istanbul 67

Često su vam oni koje gurate od sebe ipak potrebni. Filip Makedonski,
nekadašnji saveznik Vizantiona, moćan kao neka prirodna sila i stalno gladan
novih zemalja pod svojom vlašću, osvojio je 356. godine p. n. e. Krenid, koji su
osnovali kolonisti s Tasosa, i nazvao ga u svoju čast Filipi. Filipi će kasnije
postati poprište sudbonosne bitke Marka Antonija i Oktavijana s Brutom i
Kasijem, te sedište prve evropske hrišćanske komune, koju je osnovao Sveti
Pavle. Pošto je ujedinio svoje kraljevstvo u današnjoj severnoj Grčkoj i
prigrabio moć dovoljnu da mu obezbedi gomilanje blaga (u njegovoj grobnici
pronađene su zaštitne amajlije u obliku Meduzine glave, pozlaćeni kožni
oklopi, otmeni vinski krčazi od srebra, zlatna dijadema tako tanane izrade da
hrastovo lišće i žirovi na njoj i danas trepere na povetarcu i oklop preteći
ukrašen motivima opsade Troje), Filip I Makedonski jasno je stavio svetu na
znanje da se na njega mora obratiti pažnja.
Godine 340. pre n. e. zaputio se ka Vizantionu. Tamo se poslužio visokom
sposobnošću svojih novoosnovanih opsadnih jedinica, koje su raspolagale
demonski delotvornim spravama, među njima i torzionim katapultima, ne bi li
pokorio neprosvećeni grad.
Filip je napadao i opsedao Vizantion nešto malo kraće od godinu dana. U
realnim pojmovima posmatrano, bio je to neuspeh. Kako tvrde izvori iz tog
doba, pokušaj Makedonaca da noću u potaji probiju zidine grada odao je lavež
pasa koje je poslala zaštitnica Hekata, istovremeno popalivši činima baklje
tako da su obasjale celo nebo i razotkrile opasnost po grad.96 Sva je
verovatnoća, međutim, da je Filip unapred znao da neće osvojiti ovu grčku
postaju s velikim ekonomskim potencijalom s obzirom na njen nadzor nad
moreuzom, i da je umesto toga ovo bila samo provokacija kojom je nameravao
da u rat uvuče Atinu.97 Atina je, kao što joj je dužnost i nalagala, priskočila
Vizantionu u pomoć, plašeći se da će joj biti presečena životno važna nabavka
žita iz sliva Dunava i Marice niz Bosfor pa preko Crnog mora. Bojazni Atinjana
bile su opravdane. Iste te godine Filip je zarobio čitavu atinsku flotu koja je
prevozila žito, ukupno dvesta brodova koji su pripadali Atini i njenim
saveznicima, nedaleko od Hijerona, za koji se verovalo da širi božansku silu
preko mora ispod, te se ovaj Filipov potez smatrao svetogrđem i njegovim
najnezakonitijim činom.98 Svih sto osamdeset brodova, koji su pripadali Atini,

96 U kasnijim rimskim izvorima po pravilu se povlači paralela s Rimom, koji su, prema predanju, od
galske najezde spasle guske.
97 Pogledajte kod Diodora sa Sicilije, Istorijska biblioteka, knjiga XVI.
98 Detaljno izlaganje o ovome pogledajte kod Morena, „Hijeron: antičko svetilište na utoku u Crno

more“.
68 BETANI HJUZ

Filip je rastavio, tovar prodao, a građu iskoristio za svoje opsadne sprave;

preostale brodove vratio je Rodosu, Hiosu i Vizantionu, čije su vlasništvo bili.
I ovde opet otkrivamo da su događaji u Vizantionu postali, igrom slučaja,
pokretači istorijskih preokreta. Dok je Filip vojevao po Bosforu, njegov sin
Aleksandar, kome je tada bilo samo šesnaest godina, vladao je umesto njega i
ubrzo je imao pune ruke posla vojujući protiv tračkog plemena Meda i
osnivajući gradove kao na primer Aleksandropolj. Iako mu se pripisuje
(pogrešno) i osnivanje Strategiona, poligona za vojničku obuku, u samom
Vizantionu, svi postojeći izvori nam govore da ovaj jedinstveni narušitelj
istorijskih tokova u Aziju nije prešao preko Bosfora, nego preko Helesponta –
stiče se utisak da je čudesno obdareni mladić želeo nova bojišta na kojima će
se tući, ne ona koja je njegov otac već obeležio kao svoja. Vizantionu nije bila
namenjena nikakva uloga u njegovom blickrigu. Ratni brodovi koje je ostavio
da brane Helespont nisu izvojevali nijednu pobedu, zato je Aleksandar
zapovedio svojim ljudima da odveslaju uz Bosfor, a zatim nastave kopnom ka
Dunavu. Aleksandrov savremenik Stratonik, muzičar i dosetljivac, nazvao je
Vizantion pazuhom Grčke.99
Ubrzo potom Aleksandar je stigao u Vavilon – u Mesopotamia su se
nalazila istinska blaga. Kad se Vavilon pokorio osvajaču, srebrni oltari
pretrpani su mirisima i tamjanom, na poklon su mu donošeni leopardi i lavovi
u kavezima, a ulice su zasipane cvetnim laticama. Aleksandar je zapovedio da
se na severu Egipta podigne grad koji će nositi ime po njemu.
Kasnije će se Aleksandrija, grad koji će se dičiti jednom od najvećih
biblioteka na svetu, svrstavati među podanike hrišćanskog Konstantinopolja.
Aleksandar je možda mimoišao Vizantion, ali je ipak ostavio gradu jedan
dar. Ono što je postigao čovek koga pamtimo kao Aleksandra Velikog nastavilo
je da živi u prostranom Seleukidskom carstvu, koje je ime ponelo po Seleuku,
jednom od Aleksandrovih omiljenih zapovednika, a na svom vrhuncu pružalo
se preko celog Bliskog istoka, sve do indijskog potkontinenta. Tako je Zapad
stigao na Istok. Delfska proročanstva uklesivana su u kamen u severnom
Avganistanu. Ašoka Veliki, koji je vladao gotovo celim indijskim
potkontinentom, obznanjivao je svoje proglase na maurjanskom i grčkom
paralelno. Garga samita, astrološka rasprava na sanskritu od koje su do danas
opstali samo odlomci, naziva Grke divljacima, ali uprkos tome hvali njihovo
poznavanje astrologije; kipovi Bude u oblasti Gandara čuveni su po tome što
njihova nasmešena lica imaju grčke crte. Upravo su povratni talasi

99Atenej, Gozba sofista, 8:351c. Zahvaljući Ateneju znamo i da je Stratonik putovao u Vizantion
(Gozba sofista, 8:349f-350a).
 Istanbul 69

Aleksandrovog helenstva, pronesenog iza Male Azije i Kavkaza do Bliskog

istoka i sve do Indije, u mnogim pogledima pružali hranu Vizantionu.
Aleksandar je zaslužan za to što Grci i njihovi gradovi nisu delovali tuđe i
čudno u očima istočnjaka. Mada je mimoišao Vizantion, makedonski
vojskovođa bio je katalizator značaja koji će ovaj grad steći na Istoku.
U Aleksandrovom omalovažavajućem stavu prema Vizantionu ima
podosta ironije. Nekoliko vekova kasnije Aleksandar, paganin, biće
reinkarniran kao hrišćanski spasilac grada. Jovan Zlatousti, patrijarh grada
koji će u njegovo vreme već biti preimenovan u Konstantinopolj, pribeležio je
da su žitelji grada koji su to sebi mogli da priušte nosili kao amajlije zlatne
medaljone s Aleksandrovim likom. U Pseudo-Danilovoj apokalipsi, napisanoj u
Vizantiji negde pre IX veka, Aleksandar se povezuje s Konstantinopoljem kao
misteriozni Filip Veliki:

„Ustaće i okupiti vojsku u Gradu na sedam bregova

[Konstantinopolju] i povešće rat kakav se nikad vodio nije, i reke
će krvi teći ulicama Grada na sedam bregova… Četiri anđela
odneće ga u Svetu Sofiju i krunisaće ga za kralja… i prihvatajući
žezlo od anđela, on će pogaziti Ismaelićane, Etiopljane, Franke,
Tatare i sve narode… Posle će vladati njegova četiri sina, jedan u
Rimu, jedan u Aleksandriji, jedan u Gradu na sedam bregova, a
četvrti u Tesaloniki.“100

Uprkos slavodobitnom prizvuku ovih budućih vizija, u istorijskoj

stvarnosti zidine Vizantiona su u helenističko doba stajale već razrušene.
Postoje oslobođen od savezništva s Persijom posle Aleksandrovog pohoda
protiv Darija III 334. godine p. n. e., grad je trpeo uznemiravanja od Gala, Gota
i Persijanaca, a zatim napad Rodosa zbog podignutih brodarina za prolaz kroz
Bosfor, na šta su Vizantionci bili primorani da bi mogli da plate traženi danak
Galima. Vizantion je ipak nekako uspevao da se održi finansijski. Nastavljao je
da kuje sopstveni novac, održao je prevlast nad drugim mestima, kao što je
današnja Jalova na maloazijskoj obali, obdarena toplim izvorima, i održavao
Bosfor kao svojevrsnu međunarodnu zonu slobodne trgovine. Uz podršku
Ptolemejida, koji su nasledili deo Aleksandrovih teritorija i uspostavili sedište

100U srednjem veku veoma popularni Roman o Aleksandru, u potpunosti izmišljena pripovest o
Aleksandrovim podvizima, vukao je ljude i fizički na Istok. Mnogi naši zapadnjački pojmovi o
Kavkazu formirani su na osnovu Aleksandride. Pogledajte kod Ričarda Stounmana (Stoneman,
Richard, The Greek Alexander Romance, 1991).
70 BETANI HJUZ

svoje vlasti u Aleksandriji, a bili su željni da sačuvaju redovno snabdevanje

mirom, leblebijama i usoljenom ribom101 kroz moreuze, Vizantion je cvao jer
je bio potreban mnogima. Pri svemu tome, narednih pet pokolenja o
Vizantionu, a zatim Vizantu, doznajemo samo u vezi s nečijim tuđim
ambicijama. Zatim je ovaj grčki grad stavljen u službu jednog od najvećih
graditelja istorije svih vremena. Iako će Vizant s ponosom početi da naziva
sebe Novim Rimom – pored svega ostalog, oba su grada bila podignuta na
sedam brežuljaka – sudbina mu je u početku bila da bude bespomoćna igračka
silnika i ideja koji su pripadali novoiznikloj rimskoj velesili na Sredozemlju.
Rim će istinski prisvojiti Vizant.

Ignacijev put

Ipak, rimska pogonska snaga i način razmišljanja pružiće Vizantu

drugačiju budućnost. UII veku pre n. e. napravljen je put poznat kao Vija
Ignacija, koji je polazio iz Dirahija, današnjeg Drača, na Jadranskom moru. Vija
Ignacija je prvi popločani put koji je prelazio preko Balkanskog poluostrva i
duže od dve hiljade godina ostao je glavna saobraćajna žila koja je vodila od
Rima ka gradu koji se danas zove Istanbul. Gradnja puta naređena je
prvobitno da bi se lakše suzbili mogući nemiri u Makedoniji, novoj rimskoj
provinciji, a radovima je rukovodio Gnej Ignacije, koji je bio prokonzul
provincije oko 146. godine p. n. e. Ova važna žila kucavica, provučena kroz
jugoistočnu Evropu kao oruđe vladavine, put koji je povezao Jonsko more s

Prema spisku robe kojom se trgovalo između Aleksandrije i Vizan-tiona, P. Cair Zen. 1.
101

59089.20.1, II. 20-1; P. Cair. Zen. 4. 59731 (257-249 BC); P. Mich. 18.781.10 (186-185. p. n. e.).
 Istanbul 71

bosforskim moreuzom, pokazaće se i kao oruđe promena u sve tri inkarnacije

legendarnog Vizantovog grada, kuma vila koja je donela bogatstvo ovom
gradu na moru i pod imenom Vizant, i Konstantinopolj, i Istanbul. Vizantion
nije više bio samo usputna stanica. Zahvaljujući rimskoj pameti i volji, i Vija
Ignaciji, jednoj od zamisli posebno milih Rimu, Vizantion će se naći povezan sa
samim srcem carstva.
 SEDMO POGLAVLJE

SVI PUTEVI VODE IZ RIMA: VIJA IGNACIJA

OKO 146. G. P. N. E. I DALJE

…ovaj naš vojni put koji ide kroz Makedoniju sve do Helesponta…
CICERON, O KONZULSKIM PROVINCIJAMA102

Na severu Grčke, u jednoj tihoj ostavi, iza stola leti punog trešanja i stare peći
iz koje zimi biju dim i vrelina, nalazi se čudesna zagonetka. Mermerna stela po
obliku i veličini slična nadgrobnom kamenu, prastara, skupocena i brižljivo
isklesana, čuva, po svemu sudeći, uspomenu na prvu u istoriji zabeleženu
saobraćajnu nesreću i na jednu svinju koja će postati čovekov najbolji prijatelj.
Postavljena pored Ignacijevog puta, pa kasnije uzidana u zid rimskog
utvrđenja kod Edese, stela pripoveda tragikomičnu priču. Pomenutu svinju
terao je Ignacijevim putem čovek po imenu Hoir da bi je prineo na žrtvu
prilikom nekog verskog praznika. Na steli je prikazan četvoropreg koji juri,
propeti konji čija razigrana kopita gaze svinju, prikazanu takođe kako leži
pregažena na tlu ispod kočije. Jedan čovek, verovatno vlasnik svinje, u
jednostavnom ogrtaču s kapuljačom, sedi na svojim kolima i izgleda
ožalošćeno. Pričao svinji uklesana je oko elemenata slike: „…ceo put ja
postojano prevalih na papcima svojim… ali pod točkovima sad zgasnu mi
svetlost… Ovde sad ležim i nemam pred smrću duga nikakvog više.“103
Bilo da je ovo nečija poskupa šala ili iskren spomenik žrtvenoj životinji
koja se loše provela na putu između Dalmacije i Vizanta negde krajem II veka
n. e., stela je vrlo životna razglednica s jedne od najvažnijih saobraćajnih žila
antičkog sveta, puta koji će promeniti usud Carigrada.
Vija Ignacija, delo rimskih graditelja koji su putovali brodovima ravnog
dna od Brindizija do Dirahija, nepovratno je pretvorila Vizantion iz usputne

102Cicero, De Provinciis Consularibus 2.4, trans. Gardner (1958)

103Grčki i latinski epitafi životinjama, ozbiljni i šaljivi, predstavljali su ceo zaseban žanr u antici.
Postoji nekoliko tumačenja Svinjske stele iz Edese: χοῖροσ, na grčkom znači svinja, ali je postojalo i
lično muško ime Χοῖροσ, te je stela mogla biti posvećena podjednako čoveku ili životinji, ili bi mogla
biti u potpunosti plod nečije stvaralačke mašte. (Prim. prev.)
 Istanbul 73

postaje u važno odredište. Grad koji je obećavao da bi se mogao razviti u nešto

dobio je sada šansu da se potvrdi. Nekakav put je vodio ovuda i ranije –
zapadni deo Kandavijskog puta, koji je pratio tok reke Škumbin u Albaniji.
Ponešto o ovom putu nalazimo kod Pseudo-Aristotela: „Postoji jedna tačka u
sredini na kojoj se održava tržnica na otvorenom i tu trgovci s Ponta donose
robu s Lezbosa, Hiosa i Tasosa, a oni s Jadrana amfore s Krfa.“104
Filipov i Aleksandrov dvor u Peli u Makedoniji sagrađen je pored puta
koji je prethodio Vija Ignaciji; pored puta su rasute helenske kosti i okrugle
grobne humke – trag sklonosti da se i posle smrti ostane pred očima javnosti.
Na svom osvajačkom putu u svet Aleksandar će promarširati pored tih
svetilišta smrti.
Ove utabane staze, najkraće i najpreče putanje između dve važne tačke,
umeju da pokažu vrlo žilavu istrajnost. Ako se vozimo putevima po Balkanu,
na primer onim u Grčkoj koji se još i danas zove Egnatia Odos, ili u Albaniji, ići
ćemo stopama naših predaka iz klasične starine. Pod rimskom vlašću pristup
Vija Ignaciji i pratećim infrastrukturama bio je ograničen. Teorijski, ovim
važnim putem mogli su se služiti jedino oni koji su nosili ovlašćenja i
propusnice. Pisma i poslanici, plen i vojnici kretali su se po carskom poslu u
oba smera, ali dešavalo se da se domaće stanovništvo odvaži da putuje
stazama za mule koje su pratile glavnu rutu. Iako će Vija Ignacija oblikovati
svet na raznorazne načine, u političkom, verskom i društvenom smislu, u
početku je imala vrlo strogo određenu svrhu: da omogući kretanje ljudima u
jednom smeru, a novcu u suprotnom. Ovaj put je olakšavao podjednako
sprovođenje vojne vlasti i prikupljanje portoriuma, poreza na dažbine koje su
se plaćale za pravo prolaza morskim putevima i dozvolu za trgovinu i
ribarenje – dažbine koje su se već odavno pokazale kao istovremeno i
blagoslov i kletva Vizantovog grada.105
Prvobitno se put Vija Ignacija završavao kod prirodne granice koju čini
Marica, u blizini današnje grčko-turske granice, ali će na kraju teći od Dirahija,
preko čitave današnje Albanije, Makedonije i severne Grčke, do Vizanta. Iz
Dirahija se Vija Ignacija, plovidbom preko Jadrana do Brindizija, povezivala s
Apijevim putem, koji je išao od Brindizija do Rima, te je time Ignacijev put,
104 Pseudo-Aristotel, O stvarima čudesnim po čuvenju (Περί Θαυμαςίων άκουςμάτων), 839b, prema
prevodu Voltera Stenlija Heta (Pseudo-Aristotle, On Marvellous Things Heard, Loeb Classic Library,
1936).
105 Pogledajte kod Evereta Vilera, „Vojska i granice Rimskog carstva na Istoku“ (Wheeler, Everett,

„The Army and the Limes in the East“, in Erdkamp, Paul ed., A Companion to the Roman Army, Wiley,
Blackwell, Chichester, 2011, p. 238) i Zosje Haline Arčibald, Privreda na severu Egejskog mora u
Antici, od V dol veka p. n. e. (Archibald, Zosia Halina, Ancient Economies of the Northern Aegean. Fifth
to First Centuries BC, Oxford University Press, Oxford, 2013, p. 245).
74 BETANI HJUZ

zahvaljujući Pontskom putu (Vija Pontika) produžavao domašaj Večnog grada

na istok do Nikopolja u Maloj Jermeniji i do Puta svile. Vija Ignacija će
pothranjivati želju Rimljana za carstvom bez granica.
Ovaj rimski put bio je čedo evolucije, koje se prilagođavalo okolini – širina
mu se kretala od četiri metra u zabačenijim oblastima do dvadeset u
gradovima. Ivičnjaci od velikih kamenih blokova štitili su kola da ne skliznu s
puta, a kameni hrbat po sredini omogućavao je na pojedinim deonicama i
saobraćaj u dva smera. U planinskim oblastima šljunak je bio praktičnija
površina nego kamen; na nekim delovima put je nabijenom ilovačom štićen od
vode. Vija Ignacija je tako izvanredno izgrađen put da su, uprkos vremenu i
neodržavanju, neke deonice u upotrebi i dan-danas. Kad sam poslednji put
putovala njime, 2015. godine, izbeglice iz Sirije su i nenamerno pratile trag
starih Rimljana ka zapadu. Usput su nikla prenoćišta, s natpisima na arapskom
i engleskom, u kojima se može dobiti vruća voda, promeniti novac, doći do
pasoša.
U pravom rimskom stilu Vija Ignacija je, kada je sagrađen, bio strogo
pravilno obeležen i snabdeven pratećim infrastrukturama. Gostionice su se
nalazile na svakih pedeset do šezdeset kilometara, na svakih hiljadu koraka
bili su postavljeni miljokazi (koji još i sad iskrsnu tu i tamo – nedavno je jedan
pronađen u rečnom koritu u Albaniji), a logorišta i postaje s konjima i
namirnicama bili su raspoređeni na svakih deset do dvadeset kilometara. Bez
obzira na to da li je putnik dolazio iz Britanije, Galije, Španije, Ilirije ili Trakije,
na prvi pogled je znao da ovaj drum nije mogao sagraditi niko osim Rimljana.
Sve do ovog trenutka u ranoj rimskoj eri pisana svedočanstva iz antičkog
sveta jasno nam govore da su putevi bili vrlo opasni. Pomislite samo na sve
strahote koje su se podešavale na putevima: Edip je na putu ubio oca, Tezej se
sukobio s ludim serijskim ubicom Prokrustom, koji je namamljivao putnike u
svoj dom, a onda ih vezivao za krevet i odsecao im delove tela ili ih rastezao
dok ne bi tačno pristali u postelju, da bi ih zatim ubio. Vija Ignacija je zaista bio
spopadnut prosjacima-pljačkašima, zloglasnim kravaritima. Pa ipak, po
mnogo čemu, i topografski i psihološki, putevi su povezivali čovečanstvo. U
izvesnom smislu put Vija Ignacija obeležava početak modernog sveta. Stizao je
i do zidina Vizantovog grada, a onda produžavao kroz njih do starog gradskog
jezgra. Vizant tako nije više bio povezan samo s morima nego i s najvećom
kopnenom saobraćajnom žilom na svetu.

U rimskoj psihi Istok je odavno bio izvor opasnosti, ali i izobilja. Čuvena je
izreka Avgusta, prvog rimskog cara, da je Rim zatekao sagrađen od cigle, a za
 Istanbul 75

sobom ostavio grad od mermera – toliki novac morao je odnekud da potiče.

Rimski pisani izvori mnogo puta govore o Indiji kao zemlji nezamislivih
bogatstava. Plinije Stariji žalio se kako rimska ljubav prema egzotičnoj svili,
mirisima i biserima proždire grad. „Indija i Kina [i Arabija] crpu snagu našem
carstvu. Skupo nas koštaju naša raskoš i naše ženskinje.“106 Dok je Vija
Ignacija fizički omogućio Rimu širenje na istok, u psihološkom pogledu ova
magnetska privlačnost pojačala se pošto je osvojen Egipat. Rim se zarazio
Istokom, a Vizant, koji je zvanično pripao rimskoj provinciji Bitinija i Pont
posle pobede u Makedonskim ratovima, iz koje je i proistekao podsticaj Gneju
Ignaciju da sagradi put, postao je ključno odredište pre polaska na sva duža
putovanja po Aziji.
Godine 129. pre n. e. Vizant je već bio sklopio primirje s Rimljanima.
Naredna tri pokolenja grad je pribavljao provijant rimskoj vojsci dok je vodila
katastrofalne bitke protiv neprijatelja na Istoku kakav je bio kralj i trovač
Mitridat VI s Ponta; Vizantinci su bili posmatrači dok su 74/73. godine p. n: e.
rimske snage od tridesetak hiljada vojnika desetkovane oko Halkidona.
Hrisopolj je svoje novo ime Skutari (iz koga će nastati današnje Uskudar)
dobio možda po kožnim štitovim, scuta, rimske vojne posade u gradu.
Izlomljeni delovi tih štitova pojavljuju se na svetlosti dana sada dok traju
podzemni radovi na novoj istanbulskoj mreži metroa. Rat koji je moćni konzul
Gnej Pompej poveo protiv gusara i o kome se mnogo raspravljalo – kao što su
neki ukazali, ovaj ratni pohod pratila je propaganda podjednako žestoka kao
naš „rat protiv terora“107 – omogućio je njemu i budućim moćnicima od 67.
godine p. n. e. nadalje da drže u oštroj žiži pažnje trgovačke mogućnosti na
Istoku. Kad se u rimskim tekstovima govori o Vizantu, obično se čuje prizvuk
vajkanja protiv njega jer crpi novac iz Rima. U Tacitovim Analima na primer:

I stanovnici Bizantija su dobili reč [pred Senatom]; žalili su se na

ogromne dažbine, izneli sve moguće razloge […] govorili su zatim
o tome šta su sve učinili za Sulu [rimski vojskovođa i državnik],
Lukula [konzul i pobednik nad Mitridatom i u opsadi Kizika] i
Pompeja, najzad, o novijim zaslugama za careve – jer njihov grad
leži na važnom putu, kopnenom i pomorskom, kojim prolaze
vojske i vojskovođe i kojim se kreću transporti hrane.108
106 Plinije Stariji, Istorija prirode, 12.41; citirano kod Krejga Lokarda, Društva, uzajamna povezanost i
prelazni periodi: svetska istorija, tom I (Lockard, Craig, Societies, Networks, and Transitions: A Global
History, vol. I, Cengage Learning, Stamford (Connecticut), 2015, p. 172).
107 Profesor Meri Berd u razgovoru 2016.
108 Kornelije Tacit, Anali, XII, 62, prevela Ljiljana Crepajac, Tema, Beograd, 2006. (Prim. prev.)
76 BETANI HJUZ

Takođe Plinije Mlađi, carski magistrat i sestrić Plinija Starijeg – u svojoj

prepisci s carem Trajanom apeluje da se ublaže troškovi grada Vizanta, koji su
neumereno visoki.109
Pre toga, 42. godine p. n. e. pretendenti na vladavinu u Rimu Oktavijan i
Marko Antonije sukobili su se, usred potere za Cezarovim ubicom Brutom, koji
je osvojio Makedoniju, i Kasijem, koji je svoje sedište uspostavio u Siriji, s
neprijateljima republike u Bici kod Filipija, na Vija Ignaciji.
U bici je učestvovalo devetnaest legija, a lirski pesnik Horacije bio je jedan
od starešina na republikanskoj strani, koja će izgubiti. Bila je ovo bitka za put i
rudnike zlata i srebra oko njega, a takođe i za samu ideju rimljanstva.
Posrednici carske vlasti podigli su posle pobede ogroman slavoluk iznad
Ignacijevog puta odmah ispred Filipija. Od slavoluka je danas ostala samo
gomila pocrnelog kamenja u lavirintu ruševina. Ovdašnje stanovništvo
obrađujući zemlju često nailazi na glave strela, polomljene mačeve i smrvljene
ostatke kaciga. Vergilije je u Georgikama napisao o ovoj bici nekoliko
uzbudljivih stihova u kojima se pokazao ne samo kao pesnik nego i kao
prorok:

…podgojiše se ravnice plodne krvlju momaka naših. Čas će kucnut,

bez sumnje, kada će zemljodelac, s trudom Orući zemlju izvitim
plugom, nalazit rđom koplja Izjedena il će motika zazvoniti o
kalpak pust I zapanjiće ga kosti silne kad raskopa grob tust.110

Na putu ka Vizantu putnici i diplomate mogli su da zastanu u kupatilima

sagrađenim uz Vija Ignaciju na pravilnim razmacima. Jedan veličanstven,
zanemaren primer nalazi se u nekadašnjem Ad Kvintumu, današnjem
Bradašešu u Albaniji, pored auto-puta koji danas teče preko starog rimskog
druma. Zidovi su mu i dalje bledocrvenkasti, a ovaj arheološki spomenik ne
štiti ništa osim korova, kozjeg izmeta, oblaka komaraca i psećeg laveža. Ove
današnje ruine, međutim, u senci čeličnih konstrukcija koje je u osmoj deceniji
prošlog veka gradila Maova Kina, jedan su od dokaza da se rimljanstvo
pružalo neprekinuto od Večnog pa do Vizantovog grada.
Godine 73. Vespazijan je i zvanično pripojio Vizant Rimskom carstvu i
podigao na drevnom akropolju kovačnicu novca.111 Hadrijanovi graditelji

109 Gaj Plinije Mlađi, Pisma, knjiga X, pismo 52.

110 Vergilije, Georgike, 491-498. (Prepevano prema engl. prevodu – prim. prev.)
111 O tome kako je Vespazijan pretvorio Vizant u rimsku provinciju: Svetonije, Dvanaest rimskih

careva, „Vespazijanov život“, 8.4. Izvor za kovačnicu novca: Harold Matingli, „Vespazijanove
 Istanbul 77

takođe su prionuli na posao i započeli gradnju akvedukta negde posle 117.112

(Hadrijan, filhelen, možda je i sam gostovao u Vizantu 123. godine,
podstakavši u njemu kulturni preporod113), kaptiravši izvor u Beogradskoj
šumi114 da bi obezbedio snabdevanje donjeg dela grada vodom. Gradske
zidine su popravljene i održavane. Kasije Dion piše o njihovoj moćnoj
zvučnosti: „Video sam zidine gde stoje i čuo ih kako govore… zvuk se prenosio
iz jedne kule do druge, kroz svih sedam… kako je svaka primala zvuk od
prethodne, odjek, glas, i slala ga dalje. Takve su bile zidine vizantske.“115
Osamsto godina pošto su ga Grci osnovali, Vizant je sad počinjao da stiče
ukus, miris i zvuke rimskog grada i postao deo nečeg većeg. Godine 193,
međutim, grad se našao na pogrešnoj strani u jednoj borbi za političku moć i
morao je da istrpi gnev uvređenog cara.
Čovek od akcije, Pescenije Niger, bio je rimski car godinu i mesec dana
193-194. Dok je služio svoje prethodnike Marka Aurelija i Komoda, uživao je
njihovu naklonost. Uvidevši strateške i materijalne prednosti Vizanta –
bogatstvo u ljudima i novcu, kako je to napisao Herodijan u Rimskoj
istorijiposle Marka Aurelija116 (riba je i dalje radije skretala ka obali kod
Vizanta, zanemarujući Halkidon, grad slepih) – Niger je izabrao Vizantov grad
kao svoje sedište, ne ponajmanje zbog toga što su ga okruživale snažne zidine
od tako vesto postavljenih blokova da su cele izgledale kao da su „iz jednog

kovačnice“ i „Kovačnice Rimskog carstva: od Vespazijana do Dioklecijana (Mattingly, Harold, „The

Mints of Vespasian“, Numismatic Chronicle and Journal of the Royal Numismatic Society, 1921, 1.3/4,
pp. 187-225; „The Mints of Empire: Vespasian to Diocletian“, Journal of Roman Studies, 1921,11, pp.
254-264).
112 Što se akvedukta tiče, više informacija možete da potražite kod Džejmsa Kraua, Džonatana

Bardila i Ričarda Bejlisa, SnabdevanjeKonstantinopolja vodom za vreme Vizantije (Crow, James,

Bardill, Jonathan and Bayliss, Richard, The Water Supply of Byzantine Constantinople, Journal of
Roman Studies Monograph 11, Society for the Promotion of Byzantine Studies, London, 2008, esp.
10-14,116-17 and fig. 2.2. Zeuksipova kupatila podignuta su između 100. i 200. godine, zatim
porušena za vreme bune Nika i kasnije obnovljena. Lusi Grig i Gavin Keli (ur.), Dva Rima: Rim i
Konstantinopolj u kasnoj antici (Grig, Lucy and Kelly Gavin, eds, Two Romes: Rome and
Constantinople in Late Antiquity, Oxford University Press, Oxford, 2012, p. 56.
113 Hadrijan je po ovoj oblasti putovao svakako, ali mu je po svemu sudeći od Vizanta bila draža

Nikomedija. Moguće je da u Vizantu nije ni boravio, samo je naznačio svoje prisustvo prihvativši dve
godine počasno zvanje hijeromnemona, sveštenika-magistrata.
114 Šuma je dobila ime po zarobljenim Srbima koje je Sulejman doveo u Istanbul posle opsade

Beograda 1521. godine. (Prim. prev.)

115 Kasije Dion, Rimska istorija (prema prevodu Ernesta Kerija, Cassius Dio, Roman History, Harvard

University Press, Cambridge, 1927, 74.14, 75.1, p. 195).

116 Herodijan, Rimska istorija posle Marka Aurelija 3.1.5 (prema prevodu Edvarda Ekolsa, Herodian,

History of the Roman Empire, University of California Press, Berkely and Los Angeles, 1961, p. 193).
78 BETANI HJUZ

jedinog kamena“.117 Iz Vizanta se Niger proglasio za cara, suparnika Septimija

Severa u Rimu, koga je prozvao prevarantom.
Sever je jurnuo na pretendenta na carski presto koji ga je tako uvredio.
Shvativši da je nadmašen i brojno i taktički, Niger je pobegao u Nikeju, ali
Sever je svejedno opkolio Vizant. Usledila je surova opsada koja će potrajati tri
godine. Kasije Dion živo opisuje kako su lukavi stanovnici Vizanta slali ronioce
da preseku neprijateljskim brodovima sidra i vežu za njih lance pomoću kojih
su zatim uvlačeni iza gradskih zidina te je tako pribavljana hrana, kako su od
ženske kose pleteni konopci i kako je na napadače bacano kamenje vađeno iz
teatra i bronzani kipovi.118 Nekoliko očajnika uspelo je da pobegne kad je
vreme bilo dovoljno loše da po buri niko nije bio toliko zagrižen da se da je u
poteru. Oni koji su ostali iza zidina na kraju su namakali u vodi i jeli predmete
od kože, a konačno i jedni druge. Situacija je u Vizantu uveliko prešla granice
očaja.
Vrludajući u bekstvu kroz Aziju dok su ga pristalice postojano napuštale i
dok je Sever silom osvajao naklonost, uzurpator Niger je ustanovio da mu brzo
ponestaje raspoloživih mogućnosti. Konačno je uhvaćen u Antiohiji i
pogubljen, a natrula glava odnesena je pod zidine Vizanta da ubedi preostale
branioce da napokon otvore kapije. Grad je odbio da se preda i Sever je
naredio da se u prah smrve i zidine i gordo stanovništvo unutra koje je
odbijalo da mu se zavetuje na odanost. Prema hibrisu nije bilo trpeljivosti.
Poneko je pokušao da pobegne splavom od greda i dasaka povađenih iz
sopstvene kuće. Mnogi splavovi su se raspali i more je isplavljivalo na obalu
naduvene i okrvavljene leševe begunaca. Vizantom su se pronosili jecaji i
jadikovke. Sever je pobio magistrate i vojnike i ostavio od grada samo puku
ljušturu. „Lišen svojih pozorišta i kupatila, i svega što ga je krasilo, grad je, sad
više nalik običnom selu, predan u podaništvo Perinćanima.“119 Nigerova
natrula glava, koja je dotad stajala nabijena na kolac, poslata je u Rim.
Mogao je ovo da bude i početak kraja Vizanta, ali pošto je odneo pobedu,
Septimije Sever je sa svojim sinom Karakalom, očaran ovim mestom isto kao
što su pre njega bili Alkibijad i Pausanija, odlučio da ga obnovi, proširi i ulepša
i podigne novi pojas zidina. Planovi su obuhvatili i dve luke uz Zlatni rog, koje
su obe dočekale da vide i XIX vek, a zidine su sada opasivale dva brežuljka
(kasnije će se mnogo polagati na to što Vizant kao i Rim leži na sedam
brežuljaka). Tada su sagrađena i Zeuksipova kupatila, otvorena za čitavo
građanstvo. Prošireni su i poboljšani Strategion, vojno vežbalište, koje se
117 Isto.
118 Kasije Dion, Rimska istorija, 75.10-14.
119 Herodijan, Rimska istorija posle Marka Aurelija, 3.1.5-6.
 Istanbul 79

danas nalazi ispod železničke stanice Sirkeči, i državni zatvor. Strategion je

imao direktan pristup jednoj od luka – u ovom gradu vojnici su morali da se
oslanjaju na vodene puteve koliko i na kopnene.120 Avenija oivičena
kolonadama koja je vodila između dva brežuljka nastavljala se na Vija Ignaciju
i utrla put budućoj glavnoj konstantinopoljskoj ulici Mese, niz koju će se
kretati obredne i svečane povorke, a danas je to istanbulska ulica Divanjolu,
kojom prolaze tramvaji i niz koju se nižu radnje.
Sever je nakratko prozvao Vizant Avgusta Antonina, u čast svoga sina –
Karakala mu je bio nadimak; pravo ime je glasilo Lucije Septimije Bazijan, dok
je Karakalino carsko ime bilo Marko Aurelije Sever Antonin Avgust.

Rekonstrukcija Miliona, (Greek Strategos/Creative Commons),

tetrapiliona pod kupolom, koji je podigao Septimije Sever da bi
označavao polaznu tačku svih rastojanja u carstvu.

Car je takođe položio temelje hipodroma na kome će se održavati trke

dvokolica i temelje – Kinegiona, koji je bio nešto između zoološkog vrta i
prostora za utamanjivanje životinja, dok su kasnije tu sprovođena javna

120Džon Frili, Istanbul: carski grad (Freely, John, Istanbul: The ImperialCity, Penguin, London, 1998,
pp. 27-28).
80 BETANI HJUZ

kažnjavanja i, sve do hrišćanskog doba, pogubljenja.121 Sagrađeno je i novo

pozorište i amfiteatri za predstave s divljim životinjama, svojevrsni
interaktivni zoološki vrtovi kakvi su se nalazili po najambicioznijim
gradovima tog doba.122 Kad dakle mislimo o Vizantu u njegovoj rimskoj
inkarnaciji, trebalo bi da dočaramo sebi sliku grada kroz koji se razleže rika
velikih mačaka, brujanje nojeva i trubljenje uzrujanih slonova. Kosti svih ovih
životinja pronađene su prilikom nedavnih iskopavanja u četvrti Jenikapi –
životinja koje su dovožene u grad da bi se zadovoljilo pomodno i krvoločno
rimsko uživanje u posmatranju smrti kao predstave.123
Sever je ne samo ulepšao grad nego je bio i tvorac njegovog novostečenog
značaja. U centru Vizanta car je postavio beleg koji će kasnije biti poznat kao
Milion, miljokaz od koga će biti merena sva rastojanja u carstvu.
Uprkos tome što je nekada bio otelovljenje ideje da upravo ovaj grad od
svih naselja na Bosforu predstavlja tačku gde se završava Evropa, a počinje
Azija, i obrnuto, i od koje se mogu fizički meriti, u rimskim miljama, sva važna
rastojanja, Milion danas deluje izrazito neugledno. Sve što je preostalo od
spomenika koji je nekad nosio kameni baldahin i bio ukrašen prefinjenim
vajarskim radom sad je puki bezoblični kamen izrešetan rupama u srcu
modernog velegrada. Taj preostatak Miliona stoji ispred Svete Sofije, na
čvorištu tramvajskih linija koje kruže oko nekadašnjeg hipodroma, na mestu
koga se danas nalazi Trg sultana Ahmeta. Malo je turista koji danas zastanu da
pogledaju ovu starinu. Pod okolnim živim ogradama kriju se ozleđene mačke,
a oko samog krnjeg stuba skupljaju se opušci i omoti od čokoladica. Čak i tako
zanemaren, ovaj komad kamena ima u sebi nečeg totemskog. Sve ovo vreme
od podizanja do danas Milion je smatran civilizacijskom nultom tačkom, od
koje počinje svako prostorno merenje u nevarvarskom svetu. Milion
obeležava rastojanja i takođe obeležava trenutak kad je Vizant postao
referentna tačka u topografskom i kulturnom smislu i za Istok i za Zapad.
Car Sever je zatim produžio u osvajanje Mesopotamije i nadograđivanje
svog rodnog grada Leptis Magne, u današnjoj Libiji, u kome je obnovio Forum i

121 Više podataka potražite kod Dejvida Lija Bomgardnera, Istorija rimskog amfiteatra (Bomgardner,
David Lee, The Story of the Roman Amphitheatre, Routledge, London, 2000).
122 Pogledajte odrednicu Entonija Litlvuda o Vizantu u Enciklopediji antičke Grčke Najdžela Vilsona

(Wilson, Nigel, ed., Encyclopedia of Ancient Greece, 2009, p. 136). Sever je sagradio pozorište,
kupatila, hipodrom i portike oko Agore.
123 Navika koja nije nestala. Pogledajte kod Nensi Paterson Ševčenko, „Divlje životinje u

vizantijskom parku“ (Ševčenko, Nancy Patterson,

„Wild Animals in the Byzantine Park“, in Antony Robert Littlewo-od, Henry Maguire, Joachim
Wolschke-Bulmahn, eds, Byzantine Garden Culture, Dumbarton Oaks Research Library and
Collection, Washington, 2002, pp. 69-86).
 Istanbul 81

luku, iz koje su lavovi odašiljani u Rim i Vizant da stradavaju u Koloseumu i

ostalim arenama. Septimijev cilj je bio da dokaže da se osovina svetske moći
pomerila i da je njegov severnoafrički zavičaj oduvek bio dostojan careva.
Među ono što su arheolozi otkrili ovde u pesku ubrajaju se i izvanredni
mozaici iz rimskog doba, na kojima su prikazani ratnici u lovu i pobedonosni
gladijator nad lesom svog protivnika. Ako bismo pokušali da u glavi oživimo
Vizant iz II veka, arheološki ostaci u Leptis Magni mogu da nam posluže kao
korisni vodiči. Na početku pobuna u Libiji 2011. Gadafi je ostatke Severove
palate pretvorio u arsenal i smestio je tenkove i drugo naoružanje među
drevne zidine. Leptis Magna je živa slika ovdašnje zapaljive istorije, čiji su
pokretači često bivali snažni pojedinci. U Severovoj životnoj priči počinjemo
da naziremo oblikovanje jednog geopolitičkog tela čije srce, još jednom, kuca
na Istoku.124

Godine 212. Severov sin Karakala uveo je opšte pravo rimskog građanstva za
sve koji su rođeni slobodni – što će reći, trideset miliona ljudi od Sirije do
Skantorpa u Engleskoj, pa među njima i za stanovnike Vizanta, koji su sada
takođe smatrani zainteresovanom stranom u rimskim planovima. Karakalina
reforma došla je, međutim, u burno vreme. Svega jedno pokolenje kasnije,
257. godine, Goti su se spustili preko Crnog mora i napali Vizant, ali su
poklekli pred Severovim zidinama, mada su uspeli da osvoje Halkidon, što je
bilo opasno blizu Vizantu. Deset godina kasnije žarka želja dovela je Gote
ponovo pod zidine Vizanta, da bi od namere da ga osvoje odustali tek pošto je
tadašnji rimski car Klaudije II, koga danas po onima koje je porazio nazivamo
Klaudije Gotski, pobio pedeset hiljada ovih ratobornih varvara.125
Prema gradskom predanju, koje bi moglo biti i pogrešno, Gotski stub
opstaje i danas kao uporni podsetnik na ovu Klaudijevu pobedu. Ovaj
jedinstveni spomenik rimskog doba u Istanbulu stoji danas zanemaren na
kraju jednog prašnjavog puteljka u parku Đulhan, gde se nekad nalazio
zoološki vrt, nadomak mesta gde su u antici održavane velike predstave sa
životinjama.126 Stub je visok osamnaest i po metara i na njemu se nekada, kako
svedoči Nićifor Gregora, nalazio kip legendarnog osnivača grada, a postavljen

124 Zanimljivo je, međutim, da je Sever umro tamo gde će tek početi priča o Konstantinopolju – u
Jorku, koji se u vreme Rimljana zvao Eborakum.
125 Mnogi istorijski izvori, počevši od Zosima, govore o ovom broju pobijenih Gota posle Klaudijeve

pobede nad njima kod Niša. (Prim. prev.)

126 Justinijan I je držao jednu od najvećih zbirki životinja u čitavom svetu i ona će opstati i posle

1453, na zapadnoj strani Topkapi saraja pošto bude podignut 1465. Zoološki vrt se više ne nalazi
ovde, ali postoji akvarijum na sedam minuta hoda od Topkapija.
82 BETANI HJUZ

je kao objava svetu da varvarima neće biti dopušteno da zadaju nevolje

rimskim gradovima kao što je Vizant. Spomenik je zapravo podignut na mestu
svetilišta koje opisuje geograf Dionisije iz Vizanta, posvećenog Atini Egbazios,
zaštitnici bezbednog pristajanja posle plovidbe.127 Bilo je ovo samo jedno od
svetilišta i toponima koji su u Vizantu, oko njega i duž čitavog Bosfora čuvali
uspomenu na plovidbu Jasona i njegovih prijatelja Argonauta. Gotski stub vrlo
verovatno obeležava mesto gde su se Grci iz gvozdenog doba najpre ustoličili
u Vizantu. Turisti na njega uglavnom ne obraćaju pažnju, draže su im divote
Topkapi saraj a odmah iza, a crveni fijat koji je godinama stajao parkiran u
njegovom podnožju svakako nije naročito doprinosio njegovoj zanimljivosti.
U međuvremenu se na jugoistoku kraljica Zenobija iz svog sedišta u
Palmiri, oazi na Putu svile, starala da Rimljani ni tren ne sede besposleni.
Godine 271. Zenobija je uglavnom vladala celim nekadašnjim rimskim
Istokom, s izuzetkom Anadolije. Car Aurelijan okupio je u zimu 271/2. svoje
snage u Vizantu da bi pokušao da preotme od Zenobije carske zemlje. Rimljani
su i predobro znali da imaju razloga da se plaše vojne moći Sirije. Godine 260.
Persijanci su zarobili cara Valerijana i primorali ga da se postavi četvoronoške
da bi njihov vladar s njegovih leđa uzjahivao na konja, a zatim su ga odrali i
njegovu kožu preparirali da služi kao upozorenje budućim rimskim
izaslanicima. „Pošto je tako stidan život sramno završio, odrana mu je koža;
očišćena od utrobe, ona je obojena crvenim da bi u svetilištu varvarskih
bogova podsećala na trijumfalnu pobedu i da bi je prikazivali našim
izaslanicima.“128
Podjednako sigurna u sebe, Zenobija je na novčićima koje je kovala u
Antiohiji prikazana kao rimska carica, pod imenom Septimija Zenobija
Avgusta, s kosom očešljanom po najnovijoj rimskoj modi. Isplovivši iz Vizanta
ka Maloj Aziji verovatno u aprilu 272. godine, Aurelijan je uspeo da porazi
tvrdokornu kraljicu, koja je zatim sprovedena Ignacijevim putem u Rim.
Antički izvori protivrečni su što se ovoga tiče, jedni tvrde da se Zenobija zbog
poraza razbolela i umrla još pre nego što su je izveli iz Azije, tako da je preko
moreuza preneseno njeno mrtvo telo, dok drugi opet pripovedaju kako je kroz
Vizant i celim Ignacijevim putem prošla kao osramoćena zarobljenica.129

127 Tomas Rasel, Vizant I Bosfor: istorijska studija, od VII veka pre n.e. do osnivanja Konstantinopolj a
(Russell, Thomas, Byzantium and the Bosporus: A Historical Study, from the Seventh Century BC until
the Foundation of Constantinople, Oxford University Press, Oxford, 2016, p. 42).
128 Laktancije, O smrti progonitelja, V, 6, prevela Milena Milin, Akademija SPC, Beograd 2014. (Prim.

prev.)
129 „Antički pisci pričaju protivrečne priče. Zosima piše da je Zenobija umrla na putu ka Rimu, još

pre nego što je konvoj sa zarobljenicima prešao preko moreuza u Vizant.“ Pat Sautern, Carica
 Istanbul 83

Palmira se čak i tada smatrala suviše lepom – arheobotanika nam je

danas pokazala da je u ovom gradu usred pustinje raslo više od dvesta
dvadeset vrsta biljaka – da bi bila sravnjena ognjem i mačem. Zenobijin grad
konačno su uništili vojnici Islamske države iste godine kada je ova knjiga
napisana.
Goti i prepotentni vladari oko Vizanta privremeno su možda i poraženi,
ali nevolja se očigledno spremala sa svih strana. Ako je Rim nameravao da
sačuva vlast nad svojim građanima na Bliskom istoku, bilo mu je potrebno
čvrsto sedište na toj strani sveta. Da bi se rimska moć proširila i učvrstila,
uspostavljena je vladavina tetrarha: kao dvojica avgusta, viših careva, vladali
su Dioklecijan, s prestonicom u Nikomediji, i Maksimijan u Mediolanumu
(Milanu), dok su dvojica nižih, cezara, bili Galerije u Sirmijumu (današnjoj
Sremskoj Mitrovici), „slavnoj i mnogoljudnoj majci gradova“, kako ga je
nazvao Amijan Marcelin, i Konstancije I Hlor u Trijem (Triru), iz koga je
upravljao Galijom, Hispanijom i Britanijom.
Ova novouspostavljena struktura slojevite vlasti možda i jeste pružala
potporu ideji Rima, ali kulturna klima u kojoj su tetrarsi vladali bila je već
nepovratno izmenjena. Vek i po pošto je rimska mašinerija sagradila Vija
Ignaciju, rođeno je hiljadu i nešto kilometara južnije, u Vitlejemu, dete čija će
filozofija i živi primer preokrenuti sudbinu ovog puta, grada do koga je on
vodio i celog sveta. Stari Rim je komunikacijsku mrežu sagradio da bi olakšao
sebi vojnu vlast, ali ovi putevi će prerasti u sredstvo povezivanja među
ljudima i razmene novih shvatanja o onome što čini čoveka.
Dok čvrsti dokazi pronađeni u zemlji mogu da nas navedu da mislimo
kako nas prvenstveno trgovina i sirove ambicije navode da gradimo puteve,
nova naselja i mreže koje ih povezuju, istoričari i neurolozi podjednako sve su
ubeđeniji da infrastrukturne veze gradimo podstaknuti svojom korenitom
željom da razmenjujemo ideje.
Sada će preko Helesponta i Bosfora, Vija Ignacijom i oko celog
Sredozemlja, proputovati jedna od najvećih ideja svih vremena, iz koje će
izrasti jedna od najmoćnijih svetskih religija i koja će oblikovati budućnost i
ulogu Vizantije i hrišćanstva – ideja da čovek ima moć i nad samom smrću.

Zenobija: buntovna kraljica Palmire (Southern, Pat, Empress Zenobia: Palmyra's Rebel Queen,
Bloomsbury, London, 2008, p. 156).
 OSMO POGLAVLJE

UNUTRAŠNJI NEPRIJATELJ
41. G.-311. G.

Plinije Trajanu:
Zbog toga sam smatrao da je utoliko potrebnije da mučenjem
iznudim priznanje dveju devojaka, koje se zovu služavke:
pronašao sam jedino da je to izopačeno i besmisleno praznoverje.
Zbog toga sam odložio svako dalje istraživanje, pa se obraćam tebi
da te pitam za savet. Meni ovo pitanje izgleda kao da zaslužuje da
ti o njemu razmisliš, u prvom redu zbog velikog broja ljudi koji se
nalaze u opasnosti. Jer velik broj ljudi svih godina uzrasta i svih
staleža, oba pola takođe, dovode se i biće i dalje dovođeni u
opasnost. Ovo praznoverje nije obuhvatilo samo gradove već i sela
i seoska naselja, kao zaraza. A izgleda da bi ovo stanje moglo da se
zaustavi i popravi. Sasvim je izvesno da su se gotovo već
napušteni hramovi ponovo počeli puniti svetom i da su se svete
božje službe, tako dugo zanemarivane, ponovo počele obnavljati i
da se meso životinja namenjenih za žrtvovanje može svuda da
kupi, iako su se dosad za to javljali izuzetno retki kupci. Na osnovu
toga se lako može zaključiti da bi se velik broj ljudi mogao dovesti
na pravi put, kad bi im se pružila mogućnost da se za sve pokaju.
PLINIJE MLAĐI, „O HRIŠĆANSKOM PRAZNOVERJU“130

U Filipiju, na pola Ignacijevog puta između Rima i Vizanta, krštavaju se pod

uzdrhtalim, vetrom šibanim belim topolama, u ledenoj vodi svete rečice
Angitis, srpske devojčice, dok se u obližnjoj crkvi odvija obred krštenja
blizanaca rođenih u grčkoj filipijskoj porodici. Hiljade vernika dolaze svake
godine u ovaj zabačeni deo severne Grčke zato stoje, prema Novom zavetu,
upravo u Filipiju oko 50. g. n. e. osnovana prva hrišćanska zajednica. Pošto je u
Damasku primio hrišćanstvo, apostol Pavle je pošao Ignacijevim putem – koji

130 Gaj Plinije Mlađi, Pisma, knjiga X, pismo 96, prema prevodu Albina Vilhara, SKZ, Beograd, 1982.
 Istanbul 85

je u Filipiju još vidljiv, prolazi pored lepog Foruma napuštenog makedonsko-

rimskog grada – šireći reč o novoj, Hristovoj veri. Prema onome što nam
saopštava Luka u Djelima apostolskim,131 putnik je u svojoj hitnji naišao na
neke okupljene žene, među kojima je bila i prodavačica purpura Lidija iz grada
Tijatira. Lidija je po svemu sudeći bila samo jedna od mnogih trgovaca u ovom
gradu, koji je bio „prvi grad onoga dijela Makedonije“. Luka za nju kaže da je
bila „bogobojazna“, što znači da nije bila Jevrejka, ali je bila prijateljski
naklonjena judaizmu. Postoji mogućnost da ju je Luka izmislio, ali je Tijatir,
južno od Vizanta, zaista bio poznati centar proizvodnje purpurne boje,
dobijane iz bodljikavog volka, vrste morskog puža; trgovci su se služili Vija
Ignacijom da razviju posao i da nadgledaju svoj lanac snabdevanja robom;
žene su u ovo vreme često vodile poslove koji su se ticali tkanina, pa i njihovog
bojenja. Bez obzira, dakle, na to da li su ovde posredi činjenice ili izmišljena
priča, u onome što nam je rečeno o Lidiji ima dosta prizvuka istine.
U živahnom gradiću nadomak poprišta bitke u kojoj su Oktavijan i Marko
Antonije pobedili Cezarove ubice Bruta i Kasija i pomerili rimsko uređenje od
republike ka carstvu, na šta sada podseća samo zanemareni i urušeni slavoluk
koji se nekada izvijao preko Vija Ignacije, Lidija je saslušala ono što je Pavle
imao da kaže o socijalnoj pravdi, oslobođenju od greha i obećanju večnoga
života, pa se smesta zatim pokrstila, „ona i dom njezin“. Od tada je mesto na
kome se, prema predanju, Lidija krstila postalo mesto hodočašća, a reči koje je
Pavle tu izgovorio: „Vjeruj u Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se“, poznate su
širom celog sveta. Tako je put od Rima do Vizanta pripomogao da se usmeri
istorija.132

Kako nam Novi zavet pripoveda, apostol Andrija, pomalo maglovita ličnost,
ribar po zanimanju, prvobitno učenik Jovana Krstitelja, stariji brat Simona
Petra, osnovao je 38. godine stolicu u Vizantu, koja će se kasnije proširiti u
Konstantinopoljsku patrijaršiju. U početku je, međutim, hrišćanstvo u
Vizantovom gradu bilo znatno smernije i uže usmereno. Prvi ovdašnji hrišćani
okupljali su se po svojim domovima; ove kućne crkve, kojima su često
rukovodile žene, bile su izrazito obeležje starohrišćanske vere. Okupljanja su
bila u uskom krugu, potajna. Pošto su krajem I veka napisana jevanđelja, jedno
ili dvoje najuglednijih bi ih čitalo okupljenima; većina hrišćana bila je

131Djela apostolska 16,11-15, prema prevodu V. S. Karadžića. (Prim. prev.)

132Narednih vekova Ignacijev put se potvrdio kao kičma hrišćanstva uz koju su podignute mnoge
starohrišćanske crkve i manastiri. Izvestan broj njih se tek sada ponovo pomalja iz zemlje – tačnije,
na desetine njih više nego što se prvobitno procenjivalo.
86 BETANI HJUZ

nepismena. Postoji opravdan razlog za to što najstariji hrišćanski tekstovi

deluju kao pripovetke. Na kraju okupljanja možda se zajednički jelo u znak
zahvalnosti Bogu, a zatim bi se svi osim domaćina kuće potajno iskrali.
Trgovački grad kao što je bio Vizant, u kome je bilo obavezno pridržavati se
nepisanih zakona gostoprimstva, bio je dobro pripremljen da širi mrežu ideja i
prehranjuje putujuće učitelje. Naglašeni hrišćanski karakter grada, koji će
podstaći nastanak čitavog jednog novog poretka u svetu, napraviće prve
nesigurne korake u I i II veku, kada Vizant još nije mirisao na tamjan i vino za
pričešće, nego na tek pečen hleb i lampe u kojima je gorelo maslinovo ulje, dok
su bebe kmečale u polusnu, psi se motali oko kuhinjskih vrata, a robovi učili
poneko srećno detence slovima. Za sve to vreme Kibela je i dalje obožavana u
kamenim svetilištima, Hekata pod gradskim zidinama, a Dionis u gradskim
lukama.
U mozaiku raznih vera u Rimskom carstvu hrišćanstvo je i u III veku još
bilo samo jedna od mnogih sekta koje su se koškale oko prostora, kao što
svedoči i jedno rečito pisamce poslato Marku Aureliju. Napisao ga je 176.
godine hrišćanin po imenu Atinagora, s molbom da Rimljani prestanu da
progone hrišćane, potkrepljenom spiskom drugih ekscentričnih vera koje se
ispovedaju širom carstva. Pošto je pobrojao i druge manje kultove, kao što je
bio onaj Jelene Adrasteje (Neumitne ili Pogubiteljke) u Troji, hrišćanin iznosi u
prilog svoje vere sledeće: mi nikome ne zadajemo nikakvu krupnu brigu, što
će reći – sigurno nećemo postati velika svetska religija ili nešto slično.133
Ipak, kako je hrišćansko stanovništvo raslo u gradovima kao što je Vizant,
pred Rimljanima se bez sumnje jeste pojavio problem: u jednom svetu s
mnogo kultova i mnogo bogova, koliko pluralizma da dozvole?
Ovaj problem živo je ilustrovan na mozaiku datiranom oko 300. godine i
sasvim slučajno pronađenom svega četrnaest kilometara od Tel Aviva, kada je
proširivan aerodrom Ben Gurion. Mozaik je čuvan sklonjen od pogleda čitavih
trinaest godina pošto je pronađen.134 Jedanaest vekova sakriven ispod jedva
metar i po zemlje kod grada Loda, antičke Lide, takođe čuvene po trgovini
purpurom135 (Lidija koju je Petar pokrstio svakako je znala za Lidu), oko
sedamnaest metara dug i devet širok, ovaj izvanredni i vrlo zanimljivi primer
133 Atinagora, „Molba za hrišćane“ (in Legatio and de resurrectione, trans, and ed. William Schoedel,
Clarendon Press, Oxford, 1972).
134 Sačuvan je gotovo savršeno, ako se izuzme jedna ružna praznina gde gaje krajem četvrte

decenije prošlog veka oštetila vodovodna cev. To što je opstao do našeg doba graniči se s istinskim
čudom.
135 Pošto ju je Hadrijan obnovio, Lida je izrasla u važno središte bojenja tkanina purpurom,

simbolom careva, transportovanim Ignacijevim putem, mada će jedan rimski pisac purpur nazvati
bojom zgrušane krvi.
 Istanbul 87

poznorimskog mozaika restauriran je vrlo pažljivo i savesno. Umeće drevnih

majstora mozaika dočaralo je morska čudovišta, delfine i ribe u skoku
(deverike, cipole, zubace) i divlje životinje s tri kontinenta (nosoroga, žirafu,
slona) desetinama hiljada kamenčića u boji. Mozaičari su gotovo sasvim
sigurno dovedeni odnekud sa strane da obave ovaj posao, a jedan od njih je
nenamerno ostavio svoj lični otisak: ispod mozaika je, uz skice koje će potom
biti popunjene kamenčićima, ostao i jasan otisak rimske sandale. Neki pas, ili
možda mačka, takođe se prošetao preko finog crteža ostavljajući otiske šapa.
Ono što na prvi pogled izgleda kao pastoralna scena koja odiše
obožavanjem prirode, s jelenima u skoku i ljupkim zečevima, nosi međutim
jednu mračniju poruku. Tek kad se pogleda po drugi put, u žižu pažnje
dospeva i krv. Idila je isprskana njome. Jelen razrogačenih očiju otima se ispod
kandži lavice, vo riče u strahu dok ga tigar gladno progoni, leopard razdire
gazelu, lovački psi vrebaju iz zasede debeljuškastog zeca. Krv je prikazana
savršeno, kako kaplje i prikuplja se na tlu.
Ko je, dakle, naručio da se izrade ove krvave slike? Ako se u obzir uzmu
sve egzotične životinje i trgovački brod na mozaiku, ukazuje se zanimljiva
mogućnost da je naručilac možda učestvovao u pripremanju igara, da je bio
čovek koji je svoje basnoslovno bogatstvo zgrnuo hraneći nezajažljivi
poznorimski prohtev za pokoljima na gladijatorskim igrama po gradovima kao
što je bio Vizant. Kosti pronađene na hipodromu svedoče da su tamo u arenu
upravo u tu svrhu dovođeni tigrovi, antilope i nosorozi.
U III i IV veku, u vreme kada je otprilike napravljen mozaik, Lida je imala
udela u borbi za vlast koja se odvijala i na nebu i na zemlji. U tom području
živeli su mnogobošci Grci, Rimljani i Jevreji, ali sada i pripadnici nove vere,
koja je obožavala Hrista.136 Mozaik iz Loda savremenik je masovnih
pogubljenja hrišćana. Svetitelju Mokiju iz Vizanta odsečena je glava pošto
lavovi kojima je bačen nisu hteli da ga pojedu. Procenjuje se da je Dioklecijan,
koji je vladao u to vreme, za svega nekoliko godina zapovedio da se pobije
možda čak i dvadeset hiljada hrišćana. Stopa smrti bila je posebno visoka na
Istoku. Radikalno i neosporno popularno, hrišćanstvo se naglo proširilo, a
zatim bilo potisnuto u jedan krug oko mesta svog rođenja na Bliskom istoku,
sedamdesetak kilometara od obale Sredozemnog mora.137 Vladajuće sile

136 Ikonografija mozaika govori nam, po svemu sudeći, da se u ovo vreme odvijao živ dijalog između
Jevreja i hrišćana. Likovne predstave na mozaicima, na primer, iz Dure Europosa u istočnoj Siriji,
dovršenim oko 244. godine, pokazuju nam drugu granu iste porodice, koja niče iz istog stabla, ali
istovremeno prisvaja deo teritorije, naglašavajući kome pripada pravo da govori o kojim pitanjima.
137 U Persiji su Sasanidi po dolasku Ardašira I (Artakserksa I) na vlast 244. godine podržavali

zoroastrejstvo nauštrb hrišćanstva. U Gruziji je izvestan broj Jevreja prešao u hrišćanstvo. Tamila
88 BETANI HJUZ

uzdrmala je hrišćanska poruka o umerenosti, večnom životu i socijalnoj

pravdi. Slike koje je trgovac iz Lide izabrao da ukrasi svoj dom odraz su možda
svireposti doba u kome je živeo.138 Kuća je bila pripremljena za dugo
odsustvovanje žitelja, sve pokućstvo i dragocenosti brižljivo izneseni. Vlasnik
je očigledno bežao od nečega – od čega – ne znamo sve do sada.
Sigurno je jedino da su od Balkana do Bakua hrišćani i Jevreji proganjani i
pogubljivani, a oni u Vizantu nisu bili nikakav izuzetak.139

Mgaloblišvili i Julon Gagošidze, „Jevrejska dijaspora i starohrišćanstvo u Gruziji (Mgaloblishvili,

Tamila and Gagoshidze, Iulon „The Jewish Diaspora and Early Christianity in Georgia“, in. T.
Mgaloblishvili ed., Ancient Christianity in the Caucasus, Curzon Press, Richmond, 1998, pp. 39-48).
Andrea Sterk, „Misija sa dna: zarobljenice i pokrštavanje na istočnim granicama Rimskog carstva“
(Sterk, Andrea, „Mission from Below. Captive Women and Conversion on the East Roman Frontiers“,
Church History, 1998, 79.1, pp. 1-39).
138 Lida, ili Lod, kako se zvao u biblijska vremena isto kao i danas, imao je istoriju punu iskušenja.

Godine 43. čitavo njegovo stanovništvo prodato je zbog neplaćenih dugova u ropstvo, zatim su
Rimljani razorili grad 66. godine, za vreme rata s Jevrejima. Posle jevrejskog ustanka nastala je
jevrejska dijaspora, što je omogućilo hrišćanstvu da ovde stekne uporište, a judeohrišćanskim
pitanjima i pojmovima o životu da oputuju ceo rimski svet. Ironijom sudbine, upravo je u ovome
početak ideje Vizanta kao jezgra vere koje je privlačilo vernike ne samo duhovnom nego i
geografskom snagom.
139 Postoji vrlo mala mogućnost da je Sveti Đorđe postao mučenik upravo u Lidi u vreme kada je

dovršeni mozaik gordo pokazivan gostima kao novi ukras u jednoj bogataškoj kući. Prema nekim
izvorima Đorđe se rodio u Lodu, ili je njegova majka tu imala kuću; prema drugim, ovde je svetac
postradao za svoju veru i sahranjen; prema trećim, mosti su mu donesene ovamo iz Kapadokije.
Budući da je bio Dioklecijanov gardista, a nije bio u stanju da odbaci svoju veru, Đorđe je najpre
mučen, a zatim mu je odrubljena glava. Boj sa zmajem, ili morskim čudovištem kao što je ono
prikazano na mozaiku, dodat je mnogo kasnije. Od V veka Hram Svetog Đorđa u Lidi postao je
stecište hodočasnika sa svih strana sveta. Vizantijski vladari prozvali su Lidu Georgiopolj.
 DEVETO POGLAVLJE

PROGONI
240. G. – 304. G.

Divlje zveri, psi i ptice grabljivice raznosili su ljudske udove na sve

strane i po celom su gradu bila razasuta ljudska creva i kosti, i
niko ništa strasnije i groznije nije video, čak ni među onima koji su
nas dotle mrzeli, iako oni nisu toliko oplakivali izginuće onih nad
kojima je ovo počinjeno koliko sramotu koja im je samima naneta
i oskvrnuće ljudskosti.
JEVSEVIJE KESARIJSKI, O MUČENICIMA IZ PALESTINE140

Oko 273. godine jedan starac iz Nikomedije, koga pravoslavna crkva još slavi
kao Svetog mučenika Lukilijana, prešao je pod stare dane u hrišćanstvo i zbog
toga bio pretučen, uhapšen i mučen. Zatim su ga, kako pripoveda njegov
hagiograf, odvukli u Vizant i, pošto je odbio da se odrekne svoje vere, razapeli
na krstu usred grada, a još četvorici koji su bili s njim odrubili su glave, kao i
devici Pauli, koja je s počastima sahranila žrtve ovog krvavog pogubljenja.
Lukilijan, bila njegova priča stvarna ili ne, nije bio jedini.
Sveta velikomučenica Jefimija, koja će potom dobiti važnu ulogu u priči o
vizantijskom hrišćanstvu, bila je tako svirepo ubijena 303. godine preko
moreuza u Halkidonu da se pripovedalo kako se njen duh javlja ljudima i s
jedne i s druge strane Bosfora. Njenu smrt je živo opisao episkop Asterije iz
Amasije, koga je, kad je jednog dana izašao da prošeta i razbistri glavu, duboko
pogodio pogled na vrlo realistične slike na kojima je prikazano Jefimijino
mučeništvo – njeni zubi „kao biseri“ povađeni su, zatim su je u gruboj sivoj
halji zatočili u samicu i na kraju pogubili strašnom smrću na lomači. Freske na
kojima je prikazana Jefimijina smrt otkrivene su 1939. godine nedaleko od
hipodroma. Ostaci crkve na čijim se zidovima živopis nalazio naziru se na ivici
parkinga istanbulskog suda. Prema drugoj varijanti priče o Jefimijinom
mučeništvu, sveticu su po Dioklecijanovom naređenju izlomili na točku zato
140Prema engleskom prevodu Filipa Šafa i Henrija Vejsa (Schaff, Philip and Wace, Henry, eds.,
Nicene and Post-Nicene Fathers of the Christian Church, T & T Clark, Edinburgh, 1955, 9.9-10).
90 BETANI HJUZ

što je odbila da prinese žrtvu Aresu, a zatim je bacili medvedu u areni da je

rastrgne na uživanje publike. Neki opisi i slike prikazuju odrubljivanje glave
mladoj ženi.
U spomen Svetoj Jefimiji podignuta je crkva u Halkidonu, gde će biti
održan znameniti vaseljenski sabor 451. godine. Palata koja je u V veku
pripadala uglednom persijskom evnuhu Antiohu pretvorena je u VII u
Jefimijin martirion. Današnji žitelji Istanbula prolaze pored hipodroma i ne
pogledavši na tu stranu. Jefimijine čudotvorne mosti, iz kojih s vremena na
vreme poteče čista krv, čuvaju se u srebrnom ćivotu u Crkvi Svetog Đorđa pri
grčkoj patrijaršiji u istanbulskoj četvrti Fener.
Pod Neronom je lov na hrišćane bio ostrašćen ali sporadičan, s mnogo
manje podrške i mnogo manje sistematičan nego što nas istorijski prikazi
navode da verujemo. Decije ih je ozvaničio 249-250, ali su im Valerijan i za
njim Dioklecijan i Galerije dali jednu sasvim novu dimenziju. Mala Azija je bila
kolevka obožavanja Hrista i čistilački udarci su se na nju posebno teško
obrušili. Obraćanje Apolonovom proročištu u Didimi, govorilo se, pružalo je
priliku da se preduzmu konkretna dela protiv „pravednih na zemlji“. Prvobitni
savet proročišta predlagao je da se ovo čini bez krvoprolića, ali je Galerijev
sestrić Maksimin Daja lično nadgledao spaljivanja na lomači, mučenje,
proterivanje i sistematsko ponižavanje hrišćana, kojima više nije bilo
dozvoljeno da se obrate zakonu ni da drže nikakve zvanične položaje u carskoj
ili građanskoj službi. Trebalo bi da zamislimo kako hrišćane u Vizantu
proveravaju svaki put kad izlaze ili ulaze na kapije u Severovim zidinama ili na
vrata javnih kupatila. Roba se na pijaci prskala krvlju žrtvovanih životinja da
se okalja u očima osetljivih hrišćana. Svima voljnima da učestvuju u
progonima hrišćana ponuđeno je oslobađanje od poreza.
Dioklecijan i njegovi suvladari povratili su snagu carstvu – Persija je
nakratko ponižena, Egipat i Podunavlje pokoreni, Britanija ponovo osvojena i
sada je Rimu preostajalo da sredi još pitanje te vere. Tetrarsi su bili ubeđeni
da će pax deorum, božji mir, pridržavanje starih navika u svemu, sačuvati
stabilnost. Bili su to ljudi koji su se odevali u vladarski purpur i zlato. Iz jednog
votivnog zapisa u Albaniji vidimo koliko bi za njih rasprostranjena vera u
jednog jedinog istinskog Boga bila poprilično mučna: „Našim gospodarima
Dioklecijanu i Maksimijanu, nepobedivim avgustima, koje su bogovi rodili i
koji rađaju bogove.“141 Hrišćanstvo je bilo pretnja. Crkveni oci možda su preko
svake mere preuveličali zlostavljanja kojima su hrišćani bili izloženi, ali je ipak

Navedeno prema Brajanu Kempbelu, Rimljani i njihov svet: kratki uvod (Campbell, Brian, the
141

Romans and Their World: A Short Introduction, Yale University Press, New Haven, 2011, p. 203).
 Istanbul 91

bilo dovoljno zlodela protiv hrišćana da postanu jedna krvava nit priče o
Vizantu.
Uprkos svim uloženim naporima ljudi koji su vladali Vizantom, taj veliki
progon je propao. Hrišćani su postajali sve čvršće utkani u rimski svet. Iz
Nikomedije je 303. godine izdano naređenje da se sve crkve imaju porušiti i
svi sveti spisi uništiti ili predati vlastima, a sva verska okupljanja zabraniti.142
U stvarnosti su mnogi nalazili da im je zgodnije da ova naređenja prosto
zature; pa ipak je bilo kucanja na vrata u gluvo doba noći i ljudi su nestajali, a
poneku kuću ili mesto okupljanja progutao bi požar. Izvesni Laktancije143 (koji
je bio hrišćanin, dakle imajmo na umu da nije nepristrasan izvor) opisuje
jednu takvu epizodu: „…još u praskozorje došao je u crkvu prefekt sa vojnim
zapovednicima, tribunima i finansijskim činovnicima. Provalivši vrata, traži
ikonu, spaljuje pronađene svete spise, dozvoljava svima pljačku: otimanje,
strah i trepet, beži se na sve strane […] Dođu, dakle, pretorijanci u bojnom
poretku, sa sekirama i drugim alatom i, odasvud navalivši, onaj slavni hram za
nekoliko sati sravne sa zemljom.“144
Godine 304. Dioklecijan je izveo zastrašujuću demonstraciju paganske
moći naredivši da čitavo stanovništvo Rimskog carstva prinese žrtve
bogovima. Poruka žiteljima Vizanta i drugih rimskih gradova u Evropi, Aziji i
Africi bila je sasvim jasna: ili ste sa nama ili protiv nas.145 Carsku mašineriju
vlasti naročito je zabrinjavalo što je ova pomalo pomodna nova vera sticala
pristalice po vojničkim kasarnama. Rimski vojnici bili su cement koji je
povezivao deliće rimskog mozaika, a sada su se pokrštavali u sve većem broju
– ideja o zagrobnom životu svakako je bila privlačna onima koji su se sa
svojom smrtnošću suočavali svakodnevno.146 Za Dioklecijanovu palatu u
142 Mada s primarnim izvorima moramo ovde da budemo oprezni. Progoni su na samom terenu
često ublažavani, a bilo je i varijacija u sprovođenju naređenja od jedne oblasti do druge. Pogledajte
kod Aleksandra Eversa, Crkva, gradovi i ljudi: istraživanje o plebsu u crkvi i u gradovima rimske
Afrike u kasnoj antici (Evers, Alexander, Church, Cities, and People: A Study of the Plebs in the Church
and Cities of Roman Africa in Late Antiquity, Peeters, Leuven, 2010), poglavlje 3 i dalje.
143 Laktancije je bio učitelj Krispa, sina Konstantina Velikog. O krstu koji se prikazao Konstantinu

pre Bitke na Milvijskom mostu prvi put saznajemo upravo od Laktancija, iz traktata „O smrti
progonitelja“. (Prim. prev.)
144 Laktancije, O smrti progonitelja, XII, 2-5, prevela Milena Milin, Akademija SPC, Beograd 2014.

(Prim. prev.)
145 Carstvom je harala pandemija verovatno velikih boginja, za koju se naravno smatralo da je kazna

koju su na ljude bacili bogovi. Ko je to mogao da izazove takvo nezadovoljstvo Olimpljana? Ko drugi
ako ne hrišćani, ti miroljubivi poricatelji bogova uznemirujuće privrženi učenju o sveopštoj
jednakosti.
146 Godine 305. „istočnjački kultovi“ manihejstvo, judaizam i hrišćanstvo žestoko su proganjani.

Godine 306. Sinod u Elviri izdao je zapovest sveštenicima da se pridržavaju celibata; objavljeno je
takođe da je nepoželjno zalaziti u domove Jevreja i da hrišćanke ne treba da se udaju za njih sem
92 BETANI HJUZ

Splitu, više zapravo grad unutar grada, tvrdi se da je bila svedok pogubljenja
mnogih hrišćana u njenim tamnicama zalučenih svodova. Slike hrišćana s
uzetom oko vrata privezanim na drugom kraju za veliki teg ukazuju na metod
pogubljenja pomoću nekog hidrauličnog mehanizma, tako da nije bio toliko
uznemirujući za posmatrača. Izvesno je samo jedno: iz dvorca koji je sagradio
sebi od krečnjaka i egipatskog granita, na ukupnoj površini od tri i po hektara
i snabdevanog vodom iz mineralnih izvora, Dioklecijan je lično naredio smrt
tri do tri i po hiljade hrišćana.147
Jedan mlad čovek, od tridesetak godina, koji je obrazovan i obučavan na
Dioklecijanovom dvoru, morao je biti svedok mnogih ovih patnji. Na kraju će
na njih reagovati preobličivši političke i duhovne vidike Evrope, Azije i Afrike.
Čitava svetska istorija izmeniće tok gonjena željom novog vladara Vizanta da
probije sebi put kroz životne gustiše ostavljajući svoj pečat, krčeći prolaz –
neortodoksni spasilac rimske ideje. Najodaniji partner u njegovim epohalnim
poduhvatima i najveći izvor nadahnuća biće mu grad koji će on preimenovati
u Konstantinopolj.

ako bi primili hrišćanstvo. Kada je, međutim, Galerije, jedan od najostrašćenijih progonitelja
hrišćana, zapovedio da se podigne slavoluk u Tesaloniki u čast njegove velike pobede nad
Sasanidima (slavoluk je osvećen 303. godine, a stoji još i danas), on nije mogao znati da podiže
spomenik koji će obeležiti početak kraja mnogobožačkog Rimskog carstva.
147 Džon Hugo Volfgang Gideon Libešuc, Kontinuitet ipromene u rimskoj religiji (Liebeschuetz, John

Hugo Wolfgang Gideon, Continuityand Change in Roman Religion, Oxford University Press, Oxford,
1979, pp. 251-252).
 DESETO POGLAVLJE

BLAŽENI KROTKI JER ĆE NASLEDITI ZEMLJU

272. G. – 311. G.

Otpočevši iz Britanije, daleko na zapadu, gde je samo nebo

odlučilo da sunce zalazi, oterao sam i rasejao užase koji su bili sve
pokorili, tako da ljudski rod, poučen mojom poslušnom službom,
može da obnovi veru čiji je Zakon najstrašniji… Ne bih nikada
mogao da ne iskažem dužnu zahvalnost jer verujem da je ovo
najbolji zadatak… Uistinu, celu svoju dušu, i svaki dah koji
udahnem, i sve što se odvija u najdubljem kutku mojih misli, sve
to, čvrsto sam uveren, u potpunosti dugujemo Gospodu
najpreuzvišenijem.
ODLOMAK PAPIRUSA IZ IV VEKA
KOJI SE ČUVA U BRITANSKOJ BIBLIOTECI148

Pre nego što se potrudimo da procenimo uticaj hrišćanstva na Vizant, moramo

da navratimo u kišni, bregoviti grad Jork.
Jedan mladi vojnik, rođen iz vanbračne veze svojih roditelja, uskoro će se
proglasiti vladarem čitavog znanog sveta. Između 235. i 284. godine Rimsko
carstvo je prolazilo kroz burne promene. Za tih pedeset godina proglašeno je
čak pedeset rimskih careva. I oni koji su ih uzdizali na presto i ceo narod
pokazali su se kao varljivi, ali je na kraju pobednik bio onaj ko je imao u
jednakoj meri moći, umeća, sreće i harizme.
Čudan splet okolnosti doveo je pomenutog mladića na prag tako ogromne
moći. Duboko u trezorima Britanskog muzeja u Londonu čuva se jedan težak
srebrni novčić, koji je iskovao vojnik po imenu Karausije. Uzeti među prste
ovaj komadić srebra koji iz godine u godinu leži na plišanoj krpi u drvenoj
kutijici neobično je uzbudljivo iskustvo. Karausijev novčić je deo jednog
ogromnog kontingenta metala, ostatak vremena prekomernih ambicija i
megalomanijačkih samoobmana.

148 Papirus br. 878 u Britanskoj biblioteci.

94 BETANI HJUZ

Karausije je bio zapovednik brodova čija je baza bila današnji Lamanš, a

zadatak da štite batavske i galske obale od germanskih morskih razbojnika. U
Rimu su počinjali da sumnjaju da Karausije zadržava za sebe zaplenjeno blago,
a osim toga i prima mito od gusara dopuštajući im da nastave pljačkanje.
Donesena je smrtna presuda. Karausije je na nju odgovorio tako što se
proglasio za cara Britanije i severne Galije i objavio da mu je jedina želja da
spase Britaniju od carskog zanemarivanja. Da bolje potkrepi svoje reči,
ponovo je iskovao srebrne novčiće, što je bilo nečuveno otkako je Dioklecijan
devalvirao novac carstva. Podtekst je bio smeo: „Zaboravite te cicije u glavnom
gradu, ja sam sad najbolji zaštitnik vaših interesa.“ Sa žarom čoveka koji je tek
odnedavno okusio moć, Karausije je ustvrdio da je istinski spasitelj Rima. S
medaljona i novčića koji se čuvaju u Britanskom muzeju čitamo hvalisave reči:
EXPECTATE VENI (Došao je iščekivani) i RESTITUTOR BRITANNIA (Spasitelj Britanije).
Akronim RSR s jednog bronzanog medaljona tek nedavno je dešifrovan – reč je
o početnim slovima polovine stiha iz Vergilijeve četvrte Ekloge: REDEUNT
SATURNIA REGNA (vraća se Saturnova vladavina, u značenju: vraća se zlatno
doba).149
Sedamsto šezdeset šest Karausijevih novčića pronađenih među ukupno
52.503 koje je 2010. godine otkrio Dejv Krisp detektorom za metal nedaleko
od grada Fruma u Somersetu u Engleskoj pružaju nam sliku o Karausijevom
neuobičajenom i preko svake mere slavoljubivom poduhvatu.

Medaljon iz Arasa, (British Museum), na kome je prikazan

Konstantinov dolazak u Britaniju. Žena koja kleči simbolizuje
London.

149Zahvaljujem Giju de la Bedoajeu na pomoći oko ovoga i na njegovim pionirskim istraživanjima.

Pogledajte Bedoaje, Stvarni život u rimskoj Britaniji (de la Bedoyere, Guy, Real Lives of Roman
Britain, Yale University Press, New Haven, 2015).
 Istanbul 95

Cezar Konstancije Hlor, koji je karijeru počeo kao telohranitelj cara

Aurelijana, a za cezara je uzdignut 293. godine, poslat je da se pozabavi ovim
skandalom na granici carstva i potpraši Karausiju pete s druge strane
Lamanša. Posao je umesto njega okončao Karausijev rizničar Alekt, koji je
Karausiju očigledno bio odan samo u dobru, a kad su događaji pošli po zlu,
ubio je svog gospodara, pa uspostavio sopstveno Britansko carstvo, kojim je
vladao naredne tri godine. Rimski vojnici saterali su Alektove ljude u prikrajak
u vodama oko ostrva Vajt, a na kopnu oko Silčestera na jugu Engleske. Pošto je
i ovaj posao obavljen, Konstancije je procenio da je pravi trenutak da se pojavi
u Britaniji. Kad je svojim osvajačkim brodovima doplovio uz Temžu, građani
Londinijuma dočekali su ga klicanjem i cvećem – moguće je da su prosto bili
realisti koji su trezveno prihvatili neizbežno. Konstancije je potom i sam
iskovao zlatne medaljone, koji ga proglašavaju za REDDITOR LUCIS AETERNAE
(obnovitelja večne svetlosti).150
Trideset godina pre toga, oko 272, Konstancije je dobio vanbračnog sina
Flavija Valerija Konstancija s jednom ženom skromna roda, kćerkom nekog
gostioničara prema jednim izvorima, vilissima (krajnje niskog porekla) kako
tvrdi anonimni autor fragmentarno sačuvanog dela Origo Constantini
imperatoris. Mati se zvala Jelena; dečačić će postati Konstantin Veliki.151
Neobično je koliko veliki istorijski uticaj može da ima jedna
gostioničarka. Episkop Ambrozije Milanski sažeo je Jeleninu životnu priču u
svega nekoliko nezaboravnih reči: „de stercore ad regnum“ (od gomile balege
do prestola). Po tome što je ostala trudna s nekim vojnikom koji je tuda naišao
i rodila vanbračno dete u mezijskom gradu Naisu, današnjem Nišu na jugu
Srbije, Jelena bi bila zaboravljena, ali njen prvenac ju je voleo javno i žarko.
Vizantinci će kasnije o Konstantinu pripovedati priču s tipično izmešanim
paganskim i hrišćanskim elementima, prema kojoj je Konstantin začet u
gostionici u kojoj je njegov otac, budući car, slučajno našao slobodnu sobu; tu
se Konstanciju u snu prikazao Apolon, koji mu je obznanio da gostioničareva
kćerka s kojom je uživao sad nosi njegovog sina. Vojnik joj je zato ostavio
purpurni hiton i zlatnu ogrlicu – ovo kopile neće biti olako zaboravljeno kao
mnoga druga. Vrlo je verovatno da su Jelenine životne okolnosti pružile

150 Pogledajte na primer kod Džoslin Tojnbi, Hadrijanova škola: pogla vlje u istoriji grčke umetnosti
(Toynbee, Jocelyn Mary Catherine, The Hadrianic School: a chapter in the history of Greek art,
Cambridge University Press, Cambridge, 1934).
151 Noel Emanuel Lenski, ured., Kembričkipriručnik o Konstantinovom dobu (Lenski, Noel Emmanuel,

ed., The Cambridge Companion to the Age of Constantine, Cambridge University Press, Cambridge,
2012, 83 n. 3).
96 BETANI HJUZ

podlogu za bajku o Pepeljugi. Iz Jeleninih skromnih korena izrašće svetski

slavna bajka.
Kada je Konstancije Hlor uzdignut do čina cezara i jednog od četvorice
tetrarha (305. godine će postati i avgust Zapadnog carstva), njegov vanbračni
prvenac pozvan je na dvor u Nikomediji i ponuđeno mu je prikladno strogo
obrazovanje.152 Latinski mu je bio maternji jezik, ali mladić je tečno naučio i
grčki, postao dobro upućen u filozofiju i, neizostavno, u umeće ratovanja.
Konstantin je otpremljen u vojnu službu na Bliskom istoku, da vodi pohode u
Palestini, s neposrednom odgovornošću samom Dioklecijanu. Mora biti da se
pokazao kao vojnik koji obećava – podrazumevalo se da je za vojnu službu
naročito odgajan, ali možda je pogrešio što je tako očigledno pokazao koliko
mu je korisno bilo obrazovanje u Dioklecijanovoj prestonici – jer
Konstantinove mogućnosti bile su pomalo zabrinjavajuće. Letopisci će kasnije
s uživanjem pripovedati kako se sposobni mladić izbavljao iz smrtnih
opasnosti dok je ispunjavao zadatke na koje ga je slao tetrarh Galerije, koji se
na presto popeo iako je život započeo kao pastirsko dete i koji je neskriveno
želeo da ukloni Konstantina da bi ga na carskom prestolu nasledio njegov
sestrić Maksimin Daja.
U Britaniji se Konstantinov otac, avgust od 305. godine, držao časno i
popravio je Hadrijanov zid (pošto je Antoninov, koji je bio najdalja utvrđena
granica na severu, bez mnogo buke razrušen). Borba Rimljana s neukrotivim
domorocima zvanim Pikti bila je u ovo vreme uglavnom obojena ratobornim
zveckanjem kopljima i podmićivanjem. Na piktskoj teritoriji otkrili su od
2000. godine naovamo i detektori metala i arheolozi ogromne skrivnice
rimskih novčića i drugog srebra. Veliki deo toga je isečeno srebro, razni
srebrni predmeti isečeni da bi služili kao zalog u opkladama ili prosto kao
valuta, vrednovana po težini. Sama količina pronađenog srebra pokazuje
koliko su mnogo Rimljani plaćali ne bi li sprečili nevolje s Piktima.153 Vraćajući
se iz kaznenog pohoda protiv Pikta, Konstancije je rešio da zastane u rimskoj
tvrđavi u Eborakumu i latio se da je popravi. Ostaci ove tvrđave, s
Mnogougaonom kulom, vidljivi su i danas u botaničkoj bašti u centru Jorka.
Osim toga, arheolozi polako otkrivaju vojni štab, pale stubove, peći koje su
grejale kupatila i kasarne. Ako siđete u nekada vlažne podrume katedrale u
Jorku, još možete da uočite obrise rimske bazilike i dela puta. Na tim
paganskim temeljima podignut je impozantni hrišćanski spomenik.

152 Timoti Dejvid Barns, Konstantin i Jevsevije (Barnes, Timothy David, Constantine and Eusebius,
Harvard University Press, Cambridge, Massachusets, 1981, pp. 73-74).
153 http://www.abdn.ac.uk/geosciences/departments/archaeology/the-northern-picts-project-

259.php.
 Istanbul 97

Konstancije, međutim, nije znao kada je dao ovlašćenja za gradnju u

Eborakumu da zapravo priprema sebi odar.
Konstantin je uspeo da pribavi sebi zadatak da pomogne ocu u dovođenju
poganih severnjaka u red. Letopisci će kasnije potanko tumačiti ovaj obrt
događaja, opisujući kako je mladić umakao iz zlih paganskih kandži
niskorođenog Galerija, preživeo uprkos tome što je bio poslat da se bori protiv
lavova i prelazi močvare oko srednjeg toka Dunava, a zatim se iskrao u gluvo
doba noći da pođe na severozapad i pronađe oca. Istina verovatno leži negde
između ovakve napete drame i pritajene politike carstva. Posle dugog
putovanja ka granici carstva, Konstantin je stigao u Bononiju, današnji Bulonj,
gde je njegov otac pobedio pobunjene Gale, i odatle preplovio u Britaniju istim
putem kojim se danas svakodnevno u Englesku prevozi alkohol. Potom je
žurno preputovao od obale Kenta do Jorka, ali su ga tamo dočekale vesti da
mu je otac na samrti. Jevsevije nam pripoveda da je, neposredno pre nego što
će izdahnuti 25. jula 306, Konstancije šapnuo da je vanbračni sin njegov
naslednik.154
Konstantin, prašnjavi vojnik umoran od puta, ali i kultivisan čovek,
smesta je – nezakonito – proglašen za cara. Alemanski kralj Krok, koga je
Konstancije uzeo u službu, zaogrnuo je Konstantina očevim ogrtačem i on je iz
carskih odaja u Eborakumu izašao zaodeven u purpur. Možemo lako da
zamislimo burno odobravanje vojnika, koji su se sjatili iz kasarni u ovom
hladnom prikrajku carstva da pozdrave svoju budućnost u liku čoveka koji je
već prešestario rimsko prostranstvo od Vavilona do Britanije. Sačinjeni su
panegirici i na grčkom i na latinskom da pozdrave ovu novu fazu u dugoj
rimskoj istoriji: „O Britanijo, radosna i srećnija od svih zemalja jer prva vide
Konstantina cezara.“155
Vanbračno dete, vojnik snažne vilice koji nije nosio ni bradu ni brkove,
Konstantin je proglašen za cezara Konstantina I i neće proteći mnogo vremena
pre nego što postane poznat kao Konstantin Veliki. Bila je to uzurpacija, za

154 „Što je brže mogao pođe on ocu i stiže u čas kad mu otac ležaše na samrti. Konstancije čim vide
sina, koji se tu stvorio tako neočekivan, brzo ustade i nežno ga zagrli, pa reče da je jedino što ga je
mučilo na pragu smrti, a naime to što mu sin nije uz njega, sad izlečeno, pa zahvali Bogu, govoreći
da mu sad smrt izgleda bolja i od najdužeg života, i uredi sve svoje lične poslove. Zatim, oprostivši
se sa sinovima i kćerima okupljenim oko njega, u svojoj palati, na svom carskom ležaju, zavešta
carstvo, kao što zakoni prirode nalažu, svom prvencu, pa ispusti dah.“ Jevsevije Kesarijski, Život
Konstantinov, 21.1-3 (prema prevodu Šafa i Vejsa, Kembrički priručnik o Konstantinov om dobu, str.
61).
155 Čarls Nikson i Barbara Sejlor Rodžers, ur., U slavu careva poznog Rimskog carstva: latinski

panegirici (Nixon, Charles and Saylor Rodgers, Barbara, eds., In Praise of Later Roman Emperors: The
Panegyrici Latini, University of California Press, Berkeley, 1994,215-216).
98 BETANI HJUZ

kojom će uslediti decenije građanskog rata. Na monotonoj svetlosti na severu,

na bregu na kom se sada nalaze lepi čajni saloni i prodavnice obuće, biće
doneta odluka koja će imati uticaja na površini od miliona kvadratnih
kilometara planete i čije će se posledice osećati u celom srednjem veku i sve
do naših dana.

Konstantin će, međutim, najpre morati da deli vlast sa još šestoricom ljudi. Na
većanju 308. godine156 za avgusta zapadnog dela carstva proglašen je Galerijev
drug iz detinjstva i ratovanja Licinije, dok je Konstantin kao cezar bio na
nižem položaju od njega. U prvoj deceniji vladavine Konstantinov deo carstva
činila je zapadna Evropa. Sedište mu je prvenstveno bila veličanstvena nova
palata u Triru, koju su krasile najlepše freske i druga umetnička dela – ta
raskoš će kasnije postati tipična za čitavo jedno razdoblje, koje se često
opisuje kao kitnjasto.157 Nekada je tu bilo sedište njegovog oca i bazilika na
sprat zidana ciglom još i danas nadgleda prekrasnu plodnu dolinu Mozela.
Posle Napoleonovog čistilačkog pohoda i restauracije carskih znamenitosti u
gradu, Trir se i dalje rado seća Konstantina. Taksisti će vam s ponosom
pokazati ruševine njegovih kupatila, a ispred rimskog mosta, preko koga i
dan-danas prelazi put, nalazi se hotel Konstantin. Trir se, međutim, nalazio na
rajnskoj granici carstva i zahtevao je stalni nadzor i konsolidaciju – nije to bilo
mesto koje bi trebalo da bude odskočna daska za pustolove.
Poznato nam je da se u ovoj fazi svog života Konstantin mnogo
naputovao. Dolazio je ponovo u Jork i Trir, putovao u Keln, Bove, Oten, Salon,
Ari, Beč, Akvavivu,158 Sirmione (kod Breše), Milano i Rim. Ovaj čovek u usponu
nije, međutim, imao nikakvu nameru da protraći karijeru po pograničnim
prostorima carstva na kojima je kiša padala nedeljama i na kojima su cvali
neuspeli prevrati i uzurpatori. Godine 310. Konstantin se sukobio s
Maksimijanom u Galiji. Kako pripovest govori, Maksimijan je nameravao da
pogubi Konstancijevo kopile, ali je Konstantinu dojavljeno o zaveri i umesto
njega je podmetnut neki evnuh. Maksimijan je ubio evnuha, a zatim je
Konstantin njega „malčice podstakao“ da oduzme sebi život. Da pofkrepi svoje

156 Ovo hitno većanje sazvano je u novembru u Karnuntumu (Današnji Petronel-Karnuntum) na

dunavskoj granici carstva. Kembrički priručnik o Konstantinovom dobu, str. 65.
157 Više podataka potražite kod Elizabet Hartli, Džejn Hoks, Martina Heninga i Fransis Me, ur.,

Konstantin Veliki: Rimski car iz Jorka (Hartley, Elizabeth, Hawkes, Jane, Henig, Martin, and Mee,
Frances, eds., Constantine the Great: York's Roman Emperor, York Museums and Galery Trust, York
and Aldershot, 2006, pp. 65-77).
158 Danas se ne zna tačno gde se Akvaviva (Aquaviva) nalazila; poznato je samo da je bila negde na

sredokraći između današnjeg Ptuja, Osijeka i Siska. (Prim. prev.)

 Istanbul 99

pravo na vladavinu, Konstantin se poziva na dinastičku vezu s Klaudijem

Gotskim, carem koji je pokazao svetu da Vizant ne pripada varvarima nego
Rimu. Ovo će biti cezar koji rimske igre moći igra s nadmoćne pozicije.
Godine 311. Galerije umire, a Licinije i Konstantin sklapaju savez protiv
Maksimina Daje i Maksencija. Konstantinu je rečeno da se Maksencije
izrugivao portretu koji je on poslao u Rim po svom proglašenju za cezara i da
ga je nazvao sinom lake žene. Po Maksencijevom naređenju porušeni su
Konstantinovi kipovi svuda po Rimu. Sukob je bio neizbežan. Konstantin je s
vojskom pošao na jug, zatim Flaminijevim putem ka samom Rimu. Pošto
godine budu prošle, ovoj borbi među tetrarsima biće pripisano religijsko
značenje. Bez obzira na političke i lične motive koji su iza nje stajali,
Konstantin je sigurno znao da će ta borba za teritoriju i za vladavinu nad
samom romanskom idejom biti borba na život i smrt.
 DRUGI DEO

KONSTANTINOPOLJ
Konstantinov Konstantinopolj, oko 337. godine.
Teodosijev Konstantinopolj, oko 450. godine.
Varvarska plemena, oko 350-450. godine.
 JEDANAESTO POGLAVLJE

BITKA NA MILVIJSKOM MOSTU

OKO 312. G.

Oko podneva je, po sopstvenim rečima, kad se sunce već

preklonilo ka zapadu, svojim očima video ponad sunca znamen
krsta od svetlosti i na njemu reči: OVIM ĆEŠ POBEDITI. Na taj prizor
veliko udivljenje obuze njega i svu njegovu vojsku koja je s njim
išla i koja ovo čudo vide.
JEVSEVIJE KESARIJSKI, ŽIVOT KONSTANTINOV159

Jedna lepa stamena seoska kuća nedaleko od severne periferije Rima, nazvana
vila Malborgeto, nije možda mesto za koje biste na prvi pogled pomislili da je
tu sanjan san koji će promeniti tok istorije, ali arheološka iskopavanja su
pokazala da je bez imalo sumnje Konstantin upravo ovde logorovao pre nego
što će napasti svog arhisuparnika Maksencija i gde je, kako tvrde nešto pozniji
antički izvori, krajem oktobra 312. godine budući vladar Vizantije usnio da je
on onaj izabrani koji će spasti čovečanstvo. Bila to istina ili ne, značaj ovog
metafizičkog trenutka, ovog mitskog opravdanja za osnivanje
Konstantinopolja, ne sme se potceniti.
Zvanična strategija romanske ideje raspala se do najgore vrste
nadmetanja za moć. Pošto je u Jorku proglašen za cezara, Konstantin je
oženjen Maksencijevom sestrom Faustom, koja je bila još gotovo dete.
Nekoliko godina vladao je nategnut mir između zeta i šuraka. Konstantin se
usredsredio na učvršćivanje granica, dok je Maksencije ostajao udobno
smešten u Rimu. Odnosi su se, međutim, uskoro pokvarili. Konstantin je
porazio Maksencijevu vojsku kod Torina i kod Verone, pa podesio kompas
prema Rimu. Konstantinova opsada glavnog grada, opasanog zidinama i
snabdevenog dobrim zalihama, bila bi jalova, ali je Maksencija obuzela
neobjašnjiva naglost pa je doneo katastrofalnu odluku da napusti bezbednost
zidina i dočeka Konstantina ispred Rima, na polju između Flaminijevog puta i

159 Jevsevije Kesarijski, Život Konstantinov, glava XXVIII (prema prevodu Šafa i Vejsa, 1955).
 Istanbul 105

Tibra. Da li je to bila gordost, sujeverje ili naprosto glupost za koju nema

opravdanja? Sibilska proročanstva najavljivala su da će na taj dan biti poražen
neprijatelj Rima. Komentatori hladnim tonom kritikuju Maksencijev potez kao
stratešku grešku; u stvarnosti je posredi verovatno bilo predosećanje kobi i
očajanje. Nedavna arheološka istraživanja otkrila su na teritoriji kojom je
vladao Maksencije zidove i poluiskopane šance; metaforički i fizički to deluje
kao trud čoveka koji je u potpunosti bio svestan sposobnosti svog neprijatelja
i manevrisao je već pritešnjen uza zid.160
Prema alternativnoj verziji priče, dok se Konstantin kretao ka jugu
spremajući se za početak sukoba, ukazalo mu se čudo, prikazanje na nebu –
zaslepljujuće blistavo sunce iznad koga je plamteo krst. Posle toga su
Konstantinovi vojnici stupali pod drugačijim znamenjem, pošto im je
naređeno da na svojim štitovima i zastavama istaknu „božanski znak“. Moguće
je, i ta mogućnost je zanimljiva, da je paganskim istorijskim činjenicama
naknadno pripisano hrišćansko značenje. Izvestan broj najžešćih boraca u
Konstantinovim auxilia (jedinicama koje su prvobitno činili vojnici bez
rimskog građanstva, ali je u Konstantinovo vreme to postala jedna mešavina
rimskih građana i „varvara“) poticao je iz germanskih plemena. „Varvarizacija“
rimske vojske bila je u to vreme već poodmakla, a Konstantin se, naravno,
dotad punu deceniju bavio varvarskim zemljama na zapadu. Neki od ovih
udarnih odreda nosili su na štitovima rune ili dvoglavu zmiju, za koju se u
jednom izvoru kaže da je podsećala na iskošeno X. I jedno i drugo je moglo da
liči na Hristov monogram (hrismon ili Hi-Ro monogram) – prva dva grčka
slova Hristovog imena. Tvrdnja da su štitovi nosili Hristov simbol moglo bi biti
jedno celishodno pretapanje.

160 Pogledajte katalog Barbera (2013).

106 BETANI HJUZ

Simboli na štitovima plemena sa severa Evrope oko 300. g. n. e.

(Privatna zbirka), između ostalog i elitne jedinice Kornuta.
Konstantin ih je možda stopio s Kristovim monogramom. Caru se
pripisuje izjava: In hoc signo vinces – „Pod ovim znamenjem ćete
pobediti“.

Da li je dakle Konstantinova božanska vizija u potpunosti izmišljena? Da li

je možda ono što je car ugledao bila astrogeološka pojava, sunčani halo iznad
alpskih prelaza, ili čak meteorit koji je napravio krater Sirente161 u pokrajini
Abruco? Meteorit je mogao da udari u zemlju snagom od nekoliko hiljada tona,
što je jednako snazi udara manje nuklearne bombe, i da izazove udarne talase
i pečurku – impresivan prizor. Ipak, takav fenomen bi video i Maksencije, a s
njegove strane ne čujemo ni slovca o ovakvom događaju koji bi svakako
uzdrmao tlo nadaleko. Da li je Konstantinovo viđenje pripisivo neobičnom
poretku nebeskih tela koje se naziva sizigija? Jedno ubedljivo istraživanje iz
2014. godine pokazalo je da je krajem oktobra noćno nebo u ovom delu Italije
izuzetno svetlo. Sazvežđe Labuda prelazi preko Orla, a Venera, Jupiter, Saturn i
Mars nalaze se u konjunkciji. Konstantinov Hrisogram, kako se prikazuje na
freskama i novčićima, često je postavljen na pozadinu od zvezda.162
Jevsevije, episkop Cezareje od 265. do 340. godine, opisuje Konstantinovu
viziju na Milvijskom mostu rečima upadljivo sličnim onima kojima je opisano
pokrštenje Svetog Petra. Istinu govoreći, da li bi se Konstantinu na nebu
prikazalo pagansko, apolonsko priviđenje ili hrišćanski simbol? Njegov otac,
sladostrasnik i svetski putnik, bio je predani vernik nepobedivog boga sunca i
Apolon je ostao omiljeno božanstvo careva čak i posle sprovođenja
hristijanizacije. Da li je posredi bio neki meteorološki fenomen koji je vojnike
podsetio na Sola Inviktusa, Nepobedivo Sunce, rimsko božanstvo posebno
omiljeno među vojskom, koje će kasnije biti stopljeno s Hristom?
Bez obzira na konkretnu fizičku ili duhovnu istinu o fantastičnom
simbolu, istorijska priča veoma je upečatljiva. Maksencijeva vojska brojala je,
prema antičkim izvorima, više od sto osamdeset hiljada ljudi, mada je

161 Meteorit je samo jedno od predloženih objašnjenja za ovaj mali krater u Abrucu. Druga dva, bolje
potkrepljena, jesu geološko (erupcija blata i vode) i antropogeno (moguće je da su ljudi iskopali
veštačko jezerce da bi napajali stoku). (Prim. prev.)
162 Pogledajte kod Andreasa Alfeldija, „Konstantinova kaciga s Hristovim monogramom“ (Alfbldi,

Andreas, „The Helmet of Constantine with the Christian Monogram“, The Journal of Roman Studies,
1932, 22.1, pp. 9-23) i kod Andreja Valerijeviča Banikova, „Pomoćne jedinice u poznom Rimskom
carstvu i Konstantinovo 'prikazanje'“ (Bannikov, Andrey Valerievich, „Late Roman Auxilia and
Constantine's 'Vision'“, World Applied Sciences Journal, 2014,30.11, pp. 1656-1659).
 Istanbul 107

verovatniji broj trideset hiljada, što je i dalje velika sila – carstvo se borilo za
opstanak. Maksencije je napravio kobnu grešku prešavši Tibar i gotovo sasvim
sigurno je kao deo priprema za odbranu od opsade onesposobio Milvijski
most, tako da su se pred Konstantinovim nastupanjem Maksencijeve snage
vraćale preko drvenih pontona, što je postala slaba tačka u zaleđu. Stare
fotografije prikazuju na ovom mestu jedan miran potez Tibra, ali tog jesenjeg
dana Tibar se bio pretvorio u zapenušeno davilište, zgusnuto od krvi i
izlučevina. Ponesen možda žarom zbog onoga što mu se prikazalo, Konstantin
je poterao svoju vojsku da potisne sunarodnike do kolena, do struka, do vrata
u reku. Ponton se raspao pod težinom ljudi koji su se borili na njemu. Isti
takav most pametno napravljen od poredanih brodova preveo je devetsto
godina ranije Darija i njegove Persijance preko Bosfora na zapad. Sada će ovaj
ponton koji se raspao na Tibru utrti Konstantinu put na istok.
Pobedu na Milvijskom mostu Konstantin je obeležio tako što je
Maksenciju, koji se udavio pri pokušaju bekstva, odsekao glavu i odneo je u
Rim nabijenu na kolac.163 Na samom mestu Konstantinove pobede podignut je
slavoluk, verovatno u naredne dve godine. Tetrapilon koji je prvobitno
postavljen tako da Vija Flaminija prolazi ispod njega, kameno otelovljenje
pobede mladog pretendenta na carski presto, danas je deo noseće
konstrukcije već pominjane skromne kuće Malborgeto. Ispod poda
postavljenog u srednjem veku nalaze se kamene ploče iz rimskog doba, koje
su nekada činile deo puta kojim su Konstantin i njegova vojska stigli do
milvijske pobede.
Ovo je sada tiho mesto, ali vekovima su putnici smatrali staru kuću
orijentirom koji objavljuje da su stigli u Rim. Za Konstantina je, međutim,
Bitka kod Milvijskog mosta emotivno, strateški i religijski bila trenutak kada je
iz starog Rima otišao.

Čarls Nikson i Barbara Sejlor Rodžers, ur., U slavu careva poznog Rimskog carstva: latinski
163

panegirici, panegirik XII.

 DVANAESTO POGLAVLJE

GRAD ZLATA
311-324 G.

…narod odjednom zajedno povika da Konstantin ne može biti

pobeđen.
LAKTANCIJE, O SMRTI PROGONITELJA164

Car [Konstantin], uvek radeći u korist vere, podiže svuda slavne

hrišćanske hramove Božje, posebno u velikim gradovima kao
Nikomedija u Bitiniji, Antiohija na Orontu i Vizant. Ovaj poslednji
grad on veoma izgradi, da bude ravan Rimu po moći i vladavini…
SOZOMEN, ISTORIJA CRKVE165

Konstantin još nije bio u potpunosti zavladao rimskim zemljama. Bilo je još
suparnika s kojima se trebalo razračunati. Jednom je sedište bila Tesalonika
(danas Tesaloniki ili Solun), važno trgovačko čvorište na Ignacijevom putu, na
severu današnje Grčke.
Godine 311. car Galerije je, boreći se s mučnom smrću od gangrene ili
raka creva, i shvativši da svojim naveliko zamišljenim verskim progonima nije
postigao ništa osim jada i patnje, odobrio hrišćanima slobodu veroispovesti.
Umro je ostavivši prazan hram, možda svoj mauzolej166 – Rotundu u Solunu.
Stamena i lepa, s dva metra debelim zidovima, Rotunda je prvobitno imala
okulus, okrugli prozor u kupoli, kao Panteon u Rimu. Konstantin će je 326.
pretvoriti u crkvu, a Turci 1590. u džamiju, ali danas je opet prazna. Oko nje
raste lavanda, a jugoistočno su ostaci Galerijeve palate. U Rotundu zalaze
turisti i jedna ovdašnja mačka, a za pravoslavne praznike sveštenik drži
službu. Sada je tu sve tiho, ali dok je ova smela, razmetljiva demonstracija
164 Laktancije, O smrti progonitelja, XLIV, 7, prevela Milena Milin, Akademija SPC, Beograd 2014.
(Prim. prev.)
165 Sozomen, Istorija crkve, 2.3, prema engleskom prevodu Vilijama Dejvisa.
166 Trenutno se smatra da je Galerije nameravao da bude sahranjen u svojoj palati Feliks Romulijani,

koju je nazvao po svojoj majci Romuli, kod Zaječara, na istoku današnje Srbije.
 Istanbul 109

Galerijeve moći podizana, po Tesaloniki su se pronosili zvuči straha i smrti.

Nedaleko odavde nalazi se Crkva Svetog Dimitrija, koja slavi uspomenu na
rimskog vojnika postradalog po Galerijevom naređenju. Po svemu je izgledalo
da će istrebljivanje hrišćana biti lajtmotiv vremena koja dolaze.
Začudo, svega deset godina posle edikta o progonima širom carstva, svi
hrišćani naći će se pod zaštitom. Oslanjajući se na ono što je započeo Galerije,
Konstantin će 313. godine sa svojim suvladarom Licinijem izdati Edikt o
trpeljivosti. Konstantinovjeziku ovom ediktu, objavljenom u Mediolanumu,
deluje iskreno od sveg srca: „Danas smo, dakle, doneli spasonosnu i pravičnu
odluku da nijednoj živoj duši ne bude uskraćeno pravo da izabere i sledi
hrišćansku bogoslužbu i da svakome bude slobodno da um svoj okrene onoj
veri za koju smatra da je u skladu s njegovim stavom.“167
Pošto je uspostavio svoju stolicu u Rimu, Konstantin je prohujao preko
paganskih grobalja, među njima i onih na kojima su pokopavani vojnici iz
Maksencijevih elitnih odreda, i porušio mnogobožačke kipove da bi ih
zamenio hrišćanskim junacima – u mnogo slučajeva sopstvenim kipom i
kipom svoje majke Jelene.168 Mada je i dalje održavao paganske igre i
pridržavao se zabrane poslovanja nedeljom u čast Sola Inviktusa, takođe je
podsticao odlazak u crkvu nadgledajući izgradnju dvoranskih crkava – replika
Aule palatine, njegove ogromne, ciglom zidane bazilike u Triru, iz koje je prvi
put okusio vladarsku moć. Konstantin je taj koji je sagradio crkve naspram

167 Iz Milanskog edikta, prilagođeno prema Radić R., Stoiljković D., Zakarija F., Trijumf hriščanstva –
Konstantin, Niš i Milanski edikt, Zavod za udžbenike, Beograd, 2013.
168 Pošto je ušao u Rim, Konstantin nije najpre prineo žrtve zahvalnice u Jupiterovom hramu kao što

bi se očekivalo od jednog časnog paganina, nego se zaputio pravo u carsku palatu. Sudeći po nekim
izvorima, naručio je za Forum zlatni kip Pobede izrađen s hrišćanskom simbolikom, ali je inače
ostajao otvorenih shvatanja. Na Konstantinovom slavoluku u Rimu, prema kome će kasnije biti
podignuti Trijumfalna kapija u Parizu i Mermerni luk u Londonu, uklesana je zahvalnost
božanstvima (divinitas) uopšte. Tako je obeležio pobedu pridržavajući se rimskih običaja. Na
slavoluku su takođe prikazani ojađeni zarobljeni varvari i dva božanstva godišnjih doba kao simboli
vekovečnosti Konstantinove pobede. Konstantinov razmetljivi ulazak u Rim naziva se u
onovremenim izvorima ne trijumfom, nego adventom – dolaskom božanstva. Sklopljen od novih
elemenata i delova starijih spomenika (moguće je da su neke klasične skulpture iznesene iz
skladišta u kojima je država čuvala arhitektonske elemente spašene s raznih zdanja za koja
arheolozi danas smatraju da su se nalazila u Italiji), slavoluk je veličao dve vrste vrlina: muževnost,
carski izraz sirove muške snage, pohode na slavu u korist Senatus Populusque Romanus (Senat i
narod Rima), ali takođe i jednu novu vrednost, vrlinu kao izraz ne samo građanskog i državnog
ponosa nego i duhovnih mogućnosti. U čast Konstantinove pobede podignuta je i nova bazilika. U
ovom trenutku Konstantinove povesti naizgled nema nikakvih rušilačkih planova, ali je pagansko
blago prisvajano, a prirodno propadanje ćutke podsticano – tako je dopušteno da hram Kastora i
Poluksa, braće blizanaca Jelene Trojanske, na rimskom Forumu propadne od nebrige i zuba
vremena.
110 BETANI HJUZ

kojih se mere sve ostale u Rimu – Lateransku i Vatikansku. Arhitektura je

poprimila novu formu, s više oblina i boja. Osveštan 315. godine, Konstantinov
slavoluk stoji još i danas između Koloseuma i Palatina. Konstantinovi kipovi
postaće zatim preuveličani do apsurda, da bi odražavali veličinu jednog
istinitog Boga, koga je car sada tvrdio da predstavlja.
Nekoliko meseci posle pobede Konstantin je u svoj posed uvrstio kovnice
u Rimu, Ostiji i Ticinumu (današnjoj Paviji). Kao car zapadnog dela carstva
počeo je da kuje novčiće sa svojim likom169 – nije to više bio bradati vojnik
stalno na putu, nego vođa obrijanog, orlovskog lica, u kome se možda sluti duh
Oktavijana Avgusta ili Aleksandra Velikog. Kako su godine protkale, na
novčićima će se jače isticati Konstantinova duhovnost, krupne oči biće
okrenute ka nebu, usne će se izvijati u tajanstvenom, blaženom osmehu;
ponekad će se oko careve glave nalaziti i oreol. Zlato iz mnogobožačkih
hramova biće pretapano u solide, novčiće koji će zvanično zameniti raniji
rimski aureus i ostaće u opticaju sve do XI veka. Iz imena solida izvedeno je
francusko sou (su, deo franka), zatim italijansko soldi (novac) i englesko
soldier (vojnik) – onaj koji za platu služi u vojsci.170
U Rimu je Konstantin podigao i velelepnu palatu svojoj odanoj majci,
kojoj je u životu tako mnogo učinjeno nažao. Jeleni, koja je 324. godine ponela
titulu avguste, svakako nije promakla ironija sudbine – tridesetak godina pre
toga Konstancije ju je odbacio da bi se oženio Teodorom, ženom plemenitijeg
porekla i s boljim društvenim vezama – pokćerkom cara Maksimijana.
Poslednja se ipak smejala Jelena. Novi car predao je svojoj majci vladavinu nad
Večnim gradom, a sam pošao dalje. Stiče se utisak da Konstantina srce nikad
nije stvarno vuklo ka ovoj nekadašnjoj prestonici sveta; Rim je za njega bio
poprište. Šest godina posle Maksencijevog poraza, Konstantin će za Rim reći
da je pun sujeverja, kultova koji su preostaci Maksencijeve tiranije.
Dan Konstantinove pobede, 28. oktobar, proslavljao se kao dan
proterivanja tiranina. Mladić koji je veliki deo svog života proveo patrolirajući
granicama carstva upamtio je možda kakve mogućnosti nudi Istok. Najpre je,
međutim, morao da se reši svih ostalih koji su polagali prava na vladavinu.
Godine 313. godine Konstantin je ugovorio brak svoje polusestre
Konstancije s Licinijem, koji je sada bio car istočnog dela carstva, da bi tako

169 Prve novčiće sa svojim likom Konstantin je iskovao 306-307. godine, pošto su ga njegovi vojnici
proglasili za avgusta. Zatim je svoj lik na novčićima počeo da oblikuje prema Avgustu i Trajanu.
Pogledajte Kembrički priručnik o Konstantinovom dobu, ur. Noel Lenski, str. 261, a str. 260-262 za
opšti pregled prikazivanja Konstantinovog lika na novcu.
170 Filip Strazni, ur., Lingvistička enciklopedija (Strazny, Philipp, ed., Encyclopedia of Linguistics,

Fitzroy Dearborn, New York, 2005, p. 305).

 Istanbul 111

zapečatio svoju i Licinijevu zajedničku vladavinu. Posle svega tri godine,

međutim, krhko savezništvo počelo je da pokazuje naprsline. Konstantin je
sve više zalazio na Licinijeve teritorije na istoku, da bi 317. pošao na Vizant.
Stanje se postojano pogoršavalo i 321. su oba suvladara odbijala da priznaju
konzule (najviši državni čin koji je car dodeljivao) onog drugog. Konstantin je,
stiče se utisak, sve više ispoljavao sklonost ka hrišćanskoj organizaciji poslova.
Godine 323. pretvoren je 25. decembar, rođendan Sola Inviktusa,
Nepobedivog Sunca, boga zaštitnika mnogih vojnika, u rođendan Hristov. U
poterama za Gotima Konstantin je bez posebnog prikrivanja prestupao na
Licinijevo tlo i bez pardona mu gazio po prstima. Zatim se konačno 324. u
Tesaloniki, gde je Galerije stradao krvavom smrću ostavivši za sobom praznu
grobnicu i obeleživši početak kraja jedinstva starog Rima, pripremio da
otvoreno napadne suparnika.
Konstantin i Licinije susreli su se pod Adrijanopoljem – današnjim
Jedrenama, na zapadnoj granici Turske, gradu čiji se istorijski značaj po
budućnost Carigrada i čitavog sveta često previđa. Prešavši široku Maricu
često podmuklog toka, prešavši ravnice na kojima Cigani danas gaje ruže i
gladiole, dve vojske koje su obe brojale znatno preko sto hiljada vojnika
žestoko su se sudarile. Iako ranjen, Konstantin će danima progoniti Licinija niz
Vija Militaris, severniji ekvivalent puta Vija Ignacija povezan s njim manjim
putevima, ka Vizantu, gde će tri meseca držati svog suparnika pod opsadom.
Ratni brodovi koji su čekali spremni u širokom zalivu Tesalonike, pod
zapovedništvom Konstantinovog sina Krispa, vodili su borbe s Licinijevom
mornaricom sve do Dardanela i današnjeg Galipolja. Uprkos tome što su
Licinijevi brodovi imali brojčanu premoć od dva naprema jedan, Krispova
manja flota lakše je manevrisala kroz moreuze i postigla je uverljivu pobedu,
smrskavši sve osim četiri protivnička broda. Kao što je istorija i ranije već
pokazala, opsada Vizanta proždirala je snagu i sredstva, tako da je pametni
krčmaričin sin primorao Licinija da mu izađe na beleg na suprotnoj strani
Bosfora, kod Hrisopolja – Zlatnog grada.171 Kao i sam Vizant, i Hrisopolj, koji

171 Nema sumnje da je jedan od razloga zbog kojih su putnici dolazili ovamo bio pristup svetlucavim
proizvodima i zlatarskim tehnikama azijskog kontinenta. Najstariji danas postojeći dokazi o obradi
metala potiču s istoka i severoistoka Turske, najmanje deset hiljada godina p. n. e. Zlato je u
karpatsko-balkanskoj oblasti obrađivano još u petom milenijumu p. n. e., ali rudne stene na
Kavkazu bogate su tako raznovrsnim metalima da je tehnologija obrade i trgovina metalom ovde
rasla eksponencijalnom brzinom, a rame uz rame s tim i svojevrsna mitska opčinjenost tim delom
sveta. Zlato je međutim bilo nešto posebno. Iz Medejinog zavičaja Kolhide stizali su basnoslovni
zlatni predmeti još od trećeg milenijuma p. n. e., a vrhunac je kolhidsko zlatarstvo dostiglo u V veku
p. n. e., upravo kada su Euripid i drugi pretakali u stihove svoju helenocentričnu verziju priče. Priče
112 BETANI HJUZ

će od pozne antike nositi ime Skutari, da bi konačno postao današnji Uskudar,

jedan je od delova modernog velegrada u kojima su skorašnja iskopavanja
iznela na svetlost dana istinsko arheološko zlato. Bušilice, bageri i crpne
pumpe koji su uklonili sloj zemlje oko prometnih ulica što sad vode do
Uskudarskog trga idući preko dva isušena potoka, po kojima i nose ime Bulbul
i Čavuš sokak, otkrili su priče o mnogim minulim životima. Jedan uredan pojas
sivog betona i boje pokriva sada zemlju koja je za dve godine iskopavanja
iznedrila tako mnogo.
Češljevi, cipele, sandale, čaše za vino, sve je to ležalo u toj zemlji. Takođe
molovi i pristani, nagorele i bituminizirane drvene konstrukcije koje su,
začudo, opstale u priobalnoj glini.172 Pronađeno je i neobično sahranjeno
osamdesetoro ljudi, čija je prosečna starost u vreme smrti iznosila trideset do
trideset pet godina. Ženama su ruke skrštene preko grudi, muškarcima na
stomaku. Pored njih su ležale školjke, probušene da bi mogle da se nose
nanizane oko vrata, što možda ukazuje da su ovi ljudi bili Afroditini ili
Artemidini poklonici.173 Kao što bi se i moglo očekivati u luci na kraju
karavanskog puta preko Anadolije, pronađeni su i predmeti simbolično
posvećeni trgovini: ćupovi oslikani brodovima, figurine Kibele, boginje koja je
ovamo doputovala s istoka, i broševi iz nešto kasnijeg razdoblja, s natpisom na
arapskom koji govori o nekom trgovačkom sedištu smeštenom tu u gradu.174
Zagađena voda koja klobuča kao živa dala je nekakav čudni novi poluživot
mnogim od ovih amfibijskih blaga, izloženim posle iskopavanja u
istanbulskom Arheološkom muzeju. U vreme Osmanlija karavani kamila
upravo su iz Hrisopolja/Uskudara polazili na godišnje hodočašće u Meku.
Ljudi antike (a ne zaboravite da je Konstantin dobro poznavao klasične
pisce) ne bi mogli da razumeju Hrisopolj, kao ni sve ostalo, a da o njemu ne
ispripovedaju priču.
Grčki mit o Hrisopolju obeležava njegov početak i njegov kraj. Hris, zlatno
dete Agamemnona i robinje Hriseide koju je stekao pod Trojom, bežao je od
gneva Agamemnonove prve žene Klitemnestre i njenog novog muža Egesta,
očajnički tragajući za svojom zlosrećnom polusestrom Ifigenijom, koja je u to

o Amazonkama koje su se ovde bavile metalurgijom i o Prometeju koji je ukrao bogovima vatru
imaju sada znatno više smisla.
172 Arzu Karamani Pekin and Selmin Kangal, Istanbul: 8000 godina izneseno na svetlost dana

(iskopavanja za tunel Marmaraj, metro, i u Sultanahmetu (Pekin, Arzu Karamani and Kangal, Selmin,
Istanbul: 8000 Years Brought to Daylight (Marmaray, Metro, Sultanahmet Excavations), Vehbi Koc
Foundation, Istanbul, 2007, pp. 47-49).
173 Isto, str. 42.
174 Isto, str. 39-40 i 76 (kat. Uli) o Kibelinim figurinama, 83 (018) o odlomcima keramike s motivima

brodova i 95 (039) o broševima s arapskim pismom; o Uskudaru u celini 31-95.

 Istanbul 113

vreme bila Artemidina sveštenica na Tauridi (Krimu), o čemu pripoveda

Euripid u Ifigeniji na Tauridi. Pripovest je varvarska: pošto je za dlaku
spašena, bar prema jednoj verziji mita, da je rođeni otac ne bi prineo na žrtvu
radi povoljnih vetrova za putovanje, Ifigeniju je Artemida odnela u svoje
svetilište, gde je zauzvrat morala da prinosi boginji na žrtvu sve strance koji bi
dolutali na obale tamošnjeg kralja. Nova arheološka otkrića u Jermeniji
pokazuju da su u bronzano doba, oko hiljadu sto godina pre n. e., tamo po
svemu sudeći ritualno žrtvovane devojčice. Posmrtni ostaci devojčica
pronađeni su u jednom tamošnjem svetilištu; devojčicama su ruke bile vezane,
a glava odrubljena, ali nema znakova borbe, što govori da je posredi bio
nekakav obredni čin.175 Hris je pokušao da izbavi Ifigeniju iz tog varvarstva, ali
se dečak-junak razboleo od groznice i umro. Sahranjen je na obali Bosfora pre
nego što je uspeo da pređe poslednji deo svog puta i ispuni svoju bratsku
dužnost. Hrisopolj je podignut na mestu gde Hris počiva. Stari Grci koji su
verovali u ovu priču o postanku jednog od svojih gradova podsećali su, bez
preterane istančanosti, helenski svet na čudnovate varvarske običaje i
opasnosti koje vrebaju na neistraženom Istoku, podvlačeći pritom graničnu
prirodu mesta koje su uspeli da potčine svojoj volji i koje sada nazivaju svojim
zavičajem.
U međuvremenu su i Grci i Rimljani uspešno pokoravali varvarske zemlje
i uspešno pretvorili Hrisopolj u bojište. S obzirom na to da je stekao dobro,
carsko obrazovanje, Konstantin je verovatno znao za mitske konotacije mesta
koje je izabrao za bitku. Licinije se 324. godine sakrio u Halkidonu, ali kada su
mu stigle vesti da je Konstantin s vojskom prešao Bosfor na posebno
pripremljenim lakim brodovima, nije imao kud sem da pođe u susret svom
usudu. Obe strane istakle su simbole božanske zaštite – Licinije likove rimskih
božanstava, Konstantin svoj labarum – novu ratnu zastavu sa zagonetnim
krstolikim simbolom, možda Hristovim monogramom, na koplju –
onovremeni istoričari nazivali su njihov sukob verskim ratom. Izvesno je
jedino da je bio vrlo krvav. Zosim nas izveštava o velikom pokolju pod
Hrisopoljem.176 Pobijeno je čak dvadeset pet hiljada Licinijevih vojnika, od
kojih su veliki deo činili gotski najamnici. Osamnaestog septembra, pod
neobičnom žutom svetlošću koju u ovo doba godine zajednički bacaju sunce
na zalasku i mesec na izlasku, Konstantin je pod Hrisopoljem, gradom koji je
upamtio Alkibijadov gnev i kod koga je Ksenofont prebrojavao plen pre nego

175 Pogledajte članak Anait Jurjevne Hudaverdijan o obrednom odrubljivanju glave – Anahit Yu.
Khudaverdyan, „Decapitations in Late Bronze Age and Iron Age sites from Sevan region (Armenia)“,
Journal of Siberian Federal University. Humanities & Social Sciences 9,2014, pp. 1555-1566.
176 Zosim, Nova istorija, 2.22.7, prema prevodu Ronalda Ridlija, 1982.
114 BETANI HJUZ

što će se preko Vizanta s teškom mukom vratiti u Evropu, postao jedini car
Rima.

Konstantin nije bio samo čovek kome su se ukazivale vizije nego i istinski
vizionar. Gde dakle da uspostavi stolicu svog novog carstva? U Hrisopolju,
gradu pod kojim je odneo presudnu pobedu? Halkidonu, gradu slepih? Za to je
postojala slaba verovatnoća. Nikomediji, gde je sticao obrazovanje pod
budnim Dioklecijanovim okom? Rimu? Triru? Troji? Svetonije nam pripoveda
kako je Julije Cezar nekada razmišljao o tome da premesti Rim u Troju ili
Aleksandriju. Tri veka kasnije Konstantin će se zaista zaputiti ka drevnom
gradu iz koga su Rimljani verovali da potiču preko svog praoca, trojanskog
junaka Eneje.
Pobedonosni car pošao je na hodočašće dva dana puta ka jugu, preko
Propontide pa niz Helespont, do Ajantovog groba177 i mesta gde se nalazio
grčki logor, od koga je put vodio do ravnice pod Trojom. Ovde gde danas u
poljima na kojima se gaje pamuk i paradajz rade sezonski radnici iz istočne
Anadolije i Iraka, Konstantin je, kako nam pripoveda Sozomen, u ravnici kod
Helesponta, u podnožju Troje, položio nacrt za veliki i lep grad, i sagradio
gradsku kapiju na jednoj izdignutoj tački, tako da bude vidljiva s mora.178
Konstantin nije bio prvi, i drugi veliki vladari antičkog sveta dolazili su da
vide Troju: 480. godine p. n. e. Kserks, 334. godine p. n. e. Aleksandar Veliki,
koji je spavao s nožem i Ilijadom pod jastukom, zamišljajući sebe kao novog
Ahila. Konstantinovo putovanje očigledno je bilo simboličan gest, zgodan
način za jednog nedogmatičnog vladara da uspostavi vezu između sebe i silnih
junaka iz prošlosti. Troja je, na kraju krajeva, bila grad junaka, upamćen po

177 Fascinantno je da su ovde, nedaleko od malog zaliva zgodnog za pristajanje, koji danas nosi ime
Bešik, pronađeni pokopani ostaci iz mikenskog bronzanog doba. Konstantin je, kako saznajemo,
nameravao da podigne novu prestonicu u blizini Ajantovog groba. Džozef Rikvert, Pojam grada:
antropologija urbane forme u Rimu, Italiji i antičkom svetu (Rykwert, Joseph, The Idea of a Town: The
Anthropology of Urban Form in Rome, Italy and the Ancient World, MIT Press, Cambridge,
Massachusets, 1988, p. 202). Sozomen, Istorija crkve: „U ovoj nameri on pođe u ravnicu u podnožju
Troje, nedaleko od Helesponta, iznad groba Ajantovog, gde su, kako se pripoveda, Ahejci bili izvukli
brodove i razapeli šatore dok su opsedali Troju; i tu je položio nacrt za veliki i krasan grad, i
podigao je gradska vrata na jednom izdignutom delu tla, gde ih još mogu videti s mora oni koji
naiđu brodom.“ Ahilov grob bio je još netaknut, a poštovanje je još odavano oltarima i kipovima u
Hektorovom svetilištu najmanje do 355 g., uprkos pokušajima hrišćana da ih unište. Ajantov grob
nalazi se u Roitejonu, na izvesnoj udaljenosti od Hisarlika. Suzan Hojk-Alen, Pronalazak trojanskih
zidina: Frenk Kalvert i Hajnrih Sliman na Hisarliku (Heuck Allen, Susan, Finding the Walls of Troy.
Frank Calvert and Heinrich Schliemann at Hisarlik, University of California Press, Berkeley, 1999, p.
39).
178 Sozomen, Istorija crkve, 2.3, str. 295 (prema engleskom prevodu Vilijama Dejvisa).
 Istanbul 115

tome što je deset godina odolevao neprijatelju i konačno poklekao tek kad su
Grci pribegli lukavoj varci. Plemeniti Trojanci, koji su tako dostojanstveno
branili svoj grad čije se ime pronelo i kroz vreme i kroz prostor, bili su, na
kraju krajeva, preci Rimljana.
Tada se, kako nam saopštavaju letopisci, umešao jedini istinski Bog: „kad
je [Konstantin] dospeo dotle, Bog mu se kaza noću i naloži mu da traži drugo
mesto gde će podići grad. Vođen rukom Božjom, on dođe u Vizant u Trakiji, iza
Halkidona u Bitiniji…“179 Božansko uplitanje bilo je korisno, jer su struje u
zalivu Bešik na Helespontu, gde je more nekad zalazilo u kopno tako da je
Troja bila svojevrsna kvaziluka, zaista podmukle. Između maja i oktobra
snažan podvodni tok struji od Mramornog ka Egejskom moru, dok
severoistočnjak duva pravo u pramac brodovima koji pokušaju da uplove u
moreuz. Ne bi to bio najsrećniji položaj za jedan svetski važan grad. S potpuno
se opravdanim razlogom danas tu ne nalazi nijedan.
Vizant nisu mučile nikakve ovome slične teškoće. Konstantin je nadogled
Vizanta pobedio svog poslednjeg preostalog neprijatelja, pod Vizantom je
njegov posvojeni predak Klaudije Gotski pobio pedeset hiljada Gota, i o
Vizantu je Konstantin sanjao. Vizant je nudio i bogat kontekst i novi početak.
Dioklecijan ga je preskočio jer mu je draža bila Nikomedija. Nemamo nikakvih
potvrđenih zapisa da je Konstantin ikada bio u Vizantu pre nego što će napasti
Licinija. Postoje dakle dve mogućnosti: ili je u mladosti Konstantin odstupio
od Dioklecijanovog plana obilaska gradova i svratio u Vizant, koji ga je pritom
zadivio, ili ga je, što je verovatnije, priča o gradu privukla pre nego što ga je i
video. Pošto je tri meseca držao Licinija pod opsadom, Konstantin je sada
takođe znao da su mnogo hvaljene vizantske zidine gotovo neprobojne.
Tako će Konstantin izabrati Vizant kao sedište vladavine novim carstvom.
S pogledom na razbojište na kome se odigrao pokolj pod Hrisopoljem, Vizant
je oduvek bio grad kome je sudbina bila da posmatra ne samo sopstvene bitke
već, zbog blizine moreuza uz koje dva kontinenta leže gotovo bok uz bok, zbog
ključno važnih kopnenih i morskih puteva, da prati iz prvog reda i predstave
na većoj pozornici, svetskoj i domaćoj, ideološkoj, političkoj i ratnoj. Pre nego
što Konstantin bude nastavio da gradi svoj novi grad na temeljima tako lepo
smeštenog Vizanta, moraće da bude proliveno još krvi.

179 Isto, str. 295-296.

 TRINAESTO POGLAVLJE

U IME KRVI HRISTOVE

326. G. – 330. G.

Ko bi sad želeo da se vrati zlatno doba Saturnovo? Naše je

dijamantsko – po obrascu Neronovom.
PREMA SIDONIJU APOLINARU, EPISKOPU GALIJE OKO 471-487, EPIGRAM
POTAJNO OSTAVLJEN NA VRATIMA KONSTANTINOVE CARSKE PALATE180

Klasično doba već je u Vizantu naslikalo živopisno platno, a nova vlast se

spremala da doda nove boje. Usledila je porodična drama dostojna tabloida.
Na prinošenje žrtava u krvi možda se i jeste gledalo sve neradije, ali
Konstantin će, navodno, sada proliti krv sopstvene porodice. Čuvši priče o
ljubavnoj vezi, kako nam većina izvora saopštava, između svoje žene Fauste i
sina Krispa (neki tvrde da je Fausta zatrovala muža klevetama protiv svog
pastorka), Konstantin je naložio da se mladić otruje. Fausta je tvrdila da ju je
Krisp silovao. Dva ili tri meseca potom, kada je shvatio da je bio obmanut, car
je pripremio smrt svojoj ženi – Fausta je zatvorena u pregrejano kupatilo, gde
je umrla ili od gušenja ili od opekotina.
Šta se tu zaista dešavalo? Opasna ljubavna priča između mladog čoveka i
njegove zavodljive maćehe? Ili je moć pomutila Konstantinu glavu? Ili su ga
opanjkali pozniji paganski pisci, gnevni zbog toga što je odbacio stare bogove i
stari Rim? Možda je posredi prosto izmišljena, mitska priča – sličnosti s
grčkim mitom o grehu između Fedre i Hipolita vrlo su upadljive. Ili je
Konstantin hladnim strateškim potezom eliminisao najstarijeg ali nezakonitog
sina u korist trojice legitimnih naslednika. Ipak, Krispa su odgajali
Konstantinova voljena carica majka Jelena i njegov omiljeni učitelj Laktancije.
Konstantin je i sam bio vanbračno dete, zašto bi to bio razlog za takvo opako
rodoubistvo?

180Sidonije Apolinar, Pisma, 5.8.2 (prema prevodu Vilijama Andersona u Sidonius Apollinaris,
Epistulae, Harvard University Press, Cambridge, 1989). „Saturni aurea saecla quis requirat? I sunt
haec gemmea, sed Neroniana.“
 Istanbul 117

S obzirom na dokaze kojima raspolažemo, teško da ćemo ikada saznati

razloge, motive i istinu, jer – a upravo je ovo možda i najrečitija pojedinost –
Fausta i njen pastorak Krisp izbrisani su sa svih spomenika i iz svih zapisa.
Osim tužne priče o njima, iz njihovog doba nije ostao ni jedan jedini tekstualni
trag.
Kakve god motive da je imao za ova ubistva, car se, kako nam saopštavaju
izvori, brzo pokajao. Kao što se car Ašoka okrenuo budizmu u III veku pre n. e.
kada je shvatio kolika je stradanja i patnje izazvao svojim genocidnim
slavoljubljem, tako je i Konstantina proždirala vatrena potreba, pripoveda
nam pomalo suviše poneseno Zosim, da se neopozivo preda veri koja će mu
očistiti dušu. Gonjen žalošću, kajanjem ili novotkrivenom slobodom, vanbračni
sin jednog vojnika prešao je na dela. Godine 325. zakonom je zabranio
raspinjanja na krst i gladijatorske igre. Užas od dvostrukog ubistva koje je
počinio nagnao je njegovu majku da pođe u Jerusalim, u potragu za
preuzvišenim relikvijama, a Konstantina da osnuje Konstantinopolj.
Istina je verovatno nešto prizemnija. Konstantin je za hrišćanstvo bio
zainteresovan još pre nego što je počeo da smiče sopstvenu porodicu, a
Konstantinopolj je, više od svega ostalog, bio izraz carske moći – mada s
dubokom treperavom notom pobožnosti. S vojskom koja je sad nabujala do
najmanje četiristo pedeset hiljada ljudi, novi branitelj romanske ideje i
nedavno nastale vere bio je čvrsto ustoličen.181 Pošto je porazio tetrarhiju,
poruka koju je slao bila je sasvim jasna. Iz sedišta u Vizantu, gradu koji je
Septimije Sever obeležio kao tačku iz koje se mere sva rastojanja u Rimskom
carstvu, Konstantin je bio jedini vladar jedinstvene teritorije i sluga jedinog
Boga – i, sasvim prigodno, čovek koji je u svom posedu držao svu moć
paganskog sveta. Grad koji je posvojio, i koji su u topografskom smislu stari
bogovi obasuli svim božanskim darovima, biće sad pomilovan i milošću
jedinog istinskog Boga.

Na prvi pogled, ovo nije teološki najočigledniji potez. Smatrani za bogoljude,

rimski carevi su sami po sebi bili preuzvišena bića, pa zašto onda postati

181Podela rimskih zemalja na Istočno i Zapadno rimsko carstvo i na teritorije kojima su vladali
tetrarsi sa svojim pomoćnicima ne bi li se na taj način sprečili pogubni građanski ratovi na neki
način je postigla uspeh upravo zbog svojih nedostataka. Pošto su mogućnosti za igre moći
neumoljivo isterane na čistac, pametan i ambiciozan čovek kao što je bio Konstantin mogao je da
manipuliše situacijom prema svojim namerama. Sistem carstva razvijen tako da carevi budu tačno
obavešteni šta se, kada i gde događalo širom ogromnih prostranstava pod njihovom vlašću –
između ostalog i o broju vojnika, zalihama žita, o tome gde se nalaze i šta rade državni neprijatelji –
svakako je pružao Konstantinu znanja neophodna da osujeti poteze svojih suparnika.
118 BETANI HJUZ

pristalica jednog Boga koji prašta i njegovog siromašnog, neuspešnog sina koji
je propovedao mir? Zašto prilagođavati duhovni pejzaž u kome je sam car
božanstvo prema onome u kome je car samo sluga Božanstva?
Trebalo bi da razmotrimo opšte raspoloženje u ovom trenutku istorije.
Na Konstantina je došao red da zamahne verskom četkicom koja je slikala
jedan sfumato preko čitavog evropskog i azijskog kontinenta. U Jermeniji, iz
koje se preko sušnih anadolskih ravnica pruža pogled ka Iranu, jermenski
vladari pokrštavani su još od 305. godine. U Hor Virapu, manastiru
podignutom na kamenitom brdu u dugoj senci Ararata, kralj Tiridat III držao
je Grigorija Prosvetitelja u tamnici punoj zmija zbog toga što je odbio da
prinosi žrtve paganskim bogovima. Sišla sam i sama u tu podzemnu jamu. Što
dublje silazite, to vazduh postaje topliji i vlažniji. Zagušljivo je, a jedini zvuk je
zujanje muva koje se radosno razmnožavaju ovde petnaestak metara ispod
zemlje. Od V veka u crne bazaltne stene urezivani su krstovi u spomen na
Grigorijeve patnje. To što je Grigorije čudom preživeo u ovoj groznoj jami u
kojoj se jedva diše, podstaklo je, prema predanju, sestru kralja Tiridata da
zamoli za hrišćansku pomoć kada je brata počeo da joj muči demon. Pošto je
izlečen, Tiridat je primio hrišćanstvo i podigao crkvu preko sramnog mesta
Grigorijevog tamnovanja. Zatim su kralj i misionar pošli u Rim, gde su svojim
svedočenjem o oslobađajućoj moći hrišćanske istine nadahnuli ni manje ni
više nego samog Konstantina.
U Gruziji takođe, iznad veličanstvenog ušća Aragve u Kuru kod Mchete, na
pola sata vožnje od Tbilisija, podignuta je, kako nam govore izvori, crkva u IV
veku.182 Verni danas odaju poštu podjednako svojoj hrišćanskoj veri i
paganskim korenima vezujući trake raznih boja na drveće pored koga prolaze
na putu ka ovoj drevnoj svetinji. Godine 337. Konstantin je već redovno
dolazio u misije u ovaj deo Kavkaza da bolje učvrsti carsku veru koja je još bila
u povoju.
Čak i u maglovitoj Britaniji ljudi su ukrašavali kuće hrišćanskom
simbolikom, kao što vidimo u rimskoj vili u Lalingstonu u Kentu; iznad sobe
ulepšane rečnim nimfama čije nage grudi nosi životodavna voda tu vidimo i
likove hrišćana s rukama raširenim u molitvi. Dolazak Gospodov nije bio puka
nada, nego činjenica koja će se ostvariti u bliskoj budućnosti. Nosioci prolazne
vlasti, koji su slušali šta im govore sveštenici i preobratitelji, nisu želeli da se u
eshatološkoj oluji zateknu bez luke. Hrišćanstvo je sve manje izgledalo kao
pretnja, a sve više kao oruđe ujedinjenja i učvršćivanja vlasti, jer kome su

Zdanje koje sada stoji ovde sazidano je u VII veku. (Reč je o patrijaršijskoj crkvi Svetichoveli,
182

posvećenoj Dvanaestorici apostola, a zidanoj između 1010. i 1029. godine, u XI veku. – Prim. prev.)
 Istanbul 119

potrebne republika i demokratija kad su svi ljudi jednaki u očima Božjim.

Konstantin se, međutim, pored toga što je prisvojio Hristove simbole,
zaodevao i Apolonovom kožom, pa je tako sabat postao nedelja.183 Novčići i
natpisi svedoče da je car hrišćanin sve do smrti poštovao i Sola Inviktusa.
Trebalo bi potrošiti isto onoliko mastila koliko je potrošeno na pisanje o
fizičkoj prirodi Konstantinove hrišćanske vizije da bi se raspravila careva
psihološka motivacija. Možda je njegov prelaz u hrišćanstvo bio i istinsko
otkrovenje, uverenje da će ideja sveopšteg mira udružena s pax Romana,
najčvršće uspostavljenim mirom koji je svet ikada poznavao, biti nepobediva
kombinacija. Konstantin se možda zaista osećao kao bogočovek koji je
pobedio smrt, slično kao Hrist. Ako Hrist sedi na prestolu, onda nema potrebe
za Kibelom s njenim lavovima i tajanstvenim slepim vratima u liticama kao
prolazom između sveta živih i sveta mrtvih. Sada je svaki hrišćanin mogao da
otvori sebi vrata ka onom životu – Konstantin se možda starao da on bude taj
koji će držati ključ. Svejedno iz čega je potekla njegova vera, moguće je da ga je
zaista nadahnjivalo da vidi ljude niskog porekla kao što je bila njegova majka
kako učestvuju u molitvama koje se ne zadržavaju samo na tome da ublaže
strahove nego i nude istinsku nadu. Sve to na stranu, ali Konstantin je svakako
morao još da poradi na svom hrišćanskom praštanju, budući da ono nije
obuhvatilo i Licinija. Bivši cezar, muž Konstantinove sestre, pogubljen je 325.
godine pod sumnjom za izdaju; sledeće godine ista sudbina snašla je i
Licinijevog sina, carevog sestrića.

Tako je Konstantinopolj podignut na snovima, veri i nadama, ali isto tako na

slavoljublju i krvoproliću.
Sve do tog trenutka za svakog hrišćanina postojala su dva vrhovna
gospodara: Bog/Hrist i cezar/kralj – stalni sukob između njih podrazumevao
se sam po sebi. Konstantin je sad mogao svim ljudima da bude jedini bog otac i
potrebna mu je bila i odgovarajuća prestonica. Stoga će Vizant biti tako
preobražen da otelotvori ovu veliku zamisao. U gradu koji je Konstantin
zatekao već se osećao rimski duh. Iako Septimije Sever i njegov sin Karakala
nikada nisu dovršili svoje grandiozne projekte, hipodrom i Zeuksipova
kupatila, plan ulica i javnih prostora, te veliki forum južno od drevnog
akropolja, okružen s četiri portika, ili stoe, i otud nazvan Tetraston, davali su
Vizantu snažan pečat romanesknosti i utisak mogućnosti koje mame.
Hrišćanski letopisci saopštavaju nam da je Konstantin peške i s kopljem u
ruci obilazio oko grada opcrtavajući mu sve šire granice. „Kada ćeš stati?“,

183 U engleskom jeziku etimologija je očigledna: Sun(sunce)-day. (Prim. prev.)

120 BETANI HJUZ

povikao je neko. „Kad stane Onaj koji ide preda mnom!“, glasio je
Konstantinov odgovor.184 Verovatno da ne bi sebi zatvorio nijedna vrata, car je
za sobom vodio i paganskog sveštenika koji je za njegovim tragom zaoravao
brazdu da mu donese sreću. Mnogi veliki gradovi i civilizacije verovali su da su
božanski dar. Zahvaljujući svojoj blagoslovenoj topografiji, Carigrad nikad nije
morao previše da se trudi da poveruje u ovo.
Šumoviti rt između Bosfora i Propontide pevušio je sada uz uposlenu
svirku stolarskih čekića i klesarskih dleta. Konstantin je gradio novu palatu,
koja se spuštala niz padinu ka moru, proširio je hipodrom, postavio rešetkasti
rimski plan ulica, napravio kružni forum, podigao zgradu Senata, najmanje
dve crkve, novu kovnicu, niz velelepnih privatnih kuća kao poziv Rimljanima
visokog roda sa svih strana carstva da dođu i nastane se u njima i
polupaganski Kapitol da bi negovao carski kult, s razmetljivim porfirnim
kipovima svog oca i svojim. Iz svih kutaka carstva dopremao je slavljena
vajarska dela, pa među njima i Zmijski stub iz Delfa kojim je Pausanija
obeležio svoju pobedu. Da bi zaštitio sve to, ojačao je gradske zidine. Sveti
Jovan je možda nazvao Rim novim Vavilonom, ali ovaj Novi Rim je bio
punokrvan početak novog roda hrišćanskih velegradova. Ovde je u najmanju
ruku postojao zemaljski raj za Boga i njegove ovozemne domostrojitelje. Grad
kome će Konstantin promeniti ime u Konstantinopolj bio je, naprosto,
bogomdan ili, kako je sam Konstantin to sročio, bio mu je dan Božjom
zapovešću.185

184 Dosad još ne znamo tačno šta se dešavalo tih meseci kada je Konstantin odlučio da će Vizant
postati njegovo sedište, ali mašta mnogih pokolenja pribeležena je sada podjednako čvrsto kao i
istorijske činjenice. Edvard Gibon nam u Opadanju i propasti Rimskog carstva pripoveda kako je
Konstantin „veoma želeo da stvori duboki utisak poštovanja i nade u svesti posmatrača. Peške, s
kopljem u ruci, car je lično vodio svečanu povorku određujući kuda će biti iscrtavana granica
prestonice koju je zamislio, dok njegovi pomoćnici nisu počeli s čuđenjem da uviđaju kako se obim
grada širi sve više te su se na kraju odvažili da zapaze kako je već prevazišao veličinu i najvećih
gradova. 'Ići ću dalje', odgovorio je na to Konstantin, 'sve dok nevidljivi vodič koji stupa preda
mnom ne bude mislio da treba da stane.'“ Gibon, tom I, poglavlje XVII.
185 Urbis quam, aeterno nomine iubente deo donavimus. („Grad koji po Božjoj zapovesti imenujemo

večnim.“) Teodosijev zakonik, 13.5.7.

 ČETRNAESTO POGLAVLJE

CARICA GRADOVA
OD 330. G. NADALJE

Najpre je grad opasao zidanim bedemom, pa je onda gradio

zgrade, sve lepšu od lepše, i tako je proširio grad i izjednačio ga sa
carskim Rimom, a onda gradu dade ime Konstantinopolj, a takođe
izdade i zakon po kome se ovaj grad naziva i Drugi Rim. Ovaj
zakon beše isklesan na stubu od kamena, i nalazio se na
„Vojničkom groblju“, blizu statue cara na konju.
SOKRAT SHOLASTIK, ISTORIJA CRKVE186

Jedan spomenik koji obeležava čitavu svoju epohu ne privlači nam odmah
pogled. Krnji ostatak Konstantinovog porfirnog stuba (visok trideset pet
metara, dok je nekada puna visina stuba iznosila šezdeset metara), s koga je
car u Apolonovom liku objavljivao svetu da se on stara o domu Božjem na
zemlji, sad ne može da se izbori za pažnju s mobilnim telefonima i šarenim
prodavnicama mozaičkih lampi i lustera koje vode ka Kapali čaršiji, velikoj
natkrivenoj tržnici u četvrti Fatih.
Po ovom stubu, međutim, možemo višestruko da razumemo svest i
gorostasne vizije čoveka koji je svetu poklonio ovaj grad kao stolicu svetske
moći. Već je i samo dobavljanje materijala da bi se podigao ovaj samohvalisavi
spomenik, prst uperen pravo u nebo, žižna tačka novog, Konstantinovog
foruma, bilo poduhvat svetskih razmera. Prepoznatljivi purpurni kamen
potiče s Porfirnog brda (Mons porphyrites) u Egiptu. Delić jednog vizantijskog
grafita na grobnici Ramzesa VI u Dolini kraljeva pruža nam izvestan trag o
tome kome je Konstantin poverio zadatak da ukrasi njegovu novu prestonicu:
dotični vandal, po imenu Nikagora, naškrabao je na faraonskoj grobnici svoju
zahvalnost za plaćeno putovanje i sve usputne troškove „najpobožnijem caru
Konstantinu“. Konstantinov ushićeni izaslanik bio je nosilac baklji u
Eleusinskim misterij ama, orgijastičkom ritualu koji se održavao u Eleusini sve
186Sokrat Sholastik, Istorija crkve, knjiga I, glava XVI, Posebna izdanja Pravoslavne eparhije
dalmatinske, Beograd i Šibenik, 2002. (Prim. prev.)
122 BETANI HJUZ

od bronzanog doba – paganin do srži. Njegov zadatak je bio da nabavi obeliske

(koji su naručeni, ali za Konstantinovog života nisu stigli u Konstantinopolj) i
purpurni kamen za carev stub.187 Pošto su neboparni blokovi kamena
postavljeni (poduhvat je prvobitno bio uspešan, ali kao što nam je poznato,
416. su tamburi stuba već morali da budu povezani gvozdenim obručima), na
njih je podignut neobičan kip – antropomorfna figura s upadljivim problemom
identiteta.
Izliven od bronze, krunisan oreolom sa sedam zraka od kojih se u svakoj,
kako se tvrdilo, nalazio delić eksera kojima je Hrist bio prikucan na raspeće, s
kopljem u jednoj ruci, a u drugoj jabukom koja je, kako su zabeležili
konstantinopoljski letopisci, dobavljena iz Frigije i prilagođena konkretnoj
potrebi, kip je postao izvor govorkanja i izmišljotina čim je postavljen. Da li se
preko njega Konstantin proglasio istovremeno Hristom, Apolonom i Solom
Inviktusom? Već na prvim novčićima koje je iskovao car je prikazan donekle
slično, sa sunčevim zrakama oko glave, dok su njegovi kipovi na drugim
mestima po carstvu nosili natpis „Avgust Konstantin, svevideće Sunce“. Svake
godine na dan posvećen gradu lik Tihe, boginje sreće (zanimljivo je da je
posredi bio prepravljeni kip Velike majke Kibele) vožen je hipodromskom
stazom na pozlaćenim Helij evim dvokolicama. Ako je Konstantin I i bio car
hrišćanin, odevao se ipak u nošnje paganskog sveta.
Još zanimljivije je ono što se skrivalo neposredno ispod Konstantinovog
stuba – drveni kipić Atine Palade, takozvani Paladion, za koji se verovalo da je
posle rata donesen iz Troje, odakle ga je, kako nam pripovedaju antički
pesnici, prokrijumčario Eneja. Paladion je bio spona između rimske moći i
njenih grčkih korena, a takođe i lukavstva prvih Rimljana (Trojanaca) koji su
gospodarili na Istoku. Konstantin nije morao da uspostavi svoju novu
prestonicu u Troji, Troja je mogla da dođe njemu. Nalazili su se tu još, kako se
pripovedalo, tesla ili držalje tesle kojom je Noje pravio kovčeg, te korpa iz koje
je Hrist nahranio hlebom i ribom pet hiljada gladnih. Sve je to bila pametno
izmešana simbolika stopljene vlasti Grka i Rimljana nad Zapadom i Istokom
pod zaštitom monoteističkih i politeističkih božanstava – u jednom jedinom
stubu udružene su najveličanstveni)e priče koje su postojale na svetu.

Ogromnost ove zamisli cara vojnika bila je očigledna već na prvi pogled.
Radovi na tlu počeli su možda već 324. godine – iste one kada se odigrala

Pozniji izvori nam saopštavaju da je kamen u stvari donesen iz Rima, međutim porfir je često
187

nazivan i rimskim kamenom. Istinito bi moglo da bude i jedno i drugo. U oba slučaja kamen je
poreklom iz egipatskih kamenoloma.
 Istanbul 123

Bitka kod Hrisopolja, šest godina pre nego što će Konstantinopolj biti zvanično
osnovan i preimenovan. Obeleživši površinu od gotovo osam i po kvadratnih
kilometara koju će grad zauzimati, proširivši zidine gotovo dva kilometra ka
zapadu, car je opcrtao novi obod grada, proširivši ga trostruko u odnosu na
Vizant. Jedan od Konstantinovih prvih zadataka bio je da opaše grad koji mu je
odnedavno postao omiljeni novim zidinama,188 možda i dalje s Trojom kao
uzorom u glavi. Vijugava linija zidina u kojoj su kapije, kako nam govore izvori,
gradile desetine hiljada Gota zarobljenih u bitkama, i koja je bila jasno vidljiva
i s kopna i s mora, biće čvrsto utkana u lik grada od tada pa sve do danas.
Pratiti zidine kojima su razni vladari kroz istoriju opasivali grad slično je kao
pratiti godove nekog prastarog hrasta. Na veliko uzbuđenje arheologa, kameni
blokovi kojima su zidani Konstantinovi bedemi, viši od dvanaest metara i širi
od četiri, izronili su iz zemlje nedavno, prilikom istih onih iskopavanja u
Jenikapiju koja su iznedrila i najstariji drveni kovčeg na svetu. Stanite uz te
ogromne blokove i moći ćete gotovo da omirišete Konstantinove ambicije.189
Svečano osveštavanje grada 330. godine počelo je prinošenjem darova
bogovima (bez žrtvovanja životinja i prolivanja krvi) i trajalo je četrdeset dana
i noći, od 2. aprila do 11. maja. Četrdeset dana nosilo je, naravno, biblijsku
simboliku.190 Za žitelje grada, od kojih su mnogi bili upravo doseljeni,
umirujuće je bilo da vide da se neke rimske tradicije, kao što je deljenje
besplatnog hleba, a u Konstantinopolju uz to još i ulja i vina, i dalje čuvaju.
Forum na kome je postavljen Konstantinov stub građen je od nule. Kružnog
oblika, opasan kolonadom na sprat sa četiri slavoluka na pravilnim
rastojanjima i Senatom, manjom verzijom Panteona s porfirnim postamentom
i četiri stuba na severnoj strani, Nimfeonom gde su ponekad obavljana
venčanja na južnoj, Pretorijumom – sudom kojim je predsedavao prefekt – na
istočnoj i zatvorom na jugoistočnoj, konstantinopolj ski Forum posedovao je
istovremeno i dobro poznata i neka nova, eksperimentalna obeležja.191 Slično
tome je i Kapitol bio u skladu s onim što se moglo očekivati, s elementima koji
su slavili Jupitera, Junonu i Minervu, rimska „državna“ božanstva, a isto bi se
moglo reći i za činjenicu da je Konstantin podigao hramove Rei/Kibeli i

188 Konstantinove zidine nisu bile od omiljenog rimskog materijala, vulkanskog plovućca iz
bronzanog doba koji je fizički zacementirao carstvo u jednu celinu.
189 O zidinama pogledajte kod Petrusa Gilijusa, Konstantinopoljske starine, knjiga I, poglavlja XIX i XX

(Gilles, Pierre, Antiquities of Constantinople, trans. John Ball, ed. Ronald Musto, Italica Press, New
York, 1988).
190 Pogledajte Uskršnju hroniku (Chronicon Paschale) za leto Gospodnje 330.
191 O ovim i drugim pojedinostima pogledajte kod Sare Baset, Urbana slika Konstantinopolj a upoznoj

antici, 1. pogl. (Bassett, Sarah, The Urban Image of Late Antique Constantinople, Cambridge
University Press, Cambridge, 2004).
124 BETANI HJUZ

Tihi/Fortuni. Odstupanje je bio jedino veličanstveni mauzolej unutar gradskih

zidina, što je do tada uradio samo Avgust, a sada su tome postajali skloni i
hrišćani, te dve crkve na najistaknutijim položajima na akropolju. Preostaje
nam sada da zamislimo tu sliku iz 330. godine kada je Konstantinopolj
predstavljen kao stolica moći u svom delu sveta.
Sve do 1453, kada je vojska Mehmeda Osvajača zauzela grad, 11. maj
proslavljaće se u gradu povorkom koju će carevi Vizantijskog carstva
predvoditi po rasprostrtim svilenim tepisima niz Mese, glavnu
konstantinopoljsku ulicu, koja se nadovezivala na Vija Ignaciju i velelepno
nadograđenu Severovu kolonadu, i gozbom i za bogate i za siromahe, s raznim
zabavama i zabavljačima, raskošnim onoliko koliko je trenutno vlast mogla
novčano da podnese.
Iako su Konstantinove svečanosti osveštavanja grada započele u novoj
Crkvi mira, Agija Irini, čija se novija verzija i dan-danas nalazi unutar
kompleksa Topkapi saraja – Konstantin ju je podigao blizu Apolonovog i
Afroditinog hrama, nadgradivši možda privatnu kuću u kojoj se nalazila
starohrišćanska crkva – slavljenička povorka s darovima iz matičnog grada
Rima prolazila je na putu do Konstantinovog foruma pored hramova
posvećenih Rei, Tihi i Fortuni Reduks, boginji bezbednog povratka putnika i
vojnika kući.192 Niz ulicu bili su postavljeni tetrapiloni koji su natkrivali carev
kip, a kasnije hrišćanske relikvije. Ako danas prošetate ulicom Divanjolu, koja
se pruža preko nekadašnje Mese, na raskrsnici s tržnom ulicom Uzunčaršija
još možete sebi da dočarate kako je izgledao ovaj veličanstveni deo grada, iako
u ćevabdžinicama, irskim pabovima i uličnim tezgicama s privescima za
ključeve i nema mnogo duha nekadašnjeg procesijskog puta, oko koga su u
Konstantinovo doba s obe strane rasli usevi i cveće. Prvi Hristov grad sigurno
je već na prvi pogled izgledao kao izvanredno odabran.
Pod Konstantinom je i hipodrom preuređen i dodate su mu tribine. Milion
koji je postavio Septimije Sever pretvoren je u novu verziju Avgustovog
Milliarium aureum, Zlatnog miljokaza. Na Severov paganski beleg postavljena
je pobožna vajarska kompozicija s Konstantinom, Jelenom i komadom
Životvornog krsta za koji će se (naknadno) tvrditi da ga je carica majka donela
iz Jerusalima. Ovako nadograđeni Milion otvoreno je označavao
Konstantinopolj kao srce komunikacijske mreže koja je dosezala i preko
granica carstva. Do lepih bronzanih kapija carske palate dolazilo se kroz
Ahilejev portik. Tetraston je preimenovan u Avgustejon, u čast Konstantinove
192O Fortuni Reduks pogledajte kod Sirila Manga, „Trijumfalni put u Konstantinopolju i Zlatna
vrata“ (Mango, Cyril, „The Triumphal Way of Constantinople and the Golden Gate“, Dumbarton Oaks
Papers, 2000, 54, p. 177).
 Istanbul 125

majke avguste Jelene. Srebrni Jelenin kip uzdizao se nad ovom drugom
Trojom. Narednih hiljadu godina, dok mnogi budu žudeli da opsednu utvrđeni
grad, stanovnici Konstantinopolj a, koji bi možda zbilja živeli u Troji da je
Konstantin sproveo svoju prvobitnu nameru, prepričavaće među sobom priče
o Trojanskom ratu i naručivati ili prisvajati kipove junaka iz tog rata i čuvati u
svojim bibliotekama i skriptorijumima razne verzije legendi o njima.
Mnogo je značaja pridavano činjenici da je Novi Rim kao i stari sagrađen
na sedam brežuljaka i smišljani su novi mitovi o davnoj prošlosti grada, koji se
sada razrastao i postao četiri ili pet puta veći nego što je predviđao Septimije
Sever, poslednji koji je pre Konstantina pravio urbanistički plan Vizanta.
Konstantinopoljem, međutim, nisu upravljale stare rimske porodice, nego
pridošlice. Novi Rim je nosio u sebi neku vrstu urođene širokogrudosti –
istovremeno je prihvatao snagu svog grada-pretka i očekivao dozvolu da se
poigrava uzbudljivim svežim idejama o životu u širokom svetu.

Bio je ovo u to vreme veliki eksperiment, a ipak, paradoksalno, u izvesnom

smislu ništa od toga nije bilo sasvim novo. Rimski carevi su često samostalno
osnivali gradove – mnogi onovremeni letopisci jedva da su i spomenuli
Konstantinov postupak. Odavno se verovalo da u gradovima, hramovima,
svetilištima žive duhovi, nimfe, boginje i bogovi. Ako je Hrist i bio nova vrsta
poluboga, svakako nije bio prvi koji je poštovan na ovaj način. Čini se ipak
sasvim očigledno da je Konstantinopolj, odbacivši grčko-tračko ime koje je
nosio najmanje hiljadu godina, stekao izuzetnu svest o sebi. Jer ljudi su istinski
verovali da će iz Konstantinopolj a jedini, svevideći i svemogući Bog tvorac
vladati svetom.
Cilj Rimskog carstva i ljudi koji su ga predstavljali nije više bio da
kolonizuju samo zemlju nego i duh i svest.
 PETNAESTO POGLAVLJE

VERA, NADA, MILOSRĐE I NIKEJSKI SIMBOL VERE

OD 324. G. NADALJE

Sravnio je do temelja one koji su bili najvažniji predmet

sujevernog klanjanja.
JEVSEVIJE KESARIJSKI, ŽIVOT KONSTANTINOV193

U Dirahiju, današnjem Draču na albanskoj obali, odakle je počinjao Ignacijev

put, stoji i danas urušeni amfiteatar. Nekoliko vlasnika kuća odbilo je da se
odseli kada su ovde u sedmoj deceniji prošlog veka obavljana prva
iskopavanja i sad žive kao bespravni useljenici iz XXI veka iznad i unutar ovih
impresivnih ostataka iz antičkih vremena. Iznad rimskog kamenja Albanci
kače oprano rublje i gledaju satelitsku televiziju. Ipak, ovo drevno mesto živi i
diše na razne načine. Nekadašnja pozornica prinošenja ljudi i životinja na
žrtvu, posebno omiljenog u poznoj antici, prestala je to da bude pošto su s
prihvatanjem hrišćanstva u vreme Konstantinove vladavine gladijatorske igre
zabranjene. „Krvave predstave nisu nam po volji“, saopštava Konstantin u
ediktu iz 325. godine, a potom, kako nas obaveštavaju izvori, daje na znanje
persijskom caru Šapuru II da se užasava krvi žrtvovanih životinja i njihovog
poganog, kužnog zadaha.194
Pošto je Konstantin jasno obznanio da će se prema hrišćanstvu ispoljavati
trpeljivost širom njegovog carstva, unutar samog amfiteatra u Draču
podignuta je crkva i na tom mestu gde su nekad ubijani radi razonode,
hrišćani su sada počeli da se sahranjuju pošto su dočekali prirodnu smrt. U XX
veku Enver Hodža je ponovo zabranio hrišćanstvo, ali domaće stanovništvo i
danas prkosno pali sveće u ruševinama crkve bez krova, baš kao što su ih pre
hiljadu sedamsto godina žitelji Konstantinopolj a palili u malim glinenim
svetiljkama. Na tim konstantinopoljskim lampama slikani su novi motivi,

193 Jevsevije Kesarijski, Život Konstantinov, knjiga III (Eusebius, Life of Constantine, trans. Ernest
Cushing Richardson, Christian Literature Publishing Co., New York, 1980).
194 Jevsevije Kesarijski, Život Konstantinov, 4.10 (Eusebius, Vita Constantini, trans. Philip Schaff and

Henry Wace, T&T Clark, Edinburgh, 1955).

 Istanbul 127

umesto ljubavnog čina između Lede i Zevsa u obličju labuda i Amora koji u
letu odapinje ljubavne strele – krstovi i ribe. Desetine takvih lampi pronađene
su prilikom iskopavanja na širem području Istanbula, što ukazuje na
prerastanje hrišćanstva u opšteprihvaćenu veru u Vizantu i obližnjem
Halkidonu i Hrisopolju.195

Pet i po godina Konstantin je vladao iz Nikomedije, današnjeg Izmita, jednog

od ružnijih turskih gradova, razvijajući strategiju i sistem uprave. Šetao je s
duhovima prošlosti kroz staru Dioklecijanovu palatu, u kojoj je nekada učio
kako da bude dobar Rimljanin. Zatim je 325. promenio svet iz jednog od
najlepših gradova u njemu.
Nekadašnja Nikeja, a današnji Iznik, sto pedesetak kilometara na jug od
Konstantinopolj a, u Anadoliji, jedno je od mesta na kojima osećate kao da ste
istovremeno u dva istorijska razdoblja. U Izniku su se pravile najlepše
keramičke pločice u Turskoj u doba Osmanlija. Smeštena uz obalu istoimenog
jezera, Nikeja je odavno već bila prijatan i napredan grad. Gradske kapije
sačuvane su do danas; nekada su prstenovi bedema od stamenog kamena i
poznorimske cigle štitili Nikejce, među kojima su bili i Kasije Dion, istoričar
koji će, na primer, reći svetu da je Boudika imala plameno-crvenu kosu, i
astronom Hiparh, čija je geocentrična teorija prihvatana sve dok je nije
opovrgao Kopernik. Septimije Sever i Pescenije Niger vodili su bitke pod
nikejskim zidinama; u Nikeju će konstantinopolj ski čelnici i narod bežati
1204, posle katastrofalnog okončanja Četvrtog krstaškog pohoda padom
Konstantinopolja u ruke franačkih vitezova.
U ovu užurbanu malu košnicu slivali su se 325. godine ljudi sa svih strana,
iz vrelih, peskovitih, iskričavih grčkorimskih naselja na severu Afrike, iz
vlažne Britanije, s Bliskog istoka, iz južnih delova Kavkaza. Među njima je bio i
sin onog Grigorija koji se dugo patio utamničen u onoj jami u Jermeniji.
Njihovo odredište, pored voda jezera bogatog lososom i okruženog rodama,
obećavalo je rešenje i melem za namučene duše. Doputovalo je najmanje
dvesta pedeset episkopa – glavni cilj im je bio da rasprave jednu teološku
ideju koju je obnarodovao Libijac berberskog porekla po imenu Arije. Arija je
privukao bujni rasadnik misli – Aleksandrija, grad koji je Aleksandar
Makedonski upravo i osnovao 330. godine p. n. e. kao središte učenosti i
znanja. U Aleksandriji je Arije proglasio kako je Sin, Hrist, niže božanstvo od
Oca, Boga. Konstantin je pozvao i njega i njegovog otvorenog protivnika

195Pogledajte na primer Arzu Karamani Pekin and Selmin Kangal, Istanbul: 8000 godina izneseno na
svetlost dana, 78 (kat. U13) i 86 (U25).
128 BETANI HJUZ

aleksandrijskog patrijarha Aleksandra da bi pretresli i rešili kako hrišćanstvo

treba da izgleda, zvuči, kakva osećanja da izaziva.
Nikejski sabor potrajao je od 20. maja do 19. juna – u Anadoliji je to
najlepše doba godine. Možemo samo da zamislimo atmosferu uzvišene
intelektualne usredsređenosti, zanos i teološko uzbuđenje učesnika dok su
većali usred tamnozelenih predela, uz šuštanje hrastova gajenih radi mastila
koje se od njih dobijalo i zvuke predstava u amfiteatru, u koji danas ne zalazi
niko osim pasa lutalica i arheologa koji nemaju straha od pasa. Većanja su se
održavala u carevom raskošnom letnjem dvorcu pored jezera. Konstantin je i
sam živo učestvovao. Iako se raspravljalo o teološkom pitanju – jesu li Bog i
Hrist jednosuštastveni ili dvosuštastveni – rešavanje tog presudno važnog
pitanja nije prepušteno samo sveštenim licima. Odbacivanje arijanskog učenja
kao jeresi obeležiće razvoj celokupne evropske civilizacije od tog trenutka
nadalje, a Nikeja će zemaljskim vladarima utisnuti pečat verske vlasti.
Jevsevije nam pripoveda kako bi pre Konstantinovog ulaska na većanje ceo
sabor utihnuo, a potom ustajao na znak kada bi njihov gospodar car prolazio
između njih, „kao anđeo Božji nebeski, sjajni njegov plašt rasipao je zrake
svetlosti“.196 U Nikeji su Konstantina slavili kao pastira onih izvan crkve.197
Razgovori među prisutnima na saboru kipteli su od emocija. Kolale su glasine
da je u jednom trenutku Nikola Mirlikijski ošamario Arija, na šta se Arijev
pristalica Jevsevije Nikomedijski pomokrio po Nikolinoj odeždi. Pošto je sabor
glasanjem presudio protiv njega, Arije je prognan Vija Ignacijom u Iliriju, a
Konstantin je naredio da sva njegova dela budu spaljena.
Odluke donesene 325. u Nikeji imaće istinskog uticaja, i to ne samo na
utvrđivanje odnosa između Boga i njegovog sina nego i na uspostavljanje
ekumenskih zakona, određivanje datuma Uskrsa, koji je sada razdvojen od
jevrejske Pashe, i proglašenje izvesnog broja kanona, na primer zabrane
samokastracije i zelenašenja. Više od hiljadu i po godina milijarde vernika
slaviće ime Konstantinovo.
Posle okončanja rasprava održane su bogate gozbe u carskoj palati čije se
senke još naziru u potopljenim kamenim ostacima pri obali jezera. Ipak, jedan
ustupak koji je Konstantin ovde napravio neće u Konstantinopolju izazvati
slavlje. Gotovo kao uzgred, car je pristao da Senat u Rimu zadrži prvenstvo
nad konstantinopoljskim. Pola milenijuma kasnije iz ovoga će iznići mnogo
nevolja po Konstantinopolj i njegove stanovnike.

196 Jevsevije Kesarijski, Život Konstantinov, III.10.3 (Eusebius' Life of Constantine, trans. Averil
Cameron and Stuart Hall, Oxford University Press, Oxford, 1999).
197 Reče Konstantin: „Vi ste pastiri onih u krilu crkve, ali sam ja možda pastir koga je Bog postavio

nad onima izvan nje.“ Isto. 4.24.

 Istanbul 129

Žestoke rasprave u Nikeji bile su samo prethodnica jedne karakteristične

i trajne crte koju će Konstantinopolj uskoro razviti – sklonosti ka teškim
teološkim razgovorima i donkihotovskim raspredanjima. Grad je lagano
poprimao sjaj pobožnosti. Objavljeno je da će u Konstantinopolju biti
prikupljene mosti svih apostola; kosti svetaca Luke, Timoteja i Andrije trebalo
je da budu sahranjene u Konstantinovom novosagrađenom mauzoleju, Crkvi
svetih apostola. Posle smrti Konstantin će poneti i naslov isapostolos –
ravnoapostolni. Konstantinopolj je stvarao o sebi sliku grada koji iskri od
duhovnosti. Stara grčka i romanska vera bila je pomalo podozriva prema
mogućnostima zagrobnog života, a raj i da ne pominjemo, ali sad je taj svet
postao dostupan i najobičnijim ljudima – i sirova, kodifikovana vera, i ono što
se fizički nalazilo na ulicama Konstantinopolj a, u njegovim crkvama,
svetinjama, ćivotima s moštima trebalo je da im pomogne da tamo dospeju.

Kako je izgledao život u tom tek nastajućem hrišćanskom svetu? Da li se grad

mnogo promenio pošto su sveće popaljene u svetiljkama oslikanim
hrišćanskim simbolima? Konstantinopolj se svakako dičio novim obrisima koji
su stremili ka nebu. U samom centru Istanbula nedavno je otkrivena jedna
vizantijska crkva, možda obnovljeni carski manastir posvećen Bogorodici. U
Konstantinopolju je, po svemu sudeći, svesno i brižljivo razrađivan pax
Romana. Rimsko carstvo je više pacifikovalo nego što je čuvalo i negovalo mir.
Latinska reč pax zaista i znači ugovor, sporazum (iz nje je izvedeno pakt), dok
grčka reč eirene (ειρήνη) – stanje mira nasuprot ratu, te odatle, u skladu s
učenjem stoika, i unutrašnjeg spokoja – i bliskoistočne shul, shalom, salaam
imaju celovitiji i elastičniji smisao. Za hrišćane je mir više duhovna težnja nego
nekakvo uređenje. Podizanjem Agija Irini, crkve posvećene miru, napravljen je
istovremeno duhovni i propagandni gest. Pax Romana bio je fizički preduslov
širenja hrišćanstva, potkrepljen jednim novim i uzbudljivim pojmom
unutrašnjeg eirene – mira koji je bio ne samo praktična nego i filozofska
mogućnost.
Nedaleko od Crkve mira, na mestu prvobitnog antičkog akropolja, ubrzo
je uspostavljeno i sirotište Svetog Pavla i bolnica povezana s njim. Uslediće
potom domovi za siromahe i druga sirotišta. Konstantin je svakodnevno
hranio hlebom osamdeset hiljada siromaha. Devetsto pedeset zanatlijskih
radnji odabrano je da obezbeđuju sredstva za sahranjivanje gradske sirotinje.
Kako je Konstantinopolj rastao, jedno od njegovih obeležja postalo je i
staranje o bolesnima – prihvatilišta za bolesne, bolnice za zarazne bolesti i
porodilišta uskoro će krasiti grad. Broj robova na zemlji koji su opsluživali
130 BETANI HJUZ

grad postojano je opadao. Robove su zamenjivali coloni, kmetovi vezani za

zemlju.198 Konstantinovi motivi za ove reforme verovatno su bili višestruki, i
verovatno su ih njegovi hagiografi ulepšali, ali uspeh grada svakako se
pripisivao „pobožnosti onoga ko ga je podigao, a i žitelja njegovih, njihovoj
samilosti i slobodoumlju prema siromasima. Žar s kojim su ispovedali
hrišćansku veru beše tako vreo da se pokrsti većina Grka, a i mnogi Jevreji.“199
Paganski komentatori stavljali su primedbe na suludu ideju o iskupiteljskom
praštanju – u Konstantinopolju su čak i ubice mogle da budu očišćene od svih
greha. Krunski ubica je naravno bio sam Konstantin, ali ne bi trebalo da
budemo isuviše cinični. Car je lično učestvovao u bogougodnim poslovima.
Vrlina, kao što je to lepo rekao Aristotel, zaista ume da bude sama sebi
nagrada. Sačuvani fragment jednog izgubljenog teksta saopštava nam da je
Konstantin podsticao žitelje svog grada, ne izostavljajući ni žene, da se obrate
njemu radi rešavanja problema u stilu koji nosi prizvuk Hristove poruke o
socijalnoj pravdi.

Možda su posle Karakaline opšte dodele građanskih prava 212. godine ljudi
koji su živeli u Novom rimskom carstvu osećali jaču potrebu za pripadnošću. U
hrišćanskom društvu nečiji položaj mogao je da prevaziđe staru podelu na
humiliores (one niskog roda) i honestiores (one povlaštene). Odobrenje prava
na pristup duhovnosti nije više prvenstveno pripadalo dinastijama
prvosveštenika. Nastajala je elita episkopa. Procenjuje se da je pred kraj
Konstantinove vladavine bilo više od šest miliona hrišćana, o čijim su se
duhovnim potrebama starale na hiljade sveštenika, među kojima je bilo i sveže
krvi, ne samo izdanaka politički uspešnih starih porodica.
Konstantin je ukinuo Avgustov kazneni zakon protiv bezdetnosti, koji je
bez sumnje zagorčao život mnogim ženama u ranijim danima carstva. Sad više
nije bio zločin za ženu da bude neplodna, bez dece, da ostane devica, da se
uzdržava od polnih odnosa. Konstantinopolj je sigurno bio očevidac naviranja
ogromne energije naročito ženskog dela ljudskog roda. Žene su bile
zaređivane kao đakonese, prvobitno da bi krštavale druge žene – potreba za
ženama koje će voditi obred rodila se otuda što je onaj ko se krštava morao
biti potpuno nag; obred je okončavan episkopovom molitvom.
Đakonesama i ženama koje su đakonese krštavale dodeljen je poseban
deo Svete Sofije. Možemo da zamislimo ove Hristove neveste u liturgijskim
odeždama kako poju himne u horu ženskih glasova. Do 390. ovo su bile žene

198 Veoma sam zahvalna Dionisiju Statakopulosu na pomoći oko razjašnjavanja ovih pojmova.
199 Sozomen, Istorija crkve (Sozomen, Ecclesiastical History, 2.3, trans. Philip Schaff, 1994).
 Istanbul 131

svih starosnih doba, ali posle toga uglavnom starije od šezdeset godina
(ženama je nametano više ograničenja nego muškarcima đakonima i kazne su
bile strože za kršenje pravila).200 Ženama koje su prekoračile godine kada je
moguće rađanje bila je u Konstantinopolju namenjena određena sakralna
uloga. Čitav jedan deo grada nosio je ime Đakonesina četvrt.201
Konstantin je i izvan gradskih zidina počeo da prisvaja ključna mesta u
korist hrišćanstva. U Vitlejemu je na mestu Hristovog rođenja podignuta
crkva, a na Golgoti je porušen Hadrijanovpaganski hram.202 Na živahnoj
maloazijskoj obali razrušen je hram u Egeju kod Tarsa. Srušena su i svetilišta u
Afki i Balbeku u Libanu (danas se u tom kraju, osim lubenica, koje se često
hlade u reci, gaje hašiš i opijum). Ubrzo će sa zemljom biti sravnjen i Zevsov
hram u Apameji u Siriji.203
Episkop Elije Kapitoline (tako se u rimsko doba nazivao Jerusalim)
pomogao je, dok je gostovao u Nikeji, Konstantinu da započne program
gradnje crkava širom carstva. U Jerusalimu je svetilište „nečistog demona
zvanog Afrodita, mračni hram beživotnih idola“ uklonjeno da bi se utvrdilo
tačno mesto na kome je Hrist raspet. Dok je potom tu podizan najuzvišeniji
martirion – Crkva Svetog groba – Konstantin je, kako nam saopštavaju izvori,
davao svoje mišljenje i o najsitnijim pojedinostima, sve do motiva za
dekoraciju na svodu. U Antiohiji je car podigao Zlatni oktagon, crkvu
optimistično posvećenu homonoia (ομόνοια) – harmoniji. U Nikomediji je,
međutim, podigao crkvu Hristu Spasu, u spomen na pobedu nad svojim i
Gospodovim neprijateljima. Do kraja života sagradio je crkve u Rimu, Ostiji,
Albanu, Napulju, Kapui, Jerusalimu, Vitlejemu, Hebronu, Nikomediji, Antiohiji,
Heliopolju i, naravno, Konstantinopolju. Tako su hrišćanska ideja i ideali i
doslovno ugrađeni u te krajeve sveta. U Tesaloniki je naredio da se Galerijev
razmetljivi hram-mauzolej pretvori u crkvu.
Većina stanovništva carstva još uvek je bila mnogobožačka. Da li im je
svojevrsni monoteistički kult sunca, elegantna adaptacija apolonske
ikonografije, pružao izvesnu utehu? Drevni bogovi uvek su umeli da menjaju
formu. Da li je nova crkva u stvari stvorila još jednog bogočoveka, samo većeg,
sjajnijeg i strasnijeg? Jedan mozaik iz vizantijske Tebe koji se centimetar po

200 Vidljivost žena u konstantinopoljskim crkvama i verskim institucijama dosegla je vrhunac po

svemu sudeći u VII veku, mada su se neke tradicije i potom živo nastavljale sve do XII veka.
201 Valeri Karaš, „Đakonese u vizantijskoj crkvi“ (Karras, Valerie, „Female Deacons in the Byzantine

Church“, Chursch History, 2004, 73.2, pp. 272-316).

202 Hadrijan je na Golgoti podigao hram posvećen Veneri 135. godine.
203 Rušenje Zevsovog hrama u Apameji bilo je delo fanatičnog apamejskog episkopa 386. godine

(Teodoret, Istorija crkve, 5.21).

132 BETANI HJUZ

centimetar restaurira u pomoćnim prostorijama Vizantijskog muzeja u Atini

nudi mogući odgovor. Mozaik je nekada pripadao nekom od imućnih rimskih
plemića, koji su u sve većem broju primali hrišćanstvo (krajem IV veka ovo
nije više bio uski pokret kome su pristupali samo niži slojevi društva) i u
umetničkom smislu nam pruža pogled na jedan izvanredan hibrid. Na prvi
pogled, na mozaiku je predstavljen prizor iz lova, živopisan kao i motivi na
mozaiku iz Loda. Kako se kamenčići polako vraćaju na svoje mesto, postaje
očigledno da su na slici i dva hrišćanska monaha.204 Dok su bogovi, polubogovi
i duhovi od drveta i gline, hipopotamusi od zlata i slonovače mrvljeni u prah ili
preusmeravani u nove svrhe, jedna nova vrsta religijskog stvorenja čvrsto je
ugrađivana u pejzaž novog Rimskog carstva.
Moramo da se zapitamo šta je u praktičnom smislu bila motivacija za ovaj
ogromni zaokret čitavog carstva za sto osamdeset stepeni. Da li je sve to bilo
Konstantinovo delo, plod hladnog taktičkog razmišljanja? Ili bi deo zasluga
trebalo pripisati i podstrekačkom delovanju careve borbene majke?

204Skot Bredberi, „Konstantin i problem antipaganskog zakonodavstva u IV veku“ (Bradbury, Scott,

„Constantine and the Problem ofAntiPagan Legislation in the Fourth Century“, Classical Philology,
1994, 89.2, pp. 120-139); Kenet Harl, „Prinošenje žrtava i paganstvo u Vizantiji“ (Harl, Kenneth,
„Sacrifice and Pagan Belief in Byzantium“, Past & Present, 1990, 128.7, pp. 7-27); Robert Malkolm
Erington, „Konstantin i pagani“ (Errington, Robert Malcolm, „Constantine and the Pagans“, Greek,
Roman, and Byzantine Studies, 1988, 29, pp. 309-318; Alan Bouman, Piter Garnsi i Ejvril Kameron, ur.,
Kembrička istorija starog veka, torn 12: Kriza carstva 193-337. (Bowman, Alan, Garnsey, Peter, and
Cameron, Averil, eds., Cambridge Ancient History, vol. 12: The Crisis of Empire, AD 193-337,
Cambridge University Press, Cambridge, 2005, pp. 101-102).
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

JELENA
248-328. G.

Nikakav javni posao nije obavljao bez njenog pristanka, iako je

ona živela raspusno i predavala se na dvoru svakom sladostrašću.
ELIJE LAMPRIDIJE, ŽIVOT HELIOGABALOV205

Svako državništvo potiče iz ličnih korena. Istorija takođe – i postoji tu jedna

neobična mogućnost da su milijarde života uobličene shvatanjima i
osećanjima samo jedne žene.
Potrebno je da se prisetimo da je Konstantinova mati Jelena po mnogo
čemu bila upravo otelovljenje onoga čemu je svoje sledbenike učio Hrist. Život
je započela kao krčmarska kćerka na obali Crnog mora u Bitiniji, zatim je
rodila sina vojniku koji nikad nije dugo ostajao na jednom mestu, a kada je
dotični vojnik po imenu Konstancije Hlor postao cezar, majka njegovog
vanbračnog deteta ostala je odbačena. Po svemu ovome Jelena je bila primer
siromašne i okaljane izopštenice kakvu je hrišćansko učenje uzdizalo.
Preživela je haos koji je pratio Dioklecijanove i Maksimijanove velike progone
hrišćana između 303. i 311. godine; moguće je čak da je hrišćanstvo primila od
neke porodice u bekstvu od Dioklecijanovog mača.
Nešto kasnije napisana satira Život Heliogabalov, čiji je prividni cilj bio da
opiše razvratni život cara Heliogabala, koji je vladao od 218. do 222. godine,
gotovo sasvim izvesno gađa ponekom strelicom i Konstantina, aludirajući na
to da je i on bio dečak koji se bez imalo stida držao mamine suknje. Kasnije su
kolale priče kako je nekadašnja devojka za razonodu bila užasnuta kad je čula
da joj sin razmišlja o prelasku u hrišćanstvo i kako je zahtevala od njega da
umesto toga primi judaizam. U jednoj javnoj verskoj svađi u avgustu 315.
ispričana je anegdota o tome kako su rabini ubili bika šapnuvši mu na uvo:
„Jehova“, ali ga je papa Silvester vratio u život šapnuvši mu: „Isus Hrist.“ Na

Detaljnije izlaganje o srodnostima između Konstantina i Heliogabala pogledajte kod Garta

205

Foudena, „Konstantinov porfirni stub: najstarije aluzije u literaturi“ (Fowden, Garth, „Constantine's
Porphyry Column: The Earliest Literary Allusion“, Journal of Roman Studies, 1991, 81, pp. 119-131).
134 BETANI HJUZ

Jelenu je ovo ostavilo dubok utisak, pa je dala sinu na volju da primi veru koju
hoće.206
Prema tradiciji, Jelena se rodila u Drepani, nedaleko od današnje Jalove
na maloazijskoj obali Mramornog mora, omiljenog vikend-izletišta imućnijih
Istanbulaca. Od Vizanta se do Drepane stizalo prijatnom kratkom plovidbom i
manji grad je bio jedna od isturenih ispostava velikog. Po učvršćenju
Konstantinove vladavine Drepana je preimenovana u Helenopolj i preuređena
u vrlo lepo mesto. Careva kćerka nosila je, po babi, takođe ime Jelena, ali osim
preuveličanih priča i biografskih klišea o usponu iz blata do raskoši,
konkretnih dokaza o Jeleninom životu na istočnom Sredozemlju vrlo je
malo.207
U Konstantinopolju je zabeleženo da je Jelena bila ta koja je naložila
izgradnju martiriona i manastira Svetog Karpa i Papila, koje je 251. godine
ubio car Decije pod jugozapadnom stranom Kserofola, sedmog
konstantinopoljskog brežuljka. Danas je tu neuredna i haotična gradska četvrt,
u kojoj žive malobrojni Cigani preostali posle gradskog programa
raščišćavanja. Onome što je preostalo od martiriona može da se priđe samo
kroz nečiju garažu; po svemu sudeći, bio je to samo jedan od martiriona
posvećenih hrišćanskim mučenicima na prostoru koji se pre Teodosijevog
proširenja nalazio izvan gradskih zidina.
Oko 327. godine Jelena je pošla na hodočašće u Jerusalim. Od tog trenutka
priča zaista dobija puni zamah: istočno Sredozemlje, Mala Azija, Bliski istok –
svuda navodno ima čvrstih dokaza o Jeleninom putovanju. Na ostrvu Paros
carica majka je, kako se pripoveda, podigla Crkvu Bogorodice Stovratne
(Panagija Ekatontapilijani), zdanje s neobičnom, divnom atmosferom. Domaće
stanovništvo će vam uz hladan frape još i danas ispričati kako će se, kad
stotinu vrata bude pronađeno i otvoreno, Konstantin vratiti da vlada
hrišćanskim svetom. U Jerusalimu je Jelena bdela nad podizanjem Crkve
Svetog groba i još jedne na Maslinovoj gori, tačno na mestu s kog se, kako se
tvrdilo, Hrist vazneo, a u Vitlejemu Bogorodičine crkve na mestu Hristovog
rođenja.
S puta se Jelena vratila donevši deliće Živorvornog krsta i jedan ekser
kojim je Hrist bio prikovan. Ekser je ugrađen u žvale Konstantinovog konja, da
bi Konstantin-Hrist mogao da vodi svoje verne podanike ka pobedi.
Konstantinopolj je imao hitnu potrebu za ovakvim svetim suvenirima,
predmetima koji su zračili svojevrsnom radioaktivnom duhovnošću i uz čiju

206 Jovan Zonara XIII, 2; BHG 365 (5-6, Opitz); Letopis Georgija Amartola (XI, 1, ii).
207 Zahvaljujem Najdželu Spajviju na pomoći oko ovih ideja.
 Istanbul 135

pomoć će pripovest o gradu biti prilagođena i raspirena. Budući da nije imao

posebno značajnu religijsko-istorijsku prošlost, grad je morao da je stvori.
Tako su počeli da pritiču pršljenovi mučenika, pramenovi kose svetaca, trnje
iz Hristovog venca, a 614. i sveto koplje zariveno Hristu u rebra, koje je
nedelju dana po prispeću izloženo u Svetoj Sofiji, da bi mu muškarci dolazili na
poklonjenje utorkom i sredom, a žene četvrtkom i petkom. Prema predanju,
žar s kojim je Jelena u IV veku prikupljala hrišćanske relikvije vidljiv je u
Istanbulu još i danas. U južnom uglu tihog, zamračenog broda Crkve Svetog
Đorđa nalazi se, kako se pripoveda, isti onaj stub uz koji je Hrist bičevan.
Carske radionice priskočile su takođe da pripomognu u masovnoj
proizvodnji kovčežića u kojima će relikvije biti čuvane. Nekoliko njih je
sačuvano – prekrasni predmeti, sami po sebi. Jedan, malo veći od kutije šibica,
osmišljen tako da se nosi oko vrata, pronađen je 2006. godine. Na njemu su
tananom izradom prikazani arhanđeli Mihajlo i Gavrilo, zatim je tu, kao što se
može i očekivati, Sveti Andrija, konstantinopolj ski omiljeni apostol, i Hrist,
bosonog, s jednim stopalom među dlanovima naručioca relikvijara – po
bezbradosti sudeći, gotovo sasvim izvesno evnuha – koji se moli njemu i
Bogorodici.

Jelenin lik na bronzanom medaljonu (Alamy) iz IV veka.

Jelenino sakupljanje relikvija ostaće upamćeno širom Evrope. U XI i XII

veku, za vreme procvata pobožnosti u franačkim zemljama, franačke zanatlije
izrađivale su relikvijare na kojima je u slikama bila ispripovedana Jelenina
priča. Prikazana u emajlu jarkih boja, Konstantinova mati putuje u Jerusalim,
136 BETANI HJUZ

ispituje Jevreje stavljajući im noge u vatru da bi saznala gde se nalaze

dragocene relikvije, zatim sumnjajući u put kojim je stigla do njih, iskušava
deliće Životvornog krsta na pokojnicima. Pošto je tako uvela u modu
sakupljanje relikvija, Jelena je donela na konstantinopoljske ulice mučni
sladunjavi miris koji se širi kad se nanosi emajl i zvuke sečenja i poliranja
kristala pre nego što će biti usađeni u kovčežiće da bi relikvije unutra mogle
da se vide – i pružila Konstantinopolj cima priliku da pronađu lepotu,
nadahnuće i čudo u delovima tela pokojnika.
Baldahini, dijademe i žezla bili su vidljivi simboli Jelenine moći. Na
novčićima se carica proglašava „sigurnošću carstva“. Prikazivana je takođe s
jabukom u ruci, simbolom znanja i plodnosti. Konstantinovoj ženi Fausti, pre
nego što će biti ubijena, pridavana su slična obeležja. Jelena je takođe
prikazivana s detetom u krilu i oreolom iza sebe, što je podsećalo ne samo na
egipatsku boginju Iziđu koja drži svog sina Ozirisa nego je slikovno oponašalo
i izuzetno moćnu domaću anadolsku boginju sunca. Milanski episkop
Ambrozije proglasio je da kao što je Marija iskupila Evine grehe, tako je Jelena
iskupila grehe rimskih careva iz prošlosti. Jelena nije bila samo pratilja nego i
sudeonica u vladavini, i zemaljskoj i božanskoj. Konstantinu i Jeleni posvećen
je u hrišćanskom kalendaru praznika 21. maj/3. jun, a Jelenina lobanja takođe
je postala relikvija i čuva se u kripti katedrale u Triru.
U Konstantinopolju se od Jelene nije moglo umaći sve i da ste hteli, svuda
je bila ovekovečena u slonovači, portiru i bronzi, personifikovana na novcu
kao Pax, s maslinovom grančicom i žezlom u ruci. Njen lik se nalazio svuda po
gradu. Nipošto, međutim, ne treba pomisliti da su Jelenin visoki položaj i uticaj
u bilo kom smislu pretvorili život hrišćanki u Konstantinopolju u med i mleko.
Konstantinopoljke su i dalje dobijale samo polovinu sledovanja hrane koje je
pripadalo muškarcima, kao što je to bilo i u klasičnoj antici. I dalje su bile kćeri
Evine.208

Na Pojtingerovoj karti, koja prikazuje mrežu puteva rimskog sveta, s

Ignacijevim putem koji vijuga po sredini izvučen crvenom linijom, Rim,

208Konstantinovi edikti iz 326. i 333. godine potiskuju i sliku Sofije kao otelovljene mudrosti. Kao
što je Hrist drugi Adam, žena je druga Eva. Pogledajte samo neodoljive savete Svetog Jeronima o
tome kako odgajati kćeri device. Posle pasusa u kome preporučuje redovno blago nametanje posta
(„neka se od obroka nikad ne nahrani do sita, već neka u svakom trenutku bude u stanju da čita ili
da se moli“) umesto surovog izgladnjivanja, Jeronim upozorava da se odricanje ne sme potom
izvrnuti u proždrljivost, kao kod Izidinih i Kibelinih sledbenika „koji proždiru cele fazane i grlice,
vrele, da im zubi ne bi oskvrnili darove Cererine“. Sveti Jeronim, pismo 107, Leti, 403. godine
(prema prevodu Vilijama Henrija Fremantla u Schaff, Philip and Henry Wace, eds., Nicene and Post-
Nicene Fathers ofthe Christian Church, The Christian Literature Company, New York, 1893).
 Istanbul 137

Antiohija i Konstantinopolj privlače posebnu pažnju. Konstantinopolj

označava ženska figura s ratničkim obeležjima, čija ispružena ruka i prst
pokazuju stub, po svemu sudeći Konstantinov. Konstantinopolj će zvanično
početi da se naziva Novim Rimom tek pedeset godina pošto je Konstantin
preuredio i preimenovao grad, ali to shvatanje je očigledno već vladalo na
ulicama i u kolektivnoj svesti. Od istoričara crkve Sokrata Sholastika iz sredine
V veka saznajemo da je u jednom natpisu na Strategionu grad nazvan Drugim
Rimom; tako se o Konstantinopolju takođe govori u jednoj pesmi Publilija
Optacijana Porfirija starijoj od 326. i Konstantinove smele objave Urbis quam,
aeterno nomine iubente deo donavimus („Grad koji po Božjoj zapovesti
imenujemo večnim“). Ubrzo će grad početi da se naziva i Novim ili Drugim
Jerusalimom.209 Zmijski stub prenesen ispred Apolonovog hrama u Delfima
obeležavao je novo središte sveta, oko koga su se obavljali kosmološki obredi.
Konstantin je svake godine obeležavao 26. jul, dan svog uspona na presto,
gozbama i povorkama, predstavama s divljim životinjama i novim zdanjima,
predstavljajući se istovremeno u liku avgusta, Aleksandra i hrišćanskog
Apolona. Pred kraj svoje vladavine već je i sam morao osećati koliko je daleko
stigao od one vojničke proklamacije davnog julskog dana u Jorku.
Često je teško predvideti kojim će pravcem poći nevolje na nekom
putovanju, pa ni Konstantin nije mogao ni da zamisli da će onaj sveštenik
filozof Arije iz Aleksandrije umalo razoriti jedinstvo njegovog kolonizatorskog
hrišćanskog eksperimenta.

209Kada je Simeon Stolpnik naložio Danilu Stolpniku da pođe u Konstantinopolj umesto u Jerusalim,
nazvao je Konstantinopolj Drugim Jerusalimom. Elizabet Ana Sofija Doz, Tri vizantijska sveca:
onovremene biografije Svetog Danila Stolpnika, Svetog Teodora Sikeota i Svetog Jovana Milostivog
(Dawes, Elizabeth Anna Sophia, Three Byzantine Saints: Contemporary Biographies of St. Daniel the
Stylite, St. Theodore of Sykeon and St. John Almgiver, Blackwell, Oxford, 1948, pp. 12-13).
138 BETANI HJUZ

Tiha, boginja sreće, kruniše Konstantina na kameji u sardoniksu iz

IV veka, (Muzej Ermitaž). Tihu su u Konstantinopolju često
prikazivali prilagođeni kipovi istočnjačke boginje Kibele, a
simbolizovala je sam grad.
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

ROĐENJA I SMRTI
325. G.

Tada, kada su uspešno postigli što behu naumili, pripremili su na

ovim temeljima izistinski groznu grobnicu duša sagradivši mračni
hram beživotnih idola nečistom duhu koga zovu Venera i tu su
prinosili odvratne ponude na nečistim i prokletim oltarima. Jer
pretpostavljali su da drugačije ne mogu u potpunosti postići svoj
cilj nego da pokopaju svetu pećinu pod ovim poganim
skrnavljenjima.
JEVSEVIJE, ŽIVOT KONSTANTINOV210

U Solunu, na severu Grčke, skriva se jedno iznenađenje između

aluminijumskih i žicanih ograda. Dok su ispod današnje Ignacijeve ulice, koja
prolazi pravo sredinom grada, obavljana iskopavanja za novu mrežu
podzemne železnice, radnici se nisu samo spuštali u dubinu zemlje nego su i
putovali unazad kroz vreme. Ako vas očekuju, možete, pošto uspete da
prođete između mopeda koji vam trube i žena koje sladoledom stišavaju
mališane, da se provučete ispod cerade i pažljivo siđete niz drvene stepenice i
klimave merdevine oko sedam metara ispod ulice i pronađete dugačak, širok
put popločan mermerom, čudesno sačuvan u prohladnim dubinama tla.
Drevni put nastavlja dokle god oko seže svoje podzemno putovanje. Na
kamenim pločama vidljive su brazde koje su urezali vekovni prolasci kolskih
točkova; u ivičnjaku su rupe u koje su dućandžije pobadale platnene
nadstrešnice radi zaštite od sunca; ispred jednog niza nekadašnjih radnji
(zlatarnica, kao što su utvrdili arheolozi, a sedam metara iznad i u XXI veku
zlatari se bave svojim poslom na tačno istom mestu) sedelo je neko dete,
dureći se možda dok su njegovi roditelji kupovali šta su bili namerili, i urezalo
u ploču puta tablicu za igru.

210 Jevsevije, Život Konstantinov, 26.3 (prema prevodu Filipa Šafa I Henrija Vejsa).
140 BETANI HJUZ

Konstantin je bio sasvim svestan da puteve mora da drži otvorene ako

hoće da zadrži položaj na kome se nalazi i da dalje širi verske planove koje je
zacrtao. Zato su put Vija Ignacija i putevi koji su se sticali ka njemu žustro
obnavljani. Konstantinov grad biće sve više obeležen i idejama i robom,
svetovnima i sveštenima, koji su se kretali glavnim vizantijskim saobraćajnim
arterijama. Veličanstveni mermerni put vekovima pokopan u dubinama
zemlje otelovljenje je Konstantinovih ambicija.

Godine 336, u izvesnoj meri neočekivano, jeretiku Ariju, koji je posle

Nikejskog sabora prognan Ignacijevim putem, dozvoljeno je da se, po
Konstantinovoj zapovesti, vrati u Konstantinopolj i na konstantinopoljskim ga
je ulicama zadesila grozna smrt. Slikovite pojedinosti saopštava nam Sokrat
Sholastik, koji ih je pronašao kod Arijevog savremenika Atanasija:

Kako se približio Konstantinovom forumu, gde je podignut

porfirni stub, Arija je uhvatio užasan strah rođen iz griže savesti i
od tog straha ispraznila su mu se creva, zato je pitao ima li gde
neko pogodno mesto u blizini pa su ga uputili iza Foruma i
požurio je tamo. Ubrzo ga je obuzela slabost i uz obilno krvarenje
ispala su mu creva, komadići jetre i slezine izlazili su s izlivanjem
krvi i umro je skoro na mestu. Pozornica ove grozote još se
pokazuje u Konstantinopolju, kao što sam već rekao, iza kolonade
i ljudi koji pokazuju prstom gde je to bilo stalno obnavljaju
prisećanje na ovu čudnovatu smrt.211

Ova dramatična priča, koja je brzo prerasla u konstantinopoljsku urbanu

legendu, mogla bi sasvim verovatno biti i preterana, ali ako je istinita, postoji
više mogućih uzroka ovakve smrti. Asketski život u mladosti mogao je na duže
staze oštetiti Arijev organizam, mada se takođe šaputalo i da je Arije bio
otrovan. Posle ovog zbitija ostala je u Konstantinopolju svest da se tu nalazi
rasadnik verskih sporova i utisak da bi tu trebalo da bude i bastion
ortodoksne vere. Dok je Arijev život isticao na konstantinopoljskim ulicama,
Konstantin je tek hvatao zalet. Ipak, proći će tek godina dana, a car će takođe
biti mrtav.
Godine 337. još jedan vladar na istoku, ovog puta gruzijski, prešao je u
hrišćanstvo; sasanidskom caru Šapuru II, nasledniku Parćanskog i Persijskog

211 Sokrat Sholastik, Istorija crkve, 1.38 (prema prevodu Filipa Šafa i Henrija Vejsa).
 Istanbul 141

carstva, supersile u tom delu sveta, konačno je prevršilo pa je napao Kavkaz i

time privukao Konstantinov gnev iako Sasanidi nisu bili zašli na vizantijsku
teritoriju. Konstantin, koji je u to vreme obilazio dunavsku granicu, raspalio je
svoju vojsku objavivši da će proneti istokom oganj hrišćanskog gneva i krstiti
se u reci Jordanu. U tu svrhu naručio je da mu se izradi kopija Zavetnog
kovčega. Smrt mu se, međutim, bližila.
Konstantin je umro 22. maja 337. na istom onom mestu s kog je počeo
svoju konstantinopoljsku pustolovinu – u Nikomediji. Tamo je, po svemu
sudeći, dospeo slučajno, pošto je pokušao da izleči neku neodgonetnutu boljku
u vrelim konstantinopoljskim kupatilima, pa pošto to nije pomoglo, pošao je
do prirodnih mineralnih vrela u Aziji. Krstio ga je, ni trenutak prerano,
Jevsevije Nikomedijski. Čin krštenja još nije bio namenjen novorođenčadi,
nego je često ostavljan za što pozniji trenutak u životu, da kršteni ne bi stigao
pred smrt da počini još neke grehe pre nego što će preći u zagrobni život.
Tačne okolnosti i mesto Konstantinove smrti ostali su kao izazovna
istorijska zagonetka koju se i danas trudimo da rešimo.212 Izvori protivreče
jedni drugima. U nekima se tvrdi da je Konstantin umro u Nikomediji, u
drugima na putu ka Nikomediji, u jednoj villa publica, državnoj kući. Neki opet
navode da se mesto careve smrti zvalo Ahirona – da li se tako možda zvala
dotična villa publico? Možda je ta kuća bila podignuta na mestu nekog starog
ambara za ovejavanje žita, što znači reč achuron (αχυρών). Ako je to bilo
posredi, onda je možda Konstantin umro dok je oko njega u prolećnoj svetlosti
lebdela pleva. Možda su letopisci namerno izbegavali da budu određeniji jer
nisu hteli da priznaju kako je Konstantin Veliki umro u nekom usputnom
svratištu ili čak ambaru? Da je kršten bez ikakvog sjaja, u nedoličnoj žurbi?213

212 Dejvid Vuds, „Gde je umro Konstantin I?“ (Woods, David, „Where Did Constantine I Die?“, Journal
of Theological Studies, 1997,48.2, pp. 531-535; Ričard Berdžis, „Άχυρών or Προάςτειον? Mesto i
okolnosti Konstantinove smrti“ (Burgess, Richard, „Άχυρών or Προάςτειον? The Location and
Circumstances of Constantine's Death“, Journal of Theological Studies, 1999, 50, pp. 153-161).
213 „Ita anno imperil tricesimo secundoque, cum totum orbem tredecim tenuisset, sexaginta natus
atque amplius duo, in Persas tendens, aquis bellum erumpere occeperat, rure proximo Nicomediae
– Achyronam vocant – excessit, cum id tetrum sidus regnis, quod crinitum vocant, portendisset.“
„Bellum versus Parthos moliens, qui iam Mesopotamiam fati-gabant, uno et tricesimo anno imperii,
aetatis sexto et sexagesimo, Nicomediae in villa publica obiit. Denuntiata mors eius etiam per
crinitam stellam, quae inusitatae magnitudinis aliquamdiu fulsit, Graeci cometen vocant.“ Eutr.
Brev. 10.8. – „Dakle trideset druge godine njegove vladavine, kad je trinaest godina vladao celim
svetom, a šezdeset dve otkad bi rođen, idući ka Persijancima da zarati sa njima na vodama, u
jednom selu nedaleko od Nikomedije – Ahiron zvanom – umre, što predskaza zvezda koiu nazivaju
kosmatom [kometa].“
„Ratujući protiv Parćana, koji su tada harali Mesopotamijom, kad vladaše trideset jednu godinu, a sa
šezdeset šest godina života, umre u jednoj državnoj kući u Nikomediji. Smrt njegovu predskaza
zvezda neobično blistava, koju Grci zovu kometa.“
142 BETANI HJUZ

Kako god bilo, za one koji su živeli u tom delu sveta Konstantinova
nedovršena veličanstvena verska predstava pokazala se kao pogubna. Usledile
su krvave represije protiv hrišćana. Šapur je lio krv širom prostranstava
Anadolije i Bliskog istoka. Očigledna podrška koju je Konstantin pružao
hrišćanima svuda, ne samo unutar rimskih zemalja, urodila je njihovim
masovnim istrebljivanjem izvan granica carstva.214 Tačno sedam godina pošto
je Konstantinopolj proglašen Hristovim novim domom na zemlji, grad je ostao
bez svog zaštitnika. Izgledalo je da će ceo eksperiment sa hrišćanstvom, čiji je
mozak sedeo na prestolu u Drugom Rimu, sada propasti.

Kovčeg s Konstantinovim telom prenesen je brodom iz Nikomedije u

Konstantinopolj. Isti taj put ja sam u poslednjem navratu prešla 2013, kada su
vesti o zbivanjima na Trgu Taksim procurile i celo središte Istanbula planulo.
Posle smrti Konstantin je u Rimu proglašen za božanstvo. Carevo telo ležalo je
izloženo duže od tri meseca u zlatnom kovčegu u Velikom dvorcu, koji je
sagradio na obali Mramornog mora – verovatno su se za to vreme njegova
rodbina i savetnici gložili oko toga ko će ga naslediti na prestolu. Preduzimljivi
car-prvosveštenik bio je već sagradio sebi grobni hram – Crkvu Svetih
apostola u središtu Konstantinopolja, kao što je Crkva Svetog groba stajala
usred Jerusalima u to rimsko doba. U Crkvi Svetih apostola prvi car hrišćanin
na svetu položen je na večni počinak.
Neizvesno je gde se Konstantinovi posmrtni ostaci nalaze danas. Crkvu
Svetih apostola Turci su srušili 1461. godine, ali usred zakorovljenih ruševina
crkve Agija Irini tiho leži veličanstveni grob od portira s Hristovim
monogramom i rupama koje pokazuju da je kamen nekada bio presvučen
nečim – zlatom, kao što se pripoveda da je Konstantinov grob bio. Ako je zaista
ovo Konstantinova večna kuća kojoj se zametnuo trag, hrišćanski simboli,
smatraju istoričari, ne svedoče prosto o carevoj predanosti Hristu, niti samo

„Constantinus, cum bellum pararet in Persas, in Acyrone villa publica iuxta Nicomediam moritur
anno aetatis LXVI.“ Jer. Chron. s.a. 337. – „Ratujući protiv Persijanaca, Konstantin umre u državnoj
kući Aciron blizu Nikomedije, kad mu je bilo šezdeset šest godina.“
„Cumque bellum in Persas moliretur, in villa publica iuxta Nicomediam, Dispositam bene
rempublicam filiis tradens, diem obiit.“ Oros. Adv. Pag. 7.28.30. – „Planirajući rat protiv Persijanaca,
u jednoj državnoj kući blizu Nikomedije, uredivši sve i predavši sinovima državu, sledećeg dana
umre.“
„…cum bellum pararet in Persas, in sub urbano Constantinopolitano villa publica iuxta
Nicomediam.“ Origo 35. – „…dok je planirao rat s Persijancima, u predgrađu Konstantinopolja, u
javnoj vili blizu Nikomedije.“
„…cum bellum pararet in Persas, in Acyrone villa publica iuxta Nicomediam moritur.“ Prosp. Chron.
s.a. 337. – „…dok je planirao rat s Persijancima, umre u državnoj kući Akiron blizu Nikomedije.“
214 Zahvaljujem Piteru Frankopanu na ovoj ideji.
 Istanbul 143

potvrđuju da je Konstantin predstavljao sebe kao trinaestog apostola – Crkvu

Svetih apostola sagradio je, naravno, s namerom da u njoj prikupi mosti ostale
dvanaestorice – nego možda govori o tome da je vojnik-car, rođen kao
vanbračno dete, video sebe kao reinkarnaciju samog Hrista.
Posle Konstantinove smrti nastala je u crkvenim redovima takva
razjarena sablažnjenost zbog toga što je ovaj hrišćanski vladar sahranjen kao
Hrist među apostolima da je Konstantinov sin premestio očevo telo u
mauzolej pored crkve.215 Ipak, kolika je snaga ličnosti bila potrebna da bi neko
uopšte postavio sebe tamo, u samom srcu grada proglašenog kućom
Gospodnjom na zemlji. Dok gledamo u to orlovsko lice s prodornim očima,
možemo li uopšte da posumnjamo u tu snagu? Govorimo o opadanju i propasti
Rimskog carstva, ali Konstantin je bio čovek koji je razvio strategiju za njegov
opstanak. Konstantin je bio ratnik. Njegov prvenstveni cilj morao je biti da
zaštiti i sačuva teritorije za koje se tako vatreno borio, samo što je po svemu
sudeći on želeo da to uradi zaodevajući carstvo u novu, duhovnu odeću. Kada
je došao na presto, u carstvu je bilo deset posto hrišćana, po njegovoj smrti,
prema našoj proceni, u Hrista Spasa verovalo je možda čak pedeset posto
stanovništva.
Konstantin je svoju prestonicu pod novim imenom svečano proglasio
330. godine, slaveći Gospoda žrtvama koje su izostavljale prolivanje krvi, pa
ipak su pod njegovim porfirnim stubom vatreni vernici palili tamjan i prinosili
žrtve. Kakav je to grad car stvorio – paganski ili hrišćanski? Uprkos njegovim
vizijama, krštenju na samrti, predanom sakupljanju relikvija, uspostavljanju
hrišćanskih institucija i rušenju svetilišta starih bogova, mnogi
Konstantinopoljci još su svet oko sebe posmatrali paganskim očima.

215Kamen može korisno da posluži da stvori dvosmislenost. Možda zbog toga što je pljačkao
najlepša paganska vajarska dela (na primer Zmijski stub iz Delfa, postavljen tamo u slavu pobede
nad Persijancima, na kome je Pausanija sam uklesao sopstveno ime počinivši time hibris i koji još
stoji na nekadašnjem hipodromu), možda zbog agresivnosti prema savladarima, možda najviše
zbog zaljubljenosti u sebe kao bogočoveka, Konstantin za života nije počastvovan postavljanjem
kipa s njegovim likom u svetilištu u Delfima kao što bi se inače očekivalo. Pošto se domogao carske
vlasti, Konstantin je doneo zakone kojima je zabranio pagansko prinošenje žrtava i određene vrste
vračanja, što se prema tradiciji tumači kao znak njegove pobožnosti, ali je verovatnije bilo izraz
njegovih strepnji – stavljanje van zakona potencijalno opasnih demona u koje je stanovništvo
Konstantinopolja sa žarom verovalo vekovima i koji se još uvek pamte i u današnjem Istanbulu.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

NEZNABOŠCI I SAMOZVANO
361-363. G.

Što se Konstantina tiče, on nije mogao među bogovima da nađe

uzor za svoje carevanje, ali kada je ugledao uživanje, koje nije bilo
daleko od njega, odjurio je za njim. Ono ga je s nežnošću prigrlilo,
pa ga zaodenulo u odoru raznih boja i ulepšavši ga i na druge
načine zavelo ga u neumerenost. Tamo je pronašao i Hrista, koji se
isto nastanio s uživanjem vičući glasno svima koji naiđu:
„Sablaznitelji, ljudomori, svetogrdnici i bogohulitelji, svi neka
dođu meni bez straha! Jer ovom ću ih vodom oprati i očistiti od
greha. I ako bi se ko istim gresima okaljao i po drugi put, nek se
busa u grudi i tuče po glavi i ja ću ga očistiti opet.“ Njemu je
Konstantin rado prišao, kad je istakao svoje sinove pred božanski
skup iz koga ih je izdvojio.
CAR JULIJAN O KONSTANTINU I216

Posle Konstantinove smrti njegovi sinovi Konstantin, Konstancije i Konstant

postali su suvladari i razdelili među sobom Konstantinove zemlje.217 Konstant,
najmlađi od trojice braće, imao je samo sedamnaest godina kada je postao
jedan od očevih naslednika. Na kocki je bilo suviše mnogo, te su otud možda
bila i neizbežna neka međusobna trvenja, ali su potom za dinastičkim
razmiricama usledili progoni i pogubljenja. Konstant je u bici porazio i ubio
Konstantina II, da bi na kraju preostao samo još srednji brat. Pošto je Konstant
ubijen 350, Konstancije II je ponovo ujedinio carstvo. Kao prestonicu je
zadržao Konstantinopolj, gde je, kako su tvrdili nenaklonjeni izvori, njegov
omiljeni evnuh Jevsevije vodio sve vojne, državne i verske poslove. Jevsevijev
gotovo božanski uticaj veoma je bitan. Idući stopama ranijeg Domicijanovog

216 Julijan, Carevi, 336b (Julian, The Caesars 336B, trans. Wilmer Cave Wright, Harvard University
Press, Cambridge, 1913, p. 413).
217 Konstantin II poginuće u bici 340. godine; Konstant će vladati zapadnim delom carstva, ali će biti

ubijen 350; Konstancije II će vladati istočnim delom carstva od 337. do 361. godine.
 Istanbul 145

zakona, Konstantin I je zabranio kastracije unutar Rimskog carstva, ali ništa

nije sprečavalo postojani dotok kastriranih muškaraca u Konstantinopolj
izvan granica carstva, posebno iz Lazike, kako su Rimljani nazivali Kolhidu.218
Već u ovim ranim poglavlj ima konstantinopolj ske istorije postalo je jasno
koliko moći mogu da drže uškopljeni muškarci. Kao što ćemo kasnije videti,
Konstantinopolj je zapravo institucionalizovao moć evnuha.
Uprkos Konstancijevim mahinacijama prosteklim iz gladi za vlašću (koje
je možda Konstantin podržavao dok je bio živ), pobedu će na kraju odneti i
Konstantinopoljem vladati sin Konstantinovog polubrata i istovremeno muž
careve kćerke, koga danas znamo pod imenom Julijan Apostata. Odmetnuti zet
je noćna mora svakog oca.
Julijan je odgajan između Konstantinopolja, Bitinije, Kapadokije i južne
obale Mramornog mora, kako su ga kad nosile struje dvorskih spletki i
promenljivih političkih savezništava. Kako su njegov brat i on predstavljali
pretnju od nastanka moguće suparničke dinastije, Jelena, koja je uvek stajala
iza sinovljevog prestola, praktično ih je držala u kućnom pritvoru. Momčić u
carskoj nemilosti provodio je početak leta van gradskih vrućina, na jednom
komadu zemlje nadogled Konstantinopolja, koji je bio u posedu njegove babe
po majci. Kasnije će Julijan opisivati kako tamo „čovek stoji na tetiviki,
majčinoj dušici i mirisnim travama; potpuno je spokojno ležati tu zagledan u
knjigu, a onda odmarati oči prijatnim pogledom na more i brodove“.219
Julijanova pisma pokazuju osetljivo, moglo bi se reći mladalački prostodušno
uživanje u prirodi oko njega. „Oseća se prvi dašak proleća, drveće je
propupelo, a laste, koje samo što se nisu vratile, podsećaju nas da treba da
pređemo granicu.“220
S obzirom na traumatičnu životnu priču, Julijanu se može oprostiti što je
nalazio terapeutsku vrednost u propupelom drveću. Od devetoro muške dece
u porodici preživelo je samo dvoje, a Julijanova majka umrla je dok je dečakbio
još sasvim mali. S mirisnih brežuljaka na kojima je ležao uskoro će biti
odvučen u političke vode među zidinama Konstantinopolja, velikog grada koji
je gledao na horizontu. Dok je odrastao, stalno se nalazio pod prismotrom
carskih doušnika.

218 Modu držanja evnuha na carskom dvoru uveo je izgleda Dioklecijan kada je uspostavio sedište
svoje vlasti na istoku.
219 Julijan, „Pismo Evagriju“ (prev. Vilmer Rajt u Julian, The Caesars).
220 Julijan, „Pismo Filipu“ (prilagođeno prema Rajtovom prevodu). Jedan od propusta koje je

hrišćanstvo napravilo možda je i to što je u nedovoljnoj meri inkorporiralo zanosno mnogobožačko

i animističko uživanje u prirodi.
146 BETANI HJUZ

Iako je prvobitno bio hrišćanin, Julijana je očigledno silno privlačila snaga

paganske filozofije. Učitelji su mu, između ostalih, bili Spartanac mnogobožac
po imenu Nikokle, hrišćanin po imenu Hecebolije i evnuh Mardonije; poslat na
obrazovno putovanje, Julijan je doputovao i do Atine. Stičemo utisak da je
mladić bio iskričavog duha i da je u učenju nalazio utehu. Platonova dela
proučavao je s takvom predanošću da je stekao uverenje kako bi filozofova
misaona istraživanja trebalo pretvoriti u manifest političkog sistema i
svakodnevnog života. Nadahnjivao ga je i Pitagora – po svemu sudeći, Julijan je
svet shvatao kao mistično mesto, čudesno u matematičkom smislu, koje bi se
moglo popraviti logikom i ljubavlju prema dobru. Ta njegova teurgija ili
teozofija istovremeno je potkrepljivala i olakšavala ispoljavanje i intelektualne
i ekstatičke strasti. Uz borove baklje, jeku gongova i pesmu hiljada pobožnih
oko njega, Julijan je posvećen u Eleusinske misterije u Eleusini, dvadeset pet
kilometara jugozapadno od Atine, gde je ideja o životu posle smrti negovana
petsto godina pre Hristovog rođenja. Mada je dvadeset godina živeo kao
hrišćanin, Julijanu je postajalo sve teže da se opire snažnoj unutrašnjoj
privlačnosti prema paganstvu.
Kada je uvučen nazad u prljave poslove oko potčinjavanja raznih
teritorija, Julijan je 355. godine, bez mnogo prava na lični izbor, proglašen za
cezara Zapadnog rimskog carstva. Filozof koji je najsrećniji bio među svojim
knjigama, mladić je bez obzira na to poznavao vojne veštine i brzo je postao
omiljen među svojim ljudima. Jedan od njegovih vojnika i dragoceni svedok
svog vremena Amijan Marcelin, čarobni saveznik istoričara, opširno je pisao o
Julijanu i njegovom životu. Obdaren otvorenošću i dobrim zapažanjem,
Marcelin nam je ostavio istinski neprocenjive detalje, na primer podatak da je
Julijan prezirao vojnike koji su spavali na dušecima umesto na hladnom
kamenu. Od Marcelina takođe saznajemo da je u Konstantinopolju Konstancije
uspeo da postane izuzetno neomiljen tako što je poslao carsku vojsku da
učestvuje u verskim razmiricama i pobije tri hiljade hrišćana za jedan jedini
dan. Julijan je smatrao da hrišćanstvo razjeda Novo rimsko carstvo i narod kao
rđa. Kao vladar Galije, mada je vladao u ime zvanično hrišćanskog carstva,
buntovno je prinosio žrtve boginji rata Beloni.
Kad je Konstantin preskočivši Julijana naredio njegovoj vojsci da pođe na
istok, vojnici su se pobunili. Elitni odredi izvanredno nazvani Petulantes
(oholi, drski) prkosno su položili krunu na glavu vladara-filozofa. Tako je 360.
godine, u vojnom logoru pod Lutecijom, današnjim Parizom, Julijan proglašen
za avgusta i istog trena se učeni vojnik našao u sukobu sa svojom širom
 Istanbul 147

carskom porodicom.221 Konstancije se razbesneo i proglasio uzurpatora

sumnjivo naklonjenog neznaboštvu za javnog neprijatelja. Sledeće godine,
mada nije želeo građanski rat, ali budući primoran da se brani, Julijan je poveo
vojsku protiv svog šuraka i nekadašnjeg saveznika. Žureći mu s istoka u
susret, Konstancije se razboleo od groznice i umro na putu ka
Konstantinopolju. Dvorani su uspeli u poslednji čas da ga provedu kroz obred
krštenja.
Čim je čuo da mu je šurak i rođak mrtav i saznao da mu se vojska Istočnog
carstva zavetovala na vernost, Julijan je nastavio marš niz Vija militaris kroz
centralnu Evropu i konačno ušao u Konstantinopolj na Harisijeva vrata, kroz
koja će hiljadu godina kasnije ujahati i Mehmed Osvajač posle pobede nad
braniocima grada. Julijana je narod dočekao dobrodošlicom i, kao rođenog
Konstantinopoljca, rado ga ustoličio za punopravnog vladara grada.

Kad se [Julijan] primakao Vizantu, svi ga dočekaše hvalospevima,

slaveći ga kao svog sugrađanina i posvojče jer je rođen i odgajan u
ovom gradu. U svakom drugom pogledu isto mu se klanjahu kao
da će čovečanstvu doneti najveće blagoslove. Tu on preuze vlast
nad gradom i vojskom istovremeno.222

Zacaren ovako voljom naroda, Julijan je postao nosilac ne samo vrednosti

u koje je verovao sam nego i onih koje su bile obeležje grada. Prvi njegov
carski čin bila je Konstancijeva sahrana u Crkvi Svetih apostola po
hrišćanskom obredu. Kasnije će mu se pripisati i zasluge za podizanje
Konstancinog mauzoleja u Rimu, u kome je pored Konstantinove kćerke
Konstantine (italijanizovani oblik Konstanca), udate za Julijanovog brata,
sahranjena i Julijanova žena Jelena, Konstantinina sestra.223 Svetu je
predstavljen rimski car novog soja. Julijan je pustio bradu da jasno pokaže da
je filozof; iz istog razloga odevao se jednostavno, u grubu halju.224

221 Ammianus Marcellinus, Res Gestae 20.4.

222 Zosim, Nova istorija (Zosimus, New History, 3.75, trans. James Buchanan and Harold Davis,
Trinity University Press, San Antonio, 1967) – navedeno kod Džona Frilija, Istanbul: carski grad, str.
51-51.
223 Gradnju mauzoleja započeo je verovatno Konstantin, a Julijan ju je dovršio. Pogledajte kod

Adrijana Merdoka, Poslednji paganin: Julijan Apostata i smrt antičkog sveta (Murdoch, Adrian, The
Last Pagan: Julian the Apostate and the Death of the Ancient World, Sutton Publishing, Stroud, 2005,
p. 41).
224 Zosim nam saopštava (Nova istorija, 3.66) da je Julijan u Atini živeo među filozofima i prevazišao

sve svoje učitelje u svim vrstama znanja. Bradu je Julijan nosio (pogledajte njegov lik na novčićima)
148 BETANI HJUZ

Na carskom prestolu Julijan je ispoljio nesumnjivo samopouzdanje.

Ponovo je ozakonio prinošenje žrtava paganskim bogovima, saopštivši da su
mu oni sami naložili da pođe tim putem. Na obožavanje Hrista – hrišćanstvo u
povoju – gledalo se kao na prolaznu modu novonastalog doba.
S carskog dvora u Konstantinopolju izbačeni su evnusi, uhode i brice. Car
neznabožac sedeo je ponekad i na većanjima konstantinopolj skog senata
trudeći se da ličnim primerom i čistom snagom volje povrati idealnu
republikansku čistotu. Nastavljeno je izgrađivanje Konstantinopolja; uređena
je luka Kontoskalion (danas je to deo četvrti Kumkapi, a u Julijanovoj luci još
pristaju ribarski brodići), žurno je dovršena nova biblioteka i izdat je edikt
kojim je objavljeno da će hramovi porušeni u Konstantinovoj hrišćanskoj
pomami biti obnovljeni kamen po kamen. Julijan je sastavio i himnu Velikoj
majci Kibeli.225 Ediktom o školama presekao je uticaj hrišćanskih sveštenika u
obrazovanju, koji nisu dozvoljavali da se Ilijada koristi pri učenju, a Ediktom o
jednakosti vera iz 362. vratio je hrišćanstvo na ono što je prvobitno i bilo za
Rim – jedan od mnogih egzotičnih istočnjačkih kultova. Car filozof je, reklo bi
se, doslovno primenjivao Platonovog Timeja (gotovo bismo mogli da se
zapitamo da li je verovao i u Atlantidu), pridržavajući se stanovišta da je
čovečanstvo etnički izdeljeno zbog toga što je Zevs nasumice sejao svoje seme
i krv.
Na suprotnoj strani Bosfora takođe je bilo potrebno obaviti mnogo
čišćenja. Na suđenjima u Halkidonu Julijan je raščistio ljude koji su pripadali
režimu njegovih starih neprijatelja. Suparnici koji su mu zadavali posebne
nevolje, kao što je bio evnuh Jevsevije, koji je stajao iza pogubljenja
Julijanovog brata Gala (u ovo vreme je evnuha, kako saznajemo, bilo više nego
„muva oko goveda u proleće, mnoštvo trutova najsvakojakijih vrsta“226),
spaljeni su živi. To što su pojedinosti o ovim zverstvima ostale sačuvane
govori možda više o razjarenosti kasnijih crkvenih velikodostojnika nego o
Julijanovoj neuobičajenoj surovosti. Neki od carevih postupaka ukazuju, po

u vreme kada su se Rimljani svi brijali i napisao je u Antiohiji 363. godine satiru Mizopogon (Mrzitelj
brade). Po svemu sudeći, Julijanu je njegova brada bila draga, a nosio ju je možda i u znak
odbacivanja hrišćanstva. Pogledajte kod Alana Piterkina, Hiljadu brada: kulturološka istorija nošenja
brade (Peterkin, Allan, One Thousand Beards: A Cultural History of Facial Hair, Arsenal Pulp Press,
Vancouver, 2001, p. 22).
225 Spominju se i Apolonova proročišta.
226 Libanije, Besede, 18.139 (Libanios, Oratio 18.139, trans, in Glen Warren Bowersock, Julian the

Apostate, Harvard University Press, Cambridge, 1978, p. 72).

 Istanbul 149

svemu sudeći, na to da je Julijana prvenstveno zanimalo da saseče moć novog

konstantinopoljskog hrišćanskog plemstva.227
Pametan, hrabar i nagao, Julijan je u mnogo čemu prekoračio granice
sopstvene moći, jer hrišćanstvo više nije bilo odvažni egzotični tuđinski kult –
nego budućnost. Čak se i po obodima carstva sad igralo onako kako je
hrišćanstvo sviralo. Jedan zemljoposednik iz IV veka u Hinton Sent Meriju u
Dorsetu ukrasio je svoj pod mozaikom s Hristovim bezbradim likom s
monogramom iza sebe i narovima s jedne i druge strane – možda hristolikim
Konstantinovim portretom. Pustinjačka revolucija koju je započeo Sveti
Antonije 305. godine u Egiptu hvatala je maha; sveta tajna pričešća i
pretvaranja hleba i vina u telo i krv Hristovu, koju je širilo sveštenstvo,
postajala je sve privlačnija. Po brdima i dolinama južnog Kavkaza, te kopnene
prevlake između Kaspijskog i Crnog mora, hrišćanstvo je postojano osvajalo
sve jače uporište, predstavljajući se i dalje kao vera koja zastupa društvenu
pravdu i jednakost polova. Zagriženo odane „Hristove neveste“ nisu imale
nameru da se vrate često mizoginim paganskim običajima. Duh hrišćanstva
umakao je iz boce.

Zacarenje Ardašira II, (Alamy).Persijski vladar prima Prsten moći, a

do nogu mu leži Julijan Apostata – poslednji vizantijski car paganin.
Kao što će pokazati kontrola koju je Ambrozije imao nad Teodosijem, nastale su nove
227

mogućnosti za one koji nisu poticali iz carske porodice.

150 BETANI HJUZ

Istorija je, naravno, puna teško shvatljivih pohvala onome što je možda
moglo biti, ali da je Julijan poživeo dovoljno dugo da dovrši dehristijanizaciju
koje se bio latio, svet bi posle njega bio drugačiji. Paganska verovanja čiji su se
koreni u nekim slučajevima pružali milenijumima u prošlost i koja u nekim
delovima sveta i dan-danas opstaju preko nenarušenog predanja iz davnina
(zoroastrejska u Iranu, jezidistička i mandejska u Iraku) mogla su da se
učvrste ponovo.228
Sudbina je htela drugačije. Godine 363, samo pet meseci pošto se kao car
vratio u Konstantinopolj, Julijan je smrtno ranjen u bici protiv starih
konstantinopoljskih neprijatelja Persijanaca. Izvori nam saopštavaju da je na
samrti car kao Sokrat bodrio one oko sebe da ga ne oplakuju, jer će se sada
sjediniti s nebom i zvezdama – optimistične i mistične reči. Delfsko proročište
je, međutim, kao što je to često bivalo, možda bolje uhvatilo raspoloženje u
tom trenutku: „Recite caru da je moja dvorana porušena. Feb nema više dom
ni proročki venac ni vrelo predskazanja. Presahla je voda reči.“229 Izvori nam
takođe govore da je po ovo poslednje, žalopojno Pitijino proročanstvo Julijan
poslao svog ličnog lekara, Konstantinopolj ca Oribazija. Svega nekoliko godina
kasnije proročište koje je štitilo omfalos, pupak sveta, i u koje su se Megarani
zaputili da prime božanski blagoslov pre nego što će poći u pohod čiji će plod
biti osnivanje Vizantiona, proročište iz koga je Konstantin preneo Zmijski stub,
zvanično više nije važilo za hiera – sveto. Jedno pokolenje potom biće potpuno
napušteno.

Za cara je proglašen zapovednik Julijanove garde Jovijan, isti onaj koji je

dopratio Konstancijevo telo u konstantinopoljsku luku gde ga je dočekao
Julijan da bi poveo pogrebnu povorku do Crkve Svetih apostola. Jovijan je brzo
vratio hrišćanstvo kao državnu religiju, ali je još na putu nazad u prestonicu,
sto pedeset kilometara od Ankare,230 umro od gušenja ili trovanja ugljen-
monoksidom.
Gloženje među mogućim naslednicima koje je usledilo pretilo je da vrati
Konstantinopolj i zemlje koje su mu pripadale u stanje rasparčanih komadića

228 Čak i u III veku hrišćanski bogoslovi kao što je bio Origen tvrdili su da Sveto pismo treba tumačiti
alegorijski, a ne doslovno. Jedan orator na dvoru cara Jovijana, koji je ispovedao hrišćanstvo, tvrdio
je da Bog uživa u tome što ga verni obožavaju na razne načine.
229 Pogledajte kod Majkla Skota, Delfi: istorija centra antičkog sveta (Scott, Michael, Delphi: A History

of the Center of the Ancient World, Princeton University Press, Oxford and Princeton, 2014):
proročanstvo o kome je reč možda nije bilo delfsko, ali je preko izvora do nas stiglo kao delfsko.
230 Tačnije, u gradu Dadastani na granici između Galatije i Bitinije, po odlasku iz Ankire (Ankare), u

kojoj je naimenovao svog jednogodišnjeg sinčića za svog kolegu konzula. (Prim. prev.)
 Istanbul 151

pod vlašću raznih ratnih zapovednika. Ovo carstvo još nije sasvim znalo šta je
ni kako da funkcioniše. Na kraju je vlast u svoje ruke uzeo tribun Jovijanove
konjice po imenu Valentinijan, koji je sebi zadržao zapadni deo carstva, dok je
za cara istočnog dela postavio svog brata Valenta. Gotovo odmah iz
Konstantinopolja je pokušan prevrat, predvođen Julijanovim rođakom
Prokopijem.
U današnjem Istanbulu psi lutalice koji nisu uklonjeni radi zaštite od
besnila odvešće vas do spomenika Valentovog gneva, oko čijeg kamenja
zasutog otpacima prekopavaju u potrazi za hranom. Pošto je za dlaku umakao
da ne bude uhvaćen u blizini Halkidona, Valent je uhvatio Prokopija u klopku i
poslao uzurpatorovu glavu svom bratu Valentinijanu u Trir. Prema predanju,
zidine Halkidona porušene su i od njih je napravljen visoki akvedukt, čiji
lukovi tvrdoglavo opstaju obavijeni izduvnim gasovima iznad jedne od glavnih
istanbulskih saobraćajnica. Deo obimnog sistema snabdevanja vodom,
najvećeg u čitavom starom veku, akvedukti koji su vijugali tračkim predelima,
dugi ukupno šest stotina kilometara, dovodili su slatku vodu iz Beogradske
šume do Velikog dvorca i Zeuksipovih kupatila. Snabdevanje besplatnom
vodom bilo je za Konstantinopolj pitanje časti. Naučnici sa žarom odlaze leti u
potragu za akveduktima, žilama kroz koje je nekada život doticao u Carigrad i
čije se senke još naziru u otvorenim tračkim predelima, gde krivudaju grleći
blaže padine bregova. Konstantinopolj se u to vreme dičio mrežom
rezervoara, od kojih su tri najveća sadržala šest miliona hektolitara vode.
Uprkos promenama na carskom prestolu, Konstantinopolj je hvatao zalet
poprimajući sve više lik novog grčkorimskog velegrada. Pred kraj IV veka
Carigrad je imao gotovo dve hiljade muškaraca senatorskog ranga. Veliki
dvorac, čiju je gradnju započeo Konstantin, lagano je rastao i dalje, a veliki
Valentov akvedukt ponosno je premošćivao treći i četvrti carigradski
brežuljak. Grad se sad ponosio svojom civilnom vlašću.
Tada se, međutim, pojavio jedan opasan protivnik. Amijan Marcelin nam
saopštava da su to bili ljudi „slični divljim zverima koje su se probile iz
kaveza“, sposobni da preplave grad „poganim haosom pljačke, klanja,
čerečenja i požara“.231
Carigradu se spremalo pobliže poznanstvo s Gotima.

Amijan Marcelin, Istorija, 31.8.9 (Ammianus Marcellinus, Res Gestae, u prevodu Voltera
231

Hamiltona, koji je prilagodila autorka).

 DEVETNAESTO POGLAVLJE

NEVOLJE S GOTIMA
376. G. – 378. G.

Plemenitijeg i hrabrijeg ratnika

U zidinama ovog grada nema.
Senat ga je pozvo da se domu vrati
Iz teških ratova s varvarskim Gotima.
VILIJAM ŠEKSPIR, TIT ANDRONIK232

U poslednjoj četvrti IV veka nastupila je kriza s Gotima i ubrzani dolazak

opštih talasanja u svetu koja će se proneti od Avganistana pa do izvora
Dunava, s neposrednim potresnim delovanjem na Konstantinopolj. Lanac
događaja gotovo je sasvim izvesno podstakla veća klimatska promena: na
Severnom moru zabeležena je malarija, u stepama su počele da rastu nove
vrste biljaka, a u Kini su se pokrenuli lednici.233 Kineski trgovci ostavili su
opširne opise gladi, smrti i, što je posebno sudbonosno, nailaska jedne
apokaliptične nove sile, naroda koji su nazivali Sjun (Huni). Persija je takođe
osećala taj pritisak i podigla je sto pedeset kilometara dugačak odbrambeni
zid između Kaspijskog i Crnog mora, s posadom od trideset hiljada vojnika,
među kojima je bilo i rimskih. Taj zid je delio „civilizovani sever od mračnog
rasula na jugu“.234 Persija i Rimsko carstvo, davnašnji neprijatelji, bili su sad
primorani na savezništvo. Šah je čak pozvan da postane zaštitnik sina
vizantijskog cara.235
Od 376. godine počeli su da kruže izveštaji o mnoštvu raseljenih i ljudi u
bekstvu koji su se tiskali na „varvarskoj strani“ Rajne, nagrćući ka jugu i
zapadu pred navalom krvožednih Huna. „Ljudi pod oružjem, iz varvarskih
232 Tit Andronik, čin I, scena 1, preveli Živojin Simić i Sima Pandurović, u: Vilijam Šekspir, Sabrana
dela, Službeni list i Dosije Beograd 1995. (Prim. prev.)
233 Pogledajte kod Etjena de la Vasijea, „Srednja Azija i Put svile“ (La Vassiere, fitienne de, „Central

Asia and the Silk Road“ in Scott Fitzgerald Johnson,ed., The Oxford Handbook of Late Antiquity, Oxford
University Press, Oxford, 2012, pp. 144-147).
234 Piter Frankopan, Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna, 2018.
235 Isto.
 Istanbul 153

zemalja, pokuljali su kao lava iz Etne“, saznajemo od Amijana Marcelina.236

Huni su u izvesnom smislu bili Spartanci poznog starog veka. Svoje mlade
ratnike uvežbavali su da podnose ogromne naporei teškoće. Očevici su ih sa
strepnjom opisivali kao gladne vukove, nečovečni porod zla. Svakakve su priče
kružile o tim polučudovištima, strašne bajke koje su trezveni istoričari
sistematično odbacivali. Ipak, skorašnje analize kostiju pokazale su da su
zaista malim Hunima glave čvrsto vezivane sirovom kožom tako da im se
lobanja kupasto oblikuje.237 Odete li u centralnoazijske stepe, shvatićete
odakle je poticao taj sirovi hunski nagon koji nije odustajao ni pred čim osim
pred smrću. Čovek mora da ima određena visoka stremljenja da bi se nosio s
tim bezgraničnim vidicima i beskrajnim nebom. Bila je to, na kraju krajeva,
zemlja koja će s vremenom odgajiti i druge konstantinopoljske neprijatelje:
Avare, Mongole, Turke – sve odreda izuzetno opasne protivnike.
Stoga se dakle 376. oko prekodunavskih brda odvijala drama istorijskih
razmera. Bezglavo bežeći od neumoljive sile gotska plemena su, s iscrpljenom
i iznurenom decom koja su se držala majci za suknju i ženama koje su glasno
jaukale, bila priterana do Dunava, te široke vodene međe koja je uvek bila
razvodnica istorije i starog i novog Rima.
Dunav je druga po dužini reka u Evropi238 i jedina veća koja teče ka
istoku, povezujući niz važnih tačaka u povesti ljudskog roda. Reke od
pamtiveka oblikuju ljudski život i iskustva. Mnogi naši veliki gradovi nastali su
upravo zbog reka; rekama su se kretale vojske, vere, blaga, epohalne ideje,
sirovi materijal za gradnju civilizacija. Ove matice tečne istorije stvarale su i
fizičke i psihološke granice i skrivale – uistinu kriju i dan-danas – neke od
najizvanrednijih arheoloških ostataka koje je ljudska ruka ikada napravila.
Setite se samo Batersijskog štita optočenog draguljima, izvađenog iz Temze
kod Batersijskog mosta, i čitave rimske teglenjače s netaknutom kapetanovom
kuhinjom, posteljom i sadržajem ormara, pronađene u mulju pored Rajne.
Ponekad su ovakva blaga bivala izgubljena slučajno, ali češće su prinošena na
žrtvu rečnim bogovima. Reke čuvaju i stvaraju istoriju, a Dunav je bio i svedok
i tvorac više istorijskih zbivanja nego većina drugih reka.239

236 Amijan Marcelin, Istorija, 31.4, prevod prilagodila autorka.

237 Doris Pani i Karin Vičke-Šrota, „Veštačke deformacije lobanje kod sahranjenih u razdoblju seoba
u Švarcenbahu u Donjoj Austriji“ (Pany, Doris and Wiltschke-Schrotta, Karin, „Artificial cranial
deformation in a migration period burial of Schwarzenbach, Lower Austria“, VTA VMS, Vienna
Institute for Archaeological Science, 2008, 2, pp 18-23).
238 Volga je duža za gotovo sedamsto kilometara.
239 U jednoj sporednoj ulici u Pasauu, koji su Rimljani nazivali Batavija po plemenu Batavijaca,

nalazi se Rimski muzej, koji je izgrađen nedavno, na mestu nekadašnjeg rimskog vojnog logora. U
muzeju je smeštena vrlo lepa zbirka nedavno iskopanih predmeta čija vrednost prevazilazi puku
154 BETANI HJUZ

Hadrijanov zid je u Britaniji možda pružao nešto malo umirenja i

simbolično je označavao granicu provincije Britanije, ali Limes Germanicus,
granica koja je tekla Dunavom, bila je ozbiljna međa na severoistoku rimskoj
neograničenoj gladi za vlašću. Sablasti rimskih utvrđenja još i danas se
protežu dve hiljade kilometara uz obalu, kroz današnju Nemačku, Austriju,
Slovačku, Mađarsku, Hrvatsku, Srbiju, Rumuniju i Bugarsku: revelini pored
parkinga u Budimpešti, kule stražare u austrijskim šumama, legionarske
tvrđave koje su diktirale položaj ulica u Regensburgu, iskopine logora na
kojima je podignut Rimski muzej u Pasauu.
Negde u dunavskom mulju nedaleko od Silistre na severoistoku Bugarske
mogu se i danas naći dokazi o humanitarnoj katastrofi čije će posledice osetiti
i narod u Konstantinopolju. Na tom je mestu 376. godine pobijeno mnogo
ljudi. U paničnom spašavanju golog života, u rečni mulj su pobacani novčići,
oružje, narukvice. Preživeli koje je posle hunskog naleta reka isplavila na
obalu kao ljudske naplavine bili su Goti i Vizigoti, nekadašnji saveznici Rima,
od kojih su mnogi bili primili hrišćanstvo. Valent, car Istočnog rimskog
carstva, izdao je na kraju naređenje da se ovim gordim izbeglicama dozvoli da
pređu reku. Prelazili su plivajući, na splavovima, praveći ljudske lance –
očajnički se borili da se domognu pribežišta unutar mnogovekovne
bezbednosti koju je pružalo Rimsko carstvo.
Vlastodršci su mogli brzo da pretvore Gote u žitelje carstva koji će imati
razloga da ga brane – uprkos tome što su olako svrstavani među varvare
(današnji istoričari to rade podjednako kao i antički), Goti su bili dobro
organizovan i kulturan narod. Ne može biti nikakvih sumnji u sofisticiranost
gotskog i vizigotskog društva. Na jugu Španije (koji su muslimani možda
nazvali Andaluzija po Vandalima, istočnogermanskom plemenu čija će uloga u
istoriji Carigrada biti pozamašna) pronađeni su grobovi Vandala i Vizigota
puni zlatnog nakita prefinjene „varvarske“ izrade. Razmislite takođe o ovome:
na Pjaci Ferari, glavnom trgu u Riminiju, nedavno je pronađeno nešto po čemu
možemo lakše da shvatimo šta je to zaista značilo biti Got. Kada su 1989.
godine preuređivane gradske zelene površine, iskopano je ovde gde vazduh
blago miriše na cvetove lana nešto čudesno, na šta dobroćudni Riminjani u

uzgrednu vrednost raznoraznih starina. Pasau je lep grad pastelnih boja, u kome su nakratko
boravili Hitler i Himler i u kome neobično veliki broj meštana i dalje gaji sklonost prema
tradicionalnom šeširu sa zadenutim perom. Batavijci su u službi rimskih careva činili elitne odrede,
čiji su i konji i konjanici bili uvežbani da održe poredak čak i u bici usred brzih rečnih matica. Pod
rimskim zapovednikom Aulom Plaucijem Batavijci su prešli Lamanš i učestvovali u pobedi nad
Britima u Bici na reci Medvej 43. godine. Praktično su upravo oni svojom ratnom snagom i umećem
obezbedili Rimu vlast nad Britanijom.
 Istanbul 155

košuljama belim kao sneg ne obraćaju ni najmanje pažnje dok prolaze

ćeretajući o rezultatima fudbalskih utakmica. Arheološko nalazište poznato
kao Doktorova kuća izmestilo je ukrasno žbunje, parkovske klupe i dečja
kolica. Ako stupite na iskopine, pogled će vam najpre privući uzavrele šare
lepog mozaičkog poda, pa ćete tek zatim zapaziti pažljivo položene ljudske
kosti, neke prosto pokrivene crepom. Mozaici nisu ni grčki, ni rimski, ni
vizantijski, nego gotski, a nalaze se na podu poznorimske kuće iz II veka u
kojoj je, ako je suditi po instrumentima prilično krvave namene, nekada živeo
hirurg. Tela su verovatno pripadala Gotima hrišćanima – mnogi Goti su u ovo
vreme bili hrišćani arijanci i sahranjivani su po tadašnjim hrišćanskim
običajima unutar zidova sopstvene kuće. Mozaički pod je razbijan da bi se tela
sahranila ispod. Praznine u mozaiku koje izgledaju kao tragovi ugriza, a imaju
obrise ljudskog tela, pružaju nam uvid u stvarnost vizantijskog sveta; ivice su
mu nagrizale razne sile dok su leševi polagani ispod podova vila i podovi vila
polagani preko leševa.
Dokaz koji takođe može da nam ispravi shvatanja leži tiho u
Univerzitetskoj bibilioteci u Upsali u Švedskoj. Srebrni kodeks (Codex
argenteus), jedna od najlepših knjiga sačuvanih iz pozne antike, lepa toliko da
dah zastaje pred njom, podseća nas da bi trebalo kraj starog veka da
osmotrimo sa stanovišta tog vremena. Ispisan srebrnim i zlatnim mastilom na
purpurnom pergamentu gotovo sasvim sigurno u Raveni početkom VI veka za
ostrogotskog kralja Teodoriha Velikog, Srebrni kodeks je najstariji postojeći
primerak Biblije na gotskom jeziku.240 Prevod Svetog pisma na gotski dovršio
je u IV veku episkop Vulfila, arijanac koji je aktivno širio jevanđelje među
Gotima. Na raznim svojim putešestvijima kroz Evropu Vulfilina Biblija uspela
je da preživi opsadu, topovske napade, oštećivanje vlagom i da 1669. dospe u
biblioteku u Upsali, gde se trajno udomila. Goti i Ostrogoti, od kojih su neki
govorili i grčki i latinski, smatrali su da je prihvatanje arijanskog učenja
korisno da ih ujedini za vreme seoba kroz nepoznate zemlje izdvajajući ih i od
zapadnih i od istočnih Rimljana. Iz jedinstva su sasvim izvesno crpli snagu.
Učvršćeni rimski poredak je, međutim, omalovažio i potcenio Gote. Sto
pedeset hiljada ljudi koji su prešli Dunav očekujući možda dobrodošlicu, ili u
najmanju ruku prilagodljiv i uspešan odnos, okrenulo se sada protiv carstva.
Goti su pošli na istok, u susret Valentovoj vojsci kod Adrijanopolja, današnjih
Jedrena, nedaleko od grčko-turske granice. Valent se nalazio u svom dvorcu na
obali jezera Kuručešme – koji je posle hiljadu sedamsto godina otkopan 2011.

Brajan Merdok i Malkolm Rid, Starogermanska književnost i kultura (Murdoch, Brian and Reda,
240

Malcolm, eds., Early Germanic Literature and Culture, Camden House, Rochester, 2004, pp. 157-
159).
156 BETANI HJUZ

iz zagađenog blata – ali je brzo pošao da presretne gotsku vojsku od

petnaestak hiljada ratnika. U avgustu sunce nad Jedrenama zalazi u
neverovatnim koralnim nijansama, a mesec plamti dok izlazi. Vrelina izbija i iz
same zemlje. Nije nikakva preterana mašta ako zamislimo da je plamteo i
gotski gnev na ovom poprištu oko koga se sad nalaze visoke stambene zgrade,
ali je 378. godine vladao takav pokolj da je dve trećine Rimljana pobijeno, a
telo cara Valenta nije moglo da se nađe danima. Dvadeset hiljada Rimljana
izgubilo je život na dan bitke. Dvorski orator Temistije zabeležio je da je čitava
jedna vojska raspršena kao senka za samo jedno letnje popodne.241
Valentinijanov sin Gracijan pozvao je iz izgnanstva vojskovođu Teodosija,
rođenog u Španiji u vojničkoj porodici, da pomogne da se kriza reši. Gotska
vojska je pošla na sam Konstantinopolj, ali su je odbili Arapi koji su se nalazili
u carskoj službi. Teodosije je praktično u ulozi Gracijanovog savladara
progonio Gote, a zatim sklopio s njima mir. Na kamenom podnožju dodatom
na egipatski obelisk koji je na hipodromu postavio Konstantin, vidimo
pokorne, preplašene Gote šćućurene pred dvojicom novih rimskih careva. Ne
bi se toliko moglo reći da je to umetnost koja oponaša prirodu koliko
umetnost koja saopštava svetu kakav bi prirodni poredak bio idealan.
Navikao da plovi do samih granica carstva, svedok ishoda nezrelog
eksperimenta s hrišćanstvom kad hrišćani unutar carstva nisu nastupali
jedinstveno, Teodosije je odlučio da dovede u red.i granice koje su postale
suviše propustljive i neuređena pitanja vere. Posle 392. godine vladao je iz
Konstantinopolja kao jedini car nad celim carstvom. Njegova ubeđenja i
verska motivisanost doprineće razvoju Konstantinopolja u jedan od
najveličanstvenijih gradova na svetu, ali će takođe razoriti živote miliona ljudi.

Temistije, Besede, 16.206d (Themistius, Orations, trans. Peter Heather and David Moncur, in The
241

Goths in the Fourth Century, Liverpool University Press, Liverpool, 2001).

 DVADESETO POGLAVLJE

GOLUBICA MIRA ILI ČELIČNA PESNICA: TEODOSIJE

379. G. – 395. G.

Čitav grad time ključa, po trgovima i tržnicama, raskrsnicama i

uličicama, staretinari, menjači novca, prodavci hrane, svi vode
rasprave. Ako zatražite kusur od nekoga, on će vam uzvratiti
filozofiranjem o tome da li je Hrist začet ili nezačet; ako pitate
koliko košta vekna hleba, umesto odgovora će vam biti rečeno da
je Otac uzvišeniji od Sina; ako pitate: „Da li mi je kupatilo
spremno?“, sluga će vam odgovoriti da je Sin stvoren ni iz čega.
GRIGORIJE NISKI, UČESNIK DRUGOG
VASELJENSKOG SABORA U CARIGRADU 381.242

Pre nego što sam postala istoričar, imala sam samo ovlašnu ideju o tome da
svake nedelje u crkvi izgovaram simboličnu formulu vere koju je jedan
španski vojnik ozvaničio u gradu koji se danas zove Istanbul.243 Genijalna ruka
Teodosija I vidna je čak i kada danas prolazite Carigradom. Temelji koje je
postavio Konstantin bili su veličanstveni, ali to nije bio konačni ishod, to je bio
tek početak nečeg sasvim izuzetnog.
Temistije, Teodosijev dvorski orator (što znači da treba da pripazimo na
njegova kićenja i preuveličavanja), opisuje kako je pod Teodosijem lepota
grada, dotad rasuta u krpicama tu i tamo, sad zaodenula ceo Carigrad kao
odora izvezena do samih skuta.244 Preko starog Bikovog foruma izgrađen je
novi Teodosijev, najveći u gradu; fragmenti slavoluka još tiho postoje pored

242 Πάντα γαρ τα κατά τήν πάλιν των τοιογτων πεπλήρωται, οι ςτενωποί, αΰ άγοραα, α'ι πλατεΰαι,τά
άμφοδαοι των ιματίων κάπηλοι, ο'ι ταΰσ τραπέζαισ έφεςτηκβτεσ, ο'ι τα εδώδιμα ήμΰν άπεμπολοΰντεσ.
Έάν περί των ββολών ερώτηςησ, β δέ ςοι περί γεννητοΰ και άγεννήτου έφιλοςβφηςεκαν περί
τιμήματοσ άρτου πγθοιο, Μείζων β Πατήρ, αποκρίνεται, και β και β ΎΊβσ υποχείριοσ. Εί δέ, Τβ
λοντρβν έπιτήδειβν έςτιν, εΰποισ, β δέ έξ ουκ βντων τον Υίβν είναι διωρίςατο. Ογκ οιδα τ'ι χρή τβ
κακβν τογτο βνομάςαι, φρενΰτιν ή μανίαν, ή τι τοιογτον κακβν έπιδήμιον, δ των λογιςμών τήν
παραφοράν έξεργάζεται.
243 Zapadna crkva prihvatila je Nikejski simbol vere tek 1014. godine.
244 Temistije, Beseda XVIII, prema izdanju Dionisija Petavija.
158 BETANI HJUZ

tramvajskih šina u Aveniji Ordu. Konstantinov obelisk, zanemaren u luci, na

kome je, kako se verovalo, bilo ispisano proročanstvo o sudbini grada,
premešten je na hipodrom.
Natpis na novom mermernom pijedestalu obeliska posvećen je
podjednako moći Teodosijevog dvora i umeću majstora koji su obelisk
postavili: „Ovaj četvorostrani stub ležao je kao breme na zemlji; samo se car
Teodosije odvažio da ga uspravi; Proklo je pozvan da ispuni njegovo
naređenje i ovaj veliki stub je podignut za trideset dva dana.“245 Obelisk se
zapravo polomio na putu od Egipta do Konstantinopolja i na hipodromu su
postavljene samo dve trećine njegove prvobitne visine. Potiče iz Karnaka, gde
je bio postavljen u slavu Benua, gospodara slavlja, boga povezanog sa suncem,
stvaranjem i ponovnim rođenjem. U Carigradu je poprimio obeležja simbola
verske i vojničke moći. Carigradski carevi nisu znali da čitaju hijeroglife, ali da
jesu, dopalo bi im se ono što je njima zapisano. Hijeroglifski natpis slavi
udruženu božansku i zemaljsku moć koja je donela pobedu faraonu Tutmesu
III (XV vek pre n. e.), onom koji „porobi sve zemlje… proširi svoje granice na
jug i sever… prešavši Veliki prsten Naharine [Eufrat] hrabro i pobedonosno…
pobi mnoge neprijatelje…“246
Zatim su tu veličanstvena Zlatna vrata, trijumfalna kapija preko puta Vija
Ignacija, otvarana samo kada je car svečano unošen u grad u zlatnoj nosiljci ili
za vojsku kada se pobedonosno vraćala iz bitke. Kapiju su krasile dvokolice s
upregnutim zlatnim slonovima, izvanredni kipovi i dvanaest reljefa s
prizorima iz grčkih mitova. Svetlucajući iznad tračke ravnice, Zlatna vrata su
vekovima bila putnicima znak da su stigli ne samo u naručje civilizacije nego i
u dom Gospodov na zemlji. Sagrađena 386. godine (još ima nagađanja o tome
koji je Teodosije naručio izgradnju kapije, I ili II), vrata su bila dovoljno široka,
kako su se pronosile hvale, da kroz njih proplovi brod. Ovo prekrasno delo
arhitektonskog šepurenja i danas gordo stoji, mada okrnjeno zubom vremena.
Bez obzira na to što su naručena kao skretanje pažnje s bruke pretrpljene u
Bici kod Adrijanopolja, iznad luka vrata ispisano je: „Teodosije ukrašava ova
vrata posle pada tiranina. On koji podiže ova Zlatna vrata vraća Zlatno doba.“
Na reljefu cara krunišu pobedničkim vencem Viktorija i konstantinopolj ska
Tiha. Oko vrata se sada nalaze parkinzi i pijace, a prilaz im zakrčuju plastične
gajbe, korov i gomile đubreta. Uz zarđale metalne stepenice stiže se do slepog
zalučenog prolaza.

245 Natpis na grčkom, na zapadnoj strani. Na istočnoj se nalazi nešto duži latinski natpis, takođe u
slavu Teodosija i Prokla. Sve četiri strane pijedestala ukrašene su bareljefom. (Prim. prev.)
246 Urk. IV, 586-7.
 Istanbul 159

Teodosije je takođe davao novac za skladišta žita u kojima su dragocene

zalihe dopremljene iz Egipta ostajale suve i doradio je sistem koji je
obezbeđivao dotok slatke vode u grad. Temistije tvrdi da je vodovod bio
dugačak stotinu stadija, odnosno sto osamdeset pet kilometara. Istoričari su u
naše vreme odbacivali taj podatak kao preterivanje, ali sada je dokazano da je
procena u stvari bila preniska – ušlo se u trag vodenim putanjama dugim
dvesta dvadeset pet kilometara kojima je voda sprovođena u
Konstantinopolj.247 Teodosijeva luka, ili tačnije više njih, dokovi dugi četiri
kilometra, između današnjih ulica Gazi Mustafe Kemal-paše i Kučuklanga,248
bile su svedočanstvo osećaja svrhe koji je grad gajio u to vreme. Jedno od tih
pristaništa, nazvano Elefterion, potvrđivalo je istaknuti položaj grada na
trgovačkoj pozornici tadašnjeg sveta.

247 Pogledajte izvanredni rad profesora Džima Kraua o konstantinopolj-skim vodovodima, koji je još
uvek u toku. Crow, Bayliss and Bardill (2008), The Water Supply of Byzantine Constantinople, Roman
Society Monograph; Bayliss, Crow and Bono (2001), The Water Supply of Constantinople:
archaeology and hydrogeology of an early medieval city. Environmental Geology 40, 1325-1333.
248 Vedat Onar i dr., „Procena težine vizantijskih pasa iz Teodosijeve luke u četvrti Jenikapi,

Istanbul“ (Onar, Vedat, et al., „Estimating the Body Weight of Byzantine Dogs from the Theodosius
Harbour at Yenikapi, Istanbul“, Kafkas Universitesi Veteriner Fakiiltesi Dergisi, 2015, 21, p. 56); Ufuk
Kočabaš, ur., Stari brodovi u Jenikapiji (Ufuk Kocabas, ed., Old Ships of the 'New Gate'/ Yenikapi'nin
Eski Gemileri Istanbul, Ege Yayinlari, Istanbul, 2008); Jirgen Zorgenfraj, Lučko poslovanje
(Sorgenfrei, Jiirgen, Port Business, self-published, 2013, p. 10).
160 BETANI HJUZ

Iskopavanja Teodosijeve luke, (gore: Institute of Nautical

Archaeology; dole Istanbul University), počela su 2004. godine. Do
2016. pronađeno je trideset sedam brodova. Nekoliko njih
napravljeno je u IV veku i sačuvani su, i oni sami i brodski tovar,
izuzetno dobro.

Naveliko oduševljenje arheologa i istoričara, Teodosijeva luka izronila je

2004. ponovo na svetlost dana, zahvaljujući radovima na ogromnom
podvodnom tunelu ispod Bosfora. Na jugu četvrti Jenikapi, dvanaest metara
ispod nivoa današnjih ulica, tristotinak metara od današnje linije obale, luka je
ponovo pronađena pošto ju je pokolenjima lagano zatrpavao mulj koji je
nanosila rečica Likos. Vekovima je, međutim, upravo ona bila važno središte
moći Konstantinopolja i cele vizantijske ideje. Ispod sloja mulja i peska izronio
 Istanbul 161

je iz smeđe kaše jedan brod, pa drugi, a zatim ukupno trideset sedam njih
otkopanih do danas. U pregibima i zavijucima ležale su zavučene školjke,
kosti, pesak i fragmenti grnčarije. Mnogi od pronađenih brodova gotovo su
sasvim sačuvani, a među njima ima i galija kakve do sada uopšte nisu bile
poznate. Najnovije analize pokazuju da je za luku, to važno Teodosijevo
graditeljsko delo koje će postati najprometnija luka na istočnom Sredozemlju,
korišćeno uvezeno drvo, između ostalog kesten, čempres i crveni i beli
hrast.249 Oštri miris smole i bitumena kojim je drvo premazivano radi zaštite
od vode svakako je plovio carigradskim ulicama i zalazio u domove dok je luka
građena.
Silazak dvanaest metara ispod današnjeg nivoa mora da bi se obišli ovi
brodovi-duhovi dok im se grede i daske s ljubavlju čiste i dok se nežno podižu
iz dubine zemlje gde je u srednjem veku bilo morsko dno, posebno je iskustvo.
Ti ostaci tu nisu samo drvene kosti nego i meso poznoantičkog i
ranosrednjovekovnog života. U utrobi brodova sačuvani su ćupovi s
trešnjama, amfore, fino staklo gotovo neokrnjeno. Ima čak i predivno
sačuvane brodske užadi. Na jednom brodu, obeleženom s YK12, preživele su
netaknute kapetanove lične stvari, pribor za jelo i mangal po meri za njega.
Dok radnici u neonskim jaknama mile okolo s ručnim kolicima, drveni dokovi
pomaljaju se iz zemlje kao zubi, a brodovi kao ogromne svračje noge koje deca
prave preplićući kanap između prstiju; gačci čeprkaju po iskopini kao što su
čeprkali po ostacima hrane nekad dok je luka bila živa. Otkriveno je i na
stotine konjskih leševa – Vizantinci su jeli konje, a pošto su osim toga i voleli
okrutne zabave koje su konjima skraćivale život, većina konja je bivala ubijena
oko desete godine života. Otkopani su takođe ostaci medveda, magaraca i
nojeva, očigledno zaklanih, ali je zato tu i jedan pas kome je vlasnik namestio i
izlečio polomljenu nogu. Drvo se ovlažuje prskalicama da se ne rasuši. Sve što
je dosad pronađeno spakovano je u devedeset hiljada plastičnih gajbi.
Naslagane u čitave kule stajale su na nalazištu pokrivene ceradom pre nego
što je sve ovo blago preneseno u prostorije za čuvanje na raznim mestima u
gradu.
Nalazište nam prikazuje Carigrad početkom srednjeg veka kao spojnicu
između tri kontinenta – Evrope, Azije i Afrike. Čim je luka otkrivena 2004.
godine, mehanizacija je proterana s lica mesta i umesto nje su se kolone
radnika s pijucima i lopatama zaputile da spašavaju dokove i brodove koji su
uz njih pristajali, isto kao što su ih pre hiljadu i šest stotina godina i sagradili.
249Dilek Dogu, Coskun Kose, Nami Kartal, Nurgun Erdin, „Wood Identification of Wooden Marine
Piles from the ancient Byzantine port of Eleutherius/Theodosius“, BioResources, 2011,6.2, pp. 987-
1018.
162 BETANI HJUZ

Teodosije I je potvrdio potencijale Konstantinopolja kao važnog središta

svetske privrede, ali je imao ulogu i u modelovanju duhovnog života milijardi
ljudi u današnjem svetu. Sabor iz 381, sazvan svega godinu dana pošto je
Teodosije kao car ušao u prestonicu, preformulisao je Nikejski simbol vere,
formulisan prvobitno u crkvici u Nikeji 325. godine.250 Bio je to politički
trenutak kada je jedan verski stav prerastao u dogmu, nezaobilazni uslov
pobožnosti. Prvi carigradski sabor potrajao je od proleća do jula 381. godine u
crkvi Agija Irini na drevnom akropolju Vizantiona. Iako je ovaj sabor
naknadno zvanično proglašen vaseljenskim, u to vreme su njegovi učesnici
sebe nazivali sinodom episkopa iz raznih provincija koji se okupio u
Konstantinopolju. Svrha okupljanja je bila da se konsoliduje jedna ortodoksna
religija i pomoću nje ujedini carstvo. Teodosije se po svemu sudeći vraćao
verskim korenima iz rodne Španije, u kojoj je bilo opšteprihvaćeno da su Otac,
Sin i Duh sveti jednaki po sili i uzvišenosti i gde, što je bilo sasvim zgodno za
nekoga ko je stupio u ulogu Božjeg zastupnika na zemlji, Hristova u potpunosti
božanska priroda nije podlegala nikakvim sporenjima, raspravama ni
preispitivanjima. Bilo njeno poreklo emocionalno ili političko, ova nova
ortodoksna vera mogla je da se sagleda i kao način da se napravi podela na
nas i njih, da se pobožni stanovnici Novog Rima razdvoje od svih varvara izvan
njegovih granica. Nije ipak sve bilo tako mirno u Crkvi mira. Grigorije
Nazijanski saopštava nam da su učesnici sabora „kričali sa svih strana kao jato
svraka koje su se sve okomile na isto, rulja mladića, nova vrsta razbojnika,
neobuzdani vihor koji kovitla prašinu, ljudi s kojima ni vladar koji uliva strah
ili obdaren dostojanstvom koje donose godine ne bi pomislio da je dolično da
pokuša razumno da porazgovara, zujali su kao roj osa koji vam se odjednom
zaleteo pravo u oči“.251
Upravo na tom saboru, u crkvi koja je danas pretvorena u koncertnu
dvoranu, sročen je Nikejsko-carigradski simbol vere koji se i dan-danas
obredno izgovara u hrišćanskim crkvama širom sveta.
Na ovom saboru je takođe Konstantinopolj prvi put nazvan Novim
Rimom u jednom zvaničnom dokumentu.252 Pod Teodosijem je, međutim,

250 U isto to vreme predloženo je više alternativnih teoloških ideja na raznim crkvenim skupovima, i
formalnim i neformalnim.
251 Grigorije Nazijanski, prema engleskom prevodu Denisa Mihana (Saint Gregory ofNazianzus,

Three Poems, trans. Denis Molaise Meehan, Catholic University of America Press, Washington,
1987).
252 Sokrat Sholastik piše u svojoj Istoriji crkve (1.16) iz V veka da je Konstantinov grad 330. godine

prozvan Drugim Rimom. Jaroslav Pelikan, Uzvišeno carstvo: pad Rima i trijumf crkve (Pelikan,
Jaroslav, The Excellent Empire: The Fall of Rome and the Triumph of the Church, Wipf & Stock,
Eugene (Oregon), 1987, pp. 75-76).
 Istanbul 163

takođe izvestan broj vrlo snažnih grčkorimskih običaja jednim potezom

stavljen van zakona. Velika majka Kibela skinuta je 381. godine sa svog
prestola, njeno obožavanje je zabranjeno, a hramovi pozatvarani. Tu još nije
bio kraj. Posle Teodosijevih edikata iz 391-392. godine paganski običaji počeli
su da se smatraju pogubnima, zabranjeno je paljenje tamjana i osuđivano je i
privatno i javno prinošenje žrtava bogovima. Godine 393. zabranjeni su
paganski obredi u Olimpiji, iako arheološka ispitivanja koja još traju ukazuju
na to da su igre održavane i dalje. Teodosije je raspustio rimske vestalke i
pretvorio verske rimske praznike u radne dane. Porušen je ogromni Serapisov
hram u Aleksandriji i Apolonov u Delfima. Motiv za ove korenite promene
mogla je biti iskrena pobožnost, ali i megalomanija, ili možda vladarsko breme
– Goti su izazivali sve veće lomove na teritoriji kojom je Carigrad vladao.
Teodosije I je s pretnjom koju su nosili Goti izašao na kraj tako što je
prisajedinio Gote na važna mesta u nekim oblastima carske vlasti. U strateški
ključnim gradovima kao što je bila Tesalonika, stacionirao je gotsku vojnu
posadu. Postojao je tu ipak jedan problem. U Tesaloniki su ključale strasti.
Krajem starog veka trke dvokolica bile su i dalje vrlo omiljene, baš kao što su
bile i u starom Rimu. Tesalonika se dičila jednim od najvećih hipodroma u
istočnom delu carstva. Buna 390. godine, kada je jedan omiljeni gonič
dvokolica zatvoren zbog homoseksualnosti, dovela je do ubistva Buterika,
zapovednika gotske vojne posade u Tesaloniki, čije su iznakaženo telo
pobunjenici zatim vukli ulicama. Teodosije je bunu ugušio sa šlepom jarošću.
Prema nekim izvorima, nedaleko od carskog dvorca u Tesaloniki, čiji su ostaci
vidljivi i danas, sedam hiljada ljudi je za jedan dan, „posečeno kao klasje“.
Nikejski simbol bio je sada na usnama svih vernika: „I koji će opet doći sa
slavom, da sudi živima i mrtvima, Njegovom carstvu neće biti kraja.“ Trebalo
bi da zastanemo na trenutak i razmislimo s kolikom su strašću, nadom i
očajanjem ove reči izgovarane pokolenjima i pokolenjima, pa možda i usnama
onih koji su pobijeni na hipodromu u Tesaloniki.
To polje pokolja danas je gradonačelnik Soluna, dalekovid čovek, izbavio
od propadanja i pretvorio u prijatno šetalište pored mora, po kome se jure
deca, na kome odrasli igraju badminton i iznad koga vijore politički
transparenti.
Posle Teodosijeve nesuzdržano nasilničke reakcije na bunu u Tesaloniki,
milanski episkop Ambrozije, koji je krstio Svetog Avgustina i time obezbedio
sebi važno mesto u istoriji srednjeg veka, izopštio je cara Istočnog carstva.
Zbog tolike krvi na carevim rukama, Ambrozije je odbio da ga ponovo primi u
okrilje crkve sve dok se ne bude povinovao višemesečnom pokajanju. Danas
ne posedujemo nikakve čvrste dokaze o hitnim porukama i beskompromisnim
164 BETANI HJUZ

odgovorima, pa ni o mračnim noćnim časovima duše koji su možda proticali

na carskom dvorcu u Konstantinopolju, ali svakako ne može biti puka
slučajnost to što je uskoro izdat zakon po kome je moralo da postoji
tridesetodnevno odlaganje pre nego što carske odluke budu sprovedene.
Svega nekoliko nedelja pošto je o Božiću održao sastanak s Ambrozijem,
Teodosije je objavio nove zakone. Možda je posle pokolja u Tesaloniki car
vodio izvesne razgovore sa sopstvenom dušom koji su ga podstakli da 392.
donese drakonske protivpaganske zakone koji će promeniti život krajem
starog i početkom srednjeg veka.
Neposredne i kumulativne posledice Teodosijeve pobožnosti bile su za
mnoge prilično mračne. Sledbenici arijanstva izbačeni su iz crkava „uz mnogo
burnih potresa“. Svakodnevni mali rituali običnog sveta sada su
demonizovani. Odjednom se ritualno kačenje komadića tkanine u krošnje i
podizanje oltara od busenja zemlje pretvorilo u postupke koji su čoveku mogli
da donesu nevolju.253 Kazne za mnogoboštvo obuhvatale su zaplenu imovine,
pa čak i smrt. Iako ove reforme nisu punu delotvornost dosegle preko noći
(činjenica da su carevi posle Teodosija, kao na primer Arkadije, morali da
objavljuju revizije njegovih zakona ukazuje na to da oni i nisu imali tako veliku
snagu u životu mnogih), a često su se i oslanjale više na moralizatorsko
prosuđivanje nego na čvrsto formulisane zakone, njihov utkaj je zahvatio
civilizacijsko ustrojstvo u najvećem delu Evrope, Azije i Afrike.254 Hrišćanstvo
je postalo državna religija novog Rimskog carstva sa središtem u
Konstantinopolju.
Teodosije I, čovek koji je rešio fizički najvažnije potrebe Carigrada i
uspostavio duhovnu ortodoksnost u okolnom svetu, bio je poslednji car koji je
vladao i Zapadnim i Istočnim rimskim carstvom. Umro je 17. januara 395.

253Prema Teodosijevom zakoniku 14.10.10,11,12.

254Manihejcima je najpre zabranjeno da poseduju nepokretnu imovinu i izvesnom broju njih
dosuđena je smrtna kazna. Sokrat Sholastik opisao je u Istoriji crkve nikejske rasprave kao „bitku
vođenu po mraku, jer nijedna strana kao da nije sasvim jasno razumevala na kakvim temeljima
opanjkava onu drugu“ (1.23, trans. Edward Walford and Henri de Valois). Teodosije je već iz grada
proterao najtvrdokornije episkope kao što je bio Demoni. Prognani su zatim godinama održavali
svoje verske običaje izvan gradskih zidina. Prefekt Ilirika dobio je uputstva da kazni „poremećene
umobolne jeretike“ koji uporno odbijaju da se povinuju. U klasičnom grčkom i helenističkom svetu
razmenjivane su, isprobavane, razmatrane, branjene i prilagođavane sve vrste i oblici božanskog i
dobrotvornog. U zavisnosti od vaše lične tačke gledišta, Teodosijeve reforme značile su da su
duhovne, intelektualne i etičke debate ili raspirene ili zatrvene.
Kenet Harl, „Prinošenje žrtava i paganstvo u Vizantiji“, str. 7-27; Džej Bregman, „Sinezije Kirenski“
(Bregman, Jay, „Synesius of Cyrene“ in Cameron, Alan, ed, Barbarians and Politics at the Court of
Arcadius, University of California Press, Berkeley and Los Angeles, 1993, p. 30); Skot Bredberi,
„Konstantin i problem antipaganskog zakonodavstva u IV veku“, str. 120-139.
 Istanbul 165

godine u Milanu prilično strašnom smrću od edema, ali je sahranjen u

Konstantinopolju uz veliku žalost i veliku pompu 9. novembra iste godine. U
tome je Novi Rim odneo prvenstvo nad Starim: u Rimu su se nalazili grobovi
Petra i Pavla, ali je Konstantinopolj mogao da tvrdi da je učvrstio carstvo
Hristovo na zemlji. Na kom bi drugom mestu jedan car poželeo da večno
počiva?
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

BITKE NA NEBU I NA ZEMLJI: GAZA I ALEKSANDRIJA

395 G.-415. G.

Za vreme primanja pričešća jedno dete od oko sedam godina, koje

je stajalo s majkom, odjednom je povikalo: „Sagorite hramsko
svetilište do temelja, jer mnogo smo strahota počinili u njemu, a
ponajgore – žrtvovali ljude. Sažegnite ga ovako: donesite tečnu
smolu, sumpor i svinjsku mast, pomešajte, pa namažite time
mesingana vrata i zapalite ih i tako će čitav hram izgoreti.
ĐAKON MARKO, ŽITIJE PORFIRIJA, EPISKOPA GAZE255

Na obalama reke Ilis u Atini, pokrivene asfaltom od 1956. godine, u kojoj je

nekada Sokrat namakao noge i punio atinskim mladićima glavu
uznemirujućim mislima, nalazi se jedan komadić zlata iz koga se može mnogo
saznati.256 Reč je o novčiću koji je iskovao car Arkadije iste one godine kada je
carstvo podeljeno između ovog dvanaestogodišnjeg Teodosijevog sina i
njegovog brata Honorija, koji je postao vladar zapadnog dela carstva. Na
novčiću je Arkadije prikazan kao rimski pobednik s vojničkim znamenjem na
koplju. Na aversu krilata Nika gazi zarobljenika.257 Simbolika je grčkorimska,
ali obeležava trenutak kada će se ova dva sveta podeliti i istočni deo će početi i
da izgleda kao Istok, a zapadni kao Zapad. Pored ovog novčića još je izvestan
broj predmeta predat Vizantijskom muzeju u Atini kao „izbegličko nasleđe“
kada je prilikom razmene stanovništva na prostorima bivšeg Osmanskog
carstva 1923. godine oko milion i trista hiljada Grka hrišćana bilo prinuđeno
da ode iz Male Azije, dok je petsto hiljada makedonskih Turaka i muslimana
moralo da napusti svoj dom na severu Grčke. Raseljenici uglavnom nisu mogli
255 Đakon Marko, Žitije Porfirija, episkopa Gaze (Mark The Deacon, Life ofPorfyry, Bishop of Gaza,
trans. George Francis Hill, Clarendon Press, London, 1913, p. 66).
256 Hram na Ilisu opstao je najranije do 1778, kada su ga Turci porušili da bi iskoristili materijal za

gradnju. Kako je tačno tada izgledao ostalo je zabeleženo na jednoj odličnoj graviri koja se čuva u
Muzeju Džona Souna u Londonu. Ubrzo pošto je ovaj novčić iskovan, Artemidin hram na Ilisu
pretvoren je u crkvu.
257 Pogledajte www.forumancientcoins.com/numiswiki/view.asp?key=victory.
 Istanbul 167

da ponesu ništa osim odeće na sebi i kofera u ruci. Mnogi su putovali peške,
Ignacijevim putem, u oba smera. Bila je to oštra ideološka i etnička podela
posejana još u starom veku, a njene gorke plodove žanjemo i danas. Zbog toga
nije poznato odakle su potekli ovaj i ostali novčići uz njega, ali priča koja ih
prati, u širem kontekstu uzeto, veoma je sadržajna.

Arkadije je u mnogo čemu ličio na oca, a vladao je u Konstantinopolju u vreme

kada će se paganski i hrišćanski svet sudariti punom silom.
Potvrđujući koliko su plitko Teodosijevi edikti uhvatili korena u
shvatanjima naroda, Arkadije je ponovio zabranu prinošenje paljenica i
livenica i vezivanje tkanine na drveće (mada se tamjan pali i zavetni komadići
tkanine vezuju oko svetih mesta širom pravoslavnog hrišćanskog sveta i dan-
danas). Na dvoru u Konstantinopolju bilo je i glasova nezadovoljstva. Verska
reforma je, međutim, morala da se dovrši kao pitanje načela, znak čvrste vlasti
više nego velike pobožnosti. Bilo bi suviše opasno da je car u samom gradu
započeo niz rušenja koja bi mogla podstaći bunu, a podizanje crkava ionako je
već bilo posklanjalo s puta više paganskih svetilišta. Kada je militantna
hrišćanska svetina 404. godine poharala zgradu Senata, mnogi su na to gledali
zgroženo i s odvratnošću. Pustošenje će se, međutim, nastaviti po
provincijama.
Plamen pravedničke hrišćanske pomame posebno se oseća u priči o
Marnejonu, hramu Zevsa Marne u Gazi.258 Tu je postojala samo jedna crkva, na
čijem je čelu stajao episkop Porfirije, toliko neomiljen, kako nam saopštavaju
izvori, da su mu jednog dana ulazak u grad zaprečili trnjem i Porfirije je morao
da beži od ljutitog mnogobožačkog mnoštva preko ravnih gradskih krovova.
Gaza se odavno odupirala hrišćanskim idejama; izvestan broj hrišćana ovde je
pod Dioklecijanom poletno pretvoren u mučenike, pa čak i pošto je
hrišćanstvo uspostavljeno kao državna religija, episkopima je dozvoljavana
vlast jedino izvan gradskih zidina.
Zevsu Marni, helenističkoj varijanti preistorijskog božanstva plodnosti
Dagona, vernici su u Gazi dolazili na poklonjenje u hram koji je podigao car
Hadrijan. Episkop Porfirije je naročito putovao u Carigrad da zatraži dozvolu
da pozatvara hramove u Gazi. Na dvoru je pronašao nekoga ko je jedva
dočekao da čuje njegove molbe – Arkadijevu obrazovanu, vatrenu, po lepoti
258Ovom pitanju se mora pristupiti s oprezom. Izvori su gotovo sasvim sigurno kasniji – pogledajte
kod Ramzija Makmilena, Hristijanizacija rimskog carstva 100-400. godine (MacMullen, Ramsay,
Christianizing the Roman Empire: A.D. 100-400, Yale University Press, New Haven and London,
1984, pp. 86 ff.) – i možda nam zapravo nude jednu moralističku priču. Dalja arheološka ispitivanja
svakako će nam pomoći da utvrdimo koliko ima istine u zapisanoj priči.
168 BETANI HJUZ

čuvenu ženu Jevdokiju. I eto gde se upoznajemo s jednim od najtrajnijih klišea

u carigradskoj istoriji, s ličnošću moćne i uticajne carice. Jevdokija je zaista
imala i oružja i uticaja. Za vreme iskopavanja u centru Istanbula 1847.
pronađen je pijedestal srebrnog kipa koji je carica naručila sebi u slavu.259

Bronzani teg za kantar u obliku biste datiran između 400. i 450.

Godine, (Metropolitan Museum). Skulptura verovatno prikazuje
jednu od važnijih konstantinopoljskih carica, moguće je Jevdokiju.

Uz podršku, kako nam saopštavaju izvori, svog ličnog evnuha Amantija,

carica Jevdokija se složila s Porfirijem: Gaza treba da posluži kao primer.
Mnogobožački žitelji Gaze pokazali su se, međutim, toliko otporni da je
neophodno bilo preduzeti posebne mere. Carica je 402. godine poslala vojnike
kojima je lično naredila da, naoružani jednim novim oružjem, opkole
Marnejon i postaraju se da bude sravnjen sa zemljom. Branioci hrama
zabarikadirali su se u njemu. Deset dana je hrišćanska vojska rušila druga
svetilišta po gradu, a onda se vratila Marnejonu, u kome su sveštenici i vernici
i dalje bili zarobljeni. Caričini ljudi namazali su bronzana vrata mešavinom
neprerađenog ulja, sumpora i svinjske masti. Neko je bacio baklju.

259 Last Statues of Antiquity Database, LSA-27 (2012).

 Istanbul 169

Bronza se topi na temperaturi od 950°C. Otvoreni plamen u prošeku će

dosegnuti samo četiristo. Na prvi pogled, živopisna slika ovog događaja iz 402.
koju nam u srednjem veku dočarava Đakon Marko otvarajući njome jedno od
poglavlja Porfirijevog žitija mogla bi se svrstati među uzbudljive eshatološke
mitove. Zbog toga sam, uz pomoć ekipe hemičara, pokušala paljevinu
Marnejona da rekonstruišem u jednom napuštenom kamenolomu u Velsu.260
Za svega nekoliko sekundi pošto smo opisanom smolastom mešavinom
namazali bronzana vrata s kamenim okvirom i potpalili ih, vrata su promenila
boju i izobličila se. Temperatura je bila vrlo visoka. Svinjska mast gori polako i
dugo – posle četiri sata temperatura je dostigla paklenih 980°C. Tog dana 402.
godine nebo je nad Palestinom moralo goreti crvenim plamenom, dok je
vazduh treperio od vreline, a ulice Gaze bile zagušene gustim crnim dimom.
Ljudi zarobljeni u hramu gotovo sigurno su se pogušili pre nego što ih je vatra
dosegla.
Na zgarištu hrama podignuta je 407. godine, kamenom koji je preživeo
požar, crkva posvećena carici Jevdokiji. Lepim mermernim blokovima
paganskih svetilišta, nekada toliko svetima da se niko ne bi usudio da kroči na
njih, popločane su ulice, u znak krajnjeg nepoštovanja.
Možda je taj pokolj u Gazi bio odmazda za pokolj nad hrišćanima koji je
tako olako sprovođen jedan vek ranije. Jezive priče o istrebljivanju hrišćana
pričane su deci kao košmarna upozorenja, priče kao što je ona o Perpetui, koja
je postradala u areni za rođendan upravitelja Afrike Hilarijana 202/3, i njenoj
robinji Feliciti koja samo što se bila porodila.261
Moramo ipak da se zapitamo koliko je u Novom rimskom carstvu bilo
prostora za hrišćansko milosrđe. Kojoj god veri da pripadamo, ili ako ne
ispovedamo nijednu, morali bismo da prolijemo suze zamišljajući ove užasne
prizore.

Suprotno od onoga što bi se dalo očekivati, izbeglice posle prvih napada na

paganske hramove i institucije 390. godine često su dolazile u
Konstantinopolj. Dvojica takvih mnogobožaca u bekstvu koje je matični grad
dočekao raširenih ruku bili su učenjaci Heladije i Amonije iz Aleksandrije, koja

260 Emisija „Drevne mašine za ubijanje“ u okviru serije Otkrića oprošlosti na kanalu Histori,
emitovana 25. februara 2008.
261 Perpetuina smrt navela je, navodno, Tertulijana da primi hrišćanstvo. U hrišćanstvo su,

saopštava nam Tertulijan, prelazili i muškarci i žene svih godina i položaja u društvu, jer naravno,
ideja da ovakva prinošenja ljudi na žrtvu ne raduju više bogove posedovala je mnogo privlačnosti.
Autorka najstarijeg svedočenja napisanog ženskog rukom kojim raspolažemo danas, Perpetua,
doduše, navodi i zanimljivu činjenicu o tome kako je sanjala da postaje muškarac.
170 BETANI HJUZ

je sada bila u vazalnom položaju prema Konstantinopolju. Kod njih će učiti

Sokrat Sholastik, koji će nam zatim prepričati pojedinosti o jednom od
najgroznijih ubistava u čitavoj istoriji hrišćanstva. Činjenica da su ljudi kao
Heladije i Amonije mogli da prežive u Konstantinopolju svedoči o tome da su
neki pagani bili tolerisani, ali zaista su svi oni koji bi se rešili da plivaju protiv
nove struje nalazili u istinskoj opasnosti.
Iako današnja Aleksandrija još čuva tragove antičkog rešetkastog
rasporeda ulica, ako hoćemo da pronađemo išta od drevnog grada, moramo da
siđemo pod zemlju, u zagušljivi i vlažni lavirint grobnica, kuća i skladišta –
grad mrtvih u kome grobove čuvaju psoglavi rimski vojnici uklesani u kamen,
gde su nad grčkim arhitravima frizovi s egipatskim slikama i gde je, negde
duboko ispod današnjih ulica, bez sumnje sahranjen i sam Aleksandar, u
nekom grobu u kome ima i grčkih i makedonskih i egipatskih elemenata.
Rimljani su ovaj grad hedonizma i nauke osvojili pošto su porazili Kleopatru,
koja je ovde umrla 30. godine p. n. e., i snažne rimske niti utkane su u šarenu
kulturnu tapiseriju Aleksandrije.262
Aleksandrija je bila grad u kome su vladanje rečima i znanjem bili
vrednija moneta nego žito ili zlato. Bilo je to mesto gde su živele mnoge ideje i
mnogi bogovi i gde je znanje zaista bilo moć. U luci su umesto novca kao taksa
primani tekstovi na papirusu. Velika biblioteka, zamišljena tako da sakupi sve
ideje koje postoje na svetu, sadržala je najmanje pola miliona dela, brižljivo
katalogizovanih. Iz Aleksandrije je Eratosten izmerio obim Zemlje s greškom
od svega šezdesetak kilometara; Galen je tu istraživao mogućnosti ljudskog
mozga; Aristarh je postavio hipotezu da se Zemlja kreće oko Sunca, a ne
obrnuto.263 Bio je ovo grad čija je veličina sazdana na otvorenosti mišljenja i u
kome je na delu bilo mnogo kulturne diplomatičnosti: najpre je Aleksandar
prihvatio egipatske bogove, zatim je Ptolemej bio pokrovitelj prevođenja
Biblije s hebrejskog na grčki,264 potom su tu nastale Didaskalije, kao pokušaj

262 Konglomerat raznih paganskih stavova i verovanja usadio je u sam genetski materijal grada onaj
ko ga je i osnovao. Aleksandar je imao posebno genijalan dar da okupi oko sebe one najbolje, što u
jednakoj meri važi i kada je reč o pitanjima vere. Ptolemej Sotir, jedan od vojskovođa diktatora koji
je voleo da putuje po svetu, utemeljio je 324. g. p. n. e. dinastiju Ptolemeja u severnoj Africi,
nadograđujući se na svetsku viziju svog pokojnog gospodara i njegove planove za veličanstveni
grad kome je dao svoje ime.
263 Hrišćanski bogoslov Kliment Aleksandrijski piše o „pravoj sicilijanskoj pčeli, koja skuplja sok s

cveća proročke i apostolske livade, i koja utkiva u duše onih što je slušaju besmrtni element znanja“
(Stromate 1,1, napisane oko 198-203 g., navedeno prema The Sacred Writings of Clement of
Alexandria, trans. Philip Schaff, 2012).
264 Jezik jednog od njegovih pisama pokazuje s koliko je rešenosti pristupio ovome: „Budući željan

da iskažem zahvalnost tim ljudima i Jevrejima u celom svetu, i pokolenjima koja će tek doći, rešio
sam da se vaši zakoni prevedu s hebrejskog jezika na grčki da bi i ove knjige mogle da se pridruže
 Istanbul 171

izmirenja razuma i otkrovenja, obznana da su filozofija i teologija ne samo

uklopive nego i korisne jedna po drugu. Sve je to moglo da pruži uzor
raznovrsnom i trpeljivom političkom bivstvu.
Građani Novog Rima živeli su od egipatskog žita koje je isplovljavalo iz
aleksandrijske luke na brodovima što sada izranjaju iz lučkog mulja u
Istanbulu, s kojih je zatim ono istovarano i prenošeno u konstantinopoljske
ambare, mlinove i pekare. Kad su bogati ljudi naručivali nameštaj, tražili su da
se ukrasi likom boginje sreće Tihe i personifikacijom četiri velika grada,
Konstantinopolja, Rima, Aleksandrije i Antiohije, takođe po pravilu
predstavljena u ženskom liku. Na jednom naročito raskošno ukrašenom
komadu, izrađenom oko 330-370. i zatrpanom u zemlju posle pada Rima,
Aleksandrija i Konstantinopolj su prikazani kao sestre bliznakinje, obe s
kacigom s perjanicom, pri čemu Konstantinopolj drži rog izobilja i posudu za
prinošenje žrtava livenica. Odnosi između Carigrada i Aleksandrije bili su
prisni i životno važni, ali upravo će iz carske prestonice tamna mrlja biti
poslata preko Mramornog i Sredozemnog mora da okalja Aleksandrov san.
Početkom IV veka u Aleksandriji je delovala jedna žena matematičar,
astronom i filozof. Neki plodovi Hipatijinog rada bili su istinski revolucionarni.
Na nalazištu Kom el Dika u srcu Aleksandrije trenutno se iskopavaju ostaci
učionica iz Hipatijinog vremena. Ovde su, između bezličnih modernih
stambenih zgrada i zimzelenih kedrova, otkopana neka neverovatna otkrića.
Odmah pored glavne ulice drevne Aleksandrije, koja je bila široka trideset
metara i noću osvetljena, pronađeno je dosad dvadeset prostorija namenjenih
prenošenju znanja. U svakoj su se nalazila tri reda kamenih klupa, u koje je
moglo da sedne tridesetak učenika. Profesoru je pripadala stolica slična
prestolu, ispred koje je bio mali podijum, na kome su, kako se pretpostavlja,
učenici stajali kada su predstavljali plodove sopstvenih razmišljanja. Razapeto
platno pružalo je zaštitu od vrelog egipatskog sunca. Iako su nekadašnje
učionice sada zaposeli prašina i korov u kojima se izležavaju psi lutalice,
atmosfera je u Kom el Diki uzbudljiva i prisna, prožeta intelektualnim,
praktičnim i filozofskim mogućnostima.
Hipatija je bila učiteljica koja je umela da prenese žar svojim učenicima.
Prepravila je astrolab i radila je sa svojim ocem na novim matematičkim
formulama. Uvid u uticaj koji je imala možemo da steknemo iz pisama koja su
joj pisali učenici, među kojima i izvesni Kinezije. Kinezije je bio zaljubljen u

ostalima u biblioteci.“ (The Forgotten Books of Eden, 2.20, trans, and ed. Rutherford Hayes Plat,
2006.)
172 BETANI HJUZ

Hipatiju i prosio ju je, ali je ona odgovorila da će po oboje biti bolje ako se
budu bavili umnim umesto telesnim pitanjima.
Otvoreni intelektualni stav u Aleksandriji bio je sasvim prihvatljiv dok je
hrišćanstvo predstavljalo samo jednu od mnogih struja mišljenja. Hrišćanski
mislioci su ovde čak prihvatali da bi neke mnogobožačke ideje mogle biti
legitimne s religijske tačke gledišta i prihvatali su nauku obojenu pobožnošću
dokle god ostaje na ispravnim osnovama. Kada je, međutim, 389. godine u
prestonici zauzet tvrđi religijski pristup, i u Aleksandriji su izbili sukobi
izazvani rušenjem Serapisovog hrama koji je podigao Aleksandar. Hrišćanske
vođe, koje su tek stekle moć, zapodevale su međusobne čarke i Hipatija se
zatekla usred borbe za svetu i svetovnu vlast. Episkop Kiril posebno je motrio
na nju, tvrdeći da se Hipatija služi naučnim instrumentima da bi izvodila
vradžbine i gledala u budućnost. Njeni naučni eksperimenti žigosani su kao
crna magija. Omiljena, poštovana, sa svim rezultatima koje je postigla, Hipatija
nije imala gotovo nikakvih izgleda protiv udruženih snaga sveta koji se
menjao i ružnih, otrovnih strelica mržnje i glasina.
Hipatijinu sudbinu možemo da pratimo do jedne bezlične sporedne ulice
u severnom delu grada. Ispod površine koja pripada našem veku leže ostaci
Cezareuma – veličanstvenog spomenika koji je Kleopatra podigla žaleći za
svojim ljubavnikom Julijem Cezarom. Drevni obelisci koji su stajali ispred
Cezareuma završili su jedan u Centralnom parku u Njujorku, drugi u Londonu
na obali Temze, i danas su nam poznati kao Kleopatrine igle. Hram je potom
dovršio Avgust kad je konačno oteo Alaksandriju od Kleopatre, izazvavši
pritom dvostruko samoubistvo, egipatske kraljice i rimskog vojskovođe Marka
Antonija, koji nije mogao da je preboli. Od 412. godine Cezareum će postati
sedište episkopa Kirila.
Hipatija je uhvaćena u unakrsnu vatru između zaraćenih pripadnika
raznih vera. Ozlojeđeni i besni, ovi ljudi tražili su žrtveno jagnje. U proleće
415.265 Hipatiju, protiv koje je Kiril tako uspešno širio klevete, svukli su silom
s kočije, skinuli je i golu odvukli do Cezareuma. Željna krvi, svetina je
dograbila šta joj se našlo pod rukom – ostraka, kako nam saopštavaju izvori,
krhotine crepa, najverovatnije. Mučno je i prepričavati šta je dalje bilo.
Naučnicu su živu odrali, zapalili, raskomadali pa delove tela izložili na raznim
mestima po gradu.266
Biblioteku, koju je već jednom palila Cezarova vojska 46. godine p. n. e.,
spalile su i po drugi put odane pristalice verskog cilja Novog Rima. Hipatijina

U martu prema Sokratu Sholastiku, Istorija crkve 4.15.

265

Nekoliko odlomaka dela Hipatije i njenog oca Teona sačuvano je u Biblioteci Svetog Marka,
266

poznatijoj kao Marčana, u Veneciji.

 Istanbul 173

tragedija bila je istovremeno tragedija Aleksandrije. Tumarajući ulicama i

gledajući užase i pobedu skučenih umova, rušilaštvo na sve strane, paganski
pesnik Palad sročio je stihove o stradanju svog grada:

Istina li je da smo mi Grci mrtvi

I samo se činimo kao da smo živi, ovako pali?
Zamišljamo li da je ono što sanjamo život?
Ili smo stvarno živi i život je smrt?

Posle trista pedeset godina lutanja, borbi, bežanja od zastrašivanja i

smrti, hrišćani više nisu bili progonjena manjina, nego su prerasli u većinu
koja progoni druge. Širom Vizantijskog carstva otvorena su mesta gde se delio
hleb siromašnima i nevoljnima. Bilo je mnogo razloga da se bude „s nama“, a
ne „s njima“.
Sokrat Sholastik, letopisac i istoričar, Hipatijin savremenik rođen u
Konstantinopolju, učenik dvojice mnogobožaca koji su u carsku prestonicu
dobegli posle progona iz 389-391. kada su spaljeni Serapisov hram i
biblioteka koja mu je pripadala, dovršava pripovest o Hipatijinoj smrti rečima:
„Ništa ne može biti tako daleko od hrišćanskog duha kao dopuštanje
pokolja.“267

267 Sokrat Sholastik, Istorija crkve, 7.15 (prema prevodu u The Early Church: A History of Christianity
in the First Six Centuries, trans. David Duff, 1891).
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

HRIŠĆANSKE ČESTICE U PAGANSKOJ ATMOSFERI: NOVA ROMA

381 G. – 465. G.

Dignite ruke od svog detinjastog svetkovanja,

Smešnih rituala, svetilišta nedostojnih velikoga carstva
O, Rimljani plemeniti, okupajte mermerne kipove,
Delo slavnih zanatlija, mlazevima krvi,
Pa nek stoje bez ikakve ljage, ures najkrasniji
Našeg rodnog grada, nek nikakav izopačen naum
Ne okalja dela umetnička izbavljena od služenja zlu.
PRUDENCIJE RIMSKOM SENATU, V VEK268

Nevernici su predavani ognju, ali sveukupna slika Konstantinopolja

tvrdokorno je ostajala paganska ili barem klasična.269 Početkom srednjeg veka
neki Grk ili Rimljanin iz antičkog doba ne bi se na ulicama hrišćanskog
Konstantinopolja osećao sasvim van svog sveta.
Moramo ovde da zastanemo na trenutak i prisetimo se da su za ljude u
starom i srednjem veku kipovi otelovljavali sva moguća svojstva i sile, kao
paketi psihofizičkih osobina, ovaploćenja i racionalnog i iracionalnog. Otud su
268 Pfudencije rimskom Senatu (Contra Symmachum 1.499-505, prevedeno u Alchermes, Joseph,
„Spolia in Roman Cities of the Late Empire: Legislative Rationales and Architectural Reuse“,
Dumbarton Oaks Papers, 1994, 48, p. 171).
269 Potreba careva od Arkadija do Justinijana da obnavljaju Teodosijevu zabranu prinošenja žrtava

(Konstantinovi sinovi Konstant i Konstancije već su bili zabranili javna i noćna prinošenja žrtava)
dokaz je da ono nije bilo prestalo. Kako bi i moglo? Ovaj verski običaj trajao je barem deset hiljada
godina, svet se kretao zahvaljujući žrtvama prinesenim bogovima, a svetkovine koje su pratile
obredna žrtvovanja objedinjavale su velike etničke zajednice. Mnogobožačke zajednice duboko su
osećale snagu ovih obreda i smišljale su mudre načine da zaobiđu zabrane. Pojedinci su često
prinosili žrtve u ime cele zajednice, kao što nam to saopštava poslednji „paganski“ istoričar Zosim,
koji opisuje kako je jedan sveštenik pametno odvratio posledice zemljotresa u Atini prinevši žrtvu
Ahilu u ime celog atinskog naroda. Prepiska između Julijana Apostate i filozofa Prokla jasno
pokazuje da su se prinošenje žrtava i svetkovine smatrali vezivnim tkivom civilizacije i
grekoromanstva. Teodosije je 423. godine pristao da donese zakon koji je podsticao hrišćanske
zajednice da žive u miru pored svojih suseda Jevreja i mnogobožaca, ali su sirijski monasi, među
kojima Simeon Stolpnik, toliko glasno izražavali svoj gnev da je zakon opozvan 425.
 Istanbul 175

ovi likovi oslikavani, umivani mlekom, odevani, ovenčavani cvećem, mazani

mirisnim ružinim uljem. Pravljena im je metalna kosa tako tanana da ju je
povetarac pomerao, a oči od kristala pratile su prolaznika. Carigrađani su
početkom srednjeg veka očekivali da kad pogledaju ta prekrasna tela i otmena
lica pronađu u njima i dušu.270
Simptomatično je da se Jovan Efeski, koji je deo svog života proveo u
Carigradu, žalio kako je tamošnji običan svet pogrešno mislio za hrišćansku
personifikaciju grada da prikazuje Afroditu. Čak i 1204, kada su krstaši harali
po Konstantinopolju, narod je oborio deset metara visoki Atinin kip ispred
zgrade Senata na Konstantinovom forumu jer je verovao da boginja pruža
dobrodošlicu neželjenim gostima.271 Na čudesnoj Pojtingerovoj karti
Konstantinopolj je upravo tako i prikazan – u liku Afrodite, boginje ljubavne
čežnje, za koju se u antici verovalo da uliva ljudima i eros (ljubavnu strast) i
eris (razdore koji vode ratu).
Od Konstantina nadalje carevi su pridavali javni značaj prikupljanju i
izlaganju dela, i originalnih i kopija, nadahnutih starim bogovima. U gradu su
se otud mogli videti kipovi Afrodite, Artemide, Vergilija, Romula i Rema, Julija
Cezara, Jelene Trojanske – Carigrad je bio opčinjen povešću o Trojanskom ratu
i čak dvadeset devet vajarskih grupa širom grada prikazivalo je pad Troje – a
bio je tu i jedan divovski Hermafrodit, te portreti raznih filozofa i junaka. Neki
kipovi su bili mermerni, ali većina je bila od bronze ili posrebrene bronze.
Sakupljeni sa svih strana carstva – svi gradovi osim Vizanta ostali su
očerupani, kako se o tome izrazio jedan savremenik – davali su Carigradu
lepotu i veličinu. Konstantin je (ili kako neki tvrde njegov sin Konstancije)
prevazišao sebe dobavivši obelisk Tutmesa III od crvenog granita, star u tom
trenutku hiljadu osamsto godina, koji će potom Teodosije I postaviti na
hipodrom. Ovakvi poduhvati doprinosili su da Konstantinopolj i izgleda kao
carska prestonica i ispunjavali su njegove žitelje građanskim ponosom. Cena

270 Zanimljivo je da neki od najboljih dokaza o ovoj kipomaniji kojima raspolažemo potiču iz jednog
dokumenta iz IX veka, pod naslovom Kratke istorijske beleške (Παραςτάςεισ ςύντομοι χρονικαί),
koji bismo mogli nazvati turističkim vodičem kroz konstantinopoljsku kulturu. Podrobni opisi u
ovom tekstu pokazuju da su i prost narod i povlašteni, možda podjednako svesno i nesvesno,
prihvatali ukrštanja paganskog i hrišćanskog sveta. Beleške započinju stvaranjem sveta, pa verno
prate poduhvate Trojanaca, Aleksandra Makedonskog i Julija Cezara. Pripovesti o ovim znamenitim
paganima podjednako su važne kao i biblijske. Pogledajte kod Sare Baset, Urbana slika
Konstantinopolja u poznoj antici i Helen Saradi, „Percepcija i književno tumačenje
konstantinopoljskih kipova i slika“ (Saradi, Helen, perceptions and Literary Interpretations of
Statues and the Image of Constantinople“, Byzantiaka, 2000,20, pp. 3-41).
271 Pogledajte kod Liz Džejms, „'Bdite i molite se da ne padnete u napast': paganski kipovi u

hrišćanskom Konstantinopolju“ (James, Liz, „'Pray Not to Fall into Temptation and Be on Your
Guard': Pagan Statues in Christian Constantinople“, Gesta, 1996, 35.1, pp. 12-20).
176 BETANI HJUZ

je, naravno, morala da se plati: stanovništvu su uvedeni porezi da bi se

poplaćala komplikovana logistika, gradovi širom Evrope i Azije primoravani
su da isporuče „darove“ prestonici (čitava tradicija nabavke kipova i jeste
počela ratnim pljačkama), a mnoge od ovih spomenika podigli su carigradski
prestupnici odslužujući damnatio ad opus publicum – prinudni rad u sklopu
kazne.272
Kao ishod velikog projekta pribavljanja arhitektonskih spomenika
Konstantinopolj je mogao da se podiči mnogim neprevaziđenim delima, među
njima i Fidijinim kipom Zevsa izrađenim od slonovače iz hrama u Olimpiji,
Praksitelovom prekrasnom Afroditom Knidskom, Atinom od egzotičnog
zelenog kamena iz njenog hrama u Lindosu na Rodosu i veličanstvenim
Herinim kipom sa Samosa, koje je prikupio carski komornik evnuh Laus. Ova
umetnička dela su, kao i Carska biblioteka sa sto dvadeset hiljada knjiga,
tragično stradala u požaru koji je zahvatio grad 475. godine.
Poriv za prikupljanjem paganskih eksponata nije bio samo plod
zaljubljeništva i radoznalosti niti puke želje za samoveličanjem, nego je nicao
iz vere da ovi predmeti sadrže stvarnu i prenosivu moć. Carevi od Konstantina
nadalje prikupljali su ih delimično da ulepšaju svoju prestonicu, ali i da uklone
takve moćne žiže prinošenja žrtava i poklonjenja iz paganskih hramova širom
carstva. U biblioteci Velikog dvorca čuvana je, kako nam saopštavaju izvori,
jedna izuzetna verzija Homerovih dela: „Među drugim retkostima na ovom
mestu nalazila su se creva zmaja [verovatno pitona] duga sto dvadeset stopa
na kojima su zlatnim slovima bile ispisane Homerova Ilijada i Odiseja.“273
Postoje i neke divne priče o kipovima u vizantijskim zemljama koje su
opseli demoni pa su se pakosno obrušili na glavu izvesnim istaknutim
ličnostima, zbog čega su u grozničavoj žurbi zakopani da se osujete njihove
zlonamerne želje i zamisli. Episkop Porfirije – isti onaj što je iz verskih pobuda
s radošću palio po Gazi – fizički je nasrnuo na jedan Afroditin kip, uz pomoć
svetine koja je razmahivala krstom.
Brat cara Lava VI postao je impotentan pa je pojurio da zaogrne kipove na
hipodromu i zapali tamjan pred njima verujući da će tim gestom poštovanja
rešiti svoj sramotni zdravstveni problem.

272 Izuzetno koristan rad na ovu temu i katalog umetničkih dela koja se navode u Konstantinopolju
pruža Sara Baset u Urbanoj slici Konstantinopolja upoznoj antici.
273 Petrus Gilijus Konstantinopoljske starine, str. 144 (Gilles, Pierre, Antiquities of Constantinople,

trans. John Ball, London, 1729. „Georgije Kedrin se takođe seća biblioteke u carskom dvoru u
Konstantinopolju u kojoj se nalazilo hiljadu sto dvadeset knjiga, među kojima su se čuvala i creva
zmaja duga sto dvadeset stopa i na njima su zlatnim slovima bile ispisane Ilijada i Odiseja.“
(Chapman, 1888, vol. 1, p. xciii; Cedrenus, 1647, vol. 1, p. 351.)
 Istanbul 177

Čudotvorna moć hrišćanskih ikona potekla je, naravno, iz prirodnog

razvoja paganskih shvatanja. Često su kipovima starijih božanstava na čelo
ucrtavali krst, ne samo da bi ih time očistili nego da bi im dali dvostruku moć.
Posle Teodosijevih edikata jedno pokolenje ranije, mnogo antičkog materijala
se, najjednostavnije rečeno, povlačilo po hramovima i svetilištima koji su sada
postali suvišni. Prikupiti ga bilo je u izvesnom smislu dokaz da hrišćanska
vlast sad drži premoć, ali zar ne bi lakše bilo uništiti te objekte
idolopoklonstva na licu mesta? Očigledno da je to bilo vrlo teško, i materijalno
i emocionalno. Tako je nađeno rešenje kojim su dve muve ubijene istim
udarcem: iz Egipta su doneseni Izidini kipovi;274 hram Zevsa Amona u Libiji
pretvoren je u Bogorodičinu crkvu; trijumfalni četvoropreg s konjima čije je
po jedno kopito podignuto u pokretu, koji su s izvanrednom veštinom izradili
livci s Hiosa dopremljen je pod Teodosijem II i izložen na hipodromu (na kraju
će konji biti otpremljeni kao deo plena posle krstaške pohare Konstantinopolj
a 1204. godine u Veneciju, gde se danas čuvaju u Crkvi Svetog Marka, dok je na
pročelje bazilike, gde su prvobitno stajali, postavljena kopija). Zeuksipova
kupatila podsećala su na umetničku galeriju obavljenu parom, hipodrom na
muzej pod otvorenim nebom.
Moda sakupljanja paganskih ostataka podstakla je donošenje zakona
prilično sličnih današnjim zakonima o zaštiti istorijskog i umetničkog nasleđa.
Godine 383. izdato je naređenje da se hram u Ozroeni u Mesopotamiji drži
otvoren da bi moglo da se uživa u umetničkoj, a ne u religijskoj vrednosti
onoga što se nalazi unutra.275 Jedan constitutio276 cara Arkadija i iz 399. godine
proglašava: „Ako iko pokuša da uništi takvo delo, nema prava da se oslanja ni
na kakvu vlast i ako bi kojim slučajem u svoju odbranu pokazao kakav propis
ili zakon, taj dokument ima da mu se oduzme i da se za rešenje obrati Našoj
mudrosti.“277 U ovome je mehanizam vizantijske carske vlasti delovao kao
Unesko svoga doba.
Bilo je uništavanja i nasilja, naravno – vernici koji su tek primili
hrišćanstvo dokazivali su svoju pobožnost razbijajući idole, a mnogi
mnogobošci bi zaključili da je isukan mač ubedljiv razlog za primanje nove
vere. U Paleopolju na Krfu crkva je ugurana uz paganski hram, a nove
arheološke metode278 ukazuju na to da je domaće stanovništvo lešinarilo

274 Kipovi su doneseni po naređenju cara Justinijana evnuhu Narzesu, carevoj desnoj ruci.
275 Teodosijev zakonik, 16.10.8.
276 Zakonska odredba. (Prim. prev.)
277 Teodosijev zakonik, 16.10.15.
278 Na primer pri iskopavanjima starohrišćanskih slojeva na mestu Apolonovog svetilišta na

nalazištu Kato Fana na Hiosu.

178 BETANI HJUZ

odnoseći materijal hrama da ga iskoristi na primer za malter.279 Ipak, to su

više bili izuzeci nego pravilo. Uglavnom su hramovi, posebno oni izvan
gradskih zidina, sačuvani i pretvoreni u javna zdanja ili lepe privatne vile.
Nedavno otkopani mozaici iz Crkve Svetog Stefana u Um er Rasasu u Jordanu
pokazuju da su još i u drugoj polovini VIII veka poneki hrišćanski gradovi
birali mnogobožačke hramove da ih predstavljaju – Napulj hram Zevsa Ipsista,
dok je jedan Panov hram obeležavao određeno mesto u Egiptu.

Pored fizičkih ostataka iz klasičnog doba, carigradske ulice su takođe bile

prožete neopaganskim stilom života.280 Žitelji grada, i bogati i siromašni,
prihvatili su i negovali književnu vrstu nazvanu mirakuli. Sve do trenutka kad
je grad 1453. pao pod Osmanlije, Carigrađani su se s poverenjem obraćali svim
vrstama vidovnjaka za savet o raznovrsnim poduhvatima: putovanjima po
trgovačkom poslu, lovu, zapodevanju rata, odbijanju deteta od dojke ili
početku dečjeg obrazovanja. Seismologia (predskazivanje po zemljotresima),
selenodromia (gatanje po mesečevim fazama) i vrontologia (pogađanje
budućnosti po gromovima) ubrajali su se među najomiljenije načine
predviđanja budućnosti.281 Okultisti, mađioničari, alhemičari, tumači snova i
glasova statua, vidovnjaci koji su pogađali budućnost po ptičjem letu,
geomanti, demonolozi, poznavaoci apokrifa – nekom današnjem komentatoru
moglo bi se oprostiti ako bi zaključio da je cela Vizantija bila rasadnik crne
magije.
Ipak, iako su svi navedeni bili zaista brojni i glasno su reklamirali svoja
umeća, Vizantinci bi se začudili kada bismo ih upoznali s ovim živopisnim
nazivima. Mnogi od ovih ljudi smatrali su sebe „filozofima“. Uživali su u
intelektualnom zadovoljstvu koje može da pronađe radoznali um podjednako
koliko u sposobnosti „filozofije“ da razjasni i predvidi tajanstvena zbivanja u
svetu. Neki su verovali da Merkur u usponu donosi na svet ove pogadače
sudbine, tumače snova i ptičjeg leta, lekare, gramatičare, zakonoznalce, retore,

279 Pogledajte Lesli Bomon i Aglaja Arhonditu-Argiri, „Iskopavanja na Kato Fani na Hiosu 1999,
2000. i 2001. godine“ (Beaumont, Lesley and Aglaia Archontidou-Argyri, „Excavations at Kato
Phana, Chios: 1999,2000, and 2001“, Annual of the British School at Athens, 2004, 99, pp. 201-255).
280 Od klasičnog razdoblja nadalje hodočasnici su u ovoj oblasti putovali do Asklepijevih svetilišta

po čudotvorno izlečenje, a potom je ta tradicija nastavljena u hrišćanskopaganskoj varijanti u kojoj

su Asklepija zamenili sveci za koje se verovalo da imaju isceliteljsku moć. Pripovedalo se da je
dovoljno da i sami carevi legnu na određeno sveto kamenje pa će biti izlečeni. Priče o ovakvim i
drugim čudima kružile su Konstantinopoljem – svakako je u njima bilo ukusa ohrabrujućih
mogućnosti.
281 Neki astrolozi su takođe imali mnogo uspeha – pogledajte poznija dela Retorija Egipatskog.
 Istanbul 179

vojne graditelje.282 Smatralo se da zvezde, planete, minerali i ljudi upravljaju

jedni drugima.
U poduhvatima mnogih ovih hrišćanskookultnih filozofa oseća se izvesna
vrsta kosmopolitske energije. Vodile su se žive rasprave oko toga da li je
Avram bio astrolog. U zbirkama sakupljanim od XII veka magijski tekstovi
zastupljeni su uz biblijske apokrife, lapidarije, liturgije Svetog Jakova i Svetog
Vasilija, alhemičarske traktate i priručnike za čitanje dlana, geomantiju i
pogađanje budućnosti. Mnoge su divno ilustrovane živim bojama i zrače
gotovo grozničavim osećanjem da istina o uznemirujuće čudnovatim
pojavama u svetu mora negde da postoji. Carstvo je pružalo potporu
astrolozima širom svojih prostranstava – onima u Tebi, onima na obalama
reke Likos u Frigiji, onima u Aleksandriji. Njihove ideje nisu bile marginalne,
nego su imale središnje mesto u vizantijskom životnom iskustvu. Hefestov
hram u Tebi sastavio je astrološki priručnik koji će biti u upotrebi vekovima, a
Maksim iz Efesa je izložio vrlo uticajnu ideju o sveopštem privlačenju, koja
podrazumeva da je u sve što postoji na svetu, i živo i neživo, utkana određena
božanska iskra koja svemu daje neposredan magijski kontakt sa suncem, što
objašnjava, na primer, čudotvornost kipova u Konstantinopolju.
Astronomi su takođe angažovani i često su ovi posmatrači zvezda
svrstavani pod istu zastavu s matematičarima. Čak i zamagljene zagađenjem,
zvezde su nad Istanbulom i danas naročito sjajne. S prividnom zvezdanom
veličinom nešto manjom od šest, izgledaju kao da blistaju. Po svemu sudeći,
međutim, mišljenja su bila podeljena oko toga da li je gledanje u zvezde Božje
ili Satanino delo. Carski dvor je naizmenično odbacivao i blisko prihvatao
astrologe. Crkveni oci, razumljivo oprezni prema ljudima čija je magija pružala
korene hiljadama godina unazad, upozoravali su: „Ne obraćajte pažnju na
astrologe, znamenja u ptičjem letu ni druga takva sujeverja; ne slušajte mitska
proročanstva Grka, ne služite se čarobnim napicima, ne verujte u proročko
pevanje ni nekromantiju, najnezakonitiju od svega.“283 Izgleda da je stav
prema delovanju astrologa bio pomalo šizofreničan. Maksim Efeski, posle
decenija provedenih visoko u carskoj milosti, iznenada je pogubljen 371.

282Kako ih je pobrojao astrolog Vetije Valent u II veku.

283Kiril I, episkop jerusalimski, oko 350. godine, prema navodu kod Efstratiosa Teodosijua,
Vasiliosa Manimanisa i Milana Dimitrijevića, „Astrologija u ranom razdoblju Vizantijskog carstva i
protivastrolo-ški stav crkvenih otaca“ (Theodossiou, Efstratios, Manimanis, Vassili-os and
Dimitrijević, Milan, „Astrology in the early Byzantine Empire and the anti-astrology stance of the
Church Fathers“, European Journal of Science and Theology, 2012, 8.2, p. 20).
180 BETANI HJUZ

godine;284 pogubljenje je praćeno spaljivanjem Maksimovih knjiga i

proglašenjem onoga čime se bavio za vračanje.
U Carigradu je ipak bilo mnogo onih koji su želeli nešto oko čega će
usredsrediti svoju hibridnu hrišćanskopagansku strast, te su početkom V veka
neki ekstremni hrišćani, jedna nova vrsta sledbenika kulta, ponudili
uzbudljivu alternativu – povratak pustinjskim korenima iz kojih je hrišćanstvo
niklo. Polje na kome su delovali bio je surovi predeo, kamenit, peskovit i
pustinjski. U fizičkom i duhovnom životu Konstantinopolja pustinjaci su
postali jedna nova stalna stavka. Neki od njih nudili su nešto istinski radikalno
umesto lažne suzdržanosti mermera, kristala i pozlate: kipove koji dišu.

284Maksim je bio u milosti cara Julijana Apostate i Jovijana posle njega, ali mu se usud promenio s
dolaskom Valentinijana I i Valenta kao savladara na carskom prestolu, budući da su ova dvojica
careva, za razliku od dvojice prethodnih, pripadali hrišćanskoj veri. (Prim. prev.)
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

NEBESKI KIPOVI: ASKETE

420. G. – 495. G.

Čuveni Simeon, veliko čudo ovog sveta… strahujem da će se

našem potomstvu priča o njemu činiti kao bajka bez zrna istine.
Jer činjenice prevazilaze ljudsku prirodu…
TEODORU KIRSKI, ISTORIJA SIRIJSKIH MONAHA285

Konstantinopolj je sada postao svedok moći antičke umetnosti među narodom

– samo ne više izvajane u mermeru ili bronzi, nego u smrtnoj, putenoj formi.
Stolpnici, dela klasične umetnosti od krvi i mesa posađena na stubove,
trudili su se da nadmaše žestinu kristalnog pogleda svojih neživih paganskih
pandana, slaveći ekstremizmom svoje pobožnosti jedinog istinskog Gospoda.
Sveti Simeon (389-459), začetnik pokreta, čiji je stub nedaleko od današnjeg
Alepa nekada bio visok dvadesetak metara, istrajao je, kako nam izvori
saopštavaju, u svojoj kamenoj čauri duže od trideset godina dok su vernici i
okolno stanovništvo dolazili i dovodili domaće životinje moleći sveca za
blagoslov i plodnost. Oblik iskazivanja pobožnosti na koji se rešio Sveti
Simeon nadahnut je možda starim običajem postavljanja faličkih simbola na
stubove ili obredima posvećenim Velikoj majci Kibeli koje je u II veku opisao
Lukijan u svom traktatu O sirijskim boginjama (De dea Syria),286 ili se možda
naprosto stolpnicima činilo da će oponašajući kipove najbolje nadmašiti svoje
mermerne i bronzane paganske prethodnike. Vernici su vekovima otkidali
komadić po komadić od stuba Svetog Simeona, tako da je od njega danas
ostala samo velika kamena grudva, kao neki tvrdoglavi putnik kroz vreme. U
trenutku dok se ova knjiga piše, ta kamena grudva u Simeonovoj tvrđavi, kako
se još nazivaju ostaci Crkve Svetog Simeona tridesetak kilometara
severozapadno od Alepa, i dalje postoji uprkos tome što su ostaci crkve

285Teodorit Kirski, Istorija sirijskih monaha, poglavlje XXVI, „Simeon Stolpnik“.

286Često su se u podnožje i na vrh takvih stubova stavljali rogovi. Pogledajte takođe reference o
stubu na Reinoj glavi.
182 BETANI HJUZ

oštećeni u jednom od vazdušnih napada 2016. Prema davnašnjem verovanju,

Simeonov stub štiti neka čudesna moć.
Među mnogima koji su dolazili da se dive Simeonovoj pobožnosti bio je i
jedan čovek na pragu četrdesete po imenu Danilo. Danilo je očigledno bio
zanesen muževnim hrišćanskim asketizmom koji je video. Reč asketizam
potiče od grčkog ἂςκηςισ; (askesis) – stroga vežba. Nije posebno čudno što su
ovi ljudi nazivani i atletama – onima koji će krajnjom telesnom izdržljivošću i
podnošenjem napora dostići ἆθλον (atlon) – nagradu u vidu božanske
besmrtnosti. Hrišćanstvo je, naravno, po mnogo čemu bilo religija okrenuta
onome svetu; hrišćani nisu pripadali nijednoj državi, čekali su, u svojevrsnom
čistilištu, da nastupi strašni sud. Sada pošto su im rimski carevi pružili zemlju
u kojoj su mogli da udome ovu ideju, i kada je Hrist sve rede prikazivan kao
skromni prevratnik nepravednog sveta, a sve više kao Pantokrator, krunisani
vladar svega, običnom svetu bio je potreban neki posrednik, koji će možda
kažnjavati svoje telo kao što je kažnjavano Hristovo, neko biće na polovini
puta između zemlje i nebesa.
Danilo je ovu novu i senzacionalnu umetnost religioznog nastupanja pred
publikom odneo pravo u hrišćanski Konstantinopolj, i to je bilo ključno. Žitije
nam saopštava da se Danilo, odlučivši se za asketski život, prvobitno bio
zaputio u Antiohiju, ali ga je neki odrpanac na putu posavetovao da umesto
toga pođe u Carigrad „i videćeš drugi Jerusalim, gde možeš da se raduješ
martirionima i slavnim domovima za molitvu“.287 Da li su putnici onog
vremena zaista tako osećali, ili su letopisci želeli u to da ubede svet, tek ideja o
Konstantinopolju kao presvetoj sili koja sve privlači sebi i gde se može pronaći
sve što ima ikakvog značaja u monoteizmu uspešno je pronošena. Pošto je ceo
život proveo u manastiru, a zatim devet godina proživeo u deaktiviranom
paganskom hramu koji je bio glas da ga opsedaju demoni, čovek koji će postati
Sveti Danilo Stolpnik popeo se 460. godine na stub šest kilometara severno od
Konstantinopolja, na mestu koje se danas zove Kuručešme, na pola puta
između Arnavutkoja (grčko ime je bilo Anaplu) i Ortakoja, na evropskoj strani
Bosfora.288

287 Život i dela našeg svetog oca Danila Stolpnika, u Elizabet Ana Sofija Doz, Tri vizantijska sveca:
onovremene biografije Svetog Danila Stolpnika, Svetog Teodora Sikeota i Svetog Jovana Milostivog,
str. 10.
288 Norman Bejns, „Sveti Danilo Stolpnik: Uvod“ (Norman Baynes, „St. Daniel the Stylite:

Introduction“), u Elizabet Ana Sofija Doz, Tri vizantijska sveca: onovremene biografije Svetog Danila
Stolpnika, Svetog Teodora Sikeota i Svetog Jovana Milostivog, str. 13.
 Istanbul 183

Reljef koji prikazuje sveca na stubu, Sirija, V ili VI vek, (Alamy).

Lestvama se penje monah s kandilom.

Iz detaljnog žitija koje je napisao jedan od Danilovih učenika u V veku

saznajemo da je Danilo postao svojevrsni totem u Konstantinopolju. Uprkos
tome što su ga na iskušenja stavljale bludnice i lutajući jeretici,289 on se starao
o duševnim i telesnim potrebama Carigrađana. Carigrađani su bili gladni
utehe u vreme nevolja kao što je bio Veliki požar 475. godine (u kome su
stradali Carska biblioteka i Lausova blaga, među kojima i Homer na zmijskoj
koži), ili pljačka Rima 476, i Danilo je preuzeo na sebe ulogu proročišta.
Njegovo mišljenje postajalo je važno, jer su mu gradski moćnici i plemići u

289„Demon zavisti nije mogao da savlada svoju zavist, pa je pronašao odgovarajuće oruđe za svoje
zle namere. Bludnica Basijana koja beše nedavno došla u Konstantinopolj odnekud s istoka uhvatila
je u zamku mnoge koji su trčali za ženama od njene sorte. Sinovi nekih jeretika pozvaše je da joj
predlože sledeće: 'Ako možeš ikako da navučeš sablazan na čoveka koji stoji na stubu u Anapluu ili i
na koga od onih što su uz njega, platićemo ti stotinu zlatnika.' Bestidnica pristade pa bez
prenemaganja ode pravo svetome i povede prostitutke i mladiće, pa pretvarajući se da od nečeg
boluje, nastani se u predgrađu naspram svečevog stuba. Ostala je tamo pozadugo, ali je to vreme
potrošila uzalud.“ Elizabet Doz, Tri vizantijska sveca, str. 39.
184 BETANI HJUZ

proputovanju, pa čak i careva rodbina, dolazili po savet o raznim pitanjima, od

toga kako da postupe prema komšiji koji nikako da prihvati pravu veru pa do
toga kako da se suprotstave najezdi germanske vojske. Kad bi nešto zapretilo
ortodoksnoj veri, Danilo je silazio sa stuba da veća s episkopima i carevima.
Pored stuba je sagrađen manastir, u koji su pohranjene i mosti Svetog
Simeona.
Posle trideset tri godine na stubu, ranjavih nogu, šiban tračkim
vetrovima, Danilo je zamolio za „milost da u svetosti okonča život“ i pre nego
što će umreti posavetovao svoje sledbenike da se „tvrdo pridržavaju
smernosti, poslušnosti i gostoljubivosti, da se nikad ne odvajaju od Svete
majke Crkve, da se odvraćaju od jeretika… Pošto je to učinjeno, i braća
odslušala molitvu svetog oca i s njim se oprostila, udariše u takav plač i
kuknjavu da su se njihove žalopojke orile kao grmljavina.“290 Danilo je umro
na svom stubu. Telo mu je smesta odneseno da ga ne bi verni razneli u želji da
imaju kod kuće delić moštiju. Privezano je za dasku i izloženo kao ikona.
Svedoci su tvrdili da su se na nebu iznad njega pojavila tri krsta i oko njih bele
golubice.
Istoričari i neurolozi sada nastoje da zajedničkim trudom odgonetnu šta
je ta nebeska predstava mogla da bude. Izvanredna istraživanja Univerziteta
Harvard ukazuju na to da, ako je vera dovoljno snažna, ponekad možemo da
vidimo ono što želimo.291 Verska osećanja mogu da aktiviraju
ekstrapersonalne sisteme mozga. Pre nego što zaključimo da su Carigrađani
prosto bili sujeveran svet podložan srednjovekovnoj histeriji, trebalo bi da
razmotrimo činjenicu da vizija na nebu ume i dan-danas da ubedi ljude u
nešto. Dok sam nedavno radila jedno istraživanje u Indiji, bivši vladin
službenik, vrlo lucidan čovek, ispričao mi je da su mnogi očevici posmatrali
kako se njegova pokojna majka uspinje na nebesa u plamenom oblaku. Ta
žena, koja je živela samo pijući bivolje mleko, deifikovana je i mnogi vernici joj
dolaze na poklonjenje u malom hramu na periferiji Džodpura baš kao svim
boginjama od bronzanog doba naovamo. Na molitvu se vernici pozivaju
školjkama indijske lađice, a počast boginji odaju podignutim rukama.
Danilov život pruža nam korisnu sliku jednog isečka vremena kada je
javno iskazivanje pobožnosti bilo u previranju. Kako saznajemo, Gelanije,

290Isto, pogl. 95.

291Piter Majnek, „Dionis, božanski prostor i dopamin: kognitivni pristup grčkom pozorištu“
(Meineck, Peter, „Dionysos, Divine Space and Dopamine: A Cognitive Approach to the Greek
Theatre“, predavanje održano na istraživačkom simpozijumu Centra za helenske studije, Vašington,
23. april 2013, http://wp.chs.harvard.edu/chs-fellows/author/pmeineck/); Džejms Robertson,
Istorija hrišćanske crkve ii.41-43,274 (Robertson, James, History of Christian Church).
 Istanbul 185

čovek čiju je zemlju Danilo prisvojio za potrebe svog religijskog maratona,

najpre nije želeo da se stub podigne tu gde je „bela golubica prhnula, pa
ponovo sletela“.292 Pravi primer trenutka pre nego što će neko postati slavan:
jedan obični Carigrađanin nije bio posebno zainteresovan za nameru
nekakvog pustinjaka da posadi na njegovom imanju svoje čudne ideje i
nesnosni stub. Trebalo bi da posvetimo jedan trenutak tim običnim ljudima
koji su vekovima bili pagani i nisu obavezno bili ushićeni time što im se zemlja
pretvara u tematski verski park novog doba.

292 Elizabet Doz, Tri vizantijska sveca, pogl. 24.

 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

SEKS I GRAD: EVNUSI

OD OKO 330. G. NADALJE

…i neka ne govori uškopljenik: gle, ja sam suho drvo. Jer ovako

veli Gospod za uškopljenike: koji drže subote moje i izbiraju što je
meni ugodno, i drže zavjet moj, njima ću dati u domu svom i među
zidovima svojim mjesto i ime bolje nego sinova i kćeri, ime vječno
daću svakome od njih, koje se neće zatrti.
KNJIGA PROROKA ISAIJE, 56,3-4

Ti osvajaše krasotom duše koliko i lica jer imađaše sve dostojno

tvog imena i u odaji spavaćoj kad ispraćaše cara na spavanje,
sejaše nežnost u uvo njegovo.
LEONTIJE SHOLASTIK, EPIGRAM U SLAVU KALINIKA
(IME ZNAČI LEPOTA I POBEDA)293

Jer ima uškopljenika koji su se tako rodili iz utrobe materine; a

ima uškopljenika koje su ljudi uškopili; a ima uškopljenika koji su
sami sebe uškopili carstva radi nebeskoga. Ko može primiti neka
primi.
MATEJ, 19,12

U IV veku moćni treći pol postao je istorijski bitno obeležje Konstantinopolja.

Teorijski, Grci i Rimljani su evnuhe uvek prezirali, iako od oca istorije
Herodota znamo da su Korinćani 580. godine p. n. e. u Persiju poslali evnuhe.
Dečaci i muškarci zarobljeni u ratu obredno su kastrirani – Herodot nam
saopštava da je ova sudbina zadesila mušku decu koja su pala u ruke Kserksu
posle pobune na ostrvima uz maloazijsku obalu. Muškarci lišeni muškosti
kršili su opšteprihvaćene rimske pojmove o muževnosti i vrlini. Ipak je

293 Anthologia Graeca, 16.33, transi. William Roger Paton.

 Istanbul 187

istočnjački kult Kibele i njenog kastriranog ljubavnika i sveštenika Atisa

stekao zabrinjavajuću popularnost u Rimu. Sledbenici Kibele, koja je, ne
zaboravimo, bila omiljeno božanstvo u Vizantu, odsecali su sebi muškost u
verskoj pomami, a onda se šminkali i oblačili haljine u slavu svoje boginje. Car
Dioklecijan je izgleda počeo da ceni evnuhe pošto je smestio sedište svoje
vlasti u Nikomediju. Galerije je zarobio harem persijskog cara Narzesa i
zadržao njegove evnuhe, stvorivši, kako se čini, poznorimsku pomamu za
evnusima na dvoru. Kastrirani robovi dovođeni su iz Jermenije, s Kavkaza i iz
Persije da bi udovoljavali putenim prohtevima hrišćanskih careva i visokih
plemkinja. Za vreme vladavine Konstantinovih sinova smišljen je položaj
komornika (cubicularius, za razliku od glavnog komornika – praepositus sacri
cubiculi), izuzetno privilegovan i dostupan samo uškopljenicima. Položaj,
uticaj, pa otuda i moć ovih nadzornika svetih carskih privatnih odaja rasli su
velikom brzinom.
Pored svojih zvaničnih uloga zapovednika telesne straže, čuvara careve
privatne riznice i upravitelja nad njegovim ličnim prihodima, vestarha (koji su
se starali o njegovoj odeći), sekretara i komornika, i pored toga što su, ako je
suditi po šaputanjima zlih jezika, pružali seksualna zadovoljstva, evnusi
visokog ranga takođe su bili carevi poverljivi stratezi, slani da uguše pobune i
razreše verske sporove. Tevdokijin evnuh Amantije bio je taj koji se založio da
se episkopu Gaze odobri da sruši Marnejon; Narzes, Justinijanov spatarije
(zapovednik carske garde koju su činili evnusi) i veliki komornik, vodiče
carevu vojsku u važnoj pobedi protiv Gota. Simeonu Osvećenom dozvoljen je
pristup na Svetu goru, posle čega će ovaj evnuh osnovati evnuški manastir u
Tesaloniki. Znatan broj carigradskih patrijarha činili su evnusi. Ovaj treći pol,
koji je usložnjavao prostu dvojnu podelu na muškarce i žene, doprinosio je
možda da žene u carskoj prestonici uživaju neobično visok stepen slobode, i ta
će neobična ženska sloboda opstati hiljadu i po godina, i čak donekle pretrajati
i pad Konstantinopolja pod Turke 1453. godine.
Iako su uljudni prevodi srednjovekovnih izvora dosledno svodili značenje
pojma evnuh na muškarce koji žive u celibatu, saznajemo ipak o asirskim
plemićima, Arapima zarobljenim u ratu, Saracenima, zemljoradnicima s obala
Crnog mora i Latinima na raznim poslovima u Konstantinopolju i
pripadajućim zemljama koji su bili demaskulizovani. Diplomat Lijutprand
poklonio je vizantijskom dvoru četiri evnuha s potpuno uklonjenim polnim
organom i testisima, dok je u IX veku bogata Peloponežanka po imenu
Danijelida darovala Vasiliju I Makedoncu stotinu evnuha. Lekari kao što je bio
Pavle iz Egine u VI veku opisuju kastraciju i kompresijom i ekscizijom, a
podatak iz Justinijanovog zakonika da od devedeset kastriranih dečaka
188 BETANI HJUZ

prežive samo trojica daje nam uvid u sistem i razmere procesa škopljenja.
Smatralo se poželjnim da se štrojenje obavi pre nego što dečak zađe u
pubertet. Najpre su to bili samo pripadnici drugih naroda, koji su u živo srce
prestonice unosili tuđa iskustva i dodir s udaljenijim krajevima sveta, ali su
evnusi u Konstantinopolju postajali sve popularniji i mogli bismo smatrati
ironijom što je kao posledica toga počeo da raste i broj evnuha „domaće
proizvodnje“. Kastrati iz Konstantinopolj a i s okolnih prostora, međutim, nisu
imali u sebi egzotike, bili su mnogo kućevniji, i konačno su izgubili politički
uticaj.
Iako su evnusi bili robovi – izneseno je mišljenje da krajnje carsko
vlastodrštvo zahteva i krajnju vrstu roba u vidu kastriranog muškarca – u
Konstantinopolj u su se mnogi od njih snašli izuzetno dobro. Evnuhu Lausu
pripadala je velelepna palata čiji su ostaci nedavno nađeni u ulici Babi Ali294 i u
njoj je bila sakupljena jedna od najveličanstvenijih antičkih zbirki umetničkih
dela – Afrodita Knidska, Zevs iz hrama u Olimpiji, Atina iz Lindosa i Hera iz
velikog boginjinog hrama na Samosu. Izložena da bi Carigrađani mogli da se
dive njihovoj silnoj paganskoj razvratnosti, ova dela su bila apsolutni vrhunac,
egzotični zarobljenici. Time što su se ona nalazila u Carigradu, njegove vođe
visokog ranga pokazivale su da je paganski svet u njihovoj vlasti, a ne oni u
vlasti paganskog sveta. Ova zbirka je bila politički promućurno odabrana isto
kao što je i izražavala prefmjeni, katolički ukus. Evnuhe su njihovi savremenici
smatrali za velikodušne, učene i mudre, i takođe ih cenili kao vrlo lepa ljudska
bića, u čijoj se telesnoj lepoti odražava lepota njihove duše. Ovako je pesnik
Korip hvalio Narzesa, spatarija cara Justinijana: „Sav u zlatu, a ipak skroman
odelom i držanjem, omiljen zbog pravičnosti, dostojan poštovanja zbog vrline,
pametan, pažljiv, na danonoćnoj straži nad vladarima sveta, obasjan svetlošću
slave, kao zvezda Danica što sjaji na vedrom nebu, sjajem zlatnih zraka
nadblistavajući srebrnasta sazvežđa i najavljujući jasnom vatrom dan.“295
Evnusi su prikazivani i kao anđeli, nebeski glasnici na zemlji, kojima
pripada svojevrsna oplemenjena direktna veza između zemlje i nebesa.
Njihova dužnost je bila da stoje između dva sveta. O evnusima kao glasnicima
govore i priče o svecima, koje su se mnogo pričale u to doba, na primer o
Jovanu V Milostivom, aleksandrijskom patrijarhu, koga je car pozvao sebi u
Konstantinopolj.

294 Ranije se mislilo da se Lausova palata nalazila sa zapadne strane hipodroma.

295 Corippus, In Laudem Iustini Augusti Minoris 3.224-230, prevedeno u Cameron (ed.) (1976).
 Istanbul 189

Svetitelj koga Bog pozva vide na javi evnuha u sjajnoj odeždi, sa

zlatnim žezlom u desnici, gde stoji pred njim i govori: „Dođi,
preklinjem te, car careva te zove!“

Ne časeći časa Jovan posla po plemića Nikitu i reče mu lijući suze:

„Ti me, gospodaru, pozva da pođem našem caru na zemlji, ali car
nebeski pre tebe pozva mene niščeg sebi:“ Ispriča mu zatim kako
mu se prikazao evnuh, ili bolje rečeno, anđeo.296

Stav prema ovim demaskulizovanim muškarcima bio je u

Konstantinopolju, izgleda, sve vreme mešovit. Neke starohrišćane, kao
crkvenog oca Origena, koji se u znak zaveta veri sam kastrirao, podstakle su
na kastriranje Izreke Sekstove, omiljene u to vreme, među kojima je i ova:
„Odbaci svaki deo tela koji te ometa u vladanju sobom; jer bolje je zadovoljno
živeti bez nekog dela tela nego u rasulu s njim.“ Takođe: „Viđate ljude koji
spašavaju zdravlje odsecajući i odbacujući delove tela. Zar nije mnogo bolje
učiniti to da bi se živelo u zadovoljnom spokoju?“ Ipak, čak će i Origen potom
osuditi postupak. Njegova samokastracija odigrala se, po svemu sudeći, u
trenutku kada ga je poneo mladalački žar. Evnuhe su često vređali i žigosali
kao spletkaše i razvratnike. Izvanredan traktat U odbranu evnuha ohridskog
arhiepiskopa Teofilakta odlučno brani njihovu reputaciju. Arhiepiskop je
dobro znao o čemu piše – ne samo da je među njegovim prijateljima bilo više
evnuha nego mu je i brat bio evnuh.
Hrišćanska čistota, napredak u karijeri, zarobljeništvo, želja da se bude
žena, želja da se bude drugačiji – sve su ovo mogući razlozi psihološkog
prihvatanja kastracije. Da li je deseksualizovano stanje takođe podsvesno
govorilo onima u jednom lomnom dobu ugroženosti o verovatnosti
predstojeće propasti i mogućnostima opstanka?297
Mnogi istoričari na Zapadu osuđivali su Konstantinopolj zbog evnuha, ali
su evnusi, s dobrim vezama među raznim nacijama i bez dinastičkih ambicija,
često spašavali svoj grad. U jednom od časova najveće nužde upravo će jedan
evnuh pomoći da se reši sudbina Carigrada, „evnuh koji je vladao na dvoru i

296Žitije Jovana Kiparskog, 52.34-46, prevedeno kod Elizabet Doz.

297Carigrad kao rasadnik evnuštva sačuvaće ovu tradiciju čak i u poodmaklom XX veku. Pošto su
osvojili Konstantinopolj, Turci su u Topkapi saraju sagradili Avliju evnuha, u koju se ulazilo kroz
Vrata sreće, pod nadzorom glavnog evnuha i njegovog osoblja, čiji su se stanovi nalazili s obe strane
kapije.
190 BETANI HJUZ

kao guja progmizavao oko svakog velikodostojnika, sklupčavajući se oko

svega“.298

298 Eunapije 65.2.1-2, IV vek.

 DVADESET PETO POGLAVLJE

PLJAČKA STAROG RIMA: NEVOLJE S GOTIMA, DEO DRUGI

395. G.-410. G.

Knjiga ova dugoveka ko prirodne sile

Ili oblik samog sveta, naštampana sveska
Šifrom ispisana ili novom frazom reči žive;
Mi smo samo instrumenti ljubavnog sveštenstva,
Kada ova knjiga tako sazdana je
Da naiđe P opet najezda vandalska
Ili Gota gladne izliju se struje,
Učenje je bezopasno; u nedrima naše vasione
Škole mogu nauku da uče, sfere note, anđeli stihove.
DŽON DON, „OPROŠTAJNE REČI JEDNE KNJIGE“

Doušnika je bila takva tusta i tma, kao nikad pre, i vazdan su se

dodvoravali carskim evnusima […] car je bio najgora budala, a
žena mu tvrdoglava čak i za jednu ženu, predana onima koji su je
držali u vlasti, sveprisutnim gramzivim evnusima i svojim
dvorskim pratiljama. Svima je toliko nepodnošljivo zagorčala
život da običan čovek ništa nije želeo više nego smrt.
ZOSIM, NOVA ISTORIJA299

Jedan od tih koji su živeli u gradu, a nisu mu sasvim pripadali, evnuh obdaren
velikom ubedljivošću i smislom za strategiju, doći će na istaknuto mesto u
istoriji kao čovek koji je utisnuo svoj pečat u vizantijsku istoriju. Njegova uloga
je bila ključna jer 410. godine, kada je poharan Rim, što je jedan od retkih
istorijskih datuma koji se mahom pamte širom sveta, najvažniji plen velikim
igračima u tom trenutku nije bio Stari nego Novi Rim, Konstantinopolj. U

Zosim, Nova istorija, V. 11.4, prema prevodu Ronalda Ridlija, navedeno kod Sema Morheda I
299

Dejvida Stjutarda u Četiristo deseta: godina koja je uzdrmala Rim (Moorhead, Sam and Stuttard,
David, AD 410: The Year That Shook Rome, The British Museum Press, London, 2010, p. 77).
192 BETANI HJUZ

međuvremenu, povlačenje rimske vojske iz Britanije bilo je propratna

posledica preokreta u samom Konstantinopolju.
Evnuh Eutropije služio je pod Teodosijem I i odmah po carevoj smrti 395.
godine ubedio je carevog dvanaestogodišnjeg sina Arkadija da se umesto
kćerkom uticajnog dvoranina Rutina oženi lepoticom neznatnog porekla
Elijom Jevdokijom. Rufin je nedugo potom ubijen, kako neki tvrde uz
Eutropijevu pomoć, dok će Eutropije biti pogubljen četiri godine kasnije po
naređenju carice koju je sam uzdigao.
Bilo je to vreme kada je među onima koji su vladali i u Konstantinopolju i
u Rimu vladala preka potreba za snažnim vodstvom, a ne za unutrašnjim
razdorima. U Britaniji se vojska pobunila, Magnus Maksim je posezao za
samostalnošću. Goti i Vandali su čas bili saveznici čas neprijatelji i Starom i
Novom Rimu. Ne treba zaboraviti da je gotska vojska sprovela u delo pokolj
sedam hiljada ljudi koji je Teodosije naredio u Tesaloniki. Polu-Rimljanin a
polu-Vandal po imenu Stilihon, Teodosijev štićenik, oženjen njegovom
bratanicom Serenom, držao je protektorat nad Zapadnim carstvom, dok je
Istočnim vladao Arkadije uz Rufinovu pomoć. Alarih, prvi kralj Vizigota, koji je
umeće ratovanja naučio od Rimljana, pod gotskim zapovednikom Gajnom, a
potom vodio Teodosijeve gotske odrede pod Stilihonovim zapovedništvom,
ubrzo je postao Stilihonov najveći protivnik. Alarih je očigledno smatrao da ga
carske vlasti potcenjuju i 395. godine je, raskinuvši dogovor s Rimom, pošao u
pohare po Trakiji. Zatim je rešio da povede svoje Vizigote na Konstantinopolj.
U međuvremenu je iz Konstantinopolja Rufin stupio u tajne pregovore s
Alarihom čim je njegova snaga postala očigledna. Dodelio mu je čin rimskog
vojskovođe, a njegovim ljudima dao zlato i žito. Alarih je ostavio na miru
hrišćansku prestonicu – uhode su mu već jasno predočile da bi opsada grada s
ovakvim zidinama bila besmislena bez posebno sagrađenih opsadnih sprava.
U Konstantinopolju su Eutropija mnogo hvalili jer se te 397. odlično postarao
za Alariha. Iako je Stilihonova propagandna mašina u Milanu otrovno
reagovala: „Ovog puta dolazi [Alarih] kao prijatelj i rešava žalbe onih čije je
žene silovao i decu pobio…“,300 na carigradskim ulicama su evnuhu prijatelju
Gota klicali, dok je on bez sumnje uživao u popularnosti. Vizigote je, međutim,
oružje svrbelo, pa su protutnjali kroz Makedoniju i Tesaliju i stigli do
Termopila, kao neki novi Kserksovi Persijanci. Umesto da se protiv njih bore
do poslednjeg kao Leonidini Spartanci, Grci su ovog puta radije otvorili vrata
osvajačima i pustili ih da uđu. Alarih je bio nezaustavljiv – Korint, Atina, Sparta

Navedeno kod Kristofera Kelija, Atila, vođa Huna: varvarski teror i pad Rimskog carstva (Kelly,
300

Christopher, Attila the Hun: Barbarian Terror and Fall of Roman Empire, Bodley Head, London,
2008, p. 41).
 Istanbul 193

padali su jedno za drugim. Stilihon je bio van sebe: taj patogeni narod izručen
je pravo u njegovo dvorište. Najvažniji Stilihonov cilj bio je da suzbije ovu
pretnju i položi prava na ime istinskog branioca Rima – i na istoku i na
zapadu.301
Tako je 399. godine Stilihon poslao vojnike u Konstantinopolj – teorijski
da ojača vojnu posadu grada. Stilihonovi ljudi sastali su se s Eutropijevim,
među kojima je bio i slavoljubivi gotski oportunista Gajna. Istoričar Zosim, koji
će jedan vek kasnije raditi u carskoj riznici, prenosi priču ovako: „Pošto su
Gajna i njegovi ljudi pali ničice pred carem i primili od njega dobrodošlicu kao
što dolikuje, Gajna je dao znak. Odjednom su se mačevima obrušili na Rutina.
Jedan mu je odsekao desnu ruku, drugi levu, treći glavu, pa su odjurili
pobednički pevajući.“302
Ubica Gajna, arijanac po veroispovesti, uspostavio je u Carigradu, sada u
ulozi vizantijskog vojskovođe, vojnu huntu i nekoliko meseci je držao vlast u
gradu. Omrznut i kao Got i kao arijanac, čovek koji je krajem 400. godine
poskidao s položaja sve antigotski nastrojene velikodostojnike, nije bio ni
sposoban da vlada, baš kao što nije bio ni rado prihvaćen. Na Jevdokijin
podsticaj Carigrađani su digli ustanak (grad je u to vreme bio dostigao možda i
četiristo hiljada stanovnika) i pobili posadu od sedam hiljada Gota. Trenutak
je veoma značajan. Više puta u istoriji Carigrada nailazimo na njegove
stanovnike kako nastupaju kao jedinstvena celina pamteći šta zaista znače one
reči koje su definisale suštinu rimske kulture – Senatus Populusque Romanus.
Novo hrišćansko carstvo često bi osetilo udarac naroda – Konstantinopoljci su
imali republikansku sklonost da izađu na ulice, uvereni da je njihov glas nešto
što mora da se uvažava.

U Senatu u Konstantinopolju Eutropije je žigosao Stilihona kao neprijatelja

naroda, što mu je omogućilo da uvede razne zakonske kaznene mere, na
primer da isporuke žita iz Afrike namenjene Zapadnom carstvu preusmeri u
Konstantinopolj. Stilihon je uzvratio pozivajući se na Konstantinovu odluku iz
330. godine da Senat u Rimu ima prvenstvo nad onim u Konstantinopolju.
Jedno od poslednjih Gajninih dela pre nego što će biti isteran iz grada bilo je
da pogubi Eutropija. U bekstvu, Gajna je uspeo da izbegne rimske brodove u

301 Zahvaljujem Kristoferu Keliju na pomoći oko ovog poglavlja. Pogledajte Kraj carstva: Atila, vod
Huna, i pad Rima (Kelly, Christopher, The End of Empire: Attila the Hun and Fall of Rome, W.W.
Norton, New York, 2010).
302 Zosim, Nova istorija, V.7.5-6, prema prevodu Ronalda Ridlija, navedeno kod Sema Morheda i

Dejvida Stjutarda u Četiristo deseta: godina koja je uzdrmala Rim, str. 72.
194 BETANI HJUZ

Helespontu i umakne na sever, gde mu je saveznik Konstantinopolja Uldin,

vođa Huna, skinuo glavu i poslao je u prestonicu kao poklon.
Eutropije je Alarihu darovao zemlju u današnjoj Albaniji. Alarih je od 401.
godine radio na tome da svoj posed proširi i upadao je na rimske teritorije.
Stilihon se sada trudio da uguši nemire na sve četiri strane sveta. Razjareni
zbog povlačenja vojske iz Britanije radi odbrane samog Rima, vojnici koji su
tamo preostali izabrali su za svog vođu Konstantina III, koji će nadgledati
odlazak i poslednjih rimskih snaga s britanskog tla. Za to vreme, počela su da
kruže govorkanja kako Stilihon namerava da se domogne vizantijskog
prestola. Zgroženi, njegovi vojnici su podigli pobunu. Vojskovođino smaknuće
408. godine biće delo njegovog sopstvenog štićenika Olimpija, još jednog
evnuha na velikoj sceni, ogorčenog možda zbog toga što Stilihon, iz nekog
neobičnog razloga, nije postupio po svom planu da pođe na istok i preuzme
vlast u Konstantinopolju.303

U haosu koji je usledio posle Stilihonove smrti, žene i deca varvarskih federata
(foederati – vojnici carstva koji nisu imali rimsko građanstvo, ali su u zamenu
za svoju vojnu službu imali određene povlastice), među kojima je bilo i mnogo
Gota, nemilice su pobijeni. Očevi tih porodica, ojađeni, izdani i razjareni,
prebegli su, prirodno, u Alarihovu vojsku – možda čak trideset hiljada njih.
Goti su sada imali i ozbiljan razlog da budu kivni i dovoljnu silu da osvoje Rim.
Oholi i nezahvalni Rim, koji je svaki čas igrao s Gotima dvostruku igru,
nije uviđao da su njihova snaga i veština ratovanja mogle da budu budućnost
Večnog grada umesto njegova propast. Ili bolje rečeno, Rimljani nisu obratili
pažnju na zakone ravnoteže u svetu. Glave im je, delimično, došlo čudovište
koje su sami stvorili. Ulogorivši se pod gradskim zidinama, Alarih se nadao da
će iznuditi izdašnu količinu novca i Senat je zaista pokušao da izađe u susret
njegovim zahtevima, ali nije u tome uspeo dovoljno brzo. U gradu se umiralo
od gladi i mnogi su već pribegavali kanibalizmu. Bila je to Alarihova treća po
redu opsada Rima. Dvadeset četvrtog avgusta 410. godine neko je pustio Gote
u grad. „Ko bi one noći iskazao polom i pokolj, / Ko l' bi se mogo nad onim nad
mukama naplakat svima? / Stari se ruši grad, što kraljevo ljeta je mnogo; /
Premnoga neoružana tjelesa po ulicah, kucah / I po prazima svetim

303Stilihon je u istoriji protivrečna ličnost – smatra se ili izuzetno časnim i posvećenim dužnosti ili
izuzetnim spletkarošem i uzurpatorom. Većinom se međutim smatra „poslednjim Rimljaninom“ –
simbolom rimskih vrlina i njihovim braniteljem u carstvu na izdisaju – čije je uklanjanje s vlasti
omogućilo upad osvajačke varvarske vojske u Rim prvi put posle osam stoleća i konačno pad
Zapadnog rimskog carstva. (Prim. prev.)
 Istanbul 195

božanskim leže kud koje.“304 Žitelji grada silovani su, ubijani sekirama i
noževima, i ostavljani da umiru od gladi.305 Još i danas povremeno biva
pronađeno blago vekovima starih plemićkih dinastija grozničavo zakopano
dok je miris neizbežne smrti lebdeo u vazduhu. U obližnjem gradu Narniju,
koji je 410. još bio mnogobožački, mnogi su bili ubeđeni da ih je prinošenje
žrtava spasio Alarihovog gneva. Opipljiv je utisak da zemlje Starog Rima i dalje
nisu uviđale naročitu snagu u religijskom eksperimentu Novog Rima – pa ipak
je pad po mnogo čemu bio uzgredna posledica političkih igara u
Konstantinopolju.
Trebalo bi ponovo da se podsetimo da oni koji su poharali Rim nisu bili
nepismena horda, nego lukavi i obrazovani mahinatori posvećeni cilju – neki
od njih bili su delo rimske vojne ili političke strategije, tvorevine carske moći
koje će izazvati strašne nevolje svojim tvorcima. Bili su to ljudi koji su umeli
povremeno da poštede crkve i da ih ostave kao pribežišta za žene.
Posle pada Rima i raspada mašinerije čiji su sastavni delovi – vojska,
poreznici, odanost jednoj ideji – omogućavali da se održi pax Romana,
Zapadno carstvo je popucalo po šavovima. Oni koji su živeli u zemlji koju su
Rimljani nekada podrugljivo nazivali Barbarikum poslednji su se smejali i
sada su držali prevlast. Rimski mehanizmi proizvodnje takođe su počeli da
pokazuju lomove. Trgovina je poremećena, a dokazi pronađeni u polarnim
kapama pokazuju da je zagađenje palo na preistorijski nivo jer su topionice
širom carstva pozatvarane. Zla sreća Starog Rima otvorila je nove mogućnosti
njegovom posinku Konstantinopolju. Trebalo bi da se podsetimo da to čemu je
Konstantinopolj bio očevidac u tim zlim danima Zapadnog rimskog carstva
nije bio sudar dveju međusobno tuđih civilizacija nego početak novog
nadigravanja oko vlasti. Ključni igrači u toj igri, takođe pristalice arijanstva,

304 Vergilije, Enejida, II pevanje, stihovi 361-365 (u prevodu Tome Maretića – Prim. prev.), citirani
kod Svetog Jeronima u pismu u kome govori o Pljački Rima.
305 Sveti Avgustin u Božjem gradu, 1.7 i dalje, piše o ubijanju i silovanjima – pogledajte kod Sema

Morheda i Dejvida Stjutarda, Četiristo deseta: godina koja je uzdrmala Rim, str. 131. Sveti Jeronim je
pisao o umiranju od gladi za vreme opsade i pohare grada: „Grad koji osvoji ceo svet sad je osvojen;
glad je u njega ušla pre mača i malo je ko u njemu pretekao da bude odveden u roblje. Umirući od
gladi ljudi u groznici spali su na užasnu hranu, komadali su jedni druge i jeli ljudsko meso. Majke
nisu štedele odojčad na grudima. Kao što i biva u takvom rasulu, jedan krvlju isprskani pobednik
zađe i u Marselinu kuću. Na meni je sad da ispričam šta sam čuo da su sveti ljudi videli, jer beše
tamo takvih i oni vele da si i ti s njom bio u času pogibelji. Kad su vojnici ušli, ona ih dočeka bez
traga straha, a kad zatražiše od nje zlata, ona pokaza svoju prostu haljinu da im pokaže kako nema
nikakvog zakopanog blaga… Hrist im ublaži tvrda srca i čak i među okrvavljenim mačevima
prirodne sklonosti uspostaviše svoje pravo. Varvari vas oboje odvedoše do bazilike apostola Petra
da nađete tamo ili zaklon ili ako ne to, a ono bar grob.“ Sveti Jeronim, Pismo 127.12-13, navedeno
prema prevodu u Nikejski i postnikejski crkveni oci, tom II, 1885.
196 BETANI HJUZ

takođe u bekstvu od Huna, takođe nekadašnji saveznici Puma, učestvovaće u

oblikovanju života grada narednih vek i po. Vreme je da upoznamo nove
likove na carigradskim ulicama – Vandale.
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

VANDALI, MUDROST I ATILA, VOĐA HUNA

429. G. – 476. G.

Sofija donese plašt protkan skupocenim purpurom, na kome sva

Justinijanova postignuća behu izvezena zlatom i ukrašena dragim
kamenjem. S jedne je strane vesti majstor iglom izveo varvarske
falange savijene šije, ubijene kraljeve i pokorene narode sve po
redu, a žuto se zlato isticalo od svih boja te su svi gledali u tela kao
da su stvarna. Lica behu izvezena zlatom, krv purpurom.
Justinijana izveze kao pobednika među njegovim dvoranima, gde
staje nogom na vrat drskog kralja Vandala, a Libija mu plješće
noseći voće i lovorov venac.
KORIP, IN LAUDEM IUSTINI AUGUSTI MINORIS, VI VEK306

Savremenici tvrde da ih je bilo osamdeset hiljada, i možda u ovom slučaju i ne

greše. Lutalački narod koji je prešao Karpate, Vandali su bacili lakomo oko na
glavnu nagradu. Po mnogo čemu Rim više nije bio važan. Kome je još bio
potreban grad u grčevima, pretrpan prevaziđenom ekstravagantnom
arhitekturom, kad je mamila žitnica carstva? Zato su se 429. godine Vandali
ukrcali na brodove, zarobljene rimske dromone i skifove, i zaplovili preko
Gibraltara ka plodnim žitorodnim ravnicama severne Afrike, od kojih su neke
bile pod vlašću Konstantinopolja.307
Samopouzdanje im je bilo ogromno, ali imali su dvostruko božansko
nadahnuće. Vandali su poštovali kult Kastora i Poluksa i verovali su da sa

306 Corippus, In Laudem Iustini Minoris 1.274-87, prema Kameronovom prevodu.

307 U ovo vreme Rimljani su se služili dromonima, čijim bi se imenom verovatno mogle obuhvatiti
galije između V i X veka. Dromoni su bili jeftiniji za gradnju i održavanje, a razvili su se iz male
rimske galije zvane liburna, korišćene za patroliranje i pljačke. Vizantijsku mornaricu izgradio je
Justinijan – pogledajte kod Džona Prajora i Elizabet Džefriz (John Pryor and Elizabeth Jeffreys, The
Age of the Dromon. The Byzantine Navy, 2006). Na osnovu opisa iz Taktike cara Lava VI Mudrog
napravljena je rekonstrukcija dromona (isto, lxxvii, 754). Pogledajte takođe nordijske knorove, koje
su Vandali možda isto koristili. Jedna od taktika kojima su se služili bila je da otmu brodove, zapale
ih, pa ih otisnu na neprijatelja.
198 BETANI HJUZ

svojom sestrom Jelenom Trojanskom heroji blizanci u obličju vatre Svetog

Elma izbavljaju mornare na pučini i vode ih ka sigurnoj luci. Mada su primili
arijansko hrišćanstvo, Vandali su ostali verni svojim božanstvima zaštitnicima.
Možda su ovo dvostruko, pagansko-hrišćansko gledište i ubeđenje da su
prihvatili „ispravan“ oblik hrišćanstva u svetu punom jeresi pružili Vandalima
potrebni psihološki podsticaj. Bez obzira na razlog, u napad na severnu Afriku
poveli su i žene i decu – bila je to masovna seoba. Vandali nisu imali nameru
da se vraćaju.308
Kao i Gote, Vandale je na seobu nateralo nastupanje Huna. U pokretu su
bili još od 406. i sada im je pogled privukla zemlja preko Libijskog mora. S
dolaskom Vandala na afrički kontinent počele su da padaju naredane domine.
Sveti Avgustin, pisac Božjeg grada, crkveni otac koji je zastupao pojam
iskonskog greha tako ubedljivo da je to postao aksiomatski stav u
sveukupnom hrišćanskom shvatanju, umro je upravo dok su se Vandali 430.
godine približavali s namerom da opsednu njegov rodni grad Hipon u
današnjem Alžiru. Avgustinova braća monasi proneli su, u begu pred
Vandalima, Avgustinove radikalne ideje o ljudskom ponosu kao vrhunskoj
krivici sve do srca Zapadnog carstva. Pošto su osvojili Hipon, Vandali su se
435. naselili u Numidiji, a 439. opljačkali Kartaginu. Na moru su otimali rimske
brodove, koje bi zatim zapalili i koristili kao ovnove za probijanje protiv svoje
nekadašnje braće po oružju. Ponašali su se kao morske kukavice – uselili bi se
u brodove svake zemlje po kojoj su harali – u Germaniji u vikinške knorove,
oko Vizantije u dromone. Očajnički pokušaj da se angažovanjem rimskih
odbrambenih snaga sa Dunava zaustavi naizgled nezaustavljivo napredovanje
Vandala otvorilo je mogućnost Atili i njegovim Hunima da opustoše ogromna
rimska prostranstva. Hunska najezda nadirala je sa severa dok su Vandali
uživali u otrgnutoj afričkoj voćki.

Ako prošetate Bejsvoterom u zapadnom delu Londona, verovatno ćete čuti

odlomke svesrdnih molitava. Bejsvoterski bankari, čistači, vlasnici
kebabdžinica i njihove mušterije studenti žurno prolaze ne znajući da su
prigušeni zvuči na granici sluha koji dopiru iz pravoslavne crkve Trisagion ista
molitva koja je 447. godine čitana za spas civilizacije: „Bože sveti i svemoćni,
sveti i besmrtni, smiluj se na nas.“

308Pogledajte Endrua Merilsa i Ričarda Majlsa, Vandali (Merrills, Andrew and Miles, Richard, The
Vandals, Wiley-Blackwell, Chichester, 2110) i Voltera Gofarta, „Rim, Konstantinopolj i varvari“
(Goffart, Walter, „Rome, Constantinople, and the Barbarians“, American Historical Review, 1981, 86.2,
pp. 275-306).
 Istanbul 199

Izvori nam saopštavaju da je car Zapadnog carstva otposlao šezdeset

hiljada Huna kao plaćenike protiv Konstantinopolja i Teodosija II. Huni su vrlo
dobro znali da ulivaju strah. Oko 435. počeli su u pregovorima sve skuplje da
zacenjuju Konstantinopolju svoju zaštitu; 446. godine zahtevali su od
Konstantinopolja i veći danak i više varvara koji su napustili svoja plemena i
nastanili se u gradu, praktično zatraživši azil. Zahtevi su odbijeni. Nastupila je
promena stava. Nešto kasnije te godine Huni su osvojili rimska utvrđenja u
Racijariji, gde se nalazilo sedište dunavske odbrambene rečne flote i porazili
vizantijsku vojsku kod Hersonesa na Krimu. Osvojivši zemlju na tridesetak
kilometara od Carigrada, pobedonosni vođa Huna Atila bio je rešen da zauzme
i prestonicu Istočnog carstva. Godine 447. Atila je vladao Balkanom od Crnog
mora do Dardanela, ali nekako, protivno svim šansama, Konstantinopolj nije
pao.
Tada je iz utrobe zemlje dopro znak božjeg nezadovoljstva.
Dok su se njegovi podanici u očajanju molili, Teodosije II je bos, krvavih
nogu, odeven samo u belu tuniku, prešao tog dana krajem januara desetak
kilometara s kraja na kraj grada po ledenim mermernim pločama. Zemljotres
je porušio pedeset sedam od sto osamdeset šest odbrambenih kula na
zidinama; pao je ceo jedan deo bedema u dužini od pet i po kilometara.
Carigrađani su znali da su pojasevi krečnjaka i cigle koje je Teodosije brižljivo
sazidao – spoljašnje i unutrašnje zidine s po više od devedeset kula na oba
prstena, i dvadeset metara širok suvi šanac – jedina sigurna odbrana od
neprijatelja. Blede imitacije konstantinopoljskih zidina biće podizane posvuda
od Kaira pa do Karnarvona u Velsu. Na obnovu zidina prionuli su uz robove i
građani. Navijači suparničkih timova dvokolica, stranke Crvenih, Belih, Zelenih
i Plavih, nadmetale su se međusobno i sa vremenom, trudeći se u očajničkoj
žurbi da zatvore rupe u zidinama. Svi su oni znali da njihovi životi i životi
njihovih najdražih zavise od toga hoće li uspeti. Zidine su, saopštavaju nam
izvori, obnovljene za šezdeset dana. Trud pretorijanskog prefekta Flavija
Konstantina, koji je nadgledao radove, s ponosom je zapisan na ploči koja i
danas stoji uz Mevlevihane kapiju, nekadašnja Regionska vrata, gde je i
prvobitno postavljena. „Po zapovesti Teodosijevoj, Konstantin slavno podiže
ove snažne zidine za manje od dva meseca. Ni sama Palada Atina ne bi
sagradila ovako bezbednu utvrdu za ovako kratko vreme.“
Početkom 447, u doba godine kad sneg još leži preko grada kao magla,
samo zahvaljujući ovako grozničavo popravljenim zidinama Atila je, stigavši
pod Teodosijev grad i doprevši čak do Atire (današnji Bujukčekmedže),
odlučio da se okrene ka zapadnim granicama carstva i dospeo čak do Orleana.
200 BETANI HJUZ

Konstantinopolj je poslužila sreća. Kao što je u Žitiju Svetog Hipatija zapisao

Kalinik, koji je bio očevidac hunskih pustošenja po Balkanu:

Varvarski narod Huna, koji je bio u Trakiji, postao je tako silan da

je osvojio više od stotinu gradova i umalo je i Konstantinopolj pao
u opasnost i mnogi su pobegli iz njega… Toliko je bilo ubijanja i
krvoprolića da se mrtvi nisu mogli ni prebrojati, a oni su osvajali i
crkve i manastire i poubijali mnoštvo monaha i devica.309

Teodosijeve zidine, koje su tada opasivale svih sedam gradskih

brežuljaka, još i sad će dočekati one koji dođu u istorijsko jezgro Carigrada.
Stari Rim, međutim, nije imao toliko sreće. Vandali su 455. upali u ono što
je dotad preostalo od grada. Odjeci fizičkog i psihičkog potresa usled pada
Rima proneće se širom Sredozemlja.

Osim prevoda jevanđelja, drugih većih vandalskih tekstova nemamo310 i jedini

sačuvani odlomci na vandalskom jeziku jesu šala u jednom latinskom
epigramu i aluzija na jedan određeni stav arijanske ideologije.311 Imamo,
međutim, arheološke nalaze iz novog „Vandalskog carstva“ na severu Afrike:
presu za masline koja je bila postavljena u Hadrijanovim kupatilima u
gimnazijumu Leptis Magne u Libiji;312 peći za pečenje keramike u Utini
nedaleko od Kartagine; predmete od metala i stakla; peći za pečenje kreča, za
koje su kao sirovina služili izlomljeni rimski kipovi. Zapažamo ovde neke
zanimljive neprekinute tokove trajanja: maslinovo ulje i dalje se proizvodi u
blizini crkava isto kao što se ranije proizvodilo u blizini mnogobožačkih
hramova. Istina je da vandalsko kraljevstvo ipak ne možemo opisati kao
zemlju u kojoj je cvetala kultura.
Ostali su iza Vandala i mračniji tragovi. U Rimu su prilikom nekih
građevinskih radova u blizini Fontane Trevi 1999. godine otkriveni ostaci
kuće koja je, verovatno s ukućanima, spaljena do temelja kada su Vandali upali
309 Callinicus, Vita S. Hypatii, 138.21 (uredio Gerhard Johan Marinus Bartelink, s naporednim
francuskim prevodom). Pogledajte takođe Adrijana Goldsvordija, Pad Zapada: smrt rimske supersile
(Goldsworthy, Adrian, The Fall Of The West: The Death Of The Roman Superpower, Weidenfeld 8c
Nicolson, London, 2009, 499 n. 1).
310 Pogledajte http://www.academia.edu/691311/Tracing_the_Language_of_the_Vandals.
311 Nikoleta Frankovič Onesti, Vandali: jezik i istorija (Nicoletta Francovich Onesti, I Vandali: Lingua

e storia, Carocci, Rome, 2002).

312 Endru Vilson, „Trgovina i proizvodnja u Sabrati u rimsko doba“ (Wilson, Andrew, „Commerce and

Industry in Roman Sabratha“, Libstud, 1999, 30, pp. 29-52).

 Istanbul 201

u grad. Konstantinopolj i njegovi akvedukti postali su takođe deo zasluženog

razloga zbog koga i dan-danas nekoga ko ruši i prlja zovemo vandalom.
Podeljen u četrnaest delova kao što je bio i Rim, Konstantinopolj je bio još
privlačniji plen. Notitia Urbis Constantinopolitanae iz 447-450. navodi
carigradska bogatstva: dvadeset državnih pekara, sto dvadeset privatnih,
osam javnih i sto pedeset tri privatna kupatila, pedeset dve ulice s
kolonadama i trista dvadeset dve obične ulice, i tako dalje. Kao ranije
Aleksandrija i Pergamon, sada je Konstantinopolj sve više posmatran kao
najveće hranilište znanja u svetu, jer ovaj je grad prikupljao, pohranjivao i
usavršavao ideje ljudi s tri kontinenta.

Ponekad je korisno zamisliti šta bi bilo kad bi bilo. Zamislite sve što čini
zapadnu civilizaciju kompjuterski šifrovano ili kopije svih filmova ikada
snimljenih ili sve primerke Šekspira, Biblije i Kurana šifrovane i pohranjene na
jednom tabletu. Ako bi se taj tablet izgubio, bio ukraden, pregoreo ili se
pokvario, naše znanje, primena i shvatanje tih sadržaja, tih reči i ideja, nestali
bi nepovratno – ostali bi možda jedino u glavi onih retkih čiji je posao bio da
čuvaju te ideje u životu. Ovaj mali misaoni eksperiment pomoći će nam da
shvatimo sveštenu moć manuskripata.
Carigradski manuskripti nosili su tu veliku odgovornost za ono prošlo,
sadašnje i buduće. Veliki deo našeg svetskog kulturnog nasleđa – filozofija,
epovi, drame – preživeli su jedino zahvaljujući tome što su sačuvani u
konstantinopoljskim bibliotekama i skriptorijumima. Isto kao što su
Aleksandrija i Pergamon prikupili ogromne biblioteke, tako je i
Konstantinopolj shvatao da je fizičko prikupljanje znanja magnet koji privlači
uvažavanje, darovitost i strahopoštovanje. Manuskripti su sadržali i činjenice i
mogućnosti carstva i imali su totemski, kvazimagijski status. Bilo je to vreme
kada se pisanoj reči pridavala takva moć i takva vrednost da se smatralo da
dokumenti poseduju duhovni značaj. Razmislite o istorijskom kontekstu:
Izraelcima je bilo zapoveđeno da svoje svete svitke nose sa sobom u bitku,
egipatski pisari bili su izuzeti iz vojne službe i pošteđeni teških fizičkih
poslova („Budi pisar, to će te spasti teškog kulučenja i poštedeti svake vrste
posla. Sačuvaće te motike i pijuka i nećeš morati da nosiš korpu. Izbaviće te da
se na patiš za veslima i svakih drugih teškoća.“313); u Starom zavetu ženi
optuženoj za preljubu treba dati da pije gorku vodu kojom su sprane kletve

313Pasus jednog papirusa koji sadrži poučni tekst iz razdoblja Novog raljevstva (Papirus Čester Biti
IV), kao što je naveden kod Rikarda Kaminosa, „Seljaci“, u Serđo Donadoni, ur., Egipćani (Donadoni,
Sergio, ed., The Egyptians, University of Chicago Press, Chicago, 1997, p. 16).
202 BETANI HJUZ

napisane u knjigu.314 U judaističkoj tradiciji Bog je reč, a kod Platona čitamo o

leku za bolju pamet i pamćenje: „Ali kad je došao do pismenih znakova reče
Teut: 'Ovo znanje, kralju, učiniće da Egipćani budu mudriji i da bolje pamte, jer
je nađen lek za pamćenje i za mudrost.'“315
Da bi se čuvala i umnožavala valuta reči, skriptorijumi su nicali svuda po
Konstantinopolju. Jedan od njih nalazio se u Studitskom manastiru,
posvećenom Svetom Jovanu Krstitelju, osnovanom 462, od koga je danas
ostala samo tužna ruševina u istanbulskoj četvrti Samatija. Bršljan, plastične
kese i mačji izmet zatrpavaju nekadašnje utočište mnogih obdarenih umova.
Pronose se i glasovi o zaista spornim namerama da se ruševni ostaci
manastira pretvore u aktivnu džamiju. Kad je manastir bio na vrhuncu,
bratstvo je činilo hiljadu monaha. Stilusi su šuškali i grebuckali po
pergamentu. Braća su konzervisala i katalogizovala rukopise, dodavala
komentare, cenzurisala; rad im je olakšavalo to što su svitke zamenili kodeksi,
manje podložni oštećivanju. U Konstantinopolju je izmišljen kritički prikaz
knjige. Učenjaci su, po svemu sudeći, imali pristup knjigama po svojevrsnom
protobibliotečkom sistemu pozajmljivanja. Unutar gradskih zidina postojale
su četiri obimne biblioteke. Konstantinopolju treba da zahvalimo za najstariji
potpuni rukopis Ilijade koji danas imamo, za Eshilovog Agamemnona i
Eumenide, za Sofoklova i Pindarova dela. Na marginama su dodavani
izvanredni kritički komentari u svrhu ispravljanja i poboljšavanja teksta,
„korisni i za čitaoca, ne samo za učene“,316 kao što je napomenuo učeni
vizantijski pisac dela iz raznovrsnih oblasti Jevstatije. Takvi tekstovi postajali
su priručnici za savremenike.

Deca čiji su roditelji bili dovoljno imućni za to, dobijala su osnovno ili više
obrazovanje. Časove su pohađali u učionicama naročito podignutim u tu svrhu
u centru grada ili u dvorištima manastira i crkava. Konstantinopolj je bio pun
vrtova – ostali su nam neki idilični opisi časova na primer u parku punom
drveća oko Crkve Svetih apostola. Devojčice su takođe mogle da dobiju
obrazovanje, ali u bezbednosti doma. Polugodišta nisu bila čvrsto određena
jer je predviđanje povoljnih datuma u Konstantinopolju igralo veliku ulogu.
Možemo da zamislimo brižne roditelje kako noću idu gradskim ulicama i sa
strepnjom motre zvezde ne bi li utvrdili da je trenutak zaista povoljan da
njihov mili mali Aleksandar ili Jovan počne školovanje. Ponekad su crkva ili

314 Brojevi, 5: 11-24.

315 Platon, Fedar ili O lepoti, 2.LIX, preveo Miloš Đurić, Narodna knjiga/Alfa, 1996. (Prim. prev.)
316 Jevstatije Solunski, Komentari uz Ilijadu, 2.27 (prema prevodu Johana Štalbauma).
 Istanbul 203

država dopunjavale prihode učiteljima kojima su roditelji zakinuli ili nisu

platili održane časove. Znamo takođe da su učitelji mogli da budu plaćeni u
naturi, na primer brašnom. Deca su pisala na voštanim tablicama ili drvenim
premazanim blatom. Carigrađanima je bilo dostupno sve čime je svet
raspolagao, pa su tako imali mogućnost da pišu na papirusu, zatim
pergamentu, a pošto su pribavili i najnovije postupke pravljenja papira
razvijene najpre u Kini pa u Arabiji, konačno i na ranim varijantama papira.
Knjige su, međutim, bile toliko skupe da su tekstovi uglavnom morali da se uče
napamet. Carigradskim ulicama sigurno su odzvanjali glasovi dece koja su
recitovala drame, poeziju i molitve. Ilijada i Odiseja smatrane su osnovnim
tekstovima i u osnovnom i u višem obrazovanju. Deci koja su sve vreme na
vidiku imala maloazijsku obalu priče o Troji ovi epovi naravno nisu bili
legende nego bliska istorija.317
Da bi se sačuvala sveta i opipljiva vrednost pisma i ideja, neophodno je
bilo smišljeno delovanje. Vrhunski mislioci i oni čija je darovitost obećavala
sistematski su dovođeni u Carigrad. Dvadeset sedmog februara 425. godine u
gradu je, iz visokih ambicija i s mnogo dalekovidosti, osnovana škola za visoko
obrazovanje. Nadovezujući se na tradiciju institucija za visoko privatno
obrazovanje u Atini, Aleksandriji, Antiohiji i drugim gradovima, ubrajajući tu i
pravnu školu u Bejrutu, koju je srušio zemljotres, Teodosije II Kaligraf, koji je
ovaj nadimak stekao zbog svog uživanja u manuskriptima i krasnopisu,
otvorio je Pandidakterion, koji neki nazivaju konstantinopoljskim
univerzitetom.318 Teodosije II, rođen u purpuru u Velikom dvorcu –
prestolonaslednik rođen u carskim odajama ukrašenim porfirnim mermerom
i purpurnom svilom – i proglašen za cara već u prvoj godini života, strastveno
je voleo grad u kome je rastao. U svoju carsku vlast takođe je unosio ljubav
prema učenju i znanju. Trideset jedan predavač naimenovan je da predaje u
Pandidakterionu. Svakome su dodeljene poreske olakšice i zadatak da
obrazuje mlade ljude tako da budu sposobni za sve što je bilo neophodno za
vođenje komplikovane vizantijske državne birokratije. Prema mišljenju nekih
istoričara, konstantinopolj ski univerzitet bio je prva evropska javna ustanova
za tako visoko obrazovanje. Obuhvatala je petnaest katedri na latinskom

317 Više o obrazovanju u Konstantinopolju možete da nađete kod Atanasiosa Markopulosa,

„Obrazovanje“ i „U potrazi za 'višim obrazovanjem' u Vizantiji“ (Markopoulos, Athanasios,
„Education“ in Jeffreys, Elizabeth, Haldon, John and Cormack, Robin, Oxford Handbook of Byzantine
Studies, Oxford University Press, Oxford, 2008; „In Search for 'Higher Education in Byzantium“,
Recueil des Travaux de ITnstitut d'Etudes Byzantines, 2013, 50, pp. 29-44).
318 Kasnije univerzitetom u Magnauri; u Magnauri, raskošnoj svečanoj dvorani na obodu kompleksa

Velikog dvorca, otvorena je oko 855. visoka filozofska škola.

204 BETANI HJUZ

jeziku i šesnaest na grčkom, među kojima su bile pravo, filozofija, medicina,

aritmetika, geometrija, astronomija, muzika i retorika.319 Prisetićemo se kako
su u XIX veku dečaci u Britaniji dobijali klasično obrazovanje kao da će
„rukovoditi carstvom“. Takav pristup obrazovanju prethodno je primenjivan
hiljadu i po godina ranije u Konstantinopolju.320
Verske rasprave vođene su čak i na gradskim ulicama, a sam Teodosije
predsedavao je rešavanjem tvrdokornijih religijskih sporova. Obrazovana je
komisija čiji je zadatak bio da prikupi sve zakonske uredbe i edikte iz vremena
posle Konstantinove vladavine, koji su zatim objedinjeni i objavljeni kao
Teodosijev zakonik 438. godine.
Teodosije je umro nekoliko dana pošto je pao s konja dok je jahao obalom
rečice Likos i teško povredio kičmu. Posle njegove smrti vandalska pohlepa
ponovo je buknula.
Godine 468. jaka udružena sila Zapadnog i Istočnog carstva pod
zapovedništvom Flavija Vasiliska zaputila se da protera Vandale iz severne
Afrike. Smrtonosnim zapaljenim brodovima Vandali su potopili pola rimske
flote nedaleko od Kap Bona u današnjem Tunisu, pri čemu je izginulo oko
dvadeset hiljada vojnika. Bio je to jedan od najvećih vojnih pohoda u poznoj
antici – i propao je. Vasilisk je pobegao nazad u Carigrad da leci rane, i fizičke i
psihičke, i sakrio se u Svetoj Sofiji. Osramoćen pa proteran, odbio je da se
preda. Vratiće se u prestonicu i zbacivši cara Zenona vladati dvadeset jedan
mesec (upravo je pod njegovom vladavinom katastrofalni požar prohujao kroz
Veliki dvorac i njegovu biblioteku), pre nego što je Zenon ponovo osvojio svoj
presto. Vasilisk se Zenonu predao pošto mu je obećano da neće biti prolivena
krv njegova i njegove porodice i obećanje je na izvestan način održano:
Vasiliska su sa ženom i sinom zatvorili da pomru od žeđi u ispražnjenoj
cisterni u Kapadokiji, oko osamsto kilometara istočno od grada u kome je
želeo da vlada.

Iste 476. godine kada je poslednjeg cara Zapadnog rimskog carstva Romula
Avgustula zbacio Odoakar, Skir po narodnosti, carske insignije su pod stražom
hitno evakuisane u Konstantinopolj. Možda za pad Romulovog i Removog,
Vergilijevog, Neronovog i Karakalinog Rima nisu bili krivi samo varvari nego

319 Demetrios Konstantelos, „Formiranje helenske hrišćanske svesti“ (Constantelos, Demetrios, „The
Formation of the Hellenic Christian Mind“ in Constantelos, Christian Hellenism. Essays and Studies in
Continuity and Change, Aristide D. Caratzas, New Rochelle, New York and Athens, 1999).
320 Atanasios Markopulos, „Obrazovanje“.
 Istanbul 205

delimično i životna sila, snažan uticaj i psihološka pretnja njegovog genetski

modifikovanog čeda Konstantinopolja.
TREĆI DEO

NOVI RIM
Konstantinopolj iz zlatne ere, oko 565. godine
Vizantijsko carstvo u vreme vladavine najvećim prostorima
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

BOGORODIČIN GRAD
OD 431. G. NADALJE

Bogorodica Marija, koja svetošću krasi svu vaseljenu, neugasiva

svetlost, venac devičanstva, žezlo, sasud za ono što se ni u jedan
sasud ne može uliti, devica i majka.
SVETI KIRIL ALEKSANDRIJSKT, HOMILIJA SABORU U EFESU

Pozdravljaju vas crkve azijske. Pozdravljaju vas mnogo u Gospodu

Akila i Priskila sa domaćom svojom crkvom.
PRVA POSLANICA SVETOG APOSTOLA PAVLA KORINĆANIMA, 16, 19

Na malom relikvijaru, veličine kutije šibica, napravljenom u Konstantinopolju

pre gotovo hiljadu godina, ali za koji istoričari nisu znali sve do 2006, nalazi se
među šesnaestoricom muškaraca i jednim evnuhom i jedna žena, s oreolom od
svetloplavog emajla. Muškarci se mole Hristu, a takođe i njoj, koja stoji u
otmenom stavu, ispruženih ruku – Devici Mariji.
Postoji jedna vrlo lepa priča iz Konstantinopolj a u V veku, o ženi zvanoj
Matrona. Matrona je bila robinja nesrećnog braka. Odolevala je mnogim
iskušenjima i puti i duha i zamenjivala ih strastvenom čežnjom za
Konstantinopolj em, u koji će konačno i otputovati oko 472. godine, prerušena
u evnuha, da bi pronašla ženski manastir u kome je njenim sestrama i njoj bilo
dozvoljeno da nose muške monaške rize.321 Matrona je možda u celini plod
književne mašte, ali nam njen život na ispisanim stranicama govori mnogo o
onome što je u Konstantinopolju krajem starog veka bilo pohvalno i po
muškarce i po žene. Nekoliko decenija pre Matrone saznajemo za izvesnu
Melaniju, koja se predala asketizmu i posvetila se prevoženju relikvija preko

321Konstantin Klajn, „Sveti teret: prenošenje Svete Sofije u Palestinu“ (Klein, Konstantin, „Holy
haulage: shipping Hagia Sophia to Palestine“), predavanje održano 11. februara 2014. na Kings
koledžu u Londonu.
210 BETANI HJUZ

čitavog Vizantijskog carstva, teritorije kojom se vladalo iz Konstantinopolja,

grada sve sklonijeg da prisvaja ime istinske Svete zemlje.
U Melanijinom kovčegu s blagom mogli smo da nađemo skut svetačkog
plašta, suze Marije Magdalene, butnu kost nekog mučenika, možda čak i
nekoliko kapi Hristove krvi. Od IV veka prikupljanje relikvija i putovanje na
mesta na kojima se one nalaze podstaklo je nastanak fenomena hodočasništva
po istočnom Sredozemlju i Bliskom istoku. Na hodočašća su se otiskivali
podjednako muškarci, žene i evnusi. Spona između Jerusalima i
Konstantinopolja ojačana je otiscima stopa koji su vodili od grada gde se Hrist
uspeo na vrhunac pa do grada koji je sebe video kao prestonicu njegovog
carstva na zemlji.
U duhovnom prostoru Konstantinopolja žene nisu bile nevidljive,
naprotiv, bile su vrlo uočljive. Posle Nikejskog sabora 325. i Prvog
carigradskog vaseljenskog sabora, održanog 381. godine u Svetoj Irini,322 nove
rasprave će se voditi u drugim dvema vizantijskim lukama, Halkidonu i, nešto
niže niz azijsku obalu, Efesu. I opet će ove rasprave uticati na oblikovanje
ljudskih života ne samo u to nego i u današnje doba. Prva stavka svakog
dnevnog reda u V veku bila je suština Hristova – da li u njoj preteže božje,
ljudsko, ili je oboje ravnopravno. Izlaganja su bila precizna, jarosna,
raskolnička – nastojanja da se izmeri neizmerivo.323 Tačka proučavanja oko
koje su se ove učene rasprave kretale postala je, logično, priroda Hristove
majke. Posle ogorčenih prepirki, čiji je ishod bio proterivanje carigradskog
patrijarha Nestorija i pobeda Kirila Aleksandrijskog, istog onog koji je 415.
onako raspirio mržnju prema Hipatiji, razgovor se sveo na dogmu. U Efesu
431. i 449, a zatim u Halkidonu 451. godine proglašeno je da Devica Marija
nije samo mati Hristova nego i Θεοτόκοσ (teotokos), majka Božja.
Nikakva uzvišenija uloga ne bi mogla pripasti ženi u hrišćanskom svetu.
Ako je Marija iz Nazareta i pomenuta u Novom zavetu svega šesnaest puta (u
Kuranu trideset i dva), njen lik će ubrzo postati sveprisutan na ikonama,
freskama i relikvijarima, a njeno ime biće slavljeno i opevano u himnama po
celom Carigradu i širom ogromnih prostranstava kojima će Carigrad vladati.

322 Everet Ferguson, Enciklopedija ranog hrišćanstva (Ferguson, Everett, Encyclopedia of Early
Christianity„vol. 1, Taylor & Francis, London, 1998, p. 505. Za dodatne informacije pogledajte La Vie
d'Etienne le Jeune parEtienne le Diacre, trans. Auzepy, 1997).
323 Vizantijski carevi iz poznijeg perioda podržavaće kvazikompromisnu poziciju monotelitizma, iz

čega bismo mogli zaključiti da su ovi vladari pragmatisti uviđali i praktično i duhovno loše strane
apsolutnog stanovišta.
 Istanbul 211

Privesak s likom anadolske boginje sunca, oko 1400-1200. g. p. n. e.

(Getty)

Za jedan drevni i kosmopolitski trgovački grad fizičko prisustvo moćne,

kvazibožanske žene nije bio ništa novo. U egipatskoj tradiciji Izida sedi na
prestolu sa svojim sinom Horusom u krilu. Neosporno je da između Iziđe i
Marije postoji veza. U Anadoliji nalazimo i nešto više. Svaki put kad zastanemo
pred ikonom u pravoslavnoj crkvi ili Marijinim kipom u katoličkoj, trebalo bi
da zamislimo sebe na vetrometnim bregovima iznad Hatuze, drevne hetitske
prestonice koja se danas nalazi na četrnaest sati vožnje istočno od Carigrada.
U Anadoliji je još od bronzanog doba obožavana boginja sunca, pramajka
svega. Četiri hiljade godina stari arheološki pronalasci prikazuju ovo
preistorijsko božanstvo sa sunčevim sjajem oko glave i sinčićem u krilu.
Stavite te anadolske likove iz starijeg bronzanog doba i Mariju s malim
Hristom jedne uz druge – ikonografija je zaprepašćujuće slična. Marija je po
mnogo čemu dete Istoka.
Pošto je Marija i zvanično uzdignuta na položaj majke božanstva, širom
Vizantijskog carstva počele su da niču crkve posvećene Bogorodici. Bogorodici
Mariji posvećena je i crkva u kazandžijskoj četvrti Konstantinopolja, koju je
nad Vlahernskim izvorom svete vode podigao car Lav III 473. godine da bi se u
njoj čuvali riza Hristova i Bogorodičin maforion pošto ih je car doneo u
prestonicu. Crkva će se kasnije dičiti i Marijinim pojasom, koji je navodno
dodao Justinijan I u VI veku. Kapela (paraklis) u kojoj su relikvije čuvane
212 BETANI HJUZ

stradala je u požaru 1434. godine za koji su, smatra se, kriva neka plemićka
deca koja su oko crkve lovila golubove.324 Bogorodici se na poklonjenje
dolazilo i u Crkvu Živonosnog izvora (Ζωοδόχοσ Πηϒή). Kao i Vlahernska
crkva Svete Marije i ova je i danas sveto mesto pravoslavne vere. Jedna od
najsvetijih Bogorodičinih ikona čuva se i u Manastiru Svete Katarine na Sinaju.
U Atini je Partenon na Akropolju bio jedno vreme pretvoren u Bogorodičinu
crkvu. U Jerusalimu, gde sunce peče jače nego u Carigradu, podignuta je
ogromna Bogorodičina crkva Nea, zamišljena da nadmaši Solomonov hram.
Car Justin II uveo je praznovanje Male i Velike Gospojine – rođenja i uspenja
presvete Bogorodice. U Carigrad je donesena nerukotvorena (aheropita –
αχειροποίητα) Bogorodičina ikona, i mnoge druge slikane su po uzoru na nju.
Ideja se pretvarala u kult.
Za Carigrađane je Bogorodičina moć bila u potpunosti stvarna. Ako biste
bilo koga od njih u V i VI veku pitali veruje li u Marijinu milost i zaštitu, bilo bi
potpuno isto kao da ste pitali nekog Vikinga veruje li u more. U Bogorodičino
okrilje i dalje se snažno veruje širom Grčke. Fudbalski klub Odigitrija iz Pireja
dobio je ime pošto su levičari koji su ga osnovali preživeli Diktaturu
pukovnika 1967-1974. zahvaljujući, kako se verovalo, uslišenim molitvama
Devi Mariji. Kada su skakavci preplavili ostrvo Sifhos, nikakvi otrovi nisu
pomagali. Onda je, kako rado prepričavaju ostrvljani, kroz polja pronesena
Bogorodičina ikona iz Crkve Panagije Hrispoigi (Zlatnog izvora) i sutradan
ujutru insekti su odleteli u oblaku koji je nestao na horizontu. Petnaestog
avgusta svake godine slavi se Uspenje Bogorodičino – na Krfu tako što se
ikona nosi u procesiji do brodića u maloj luci, na Tinosu mnoštvo hodočasnika
koji su došli da mole pomoć za svoje voljene na kolenima prelazi put do
Marijinog lika na ikoni. Na Parosu se u procesiji nosi ikona iz crkve koju je,
prema predanju, podigla Konstantinova mati Jelena, a posle toga se uživa u
piću. Hios uživa u neponovljivim vatrometima domaće izrade oko Panagije
Eritijani. Kao što piše Jevrem Sirijac: „Umesto gorkog ploda koji je ubrala Eva,
Marija je ljudskom rodu dala sladak. I pogledajte, ceo se svet raduje plodu
Marijinom. Na devičanskoj lozi uzreo je grozd čije slatko vino daje utehu
žalosnima.“325

324 Ovo je zabeleženo kod Rejmona Žanena, Geografija crkava u Vizantijskom carstvu, 3. tom: Crkve i
manastiri (Janin, Raymond, La geographic ecclesiastique de l'Empire byzantine, tome 3: Les Eglises et
Les Monasteres, Institut francais d'etudes byzantines, Paris, 1953).
325 http://www.ewtn.com/library/Doctrine/EUCHAR10.HTM, Ephraem Syrus, Inni su Santa Maria,

Inno 1,10.14: Monumenta Eucharistica, I, p. 340.

 Istanbul 213

Uloga Carigrađanki u održavanju i vođenju domaćih crkava – fenomena

koji je prvi put posvedočen u novozavetnoj pripovesti o Priskili326 –
nastavljala se s nesmanjenom žestinom. Kad je Grigorije Nazijanski, budući
arhiepiskop carigradski, čije su mosti vraćene iz Rima u Istanbul tek 2004.
pošto su ih iz Carigrada odneli krstaši za vreme velike pljačke 1204, tek došao
u grad, crkva mu je prosto bila gospodska kuća njegove rođake Teodosije.
Procenjuje se da su polovinu crkava u prvih vek i po od dolaska hrišćanstva u
Rim osnovale žene i ta tradicija je živo nastavljana i u Novom Rimu.
Mada nam ništa od ovoga ne govori da su žene vladale svakodnevnim
životom u Vizantiji, možda nije puka slučajnost što se teološko ustoličenje
Marije kao majke Božje, uz prateću kulturnu klimu i atmosferu na ulicama,
pomalo izgleda prenelo na neke Carigrađanke, posebno one visokoga roda.
Možda je čak uzdizanje ženstva bilo njihovo delo.327 Sve češće ćemo viđati
vizantijske carice, njihove dvoranke i žene imućnijih trgovaca s vrlo
konkretnom, a u nekim slučajevima i neočekivanom, moći, uticajem i
položajem.328 Istočne paganske kulture u kojima su ženska božanstva imala
stvarnu težinu prodrle su u Carigrad i pomešale se s rimskim zakonodavnim
stavovima o pravima žena i novim, preuzvišenim uzorom iz pravoslavne
teologije – Devom Marijom, majkom jednog i jedinog Boga. Prema rečima
Jevrema Sirijskog iz IV veka: „Evinom krivicom je prekrasna i željena čovečja
slava izbrisana, ali je u Mariji ponovo oživela.“329
Ne smemo iz vida da izgubimo istorijski kontekst. Predrasuda je, naravno,
i dalje bilo. Patrijarh Jovan Zlatousti, jedno od omiljenih čeda
Konstantinopolja, izneo je mišljenje o istaknutim Konstantinopoljkama da je
lepše ukaljati lice blatom nego gledati njih kako se bludno šepure u amfiteatru.

326 Spominje se u Pavlovim poslanicama Rimljanima (16, 3-4), Korinćanima (16, 19) i Timoteju (4,
19), i u Delima apostolskim (18, 2-3, 18 i 26). (Prim. prev.)
327 Pogledajte kod profesorke Kejt Kuper, Družina anđela: zaboravljeni svet starohrišćanki (Cooper,

Kate, Band of Angels: The Forgotten World of Early Christian Women, Atlantic Books, London, 2013,
pp. 263-265).
328 Teodorina sestričina Elija Sofija preuzela je sve konce u svoje ruke kad je oko 570. godine Justin

II poludeo; u VIII veku Irina je vladala u ime svog sina Konstantina VI. Krajem XI i početkom XII
veka gruzinski monah-umetnik razvio je temu Bogorodice na ikonama. U gruzinskom manastiru na
Sinaju nalazi se dosad još neizučena ikona na kojoj Bogomati sedi na prestolu u Konstantinopolju, s
natpisom na gruzinskom. Zaza Shirtladze, „Bogorodičin lik na sinajskom heksaptihu i mozaiku u
apsidi Svete Sofije“ (Skhirtladze, Zaza, „Image of Virgin on the Sinai Hexaptych and the Apse Mosaic
of Hagia Sophia“, Dumbarton Oaks Papers, 2015, 68, pp. 369-386).
329 Opp. Syr. ii.318. Takođe: „U početku, grehom naših praroditelja, smrt dođe svim ljudima; danas

smo čistotom Marijinom preseljeni iz smrti u život. U početku zmija šaputanjem u uši Evine razli
otrov kroz celo joj telo; danas Marija blagoveštenjem primi zatočnika večne sreće, te uši, koje behu
oruđe smrti, postadoše i oruđe života.“ Isto, iii, 607.
214 BETANI HJUZ

Jovana je odgajala majka paganka u Antiohiji, ali će on postati jedan iz prvog

pokolenja hrišćana Konstantina Velikog i jedan od najuticajnijih crkvenih
otaca. Hrišćanstvo koje je ispovedao bilo je jednostavno i držalo se
najosnovnijeg:

Uzalud ga slaviš u hramu odevenog u svilu, kad ga zanemaruješ

napolju gde slabo odeven stradava od studeni. Onaj koji reče: „Ovo
je tijelo moje“, isti je koji kaza: „Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da
jedem“ i: „Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni
učiniste.“ […] Kakva je korist što se pričesni sto pod zlatnim
putirima ugiba kad brat tvoj od gladi umire?330

Zlatousti je ovaj nadimak dobio zbog svoje vrhunske sposobnosti da

raspali masu. Kad je podignut srebrni kip carice Jevdokije, patrijarh je pošteno
izgrdio narod zbog idolopoklonstva i proslave u neznabožačkom stilu, koja je
njega lično podsećala na Salomin ples s velovima kad joj se prohtelo da dobije
glavu Svetog Jovana Krstitelja. Kakvih je dakle izgleda bilo za stvarnu
ravnopravnost kad su žene obeshrabrivane u telesnom vežbanju, a u mnogim
slučajevima i u umnom razvijanju, i dobijale su i dalje samo polovinu količine
hrane koju su jeli muškarci, kao što je bilo i tokom najvećeg dela klasične
antike? Evin greh je i dalje lebdeo nad njima kao neka otrovna senka.
Sredinom IV veka ovakvo mišljenje je proglašavano s propovedaonica: „Šta je
žena nego dušmanka prijateljstvu, neizbežna kazna, nužno zlo – prirodno
iskušenje, poželjna propast, nevolja u kući, odvratna šteta, zloćudost
namalana krasnim bojama?“331 Jovan Zlatousti je bio toliko popularan da su,
kad je proteran u Kapadokiju, a zatim na kavkasku obalu Crnog mora,
Carigrađani digli bunu. Urlajući od gneva pred Bronzanim vratima dvorca jer
su ostali bez svog mudrog crkvenog oca, potpalili su požar u kome će stradati
Sveta Sofija i Senat. U isto to vreme Marija je uzdignuta u majku Božju, dok su
na zapadu ideje Svetog Avgustina o iskonskom grehu izvrnute da sugerišu
kako su požuda i njene posledice bili krivica žene, što će izazvati vekovni bol i
patnje ženskog roda.
Otprilike u ovo vreme prvi put saznajemo, više kao uzgredno, i za
monahe. Nadahnuće je poteklo iz budističkih običaja, koji su se ka zapadu

330 Jovan Zlatousti, „O jevanđelju po Svetom Mateju“, homilija 50, 3-4. (Navedeni su delovi iz
sledećih stihova Jevanđelja po Mateju – 25,40; 25, 42 i 26, 26, prema prevodu V. S. Karadžića. –
Prim. prev.)
331 In Mattheum Homiliae, xxxiii, Ex Capite, xix (a) Migne, Patrilogiae Graecae, vol. 56, p. 803.
 Istanbul 215

prenosili Putem svile. Formirani su potpuno muški manastiri i u hrišćanstvo

se polako ušunjao sindrom tumačenja. Pismena muška sveštena lica mogla su
sada da odlučuju šta jeste, a šta nije po kanonu i lagano su, možda usled
nesvesne pristrasnosti, brisali žene iz Svetog pisma i drugih religijskih
tekstova, a sve više i iz religije primenjene u životu. Dok je jedna žena bila
teološki uzdignuta, u stvarnom životu đakonese su postajale sve manje
vidljive, a episkopi – muškarci – jačali su moć nad svojim teritorijama.
Iz opisa savršene carigradske Bogorodičine ikone koji je jedan episkop
predočio na Trećem vaseljenskom saboru možemo možda da pročitamo i
spisak neophodnih osobina idealne Carigrađanke:

Deva ne podiže nedolično oči, ne obeščašćuje svoju prirodnu

lepotu mažući se bojama, ne maže obraze lažnim feničanskim
rumenilom, ne privlači taštim ukrasima pažnju na svoju časnu
glavu, ne kači oko vrata svetlucavi nakit od dragog kamenja, ne
dopušta da joj zlatni lančići kvare članke i zapešća… nego je puna
miomirisa Svetog duha, zaodevena svetom milošću kao haljom, u
duši drži misli o Gospodu, savijenom kao venac oko njenog srca, a
oči joj sijaju svetošću… s usana joj kaplje vosak, prekrasna je u
hodu, još lepša u ponašanju i, takoreći, predobra je u svemu.332

Bilo bi dakle u potpunosti glupo zamišljati Konstantinopolj kao neku

feminističku obećanu zemlju, ali kao hrišćanka koja je živela u tom gradu,
niste živeli u prošlosti. Bili ste prošlost koja živi u sadašnjosti.

Šezdesetak kilometara zapadno od Istanbula nalazi se jedan zapušteni

spomenik. Petsto godina, sve otkako je Avgust zacrtao granice carstva,
prirodna granica na Dunavu uglavnom se držala; onda je 493. godine
vizantijski car Anastasije, povevši se možda za primerom drevnih Atinjana,
podigao konstantinopoljske Duge zidine od Mramornog do Crnog mora.
Delovi ovih zidina, ruševni i zarasli, još stoje opisujući prsten udaljen
šezdesetak kilometara od grada. Konstantinopolj je sve više ličio na neki od
onih gradova iz epova i Biblije – Troju, Jerihon, Vavilon, gradove koje su

332 Episkop Teodot Ankirski, Treći vaseljenski sabor u Efesu, 431. godine.
216 BETANI HJUZ

branili moćni bedemi, koji su imali legendarnu povest i čije su priče pisari
marljivo beležili i čuvali.333
Vreme je da upoznamo dve fantastično teatralne ličnosti na carigradskoj
pozornici. Oboje su društvenim, teološkim i političkim kartama koje im je
sudbina dodelila odigrali po sebe najbolje moguće poteze. Jedno od njih bio je
seljak koji je postao car, drugo njegova žena, koja je na putu od prostitutke do
carice uspela da spoji osobine anđela i kurve.

333Justinijan I je ojačao i gradske i Duge zidine. Krajem VI veka avarska i slovenska plemena prešla
su Dunav i zauzela Meziju i Skitiju. Carstvo će uskoro sa svih strana opkoliti Saraceni, Lombardi,
Gepidi, Goti, Kutriguri i Anti. Anastasijeve zidine sprečile su im prolaz 577. i 581. godine. Fiona
Harer, Anastasije I: državništvo i carstvo u poznorimskom svetu (Haarer, Fiona, Anastasius I:
Politics and Empire in the Late Roman World, Francis Cairns, Cambridge, 2006, pp. 106-109).
 DVADESET OSMO POGLAVLJE

ZLATNO DOBA
482. G. – 565. G.

Odnosi mi misli do te carstvenosti –

te velike slave našeg roda
u blistavom vizantijstvu.
KONSTANTIN KAVAFI, „U CRKVI“

Budući vizantijski car Justinijan I rođen je leta Gospodnjeg 482. u Iliriji, među
zatalasanim brežuljcima oko Taurezijuma,334 današnjeg Gradišta nedaleko od
Skoplja.335 U ovom delu sveta ljudi i dan-danas lagano idu putem noseći
motiku ili kosu. Predeo oko Taurezijuma idiličan je i pust. Pre hiljadu i po
godina, međutim, ovaj kraj je bio čuven po žestokim ratnicima. Justinijanov
ujak Justin bio je svinjar pre nego što se manuo neizglednog posla i zaputio u
Konstantinopolj, gde je stekao ime brzo napredujući kroz vojničke redove sve
do vojskovođe, da bi konačno postao comes excubitorum, zapovednik carske
telesne straže. Justin je pozvao sestrića kod sebe ne bi li mladić u prestonici
izgradio sebi bolji život nego u rodnom seocetu. Mladiću su se vojna obuka i
obrazovanje koje se moglo steći u Konstantinopolju isplatili. Njegova sudbina
nije ležala među oranicama. U makedonskoj prestonici Skoplju, nedaleko od
Justinijanovog rodnog mesta, podignut je u čast seljaka koji je postao rimski
car pet metara visok kip cara na prestolu, isklesan u belom mermeru. Uz
Majku Terezu, Justinijan je među onima rođenim u ovom kraju koji su dosegli
najveći uspeh u životu.
U Carigradu je Justinijan učio teologiju i pravo i ubrzo bio primljen u
carsku gardu. Verovatno se tu i upoznao s još jednim Ilirom, opasnim
vojnikom po imenu Velizar. Velizar i Justinijan će uvećati zemlje kojima je
vladao Konstantinopolj za četrdeset pet posto i pretvoriti svoj grad u središte

334 Iskopavanja na ovom nalazištu vodio je Artur Evans, zaslužan takođe za iskopavanja na Kritu i
rekonstrukciju Knososa.
335 Tačnije, prema Prokopiju (O građevinama, 4.1.17), u seocetu uz zamak Baderijana, gde se danas

nalazi selo Bader.

218 BETANI HJUZ

najvećeg carstva na svetu. Pretpostavlja se da je Velizar taj koji stoji caru uz

desnicu na čuvenom mozaiku u San Vitaleu u Raveni, koju su njih dvojica 540.
godine preoteli od Ostrogota.336 U Justinijanovom, Teodorinom i Velizarovom
slučaju darovitost se, po svemu sudeći, udružila s podjednakom srećom,
omogućivši im da ostave dubok i trajan pečat i na svom dobu, a i na našem.
Šansa je sama pokucala na vrata. Uz samrtni odar cara Anastasija za
njegovog naslednika proglašen je nepismeni Justinijanov ujak Justin, koji se
tada već bližio sedamdesetoj godini. Bivši svinjar, koji je tada već dao svoje
ime337 energičnom, bistrom i sposobnom sestriću, pružio mu je, po svemu
sudeći, i priliku da se iskuša u vladanju – njih dvojica su praktično zajednički
vladali još od 520. godine.338 Izvori nagoveštavaju da je Justin pred kraj života
postajao senilan te da je Carigradom i carstvom u suštini vladao Justinijan.
Ilirski vojnik zvanično je naimenovan za Justinovog naslednika 1. aprila
527. Kada je proglašen za cara, Justinijan je ušao na Zlatna vrata pa prošao
procesijskim putem niz ulicu Mese, oko koje su se u to vreme nalazili široki
povrtnjaci, i dalje između kolonada i kipova (na mestu kolonada danas su
radnje u kojima je moguče kupiti sve od čaja od jabuka pa do pištolja s
dijamantima u dršci). Klicanje novom vladaru odzvanjalo je između
mermernih stubova i bronzanih kipova, a neko je morao biti naročito
zadovoljan čitavom tom larmom – tri godine ranije jedna neobična žena
uselila se u Justinijanove odaje da bi delila s njim postelju. Svega tri dana posle
inauguracije Justinijan i njegova nevesta prostitutka Teodora krunisani su za
cara i caricu.
U XXI veku obnovljeno je zanimanje za caricu Teodoru, a ona zaista i
zaslužuje svaki trenutak ove odocnele slave. Grčka pravoslavna crkva je slavi
kao sveticu, ali u svoje vreme, ova žena koja je stvarala carigradsku istoriju
nije bila opšteomiljena. „Ta izopačena žena Teodora bila je nova Eva koja je
poslušala zmiju, živela je u jazbini i gospodarila demonima i, podsticana
duhom sotonskim i podjarivana đavoljim besom, s mrzošću je svrgla mir
kupljen krvlju mučenika“, napisao je o njoj kardinal Baronije.339 Naš

336 Ravena je još od 402. godine bila prestonica onoga što je preostalo od Zapadnog rimskog carstva.
Čim je ugledao priliku, Konstantinopolj je tamo poslao vojsku – da bi nakalemio stamenu staru
granu na mlado stablo Novog Rima.
337 Roditelji su Justinijanu dali ime Petar Savatije; i Justin i Justinijan dodali su svom imenu Flavije

kao vezu s Flavijem Anastasijem, koga je Justin nasledio na prestolu, a Justinijan je konačno dodato
uz Flavije Petar Savatije kada je Justin usinio sestrića pripremajući ga za naslednika carstva. (Prim.
prev.)
338 Sam Justin je car postao 518. (Prim. prev.)
339 Pasus citiran kod Džejmsa Alana Evansa, Carica Teodora: Justinijanov partner (Evans, James

Allan, The Empress Theodora: Partner of Justinian, University of Texas Press, Austin, 2002, pp. 108-
 Istanbul 219

najpodrobniji izvor o Teodorinom životu danas je lascivna i ostrašćena

dijatriba Tajna istorija, čiji je pisac Prokopije naš glavni izvor o Justinijanovoj i
Teodorinoj vladavini (Prokopije je napisao i panegirik i duboku osudu ovog
vladarskog para i plodova njihove vladavine). Prezasićeno književnim i
retoričkim opštim mestima, Prokopijevo svedočenje mora da se prihvati ne sa
zrncem, nego s povelikom amforom sumnje, ali mnoge njegove pojedinosti
odzvanjaju istinom i o dobu u kome su zabeležene i o konkretnom životnom
miljeu ove izuzetne devojke iz Konstantinopolja.340

Jedini portreti Teodore (u sredini) i Justinijana kojima danas

raspolažemo nalaze se na mozaicima u bazilici San Vitale u Raveni,
dovršenoj 548. godine. (Alamy)

109). Cezar Baronije živeo je od 1538. do 1607. godine, a njegovi Anali objavljeni su 1588-1607.
Evans primećuje (isto, str. 109) da je Baronije ovo napisao pre nego što je u Vatikanskoj biblioteci
pronađena Prokopijeva Tajna istorija, koja razotkriva Teodoru kao ženu iz polusveta.
340 Studiozne analize naći ćete kod Linde Garland, Vizantijske carice: žene i moć u Vizantiji 527-1204

(Lynda Garland, Byzantine Empresses: Women and Power in Byzantium A.D. 527-1204, Routledge,
London, 1999) i Suzan Harvi, Teodora, carica vernica: istraživanje o sirijskoj istoriografskoj tradiciji
(Susan Harvey, Theodora the Believing Queen: A Study in Syriac Historiographical Tradition, Brown
University Press, New England, 2011).
220 BETANI HJUZ

Danas grčki patrijarh govori o Teodori sa saosećanjem, kao o jednoj od

najuticajnijih ličnosti u istoriji pravoslavlja i ženi koja se napatila u detinjstvu.
Teodora je u mladosti zaista bila odbačena u društvu – nije joj bilo dozvoljeno
da se domogne ni najnižih stepenika društvene lestvice, ali je istovremeno
imala i sreće. Majka joj je bila plesačica i glumica – učtiv način da se kaže
prostitutka – a otac dreser medveda. Ovaj par uličnih zabavljača bio je izgleda
povezan sa Zelenima, jednom od suprotstavljenih stranaka trkača dvokolica
na hipodromu. Pošto joj je otac umro i porodica izgubila zaštitu Zelenih, majka
je Teodoru i njene dve sestre (najstarijoj je bilo sedam godina) okitila vencima
i provela kroz uzane uličice i podzemne prolaze u centru grada da ih predstavi
Plavima. Bez podrške Plavih porodica ne bi preživela na konstantinopolj skim
ulicama.
Ne može se dovoljno istaći koliko su suparničke stranke dvokoličara bile
važne za stabilnost Vizantije. Ne treba zaboraviti da su Zeleni, Plavi, Crveni i
Beli, nadmećući se, popravili Teodosijeve zidine pošto ih je srušio zemljotres.
Hipodrom je imao svoje čvrsto mesto na pozornici moći – zamislimo da se
stadion Vembli nalazi između Bakingemske palate i Ulice Dauning broj 10.
Suparničke stranke, ekvivalent zaraćenih plemena ili bandi, okupljale su se da
gromoglasnim uzvicima pozdrave novog vladara i pravile paradu da bi na
prilazu gradu dočekale careve u povratku s vojnih pohoda. Vizantijski carevi
su sagradili natkriveni put između dvorca i južne strane hipodroma. Iz ovog
prolaza se izlazilo u carsku ložu koja se zvala kathisma, i s tog vladarskog
balkona bi car Novog Rima, njegova porodica i najbliži savetnici saslušali
pritužbe ili bi se pokazali u nadi da će u svojim podanicima nadahnuti
strahopoštovanje. Kad bi ponestalo hleba i vode, kad bi bila uočena neka
nepravda, stranke su iznosile pritužbu na hipodromu. Nadmetanje, spektakli i
pun stomak vezivali su gradske mase u celinu – taj narod je posedovao sirovu
silu prostog sveta da uzdigne ili smrvi jednog cara.
Teodora je kao deo porodičnog paketa još kao devojčica izvodila
akrobatske trikove i erotske plesove na hipodromu i oko njega – takve
predstave i jeftine razonode pratile su igre na hipodromu. Savremenici su
zabeležili da je jedan od najpopularnijih Teodorinih nastupa bila uloga Lede s
labudom (prerušenim Zevsom). Prema mitu, Zevs je ugledao spartansku
kraljicu Ledu dok se kupala na obali Eurote i bio je toliko zanesen njenim
čarima da se pretvorio u labuda kako bi joj prišao i zadovoljio pohotu. Igrajući
Ledu, Teodora je prosipala žito kao trag koji je vodio do njenog tela, a labud
(zapravo guska) željno ga je kljucao. Caričini klevetnici s uživanjem beleže
kako je Teodora bila veoma tražena radi analnog odnosa, podjednako u ulozi
pasivne i aktivne partnerke. U detinjstvu i mladosti Teodoru su svakako
 Istanbul 221

smatrali talogom, ali se i fizički i mentalno ona nalazila u samom srcu ljudskih
zbivanja u gradu u procvatu usred zanimljivih vremena.
Teodora je, očigledno, bila neodoljivo privlačna. Rođena ili na Kipru ili u
Siriji, kao maloletna i nevenčana majka jedne devojčice i s više abortusa iza
sebe, napustila je Carigrad u društvu Sirijca po imenu Hekebol, namesnika
Pentapolja u današnjoj Libiji. Hekebol je prema njoj loše postupao, i posle
četiri godine ju je ostavio, lišivši je i kore hleba. Odbačena ljubavnica u belom
svetu bila je u bednom položaju koliko god se to da zamisliti u VI veku. Prema
jasno iznesenim stavovima više crkvenih otaca ovakvo jedno stvorenje trebalo
je izopštiti iz hrišćanstva. Teodora se mučila da se vrati u Carigrad spajajući
kraj sa krajem kao prostitutka. Jedini koji su ponudili utočište
dvadesetogodišnjoj izopštenici bili su neki hrišćani u Aleksandriji i taj slučajni
čin milosrđa pokazaće se kao preloman za čitavo jedno doba.
Grad u kome je Teodora odrastala munjevito se menjao. Pedeset godina
ranije, kao što ćemo se prisetiti, na saboru u Efesu i zatim u Halkidonu nešto
izuzetno desilo se jednoj drugoj devojci. Episkopi iz čitavog hrišćanskog sveta
sazvani su u uzavreli lučki Efes (čija je zaštitnica, što uopšte nije beznačajno,
nekada bila Artemida, boginja devica i zaštitnica porodilja). Prolazili su
širokim ulicama popločanim mermerom, koje su najpre prosekli Grci, pa zatim
popravili Rimljani, a noćivali su stešnjeni uz imućne efeske trgovce čije su
kuće bile pune krcate skupocene robe koju sada pronalazimo prilikom
arheoloških iskopavanja – zlatnih naušnica s privescima, prekrasnih
mermernih zidnih obloga, prefinjenih fresaka. Posle vatrene teološke rasprave
zaključeno je u ovom religijom bremenitom gradu da je Marija, prosto devojče
iz Nazareta, ne samo mati Hristova nego i samog Boga. Duhovno, mentalno,
sociološki i kulturno bio je to veliki pomak. Carigrad je ovo Marijino
unapređenje prihvatio s velikim uživanjem.
Teodora je bila očevidac rađanja jedne nove tradicije u svom gradu;
Bogorodičine ikone pronošene su kroz Konstantinopolj i u doba nevolja i u
doba pobeda. Verovalo se da one zrače svojevrsnim hrišćanskim poljem sile
koje može da zaštiti gradske zidine i stanovništvo. Ikone su bile rađene
mozaikom na drvetu i za svaku su bila potrebna četvorica ljudi da bi je poneli.
Da li zbog tih utisaka iz rane mladosti – devojka obavijena preuzvišenim
zlatnim sjajem koja se blago njiše ulicama uz carigradske brežuljke i niz njih,
nošena na plećima preznojenih ljudi – ili zbog uverljive retorike Hristovog
prihvatanja u svoje okrilje slabih i posrnulih žena, ili možda dobrote koju su
joj u času nevolje ukazali nepoznati, teološki angažovani ljudi, tek Teodora je
izgleda postala strastvena hrišćanka.
222 BETANI HJUZ

Mada je to nije sprečilo da spava s muškarcima da bi izmamljivala od njih

tajne. Justinijan je širio svoju vlast i proneo se glas da mu je potrebna mreža
doušnika širom njegovih prostranih zemalja. Udruživši se u Antiohiji s
izvesnom doušnicom po imenu Makedonija,341 Teodora je izgleda pribavljala
vrlo plodonosna šaputanja na jastuku. Uspela je da se vrati u Carigrad i
penjući se ka vrhu gotovo sigurno preko kreveta koliko i time što je izašla na
glas kao najbistrija trgovkinja informacijama, uspela je nekako da privuče
Justinijanovu pažnju. Nama preostaje samo da zamišljamo kako je to
zabavljačica Teodora uspela da postigne svoj cilj. Kakav god metod da je
primenila, mora da je bio veličanstven.
Oko 524. godine nekadašnji ilirski seljačić bucmastog lica i kudrave kose,
sada omiljen, delotvoran i sve moćniji vladar, promenio je zakone da bi mogao
da se oženi Teodorom. Kada ga je Justin 526. naimenovao za svog naslednika,
prostitutka nije mogla da postane carica.
Justinijan je Teodoru nazivao „naša najčasnija supružnica, koju nam je
dao Bog“342 (čime će ogorčiti Prokopija i Jovana Efeskog, pisce naša dva
najvažnija izvora znanja o carevom braku). Od Prokopija saznajemo „da do
kraja zajedničkog života njih dvoje ništa nisu radili jedno bez drugog“,343 i
takođe da je „car prema njoj osećao neobičnu ljubav“.344 Prilikom carskog
venčanja po pravilu bi dostojanstvenici uz pratnju muzike prošli hodnicima
Velikog dvorca noseći namirisane ubruse i prinoseći carici narove i drago
kamenje usađeno u portir. Nevesta je zatim, okružena senatorima, predavana
u ruke caru. Justinijan je Teodoru ugradio u svojevrsni urbani mit, koji je carici
pripisivao zasluge za zdravlje i plodnost carske stolice, pa time i prestonog
grada i čitavog carstva. Teodorin uspon nije bio samo društveni: udajom za
cara ona se uzdigla od smrtnice do polubožanstva.
Justinijan je uložio novac u Triklinijum s devetnaest divana,345 svečanu
dvoranu u rimskom stilu.346 Tri dana kasnije, na Uskrs, pošto je Teodora
imenovana i za Justinijanovu naslednicu na prestolu, oboje su krunisani uz
341 Prokopije, Tajna istorija, 12.
342 Justinijan, Novele, 8.1, citirano prema Evans (2002), 21.
343 Prokopije, Tajna istorija, 10.13, Dereta, Beograd, 2012, preveo Albin Vilhar, str. 57. (Prim. prev.)
344 Prokopije, Istorija ratova, 1.25, prema prevodu Henrija Bronsona Djuinga (Procopius, Secret

History, Loeb Classical Library, Harvard University Press, Cambridge, 1935).

345 Ernst Hartvig Kantorovic (Kantorowicz, Ernst Hartwig, „Oriens Augusti: lever du roi“, Dumbarton

Oaks papers, 1963,17, p. 156); Džefri Majki Feterstoun, „O ceremonijama i Veliki dvorac“
(Featherstone, Jeffrey Michael, „De ceremoniis and Great Palace“, in Stephenson, Paul, ed., The
Byzantine World, Rotledge, New York, 2012, p. 171).
346 Džejms Alan Evans, Igre moći u Vizantiji: Antonina i carica Teodora (Evans, James Allan, The

Power Game in Byzantium: Antonina and the Empress Theodora, Continuum, London, 2011, pp. 49-
50).
 Istanbul 223

ceremoniju prožetu religijskom simbolikom.347 Krunisanju je prisustvovao i

patrijarh. Reči koje su pratile ceremoniju nisu ostavljale ni najmanje sumnje u
značaj ovog trenutka: „Izabrani ste voljom Božjom na radost i sigurnost
vaseljene i Božjom voljom sjedinjeni u purpuru. Bog svemoćni blagosilja vas i
kruniše svojom rukom.“348 Nekadašnja uličarka Teodora postala je avgusta,
savladarka Vizantijskog carstva i hrišćanskog sveta.
Trepereći radosno pred budućnošću koja ih je čekala, seljače i prostitutka
latili su se da utisnu svoj pečat. Njihova imena urezana su u drvene grede
crkve na Sinaju. Justinijan je mostom preko Zlatnog roga349 povezao
Konstantinopolj s predgrađem Sike, današnjom Galatom, a na ostrvu Tenedos,
na kome su se nekad Grci sakrili da bi namamili Trojance da unesu u grad
drvenog konja, sagrađena su skladišta žita. Brodovima koji su dovozili žito iz
Egipta potreban je bio povoljan vetar da ih potera kroz Helespont do
Carigrada. Sada su, ako bi se desilo da vetar zamre i bonaca ih zarobi na
Sredozemnom moru, mogli da iskrcaju tovar na Tenedosu i otplove nazad ka
Egiptu. Bio je to naporan posao, ali je jemčio da grad neće gladovati zbog
nepovoljnih vetrova. Izvrnuta slika grada ukopana je ispod ulica: sedam
hiljada robova kopalo je podzemne cisterne, među kojima je bila i Cisterna
bazilika, izokrenuta katedrala poduprta stubovima i pokradenim kipovima
koji su se nekada nalazili pod otvorenim nebom. Sama Cisterna bazilika imala
je kapacitet od osamdeset hiljada kubnih metara vode – deo rezervi koje su
garantovale da Carigrad neće umirati od žeđi baš kao ni od gladi.
Justinijan i Teodora su u svojoj meritokratskoj sreći uživali sa strašću
plebsa. Dvorani, pa čak ni izaslanici iz drugih zemalja, nisu više mogli samo da
kleknu već su morali ničice da se prostru pred carem i caricom. Senatorima je
dodeljena povlastica da usnama dotaknu carska stopala.
Teodora je često putovala preko Bosfora ili preko Mramornog mora u
Aziju. I ranije je ova mlada žena prelazila na drugi kontinent i tamo bila
zlostavljana i napuštena, odbačena kurva. Godine 529. doputovala je sa svitom
od četiri hiljade pratilaca u Pition (današnju Jalovu, jednu od prvih vizantijskih
kolonija, u kojoj je u novijem razdoblju istorije Kemal Ataturk bio oživeo
ljubav prema kupanju u toplim izvorima), a odatle produžila u zelena brda oko
Pruse (današnje Burse), gde se njeno živopisno kupatilo koristi i danas, ali je,
ironijom istorije, ulaz dozvoljen samo muškarcima. Ženama je dozvoljeno
samo da provire u Teodorine kupališne prostorije iz VI veka, a zatim mogu da
uđu u hamam iz osmanskih vremena, prilično veličanstven. Moguće je da su
347 Pogledajte kod Hristofilopulua (1956) i Konstantina Porfirogenita, O ceremonijama.
348 De ceremoniis aulae byzantinae, 1.39.
349 Carigradska hronika 618.14-17; reč je verovatno o mostu Svetog Kalinika.
224 BETANI HJUZ

Teodorini česti odlasci u kupatila bili pokušaj da se ublaže simptomi raka, od

koga će carica umreti u četrdeset devetoj godini.350 Svejedno, upečatljiva je
pomisao na ovu koketu koja se izdigla tako visoko – kako se kupa u vrućem
mineralnom vrelu okružena telohraniteljima i dvorskim damama, uživajući u
činjenici da je, uprkos tome što je sve bilo protiv nje, uspela.

Imala je sve razloge da uživa u pobedi: Justinijanovo uvažavanje prema njoj

bilo je nepokolebljivo. Bilo je među njima izvesnih verskih razlika. Teodora je
bila vatreni pristalica monofizitizma, prema kome je Hristova suština ili u
potpunosti božanska ili potpuna sinteza smrtnog i božanskog. Moguće je da je
ovo verovanje carica poprimila u ono vreme kada su je dobri hrišćani spasli u
Aleksandriji i Antiohiji. Njeno mišljenje bilo je protivno nekim stavovima
usvojenim na saboru u Halkidonu 451, dok je Justinijan u potpunosti
prihvatao halkidonsko učenje. Iako je ostatak sveta živo osećao ovaj
halkidonski raskol između vizantijske i sirijske dogme, carski par je kod kuće
u Velikom dvorcu s pogledom na more uživao u iskricama koje su sevale
između njih dvoje.351
Oboje su ulogu Božjih zastupnika na zemlji igrali s velikom ozbiljnošću.
Sabor 451. u Halkidonu, antičkom „gradu slepih“ do koga se moglo brzo
doploviti brodićem iz centra Carigrada, zaključen je Halkidonskim simbolom
vere, koji i dalje prihvata većina katoličkog, protestantskog i ruskog i grčkog
pravoslavnog sveta, ali koji je pothranjivao podele unutar hrišćanstva čije se
posledice osećaju i danas. Halkidon je objavio Hristovu dvosuštastvenost, u
ravnoj meri božansku i ljudsku. Sirijska, jermenska apostolna, koptska,
etiopska, eritrejska i indijska pravoslavna crkva odbijaju i sada kao što su i
onda ovaj zaključak. Carski par je bio svestan koliko je važno na koju će stranu
prevagnuti bogoslovska rasprava. Izvori nam saopštavaju da je Teodora
verovala sa žarom i da su Justinijanove poruke o ovom sporu takođe bile
ispunjene vatrenošću. Car je sazvao episkope u Konstantinopolj i pokušao da
ih primora da opozovu stav koji je smatrao nepravovernim. Justinijan je jedan
od prvih careva Rimskog carstva koji je na novcu prikazivan s krstom u ruci

350 Prokopije spominje Teodorinu sklonost prema kupatilima. Vrli istoričar svakako nije bio
džentlmen ni najmanje. U Tajnoj istoriji navodi se da je delo dovršeno 550, dve godine po
Teodorinoj smrti: zgodan trenutak da se zada udarac mrtvoj ženi. Ipak, čak i neki Teodorini veliki
poklonici rado napominju da je carica nekad bila javna žena. Među njima je i Sirijac Jovan, koji je
episkop postao na Teodorin podsticaj.
351 Možda je ovo bio privatni sparing meč u visoke uloge, perverzni oblik uzbudljivog rivalstva

ljubavnog para, ili možda pluralistička strategija, mudar način da i jedni i drugi vernici ostanu verni
carskom dvoru, bez obzira na svoje teološke naklonosti.
 Istanbul 225

(ove novčiće pronalazimo na širokim prostorima sve do Indije), a episkope je

razaslao da šire veru po Jemenu, Siriji, u Arabiji među hasanidskim Arapima, u
Kariji, Frigiji, Lidiji i Donjoj Nubiji.352 Teodora je takođe slala svoje misionare.
Supružnici su se utrkivali ko će spasti više duša, i to na pravi način – tako je
Teodorin izaslanik odjurio da pokrsti Silka kralja Nobatije i njegov dvor.353 Na
domaćem tlu su pozatvarani neki amfiteatri, što će uskratiti ljudima
mogućnost da se okupe i uživaju u zajedničkom doživljaju i potpaliti
nezadovoljstvo koje će uskoro stići na prag Justinijanu i Teodori.
Lepa crkvica posvećena Svetom Sergiju i Vahu, poznata i kao Mala Sveta
Sofija, sagrađena s južne strane hipodroma u čast dvojice sirijskih vojnika
svetaca, proširena je u manastir koji će od 531. pružati pribežište
monofizitima.354 Nije se tu samo poštovao Hrist nego uz njega i Teodora, kao
što svedoči natpis na frizu još jasno vidljiv iznad glava mujezina i njegovih
vernika u unutrašnjosti današnje džamije, kojim se priziva Sveti Sergije da u
„svemu vodi vladavinu besanog cara i umnoži vlast Bogom krunisane Teodore,
čije misli krasi pobožnost i čiji neprestani trud i nepoštedni napori teže da
sačuvaju nišče“. Carica je ubirala hvalu i drugih koji su bili proganjani. Jovan
Efeski govori o „hristoljubivoj Teodori, koju možda Bog uzdiže u caricu da
bude potpora progonjenima u surova vremena… da im pribavlja hranu i novca
dovoljno za življenje“.355
Pošto je postalo očigledno koliko je Justinijan spreman da joj dozvoli,
ništa više nije moglo da zaustavi Teodoru. Carski dvor je postao rasadnik
monofizitizma. Carica će u svojim odajama štititi jednog nepopustljivog
patrijarha punih dvanaest godina. U Justinijanovim odajama u Bukeleonu (koji
se ranije zvao Hormizdova kuća,356 a zatim Justinijanova kuća) pribežište je
našlo petsto sveštenika i monaha. Sačuvana su nam neka svedočenja o
carskim odajama podeljenim u ćelije pomoću dasaka, zavesa i podnih
prostirki. Askete i pobožni ljudi iz „Sirije i Jermenije, Kapadokije i Kilikije,
Izaurije i Likaonije, Azije i Aleksandrije“ primani su s dobrodošlicom. Žene i

352 Linda Garland, Vizantijske carice: žene i moć u Vizantiji 527-1204, str. 28-29.
353 Isto; Džejms Alan Evans, Igre moći u Vizantiji: Antonina i carica Teodora, str. 60-63; Jovan Efeski,
Istorija crkve, knjiga 4.
354 Džonatan Bardil, „Crkva Svetih Sergija i Vaha u Konstantinopolj u i izbeglice monofiziti“ (Bardill,

Jonathan, „The Church of Sts. Sergius and Bacchus in Constantinople and the Monophysite
Refugees“, Dumbarton Oaks Papers, 2000,42, p. 6); Siril Mango, „Ponovo o Crkvi Svetih Sergija i
Vaha“ (Mango, Cyril, „The Church of Sts. Sergius and Bacchus Once Again“, Byzantinische Zeitschrift,
1975, 67, p. 392).
355 Jovan Efeski, Žitija istočnih svetaca, prema prevodu Edmunda Rajta Bruksa (John of Ephesus,

Patrologia orientalis, Lives of Eastern Saints, Firmin-Didot, Paris, 1923,18.529).

356 Po persijskom princu koji je kao prebeg živeo na dvoru Konstancija II. (Prim. prev.)
226 BETANI HJUZ

deca dolazili su na bogosluženja u tolikom broju da je jednom prilikom pod

propao pod njima.357
Justinijanovu i Teodorinu vladavinu obeležio je i broj izbeglica koje su
prihvatili u Carigradu. Izmučeni putnici bez kuće i zemlje stizali su s istoka i
zapada bežeći pred Persijancima i varvarima. Mnogi su umakli iz podunavskih
i gotskih provincija pred navalom Huna; žrtve vandalskih zverstava dolazile
su odsečenog jezika. Car i carica su podigli prihvatilište. Grad je počinjao da
gradi reputaciju pribežišta, koja ga prati i danas. Godine 539. uvedena je nova
služba: quaestor je bio zadužen da utvrdi ko su stranci koji dolaze u Carigrad,
odakle su došli i s kojom namerom. Po svemu sudeći, ta izbeglička služba
funkcionisala je bolje nego u Istanbulu u vreme pisanja ovog poglavlja 2015,
kad sam s prozora hotela gledala utučene sirijske izbeglice kako beživotno
leže po trotoarima u centru grada i po raskrsnicama deonica puta za
teretnjake.

Teodora je posebno mnogo činila za druge žene. Muževi su sad morali dvaput
da dobiju saglasnost žene pre nego što se zaduže. Udovicama je muževljeva
porodica morala da vrati miraz. Češće su podizane optužbe za silovanje, a
kazne su pooštrene. Preduzeti su potezi da se spreči namamljivanje devojčica
od jedva deset godina hranom i odećom da bi posle bile prodavane. Teodora je
izgleda čak i u tome imala Justinijanovu podršku. Car je svesrdno citirao
Svetog Pavla:
„U službi Božjoj nema više muškog ni ženskog, nema više roba ni
slobodnoga.“358 U Justinijanovom zakoniku nailazimo na sledeće redove:
„Prethodni zakon nije u obzir uzimao slabost žensku, ni da muž uživa u
njihovom telu, suštastvu njihovom i celom životu[…] Ko ih ne žali zbog službe
mužu, opasnosti porođaja i donošenja dece na svet?“ Jedan dvorac na azijskoj
obali Teodora je pretvorila u manastir za bivše prostitutke, koji je nazvala
Metanoja (Pokajanje).359
Prokopije uspeva da čak i ovaj poduhvat izvrne protiv Teodore:

357 Linda Garland, Vizantijske carice: žene i moć u Vizantiji 527-1204, str. 27.
358 Parafraza je na 28. stih 3. glave Poslanice Galatima (Nema više Judejca ni Jelina, nema više roba
ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan u Hristu Isusu). Justinijan
parafrazira Pavla u Novelama (Novim zakonima), 5.5. (Prim. prev.)
359 Prokopije, Ograđevinama, 1.9.1-10. Pretpostavlja se da se Metanoja nalazi pokopana ispod

Akademije Kuleli za pomorske oficire, na azijskoj strani Bosfora, južno od Janikoja.

 Istanbul 227

Teodora se pobrinula i za kaznu zbog telesnih grehova.

Prostitutke, kojih je bilo više od pet stotina i koje su po ceni od tri
obola obavljale svoj rad nasred trga, za zaradu od koje se jedva
moglo živeti, pokupila je i poslala na kopno s druge strane grada i
zatvorila ih u manastir Pokajanje i naterala ih da tamo izmene svoj
način života. I neke od njih su se noću strmoglavile u ponor i ubile,
da bi se oslobodile nametnutog načina života.360

Teodorin i Justinijanov po svemu sudeći zajednički program socijalnih

reformi i pravde morao im je pružati istinsko uzbuđenje, erotsko u antičkom
smislu reči, s ukusom ambicije, izazova i uspeha.361 Jedna uzgredna napomena
o tome kako je Teodora ozbiljna pitanja preokretala u predmet šale362
navedena je da nagovesti kako carica nikad nije bila sasvim dorasla
mogućnostima koje su se pružale pred njom – ako i izvedete erotsku plesačicu
s hipodroma, nikad nećete isterati erotiku iz nje – ali po mom mišljenju
skorojevićka je bila opijena mogućnostima i njeno partnerstvo s Justinijanom
bilo je istovremeno intenzivno puteno i duhovno. Posledice po Carigrad, bilo
to dobro ili loše, imaće veliku materijalnu težinu.

360 Prokopije, Tajna istorija, preveo Albin Vilhar, Dereta, Beograd, 2012, str. 80. Takođe Prokopije, O
građevinama, 1.9.1-10.
361 U Konstantinopolju vidimo na delu partnerstvo vladajućih strana i erosa, ali ne u seksualnom

smislu, nego u onom u kome Platon shvata Erosa u Gozbi – kao kreativnost koja podstiće rađanje
seksualne žudnje, ali čija preobražajna snaga takođe potkrepljuje sirovu težnju ne samo ka životu
nego i ka ljubavi prema življenju.
362 Iz Evansa (2004), 21.
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

ZEMLJOTRESI I POŽARI
532. G.

Bezvredni glas naroda ne treba slušati niti je ispravno pridavati

mu važnost kad zahteva da se krivi oslobode ili da se nevini osude.
DIOKLECIJANOVA NAREDBA
KOJU JE JUSTINIJAN UNEO U SVOJ ZAKONIK,
PROGLAŠEN TRI GODINE PRE POBUNE NIKA363

…nemoguć za život zbog prašine, dima i smrada paljevina po

zgarištima, koja su očevicima ulivala veliki strah.
JOVAN LIDIJSKI, O DUŽNOSTIMA VLASTI RIMSKOG
CARSTVA, OPIS KONSTANTINOPOLJA POSLE POBUNE364

Istanbul je sagrađen baš kako treba za pobune. Rimski trgovi i komotni javni
prostori prosto pozivaju na velika okupljanja, srednjovekovni splet ulica pruža
mogućnost demonstrantima da umaknu ako se vlasti prozle. Meni je to prosto
bolo oči kada sam se 2013. godine našla uhvaćena usred demonstracija u
parku Gezi i na trgu Taksim u centru Istanbula. Demonstranti su priticali kao
bujica, a onda su se srećniji među njima raspršili sporednim ulicama kad su
stigli vodeni topovi i suzavac. Ima neke užasne privlačnosti u prevrnutim
automobilima, neospornosti dokaza o svetu izvrnutom naglavačke. Iznad tih
prevrnutih i spaljenih leševa okruženih istrajnim demonstrantima i slučajnim
šmrkačima lepka neko je svakog jutra posle noći ispunjene sukobima ispisivao
na polomljenim izlozima: „Vizantion-Konstantinopolj-Istanbul – kuda će sada
ovaj grad?“ Posle pritiska kojim je država ugušila pobunu, rušenja i pljačke,
ostali su u vazduhu ne samo jetki ukus paljevine nego i pitanja o društvenom
poretku i slobodi izražavanja. Događaji oko parka Gezi 2013. odjek su jednog
prelomnog događaja pre hiljadu i po godina. Čak i dok se smiruju, potresi u

363 Justinijanov zakonik, IX 47.12.

364 Joannes Laurentius Lydus, De Magistratibus reipublicae Romanae, 3.70.
 Istanbul 229

XXI veku bude prisećanja na jednu od najuticajnijih demonstracija narodnog

reagovanja u istoriji grada – veliki ustanak Nika 532. godine.365
Strasti koje su pratile trke dvokolica uvek su u Konstantinopolju bile
burne. Na prvi pogled, Nika je bila pobuna koju su podstakle stranke oko
trkača, posebno Plava i Zelena. Okupljajući se na hipodromu, one su sa
žestinom gradile spone koje su premošćavale klase, položaje i imovno stanje i
stvarale urbana plemena. Raspoznavali su se po ekstravagantnim širokim
rukavima u boji stranke. Bio je to populus Novog Rima. Po pravilu su ove
navijačke stranke radile jedna protiv druge – početkom VI veka Zeleni su na
hipodromu pobili tri hiljade Plavih.366 Samo su u vrlo retkim prilikama
nastupale zajednički. Danas se ispod kružnog dela hipodroma, kroz jednu
metalnu kapiju obraslu bršljanom, pa pored vlažnih stepenica i golubova koji
liče na prikaze, preko izlomljenog kamena koji krčka pod nogama, može prići
neverovatnom mestu gde su vođe trkačkih timova planirale taktiku i dovodile
svoje posade u borbeno stanje.367 Razna uverenja ili pretrpljene uvrede mogli
su da navedu ljude da pristupe jednoj ili drugoj stranci: političke trzavice,
teološke strepnje, poslovne veze.
Okidač za ustanak Nika, na dan kada je narod trebalo da slavi
Konstantinovo osnivanje grada, bili su izgleda porezi i nepopularne zakonske
reforme. Justinijan je nasledio iscrpljujuće čarke s Persijancima na istoku i bilo
je neophodno da se uvedu porezi da bi se platili vojni pohodi. Posle početne
pobede pod Velizarovim zapovedništvom usledio je ponižavajući i skup poraz.
Od Kavkaza pa do Dunava i narod i vojska bili su načetih živaca; novosti o
nevoljama i na istočnim i na zapadnim granicama pristizale su u grad. Izbio je
niz manjih pobuna. Sedmorica ljudi osuđena su na smrt, ali su dvojica izbegla
vešanje jer su se, čudom, vešala polomila. Osuđenike je masa ugrabila i spasla,
predavši ih samilosnim monasima, koji su se zabarikadirali s njima u Crkvi
Svetog Lavrentija u Petrionu (četvrti takođe zvanoj Plateja).368
Po pravilu su carigradske dvokoličarske stranke bile smrtni protivnici, ali
su sad u jedan glas zahtevale hrišćansko milosrđe za begunce, od kojih je

365 Iako sve do vremena pisanja ove knjige arheološka iskopavanja nisu otkrila nikakvu masovnu
grobnicu u centru grada.
366 Pokolj se odigrao za vreme praznika Brite oko 500. godine. Pobune su uvek bile deo života grada

i oblikovale su ga i fizički. Nemiri i ubistva 512. bili su usmereni protiv protivnika u Halkidonu.
Godine 1740. pobuniće se studenti. Zanimljivo je da je protest u XXI veku u parku Gezi bio protiv
uništavanja zelenih površina u starom delu grada.
367 Tu je Justinijanu II, koji je i sam bio sposoban za složene surovosti, rasečen nos i odsečen jezik.
368 Aleksandar van Milingen, Vizantijski Konstantinopolj: gradske zidine i važna istorijska mesta

pored njih (Millingen, Alexander van, Byzantine Constantinople, the Walls of the City and Adjoining
Historical Sites, John Murray, London, 1899, p. 28).
230 BETANI HJUZ

jedan pripadao Plavima, jedan Zelenima. Obe stranke pošle su nazad na

hipodrom, gde se car susretao s narodom, često na poziv koji je upućivao ili on
narodu ili narod njemu. Gomila je uzvikivala novi poklič: „Živeli humani Zeleni
i Plavi!“ Justinijan se nije pojavio i, mada je januar u Carigradu hladan, strasti
su plamtele. Tada je nastupio prvi ozbiljan ustanički nalet.
Učestvovali su svi, od plebejaca koji su uvek drage volje gutali hleb i igre
pa do senatora. Ne možemo a da se ne zapitamo da li je to bila gola hrabrost
prostog sveta ili su nezadovoljni senatori ugrabili priliku da raspire požar u
zgodno namešten prevrat više nego narodnu revoluciju. Carigradski prvaci
nosili su zvanja clarissimus, spectabilis, illustris, gloriosus, pa čak i
gloriosissimus.369 Vodeće porodice, koje je Konstantin doveo u grad kao novu
krv, uspešno su se popele uz društvenu lestvicu. Justinijan je, ne zaboravimo,
bio seljačkog porekla, a u Senatu su mnogi, kao što znamo, prezirali njegove
prostonarodne korene i odanost pokvarenoj uličnoj plesačici. Ironijom
sudbine, u vreme pobune u dvorac su kod cara pribegli neki od njegovih
najoštrijih kritičara plemićkog roda, pa među njima možda i jedan od naših
najvažnijih izvora saznanja o ovim zbivanjima – Prokopije.
Ustanici su opkolili i zapalili pretorijansku kasarnu, gotovo sigurno
oslobodivši pritom iz nje zatvorenike. Justinijan je pokušao da pribegne
nagovaranju umesto sili, rešivši s carskom blagonaklonošću da nastavi igre i u
sredu 14. januara. Ustanici se nisu dali tako jeftino potkupiti i umesto da
izraze vatreno oduševljenje na hipodromu, podmetnuli su na njemu vatru.
Velizar je poslat da pokuša da obuzda nemire, a Justinijan je – u očajanju,
mogli bismo pretpostaviti – napravio neke ustupke. Povukao je iz carske vlade
njene neomiljene članove – Tribonijana, koji je imao velikog udela u pisanju
Justinijanovog zakonika, Eudemona, koji je pohapsio one prve nezadovoljnike,
i prepredenog Jovana Kapadokijskog.370
U petak 16. januara, kada je požar zahvatio staro zdanje Svete Sofije, car
je shvatio da su mu događaji izmakli iz ruku i pozvao je u grad jurišne odrede
– Gote. Te noći je iz dvorca proterao dvojicu plemića, Hipatija i Pompeja, koji
su se smesta latili da podjaruju rulju nudeći joj alternative kao ljudi koji mogu
da preuzmu vlast. Bio je ovo čudan Justinijanov potez i nijedan istoričar nije
još uspeo da ga razjasni na zadovoljavajući način. Jesu li Hipatije i Pompej
prosto bili mrski caru, pa se ponadao da će ih rulja rastrgnuti? Da li je to bio
jedan trenutak slepog besa i svođenja računa? Ili proračunata manipulacija,

369 Lat: prejasni, ugledni, presvetli, slavni i najslavniji. (Prim. prev.)

370 Prokopije, Istorija ratova, 2.30.
 Istanbul 231

kreiranje epicentra da bi buntovnici mogli da budu sabijeni na jedno mesto i

pobijeni?
Kakvi god da su bili Justinijanovi motivi, narednog jutra raspoloženje mu
se izgleda ublažilo. Car je izašao na hipodrom da se obrati uzavreloj masi i
zakune na jevanđelju da će poslušati zahteve naroda i pomilovati pobunjenike.
Plemenite reči – ali narod nije pristao.
Zeleni i Plavi zajednički su proglasili Hipatija, sestrića Atanasija I, za
istinskog naslednika prestola i 18. januara stavili mu u carskoj loži na
hipodromu zlatnu ogrlicu oko vrata. Narod mu je klicao kao novom caru.
Usledilo je sveopšte rasulo. Justinijan je zapečatio prolaz između carske lože i
dvorca i iščezao.
U požaru je sad već bio veliki deo grada. Ustaničko veće, okupljeno u
žurbi, raspravljalo je da li da se napadne sam dvorac. Justinijan je bio spreman
da pokupi novac i pobegne – isto kao što se premijer Erdogan sakrio u Maroku
dok je park Gezi goreo 2013. Ideja je možda bila privlačna jer bi udaljila
Justinijana od pokolja, za koji bi potom mogao da tvrdi da se nije desio uz
njegovo odobrenje. Put za bekstvo nije bilo teško pripremiti, iz Bukoleona se
moglo izaći na morska vrata, čiji se nadvratak sad jedva nazire na zaraslom
obronku koji se spušta ka Mramornom moru, a nekada su bila namenjena
dolascima i odlascima najviših dvorana. Brodovi su već čekali spremni. Tada
se umešala Teodora, iskazavši, prema Prokopiju, i veličanstvenu snagu i
zadivljujuću upućenost u retoriku:

Smatram da sad ne treba nipošto bežati, pa sve i da bekstvo vodi u

sigurnost. Jer kao što ko god se rodio ne može izbeći smrt, tako je
nepodnošljivo za jednog cara da postane begunac. Molim se da ne
doživim da budem bez carskog purpura i da me oni koje srećem
ne oslovljavaju kao gospodaricu. A ti ako hoćeš da se spaseš, o
care, to je bar prosto. Novca imamo, more je tu, a tu su i brodovi.
Upitaj ipak sebe ne bi li, kad budeš bio na sigurnom, trampio
takvu sigurnost za smrt. Što se mene tiče, ja cenim staru izreku da
je purpur dostojan pokrov.371

Izdeklamovala sam ovaj izuzetni govor dok sam razgledala tekuća

iskopavanja, koja sporo i savesno otkrivaju Justinijanov i Teodorin Veliki
dvorac odmah ispod hotela Četiri godišnja doba u Sultanahmetu. Teško je ne

371 Isto, 1.24.33-38.

232 BETANI HJUZ

osetiti uzbuđenje pred tim velikim i smelim rečima, njihovu krajnju strast.
Prokopije ih je za istoriju verovatno sačuvao kao uvredu carici. Ova
punokrvna i neženstvena sila, Teodora, niskog roda, bila je kao i sama buna,
kako Prokopije spretno nagoveštava, izvrtanje prirodnog poretka. Dobra
Grkinja i Rimljanka nikada ne bi progovorila u javnosti, a zlo i naopako po
onog muškarca koji bi je poslušao sve i ako bi progovorila. Teodora na kraju
citira Atinjanina Izokrata i mada Prokopije ključnu reč prevodi kao (carski)
purpur, u originalu, koji je svakako bio poznat dobro obrazovanim
Carigrađanima, na tom mestu se nalazi vlast tiranina. Napisane po svršenom
delu, ove reči su svakako krvavi kraj pobune, po naređenju cara i tiranina
Justinijana okončane pokoljem, pripisivale u krivicu Teodori.372
Usledilo je krvoproliće. Pošto ga je očigledno ratoborna žena ubedila da
ostane, Justinijan je naredio vojsci da opkoli i napadne nagoreli hipodrom gde
je svetina, uglavnom nenaoružana, još bila okupljena i zahtevala smenu cara.
Carska vojska, uz pomoć Gota pod Velizarovim zapovedništvom i Huna pod
Atilinim unukom Mundom, pobila je tog dana trideset do pedeset hiljada
buntovnika. U ponedeljak 19. januara, deset dana pošto su nemiri izbili,
Hipatije i Pompej su vezanih ruku i nogu bačeni u Mramorno more. Osamnaest
vodećih plemića zaverenika prognano je, a njihova imovina zaplenjena.
Pripoveda se čak i danas da su mnogi pobijeni sahranjeni u zajedničkoj
grobnici kod hipodroma.373 Prema izvorima, stradala je desetina gradskog
stanovništva.

„Uspostavio je sigurnost i red u svakom gradu rimske države i otposlao svete

zakone u svaki grad, po kojima svi buntovnici i ubice, kojoj god stranci
pripadali, moraju biti kažnjeni; tako se ubuduće niko nije smeo drznuti da
izaziva nered, jer je Justinijan ulio strah svim provincijama.“374
Od samog početka Justinijan je jasno stavio na znanje da namerava da
vlada čvrstom rukom. Ustanak Nika verovatno je izazvan dugo nakupljanim
nezadovoljstvom. U nastupu pobožnosti Justinijan i Teodora su pozatvarali
amfiteatre i primorali narod da potrebe za zabavom i druženjem zadovoljava

372 Situacija je na neko vreme primirena kada je glavni dvorski evnuh Narzes odneo na hipodrom
zlato i razdelio Plavima, podsećajući ih – značajno sevajući okom, kao što možemo da zamislimo –
da Justinijan i sam pripada Plavima, a izabrani pretendent na presto Zelenima. Pogledajte kod
Entonija Bridža, Teodora: portret u vizantijskom pejzažu (Bridge, Antony, Theodora: Portrait in a
Byzantine Landscape, Cassel, London, 1978, pp. 73-78).
373 Pri iskopavanjima nije pronađeno ništa slično.
374 Jovan Malala, Letopis, 422.14-22, prema prevodu Elizabet Džefriz i dr. (The Chronicle of John

Malalas, Byzantina Australiensia 4, Australian Association for Byzantine Studies, Melbourne, 1986).
 Istanbul 233

na ulicama. Kasnije je naručena kontakta, propagandna poezija u slavu cara i s

upozorenjem da je buna bila Božja opomena Vizantincima, čija je grešnost
izazvala sve te nevolje. „O zemljotresima i požarima“, glasio je uznemirujući
naslov. Iz ovoga je razvijen jedan liturgijski oblik koji i danas obeležava
pravoslavlje.
Posle ustanka Nika Konstantinopolj se promenio i nad zemljom i ispod
nje. Jedan od prvih nagona razdražene mase uvek je da lomi i pali. Veliki deo
grada izgoreo je u požaru. Razaranje je, međutim, pružilo i neke mogućnosti.
Otvoren je prostor da Justinijan nastupi kao izbavitelj i urbanista. Četrdeset
dana po ugušenju pobune car se latio da ponovo visoko uzdigne
Konstantinopolj.
 TRIDESETO POGLAVLJE

GRAD FENIKS
532. G.

Solomone, nadmaših te!

PRIPOVEST O GRAĐENJU SVETE SOFIJE;
OVAJ CITAT SE PRIPISUJE JUSTINIJANU,
ALI JE ZAPRAVO DEO LEGENDE KOJA SE POSTEPENO
FORMIRALA POŠTO JE CRKVA SAGRAĐENA

Crkva postade prizor čudesne lepote, ispunjavajući dušu onima

što je videše, ali oni koji su za nju samo čuli nisu nikako mogli da
poveruju… Ushićuje njena neiskaziva lepota.
PROKOPIJE, O GRAĐEVINAMA

Prema predanju, anđeo je bdeo nad obnovom Svete Sofije i crkva je bila
posebno blagoslovena jer je unutra Justinijan koristio drvo Nojevog kovčega.
Svetu Sofiju je na antičkom akropolju podigao Konstantin Veliki, zatim ju je
obnovio Teodosije, posle čega je stradala u požaru, u život ju je vratio
Justinijan, a onda je opet stradala u ustanku Nika i opet obnovljena posle
njega. Prepoznatljivu kupolu Crkve Svete mudrosti, visoku pedeset šest
metara, kao da je zlatni lanac držao okačenu s nebesa. Duže od hiljadu godina
ovo je bila najveća verska građevina na čitavom svetu. Danas opstaje kao neki
dragoceni primerak megafaune koji je preživeo ledeno doba. Opisi svedoka i
putnika koji su dolazili u Carigrad predočavaju nam sasvim jasno da je ovo
zdanje bilo rog izobilja svih umetnosti spojenih da se izrazi svesrdna
pobožnost i čista snaga volje.
Poslovi su započeti svega četrdeset dana po ugušenju pobune; završeni su
za šest godina. Projekte i gradnju nadgledali su Antemije iz Trala i Isidor iz
Mileta. Crkva je zidana ciglama s Rodosa zbog jedinstvene svetle boje. Kasnije
se tvrdilo da su na svaku bile utisnute reči iz četrdeset šestog psalma: „Bog je
usred nje, neće se pomestiti.“ Freske, stubovi, arhitravi i svod optočeni su
 Istanbul 235

srebrom. Sunce se presijavalo na uglačanom mermeru. Danas nas lako može

obmanuti srednjovekovna sumornost – Sveta Sofija je nekad bila blistava i
puna igre svetlosti. Bronza, zlato i šareni mermer dovoženi su sa svih strana
sveta: zeleni kamen sa Balkana i iz Lakonije, s crvenim žilama sa Lezbosa,
narandžasti iz Libije, porfir iz Tira. Bila je to mnogobojna himna u slavu Božju.
Unutrašnjost su krasili stubovi iz Artemidinog hrama u Efesu; donesena su
vrata Zevsovog hrama u Pergamonu.
Bez obzira na sve te paganske elemente, blaga zemaljska prikupljena su u
slavu Gospodnju i, što je posebno važno, u čast Božjeg odnosa prema
muškarcima i ženama podjednako. Na kapitelima stubova nalazili su se
Justinijanovi i Teodorini isprepleteni inicijali. Slava i veličanstvenost Grčke i
Rima izmešane su ovde s istočnjačkom ekstravagancijom kakvu je nekad
zamišljao Euripid podsmevajući se Jeleni Trojanskoj jer ju je Paris odmamio u
Anadoliju, svom „zlatnom domu frigijskom“.375 Grčkorimske fantazije o istoku
pretvorili su sada u stvarnost grekofoni naslednici Rimljana.
Prokopija je pred Svetom Sofijom obuzimalo strahopoštovanje:

Uzvinula se visoko ka nebu i s visine gleda na grad, kraseći ga jer

je njegov deo, ali kupajući se u sopstvenoj krasoti, jer iako je deo
grada i nad njim se uznosi, toliko je nad njim uzdignuta da se ceo s
nje vidi kao s kule motrilje. Širina i dužina su joj u tako pažljivoj
srazmeri da nije neprilično reći kako je izvanredno duga i
istovremeno neobično široka. Likuje u neiskazivoj svojoj lepoti,
gordo otkrivajući sklad svojih razmera, bez svake preteranosti i
mane, budući i oholija od zgrada na koje smo svikli i mnogo
oplemenjenija od onih što su prosto velike, a kupa se obilno u
sunčevom svetlu i njegovom odsjaju na mermeru.376

Još i danas, u velegradskoj vrevi u neonski osvetljenom Istanbulu, Sveta

Sofija, neosvetljena, nameće se noću svojim silovitim prisustvom. U blistavom
noćnom sjaju ona privlači težom crne rupe, potpunom suprotnošću svog
srednjovekovnog bleska, kad je svedošću hiljadu uljanica vodila brodove s
Bosfora i Mramornog mora. Koncentrisali smo pažnju na vizuelne osobine
ovog izuzetnog zdanja, ali ne sme da nam promakne ni fantastična religijska i
psihološka snaga njene povesti.
375 Euripid, Helena, stih 928, prema prevodu Kolomana Raca i Nikole Majnarića u Sabranim grčkim
tragedijama, Dosije, 1990. (Prim. prev.)
376 Prokopije, O građevinama, 1.1.27-29.
236 BETANI HJUZ

Francuski linorez s kraja XIX veka koji prikazuje Svetu Sofiju pre
nego što su Turci 1453. osvojili Carigrad. (Alamy)

U ovo vreme smatralo se da sva dela ljudskih ruku – kipovi, svetilišta,

građevine – zrače svojevrsnom dinamičkom silom, utešnim prisustvom koje
sadrži i hrani i nadzemaljski i fizički izraz ljudskosti. Carigradska crkva nad
crkvama posvećena je Sofiji, Svetoj mudrosti. Grčka reč aocpia izvorno je
značila praktičnu veštinu – Homerovi likovi su aocpoc, (mudri) ako umeju da
ukrote konja ili sagrade brod. Ovakav pojam sačuvao se i do pozne antike,
personifikovan u ženskom liku. Gospa Mudrost ne samo što pruža mistično i
izrazito senzualno poimanje sveta i njegovih tajni nego i podstiče na otvoreno
i praktično hvatanje s njim ukoštac. Ovo je i mudrost ulica i žena, ne samo
muškaraca u njihovim akademskim dvoranama. Sofija se pojavljuje i kao
uzgredni lik u Starom i Novom zavetu, te u mnogim popularnim pobožnim
delima. Češće je susrećemo u apokrifima – za koje se smatralo da sadrže
nezgodne istine, pa su izbačeni iz kanonskih tekstova. Mnogi hrišćani su
shvatali Sofiju kao neku vrstu nadzemaljske sile iz koje se rodio sam Hrist.
Iako nije prihvaćena kao deo kanonskog hrišćanstva, Sofija je bila omiljen
pojam i u poznoj antici i u srednjem veku. Najpribližniji smisao
protoindoevropskog korena ove reči bilo bi jasno sagledavanje sveta. Sofijina
crkva takođe je bila posvećena Logosu – reči kao manifestnoj i kao skrivenoj
Božjoj mudrosti. Otud ova veličanstvena građevina nije sazidana samo od cigle
i maltera nego i od jedne ideje – imaginativnog poimanja večne sile i muževne
i ženstvene mudrosti i mogućnosti prevladavanja prepreka u svetu
 Istanbul 237

podjednako intelektom i tajanstvom. Upečatljivo arhitektonsko otelotvorenje

jedne filozofije u srcu grada koji je sebe video kao samo srce celog sveta.377
U Starom zavetu Sofijin pandan hokma opisuje se u Pričama
Solomonovim, glava 8: „Jer je bolja mudrost od dragoga kamenja, i što je god
najmilijih stvari ne mogu se izjednačiti s njom. […] Moj je savjet i što god jest;
ja sam razum i moja je sila. […] Prije vijekova postavljena sam, prije početka,
prije postanja zemlje. […] Jer ko mene nalazi, nalazi život…“ Podizanje Svete
Sofije nije bio samo dar prinesen da se umiri božanstvo; bio je to odgovor.

Nova Sveta Sofija bila je vrhunac Justinijanove i Teodorine slave, ali po gradu
je bilo i drugih razloga za uzbuđenje. Posle propasti ustanka Justinijan je
morao jasno da pokaže ko je glavni. Car je ojačavao svoj grad; dvorac je dobio
sopstveno veliko skladište žita, pekaru i cisternu za vodu, tako da u slučaju
neke buduće narodne neposlušnosti oni u dvorcu ne moraju bar da se plaše
smrti od gladi. Ova Justinijanova cisterna ponovo je otkrivena tek u XVI veku,
kad su putnici videli kako domaće stanovništvo kopa bunare u kući i iz njih
izvlači svezu ribu. Zeuksipova kupatila i dvorac su preuređeni, snabdevanje
vodom poboljšano.378 U Vlaherni, nedaleko od Teodosijevih zidina, podignut je
novi dvorac. Justinijan je otvoreno težio ka tome da oživi i ponovi
veličanstvenost Rima, te je brzo naručio sebi i prepoznatljiv rimski spomenik.
Od 543. godine nad preuređenim Avgustejonom izdizao se masivni stub s
bronzanim Justinijanom na konju, odevenim kao Ahil i pogleda usmerenog na
istok ka Persiji. Spomenik je bio visok kao Sveta Sofija i bio je strelica upućena
protiv Konstantinovog stuba, koji je sad naspram Justinijanovog izgledao
patuljasto. Preživeo je čak u prvo vreme i pad grada pod Turke i stajao je
najmanje do 1493. godine. U trenutku kad je podignut, Justinijan je katastrofu
Konstantinopolj a preokretao u svoju korist.
Herodot, koji je bio očevidac nastajanja davnih grčkih kolonija kao što je
bio Vizantion, nazivao je samu civilizaciju το ελληνικόν – helenstvo, ono što je
grčko. Konstantinopolj je sada mogao da nadmaši Herodotovu viziju
377 „Hrist je rođen od Deve Marije, kako joj je najavljeno u Svetom pismu: 'Duh sveti doći će na tebe'
– Sofija je Duh – 'i sila Svevišnjega osjeniće te' – Svevišnji je Tvorac – 'zato i ono što će se roditi biće
sveto' [Luka 1, 35]. Jer on nije rođen samo od Svevišnjeg, kao što je one stvorene u liku Adamovom
stvorilo samo Svevišnje – to jest Sofija i Tvorac. Hrist, međutim, novi čovek, rođen je od Duha
svetoga – to jest Sofije i Tvorca – da bi Tvorac mogao da dovrši ustrojstvo njegovog tela, a Duh sveti
da ga ispuni suštastvom.' Ipolit Rimski, Pobijanje svihjeresi, 6.30.
378 Robert Austerhot, „Novi hramovi i novi Solomoni: retorika vizantijske arhitekture“ (Ousterhout,

Robert, „New Temples and New Solomons: The Rhetoric of Byzantine Architecture“, in Magdalino,
Paul and Nelson, Robert, eds., The Old Testament in Byzantium, Harvard University Press,
Washington, 2010).
238 BETANI HJUZ

civilizacije – grad s podjednako i grčkom i bliskoistočnom genskom šifrom, s

rimskom snagom i izdržljivošću, umotan u hrišćansku kožu, sijao je sve jačim
blistavilom dok su Justinijan i Teodora koračali njime. Paradni trg, Avgustejon,
Senat, ovalni Konstantinov forum opasan džinovskom kolonadom, hipodrom
sto dvadeset metara širok i četiristo dug (kamena sedišta još i danas se
ponovo pomaljaju na svetlost dana prilikom raznih građevinskih radova, kao
na primer kad su nedavno postavljani novi toaleti u vrtu oko Plave džamije),
sve to u kontrastu s novim crkvama, manastirima, prihvatilištima, cisternama
– sve je to pokazivalo da Rim nikada nije pao, samo se preselio oko hiljadu i po
kilometara na istok, i da je ovaj Rim hrišćanski, pod vladavinom cara koji se
vratio istočnim korenima hrišćanstva.

Konstantinopolj je u naponu svoje slave bio svet šifro van bojama: moćnici iz
kruga oko cara sahranjivani su u grobnicama od porfira; samo je onima na
određenoj visini položaja bilo dozvoljeno da nose crvenu obuću; sholi
(ςχολαί), pripadnici carske garde koja je brojala pet hiljada gardista, bili su
obučeni u belo. Putovanje preko krovova današnjeg Istanbula pruža pogled na
olovne krovove stare petnaest vekova, ali zidovi i kapije bili su presvučeni
uglačanom bronzom. Grad je bio pun dragog kamenja. Nisu samo puka stilska
hiperbola one reči koje je napisao orator Temistije: „Grad blešti zlatom i
porfirom…. Kad bi Konstantin video grad koji je osnovao… ustanovio bi da je
lep i da njegova lepota nije prividna nego stvarna.“379 Prokopije se
oduševljava: „Zaista obe [crkve Svetog Petra i Pavla i Svetog Sergija i Vaha]
nadmašuju sunce sjajem svog kamenja i obe su jednako pozlaćene i obilje
darova u njima je prineseno.“380

379 Temistije, orator iz IV veka, Navedeno kod Brusa Folca, Noetika prirode: filozofija životne sredine
i sveta lepota vidljivog (Foltz, Bruce, The Noetics of Nature: Environmental Philosophy and the Holy
Beauty of the Visible, Fordham University Press, New York, 2014, p. 76).
380 Prokopije, O građevinama.
 Istanbul 239

Antoan Elber, (Antoine Helbert), Rekonstrukcija Justinijanovog

stuba. Izvori nam saopštavaju da je stub bio visok sedamdeset
metara i da se video s mora.

I druge konstantinopoljske građevine pobuđuju Prokopija da iskaže svoj

lirski dar:

Kad se plovi od Propontide ka istočnoj strani grada, sleva je jedno

javno kupatilo. Zove se Arkadijane i ukras je Konstantinopolj a…
More bez ijednog talasića mirno struji oko dvora, dotičući od
Ponta kao reka, te oni što se tuda šetaju mogu da razgovaraju s
onima koji plove pored… Mermerni stubovi i kipovi
neprevaziđene lepote svuda su uz popločanu stazu i iznad nje i s
njih odsijava blistava bela svetlost nepomućenih sunčevih
zraka.381

381 Isto, 1.11.1-6.

240 BETANI HJUZ

Tužna je ironija da je od Velikog dvorca i Bukoleona (Dvorca bika i lava,

sagrađenog „da mu se dive i tuđinci i naši podanici“,382 koji je na vrhuncu svoje
lepote podsećao na neki zabranjeni grad), nekadašnjeg sedišta Justinijanove i
Teodorine vlasti, sad ostala samo gomila cigala i krša iza jedne aluminijumske
ograde.383 Ostaci su otkriveni kada su preduzimači otpočeli novogradnju u
četvrti Sultanahmet i bitka oko toga za šta će ovo izuzetno privlačno zemljište
služiti još traje; ostaje i dalje nada da će biti pretvoreno u arheološki park.
Nekada je ovde bilo puno krasote: na Zlatnim vratima zlatni mozaici su
prikazivali Justinijana kako pobeđuje Vandale i Gote, s Teodorom uz rame
svog voljenog cara. Džinovski kipovi konja dočekivali su one koji ulaze. Iza
gvozdene kapije presvučene bronzom, „kakva i dolikuje carskoj moći“ nalazili
su se Konzistorijum – dvorana za sastanke carskog veća, Delfaks – dvorana za
suđenja, Triklinijum s devetnaest ležajeva, Magnaura – velika dvorana za
carska primanja. Ostatak dvorca, čije su mnoge lične i svečane odaje bile
povezane portirima, spuštao se ka moru. Danas su uz nekadašnji zid koji je
opasivao dvorac ka moru šćućurene skromne privatne kuće. Na jednom stubu
još se nazire Justinijanov carski monogram. Izbeglice iz Sirije, Iraka i
Avganistana, ulogorene u senci ruševina, kuvaju čorbu na malim žeravnicima
– žrtve previranja proisteklih iz sukoba mnogih osvajačkih sila na ovim
prostorima: Rimljana, Persijanaca, Vizantinaca, Osmanlija, Evropljana.

382 Konstantin VII, De ceremoniis aulae byzantinae. Pogledajte na primer kod Džonatana Harisa,
Konstantinopolj: vizantijska prestonica (Harris, Jonathan, Constantinople: Capital of Byzantium,
Continuum, London, 2007, pp. 63-68). Teodor Bent, „Vizantijski dvorci“ (Bent, Theodore, „Byzantine
Palaces“, The English Historical Review, 1887, 2. 7, p. 470): „Nedaleko od ovog lučkog zida, pod
jednom malom liticom, radnici su otkrili nekim čudom i dalje čvrste svodove Bukoleona pod kojima
leže na hrpi mermerni stubovi i kapiteli, kao da ih je srušio zemljotres.“
383 Siril Mango, „Dvorac Bukoleon“ (Mango, Cyril, „The Palace of Boukoleon“, Cahiers archeologiques,

1997, 45, pp. 41-50).

 Istanbul 241

Carski deo Konstantinopolja u vizantijsko doba (Cplakidas/Creative

Commons)

Iako su morske zidine jedva tu i tamo preživele do XXI veka, jedan veliki
dar iz Justinijanovog i Teodorinog sveta ležao je vekovima skriven pod
zemljom. Otkinute čeljusti s delfskog Zmijskog stuba na hipodromu, Jevdokijin
srebrni pijedestal – činilo se da je to najbolje što iskopavanja mogu da iznedre.
Onda se pojavio taj dar iz prošlosti. Ispod bazara Arasta na kome se prodaju
precenjeni ćilimi i svileni kućni ogrtači, otkopani su oko 1930, a zatim ponovo
oko 1950, izuzetni mozaici. Prefinjeni i izvanredno svirepi motivi, skriveni od
1606. godine usled ambicioznog graditeljskog poduhvata koji je Ahmet I
preduzeo podižući Plavu džamiju, nekada su pokrivali podove Velikog dvorca.
Na ovim čudesnim delima mozaičke umetnosti, izrađenim s podjednakom
ljupkošću i živopisnošću, junaci kopljima probadaju velike mačke, majka doji
detence, deca jašu kamile, igraju se obručima, orao – simbol Carigrada –
pobeđuje opsađivače, bori se sa zmijom, a dvokoličari se takmiče, prelepi u
zelenim i plavim kostimima svojih timova. Kad stojite pred tim prelepim
mozaicima, sirova ambicija tog mesta i vremena sasvim vam je jasna pred
242 BETANI HJUZ

očima. Mozaici proglašavaju da ne postoji ništa što ovaj moćni carski par ne
može – i zadovoljstvo što im sve polazi za rukom.
Grčko uživanje u teorijama otvara put najraznovrsnijim eksperimentima.
Justinijan i Teodora su se izgleda osmelili da podvrgnu tehnologiju volji
Gospodnjoj. Mnogi su ambiciozni poduhvati preduzeti uzduž i popreko
Carigrada, ali najveći – Sveta Sofija – bio je čudo hrišćanskog sveta i još i danas
je jedno od čuda sveukupnog ljudskog iskustva.
 TRIDESET PRVO POGLAVLJE

PREDSTAVE, VELIKE PREDSTAVE

521. G. – 650. G.

…sedite u pozorištu i gutate očima nage žene… Ne biste rado golu

ženu videli na tržnici, pa ipak trčite u pozorišta. Menja li to išta
ako je naga plesačica javna žena?… Bolje bi nam bilo da kalom
zamažemo lica nego što gledamo takve predstave.
JOVAN ZLATOUSTI, OSMA BESEDA O PRVOJ POSLANICI
SVETOG PAVLA SOLUNJANIMA384

Naravno da ne treba samo da zamišljamo Carigrad kao pun visoke umetnosti.

Grad je blagosloven prekrasnom okolinom, koja kao da je oduvek inspirisala
njegove stanovnike na stvaranje istorijske drame ravne onoj prirodnoj oko
njih.
Krvave borbe s bikovima omiljene u Španiji, Francuskoj, Portugaliji i
nekim delovima Latinske Amerike bledo su potomstvo borbi egzotičnih
životinja koje su se odvijale u areni čak i u hristijanizovanom
Konstantinopolju. U ovom gradu u kome su se propovedali miroljubivi suživot
isto kao i odmazda, prestupnici su sve do kraja VI veka mogli da budu bačeni
ad bestiam – da ih, njima na kaznu, a masi na uživanje, pojedu divlje zveri.
Ostaci amfiteatra u Afrodiziji pokazuju kako je publika bila zaštićena: razapeti
konopci i mreže sprečavali su zveri da rastrgnu i gledaoce. Kad je postalo
preskupo da se dovoze velike mačke i hijene, ili su možda publici dosadile ove
zveri, gajeni su bikovi i medvedi za nastupe u domaćim smrtonosnim
predstavama. U sedmom veku pogubljenja na ovaj način su izgleda ukinuta.
Kinegion, stari rimski amfiteatar iz vremena Septimija Severa, pretvoren je u
gubilište na kome je osuđenicima život oduziman ljudskom rukom. Surovim

384Prema navodu u predgovoru Vilijama Dalrimpla Preorijentisanju renesanse: kulturna razmena s

Istokom (Re-Orienting the Renaissance: Cultural Exchange with the East, ed. Gerald MacLean,
Palgrave Macmillan, New York and Basingstoke, 2005), str. 36-37.
244 BETANI HJUZ

izvrtanjem uloge hipodroma kao mesta na kome se car sastajao s narodom, s

vremena na vreme bi tu poneki car bio i pogubljen.385
Dakle da ne bi postali deo predstave za narod, carevi su morali da se
staraju da narod bude na njihovoj strani. Znamo da je Justinijan dok je još bio
na putu ka vrhu, kao konzul, priredio 521. godine raskošne igre. Očigledno je
već tada pred očima imao krajnji cilj. Život u Konstantinopolju bio je pun
bučnih društvenih događaja. Konstantinopoljci su nasledili grčku opsednutost
verskim svetkovinama, rimsko uživanje u razmetljivim predstavama, a
pozornica je ovde bila istočnjački obojena. Dodajte tome još temeljno
verovanje u moć takmičenja – od grčke reči agon (ἀγών) izvedeni su agonija,
antagonizam i protagonist – i dobijate jednu jaku mešavinu iz koje nastaju
javne predstave. Zanimljivo je da se u Homerovoj Ilijadi agon pojavljuje u
značenju mesta susreta – i susret zaista uskoro postaje čin nadmetanja.
Carigradski antički koreni značili su da je grad sam po sebi bio pozornica za
borbe raznih vrsta; trgovi, trkačke staze, amfiteatri i procesijski putevi bili su
savršena mesta za ratničke predstave življenja, nadmetanja i pobeđivanja.

385U ovom poglavlju sam se u velikoj meri oslanjala na Šarlotu Rueš, „Razonode, pozorište i
hipodrom“ (Roueche, Charlotte, „Entertainments, Theatre, and Hippodrome“, in Jeffreys, Elizabeth,
Haldon, John and Cormack, Robin, Oxford Handbook of Byzantine Studies, pp. 677-684).
 Istanbul 245

Diptisi nam pružaju izvanredne pojedinosti o kulturi predstava u

Konstantinopolju. Na ovome sviračica zabavlja publiku. Vrlo lep
diptih na slonovači posvećen je konzulskim igrama 517. godine.
Likovne prikaze carigradskih zabavljača nalazimo čak i na
koštanim česljevima. (Alamy)

Od IV veka fizička spretnost i sposobnost radije je prikazivana u

akrobatskim predstavama nego tradicionalnim pesničenjem, rvanjem,
trčanjem, skokovima, bacanjem diska i koplja u gimnazijumima – recimo da je
Serk di Solej postao omiljeniji od Olimpijskih igara. Prolazeći kroz centar
Carigrada Justinijan bi svakako bio izložen uticaju najživopisnijeg obeležja
grada – pozorišnih izvođenja. Vekovima su se Rimljani starali da grčka ideja
teatra – zajedničkog prostora na kome će se razmenjivati ideje o tome šta to
znači biti čovek, ispitivati i u nekim slučajevima previjati rane koje je
čovečanstvo samo sebi nanelo – opstaje izopačena u pozornicu političkih
nastupa i senzacionalizma. U Konstantinopolj u su smišljene pantomime i
mimi koji će raspirivati emocije ili pohotu. Pozorišne predstave postale su ili
spektakli ili prostačke vinjete između sportskih tačaka – možemo da
zamislimo Teodoru u pubertetskom uzrastu kako tu nastupa. Plavi, Zeleni,
Crveni i Beli bili su pokrovitelji teatarskih nadmetanja s podjednakim žarom
kao i trka dvokolica.
Kao i dvokoličari, i glumci su se delili u više timova i njihovi portreti bili
su izlepljeni po gradu. Konstantinopoljske predstave svih vrsta postale su
zloglasne nadaleko. Opisi polugolih glumica koje prikazuju život morskih
nimfi u Tetidinim mirnima možda su i apokrifni, ali poznato je sasvim
pouzdano da se znatan broj gledalaca podavio za vreme praznika Brita 499. ili
500, kada su se Plavi i Zeleni potukli i popadali u vodu kojom je amfiteatar
tom prilikom bio napunjen.386 Grad je postao opštepoznat po lascivnim
predstavama koje su pobuđivale vrele strasti.
U Konstantinopolj u je bilo očigledno da se događaji postavljeni na
pozornicu smatraju dragocenima jer pružaju neposrednu komunikaciju
između vlasti i naroda. Trebalo bi da imamo na umu da su upravo strasti
podstaknute osećanjem pripadanja i izazvane upravo konstantinopoljskim
zabavama gotovo srušile grad na kolena za vreme ustanka Nika.
Po drugim mestima u carstvu izvođene su predstave za vreme kojih su
osuđenici na smrt pogubljivani kao deo složenih mitoloških zapleta.

386Rut Veb, Demoni i plesačice: predstave u poznoj antici (Webb, Ruth, Demons and Dancers:
Performance in Late Antiquity, Harvard University Press, Cambridge, 2008, p. 102).
246 BETANI HJUZ

Jovan Zlatousti napisao je 399. godine Slovo protiv zrelišta;387 ovaj svetac,
koga je toliko brinulo što se žene otvoreno kreću carigradskim ulicama, plašio
se da će putnici iz drugih delova carstva biti namamljeni u prestonicu, gde će
im moral biti upropašten, jer Carigrađani radije nego u crkvu odlaze na neku
veliku predstavu. Izvanredna prepiska između episkopa Gaze i pustinjaka
Varsonufija i Jovana iz Gaze završava se zaključkom pustinjaka da je u
pozorištima đavo na delu.388 Episkop Jakov iz Seruga sa žestinom pita: „Ko
može u blatu da se valja a da se ne okalja?“389 Jovan Zlatousti vatreniji je od
svih njih: „Kad ti je glava puna takvih slika i pesama što ih prate, i u snu misliš
o njima… Zašto je to dozvoljeno kad smo okupljeni, a sramno kad smo sami?“
Drugi su s više hladnoće odbacivali ove pojave. Vesti paganski retor Libanije,
učitelj sina Konstantina Velikog Krispa, žalio se, svestan da u Carigradu nije
nastanjeno samo staro plemstvo nego su tu i „novi ljudi“, kako publiku čine
sve sami vojnici, „neupućeni u retoriku“.
Krivica za smrt pozorišta i velikih predstava često je pripisivana
hrišćanstvu, ali ja lično smatram da u Novom Rimu nije posredi bila samo
doktrina nego i pitanje novca. Dobrovoljni novčani prilozi u Konstantinopolju i
širom carstva počeli su da se usmeravaju u gradnju crkava, u narodne kuhinje
i bolnice za siromašne, pa je manje ostajalo na raspolaganju za igre. Otud se
sumrak i zalazak carigradskog pozorišta može objasniti ne toliko kao
posledica nemorala koliko nadmetanja u popularnosti.
Konačno, kako se pozorište našlo uklešteno između hrišćanske
bogobojaznosti iznutra i islamskog nadiranja spolja, dani njegove slave zgasli
su krajem VII veka. Nedavno je tumačenje jednog zapisa pokazalo da kada je
inaugurisan novi upravitelj, zapovedano mu je da uđe, kao na scenu. Već biti
Vizantinac postalo je samo po sebi pozorišno iskustvo.390 Tragička, histrionska
suština državništva u Vizantiji s vremenom će postati predmet mnogih kritika.
Jasno je, međutim, da uprkos svom poreklu, ili možda upravo zbog njega,
Justinijan i Teodora nisu imali nameru da žiteljima vizantijskog hrišćanskog
carstva naprosto pruže hleba i igara. Smisao reformi koje su njih dvoje
sprovodili nije bio samo spoljašnji sjaj, one su istinski zadirale u suštinu.

387 https://svetosavlje.org/slovo-protiv-zrelista/ (Prim. prev.)

388 Pismo 837, prema prevodu Fransoa Neta i dr. (Barsanuphios and John of Gaza, Correspondence,
Editions du Cerf, Paris, 2002, pp. 316-319).
389 Jakov iz Seruga, Peta beseda, prema prevodu Sirila Mosa (.Jacob of Serugh homilies on the

spectacles of the theatre“, Le Museon, 1935,48).

390 Pogledajte kod Šarlote Rueš, „Razonode, pozorište i hipodrom“.
 TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

ZAKON I RED
7. APRIL 529. G. – 534. G.

Elementarna struktura, kolevka zakona, koja nije zasnovana na

nejasnim starim pričama, nego obasjana svetlošću naše carske
preuzvišenosti […] Priznato vam je da ste dostojni velike časti i
sreće […] posle obuke koja od početka do kraja proističe s carskih
usana.
JUSTINIJANOVE INSTITUCIJE391

Naš svakodnevni život u Evropi neposredno je oblikovala Justinijanova (a

možda takođe i Teodorina) čudesna energija. Šest meseci pošto se popeo na
presto, Justinijan je u Senatu objavio da se otiskuje u ogromni etički,
intelektualni, politički, ekonomski i kulturni poduhvat prikupljanja,
objedinjavanja, razvrstavanja i kodifikovanja svih edikata, zakona, akata i
sudskih slučajeva koji su činili rimsku praktičnu primenu prava u prethodna
četiri veka. Ustanak Nika prekinuo je ovaj posao na neko vreme, ali će on biti s
poletom obavljan duže od trideset godina.392 Za hrišćane početkom srednjeg
veka svet zakona bio je jedna šarena zbrka: domaći zakoni, judejski zakoni,
rimski zakoni, hrišćansko učenje, sve se to međusobno borilo za pravo glasa.
Materijal koji je po Justinijanovom naređenju prikupljen u Carigradu, a zatim
odaslan po celom carstvu i hrišćanskom svetu, zaista je pokazao kojim putem
treba ići. Radikalne zakonske inovacije uvedene u Carigradu i danas čine
osnovu evropskih zakona. Justinijanov zakonik uspostavio je načelo da smo
nevini dok se ne dokaže drugačije. Ono što danas nazivamo Corpus Iuris Civilis,

391Institutiones Justiniani. Const. Imp. 3.

392Kodeks (zbirka carskih odluka) dovršen je 529, Digesta (spisi i mišljenja rimskih pravnika) 533,
Institucije (priručnik za mlade pravnike) 533, Novele (zbirka Justinijanovih carskih edikata) 534.
godine (Atanasije iz Emese preradiće Novele u Sintagme između 572. i 577. godine).
248 BETANI HJUZ

Justinijanov zbornik, preuredilo je i uspostavilo zapadno zakonodavstvo. Na

ovaj ili onaj način, mi smo i dan-danas Justinijanova deca.393
Svojim velikim zakonodavnim poduhvatom Justinijan je jednim zahvatom
privukao pažnju svojih podanika i iz najviših i iz najnižih slojeva. Bio je to
pametan potez – proglasiti sebe pravednim vladarom i istovremeno vladarom
koji čvrsto drži sve uzde u svojim rukama. Pojedinosti zakona koji su
oblikovani ovim gargantuanskim postupkom ukazuju, međutim, na to da sve
zajedno nije bilo proračunato u potpunosti. Po mnogo čemu cilj ka kome se
išlo postavljen je s iskrenom željom za socijalnom pravdom. Uvodna tri reda
Zakonika definišu život u okrilju zakona kao častan, bez povređivanja drugih i
uz ispunjavanje obaveza prema svima. U tim redovima vidimo Justinijana kao
novog Solomona. Iako je ceo poduhvat imao prevashodno praktični smisao,
ovaj ogromni posao na katalogizovanju i ovladavanju prošlošću bio je takođe,
uz nekoliko značajnih izuzetaka, izvanredno progresivan i društveno i
intelektualno.
Antičke civilizacije mahom su verovale da je pravda u nadležnosti
bogova, čak i ako je smrtnicima dele božanski zastupnici – kraljevi, plemstvo
ili sveštenici. Grčka reč za pravdu, dike (δίκη), izvedena je iz vavilonske reči
koja znači prst i vodi ka latinskom iudex, sudija – onaj ko pokazuje društvu
pravi put, koga će se pridržavati poštujući ius, zakon ili svetu zakletvu.
Prvobitno je pravda podrazumevala povinovanje sistemu, prikazano
postupcima bogova. Zatim je antička grčka kultura razvila ovaj pojam. Dike je
u demokratskoj Atini sve više opisivan kao nešto istinski izvanredno, osobina
dodeljena svim ljudima; svaki pojedinac poseduje sposobnost da bude
pravedan. Justinijanov zakonik dalje utire put tom urođenom nagonu.
U carigradskom Pretorijumu, zgradi suda odmah uz ulicu Mese, čiji se
ostaci danas nalaze uz asfaltirani trotoar na kome starice prodaju semenke za
golubove i poslednji istanbulski pisari kucaju pisma umesto nepismenog

393 Posle pada komunizma u poslednje dve decenije prošlog veka, mnogi zakonodavci u centralnoj i
istočnoj Evropi potražili su uzor u Justinijanovom zakoniku. Kao što piše Antoni Moris Onore, ako
čitamo napomene umetnute po svemu sudeći Justinijanovom rukom, stičemo utisak o čoveku
„silovitom i istrajnom više nego uglađenom, koji naglašava, ponavlja, preformuliše… Justinijanov
intelekt oblikovan je, koliko možemo da prosudimo, hrišćanskim i birokratskim štivom: delima
crkvenih otaca, Teodosijevim zakonikom i Novelama, arhivima Istočnog carstva iz V i VI veka,
tekućom prepiskom… Iščitao je zakone čoveka koga je rešio da prevaziđe. Prokopije je njegov
govor, odevanje i razmišljanje opisao kao varvarske – ali velikodušnija ocena bi bila da je posredi
bio čovek rešen da uspe, pun nesavladive energije, nesputan shvatanjima o tome kako bi nešto
obavezno moralo da se uradi.“ Onore, „Neki zakoni koje je sročio Justinijan“ (Anthony Maurice
Honore, „Some Constitutions Composed by Justinian“, Journal of Roman Studies, 1975, 65, pp. 107-
123)
 Istanbul 249

sveta, sprovedene su, za Justinijanovog vremena, u delo temeljne postavke

našeg današnjeg zakonskog sistema.
Teodora je po svemu sudeći i u ovom poduhvatu bila uz Justinijana.
Saznajemo, s mnogo rečitih pojedinosti, da je carica učestvovala u određenim
reformama, kao što su mere preduzete radi iskorenjivanja zloupotreba među
provincijskim magistratima.394 Kolebajući se kako da sroči ovaj zakonodavni
akt, car je, kako nam se saopštava, zatražio savet od svoje žene. Zakon će čitati
episkopi u crkvama na praznične dane, da bi „svi mogli u magistratima da
gledaju očinski lik, a ne lopove i spletkaroše koji smišljaju kako da ih orobe i
oduzmu im imovinu“. Kao što je već isticano, neki savremenici su ukazivali na
ironiju ovog zakona: Justinijan i Teodora su bili zloglasni po tome što su
zaplenjivali imovinu kako im se prohte – radili dakle upravo ono što su sada
proglašavali za nezakonito.395 Jednom prilikom je neki visoki dvoranin
prognan, a njegova imovina zaplenjena, zbog toga što je „uvredio i oklevetao“
caricu. Posle sastavljanja Zakonika Teodora je učestvovala u sprovođenju
zakona koji su obezbeđivali ženama pravo na imovinu, obezbeđivali nasleđe
deci samohranih majki, zabranjivali čedomorstvo, zabranjivali iznudu i
podvođenje, pojačavali kazne za silovanje i obezbeđivali prihvatilišta za
beskućnice. Ima mnogo smisla u pretpostavci da su Teodorina lična
traumatična iskustva nadahnula izuzetno saosećajan zakonski propis pod
brojem 134.9 u Novelama, koji je Justinijan doneo posle Teodorine smrti, 556.
godine, i kojim se određuje da se optuženice za vreme suđenja ne drže u
zatvoru, nego u ženskim manastirima.
Treba za trenutak da zastanemo i razmislimo o tome koliko je uticaja ovaj
poduhvat imao na sam Carigrad. Glasonoše su razaslate u bazilike, crkve,
dvorane za većanja i privatne domove širom carstva da prikupe dokumenta –
u mnogim slučajevima službene prepiše, ali često i jedini postojeći primerak
na kome je bila zabeležena određena pravnička ideja. Revnosne službenike
koji su na ovom poslu sarađivali Justinijan je zvao „novojustinijanci“ – bili su
to novi ljudi, sveza krv, koji su mogli da mu pomognu da prepodesi civilizaciju
prema novim potrebama. Novojustinijanci su jurili nazad u Carigrad sa svih
oboda Rimskog carstva; mora biti da ih je ispunjavao utisak hitnje i cilja koji
ne može da čeka, jer ovo preuređivanje zakona nije bilo samo carski posao,
niti samo posao carstva, nego i Božje delo. Novi zakonik pripreman je u ime

394Novela 8.1.
395Kerolajn Hamfris, „Zakoni i primena zakona u Justinijanovo doba“ (Humfress, Caroline, „Law and
Legal Practice in the Age of Justinian“ in Maas, Michael, ed., The Cambridge Companion to the Age of
Justinian, Cambridge University Press, Cambridge, 2005).
250 BETANI HJUZ

Isusa Hrista i predstavljan kao novi i najpobožniji način da se sačuva njegovo

stado.
Kao što takođe možete da očekujete, ovaj opširni rad na pravnoj teoriji
brzo stavljenoj u primenu pružio je čvrstu priliku da se povezu crkva i država.
Justinijanov zakonik izložen je u crkvama i čitan je u njima. Njime je
kodifikovan i simbolični čin koji je živ i danas – polaganje zakletve na Bibliji
pre nego što se pristupi sudskom ili nekom drugom zakonskom postupku.396
Uz širenje jevanđelja u Senatu, vladavina carstvom i ortodoksna vera vezivale
su se sve očiglednije i sve mnogostrukije.
Najpre je zadatak kodifikacije i reforme zakona širom carstva dodeljen
desetočlanoj komisiji, ali je u drugoj fazi povereno jednoj izrazito snažnoj
ličnosti iz južne Anadolije po imenu Tribonijan da dotera detalje, usavrši
čitavo delo, ali takođe i da se poštara da zakonski propisi odgovaraju carskim
namerama. Tribonijan je pripadao vrsti ljudi koju je Justinijan voleo –
skorojevićima, gladnim vlasti i uticaja. Njegovi ljudi smešteni su da rade po
raznim prostorijama u Velikom dvorcu, a Justinijan je formalno učestvovao u
dvomesečnim zasedanjima na kojima su sporovi razrešavani carskom
odlukom ili bi s vremena na vreme navratio da mu pojedine radne grupe
podnesu izveštaj o tome kako napreduju. Car „koji nikada ne spava“ ispoljavao
je živo lično zanimanje za ceo ovaj posao. Na prošlost se gledalo ne kao na
rezervoar istine već kao na izvor sirovog materijala kome se može dati novi
oblik. Tamo gde je bilo neophodno, zakoni su prilagođavani potrebama i
željama Novog Rima.
Latinski je na vizantijskom dvoru bio službeni jezik sve do sredine VI
veka.397 Gramatičar Priscijan radio je u Konstantinopolju, i kao car svoj
zakonik, tako je i Priscijan zastupao upotrebu latinskog širom carstva.
Justinijan je zakone takođe prikupljao na latinskom, a zatim 535. preveo
Novele nazad na grčki. Latinski je u Konstantinopolju brzo postajao kao miris
voćnjaka u cvatu: prijatan, zanimljiv, nešto što se pamti, pomalo čarobno,
duboko ukorenjeno, ali više dodatno zadovoljstvo nego suštinski važno za
život. U Konstantinopolju su živeli Rimljani, ali su ti Rimljani govorili grčki, a
oni na prostorima Zapadnog carstva sve su češće nazivani Latinima.

396 Pogledajte kod Helen Silving, „Zakletva“ (Silving, Helen, „The Oath“, Yale Law Journal, 1959,68.7,
pp. 1329-1390).
397 Taj zajednički pojam koji je pokrivao prostore Zapadnog carstva otprilike je i iskovan u ovo

doba. Početkom srednjeg veka postojalo je nekoliko oblika latinskog jezika: demotski, biblijski,
politički, književni, prosto-narodni – i više raznih nijansi između njih.
 Istanbul 251

Dešavalo se da ljudi dolaze u Rim na Istoku u potrazi za pravdom, a ponekad

je i Konstantinopolj dolazio njima.
Jedno izvanredno prikazano suđenje za ubistvo u Laziki (antičkoj Kolhidi,
Medejinoj zemlji, a današnjoj Gruziji) pruža nam propagandno predstavljenu
sliku praktične primene novog zakona. Poslom preopterećeni carigradski
pravnik po imenu Agatije opisao je ovaj slučaj u svojoj Istoriji, izvinjavajući se
pritom što nije imao dovoljno vremena za istinski znalački pristup zbog
mnogih suđenja kojima ima da se pozabavi u gradu. Znamo da je ovaj letopis
bio zapravo reklamni materijal jer je suđenje koje je upotrebljeno kao primer
pohvaljeno kao „dostojno carskog Rima i demokratske Atine… a odigralo se u
podnožju Kavkaza“. Istovremeno, ipak, Agatije piše i priručnik – mnoge
pojedinosti su morale delovati istinito inače bi njegovo delo omanulo još na
samom početku. Moguće je dakle da imamo pred sobom više uputstvo za
upotrebu nego veran prikaz carigradskog pravosudnog sistema na delu.
Agatije opisuje čitavu pravničku vojsku koja je pristigla u Kolhidu:
zapisničare, sudske redare s bičevima, zvaničnike iz Konstantinopolj a i sudiju
u svečanoj odori; takođe stručnjake za mučenje sa spravama za rastezanje,
gvožđima i kleštima (mučenje je rimskim zakonom bilo dozvoljeno do 866.
godine).398 Suđenje je bilo otvoreno za javnost. Domaća publika očigledno nije
shvatala sve što se govorilo, ali je napeto pratila, oponašajući usnama reči i
gestikulirajući isto kao pravnici na sceni. Pošto je utvrđeno da su krivi,
osuđene ubice provedene su ulicama posađene na mule, a zatim javno
obezglavljene. Hrišćanska pravda je ispunjena.399 Justinijanov zakonik postao
je jedan od carigradskih lajtmotiva – u ovom gradu je pravda, i još određenije,
božanska pravda, bila dostupna svima. Đavo se, međutim, krije u sitnicama –
carev poduhvat stvorio je i odbačene. Codex Iustinianus uskraćivao je
neznabošcima, muželošcima, jereticima i Jevrejima pravo na carsku službu i
na nasleđivanje. Carigrad je odavno bio u samoj svojoj srži kosmopolitski grad.
Odsad je na njegovim ulicama bilo mnogo onih kojima je pravda zakonom
uskraćena.

398 Zvanično ga je zabranio papa Nikola I. Pogledajte kod Stivena Kovena, Odgovorna vladavina:
pristup preko razmatranja jednog slučaja (Koven, Steven, Responsible Governance: A Case Study
Approach, M. E. Sharpe, Armonk, 2008, p. 158).
399 Agatije, Istorija, 2.1.2 i dalje.
 TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

JEVREJSKI GRAD
OD ANTIKE NADALJE

Naše veličanstvo takođe je uvek pregledalo i pomno izučavalo ono

što je sastavljano i ako bi se pronašlo išta sumnjivo ili nedovoljno
razjašnjeno, prizivali smo duh nebeski pa bismo menjali zakon ili
ga iznova iznosili prikladno sročen.
JUSTINIJANOVA DIGESTA

Ako ste dovoljno hrabri, skrenite s glavnih ulica oko Kapali čaršije i istražite
srednjovekovne uličice koje se u njih ulivaju. Proći ćete pored tamnih bujica
koje izlivaju bojadžije, uposlene pod rimskim stubovima. Motaju se tuda i
menjači novca na crno. Jedna mahala i dalje pripada kazandžijama, kao što je i
vekovima unazad. Da biste upoznali nekog zanatliju, potrebno je da se, vođeni
zveketom njegovog alata, popnete uz vijugave prljave pokrajnje stepenice ili
da uđete kroz ruševne prolaze. Ovde se danas ručno prave džinovski kamini
od bakra, skulpture i kreveti za masažu za nove gradske moćnike, finansijere u
usponu i vlasnike hotela s pet zvezdica – i prave se po istom zanatskom
postupku po kom su pre hiljadu i šest stotina godina od bakra pravljena razna
čuda za Veliki carski dvorac. Tu se, u četvrti Halko-pratija, nalazi i sinagoga,
čiju je gradnju dozvolio Teodosije I. Mnoge kazandžije su bili Jevreji. Sinagogu
su spalili razjareni hrišćani i zvanični izvori navode da je na njenom zgarištu
Pulherija, kćerka lepe carice Jevdokije, podigla Crkvu Bogorodice Marije, koja
je kasnije pretvorena u džamiju. Ovaj kutak Istanbula podseća nas na ono
vreme kad je prisustvo Jevreja u Konstantinopolju bilo jasno vidljivo, mada
ugroženo. Ubrzo će cigle i malter biti Jevrejima ponajmanja briga; novi
hrišćanski zakonik, sačinjen upravo u ovom gradu, zapečatiće Jevrejima krhku
sudbinu širom Evrope i Bliskog istoka.
 Istanbul 253

Do 425. godine postojala je jevrejska patrijaršija u Konstantinopolju.400

Sinagoga je, naravno, grčka reč. Jevrejskih bogomolja, koje su se na grčkom još
nazivale i proseuhije (προςευχαί), bilo je širom helenističkog sveta. Jedna od
najstarijih nalazila se na svetom, vetrometnom ostrvu Delosu u Kikladskom
arhipelagu – istom onom ostrvu s kog je Atina, kao predvodnica Delskog
saveza, gusarski upala u život antičkog Vizantiona. Jevreji su često ratovali kao
najamnici. Živeli su i radili rame uz rame s Grcima vekovima. U helenističkom
gradu Aleksandriji Stari zavet je s poletom preveden na grčki. Konstantinopolj
je, međutim, trebalo da bude vrli novi početak hrišćanske vlasti. Konstantin je
želeo konačni odgovor na jevrejsko pitanje. Hrist je bio Jevrejin, ali Jevreji su
zahtevali njegovu krv. Navodno je osnivač Konstantinopolja zagrmeo:
„Najbolje je da nemamo ništa zajedničko s Jevrejima, koji su nam neprijatelji, i
da smišljeno izbegavamo svaki dodir s njihovim opačinama.“401 Povodeći se za
četrdeset četvrtim stihom osme glave Jevanđelja po Jovanu, Jovan Zlatousti je
s propovedaonica u Antiohiji – gde je, kako nam saopštavaju izvori, skovana
reč hrišćanin – upozoravao jezgrovito naslovljenom besedom „Protiv Jevreja“
na njihovu đavolsku prirodu. Reči ovog ubedljivog crkvenog učitelja, čiji je
učitelj bio paganin Libanije, i dalje se nalaze u hrišćanskim molitvenicima.402
Razilazak hrišćana i Jevreja jedan istoričar je nazvao porodičnom
svađom. Naravno da to svađu nije sprečilo da postane smrtonosna, i to već u
početku; možda je upravo to što je bila među bliskom rodbinom i jemčilo da će
biti svađa na život i smrt.403 Raspaljujuće reči takvih kao što je bio Zlatousti
ukazuju na tesnu vezu Jevreja i hrišćana u prvih trista godina hrišćanstva. Kao
monoteistička manjina u većinski politeističkom svetu, Jevreji i hrišćani su
naravno bili upućeni jedni na druge, na zajedničke rasprave o Svetom pismu i
potajno prinošenje neobičnih žrtava. Treba pažljivo da razmislimo o
kulturnom nasleđu tek nastalih hrišćana. I Grci i Jevreji vatreno su verovali u
moć rituala i spaljivanje celih životinja – prinošenje žrtava paljenica ili, grčki,
holokaust. Pošto su hramovi starih bogova konačno pozatvarani, šta su

400 Šimon Mejerovič Dubnov, Istorija Jevreja od rimskog doba do srednjeg veka (Dubnov, Simon,
History Of The Jews From The Roman Empire To The Early Medieval Period, trans. Moshe Spiegel,
Yoseloff, South Brunswick, 1968, p. 201).
401 Potpunije izlaganje o vizantijskim odnosima s jevrejskom kulturom pogledajte kod Simona

Skame, Priča o Jevrejima: potraga za rečima (1000. g. p. n. e. -1492) (Schama, Simon, The Story of the
Jews: Finding the Words (1000 BCE – 1492), Vintage, London, 2014, ch. 5).
402 Večernje molitve u Opštem molitveniku anglikanske crkve.
403 Simona Škame, Priča o Jevrejima: potraga za rečima (1000. g.p.n.e.1492), str. 202.
254 BETANI HJUZ

hrišćani, tek prevedeni u novu veru, osećali prema krvavim jevrejskim

žrtvama? Gađenje? Odbojnost? Iskušenje?404
Zatim je po objavljivanju Justinijanovog zakonika 532. godine – u drugoj
fazi velikog vizantijskog čišćenja – judaizam prestao da bude religio licita,
dozvoljena vera. Usledio je još jedan edikt 535, prema kome je trebalo da sve
sinagoge budu pretvorene u crkve. U VII veku car Iraklije pokušaće da zabrani
jevrejske bogoslužbe na sabat i jutarnje i večernje molitve. Osim toga je
podsticao prisilna masovna pokrštavanja. U Konstantinopolju je, međutim,
postojao jedan politički problem. U ovom gradu živela je uspešna jevrejska
zajednica. Jevreji su se bavili proizvodnjom predmeta od kože, trgovinom
svilom i menjanjem i pozajmljivanjem novca. Čak i u vreme Drugog svetskog
rata u Istanbulu je prihvaćeno možda i sto hiljada jevrejskih izbeglica iz čitave
Evrope.
Iskušenja kroz koja su prolazili Jevreji u Vizantiji upečatljivo prenosi
jedno pisamce koje je tek nedavno protumačeno. Napisano na hebrejskom i
datirano 961. godine, pismo nam pruža jedan novi pogled na šaroliki odnos
Vizantije s njenom jevrejskom zajednicom.405 Brižljivo ispisano na komadu
pergamenta rukom izvesnog Mošea Agure, ono se obraća zetu pošiljaoca s
dirljivom neposrednošću. Moše je izgubio dodir s porodicom i loše mu ide u
životu. Vizantija je nedavno preotela Rodos i Krit iz ruku Arapa, a Jevrejima to
nije donelo ništa dobro. Krit je zapravo, prema pošiljaocu pisma, izvrnut
potpuno naglavačke. Car Roman Lakapin, poreklom jermenski seljak,
proglasio je protivjevrejske zakone širom carstva.
Mošeovo pismo puno je emocija. Jevrej odvojen od svojih, Moše piše da bi
želeo da zna da mu je rodbina dobro, ako su i dalje živi, i da li bi mu možda u
životu bolje išlo ako bi došao u Kairo pod muslimanskom vlašću. Očajnički
željno iščekuje vesti. Njegovo pismo je istovremeno vapaj za pomoć i
nagoveštaj jedne slike uzdrmanog sveta, ali ipak punog mogućnosti. Duboko
ličan dokument, sačuvan pukim slučajem, jedan je od mnogih koji pokazuju da
su u IX i X veku Jevreji imali veće intelektualne, zakonske, trgovačke, pa i
slobode izražavanja pod arapskom nego pod vizantijskom vlašću u ovim
krajevima. Pisamce Mošea Agure pruža jedan od retkih prisnih pogleda u
položaj manjine u ovom određenom istorijskom trenutku.

404 Julijan Apostata je upravo u Antiohiji 362-363. godine ponudio da pomogne Jevrejima da se vrate
u Jerusalim.
405 Pogledajte na primer kod Džošue Holoa, „Pismo iz genize s Rodosa koje se očigledno tiče

vizantijskog povraćaja Krita“ (Holo, Joshua, „A Genizah Letter from Rhodes Evidently Concerning the
Byzantine Reconquest of Crete“, Journal of Near Eastern Studies, 2000, 59.1, pp. 1-12).
 Istanbul 255

Oko vek posle ovog Mošeovog pisma car Konstantin IX Monomah izdao je
hrisovulju u julu 1049. godine:

Gospod Bog svemogući odbacio je stari Izrael i odabrao novi, draži

od prethodnog, i nazvao narod u njemu izabranim da primi
nasleđe od Njega. Istovremeno je jevrejski narod podvrgao
hrišćanskom i tako je sve uredio da pobožan i dobronameran
narod vlada nad nevernim i nezahvalnim.406

Jevreji su u Carigradu živeli kao paradoks. Dok su vizantijski carevi sve

jače naglašavali starozavetne paralele prikazujući sebe kao sveštenike-
vladare, Carigrad kao novi Sion, a vizantijske hrišćane kao istinski Izabrane,
Jevrejima je oduzet zakonski status, odvraćani su od služenja hebrejskim
jezikom i s vremena na vreme primoravani na pokrštavanje. Svakodnevne
predrasude čvrsto su nam posvedočene. Jevrejima se moglo desiti da im
svetina zapali bradu ili im opkoli kuću uz viku i lupnjavu. Postoje i svedočenja
o hrišćanima koji su izlivali kanalizacionu vodu pred jevrejske radionice. U
Carigradu je prvi put spojen semitski misticizam s klasičnim antičkim
uticajima, što je u praksi otvorilo put podjednako trpeljivosti kao i
predrasudama.
Za vreme Justinijanove vladavine bilo je i drugih koji su izgubili u
carigradskoj velikoj igri zakona. Paganizam je potiskivan sve žešće. Između
528. i 546. godine Justinijanovi ljudi trudili su se da isteraju na čistinu
prikrivene mnogobošce i na carskom dvoru i po provincijama, ali je Carigrad i
dalje prema svojoj antičkoj prošlosti gajio ljubav, izmešanu s mržnjom.

406Konstantin Kanelakis, „Zbirka narodnih običaja i verovanja s Hiosa“ (Κωνςταντίνου Κανελλακησ,

Χιακα ανάλεκτα: Χυλλογη ηθών και εθίμων), privatno izdanje, Atina, 1890. Uporedite kod Herberta
Hungera, „Proiminoni: elementi vizantijske ideje cara u preambulama dokumenata(Hunger,
Herbert, „Prooimion: Elemente der byzantinischen Kaiseridee in den Arengen der Urkunden“,
Wiener Byzantinistische Studien, 1964, p. 201).
 TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

KLASIČNI GRAD
OD 529. G. NADALJE

Čak sam i ja, bog, morao da naučim da živim kako nalaže vreme.
PALADAS, IV VEK407

U VI veku podjednako je negovano izučavanje klasičnog, paganskog sveta,

koliko su mu i zadavani ubilački udarci. Zatvaranju paganske filozofske škole u
Atini oko 529. godine odavno je pridavan ogroman značaj kao prelomnom
trenutku, epohalnom činu koji će simbolički definisati buduću boju zapadnog
društva. Stvarnost je verovatno nešto suženija. Hronika Jovana Malale jedini je
naš neposredni izvor što se tiče ovog događaja, i iz nje stičemo krvavu sliku o
atmosferi tog doba: „Carevom [Justinijanovom] odlukom poslatom u Atinu
zabranjeno je svima da predaju filozofiju i tumače astronomiju i ni u jednom
gradu nije smela bacanjem kocaka da se pogađa sudbina, jer je za neke koji su
bacali kocke u Vizantu otkriveno da se prepuštaju užasnim bogohuljenjima.
Tima su odsečene ruke, pa su ih zatim na kamilama proveli po ulicama.“408
Kocke, koje su zajedno imale dvanaest strana,409 korišćene su za
pogađanje budućnosti; možemo posumnjati da su u slučaju ovih nesrećnika
kojima su odsečene ruke gradske vlasti dočule o nekakvim predviđanjima ne
preterano laskavim po aktuelni režim.
Mnogi istoričari su iznosili pretpostavku da je atinska škola filozofije,
možda kao žarište mnogobožačke opozicije, zatvorena u odgovor na
prevratničko delovanje u samoj prestonici. Kako god bilo, o ovom zatvaranju
se ni u jednom drugom izvoru ne govori neposredno. Školu je zvanično
osnovao krajem IV veka Atinjanin Plutarh kao obnovljenu Platonovu
Akademiju, da bi se u njoj predavala paganska filozofija. Uticaj joj je katkad

407 Prema prevodu Vilisa Barnstona u Grčki pesnici od Homera do sadašnjeg doba (The Greek Poets
from Homer to the Present, ed. Peter Constantine, Rachel Hadas, Edmund Keeley and Karen van
Dyck).
408 Jovan Malala, Hronika, 18.47.
409 Zanimljivo je da se igra pogađanja sudbine ovakvim kockama igrala još i u vreme Karla V.
 Istanbul 257

rastao, a katkad opadao i već se očigledno borila za opstanak kako je

hrišćansko stanovništvo u gradu sticalo prevlast, a potpora viđenijih
paganskih aristokrata se lagano topila.
Justinijanov zakonik, izdat između 529. i 534, nemilice je odsecao
mogućnost da ne budete hrišćanin. Mnogobošci, proglašavao je zakonik,
moraju da se pokrste i ne mogu da budu učitelji niti da primaju državnu platu;
deca mnogobožaca moraju silom da se podučavaju veri; ako se neko krsti
samo radi olakšica, treba da bude oglobljen ili kažnjen; tvrdokornim
mnogobošcima zapleniće se imovina, a oni će biti prognani. Justinijan je lično
gledao dok su pred njim davili ili spaljivali manihejce.
Ispod atinskog Areopaga, gde su od bronzanog doba pa do V veka
zasedala demokratska veća, iskopavanja su otkrila surove dokaze sprovođenja
Justinijanovih edikata u delo. Turisti na te ostatke ne obraćaju pažnju;
ponekad poneka kornjača pređe polako preko njih. Tu je jedan niz otmenih
kuća napušten, paganski kipovi sakriveni su u bunar u jalovoj nadi, kako se
ispostavilo, da će vlasnici nekad doći po to blago; kuće su zatim preuređene i
paganski motivi na podnim mozaicima zamenjeni krstovima. Zamislite taj
trenutak – vredno vlasništvo ljudi koji su nekada bili veoma ugledni
prepravljeno je u prikladne domove za hrišćane.410 Priča o zatvaranju
filozofske škole nije oblikovala jednu epohu, nego je pre bila obeležje svog
vremena.

Ne smemo zaboraviti da su ljudi koje danas nazivamo Vizantincima sebe

nazivali Romejima. Uprkos zakonu carice Pulherije iz 415. godine, prema
kome mnogobošci nisu mogli stupati u vojnu ili upravnu carsku službu (carica
je bila veoma posvećena čednosti i kulturnom obrazovanju svog mlađeg brata
Teodosija), u Carigradu su svoje ideje drugima predavali i hrišćanski i
paganski učenjaci. Vizantijsko obrazovanje u velikoj se meri oslanjalo na
klasične antičke tekstove. Posebno su bili omiljeni Homerovi epovi o
Trojanskom ratu. Možda to ne treba da nas iznenađuje, pošto su ovaj grad
suštinski oblikovale opsade koje je kroz istoriju trpeo – opsedali su ga
Spartanci 478. godine p. n. e., Alkibijad 410. godine p. n. e., domaći pobunjenici
515, Huni Kutriguri 559. godine, a drugi, još strasniji opsađivači tek su vrebali
iza horizonta. Iako je Justinijan 529. zatvorio Platonovu akademiju, klasična
kultura i dalje je živela. Šarolika inteligencija Carigrađana pokazivala se u

410 Više o ovome pogledajte kod Edvarda Votsa, „Justinijan, Malala i kraj poučavanja atinskoj
filozofiji 529. godine“ (Watts, Edward, „Justinian, Malalas, and the End of Athenian Philosophical
teaching in A.D. 529“, Journal of Roman Studies, 2004, 94, pp. 168182).
258 BETANI HJUZ

njihovim postupcima – čak i u XI veku Sveti Jovan Evhaitski neskriveno se

molio za dušu Platonu i Plutarhu – i u umetničkim delima širom grada. Antički
svet bio je kao duboka ritmička potka carigradskog radikalnog
eksperimentisanja – nikada nije isplivavala na površinu, ali je istrajno ostajala
tu, ne dopuštajući hrišćanskom stanovništvu da zaboravi šta počiva ispod.
Čudotvorci i gatari udovoljavali su potrebama Konstantinopoljaca, pogađali
budućnost po pravcu vetrova koji su čitali iz džinovskog vetrokaza s jednim
ženskim likom i kovitlacem antičkih motiva na vrhu, posađenog na piramidu
postavljenu na tetrapilon nedaleko od starog Bikovog foruma. U V veku Non iz
Panopolja napisao je dugačku poemu „Dela Dionisova“ (Διονςιακά), u slavu
Dionisovog osvajanja Indije, a arheološka iskopavanja oko vizantijskih
manastira iznela su na svetlost dana fragmente keramike, zgodan materijal na
koji su mogla da se urezuju predavanja, s maksimama grčkog komičara
Menandra, koji je tako živopisno pripovedao o vizantionskoj kulturi opijanja.
Amazonke u galopu jašu preko vizantijskih srebrnih tanjira. U jednom
jevanđelju iz IX veka, prepisu originala verovatno iz VI veka, pokolj mladenaca
prikazan je slično onome kako je u mnogim verzijama istorije Trojanskog rata
opisano ubistvo Hektorovog sina Astijanaksa. U XI veku neki dvoranin se divi
lepoti Marije Sklirene, ljubavnice Konstantina IX Monomaha, citirajući 3.
pevanje Ilijade: „Zamerke nema Trojancu ni Ahejcu s nazuvkom lepim / što
zbog ovakve žene već odavno podnose jade: / obličjem ona veoma na
besmrtne boginje liči!“411 U istom tom veku Zevs je prikazan u liku
vizantijskog cara dok izvlači Dionisa iz bedra. I naravno, uspomene na lepu
Jelenu i trojanske junake svuda su upadljivo vidne.412

411Ilijada, 3. pevanje, stih 156-158, prema prevodu Miloša N. Đurića. (Prim. prev.)
412Pogledajte kod Andrijani Georgiju, „Kult Flavije Julije Jelene u Vizantiji: analiza vladavine i
projektovane slike pomoću istraživanja tekstualnih i vizuelnih izvora od IV do XV veka“ (Georgiou,
Andriani, „The cult of Flavia Iulia Helena in Byzantium: an analysis of authority and perception
through the study of textual and visual sources from the fourth to the fifteenth century“), doktorska
disertacija, Univerzitet u Birmingemu, 2012, i „Jelena: subverzivna ličnost idealne carice hrišćanke
u ranoj Vizantiji“ („Helena: The Subversive Persona of an Ideal Christian Empress in Early
Byzantium“, lournal of Early Christian Studies, 2013, 21.4, pp. 597624). Na ulicama je ono što bismo
danas posmatrali kao demonologiju uporno ostajalo privlačno narodu. Godine 501. podignut je
ustanak za vreme proslave Brita, praznika koji je Anastasije zabranio u celom carstvu, „lišivši grad
najlepšeg plesa“. U „Blagoslovenom gradu“ Edesi pagani su prinosili žrtve Zevsu-Hadadu još po
zalasku duboko u VI vek. Ime Hrista i hrišćanstva pronošeno je nadaleko i naširoko i novozavetna
reč susretala se po čitavom gradu – na zidovima crkava, na ikonama, s usana vernih, u opširnim i
raskošnim himnarima. Ipak, da li je izvorni duh hrišćanstva izgubljen? Da li je izgubljen duh krčenja
novih puteva i blagonaklonosti prema slabima, da li je progonjena manjina prerasla u većinu koja
progoni? Jednom carskom odlukom iz 569. godine naređeno je da se upravitelji provincija biraju
isključivo iz redova episkopa i bogatih zemljoposednika.
 Istanbul 259

Carigradski pisci često su se služili arhaičnim grčkim jezikom. Ulicama

novog grada išli su ljudi koji su govorili kao veliki atinski, sicilijanski i rimski
oratori. Krajem starog veka viša klasa pretvorila je zanimanje za jezik u pravi
kult. Vladalo je shvatanje da se moć iskivanja drevnih carstava kakva je
opisivao Vergilije može oživeti izgovorenim i ispisanim rečima.413
Umni mislilac Boecije (oko 480-524) bio je opčinjen konstantinopoljskim
helenofilskim poduhvatima i gajio je velike namere da prevede Aristotela i
Platona na latinski. Kako je radio za ostrogotske vlasti, njegove simpatije
prema istočnjačkoj grčkoj kulturi smatrane su za moguće seme bunta, te je
shodno tome Boecije utamničen i osuđen na smrt. Odanost Konstantinopolju i
njegovoj kulturi koštala je filozofa života, ali je čovečanstvu ostavila
očaravajuće delo. Napisana u žestokoj žurbi pre nego što će filozof biti
pogubljen, Boecijeva Uteha filozofije tvrdi da zatočeništvo ne može da okuje
um. Sofija, gospa Mudrost, podseća zatočenika: „Čovek ne može da vlada nad
drugim, izuzev nad njegovim telom, i onim što je još manje vredno od toga,
imanjem. Slobodnom umu ne može se nametnuti ništa i ne može se iz
unutrašnjeg spokojstva pomeriti svest koja je u miru sa sobom i čvrsto
utemeljena na razumu.“414
Boecijevo delo na engleski je preveo Čoser, a štampao Vilijam Kakston
1478. Ponovo ga je prevela ni manje ni više nego kraljica Elizabeta I 1593.
godine, pružajući novu mogućnost mnogim čitaocima da razmišljaju o tome
kako se najbolje mogu braniti moralne vrednosti, kako se boriti protiv patnje i
nepravde i kako se postarati da čovekov dobar glas bude rehabilitovan kad je
usled prevremene smrti on jedino što ćemo ostaviti potomstvu. Što se mene
tiče, dok lutam kroz ruševine Studitskog manastira, a napolju prolaze prodavci
čaja i političke partije ruše mir gromoglasnim parolama preko megafona,
istinski sam dirnuta pomišlju na sve reči i ideje koje su bile spašene u ovom
manastiru da bi nadahnjivale druge i vekovima izbavljale ljude od očajanja.
Treba da budemo zahvalni srednjovekovnom Carigradu jer je rešio da čuva
mudrost sa svih strana sveta.
U isto vreme dok je brižljivo čuvao dela starih Grka i Rimljana, antičkog
Istoka, Carigrad je, međutim, takođe sam sebe stešnjavao u okvirima jednog
kulturnog stereotipa. Vizantija je imala ogroman uticaj, tačnije imala je
presudan istorijski značaj, ali kako je vreme proticalo, Carigrad i Carigrađani,
koji su osim s kulturnih vrela Evrope i Trakije crpli i s Kavkaza, iz Male Azije i

413 Po okončanju ikonoklazma nastupilo je obnavljanje antičke ikonografije, posebno u

škriptorijumima.
414 Boecije, Uteha filozofije, II, 6, prema prevodu Viktora Votsa (Boethius, The Consolation of

Philosophy, Penguin, London, 1969, p.70).

260 BETANI HJUZ

s Bliskog istoka, sve više su marginalizovani u civilizacijskoj priči, svrstavani

pod „egzotično“, „orijentalno“ i „tuđe“.

Možemo dakle da zamislimo Justinijana i Teodoru, opijene idejama,

pustolovinom i žudnjom, saučesnike i u zločinu i u pravdi. Car se ponosio
svojim štićenicima, mladim studentima prava koje je nazvao
novojustinijancima – prodornim pokolenjem koje je njegove naume umelo da
sprovede u delo. Svakako su i car i carica nadgledali te božanske
monoteističke predele prostrte pod zakonodavnim nebom – i sve je to bilo
utoliko veće, bolje, blistavije i sjajnije što je bilo deo lično Božjeg nauma. Dok
su u starom carstvu carevi možda u onim najmračnijim trenucima znali da
nisu zaista božanstva, hrišćanska poruka je govorila s utešnom
nedvosmislenošću da je svako ljudsko biće upravo to – božanske Vrlo zgodna
potporna priča kad ste eto, nekim slučajem, najmoćnije ljudsko biće na svetu.
 TRIDESET PETO POGLAVLJE

TAŠTINA NAD TAŠTINAMA, SVE JE TAŠTINA

515. G. – 565. G.

Te godine zbiše se zastrašujući predznaci. Jer sunce je svetlilo bez

sjaja, kao za vreme pomračenja, bacajući zamućene zrake.
PROKOPIJE, ISTORIJA RATOVA415

I bezbrojne su se druge katastrofe desile na kopnu i na moru…

More je izbacivalo mrtve ribe; mnoga ostrva su potopljena; a kad
se voda povlačila, mnogi brodovi ostali su nasukani…
EVAGRIJE, ISTORIJA CRKVE416

S koliko god žara da se Justinijan trudio da sprovede svoje pobožne zamisli,

Carigrad će u više navrata biti podvrgavan gnevu Božjem ili gnevu bogova:
zemljotresima, pošastima, osvajačkim napadima i kugi. Svemu je, međutim,
prethodila oluja koja je bila ljudskih ruku delo.
Poraz koji je Vazilisk pretrpeo od Vandala 468. godine, kada je neprijatelj
zapaljenim brodovima potopio rimsku flotu, pekao je kao neuzvraćena uvreda.
Na konstantinopoljskim ulicama mrmljalo se o sramoti koju su isti ti Vandali
naneli Rimu 455. Godine 515, kada je na prestolu u Carigradu sedeo Justinov
prethodnik Anastasije, vizantijski vojskovođa Vitalijan, polu-Got, podigao je
pobunu i zapretio prestonici i s kopna i s mora. Letopisac Jovan Malala beleži
da je Vitalijanova vojska potučena tek zapaljivom sumpornom smešom,
hemijskim oružjem čiji je recept prokrijumčaren iz Atine.
Justinijan je gajio mesijansko ubeđenje da gaje od ustanka Nika spasla
samo božanska ruka; isto tako je verovao da mu je sudbina namenila da u
Božje ime povrati rimske teritorije. Nepokolebljiv na putu ka svom cilju, i uz
pomoć korisnih dojava od saveznika koga je brižljivo negovao na vandalskom

Prokopije, Istorija ratova, 3.XIV.

415

Evagrije Sholastik, Istorija crkve, knjiga I, poglavlje XVII, prema prevodu Edvarda Volforda.
416

(Odlomak se odnosi na zemljotres koji je porušio i carigradske zidine. – Prim. prev.)

262 BETANI HJUZ

dvoru, uputio je svog starog druga Velizara da se lati posla. Varvarima se

moralo pokazati ko je glavni – Vandali su morali biti isterani iz svog
kraljevstva na severu Afrike. Prokopije je bio svedok kada je 533. godine
Velizar isplovio iz Carigrada, da bi se iskrcao sa, kako se procenjuje, petnaest
hiljada ljudi u današnjem Tunisu. Za svega mesec dana vizantijska vojska je
zauzela Kartaginu.
U jednom ediktu iz 534. Justinijan Vandale naziva neprijateljima i tela i
duše. Preotimanje rimskih zemalja na severu Afrike bilo je pitanje
materijalnih interesa podjednako koliko i pitanje ponosa i vere. Svojina
carstva morala je da se štiti, prese za maslinovo ulje, gajilišta purpurnog volka
i radionice u kojima je pravljen garum, pikantni riblji sos, morali su da se vrate
u rimske ruke. Crkve su oduzimane arijancima i, kako nam govore neki
arheološki dokazi, vraćane pravovernima. U Leptis Magni renovirane su lepe
rimske vile, u Kartagini su podignuti utvrđeni manastiri i u oba ova grada
sagrađene su crkve posvećene Bogorodici.417 Poginulima u borbi protiv
Vandala odate su počasti kao mučenicima u borbi za veru. Vandali su pobijeni
ili raseljeni, a poneki apsorbovani u uzavrelom Konstantinopolju, gde su
izgubili svoj kulturni identitet. Pobeda nad Vandalima pojačala je sliku o
Justinijanovoj sili. Istoričari i tvorci legendi o Novom Rimu postarali su se da
do dana današnjeg svet Vandale shvata kao rušilačko „tuđe“ pleme.
Carigradom su kružile priče o Justinijanovom vojskovođi Velizaru. Izvori
nam saopštavaju da je njegova žena Antonina, koja je kao i Teodora bila ulična
plesačica, isplovila s vojskom iz Carigrada kao neka nova Artemizija i da je
predvodila vojnike u boju. Velizar je pijane varvare pretvorio u primer
drugima tako što ih je nabio na kolje.418 Ovaj Justinijanov vojskovođa jedna je
od svega nekoliko ličnosti iz istorije ranog srednjeg veka koje su opštepoznate
i danas. Uz zloglasnost u stopu ide i problem istoričnosti. Da li se Velizar zaista
u vodama Bosfora borio s džinovskim kitom zvanim Porfirije? Da li je zaista
okončao svoje dane kao slepi prosjak pošto je pao u nemilost i izgubivši sav
ugled i poštovanje bio ostavljen da napipava sebi put po carigradskim
ulicama? Naravno da ne – ali jeste stvorio jednu novu legendu: da Rimsko

417 Izuzetno korisno izlaganje o natpisima u Leptis Magni i o istoriji grada možete naći na
http://inslib.kcl.ac.uk/irt2009/introductions/13lepcismagna.html.
418 Vilijam Rouzn, Justinijanova buva: prva velika epidemija kuge i kraj Rimskog carstva (Rosen,

William, Justinian's Flea: The First Great Plague and the End of the Roman Empire, Pimlico, London,
2008, p. 138. Telemah Lungis, Vizantija na istočnom Sredozemlju: čuvanje istočnorimskog identiteta
407-1204. (Telemachos, Lounghis, Byzantium in the Eastern Mediterranean: safeguarding East
Roman identity 407-1204, Cyprus Research Centre, Nicosia, 2010).
 Istanbul 263

carstvo ne namerava da podlegne prolaznosti i da je ponovo spremno da

zavlada svetom.
Zarobljene Vandale Velizar je 534. godine proveo konstantinopoljskim
ulicama – bila je to svesna imitacija starorimskih trijumfa. Prokopije nam,
međutim, saopštava da ovaj trijumf nije bio onakav kakvi su se priređivali u
starini,419 jer su postojale neke suptilne razlike: Velizar se nije provezao od
svoje kuće do hipodroma na dvokolicama, nego je išao peške; ovu pobedu
izvojevao je u carevo ime. Na čelu povorke nošena su blaga Starog Rima, koja
su Vandali opljačkali 455, pa među njima i menora koju je Tit 70. godine oteo
jerusalimskim Jevrejima.420 U povorci je kao ratni zarobljenik vođen i
vandalski kralj Gelimer, zaogrnut purpurom, i porodica uz njega. Dok se vukao
kroz svetinu koja mu se rugala, varvarski kralj je ugledao u loži nad
hipodromom Justinijana u svoj njegovoj veličanstvenosti i stao je da mrmlja,
ponavljajući stalno isto: „Taština nad taštinama, sve je taština.“421
Tako je vojnik niska roda, uz oduševljenje svoje žene Antonine,
prostitutke i doušnice, u svečanoj povorci ušao na sportsko borilište da se
pokloni seljaku i prostitutki koji su uživali u poslednjem rimskom trijumfu.
Ovaj trenutak će biti ovekovečen mozaikom iznad ulaza u Veliki dvorac;
Justinijan će biti sahranjen u pokrovu na kome je izvezena cela priča: među
plodovima pobede, ovenčan božanskim blagoslovom, car stoji pobedničkom
nogom na vratu moćnog vandalskog kralja.
Velizar, međutim, još nije bio završio ono čega se latio. Na talasu pobede,
pokušao je da protera Ostrogote iz Italije; 535. upao je u Rim, koji će zatim
nekoliko puta prelaziti iz ruke u ruku. Sicilija je pala, ali biće potrebno
dvadeset godina borbi da bi se i glavni deo zemlje oslobodio gotske vlasti. Za
četiri godine vlast se u Rimu promenila triput – Ostrogoti su grad zauzeli 546,
Vizantinci su ga osvojili 547, a Goti oteli od njih 550. Godine 552. ponovo ga je
preoteo Justinijanov vojskovođa Narzes, evnuh rodom iz Jermenije.422 Moguće

419 Prokopije, Istorija ratova, 4.

420 Rejčel Hahlili, Stara jevrejska umetnost i arheologija u dijaspori (Hachlili, Rachel, Ancient Jewish
Art and Archaeology in the Diaspora, Brill, Leiden, 1998, p. 312).
421 Prokopije, Istorija ratova, 4.9: „U trijumfalnoj povorci vođeni su i robovi, i među njima sam

Gelimer, s nekakvim purpurnim plastom preko ramena, a s njim sva njegova porodica i mnogi
Vandali, visoki i lepi. Gelimer kad uđe na hipodrom i vide cara na njegovom visokom sedištu i ljude
gde mu stoje uz oba boka, i kad shvati u kakvoj je ljutoj nevolji, on niti kriknu niti zaplaka, nego je
stalno ponavljao reći iz jevrejske svete knjige: „Taština nad taštinama, sve je taština.“ [Knjiga
propovednikova, 1, 2]
422 Patrik Ejmori, Narod i identitet u ostrogotskoj Italiji 489-554. godine (Amory, Patrick, People and

Identity in Ostrogothic Italy, 489-554, Cambridge University Press, Cambridge, 1997, pp. 10-12).
264 BETANI HJUZ

je da je Bazilika Svetih apostola podignuta upravo u slavu tog preotimanja

grada.423
Svaka pobeda proslavljana je na carigradskim ulicama. Široko prihvaćena
slika o Vizantincima kao hedonistima i lukavim ali sujevernim spletkarošima
nije tačna. Da je ova slika lažna i nastala iz lenjosti u razmišljanju pokazuje
nam složenost odnosa s drugim zemljama i narodima koje su Vizantinci morali
neprekidno da održavaju – s kraljevstvima u današnjoj Etiopiji, Eritreji,
Jemenu, na Kavkazu, u berberskim zemljama, Persiji, zatim sa Slovenima koji
su počeli da pristižu na severnu stranu Dunava i, naravno, Vandalima u Africi.
Početkom VI veka Carigrad je morao da pronađe strateško rešenje za persijske
upade u Jermeniju; na Kavkazu je Justin uspeo da pribavi savezništvo Lazike i
Iberije; hrišćansko kraljevstvo Aksum, koje je pokrivalo današnju Etiopiju i
Eritreju, takođe je prihvatilo vazalni odnos pošto mu je Justin ponudio pomoć
protiv judejskog Himjaritskog kraljevstva u Jemenu.
Bilo je vrlo komplikovano održavati ovakvu mrežu međunarodnih
odnosa. Lepa ali ruševna rimska tvrđava Gonio u današnjoj Gruziji, zidana
sivim kamenom, do koje se časkom stiže od turske granice, a nije daleko ni od
gruzijske luke Batumi na Crnom moru, bila je svojevremeno svedok žestokih i
bespoštednih borbi. Hteo ne hteo, Justinijan se našao u ratu sa Sasanidskim
carstvom, koje je vladalo najvećim delom Bliskog istoka sve do Kaspijskog
jezera. U naredne dve decenije Sasanidi će osvojiti Jermeniju i harati
Kavkazom. Kad dođete u moćnu tvrđavu Gonio, sa šumovitim brdima iza nje,
Crnim morem ispred nje i prostranstvima zapada koja mame iza Crnog mora,
lako shvatite zašto je Justinijan bio rešen da vrlo čvrsto drži vlast na istoku.
Teodorina moć je, po svemu sudeći, pogoršavala situaciju. Posle jedne
zapovedničke poruke koju je poslala nekom persijskom velikodostojniku,
Persijanci su saopštili da su užasnuti što žena sme da ima takve ideje o sebi.
Nijednu državu dostojnu da se zove državom ne može da vodi žena, i ne
ponajmanje zato što su ženske žudnje nezajažljive. Treba ipak imati na umu da
je ovo mišljenje do nas stiglo zahvaljujući Teodori večno nenaklonjenom
Prokopiju. Teodorina drskost možda je skupo koštala Justinijana – njegov
„večni mir“ sa Sasanidskim carstvom, postignut 532. godine po ceni od pet
tona zlata, prekršio je persijski car svega nekoliko godina kasnije na širokim,
travnato-zlatnim poljima gde se Anadolij a pretapa u Iran i Irak. Borbe i
pregovori pod novim uslovima potrajaće sve do 562, kada su Persijanci

Crkvu je osnovao papa Pelagije I (556-562), a novac je, prema nekim izvorima, obezbedio
423

Narzes. Matilda Veb, Crkve i katakombe u starohrisćanskom Rimu: sveobuhvatni vodič (Webb,
Matilda, The Churches and Catacombs of Early Christian Rome: A Comprehensive Guide, Sussex
Academic Press, Brighton, 2001, p. 154).
 Istanbul 265

napustili osvojene zemlje, a Rimljani pristali na godišnji danak od trideset

hiljada solida da bi kupili mir.
Večni mir s Persijom uskoro se degenerisao u čarke po Kavkazu, a 540. su
Sloveni prešli Dunav. Nomadskim avarskim plemenima plaćano je iz
carigradske riznice da bi se pribavilo njihovo savezništvo protiv ratobornih
Slovena, Lombarda i Gepida.424 Bez stajaće vojske, čuvanje sve prostranijeg
Vizantijskog carstva pokazalo se kao zabrinjavajuće skupo.
Tada je Konstantinopolj morao da se ponese još i sa prirodnim
katastrofama.

Carigrad je okružen tektonskim rasedima, od kojih je severnoanadolijski

posebno aktivan. Zemljotresi i plimni talasi prirodna su obeležja ovog grada.
Od 120. godine do danas Sredozemlje je pustošilo trideset plimnih talasa; više
od devedeset njih je zapljusnulo tursku obalu u poslednja tri milenijuma.
Ispitivanje naslaga u Teodosijevoj luci sprovedeno 2008. godine pokazalo je
da je u Zlatno doba Carigrada čitav niz strašnih zemljotresa i talasa pogodio
grad – u januaru 447, u septembru 447, u septembru 480, u avgustu 553.
Krajem 557. i zatim ponovo 558. godine snažan zemljotres prodrmao je
konstantinopoljske zidine, što je omogućilo Hunima Kutrigurima da prodru
kroz njih 559. Talasi koji su nasrtali na grad dostizali su prosečnu visinu od
sedam metara; voda je prodrla najmanje dvesta metara u kopno. U znak
saosećanja s nevoljama svog naroda, Justinijan nije nosio krunu četrdeset
dana.425
Samo more će, međutim, doneti haos gradu i njegovim žiteljima, jer
Konstantinopolj je napadnut. Prisetimo se da je posle ustanka Justinijan
naručio od pesnika po imenu Roman da speva kontakion „O zemljotresima i
požarima“ u kome se dokazuje kako je Bog poslao nevolje da kazni grad. Glupo
bi bilo da ne obratimo pažnju na predznake koje su Vizantinci videli.
Prestonicu će zaista uskoro uzdrmati strahovita i neobjašnjiva sila, koja je
naizgled pokuljala iz same njene srži. Carigrad je i kulturno i geografski
seizmički osetijiv grad.

424Nažalost, Avari će ipak osvojiti Sirmijum 582. godine.

425Prilikom arheoloških iskopavanja oko svetionika iz V ili VI veka otkrivena je tanka crna linija oko
podnožja kule. Ufuk Kočabaš, profesor Istanbulskog univerziteta, tvrdi da je to linija plimnog talasa,
što se poklapa s dokazima o snažnom zemljotresu koji se dogodio negde sredinom VI veka. Postoje
takođe dokazi o plimnom talasu, ili barem vrlo jakoj oluji, oko 1000. godine. Gotovo je sasvim
izvesno da će veliki zemljotres opet pogoditi ovo područje u narednih tridesetak godina. Nije
nikakvo iznenađenje da arheolozi i inženjeri koji su gradili tunel ispod Bosfora neprekidno imaju
ovo na umu.
266 BETANI HJUZ

Prilikom novih iskopavanja u haotičnim slojevima nataloženim ispod

četvrti Jenikapi pronađena je neprirodna mešavina keramike, konjskih i
kamiljih kostiju, školjki, blokova mermera, drveća, komada brodova i
brodskog tereta – strašna svedočanstva o razbijenim životima, svestima,
verovanjima.426 Brodovi pronađeni u Teodosijevoj luci, koje je nešto silovito i
brzo potopilo, da bi potom bili sačuvani pod slojem mulja i peska, gotovo
sasvim izvesno su pali kao žrtve zastrašujućih plimnih talasa.427 O ovom
košmaru na javi saznajemo i iz Malalinog letopisa: „More je podivljalo,
nadiralo je gutajući zemlju i srušilo je neke kuće…“428
Prema onome što su predanja govorila, svet je stvoren pet i po hiljada
godina pre Hrista i sada se bližio smaku. Zbilja je i izgledalo kao da se izvrnuo
naglavce. Kako nam saopštavaju izvori, zemljotres u Antiohiji odneo je trista
hiljada života, iako je gotovo sasvim izvesno da je ovo strahovito
preterivanje.429 Smrt biblijskih razmera kosila je ljude širom ovog područja.
Ne smemo da potcenimo ni psihološko delovanje ovih neobjašnjivih užasa. Na
osnovu nekih istraživanja naučnici sada tvrde da ekstremni prirodni
poremećaji mogu da stvore religije – a po svemu sudeći, mogu i da ih
preoblikuju.430 U ovo vreme vidimo kako se uloga žene u hrišćanstvu sve više
umanjuje, možda kao ishod narastajućih eshatoloških strepnji, prirodnih
katastrofa i sve jačeg prihvatanja ideja Svetog Avgustina o prvobitnom grehu,
ili možda zato što su bogoslovska središta imala dovoljnu moć da stvore
„službenu“ pripovest o veri, u kojoj preovlađujuća uloga pripada muškarcima.
Reklo bi se da je vladao izvesni utisak da je Bog nezadovoljan hrišćanskim
svetom. Uloga žena kao posrednica vere postojano slabi.
U VI veku naišao je jedan istinski zloćudan fenomen svetskih razmera.
Severna polulopta nije tom snagom pogođena punih dve hiljade godina. Usevi
su podbacili od Alstera do Kine, „suva magla“ polegla je po Bliskom istoku,
Teotivakan, drevni grad u današnjem Meksiku, trpeo je sporo urušavanje. O
uzroku ovih poremećaja mnogo se raspravljalo. Mogućnosti obuhvataju
erupcije Krakataua i pad meteora ili komete na Zemlju. Bez obzira na uzrok,
426 Gvenela Boni, Nik Mariner, Krištog Morhange, David Kanjevski, Dogan Perindžek,
„Visokoenergetski depozit u vizantijskoj luci u Jenikapiju, Istanbul“ (Bony, Guenaelle, Marriner,
Nick, Morhange, Christophe, Kaniewski, David, Perincek, Dogan, „A High-Energy Deposit in the
Byzantine Harbour of Yenikapi, Istanbul“, Quaternary International, 2011,30, pp. 1-14).
427 Pogledajte na primer

http://www.saudiaramcoworld.com/issue/200901/uncovering.yenikapi.htm.
428 Jovan Malala, Kronika.
429 Jovan Efeski, Komentari, 11.18-21; takođe Prokopije, Istorija ratova, II. 14.6.
430 Zemljotresi stvaraju religije – pogledajte kod Martine Kelbl-Ebert, ur., Geologija i religija: istorija

sklada i neprijateljstva (Kolbl-Ebert, Martina, ed., Geology and Religion: A History of Harmony and
Hostility, Geological Society, London, 2009).
 Istanbul 267

prirodni poremećaji su po svemu sudeći katalizovali širenje novog patogena

čije razne pojavne oblike nazivamo zajedničkim imenom kuga.
Kuga je putovala iz Azije preko egipatskih luka i trgovačkih puteva.431 U
Konstantinopolj je stigla 542. godine i harala najpre četiri meseca, da bi potom
ponovo izbijala s vremena na vreme čitavog tog stoleća. Poslednje velike
epidemije zabeležene su 687. i 697. godine. Patnje su bile užasne. Glad je
pratila kugu. Verovalo se, naravno, da to Bog kažnjava grešne. Mrtvih je bilo
toliko da su kopani masovni grobovi na mestu današnje Galate, gde se sad
deca igraju u parkovima. Leševe su takođe tovarili na brodove, koje su
otiskivali na otvoreno more. Prema umerenijim procenama, pomrlo je
dvadeset posto carigradskog stanovništva. Zastanite na trenutak nad ovim
užasom. Sredinom pete decenije VI veka u Konstantinopolju je umiralo devet
stotina ljudi dnevno. Među njima je verovatno bio i Tribonijan, Justinijanova
desna ruka. Kod samog Justinijana pojavile su se u jednom trenutku natekline
na preponama – ali car je preživeo.432 Takva iskušenja slomila bi nekog
slabijeg, ali Justinijan se s konstantinopoljskim iskušenjima suočavao
neustrašivo. Nešto zapadnije, u Draču, od koga je počinjao Ignacijev put,
Justinijan je posle zemljotresa koji je uzdrmao sve njegove zemlje naredio da
se porušene zidine izgrade ponovo. Njegov simbol nade, drvo života, još može
da se razazna iznad glava dece koja tu puše i Cigana koji prodaju
fosforescentni donji veš.

Uprkos tome što je redovno odlazila u topla kupatila u Prusi, Teodora je umrla
mlada, 548. godine. Telo joj je dvadeset godina počivalo u njenom mauzoleju
od porfira, odmah uz mauzolej careva pored Crkve Svetih apostola. Justinijan
je deset godina posle njene smrti skretao sve trijumfalne povorke do njenog
mauzoleja da bi pripalio sveće svojoj avgusti. Četrnaestog novembra 565,
posle trideset osam godina vladavine, car se, još čvrsto držeći vlast u svojim
rukama, pridružio svojoj plesačici. Njih dvoje su pružali istinski podsticaj
jedno drugom – za reforme, inovacije, gradnju, kolonizaciju. U Prokopijevoj
pakosnoj slici o Teodori kao onoj koja je u braku nosila pantalone možda i ima

431 Dionizije Statakopulosa, Glad i kuga u poznom Rimskom i ranom Vizantijskom carstvu
(Stathakopoulos, Dionysios, Famine and Pestilence in the Late Roman and Early Byzantine Empire, I.
B. Tauris, London 2004); Lester Liti, ur., Kuga i kraj starog veka: pandemija 541-750. godine (Little,
Lester, ed., Plague and the End of Antiquity: The Pandemic of 541-750, Cambridge University Press,
Cambridge, 2008).
432 Podaci o brojnosti stanovništva u tom trenutku variraju. Prema nekim procenama, smrt je

odnela 112.500 od ukupno 400.000 ljudi. Izvesno je u svakom slučaju da je pomrlo dvadeset do
dvadeset pet posto stanovništva.
268 BETANI HJUZ

istine – moglo bi se reći da se Justinijanova kolebljiva narav odrazila na njegov

Zakonik, neobičnu mešavinu unapređivanja i unazađivanja.
Istorijski izvori o ovom carskom paru u svakom slučaju su veoma
živopisni. Moramo da se zapitamo čemu li je sve Prokopije bio svedok za
vreme pohoda u Africi pa je stekao takvu žestoku mržnju prema svojim
suverenima? Da nije možda i on bio jedan od prikrivenih pagana na dvoru,
užasnutih ubijanjem u ime krvi Hristove, pa je tiho prikupljao činjenice koje će
moći da okrene protiv svog poslodavca, kao neki srednjovekovni borac protiv
iskvarene vlasti? Bez obzira na motive, u svom delu O građevinama spevao je
panegirik Justinijanu i njegovom graditeljskom poslu u Konstantinopolju, dok
je Tajna istorija žestoka osuda Teodore i Justinijana.
Kakva god da je bila dinamika između njih dvoje i između njih i onih koji
su sledili njihove namirisane, svetlucave stope kroz Carigrad, Justinijanovo i
Teodorino bračno partnerstvo prekrasno je obesmrćeno na mozaicima u
bazilici San Vitale u Raveni, koja je zahvaljujući Justinijanu trijumfalno
vraćena u vizantijsko okrilje. Na mozaiku je Teodora ovenčana oreolom, a na
plastu su joj izvezena Tri sveta kralja, koja prinose darove, kao Majci Božjoj;
Justinijan je prikazan kao trinaesti apostol. Mrtvi kao i za života njih dvoje su
vladali na dvoru u Konstantinopolju kao na dvoru suda nebeskog. Teodora i
Justinijan su znali da je jevanđelje istinito jer su ga proživeli: krotki će
naslediti zemlju.

Kao što je donelo nevolje Justinijanovom gradu, more mu je donelo i

mogućnosti. Na samom početku VI veka vizantijska mornarica bila je
najmoćnija na svetu. Brodovi su bili životno važni za ovu civilizaciju na
ivicama okeana. Kako je uspostavljena vlast nad svim glavnim lukama bitnim
za Carigrad i njegove suparnike, i pomorska trgovina uhvaćena u sve čvršću
carigradsku mrežu, budući da su ključni igrači uvek želeli moć u ekonomski i
politički najpresudnijem čvorištu pa bila to Aleksandrija, Segesta, Leptis
Magna, Lepant ili Galipolje, izuzetna važnost ovog grada nije se mogla poreći.
Carigrađani su, po svemu sudeći, takođe umeli da cene „venac mora“ koji
ih je opasivao. Justinijan je čak doneo i zakon koji zabranjuje ometanje
otvorenog pogleda ka moru – trideset metara od obale nije bilo dozvoljeno
podizanje nikakvih građevina. Neizbežno se grad pri širenju šunjao i na tu
stranu i drski pojedinci su postavljali platnene nadstrešnice, i pod njima
gradili radnjice. „U našem carskom gradu jedno od najprijatnijih uživanja
pruža pogled na more… Svako ko ovo prekrši moraće da poruši ono što je
 Istanbul 269

sagradio i plati globu u zlatu.“433 Dotie su oni kojima se taj pogled pružao s
kućnog praga uživali u svojoj sreći. Pesnik Pavle Silencijarije lirski je opisao
svoje iskustvo: „S tri strane gledam na prijatno prostranstvo mora obasjano
suncem odasvuda. Kad me zora obavije šafranastim plastom, od lepote nema
želje da se otputi ka zalasku.“434 Agatije Sholastik piše: „'Bogovi su trud uzdigli
iznad vrline', kazao je pesnik iz Askre,435 kazujući proročke reči o ovoj kući. Jer
kad se umornim nogama popnem uz mnoge stepenice, kosa mi je vlažna od
znoja, ali s vrha imam lep pogled na more. Dobra soba je možda bolja imovina
nego vrlina.“436
Konstantinopolj po svom prirodnom položaju nije grad zatvoren, nego
otvoren, i ka kopnu i ka moru, a na istoku su se odvijali uzbudljivi događaji,
jedna istorijska nit koja će odrediti budućnost carske prestonice. Priča o ovom
gradu uskoro će postati priča o svili.

433 Justinijan, Novele 63.

434 Pavle Silencijarije, „S visoke kuće u Konstantinopolju“ (prema prevodu Vilijama Rodžera Patona
u Greek Anthology, Harvard University Press, Cambridge, 1917, str. 361).
435 Hesiod. Njegov rodni grad Askra nalazio se u antičkoj Beotiji, na obronku Helikona. (Prim. prev.)
436 Agatije Sholastik, „O kući na brdu u Konstantinopolju“ (prema prevodu Vilijama Rodžera Patona

u Greek Anthology, Harvard University Press, Cambridge, 1917, str. 361-362).

 ČETVRTI DEO

ČEŽNJA CELOG SVETA

Trgovački putevi ka Konstantinopolju od VII do XI veka
Ratovi s Konstantinopoljem, od VII do XI veka
Konstantinopolj u XI veku
 TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

PUTOVANJE SVILENE BUBE

OKO 552. G. I DALJE

Ono što je prikladno tebi biće žigosano olovnim pečatom i predato

u tvoje vlasništvo; ono što je zabranjeno svim narodima osim
nama Rimljanima biće odneto i cena isplaćena… Kao što mi sve
druge narode nadilazimo bogatstvom i mudrošću, tako je pravo da
ih nadilazimo i odevanjem. Oni što su jedinstveni krasotom svoje
vrline treba da budu jedinstveni i vrlinom svog ruha.
LIJUTPRAND, EPISKOP KREMONE,
IZVEŠTAJ O POSLANSTVU U KONSTANTINOPOLJ
(OPIS TRGOVINE SVILOM U VLZANTIJSKOM CARSTVU)437

Car Jangti iz dinastije Suj uvek je želeo otvorenu razmenu s

Fulinom [Konstantinopoljem] … [643. g.] izaslanstvo cara Fulina
Potolija [Konstans II, vladao 641-668] ponudilo je crveno staklo,
zelenozlatne dragulje i drugu robu. Car Tajcung [iz dinastije Tang]
po milosti svojoj poslao im je poruku s carskim pečatom i
velikodušne poklone u svili. Otkad su Taši [Arapi] osvojili ove
zemlje, poslali su svog glavnog zapovednika Moja [Muaviju] da
opsedne njihovu prestonicu; sklopivši dogovor, postigli su
prijateljske odnose i zamolili za dozvolu da plaćaju godišnji danak
u zlatu i svili… njihov gospodar je ponudio lavove i antilope…
IZ STARE ISTORIJE TANGA, SREDINA IX VEKA,
OPIS DOGAĐAJA IZ 618-906. GOD.438

437 Lijutprand Kremonski, izaslanik Otona II, naložio je inspekciju svile pre nego što će poći iz
Konstantinopolja. Navedeno prema Lijutprand Kremonski, Poslanstvo u Konstantinopolj i druga dela
(prema prevodu Frederika Adama Rajta, Liutprand of Cremona, The Embassy to Constantinople and
Other Writings, J. M. Dent, London, 1993, pp. 202-203). Džonatan Haris, Konstantinopolj: vizantijska
prestonica,str. 115-116.
438 Stara istorija Tanga, glava 198, kod Fridriha Hirta u Kina i rimski Orijent: istraživanje njihovih

odnosa u starom i srednjem veku, onako kao što su prikazani u starokineskim izvorima (Hirth,
 Istanbul 275

Putevi postoje ne samo da bi se njima kretala roba, vojske i iseljenici nego i

ideje, ali oko 552. godine dva čoveka puna ideja putovala su Vizantijskim
carstvom s izričitom namerom da prenose stvari. Priča kazuje da su dva
hrišćanska monaha, najverovatnije nestorijanci439 iz Istočne crkve, na putu
videli kako se u Kini proizvodi svila (u nekim kasnijim verzijama monasi su
budistički i putovali su s istoka ka zapadu). Sve do ovog trenutka smatralo se
da je veština proizvodnje svile indijskog porekla. Pozivajući se na svoje veze u
Sogdijani (današnji Tadžikistan i Uzbekistan) srednjovekovni letopisci su
oduševljeno pripovedali kako neustrašivi putnici krijumčare jajašca i larve
svilene bube skrivene u bambusovim trskama preko Kaspijskog jezera, preko
Kavkaza i Crnog mora u Konstantinopolj. Iako su na oslikanim zidovima u
drevnom Afrosijabu, današnjem Samarkandu, prikazani sogdijanski trgovci iz
VII veka s korpama punim svilenih čaura zadubljeni u živ razgovor gestovima
s trgovcima raznih narodnosti, stvarne činjenice o ovom bajkovitom
dvogodišnjem putovanju verovatno su nešto iznijansiranije. Uvoženje i obrada
svile stariji su od pustolovine dvojice monaha: iz kineskih izvora, koji kao robu
za trgovinu iz prejustinijanske Sirije navode magarce, kamile, mule, konoplju,
žito, stabla dudova i dudovu svilenu bubu, sasvim je jasno da je u vizantijskoj
Siriji postojala proizvodnja svile i pre dolaska dvojice legendarnih
nestorijanaca. Bez obzira na to kojim putevima je svila stigla u grad koji je car
Justinijan nazivao Srećnim gradom, ona će postati neodvojiva i od položaja
Vizantiona i od povesti koja ga je pratila.
Svila, posebno bojena purpurom, odavno je bila gotovo mistično
dragocena tkanina na istočnom Sredozemlju. UIV veku pre n. e. Aristotel je u
Istoriji prirode govorio o svilenoj niti na ostrvu Kosu, a amorgoska440 tkanina
iz klasične grčke književnosti mogla bi takođe biti svila.441 Princeze iz
bronzanog doba gotovo su sasvim sigurno nosile prozirnu sirovu svilu preko
nagih grudi i umotavale se u carski purpur, proizvođen u Siriji i ostrvskim
naseljima kao što je Komos, četiri kilometra od današnjeg gradića Matala na
južnoj strani Krita.

Friedrich, China and the Roman Orient: Researches Into Their Ancient and Mediaeval Relations as
Represented in Old Chinese Records, G. Hirth, Shangai and Hong Kong, 1885).
439 Nestorijanci su pejorativan pojam, ali je ovde upotrebljen jer se redovno pojavljuje u primarnim i

sekundarnim izvorima. Zahvaljujem Martinu Palmeru za pomoć oko ovog poglavlja; njegov savet je
bio da ne koristim ovaj pojam.
440 Amorgos je jedno od ostrva u Kikladima. (Prim. prev.)
441 U ovom i narednih šest pasusa oslanjala sam se u velikoj meri na Anu Mutezijus, Istraživanje o

tkanju svile u Vizantiji i u islamskim zemljama (Anna Muthesius, Studies in Byzantine and Islamic Silk
Weaving, Pindar Press, London, 1995).
276 BETANI HJUZ

Proizvodnja svile, baš kao i purpura, smrdljiv je posao. Da bi se iz

bodljikavog volka dobila purpurna boja, ovi morski puževi moraju posebno da
se uzgajaju, a zatim prokuvaju, najčešće u urinu. Prema jednoj proceni,
potrebno je bilo dvanaest hiljada puževa da se dobije dovoljno boje za
borduru jednog jedinog komada odeće. Zadah pri proizvodnji svile potiče od
izmeta svilenih buba i prokuvavanja čaura da bi se izdvojila svilena vlakna.
Bile su to proizvodne grane koje su zahtevale mnogo truda i vremena.
Srednjovekovni Carigrad morao je gadno zaudarati na njih.
Justinijan je žudno negovao proizvodnju svile. Svuda u Carigradu i oko
njega sađeni su krošnjati dudovi da bi svilene bube imale šta da jedu. Nekada
su carigradske žene i deca upredali i dalje obrađivali svilenu nit uvezenu iz
Persije, ali sada je vizantijska prestonica posedovala sredstva za sopstvenu
proizvodnju svile. Car je poručivao prekrasne komade bogatih boja, kao
oltarsko platno u Svetoj Sofiji s izvezenim bolnicama i crkvama koje su podigli
car i carica Teodora; zatim draperije za istu crkvu na kojima je carski par
prikazan gde stoji uz Hrista i Bogorodicu. Prokopije nam jasno stavlja do
znanja da je Justinijanov entuzijazam bio podjednako političke koliko i
umetničke ili finansijske prirode: „Car je pretpostavljao da su Etiopljani,
kupujući svilu iz Indije i prodajući je Romejima, sticali mnogo novca, dok su
Romeji od toga imali samo jednu korist, naime tu da nisu više bili primorani
da daju novac svojim neprijateljima.“442 Pre nego što je u ustanku Nika
razoren veliki deo grada iz antičkog doba, imućne konstantinopoljske
porodice kupovale su svilu bojenu purpurom u radnji koja se zvala Kuća
svetiljki. Nedaleko od Zeuksipovih kupatila postojale su radionice u kojima se
proizvodio purpur. Pravljene su i jeftinije verzije „carskog purpura“, bojene
broćem. Izvori iz X veka nazivaju ovu robu pseudopurpurom.
Vizantijska država strogo je nadzirala svaku fazu proizvodnje svile, a u
Konstantinopolju su i carske i necarske radionice proizvodile svilenu tkaninu
u masovnim količinama.443 Shodno tome, i u prestonici i na širim prostorima
carstva proizvodnja svile vrtoglavo je porasla. Dudovi su zahtevali mnogo
truda i mnogo zemlje – zabeleženo je da je gotovo sedam hiljada stabala
posađeno samo na jednom vizantijskom imanju u italijanskoj oblasti Ređo.
Dudovo lišće trebalo je pažljivo sitniti shodno određenoj fazi razvoja svilene

442 Prokopije, Istorija ratova, 1.20.9.

443 Eparhova knjiga iz 912. godine sadrži regulative carigradskih gildi. Posebno je proizvodnja svile
bila centralizovana, a njen izvoz oštro nadziran, ali u satelitskim gradovima kao što su bili Atina,
Teba i Korint, dobijanje svile takođe je postajalo sve važnije. U početku je država čvrsto držala svilu
u svojim rukama, ali je od X veka proizvodnja dozvoljena i privatnim gildama (u Konstantinopolju ih
je bilo pet).
 Istanbul 277

bube. Bube su hranjene u pravilnim vremenskim razmacima i danju i noću, i

držane na stalno istoj temperaturi i u uslovima kontrolisane vlažnosti. Ako bi
lišće duda obolelo, ceo prinos svile mogao je da propadne, zato su se o
stablima starali negovatelji opremljeni posebnim merdevinama, noževima i
sekirama. Širom Vizantijskog carstva uspostavljen je čitav jedan ekosistem
odgajivača i proizvođača svile, koji su svilu prečišćavali, upredali, namotavali,
tkali i krojili. Proizvodila se svila u dvanaest stepeni finoće, od sirove pa do
tanane kao paučina.
Svilu najfinijeg kvaliteta smeli su da nose samo carevi, ili je ponekad
poklanjana kao diplomatski dar; svila radioničkog kvaliteta bila je namenjena
trgovini. Svila pravljena između VI i XII veka pronađena skrivena u pećinama
ili sklonjena na stranu u skladištima pokazuje nam da je ova neverovatno
nežna, kao pero lagana tkanina pohranjivana da posluži kao moneta u zla
vremena. Otporna na cepanje, lagana i lepa, vizantijska svila postala je tražena
širom sveta, vredan predmet međunarodne trgovine.
Kada su islamske vojske počela da otimaju vizantijske zemlje, stotinu
godina posle priče o monasima koji su doneli svilu, proizvodnja svile proširila
se dalje preko Bliskog istoka. Islamska i hrišćanska kultura imale su sličnu
estetiku i služile su se istim motivima – u svilu su utkivani slonovi, lavovi,
mitske životinje, polupsi-poluptice, i zapisi na grčkom, latinskom, arapskom i
kufskom jeziku. Ipak, čak i dok se proizvodnja svile zahuktavala na Bliskom
istoku, svilena tkanina s etiketom „Proizvedeno u Vizantiji“ i dalje je ostajala
najtraženija. Proizvodnja je porasla i u samom Konstantinopolju.
Konstantinopolj ska svila tražena je širom Evrope i Azije. U Damasku se neki
ugledni lekar hvalio kako ima vizantijsku svilu i trista truba zlatnog brokata.
Veliki deo konstantinopolj ske svile proizvodili su greko-foni Jevreji. U X veku
Jevreji su mogli da učestvuju u svim fazama proizvodnje svile, ali ne i u izvozu
kalema sirove svilene niti. Benjamin iz Tudele pruža nam podroban opis
carigradske jevrejske zajednice u XII veku: „Broj Jevreja u Konstantinopolju
obuhvata pet stotina karaimista [Jevreja koji priznaju samo učenje Starog
zaveta] i dve stotine rabinista [koji priznaju i rabinska tumačenja]; oni žive
najednom mestu, ali odeljeni zidom… Mnogi od njih izrađuju svilene tkanine,
mnogi drugi su trgovci, od kojih neki izuzetno bogati, ali nijednom Jevrejinu
nije dozvoljeno da jaše konja osim Solomonu Hamicriju, carevom lekaru…“444
Od kraja VI veka Carigrad će disati šuštanjem svile, dok se pravi ili dok se
nosi, dok se širi u crkvama ili dok se njome prekrivaju pokojnici.

444Džozef Džejkobs, Isak Brojde, Ričard Gothajl, ur., Jevrejska enciklopedija (Jacobs, Joseph, Broyde,
Isaac, and Richard Gottheil, eds., Jewish Encyclopedia, Funk And Wagnalls, New York, 1901-1906).
278 BETANI HJUZ

Preko trgovine svilom saznajemo mnogo o međunarodnim odnosima

Carigrada i, posebno, o prvim kontaktima s Kinom. Na Dalekom istoku, gde su
ga nazivali Fulin, iskvareno od grčkog είσ τἡν πόλιν (eis tin polin)445 – u grad ili
ka gradu – oko Carigrada su se plele najraznoraznije priče, od fantastičnih
(koje su. tvrdile da u Vizantiji jaganjci rastu u zemlji i moraju da se beru vrlo
pažljivo) pa do sasvim tačnih (o veličini gradova koji su se nalazili u
podaničkom odnosu prema Carigradu i dužini puteva koji su ga s njima
povezivali). I činjenice i fantazije o Konstantinopolju očaravale su Kinu.
Pogledajte na primer ovaj pasus napisan u severnoj Kini sredinom X veka,
posle pada dinastije Tang, u svojevrsnoj enciklopediji svetske istorije
prikupljenoj iz raznih kineskih dokumenata:

U dvorcima [konstantinopoljskim] stubovi su od lapis lazulija,

podovi od žutog zlata [verovatno bronze], krila pokretnih vrata od
slonovače, grede od mirisnog drveta. Crepa nemaju, nego je gips u
prahu sabijen u pod iznad kuće [ravan krov-tavanica]. Ovaj pod je
savršeno čvrst i presijava se kao žad. Kad su sredinom leta velike
žege, stanovnici dovedu gore vodu i puste je da teče preko krova
tajnim mehanizmom tako da se ne vidi i ne zna kako je to
postignuto, nego se samo čuje zvuk izvora i odjednom čovek vidi
kako se voda sliva niz sve četiri strehe kao vodopad; tok vode
stvara povetarac, zahvaljujući ovom spretno napravljenom
mehanizmu.446

Imamo i ličnih tragova o ambicioznim Kinezima koji su želeli da stvore

veze sa Srećnim gradom. U grobovima šačice moćnih i bogatih Kineza koji su
živeli između IV i VIII veka pronađena je imitacija vizantijskih zlatnih solida,
koje je prvi kovao Konstantin Veliki; pomalo je dirljivo što su ovi zlatnici
navedeni i u spiskovima pogrebnih darova. Čak i ako neko nije mogao da
nabavi prave solide, izgleda da su fantomski vizantijski zlatnici bili česta
poslednja želja, što nam zaista mnogo govori.447 U sličnom helenofilskom duhu
vladar iz VI veka Li Sijan sahranjen je s vazom na kojoj je prikazan pad Troje. I

445 Pretpostavlja se da je iz ovoga mogao nastati i naziv Istanbul. (Prim. prev.)

446 Iz Stare istorije Tanga, poglavlje 198, iz Kina i rimski Orijent: istraživanje njihovih odnosa u
starom i srednjem veku, onako kao što su prikazani u starokineskim izvorima Fridriha Hirta, str. 198.
447 Pogledajte kod Fransoa Tjerija i Sesila Morisona, „O vizantijskom novcu pronađenom u Kini“

(Thierry, Francois et Morrisson, Cecile, „Sur les monnaies byzantines trouvees en chine“, Revue
numismatique, 6.36, pp. 109-145).
 Istanbul 279

umetnost i umetnici putovali su u oba smera: u Carigradu su korišćeni kineski

tanjiri; prepoznatijivi plavo-beli motivi na porcelanu koje automatski
povezujemo s Kinom poreklom su s juga Arabije, ali su ih kineske zanatlije
usvojile, a zatim slale u obrnutom smeru Putem svile.

Imitacija vizantijskih zlatnika iz Sinđanga, VI vek (British Museum)

Trgovina je očigledno pružala vrlo snažan podsticaj, ali mnoga putovanja

Putem svile preduzimala su sveštena lica, posebno hrišćanski sveštenici koji
su polazili iz Konstantinopolja. Iz ovog su razloga oni nestorijanci imali tako
istaknutu ulogu u priči o svili. Enotikon, Odluka o jedinstvu iz 482, potvrdila je
odluku Halkidonskog sabora iz 451. godine kojom su osuđeni patrijarh
Nestorije i njegove jeretičke ideje, prema kojima se zemaljskoj prirodi
Hristovoj davalo prvenstvo nad božanskom. Konstantinopoljski nestorijanci
počeli su potom postojano da se odlivaju ka Persiji, gde je Istočna crkva
uspostavila svoje sedište u Bagdadu, i dalje ka Indiji i Kini.448 Šireći se Putem
svile ka istoku, hrišćanske zajednice su se već polako ukorenjivale, a
vizantijski uticaj pružio je sada misijama, koje su po stepama i u Indiji bile tek
u povoju, neophodnu dozu sveže krvi.449 Likovni prikazi nestorijanske Crkve
istočnih hrišćana pronađeni su na primer u oazi Turfan u provinciji Sinđang
na severozapadu Kine. Lepa mala freska i rukopisi istočnohrišćanskih i
sirijskih tekstova otkriveni su tek nedavno i naučnici ih još uvek

448 Nestorijeve ideje su se očigledno obraćale onima koji su hrišćanstvo doživljavali fizički i prisno,
posebno monasima iz pustinja na istoku. Sam Nestorije je proteran u surovo pustinjsko podneblje u
Gornjem Egiptu.
449 Neki misionari su izgleda putovali severnim putem, zaobilazeći pustinju Taklamakan.
280 BETANI HJUZ

proučavaju.450 Kad dakle zamišljamo te ravne daleke predele na severu Kine,

treba da ih zamislimo kao prošarane nečim novim: džepićima hrišćanstva.
Hrišćanstvo je lako prenosivo – nisu potrebne ni crkve ni ikone, dovoljna
je jevanđeljska poruka. Onih koji su primili hrišćanstvo već je bilo od Jemena
do Šri Lanke. Godine 635. prvi zvanično zabeleženi misionari Istočne crkve
zaputili su se na Daleki istok;451 dokaz nam je jedan prilično neobičan
spomenik, poznat pod imenom Nestorijanska stela.
Nestorijanska stela, isklesani blok kamena visok dvesta sedamdeset
devet centimetara, nalazi se u muzeju Bejlin u Sijanu. Na njega padaju pege
svetlosti i zora mu peva himnu svakog dana. Ovaj Spomenik proglašenju
religije svetlosti iz Dakina452 postavljen je 7. januara 781. godine u neobičnom
predelu gde se jedna visoravan uzdiže nad drugom, a litice kao da niču iz
pirinčanih polja. Na steli je opisan vek i po hrišćanstva u Kini.453 Iz teksta
čitamo da je misionar po imenu Alopen, koji je došao ovamo 635. godine iz
rimskih zemalja, doneo svete slike i knjige na sirijskom, koje će kasnije biti
prevedene na kineski. Pronađene su i Isusove sutre (kanonski spisi prevedeni
na kineski) iz iste ove godine.454 Car Tang pozdravio je hrišćanstvo kao religiju
svetlosti i opisao je kao izvor divnog tajanstvenog mira. Izaslanstvo iz
Konstantinopolja donelo je Bibliju, ikone i druge svete predmete. U Luojangu,
na samom kraju Puta svile, gde dućandžije i danas prodaju bisere u otvorenim
školjkama i preuveličane kaligrafske četkice, koje stariji ljudi koriste da bi

450 61-folio MIK 111/45. Hvala dr Lili Rasel Smit na pomoći oko ovoga.
451 Grigorije Nazijanski, O svom životu (De vita sua), 133-135. Opširniju i vrlo korisnu obradu pitanja
o nestorijancima – Istočnoj crkvi – možete da nađete kod Ijana Gilmana i Hansa Joahima Klimkajta,
Hrišćani u Aziji pre 1500. godine (Gilman, lan and Klimkeit, Hans-Joachim, Christians in Asia before
1500, Curzon Press, Richmond, 1999).
452 Ovako glasi zaglavlje stele, na kineskom jeziku, Dakin je staro kinesko ime za Rimsko carstvo.

(Prim. prev.)
453 Proputovala sam kroz jedinstvene kineske predele da bih u muzeju Bejlin videla ovaj neobični

spomenik, ali kao što to često biva i u životu i u istoriji, nisam najpre istražila ono što mi se nalazi na
rođenom pragu. U Ilingu u zapadnom Londonu često bih primetila Staru asirijsku crkvu istoka, na
uglu Tempi rouda, gde sam kao dete išla kod zubara. Sićušni delić Bliskog istoka nalazi se ovde
odmah do irskog paba zvanog Rodijev bar. U natkrivenoj bašti bara, ispod vlažne tende, ljudi sede i
razgovaraju za stolovima pokrivenim ispranim crvenim stolnjacima, oko prepunjenih pepeljara.
Mnogi govore aramejski. Naš vikar i berberin iz kraja takođe su vodili žive razgovore na
aramejskom. Poslednji nasledni patrijarh Asirijske crkve Istoka Mar Ešaj ubijen je u Kaliforniji
1975. godine, a neštorijanska pastva, poslednji preostatak nekadašnje Istočne crkve, ne broji sad
više od nekoliko hiljada vernika u celom svetu. Priče ovih izgnanika iz Iraka, koji i dalje na
aramejskom razgovaraju o Hristovoj čovečjoj prirodi, o Nestoriju, bogoslovu izgnanom iz Carigrada,
i njegovoj hrabroj, usamljeničkoj odluci, podsetnik su da se civilizacije uzdižu i padaju, ali ideje i
priče poseduju zadivljujuću istrajnost.
454 Još jednom dugujem zahvalnost Martinu Palmeru za pomoć oko ovog materijala.
 Istanbul 281

ispisivali kineska slova vodom na ulici kao oblik terapije umetnošću,

pronađena je 2006. godine još jedna stela na kojoj je zabeleženo vizantijsko
prohrišćansko delovanje. Na Dalekom istoku Konstantinopolj je postajao
poznat ne samo kao grad u kome jaganjci rastu iz zemlje nego i kao začetnik i
zaštitnik jedne revolucionarne ideje.

Nestorijanska stela, podignuta oko 780. godine nedaleko od

Singana u Kini. Ovu graviru izradio je Englez koji je tuda bio na
proputovanju 1887. (Alamy)

Grad koji su za sobom ostavili Justinijan i Teodora u VI veku nalazio se na

razmeđi više svetova: hrišćanskog i paganskog, konzervativnog i
reformatorskog, istočnog i zapadnog. Sahranjen 565. godine u pokrovu sa
izatkanim ratničkim motivima, Justinijan je kao borac otišao pred Boga, ali
pokazaće se da način na koji je sahranjen nije vrhunac priče, nego tek
proročanstvo onoga što ima da dođe. Isto kao što su se ideje i roba širile s
vizantijskih teritorija, štošta drugo se kretalo ka njima. Otprilike u ovo vreme,
između 450. i 600. godine, jedno stepsko pleme postajalo je sve prisutnije u
Kini, a napadalo je kineske posade na severnim granicama. U kineskim
282 BETANI HJUZ

tekstovima nalazimo rana, neodređena spominjanja ovih upadačkih grupa, a

zatim će Turci, kako će pleme biti nazvano, ući u žižu pažnje i steći ime koje
nam je poznato. Na reci Orhon, južno od Bajkalskog jezera, stvoreno je
kraljevstvo Tu Kue. Turski pljačkaši postali su vođe ratnika sa zemljama u
svom posedu i uspostavili saradnju s Kinezima da bi podizali i nadgledali
naselja pored Puta svile. Posledice koje će ostaviti na centralnoj Aziji, pa i na
gradu koji su Kinezi nazivali Fulin, biće neizbrisive.
Odnosi između Turaka i Carigrada počeli su opasno loše. Krećući se ka
jugu, Turci su predložili savezništvo Justinijanovom nasledniku Justinu II, da
bi zajedno uhvatili Persiju u klešta i potukli je. Novi Rim je, međutim, u ovom
pokušaju bedno omanuo i doveo Turke u ranjiv položaj. Ta gruba greška
donela mu je novog neprijatelja. Turski poslanik ledeno je primetio, gurnuvši
obe ruke u usta: „Kao što je sad deset prstiju u mojim ustima, tako vi Rimljani
imate mnogo jezika u svojim.“455 Justin II je nastavio da vodi antagonističku
politiku. Avare, koje je Justinijan dugo držao primirene dankom, Justin je
oterao podrugljivim rečima: „Nećete vi nikad više otići natovareni o trošku
ovog carstva.“456 To sitno peckanje nije caru donelo mnogo sreće – život je
okončao u ludilu, vozeći se po vizantijskim dvorcima u zlatnoj invalidskoj
stolici, ujedajući za ruke one koji naiđu. Justinijanovo zlatno doba i sva
obećanja o večnom napretku i sveopštem miru počeli su da stiču šupalj
prizvuk.
Stotinu godina kasnije Turci ne samo da će se pojavljivati na stranicama
tuđih istorija nego će i pisati sopstvenu,457 a Konstantinopolj će do kraja svog
hrišćanskog života stalno biti pod njihovim napadom. Ono što je bilo poželjno
ponovo je poželjno.

455 Menander Čuvar, fr.19.1 (prema prevodu Rodžera Bloklija, The History of Manander the
Guarsman, Francis Cairns, Liverpool, 1985, pp. 173-175).
456 Jovan Efeski, Istorija crkve, 6.24.
457 Kineski istoričar Suma Kijen (163 – oko 90. g. pre n. e.): „Sjunu su bili moćan i jedinstven narod i

zato su Kinezi tek stotinu godina kasnije uspeli da ojačaju svoj položaj na zapadu.“ Rene Gruse,
Stepsko carstvo: Atila, Džingis-kan, Tamerlan (Rene Grousset L'Empire des steppes. Attila, Gengis-
Khan, Tamerlan, Pavot, Paris, 1939) Ovaj narod zabeležen je u Knjizi o dinastiji Han, jednoj od
dvadeset četiri knjige kineske istorije pod naslovom Zapisi velikog istoričara. Više podataka možete
da pronađete kod Vilijama Ninhauzera, „Suma Kijen i Zapisi istoričara“ (Nienhauser, William, „Sima
Qian and the Shiji“, in Feldherr, Andrew and Hardy, Grant, eds., The Oxford History of Historical
Writing, vol. 1, Beginnings to AD 600, Oxford University Press, Oxford, 2011, pp. 463-484).
 TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

EL KONSTANTINIJA
602. G. – 622. G.

Mir tebi, Sirijo. Divna će biti ovo zemlja našim neprijateljima!

CAR IRAKLIJE ODLAZEĆI IZ ANTIOHIJE
POŠTO JE PRIMIO VESTI O VIZANTIJSKOM PORAZU
U BICI NA JARMUKU 636. GODINE458

Ako uđete u neku pravoslavnu crkvu, na primer Crkvu Svetog Pantelejmona u

Harouu, na jugozapadnoj strani Londona, čućete možda Akatist, molitvu za
spasenje.
Prema predanju, Bogorodica je 626. godine ponovo pritekla u pomoć
svom gradu. Pravoslavna pastva i danas peva Akatist u znak zahvalnosti kao
što je pevala u Bogorodičinoj crkvi u Vlaherni, kraj Zlatnog roga, pre četrnaest
vekova – zbog toga što je Presveta deva spasla Konstantinopolj od Persijanaca,
Slovena i Avara koji su ga bili napali. Priviđenje Marije i njenog sina Hrista
ukazalo se, kako su tvrdili očevici, iz crkve podignute nad svetim izvorom i čiji
deo uz sam dvorac još i danas stoji, da bi oteralo neprijatelje. Carigradski
patrijarh Sergije, u rodu s carem Iraklijem, učestvovao je u vojnim pohodima u
Africi i sada je postavljen na čelo grada. Izvori beleže da je Sergije sa zidina
vikao opsađivačima: „Bogorodica deva jednom će svojom zapovešću okončati
vašu drskost i oholost, jer ona je rodila Onoga ko je potopio faraona i svu
njegovu vojsku u Crveno more i koji će pokazati da su i vaše demonske horde
slabašne i slabomoćne.“459
Bogorodičin sveti plašt pronesen je oko zidina, njene slike s malim
Hristom u naručju prikucane su na gradska vrata, a po ulicama, pa čak i u

458 Ahmed ibn Džabir el Baladuri, Knjiga o osvajanju zemalja (prema prevodu Filipa Hurija Hitija i
Fransis Klark Margoten, The Origins of the Islamic State, Columbia University, New York,1916 and
1924, 207-11.11).
459 Leo Sternbach, Analecta Avarica 304.9-13, prema navodu kod Džudit Herin u Nastajanju

hrišćanstva (Herrin, Judith, The Formation of Christendom, Princeton University Press, Princeton
1987, p. 199).
284 BETANI HJUZ

neprijateljskom logoru, šaputalo se da se Carica nebeska sama pojavila,

pokrivena velom, da potopi slovenske brodove nebeskom burom. Usred oluje
na vodama oko Carigrada vidljivost je zaista nulta, a huk zaglušujući – nije
teško zamisliti koliko su Sloveni bili prestravljeni dok su gledali svoje
sunarodnike kako se utapaju niti je teško razumeti zašto su u gradu smesta
spevani stihovi u slavu Mariji, zaštitnici doma Hristovog na zemlji.
Bila mati Hristova ili ne na strani Carigrada, blistava, razmetljiva
Justinijanova vladavina odjednom se činila kao neki daleki san.
U zimu 602. godine najobičniji centurion po imenu Foka osvojio je
Konstantinopolj na juriš i popeo se na presto hladnokrvno pogubivši cara
Mavrikija, koji se i sam prestola domogao posle jednog niza carskih smena,
kao i svu šestoricu Mavrikijevih sinova. Glave Fokinih žrtava stajale su
izložene sve dok smrad trulog mesa nije postao nepodnošljiv na vojnom
poligonu u Evdomonu, sedam rimskih milja od Miliona, koji se nadovezivao na
dvorske komplekse uz obalu. Danas je tu stambena četvrt Bakirkoj, koja se
brzo razvija i čiji čestiti stanovnici možda ne bi bili srećni kad bi znali da su im
kuće sagrađene na tako stravičnim temeljima.
Foku je zatim 610. ubio novi pobunjenik Iraklije.460 Obezglavljeno telo je
raskomadano i ostaci su proneseni carigradskim ulicama.461
Nevolje 602. godine podstakle su borbe sa Slovenima, novim
neprijateljem na dunavskoj granici. Sloveni su bili zabrinjavajuće amorfna
pretnja; savremeni letopisci su beležili da ta plemena imaju „šume i močvare
umesto gradova“.462 Bilo je to još uvek doba kada su nepoznata plemena
umela da iskrsnu iz opasnih izmaglica neistraženih zemalja. Potrebno je da
razumemo koliko je to umelo da bude psihički uznemirujuće. Dodajte tome još
i klimatske promene koje su potresale ovo područje čitav prethodni vek, pa će
postati lakše shvatljivo koliko svet oko Konstantinopolja nije bio ni bezbedan,
ni kartografisan, ni sređen, nego pre prava dolina suza puna zloslutnih pretnji.
Ništa nije moglo da se uzme zdravo za gotovo.
Iraklije se nalazio u nezgodnom položaju od samog trena stupanja na
presto. Te godine kad je pred očima Konstantinopolja Foku snašla krvava

460 Za Fokom se nije mnogo žalilo. Vladao je onako kako je vladavinu i započeo, surovo i krvavo. U
istoriji je njegova vladavina ostala upamćena kao jedan od najgorih perioda u povesti Vizantije.
(Prim. prev.)
461 Zanimljivo je da je Iraklijeva žena Fabija, kćerka jednog zemljoposednika sa severa Afrike, uzela

ime Jevdokija pošto je postala carica. Latinski jezik i imena bili su na zalasku, a grčki su postajali sve
omiljeniji.
462 Jordan, Poreklo i dela Gota, 35. Prve pomene o Slovenima nalazimo kod Prokopija iz Cezareje i

Jordana. U Prokopijevim Justinijanovim ratovima naći ćemo čak četrdeset jedno mesto na kome se
Sloveni pominju.
 Istanbul 285

smrt, Persijanci su osvojili Damask i Cezareju; sledile su vesti od kojih se ledila

utroba. Godine 614. ratni zarobljenici hrišćani i s njima delići životvornog
krsta, koje je prikupila Jelena, prebačeni su iz Jerusalima u persijsku
prestonicu Ktesifon. Sledeće godine Persijanci su došli u poharu odmah s
druge strane moreuza od Konstantinopolja, a 617. su pregazili Palestinu. Iste
te godine Avari su odveli više od četvrt miliona robova iz tračkih predgrađa
Carigrada. Dve godine kasnije izgubljen je Egipat, koji je hlebom hranio i
prestonicu i celo carstvo. Prvi put otkako je tristotinak godina ranije
Konstantinopolj zauzeo mesto Novog Rima, hleb je prestao da se deli na
njegovim ulicama. Iraklije je razmišljao o tome da prestonicu preseli u
Kartaginu. Oklop Božjeg grada počeo je da se čini tanak kao papir.
Iraklije je u početku pokušao da pregovara s Persijancima. Izaslanici su
pokušali da nagovore cara Hozroja II da pristane na mir. Dozvoljeno im je da
kažu šta imaju, a zatim su posečeni. Izvori nam saopštavaju da je na vesti o
njihovoj sudbini panika pojurila ulicama Konstantinopolja. Iraklije se nije dao
zastrašiti. Da bi pribavio novac za pohod protiv Persijanaca, podigao je poreze
i prepolovio plate svojih velikodostojnika. Pretopio je čak i polijeleje iz Svete
Sofije. Na novom Iraklijevom novcu nalazio se krst na stepenicama –
podsetnik na raspeće na Golgoti. Borba protiv osvajača s juga postala je ne
samo pitanje države nego i vere.
Kada su se Persijanci rasporedili na vidiku Carigrada, u Halkidonu, kao
podrška svojim novim saveznicima Avarima, nomadima sa severa, a car
Iraklije je bio odsutan iz prestonice, predvodeći bitke na drugom mestu,
izgledalo je zaista da grad ne može izbaviti ništa osim božanskog čuda.
Možemo, naravno, da verujemo kao i Carigrađani da su Marijina sila i mosti
Svete Jefimije i Svetog Teodora, sina kurtizane i akrobate koji je nastupao na
hipodromu, koje su prenesene iz Halkidona, spasle Carigrad, ali bio je to
zapravo, sve u svemu, jedan niz najprizemnijih okolnosti. Avarska plemena
kavžila su se među sobom, ispaša je bila nedovoljna za njihove konje, a
Persijancima su stigle vesti da su se, dok je njima pažnja bila zaokupljena
ovamo zapadnije, na istoku, Turci prišunjali na Kavkaz.
Iraklija463 je možda peklo predosećanje da je gradu potrebna pomoć, a on
nije tu da ga brani, te je odlučio da je hrabrost bolja od opreza. Prešao je u
napad i susrevši se s turskim kanom ponudio mu ruku rođene kćeri kao
najraskošniji dar koji Konstantinopolj može da ponudi. „Skinuvši krunu, stavio
ju je Turčinu na glavu i, priredivši gozbu, poklonio mu sav pribor i posuđe sa
stola, carsku odeždu i biserne naušnice. Svitu mu je sam okitio sličnim

463 Iraklije je dogradio zidine oko Vlaherne, koja je dotad bila slaba tačka u odbrani grada.
286 BETANI HJUZ

naušnicama.“464 Iraklije je zatim pod Ninivom (danas Mosul u Iraku) porazio

ono što je ostalo od persijske civilizacije. Hozroje je ubijen, a Iraklije je,
shvativši da je pobedio i prisvojivši persijsku titulu cara nad carevima, brzo
postigao mir pod povoljnim uslovima: Persija je vratila Vizantiji osvojene
teritorije i deliće časnog krsta odnete iz Jerusalima (uz pomoć Jevreja, glasila
je priča, te su stoga za tu navodnu kolaboraciju kažnjeni). Relikvije su vraćene
u Crkvu groba Hristovog pošto su trijumfalno pronesene kroz Carigrad.
Iraklije je, međutim, izabrao sumnjivog saveznika. Činjenica da su vek i po
ranije Kinezi u odgovor na upade Turaka produžili, ojačali i dodatno podigli u
visinu Kineski zid trebalo je da ulije zabrinutost Božjem gradu na obali
Bosfora. Turci su ispotiha prikupljali snagu. Gajili su konje koje su volele
indijske i kineske ratne poglavice, nikada nisu dozvoljavali da budu potisnuti u
nebitnu ulogu jer je Put svile prolazio pored njihovih zemalja premošćujući
sedam hiljada kilometara da bi povezao Carigrad na zapadu sa Sijanom na
istoku, kao otelovljenje naše ljudske želje da se međusobno povezujemo,
opštimo i razmenjujemo dobra i ideje – i zahvaljujući svemu tome ova
ratničko-trgovačka plemena osvojila su sebi mesto na pozornici velikih
događaja. Konstantinopolj je održavao trgovinu između Dalekog istoka i
najzapadnijih granica hrišćanskog sveta, ali je time i gajio vlastitog žestokog
neprijatelja, koji će na kraju ostvariti sve košmare velikog hrišćanskog grada.
Godine Justinijanove vladavine bile su vrlo plodonosne, ali i napete –
smatralo se da se bliže poslednji dani sveta i u svemu se osećala eshatološka
hitnja. U slavu Iraklijeve pobede nad Avarima spevani su epski stihovi, u
kojima je car ovenčan ne samo titulom rimskog imperatora nego i biblijskog
vasilevsa, jednog u dugom nizu starozavetnih vladara. Ova grčka titula
zadržaće se sve do konačnog pada Konstantinopolja. Iako je simbolika i
ikonografija iz ovog vremena bila još ponosnije hrišćanska nego pre, a
krunisanja su od 641. obavljana u Svetoj Sofiji, Georgije Pisida, đakon Svete
Sofije i hartofilaks (čuvar carigradskog arhiva), poredi Iraklija, u peanu
spevanom u čast caru, ne samo samo s Noj em i Moj šijem nego i s Heraklom i
Persejem. Ta paganska poređenja pokazuju da je u Carigradu još mnogo
štabilo obojeno nijansama klasične antike. Bila je to varljiva pozicija
monoteističke sile koja se zavukla u kožu nekadašnjeg paganskog sveta.
Vladari Konstantinopolj a nosili su grekoromansku kulturu u srcu, glavi i krvi.
Bitka između Persijanaca i Vizantinaca, poslednji veliki rat antičkih vremena,
kako se često naziva, iscrpao je snagu obema silama, a Konstantinopolj

Patrijarh Nićifor, Kratka istorija, 12, prema prevodu Sirila Manga (Saint Nicephorus (Patriarch of
464

Constantinople), Dumbarton Oaks, Washington, pp. 55-57).

 Istanbul 287

nipošto nije smeo da ostavi u tom trenutku svoje bokove nazaštićene. Iraklije i
žitelji njegove prestonice bili su pred okršajem s jednom novom silom, s
narodom vernika koji su sebe smatrali čistima i izabranicima jedinog istinskog
Boga.
U jednoj suri sročenoj oko 628. godine,465 pre nego što je Kuran
sastavljen, s odobravanjem se spominje kako je i arapska ruka bila umešana u
poraz koji je Vizantija nanela neznabožačkom Sasanidskom carstvu.
„Bizantinci su pobijeđeni / u susjednoj zemlji, ali oni će, poslije poraza svoga,
sigurno pobijediti / za nekoliko godina – i prije, i poslije, Alahova je odluka – i
tada će se vjernici radovati / Alahovoj pomoći – On pomaže kome hoće, On je
Silni i Samilosni.“466
Monoteisti su se, nakratko, ujedinili.467 Nakratko je ovde ključna reč. U
svetu koji je verovao u ratovanje, u kome su se otvarale mnoge mogućnosti i
nastajale mnoge promene, pojavio se na ovim prostorima jedan novi izazivač.
Konstantinopolj će postati kost u Alahovom grlu.468

465 Sura o El Rumu pripada, prema hronologiji Teodora Noldekea (The-odor Noldeke, Geschichte des
Qorans), trećem mekanskom periodu. Mekanske sure su starije i potiču iz vremena pre nego što će
se Muhamed i njegovi sledbenici preseliti iz Meke u Medinu. Prema Montgomeriju Votu
(Montgomery Watt, Muhammad's Mecca: A History in the Qur'an, Edinburgh University Press,
Edinburgh, 1988, 13-14), kratkoća ovih starijih sura upućuje na to da ovaj pasus možda treba
datirati i ranije. Treći mekanski period okončava se hidžrom (prelaskom u Medinu) 622, a Iraklije
se protiv Persijanaca borio između 622. i 628. godine, dakle da bismo ovde imali „proročanstvo“,
ono bi moralo da bude sročeno pre toga.
466 Sura 30, ajeti 2-5, prema prevodu Besima Korkuta. (Prim. prev.)
467 U jednoj suri proto-Kurana Muhamed jasno stavlja do znanja da će posle poraza slediti pobede –

monoteizam nema potrebe da strahuje ako dobri hrišćani, Jevreji i novo islamsko bratstvo mogu
srećno da žive jedni uz druge. Mnogo ironije ima naravno u tome što će upravo ovo, u tom trenutku
još nezamislivo, jednobožačko carstvo doneti tolike nevolje drugom. Manastir na Sinaju, saopštava
se, zaštićen je zahvaljujući pismu koje je napisala lično Muhamedova ruka. Sve i ako ovo nije istina,
jasno pokazuje moć i Prorokove ličnosti i pisane reči u to vreme. Obratite pažnju na to da je delo
persijskog učenjaka i geografa Ahmeda ibn Ruste postalo osnova kanonskih muslimanskih tekstova
koji se tiču Konstantinopolja.
468 Rodžer Krauli, Pomorska carstva: konačna bitka za Sredozemlje, 1521-1580. godine (Crowly,

Roger, Empires of the Sea: The Final Battle for the Mediterranean 1521-1580, Faber 8c Faber,
London, 2009, pp. 1-2): „Za Osmanlije iz XIV i XV veka Konstantinopolj je bio 'kost u Alahovom
grlu'.“
 TRIDESET OSMO POGLAVLJE

KOST U GRLU ALAHOVOM

622. (NULTA GODINA PO ISLAMSKOM KALENDARU)

U svetom ratu protiv Konstantinopolj a trećina muslimana

dozvoliće sebi poraz, koji Alah ne može da oprosti; trećina će
izginuti u bici i postaće mučenici; trećina će biti pobednici.469
MUHAMEDOV HADIS, ZAPISAN OKO
STO PEDESET GODINA POSLE PROROKOVE SMRTI

Prorok Muhamed prvi put se pojavljuje na istorijskoj sceni u jednoj uzgrednoj

napomeni, kao lik u maloj sporednoj ulozi u jednoj od priča na temu vladavine
u Konstantinopolju. Oko 582. godine, kako saznajemo, dečak od jedanaest ili
dvanaest godina putovao je kroz Siriju i prolazio kroz Bosru. U Bosri se
nalazila saborna crkva i odvijala se živa trgovina. Monah monofizit po imenu
Bahira zapazio je da ima nečeg neobičnog u jedanaestogodišnjem siročetu –
oblak mu je putovao nad glavom, zaklanjajući ga od sunčeve žege. Monah je
pregledao dečaku leđa i pronašao znake koji su bili prorečeni. Zatim ga je
upozorio da se čuva Jevreja ili Vizantinaca, u zavisnosti od toga koju verziju
priče čitate.
Proteklo je možda neko vreme pre nego što su takve priče o Muhamedu
počele da se pripovedaju i u Konstantinopolju, ali beduinski putnici i trgovci
imali su već čvrsto mišljenje o blistavom gradu severno od njihovog zavičaja;
njihovi pesnici opevali su prijeme kod cara, a raskošni vizantijski predmeti
pojavljivali su se u preislamskim karavan-sarajima. Pesnik Adi ibn Zaid lepo je
primljen na carskom dvoru; kad je gost polazio, car je naložio nadzornicima
poštanskih puteva da mu obezbede konje i svaku drugu pomoć da bi Ibn Zaid
mogao da razgleda prostranstvo i snagu njegovog carstva. Još slavniji i
istaknutiji beduinski pesnik Imrul Kais došao je u Konstantinopolj da zamoli
za pomoć da bi povratio kraljevstvo bez koga je ostao. Car Justinijan imao je

469Pogledajte kod Rodžera Kraulija, 1453: Sveti rat za Konstantinopolj i sukob islama i Zapada
(Crowly, Roger, 1453: The Holy War for the Constantinople and the Clash of Islam and the West,
Hyperion Books, New York, 2006, pp. 629-717).
 Istanbul 289

saosećanja prema nevolji svog gosta, ali se o njegovoj molbi ništa dalje nije
čulo, jer je Kais na putu nazad u Arabiju umro, oko 540. godine.470
Dok je dakle prorok Muhamed godinama bio beznačajan za one koji su
vladali Vizantijom, Muhamed je sasvim izvesno mnogo razmišljao o
Konstantinopolju. Rum, Vizantijsko carstvo i/ili istočni Rimljani spominju se u
hadisima dvadeset osam puta, a Konstantinopolj dvanaest.471

***

Godina 622. promenila je svet. Iraklije je podigao poreze da bi pribavio

sredstva za pohod na Bliski istok za koji je nameravao da bude konačan, a pre
nego što će poći iz svog dvorca u Konstantinopolju, obaviće verske rituale da
bi prizvao božansku zaštitu na pohodu. Kasniji izveštaji opisuju obred
profectio bellica472 prilikom koga se car molio za Božju naklonost u Svetoj
Sofiji i zatim u raznim drugim crkvama u gradu.473 Ovaj smeli vojnik koji je

470 Justinijan je početkom VI veka naimenovao arapskog vladara, po veroispovesti hrišćanina

monofizita, Harita ibn Džabalu iz plemena Hasanida da održava red na vizantijskoj granici s
Beduinima na Arabijskom poluostrvu. Oko 529. Harit je došao u Konstantinopolj da porazgovara o
tome ko će naslediti njegov vladarski položaj. Ostavio je vrlo snažan utisak, posebno na carevog
sestrića lustina. Prema onome što piše lovan Efeski, kada je Justin kasnije zapao u slaboumlje i kad
bi počeo da mahnita, njegovi komornici bi mu prosto zapretili da će doći Harit i napasti ga.“ Karol
Hilenbrand, „Neki pogledi srednjovekovnih muslimana na Konstantinopolj“ (Hillenbrand, Carole,
„Some Medieval Muslim Views on Constantinople in Goodwin, Stephen, ed., World Christianity in
Muslim Encounter, vol. 2, Continuum, London, 2000, p. 71).
471 Zahvaljujem profesoru Dejvidu Tomasu s Univerziteta u Birmingemu za sledeće korisno

objašnjenje: „Među sunitskim zbirkama hadisa njih šest imaju poseban status: Muhameda el
Buharija, Muslima ibn Hadžadža, Abu Ise el Irmizija, Abu Davuda, Abdurahmana el Nesaja i Ibn
Madžeova, a od ovih muslimani prihvataju El Buharijevu i Ibn Hadžadžovu kao potpuno pouzdane
zato što sadrže samo one hadise za koje se može potvrditi da potiču od samog Muhameda. Suvišno
je i napominjati da naučnici koji ne pripadaju muslimanskoj veroispovesti ne prihvataju ovo
stanovište i među njima važi stav da je za svaki pojedinačni hadis neophodno proveriti istorijsku
pozdanost pre nego što bude prihvaćen, ako je to uopšte moguće.“
Arapska reč Rum obično se prevodi kao Vizantija ili vizantijski i obično se odnosi na Istočno rimsko
carstvo ili njegove stanovnike, tako da je potreban oprez kada pokušavamo da protumačimo
odlomke koji sadrže ovaj pojam. El Konstantinija je gotovo sasvim pouzdano Konstantinopolj.
Pogledajte rane islamske pisce o Konstantinopolju kod Dejvida Tomasa i Aleksandra Maleta, ur.,
Hrišćansko-muslimanski odnosi (Thomas, David and Mallet, Alexander eds., Christian-Muslim
Relations, vol. 2, Brill, Leiden, 2010, pp. 19-21).
472 Lat: prethodeći ratu. (Prim. prev.)
473 Jovan I Cimiskije (X vek) podigao je zastavu s krstom, pomolio se u kapeli Hrista Halkija (Χριςτόσ

Χαλκίτησ – ikonografski prikaz Hrista s krstom iza glave, bez oreola; ovako prikazan Hristov lik
nalazio se na Halki vratima Velikog dvorca, pored kojih je podignuta i pomenuta kapela – Prim.
prev.), a zatim produžio u Svetu Sofiju, gde se molio da Bog pošalje anđela pobede, koji će ići pred
290 BETANI HJUZ

odneo pobedu pred Kartaginom preokrenuće sudbinu Carigrada. Psihički

bolesni vladari i sitničava unutrašnja gloženja narušili su i snagu i ugled grada;
Carigrađani su gledali kako pljačkaška persijska vojska stiže čak do Halkidona,
a avarska plemena na dobačaj kamenom od samih gradskih zidina. Iraklije se
nije slomio; umesto toga, preneo je bitku na istok.
U međuvremenu se žestoki trgovac, prorok Muhamed, sad već
sredovečan čovek, odselio iz Meke da bi započeo novi život u Jasribu,
današnjoj Medini.
Priča o Muhamedovoj mladosti ima mnogo, ali su činjenice oskudnije.
Rođen je verovatno oko 570. u trgovačkoj porodici koja je pripadala klanu
Banu Hašim plemena Kurejša, čija je sudbina nekada znala da bude i
blagonaklonija. Siroče je ostao sa šest godina. Kad mu je bilo oko dvadeset pet,
oženio se bogatom udovicom Hatidžom. Putovao je mnogo po Siriji, gde je
svakako dolazio u dodir i s hrišćanskim i s jevrejskim idejama.474 Kad je imao
oko pedeset dve, otisnuo se na dugo i važno putovanje kroz pustinju.
Prema tom putovanju, hidžri, Carigrad će od 1453. računati vreme – jer
za muslimane vreme počinje od 622. godine.
Novi fotografski snimci i podaci dobijeni pomoću geografskog
informacionog sistema otkrivaju nam koliko je trista četrdeset kilometara
dugačak put koji je prešlo sedamdesetak prorokovih sledbenika, a za njima
sam Muhamed i njegov saputnik Abu Bakr, bio mukotrpan, iako su predeli
hipnotički lepi. Pošavši iz Meke u septembru, iseljenici su prošli pored čudnog
i surovog sivog stenja Džebel Tora, tragova lave na planini Dadžnan, trnovitog
žbunja u dolini Kudaid, vododerina Likufa i kamenja na kome je lako polomiti
nogu oko El Halejka. Noću kamile i pustinjske lisice bešumno prolaze ovuda.
Ovu zemlju su oni koji su njome prolazili opisivali kao „mesto gde osećate da
je zid između dva sveta vrlo tanak“.475 Po svemu sudeći, neka vrsta izvesnosti
ispoljila se na tom putovanju, ali bilo je to i stvarno putovanje u stvarnom
vremenu. Muhamed je bežao od neomiljenosti svojih radikalnih
monoteističkih ideja u Meki, i svakako je usput morao i da se brani. Sigurno je
bilo i pljačkanja nomada, koje su sretali usput, iako ovaj deo priče mnogi
islamski letopisci ublažavaju.

vojskom i utirati joj put. Potom je car prošao s liturgijskom povorkom na završnu službu u kapeli u
Vlaherni.“ Majki Makormik, Večna pobeda: pobednička vladavina u kasnoj antici, Vizantiji i na
Zapadu početkom srednjeg veka (Michael McCormick, Eternal Victory: Triumphal Rulership in Late
Antiquity, Byzantium and the Early Medieval West, 1990, p. 249).
474 Karol Hilenbrand, Islam: novi istorijski uvod (Hillenbrand, Carole, Islam: A New Historical

Introduction, Thames & Hudson, London, 2015, p. 29); Tom Holand, U send mača (Holland, Tom, In
the Shadow of the Sword, Abacus, London, 2013, p. 333).
475 U razgovoru s Ketom Stivensom, Geografsko kraljevsko društvo, London, april 2015. godine.
 Istanbul 291

Po dolasku u Jasrib podignuta je rudimentarna džamija: tri debla

pridržavala su krov, a jedan kamen označavao je stranu na koju se treba
okrenuti u molitvi. Islamski izvori prenose nam da je Prorok tu propovedao
stojeći na panju. Rekonstrukcija tradicionalnih kuća iz ovog vremena pokazuje
da su sobe mirisale na suvo palmino lišće, kroz koje su se kapi svetlosti slivale
kao tečni ćilibar. Ovi dobrovoljni izgnanici iz svog bivšeg doma gajili su
osećanje da ne postoji nijedan aspekt života koji nije svet. Mada je prisustvo
božanskog bilo osnovni stav koji se sam po sebi podrazumevao za mnoge
pripadnike srednjovekovnih društava, islam i njegovi sledbenici imali su
prednost novine. U svojoj percepciji Boga isticali su njegovo jedinstvo i
jedinstvenost. U Bici kod Badra 624. godine muslimani su pobedili Kurejše.
Novo otkrovenje 628. uputilo ih je da se u molitvi okreću ka Meki, a ne više ka
Jerusalimu. Krvne veze i običajno pravo zamenjeni su vrhovnim Božjim
zakonom, koji je novo superpleme primenjivalo pridržavajući se reči
Muhamedove.
Dolazak u Jasrib, koji će potom biti nazvan jednostavno Medina – Grad –
oglasio je islam kao političku i vojničku silu stacioniranu na državnoj osnovi.
Preorijentisanje ovog Grada osetiće se konačno i u onom drugom Gradu, oko
dve hiljade kilometara severnije. Postoji jedna šačica gradova – Atina,
Aleksandrija, Medina, Konstantinopolj, Rim – čija je slika tako bogata u
ljudskoj mašti da im vlastito ime i nije neophodno: Grad je dovoljno.
Pusta lepota zemlje u kojoj je rođen islam kao da jemči istrajnost. Hladni
pesak, zmijska vijugavost te sirovine za staklo, podstiče na krupne ideje o
mogućnostima koje svet nudi. U svojoj poslednjoj propovedi Muhamed kao da
je ovoj pretpostavci pridao svešteni smisao: „Naređeno mi je da se borim
protiv svih ljudi dok ne kažu: 'Nema Boga do Alaha.'“ Prerastanje ove priče o
borbi u nešto što malo jače miriše na imperijalizam pravdao je jedan drugi
muslimanski vođa iz VII veka rečima: „Drugi su nas gazili, a mi nismo gazili
nikoga. Onda je Bog među nas poslao proroka [… ] koji među ostalim obeća da
ćemo mi nadvladati i osvojiti ove zemlje.“476
Sastav bliskoistočnog stanovništva bio je 622. godine vrlo šarolik:
nomadska arapska plemena, brojna jevrejska populacija, Gruzini, Jermeni,
latinofoni Evropljani, dok je u gradovima preovlađivao grekofoni živalj.
Monofizitske zajednice bile su izmešane s pravoslavcima. Većina je bila lojalna
Vizantijskom carstvu; neki i nisu. Ulozi su u religijskoj igri podignuti. U
Konstantinopolju, pošto je porazio Sasanidsko carstvo, Iraklije se, kao što je

Reći Mugire ibn Šugbe, citirano kod Patriše Kron, Trgovina u Meki i uspon islama (Crone, Patricia,
476

Meccan Trade and the Rise of Islam, Blackwell, Oxford, 1987, p. 246).
292 BETANI HJUZ

već pomenuto, sada nazivao vasilevsom – vladarem po božanskom pravu.

Istovremeno se iz Medine širila vest da konačno i Arapi imaju svog Božjeg
proroka, s podjednako prisnom vezom s božanskim – proroka koji je znao da
se Bog svom narodu obraća na njegovom vlastitom jeziku.
Dok su Muhamedovi sledbenici sticali jaču svest o sebi, Vizantinci, za koje
su vremena ionako bila teška, smatrali su ove sveže pridošlice sitnim
zamajavanjem pažnje. „Car jedva plaća i svoje vojnike, a kamoli još i vas pse“,
saopštava nam se da im je navodno rečeno. Zatim je jedan carski izaslanik sa
sličnim omalovažavajućim stavom ubijen i zašiven u kamilu.477 Neko je trebalo
da obrati pažnju na ove znake upozorenja, jer će četrnaest godina kasnije
Vizantinci, na svoje zaprepašćenje, pretrpeti užasan poraz od ovih ljudi koje
su smatrali omanjom smetnjom.

U Bici kod Jarmuka, gde duvaju peščane oluje, legenda o neprobojnosti rimske
vojske konačno je razvejana.
Vizantinci su s arapskim plemenima već imali okršaj kod Mutaha 629.
godine, ali teorijski nije bilo naročite potrebe za međusobnim izazivanjem
neprilika. Iraklijeve linije odbrane pružale su se od Gaze do južnog kraja
Mrtvog mora, dok su muslimanski Arapi bili aktivni južnije. Posle poraza koji
je vizantijski car naneo Sasanidima ostao je, međutim, vakuum u Arabiji, a
oružje poražene vojske prodavano je i dalje upotrebljavano, dok su se
najamnici našli slobodni i spremni da pristupe prvom ko naiđe da ih zavrbuje.
Poprište Bitke kod Jarmuka leži samo malo dublje u kopnu od drevnih
gradova Tira i Sidona. Danas tuda prolazi linija prekida vatre, koju nadziru
snage Ujedinjenih nacija, između Sirije i Golanske visoravni pod izraelskom
okupacijom. Muslimani su raspolagali snagama od oko dvadeset pet hiljada
ljudi, Vizantinci sa znatno više, ali imali su problema. Vizantijskom vojskom
zapovedao je Iraklijev brat Teodor, koji nije bio naročito harizmatična ličnost;
grčki i jermenski zapovednici svađali su se oko strategije; svi zajedno su,
izgleda, potcenjivali protivnika. Vizantinci, pošteno govoreći, ne bi u ovu bitku
ni stupili da su imali i najblažu slutnju da bi mogla da se okonča porazom. U
suštini, za šest dana okršaja, islamska vojska grizla je ljuće. Vizantince je
pratio žestok glas – često su posle bitaka pronosili ulicama odsečene glave i
ruke poraženih protivnika ili mučili zarobljenike po trgovima. Potpuno sveza
muslimanska vojska, međutim, pod zapovedništvom Omera ibn el Hataba478 iz

Pogledajte kod Pitera Frankopana, Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna 2018.
477

Omer je bio otac jedne od Muhamedovih žena i jedan od rašiduna, četvorice pravednih kalifa,
478

odnosno četvorice prvih vladara muslimanskog kalifata po Muhamedovoj smrti. (Prim. prev.)
 Istanbul 293

Medine i Halida ibn el Velida, koji je rođen u Meki, a umro u Homsu u Siriji,
bila je izgleda silno željna pobede. Izvori nam pripovedaju da su ovi muslimani
mogli da se bore po žegi bez kapi vode, a o neustrašivosti njihovih žena govore
nam letopisci obeju strana. Do kraja šestog dana na Jarmuku ogroman broj
vizantijskih vojnika pobijen je ili se razbežao.479 Iraklije je u Konstantinopolju
ubrzo čuo za gorki poraz.480
Opisi strašnih oblaka prašine i peska navođeni su kao mistično
opravdanje za ponižavajući poraz. Istina je, međutim, znatno jasnija.
Konstantinopolj više neće biti lovac, nego lovina. Ovaj prvi važan okršaj u
oštroj je suprotnosti s prvim susretom Vizantije i Muhameda kao mlađanog
Čudotvorca. U prašnjavoj ravnici oko Tarmuka promenjen je pravac
budućnosti Konstantinopolja. Hasanidski vladar Džabala, koji je pobegao iz
islamskih zemalja u vizantijske, izlio je u stihove na arapskom osećanja koja su
možda lebdela i nad Carigradom:

O, da mati moja nikad nije rodila sina,

Ime da mi nikad upisano nije sred povesnih voda.
Kopnim za zemljom mojih otaca od davnina,
Za Damaskom, zavičajem mog roda.

Godine 630. Iraklije je objavio da svi Jevreji moraju da prime hrišćanstvo.

Moguće je da je to bio carev odgovor na vesti da je muslimanska vojska zašla
duboko u Persiju pošto je prethodno te iste godine osvojila Meku. Persijanci
su prelazili u islam; zauzvrat im je obećan udeo u plenu. Predvođeni kalifom
Omerom, Arapi su 638. godine zauzeli Jerusalim (postoji čak i jedna vrlo mala
mogućnost da je Muhamed poživeo dovoljno dugo da sam uvede svoju vojsku
u Sveti grad),481 uz pomoć Jevreja, koji su im bili vodiči i pomogli da se očisti
Hram na gori. Zahvalnost im je iskazana, kako nam saopštavaju neki izvori,

479 Podroban i izuzetno koristan prikaz brojnosti, rasporeda i naoružanja vojski može se naći kod
Dejvida Nikola, Jarmuk 636: pad Sirije pod muslimane (Nicolle, David, Yarmouk AD 636: The Muslim
Conquest of Syria, Osprey Publishing, Oxford, 1994).
480 Iraklije se nalazio u Antiohiji. Prihvativši savet da poraz primi kao kaznu Božju, isplovio je ka

Carigradu i na rastanku sa Sirijom izgovorio reči koje se nalaze u zaglavlju ovog poglavlja. (Prim.
prev.)
481 Ova priča je tek u povoju – neki nedavno pronađeni dokumenti ukazuju na ovu mogućnost.

Pogledajte na primer kod Roberta Hojlanda, „Najraniji hrišćanski zapisi o Muhamedu“, posebno str.
277-281 (Hoyland, Robert, „The Earliest Christian Writings on Muhammad“ in Motzki, Harald, ed.,
The Biography of Muhammad: The Issue of the Sources, Brill, Leiden, 2000).
294 BETANI HJUZ

mestom za novu sinagogu, a Galilejcima za domove.482 U očima carigradskih

careva Jevreji su očigledno izabrali pogrešne prijatelje. Godine 640. Arapi su
osvojili Cezareju, 642. pala je Aleksandrija, Jermenija se od 645. zvanično
našla pod arapskom vlašću, a podlegli su, redom, i Rodos, Kos, Kipar i Krit. U
Bici jedara 655. Arapi su pokazali i svoju snagu na moru. Car Konstant II jedva
je iz ove bitke izneo živu glavu. Kada su se 674. arapski ratni brodovi ukotvili
kod Kizika, gde je 410. godine p. n. e. Alkibijad odneo onu pobedu zahvaljujući
kojoj je preoteo Vizantion, Grci su ih zasuli grčkom vatrom, koja se tada zvala
morska, lepljiva ili rimska vatra.483 Vrelina i zadah ove zapaljive smeše bili su
po zlu čuveni, a delovala je slično kao napalm, ali nedavno izvedeni
eksperimenti pokazali su da je takođe izazivala zastrašujuće zvuke slične
kricima, koje je stvaralo šištanje vatre i pare pomešano sa škripom i pucanjem
drveta. Pod dejstvom grčke vatre površina mora izgledala je kao da se
pretvorila u nadirući plamen. Pomorski napadi muslimana na Konstantinopolj
između 661. i 750. godine, pet pokušaja i pet neuspeha, i zaprepašćenje i
strepnja kojima su reagovali Carigrađani opevani su i na Istoku i na Zapadu.
Grčka poezija i proza poprimile su tamniju nijansu purpura, kao što se vidi iz
redova koje je Teodor Gramatik napisao posle neuspelog napada 674:

Pogledaj kako, Gospode Svemogući, spase svoj grad od silnih

talasa najpoganijih i zlih Arapa, ti odnese strah i trepet od njih i
njihove senke što stalno nailazi…

Gde su sad, prokletnici, talasi vaših sjajnih strela, gde pesma vaših
tetiva? Gde je blistanje mačeva vaših i kopalja, oklopa i kalpaka,
sabalja dimiskija i zatamnjenih štitova?484

482 Pogledajte izlaganje i o drugim mogućnostima, o hrišćanima koji su pamtili kako Jevreji moraju
da budu izostavljeni, kod Ješue Frenkela, „Islamski materijali kod nemuslimanskih pisaca“ (Frenkel,
Yehoshua, „The Use of Islamic Materials by Non-Muslim Writers“, in Laskier, Michael and Lev,
Yaacov, eds., The Convergence of Judaism and Islam: Religious, Scientific and Cultural Dimensions,
University of Florida Press, Gainesville, 2011, pp. 89-108).
483 Vizantinci su grčku vatru prvi put primenili upravo protiv arapskih napada. Pogledajte uvod

Berta Hola u Istoriji grčke vatre i baruta Džejmsa Ridika Partingtona (Partinton, James Riddick, A
History of Greek Fire and Gunpowder, Johns Hopkins University Press, Baltimore and London, 1999,
p. xxi).
484 Prema prevodu Dejvida Olstera u „Teodor Gramatik i arapska opsada 674-678“ (Olster, David,

„Theodore Grammaticus and Arab Siege of 674-678“, Byzantinoslavica, 1995, 56, pp. 23-24).
 Istanbul 295

Pa ipak, za svega pet godina od „početka vremena“ 622. Vizantija je

izgubila dve trećine svojih teritorija. Za sedam godina pod carigradskom
vlašću više nisu bili tako važni gradovi kao što su Damask (koji je pao 635),
Jerusalim (637), Antiohija (637), Edesa (640) i Aleksandrija (642). Za jedan
vek muslimani su ne samo stigli do juga Francuske nego su i harali po
Avganistanu, zauzeli srednju Aziju, osvojili velika prostranstva u dolini Inda
(na prostoru današnjeg Pakistana) i dospeli čak i do zapadnih granica
Kineskog carstva. Njihovi vladari kalifi smatrani su Muhamedovim
naslednicima i Božjim izaslanicima. Persijanci će se kao sila na koju vredi
obraćati pažnju ponovo pojaviti tek u XVI veku. Za Carigrađane je jedna od
najvažnijih posledica ta što im žito neće više stizati iz Egipta sve dok
Osmanlije ne uspeju da saberu dva i dva i iz grada koji su pretvorili u islamsku
prestonicu Konstantiniju ponovo ne osvoje Egipat 1517. godine.
Znak krajnje uzburkanosti tih vremena lako nalazimo u činjenici da je
Iraklijev unuk Konstant II pred kraj svoje vladavine, 663. godine, izmestio
prestonicu iz Carigrada u Sirakuzu, mada većina Carigrađana neće poći za
carem.485
O tome koliko je razumevanja i saosećanja bilo u ovo vreme između
muslimana, hrišćana i Jevreja mnogo se raspravljalo. U nekim jevrejskim
tekstovima slavi se muslimansko nadiranje i u ovim novim monoteistima vidi
se spas od rimske tiranije; u drugima se Muhamed naziva lažnim prorokom,
jer proroci ne dolaze naoružani mačem.486 U zemljama koje su muslimani
osvojili crkve su i dalje podizane; muslimani su čak pomogli da se posle
zemljotresa 679. godine obnovi crkva u Edesi.487 Čak i u Jerusalimu, kao što
pokazuju iskopavanja koja su u toku, Crkva Svetog groba proširivana je i
doterivana sve do X veka. U ranom islamskom periodu čak je odmah pored nje
podignuta i nova crkva. Hrišćanske porodice i monasi na Sinaju i oko Sinaja
bili su zaštićeni Muhamedovim fermanom, koji je, kako se verovalo, sam
prorok zapečatio otiskom svog dlana u drugoj godini posle hidžre. Ovaj sveti
dokument dospeo je konačno u Konstantinopolj pošto su Osmanlije zavladale
Egiptom 1517. godine. Na duže staze, međutim, solidarnost pripadnika triju

485 Džon Haldon, Konstantin Porfirogenit: tri traktata o carskim vojnim pohodima (Haldon, John,
Constantine Porphyrogenitus: Three treatises on imperial military expeditions, Verlag der
Osterreichischen Akademie der Wissenschaften, Vienna, 1990, pp. 45-8, 59-60).
486 Piter Frankopan, Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna, 2018; Zilber Dagron i Vensan Deroš,

„Jevreji i hrišćani na vizantijskom istoku“ (Dagron, Gilbert et Deroche, Vincent, „Juifs et chretiens en
Orient byzantine“, Centre d'histoire et civilisation de Byzance, Paris, 2010, pp. 240-7.
487 Robert Hojland, „Jakov iz Edese o islamu“ (Hoyland, Robert, „Jacob of Edessa about Islam“, in

Gerrit, Jan Reinink and Klugkist, Alexander Cornells, eds., After Bardasian: Studies on Continuity and
Change in Syriac Christianity, Peeters, Leuven, 1999, pp. 158159).
296 BETANI HJUZ

monoteističkih vera propala je suočena sa stalnom političkom i vojnom

borbom za nove teritorije i veću Božju blagonaklonost. Konstantinopolj je
uspešnim muslimanskim vladarima postao uzor kome su stremili, pojam
savršenog grada i savršenstva u kome mora da se uživa. U zbirci
bliskoistočnih i persijskih bajki Hiljadu i jedna noć arapska vojska putuje
brodovima do Carigrada, ali joj opsada propada. Džihad – „borba na putu
Božjem“ – koji je nekada služio da se da duhovna dimenzija preislamskim
haranjima, pretvoren je sada u božansku zapovest da se osvoji kosmopolitsko
mesto usađeno „kao dijamant između dva safira“. Islam je u početku bio trag
kamiljih papaka u pesku, Alahova reč u vrućem pustinjskom vetru, ali najveća
islamska želja postao je grčkorimski grad ovenčan vodama: „Oslobodićeš
Carigrad, a blagosloven je emir koji je njegov emir i blagoslovena je ta
vojska.“488

488Imam Ahmed ibn Hanbal, Aval Musnad el Kufijin, No. 18189. C855. Pogledajte kod Katarine
Fleming, „Konstantinopolj od hrišćanstva do islama“ (Fleming, Katherine, Constantinople: From
Christianity to Islam“, Classical World, 2003, 97.1, p. 69).
 TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

MONASI NOĆU, LAVOVI DANJU

OKO 692. G. (72/73. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Ostaćeš tamo dok ga ne osvojiš ili dok te ja ne opozovem.489

OMAJADSKI KALIF SULEJMAN KOJI JE POSLAO VOJSKU DA OPSEDNE
KONSTANTINOPOLJ 717. GODINE U PISMU SVOM BRATU MASLEMI, KOJI JE
ZAPOVEDAO OPSADOM

Monasi noću, lavovi danju.

HRIŠĆANSKI ASKETA OPISUJE MUSLIMANSKU VOJSKU,
ZABELEŽENO KOD ABDULAHA EL ASLAMIJA
U POVESTI OSVAJANJE SIRIJE (TARIK FUTUH EL ŠAM)490

Ko je sad na istoku imao tu povlasticu da razgovara neposredno s Bogom?

Carigradski vladari i vladari sve prostranijih muslimanskih teritorija poveli su
rat vere i propagande. „Nema boga do Alaha, a Muhamed je njegov prorok“ –
pisalo je na novcu koji je 692. iskovao kalif Abdul Malik. Poslednjih godina
naučnici su čak izneli pretpostavku da se na nekim novčićima nalazi lik samog
Muhameda.491 Justinijan II odgovorio je ravnom merom – na njegovom novcu
sad je s jedne strane bio Hrist, a s druge on sam kao „Božji sluga“. Konstantin
Veliki nikada se izgleda nije previše ustezao da se posluži Hristovim ljudskim
likom (prethodno je Hrist po pravilu prikazivan kao jagnje), a Konstantinopolj
je već odavno uživao u svojoj religioznoj umetnosti. Ikone i mozaici
posmatrani su kao posrednici između ljudi i božanskog i nisu mogli biti
osuđivani kao bogohulni rezani idoli. Pravoslavno istočno hrišćanstvo
verovalo je da Bog i čovek mogu da se susretnu i sjedine uz pomoć ovih s
ljubavlju izrađenih likova. Kupola Svete Sofije smatrana je svodom nebeskim,
a religiozna umetnost vodila je oko pobožnih ka Bogu.
489 Rejmond Ibrahim, „Opsada Vizanta“ (Ibrahim, Raymond, „The Siege of Byzantium“, National
Review, 2013).
490 Navedeno kod Pitera Frankopana, Putevi svile: nova istorija sveta, str. 84.
491 Pogledajte kod Frankopana, Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna 2018.
298 BETANI HJUZ

Čistota ranog islama, međutim, koji je počeo da osuđuje prikazivanje

ljudskog tela u religioznoj umetnosti, očigledno je posedovala zabrinjavajuću
privlačnost. Na Petošestom ili Trulskom saboru održanom 692. godine u
dvorani carskog dvorca u Konstantinopolju ponovo su zabranjeni paganski
običaji koji su se uprkos svemu uporno održavali: maškare, predstave s
divljim životinjama, sveštenici na hipodromu, plesanje žena na javnim
mestima, preoblačenje muškaraca u žene i obrnuto, prizivanje Dionisa i
preskakanje preko vatre.492 Vizantija je i sama morala da iščisti religijsku sliku
o sebi.
U međuvremenu je muslimanska dijaspora, koja je naravno iznikla iz
jednog sveta pod klasičnim antičkim uticajima, pažljivo birala ono najbolje što
će preuzeti od Vizantije. Na mozaicima u Velikoj džamiji u Damasku, koju su
na mestu vizantijske crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju sagradili
omajadski kalifi Velid I i Sulejman ibn Abdul Malik između 706. i 715. godine,
prikazani su motivi ne samo iz preislamske arapske poezije nego i pejzaži i
arhitektura u tipičnom vizantijskom stilu.493 Mozaike su radili vizantijski
majstori, a zlatne tesere (kockice koje se slažu u mozaik) poslao je sam
Justinijan II. Iznesene su i pretpostavke da je čitav arhitektonski plan Damaska
bio zamišljen tako da predstavlja Konstantinopolj u malom. Omajadi su gradili
svoj grad u Siriji kao svoju verziju grada koji su toliko žudeli da osvoje, a želja
im je ponovo osujećena neuspehom opsade 717-718. godine.494 Takozvani
Plavi Kuran, ispisan zlatnim i srebrnim kufskim pismom na pergamentu
obojenom indigom, delimično je nadahnut vizantijskim folijima obojenim
purpurom, na kojima su pisali carski i patrijaršijski službenici.495 Neki
smatraju da dekorativne ploče od slonovače na nameštaju u abasidskom
dvorcu El Humajma u Jordanu podsećaju na takozvanu stolicu iz Grada
(moguće je da je napravljena u Konstantinopolju i da ju je Iraklije poklonio
Gradu u Italiji).496 Duborez u slonovači svakako je bio grana umetnosti koju je

492 Džon Frili skreće pažnju na to da su jasno prepoznatljivi elementi ovih paganskih rituala vidni i
danas u grčkim pokladama i na praznik Svetog Jovana Kinegosa (Lovca).
493 Finbar Flad u Helen Evan i Brendi Ratlif, Vizantija i islam: prelazno doba (Helen Evans and

Brandie Ratliff eds., Byzantium and Islam: Age of Transition, 7th-9th Century, Yale University Press,
New Haven and London, 2012, pp. 252, 253-4).
494 Pogledajte kod Finbar Flada, Velika džamija u Damasku: istraživanja o stvaranju omajadske

vizuelne kulture (Flood, Finbarr Barry, The Great Mosque of Damascus: Studies on the Makings of an
Umayyad Visual Culture, Brill, Leiden, 2001, pp. 163-83, 228-33).
495 Alen Džordž, „Kaligrafija, boja i svetlost u Plavom Kuranu“ (George, Alain, „Calligraphy, Colour

and Light in the Blue Qur'an“, Journal of Qur'anic Studies, 2009, 11.1, pp. 75-125)
496 Evans i Ratlif 2012, str. 221-222; o stolid iz Grada pogledajte str. 45-50.
 Istanbul 299

Carigrad sa žarom negovao.497 Iste one Menandrove maksime koje su brižljivo

urezivane na komadima polomljene grnčarije pojavljuju se i na arapskom, iako
se pripisuju Homeru. Carigradsku strast za znanjem i učenjem dodatno su
podsticali učenjaci s juga, ljudi koji su sredinom VIII veka pod
pokroviteljstvom Abasidskog kalifata preveli ogroman broj grčkih tekstova,
pun vek pre nego što će Kuran s oklevanjem biti preveden na grčki. Vizantijski
majstori ukrašavali su Kupolu nad stenom u Jerusalimu.498 Sada više nije samo
Carigrad privlačio i trošio ogromnu energiju nego su tu bili i gradovi novog
muslimanskog sveta u koje je život sveže uliven.499 Počelo je da se postavlja
pitanje ko je tu, s verske, kulturne i vojne tačke gledišta i u pogledu prednosti
pod Božjim okriljem, u prednosti nad kim.
Posle gubitka Egipta, Konstantinopolj se žitom snabdevao samo još sa
Sicilije i iz dublje Afrike, a ti pravci snabdevanja bili su opasni i bilo ih je skupo
održavati. Teškoće globalizacije osećale su se pre petnaest vekova podjednako
snažno kao što ih danas osećaju mnogi od nas. Sve više hrišćanskih gradova
padalo je pod muslimansku vlast. U međuvremenu su u današnjoj Italiji
Lombardi suzili vizantijsku vlast na puki koridor između Rima i Ravene.
U početku su oni koji su živeli u bivšim vizantijskim zemljama pod vlašću
novih gospodara muslimana mogli da primete da se mnogo šta nastavlja po
starom – kandila i nameštaj još su ukrašavani motivima loze, Amazonke

497 Helen Evans, Robert Holman i Melani Holkomb, „Vizantijska umet-nost“ (Evans, Helen, Hallman,
Robert and Holcomb, Melanie, „The Arts of Byzantium“, Metropolitan Museum of Art Bulletin, 2001,
58.4:1, pp. 4-68).
498 Pogledajte takođe bronzani ibrik iz ranog islamskog perioda u Iranu, koji se čuva u Ermitažu –

Ulrike el Hamis, Ponovno ispitivanje bron-zanog ibrika iz rane islamske epohe“ (al-Khamis, Ulrike,
„An Early Islamic Bronze Ewer Reexamined“, Muqarnas, 1998, 15, pp. 9-19) – i pečate na drškama
ćupova iz lerusalima i Tel Katre, pronađenim prilikom iskopavanja 2005-2006. godine – Itamar
Tašel, „Poznovi-zantijski/ranoislamski pečati na drškama ćupova iz Jerusalima i Tel Katre“ (Taxel,
Itamar, „Late Byzantine/Early Islamic Stamped Jar Handles from Jerusalem and Tel Qatra“, Israel
Exploration Journal, 2009, 59.2, pp. 185-193).
499 Damask je jedan od kandidata za najstarije trajno naseljeno mesto na svetu (takmaci su mu

Biblos u Libanu, gde je otkriveno nekoliko pogrebnih mesta iz mlađeg kamenog i bronzanog doba,
Jerihon i Alep). Damask doživljava izrazit napredak od prvog milenijuma pre nove ere, iako su
manja naselja u slivu Barade nastajala najmanje od desetog milenijuma pre nove ere. Širenje islama
ulilo je Damasku novi život. Današnji Damask zasnovan je na rimskim nacrtima. Sve do XII veka
delovi rimskih zidina još su stajali, a ulice su bile postavljene rešetkasto, od severa ka jugu i od
istoka ka zapadu. Ros Berns skreće pažnju na to da su pored grobnica kalifa rimske zidine bile prve
mete prilikom abasidskog osvajanja 750. godine. Ros Berns, Damask: istorija (Burns, Ross,
Damascus: A History, Routledge, London, 2005); Anri Viktor Valoa, Beleška o ljudskim kostima u
nekorpoli iz mlađeg kamenog doba u Biblosu (Vallois, Henri Victor, Note sur les ossements humains
de la necropole eneolithique de Byblos (avec 2 planches), vol. 1, Bulletin of the Museum of Beirut,
1937; Nađa Marija el Čeih, Vizantija očima Arapa (El-Cheikh, Nadia Maria, Byzantium Viewed by the
Arabs, Harvard University Press, Cambridge, 2004, pp. 60-81).
300 BETANI HJUZ

obnaženih grudi još su jurile preko raskošnih tkanina koje su korištene kao
pregradni zastori u Egiptu, ali u praktičnom pogledu, Konstantinopolj je sad
morao pažnju da okrene ka severu. Od VII veka Carigrad se latio zadatka da
pokrsti Slovene.
Usmeravanje pažnje na istok ostavljalo je zapad bez zaštite. Vladalo je
gotovo opipljivo osećanje da se Carigrad sve jače povlači u sebe jer su
okolnosti zahtevale da vlast postane centralizovanija. Kao posledica toga,
spletaka je na dvoru bilo još više, a igre moći postajale su još vrtoglavije. Zatim
je nastupilo zatišje. Karlo Martel porazio je muslimane kod Poatjea 732;
prethodno su muslimani već pretrpeli poraz pošto su ih glad i boleštine
desetkovale pod carigradskim zidinama 717-718. godine. Posle toga više neće
pokušati da osvoje Carigrad opsadom sve do XIV veka.500 S učvršćenjem
muslimanske vlasti u Andaluziji i Abasidskog kalifata sa sedištem u Bagdadu,
koji će u X veku postati najveći grad na svetu, islamska pažnja se izgleda
preusmerila s kolonizacije na razvoj. Stremljenje ka Konstantinopolju,
međutim, nikad nije ugasnulo. Sada su ga nazivali, u apokaliptičkom
kontekstu, jednim od četiri Paklena grada. Konstantinopolj se pojavljivao na
islamskim slikama, u islamskim pesmama i propovedima. Sedam stotina
godina je dovoljno dugo vremena da legenda poraste – ovaj grad nije mogao
biti, i zato je morao biti, osvojen.
Arheološka otkrića mogu da nas podsete na silinu strepnji koje su u ovo
vreme vladale u Konstantinopolju. Ogromni lanac debljine ljudske ruke i dug
gotovo pun kilometar izvađen je, zahvaljujući arheolozima, iz mulja u
Istanbulu za vreme pisanja ove knjige. Prepreka koju je gotovo sasvim sigurno
prvi postavio car Lav III, u vidu drvene rampe, oko 730. godine, pružala se od
zapadne obale Zlatnog roga do Velikog bastiona (Μεγάλοσ Πγργοσ), u Galati.501
Na azijskoj obali još se pod morem mogu videti njegovi potopljeni postamenti.
Lanac je osujetio mnoge napadače, iako su u X veku kijevski Rusi uspeli da ga
zaobiđu, a Venecijanci 1204. da ga probiju, mada se može pomisliti i da su te
kiklopske alke više priznanje slabosti nego demonstracija snage.
Razumljivo je što se otprilike u ovo vreme Carigrad prisetio da je dete
Rima i zaključio da bi pokušaj da se obnovi veza sa Zapadom i tamo potraži
potpora mogao biti državnički mudar potez.

500Jedna rečenica zamenila je period za koji je poterban čitav tom istorije civilizacije.
501Zlatni rog je u stvari estuar reka koje se u današnjoj Turskoj zovu Alibegkoj i Kagitane. Preko
Zlatnog roga napravljeno je pet mostova.
 ČETRDESETO POGLAVLJE

VIZANTIJA I BRITANIJA
V, VI I VII VEK

Kralj Artur reče da će povesti svoje brodove na Konstantinopolj.

Hiljadu brodova punih vitezova i tri hiljade prostih vojnika, i
nijedna tvrđava, naselje, grad ni zamak, koliko god im visoke i
moćne zidine bile, neće im se opreti kad budu na njih navalili.
KRETJEN DE TROA, KLIŽE, OKO 1176.502

Rt Tintagel na divljoj i vetrovitoj severnoj obali Kornvola sablasno je mesto i u

svojim najboljim trenucima. Požar koji je zahvatio nisko rastinje 1983. godine
otkrio je nešto što nikad pre nije zapaženo: kabaste kamene kuće i skladišta iz
V i VI veka. Koreni i obim ovog otkrića prosto oduzimaju dah. Dosad je
otkopano samo deset posto nalazišta, pa ipak se u tih deset posto nalazi više
fragmenata vizantijske grnčarije nego što je dosad otkriveno igde drugde u
zapadnoj Evropi. Neke su zapečaćene krstom, što nam nedvosmisleno
potvrđuje vezu s gradom koji je sebe smatrao živim srcem hrišćanskog sveta.
Ovo je veličanstveno arheološko blago koje je dospelo daleko od svog zavičaja.
Pronađena grnčarija čuva se sada u prašnjavom viktorijanskom miru
skladišnih prostorija Kraljevskog muzeja Kornvola u Truru. Uzmite u ruku tu
brižljivo gleđosanu engobiranu503 keramiku koja je prešla tako dugačak put i
smesta će krševitu obalu Kornvola obaviti pomalo egzotičan sjaj. Dok je
Vizantija zalazila u svoje zlatno doba, ovdašnje prirodne luke i priobalne litice
morale su povremeno biti svedoci užurbane vreve – mornari koji su plovili
dalekim morima pogađali su se oko raskošne i skupe robe, začina i mirisa,
mirisnih ulja, finog posuđa, a domaći živalj je gutao njihove priče o egzotičnim
zemljama u kojima žive čudnovate zveri, tamnopute device i Hristovi vojnici.

502 Kretjen de Troa, Kliže (Chrétien de Troyes, Cligès, trans. Carleton Carroll and William Kibler,
1991.)
503 Tehnika ukrašavanja keramike engobama (franc, engobe, engl. slip-ware) podrazumeva

nanošenje tanke skrame bele ili obojene gline pre konačne glazure. (Prim. prev.)
302 BETANI HJUZ

Blago skriveno na rtu Tintagel pruža nam, kako izgleda, čvrste dokaze o
neposrednim dodirima s vizantijskim trgovcima koji su plovili iz istočnog
Sredozemlja preko severne Afrike do zapadne Evrope. Amfore pronađene
ovde, iste kao one pronađene u potopljenim vizantijskim brodovima u
Sredozemnom moru, svakako su sa Istoka i mogle su biti napravljene u Siriji,
zapadnoj Anadoliji ili samom Carigradu. Zastanak u Kornvolu iziskivali su
svakako opasni uslovi za plovidbu u povratku s trgovačkog puta oko tada
poznatog sveta. Svaki plemenski poglavica koji je vladao ovom ključnom
tačkom – rtom povezanim s kopnom stenovitim mostom, Božjom rukom
sazdanim zamkom na samoj ivici mora – morao je biti tema mnogih priča iz
tog doba. Sve su ove okolnosti mogle da podstaknu nastanak legendi o
moćnom i veoma uticajnom kralju ratniku koji je okupio oko sebe dinamičan
dvor, ispunjenih raznim čudovištima, čarolijama i stranim zemljama. Legende
o kralju Arturu počele su da se oblikuju ubrzo pošto su sagrađena skladišta na
Tintagelu. Sasvim je moguće da je trgovina s Konstantinopoljem oblikovala ili
hranila priče o britanskom hrišćanskom kralju egzotičnim istočnjačkim
elementima.
Iskopavanja su ovde iznela na svetlo dana i jedan ispisani kamen, kasnije
upotrebljavan kao poklopac odvoda, beskoristan za istoričara, ali potpuno
neodoljiv za turističke vodiče. Na kamenu su neki okoreli momak iz mračnog
doba i njegovo društvo urezali svoja imena. Jedan od tvoraca ovog grafita zvao
se Artunjo – latinizovano, ovo će se ime pretvoriti u Artur. Sasvim je izvesno
da dotični nije bio kralj, ali neki Artur je „bio ovde“.
Zbog čega su se trgovci s Istoka otiskivali na ovo šest hiljada kilometara
dugo putovanje s toplog Sredozemlja do surovog Kornvola? Ključni trag je
izgleda kalaj. Jedini pisani dokaz koji imamo o kornvolskoj trgovini kalajem
potiče iz života Svetog Jovana Milostivog iz Aleksandrije. S Jovanom
Milostivim već smo se upoznali – to je isti onaj patrijarh koji je sanjao o
anđelima u obličju evnuha.504 Borben čovek, po svemu sudeći, osnivao je u VI
veku u severnoj Africi ubožnice, kao neku prethodnicu državnog zbrinjavanja
siromaha po domovima za sirotinju, ubrajajući tu i žene s vanbračnom decom.
Pobožnost Svetog Jovana Milostivog pruža nam pravo istorijsko blago. Jedne
noći u snu mu se javila gospa Samilost i nadahnula ga da pokuša nekako da

504„Jer istoga dana kad se ovaj blaženi rastavi sa životom da pode Gospodu, jedan od onih što
življahu anđeoskim životom i po monaškoj strogosti, vrline pun i poštovanja dostojan, Sabin
imenom, iz Aleksandrije, pade u ekstazu i vide Jovana gde u slavi Božjoj izlazi iz svojih dvora sa
svim sveštenstvom, noseći sveće i polazeći gospodaru jer, reče, komornik evnuh ga pozva.“ Život
Jovana Kiparskog (Life of John of Cyprus, 46, trans. Elizabeth Dawes and Norman Baynes, 1948, p.
260).
 Istanbul 303

popravi svet. Među njegovim dobrim delima koja su usledila bilo je i to što je
jednom siromahu nabavio brod da može da otplovi u Britaniju. Po njegovom
povratku, kalaj koji je brod dovezao čudesno se u svečevim rukama pretvorio
u srebro. Svrha ove priče bila je moralna pouka, ali nama ona, nenamerno,
pruža delić istorije.
Moguće je da je ta silna fina keramika pronađena u Kornvolu putovala na
zapad upravo zato da bi kalaj, neophodan za dobijanje bronze, mogao da stiže
na istok, mada je u ovo vreme kalaj mogao u malim količinama da se dobavlja i
iz Kapadokije, u centralnoj Turskoj. Izgleda da je Vizantija prosto želela da
održi otvorene puteve komunikacije za zapadnim delom britanskih ostrva.
Jedna opaska kod Prokopija saopštava nam da je Justinijan uspostavio
diplomatske odnose s Britanijom – na kraju krajeva, Justinijan je obezbedio
nabavku stranog žita zahvaljujući ambarima na Tenedosu – a ima i nekih
privlačnih dokaza da je Konstantinopolj možda čak imao uticaja prilikom
naimenovanja verskih i svetovnih velikodostojnika na Zapadu.505 Prokopije
nam takođe saopštava da je Velizar ponudio Britaniju Gotima, što je verovatno
bila šala, pošto su Goti ponudili da daju Konstantinopolju Siciliju. Na osnovu
dokaza koji se i dalje pojavljuju na Tintagelu, jedino je izvesno, po svemu
sudeći, da je Konstantinopolj lebdeo u svesti ovih Brita kao blaga senka, kao
zlatno dete Rima, koji je poput loše majke napustio Britaniju; i daje, isto tako,
daleka Britanija bila utisnuta na mentalnoj geografskoj karti
Konstantinopoljaca.506
Materijalni tragovi carigradskog života mogu da se pronađu i na drugim
mestima po Britanji – ako pređemo, na primer, kratak put do njene istočne
obale.

Put čamcem uz reku Deben u Istočnoj Angliji od Severnog mora ka Saton Huu
neočekivano je uzburkan. Upravo tuda bi put vodio trgovce i plemiće iz
Carigrada i njegovih zemalja koji bi se u VI i VII veku zaputili s Bliskog istoka
da se susretnu s čuvarima kapija istočne Britanije. Među Carigrađanima su se
možda pripovedale priče o varvarskoj Britaniji, ali moguće je da bi goste iz
Srećnog grada iznenadilo ono što bi u njoj zatekli. Uzavrelo zlatonosno
anglosaksonsko mesto kod Rendlšama (nalazište je otkriveno tek 2008. i još
se rade stručne arheološke procene), gde su nekad živeli moćni vladari i
505 Pogledajte kod Antee Haris, Vizantija, Britanija i Zapad: arheologija kulturnog identiteta, 400-
650. godine (Harris, Anthea, Byzantium, Britain & the West: The Archaeology of Cultural Identity AD
400-650, Tempus, Stroud and Charleston, 2003).
506 Moguće je da je Crkva Svetog Justa u Kornvolu nazvana po Svetom Justu Lionskom, episkopu iz

IV veka, koji je otišao u pustinjake na istočnom Sredozemlju.

304 BETANI HJUZ

njihovi dvorani, već nam je dalo obilne, ali neproučene dokaze o neposrednoj
trgovini s Vizantijom u vidu bakarnih novčića kovanih u Carigradu i kantara
obeleženih prema vizantijskom mernom sistemu.507 Novčići su tako rasuti da
je vrlo malo verovatno da je tu bila riznica stranog novca – pre će biti da je to
novac kojim su se služili, ili ga izgubili, vizantijski trgovci ili plemići, verovatno
se ponašajući pritom najlepše što može biti i verovatno pod zaštitom domaćeg
vladara.508 Rendlšam nije vidljiv s mora, ali Saton Hu, anglosaksonski grad
mrtvih, jeste.
Grobne humke Saton Hua nepromašivo su znamenje još izdaleka.
Prostrana dovoljno da primi čitav pogrebni brod, koji je ljudskom snagom
dovučen s reke – verovatno su ga uz robove vukli i plemići odajući tako poštu
pokojnom vladaru – da bi zatim na taj brod bilo položeno vladarevo telo i
blago s kojim će biti sahranjen, ova nekropola objavljivala je svima koji bi
naišli da moć anglosaksonskog kralja i njegove svite pokopane oko njega
ostaje neokrnjena čak i samom smrću. Za nas je posebno važno što je taj
bezimeni kralj odlučio da bude sahranjen u Saton Huu (ime podseća na
anglosaksonski pojam koji znači ostruga brega), okružen veličanstvenim
rukotvorinama hrišćanskog Istoka.509
Otkriće Saton Hua bilo je uzbudljivo u svakom pogledu. Pljačkaši grobova
već su bili napali grobnu humku br. 2, s koje su prešli u humku 1, promašivši
blago u glavnoj pogrebnoj odaji za svega nekoliko metara. Otisak lepih obrisa
broda još vodi posetioca ka blagu koje se nekada nalazilo u brodskoj utrobi a
sadržalo je i srebrne vizantijske činije ukrašene krstovima i prefinjenim
rozetama. Rozete su, prema jednoj pretpostavci, izabrane zato što se cvetna
ikonografija može naći i na hrišćanskim i na paganskim predstavama drveta
života.510 Anglosaksonski vladari i njihovi dvorani možda su se trudili da
ostanu u milosti svih bogova, starih i novih. Književni izvori nam saopštavaju
da je neki od vladara u Saton Huu postavio jedan uz drugi paganski i

507 Veoma zahvaljujem dr Helen Gik na pomoći oko ovog poglavlja. O pojedinosti o radu na nalazištu
kod Rendlšama pogledajte Scull, Christopher et al. 2016; Minter, Faye et al. 2014.
508 Veliku zahvalnost dugujem profesoru Kristoferu Skalu i Fej Minter iz Arheološkog odbora

okruga Safok na pomoći oko materijala koji se odnosi na Rendlšam u ovom poglavlju.
509 Ime Saton Hu nosi jedno imanje nedaleko od Satona; nekropola je dobila ime po ovom imanju.

(Geografski, nekropola Saton Hu nije blizu Satonu, koji je gradska opština na jugozapadnoj strani
Londona, dok se nekropola nalazi blizu mesta Vudbridž, u Istočnoj Angliji, na istočnoj obali
Engleske. – Prim. prev.) Pogledajte u Beovulfu stihove 2247-2266, u kojima se govori o velikom
blagu položenom uz kralja Skjolda u njegovom poslednjem počivalištu.
510 Pogledajte kod Majkla Bintlija, „Vizantijske srebrne činije s pogrebnog broda u Saton Huu i

obožavanje drveća u anglosaksonskoj Engleskoj“ (Bintley, Michael, „The Byzantine Silver Bowls in
the Sutton Hoo Ship Burial and Tree-Worship in Anglo-Saxon England“, Papers from the Institute of
Archaeology, 2011, 21, pp. 34-35).
 Istanbul 305

hrišćanski oltar. Bio je tu takođe ogromni srebrni tanjir (veličina je očigledno

bila bitna), sličan našim stalcima za tortu, s pečatom Anastasija I, koji je vladao
od 491. do 518. godine. Dve grubo izvedene sedeće figure na rondelu tanjira
možda predstavljaju Rim i Konstantinopolj. Kao dodatak su uz njega išle
manje činije, srebrna kutlača i kašike – na jednoj je urezano jasno vidljivo
Pavle, na drugoj možda Savle. Nalazila se tu čak i jedna bronzana „koptska“
činija, koja je mogla biti napravljena u carigradskim radionicama, i komadi
platna iz Sirije. Takođe granati iz Šri Lanke.

Vizantijski bakarni novac s mesta gde se nalazilo sedište

anglosaksonskih vladara kod Rendlšama u Safoku. Novac je kovan u
Konstantinopolju pod carevima Fokom, Justinom II i Mavrikijem
306 BETANI HJUZ

Tiberijem krajem VI i početkom VII veka, a pronađen je između

2009. i 2015. godine. (Suffolk County Council)

Iz humke br. 3, iako je pokušaja pljačke bilo i tamo, arheolozi su spasli

ostatke kamene ploče, opet iz Carigrada, na kojoj je bila prikazana ili krilata
Nika ili anđeo, kutiju od kosti s Hristovim monogramom i poklopac još jedne
bronzane činije s Istoka.
Nije Carigrad bio posredno prisutan samo u Saton Huu i na Tintagelu. Na
drugim mestima po Britaniji žene s ugledom u društvu nosile su u ovo vreme
kratke ogrlice kao što je ona koju vidimo oko Teodorinog vrata na mozaiku u
Raveni.511 Prstenje i broševi, koje su nosili i muškarci i žene, takođe uveliko
podsećaju na carigradsku visoku modu.512 Širom hrišćanskog sveta vizantijsko
posuđe i tkanine postali su statusni simbol. U francuskom manastiru Šel čuva
se dugačka košulja franačke kraljice i svetice Batilde – čiji je život sam po sebi
bio čitava bajka: Batilda je po rođenju pripadala anglosaksonskom plemstvu,
zatim je prodata u ropstvo, da bi na kraju postala žena Klodovika II i mati
budućih kraljeva – košulja izrađena i vezena pod očiglednim vizantijskim
uticajem. Na zlatnom pečatu pronađenom pomoću detektora za metal 1999.
godine nedaleko od Noriča prikazano je s jedne strane žensko lice i franačkim
pismom ispisano ime BALDEHILDIS, dok su s druge strane nagi muškarac i
dugokosa žena zagrljeni ispod krsta. Relikvije koje su putovale severnom
Evropom – podsetimo se, ovaj običaj su započeli vizantijski vladari Konstantin
i Jelena – umotavane su, ako je bilo moguće, u svilu iz doma Božjeg na zemlji.
Diplomatski darovi iz Konstantinopolj a, kao što je bila svila živih boja, slani su
u zemlje koje nisu raspolagale ni tehnologijom ni tržištem potrebnim da se
dosegnu takve prozračne visine.513

511 U ovom poglavlju oslanjala sam se na sopstvene obilaske nalazišta u Saton Huu i na Tintagelu, te
na Anteu Haris, Vizantija, Britanija i Zapad.
512 Pogledajte takođe Helen Gik, „Nevidljiva kraljevstva: primena pogrebnih darova u Engleskoj u

VII veku“ (Geake, Helen, „Invisible Kingdoms: The Use of Grave-Goods in Seventh-Century England“
in Dickinson, Tania and Griffits, David, eds., The Making of Kingdoms, Anglo-Saxon Studies in
Archaeology and History 10, Oxford Universitiy School of Archaeology, Oxford, 1999, pp. 203-215).
513 Pogledajte kod Šonje Maržinžik, „Izražavanje moći: luksuzne tkanine iz severne Evrope

početkom srednjeg veka“ (Marzinzik, Šonja, Expressions of Power: Luxury Textiles from Early
Medieval Northern Europe“, Textile Society of America Symposium Proceedings, University of
Nebrasca, 2008); Dejvid Džejkobi, „Ekonomski aspekt svile i umetnička razmena među kulturama:
Vizantija, muslimanski svet i hrišćanski Zapad“ (Jacoby, David, „Silk Economics and Cross-Cul-tural
Artistic Interaction: Byzantium, the Muslim World, and the Christian West“, Dumbarton Oaks
Papers, 2004, 58, pp. 197-240).
 Istanbul 307

Razmetljivo, da – ali možda takođe pokazatelj pažljivo negovanih

carigradskih kulturnih, trgovačkih i diplomatskih veza sa Zapadom uopšte, a s
Britanijom posebno.514 Imamo o tome svedočenja puna poštovanja, kao što je
na primer ono Tobijasa, episkopa Ročestera od 693. do 706. godine, koji je
grčkim vladao kao maternjim jezikom. Opat Benedikt, koji je osnovao
manastire Monkvermut i Džarou, doneo je s putovanja vizantijske svilene
ogrtače, koji su potom razmenjeni za zemlju u Britaniji.515 Bez obzira na to da
li je u ovo vreme još postojalo neko osećanje vazalskog odnosa prema
Istočnom rimskom carstvu, emotivna veza postojala je sasvim očigledno.
U školskim udžbenicima piše da je Sveti Avgustin – predstavnik moćnog
hrišćanskog Rima – pošao 597. godine iz Rima da pokrsti Anglosaksonce.
Avgustina je, međutim, poslao papa Grgur Veliki, koji je prvobitno bio papski
legat u Carigradu. U to vreme papa je bio ravan patrijarhu, njegov svetovni
zastupnik u rimskom vojvodstvu. Na novcu kovanom u Rimu još se nalazio
likvizantijskog cara. Ovaj hijerarhijski raspored kristalno se jasno vidi iz jedne
primamljive zbirke pisama na iskrzanom pergamentu, koja se tek prevodi u
Vatikanskoj biblioteci.516 Izgleda da je bilo i drugih strateških političkih i
verskih susreta; papa je 668. godine poslao Teodora iz Tarsa u Kilikiji, koji se
obrazovao na visokim školama u Carigradu, da bude nadbiskup Kenterberija.
U ovo vreme otprilike vlada osećanje da je Britanija konačno ponovo
prihvaćena u ekumenski zagrljaj – pogranična zemlja, ferox provincia517 ali
zemlja koja je rado pripadala, i u praktičnom i u emotivnom smislu, jednoj
većoj celini.
Tek posle pobede Rima na Sinodu u Vitbiju 664. godine, kada je odlučeno
da će se Uskrs računati prema rimskom kalendaru i da će monasi nositi
tonzuru, hrišćanstvo je u Britaniji počelo da poprima dosledniji latinski i
zapadnjački lik umesto pravoslavnog i istočnjačkog. Opadanje uticaja istočnog

514 Ove veze bile su posebno jake na zapadu Britanije – prisetimo se samo ekstravagantne ostave s
grnčarijom u Tintagelu.
515 Vizantijska svila prodavana je britanskim putnicima u Rimu. Sinru Lju, Svila i religija (Liu, Xinru,

Silk and Religion, Oxford University Press, Oxford, 1996); Čarls Redžinald Dodvel, Anglosaksonska
umet-nost: nova perspektiva (Dodwell, Charles Reginald, Anglo-Saxon Art: A New Perspective,
Manchester University Press, Manchester, 1982, pp. 150-151).
516 Avelanski zbornik, zbirka od dvesta četrdeset četiri dokumenta pisana u vremenskom rasponu

između 367. i 553. godine i prikupljena u jednom manuskriptu iz XI veka u biblioteci manastira
Santa Kroče u Fonte Avelani u Italiji. Aleksandar Evers i Bernard Stolt, ur., Religija, moć i politika:
episkopi, carevi i senatori u Avelanskom zborniku (Evers, Alexander and Stolte, Bernard, eds.,
Religion, Power, and Politics: Bishops, Emperors, and Senators in the Collectio Avellana, 367-553 AD,
Peeters Publishers, Leuven, u pripremi).
517 (Lat: divlja provincija. – Prim. prev.) Ovako je Britaniju nazvao Tacit, u osmom poglavlju knjige O

životu i naravi Julija Agrikole.

308 BETANI HJUZ

hrišćanstva oblikovaće istoriju srednjovekovnog sveta, i današnjeg takođe. I

mada se vizantijski otisci mogu naći širom zapadne Evrope, naša poslednja
stanica biće sam sever Engleske.

Penjući se dugim putem od reke Vir do Daramske katedrale još i sad ćete
osetiti da je ovde moguće približiti se Bogu – zapadnjačkog Boga lako je naći
na dinamičnom nebu iznad Nortamberlenda. Stubovi katedrale u Daramu
čuveni su po hirovitosti, s izuvijanim i cikcak žlebovima i oknastom šarom,
kao u nekoj pomodnoj srednjovekovnoj šali. Simboli u tamnom kamenu oko
kapele Svetog Katberta u katedrali stvaraju, međutim, uznemirujuće antički
utisak. To je zbog toga što je ovde vekovima, u grobu usred katedrale, ležao
sahranjen delić Vizantije.
Sveti Katbert je umro 687. godine, ali je u X veku ponovo sahranjen kao
što su sahranjivani vizantijski velikaši. Raskošni purpurni pokrov u koji mu je
uvijeno telo gotovo sasvim sigurno je dodat 945, kada je kovčeg otvoren i kralj
Veseksa Edmund, koji je imao namere da bude priznat za kralja cele Engleske,
položio na Katbertovo telo, uvijeno u obično platno, dve „grčke odežde“. Bila je
to velika počast, koja je mnogo govorila. Vizantijska tkanina imala je očigledno
svešteni značaj; pred prefinjenošću veza zastaje dah. Tananost ovog rada
podseća nas na to kakvim su estetskim zadovoljstvima bili okruženi bogati u
Vizantiji. Ipak, motivi na Katbertovom pokrovu izrazito su paganski: na
jednom delu je izvezena boginja plodnosti i prirode. Ova tkanina, po
prikazanim motivima nazvana Svila sa zemljom i okeanom, bila je izvanrednog
kvaliteta518 – veliki delovi još se čuvaju u skladištu biblioteke u katedrali.
Uprkos osetnom vizantijskom prisustvu na samoj ivici znanog sveta, u
sam Konstantinopolj sve više se uvlačila opasna sumnja u sebe. Carigrad je
proživljavao krizu samopouzdanja i vere.

518Dejvid Džejkobi, „Proizvodnja svile“ (Jacoby, David, „Silk Production“ in Jeffreys, Elizabeth,
Haldon, John and Cormack, Robin, eds., The Oxford Handbook of Byzantine Studies, Oxford University
Press, Oxford, 2008, pp. 421-428); Ana Mutezijus, „Od semena do svilene tkanine: aspekti
vizantijske proizvodnje svile“ i „Konstantinopolj i zaleđe: pitanja snabdevanjem sirovom svilom“
(Muthesius, Anna, 'From Seed to Samite: Aspects of Byzantine Silk Production' and 'Constantinople
and its Hinterland: Issues of Raw Silk Supply' u Istraživanje o tkanju svile u Vizantiji i u islamskim
zemljama, str. 119-134 i 315-335).
 ČETRDESET PRVO POGLAVLJE

IKONE I IKONOKLAZAM
726. G.

Čovek ne može da razmišlja ne služeći se fizičkim slikama…

Telesnim vidom mi postižemo duhovnu kontemplaciju. Iz ovog je
razloga Hrist poprimio i dušu i telo, jer je čovek sazdan od oboje.
SVETI JOVAN DAMASKIN, OKO 720. G.519

…spasenje nije u vernosti formama nego u oslobođenju od njih.

BORIS PASTERNAK, DOKTOR ŽIVAGO520

Nije prirodno peti se po iznutricama Zemlje, ali ostrvce Palea Kameni pored
Santorinija – brežuljak opsidijanski crnog vulkanskog materijala – pružiće
vam priliku za to, kao i mogućnost, da se okupate u sumporastim toplim
izvorima. Na ovom čudnom vulkanskom ostrvcetu jedini su stanovnici jedan
ćutljivi ribar koji stanuje u vedro opremljenoj montažnoj kućici i njegov verni,
bučni pas. U jeku sezone oduševljeni turisti iz Evrope, Kine, Japana ostavljaju
ovde na tamnosivom kamenu na stotine otisaka dlanova pomoću čistog
sumpornog taloga koji skupe iz vulkanskog mulja ispod mora.
Kad je 726. godine vulkan na Teri eruptirao, stvorivši pritom ovo
sumporasto ostrvce, taj krupni geoseizmički poremećaj imaće i tu dugotrajnu i
nepredviđenu posledicu da je uveliko umanjio čovekovu mogućnost da stvara
umetnost. Jer erupcija Tere podstakla je ikonoklastičku krizu.
Svega osam godina ranije Bogorodičina nerukotvorna ikona pronesena je
po konstantinopoljskim zidinama da bi pružila pomoć u pobedi nad
pljačkaškom arapskom vojskom koja je bila zauzela položaje ispod njih. Za
ikone se verovalo da zrače svojevrsnim božanskim poljem sile koje štiti one
unutar njega. Erupcija Tere 15. jula 726. bila je najveća erupcija ovog vulkana
519 Sveti fovan Damaskin, O božanskim slikama (Tri besede u odbra-nu ikona) – (St John of Damascus,
On the Divine Images III, 12, 72, Bonifatius Kotter, trans., Walter de Gruyter, Berlin and New
York,1969-1988).
520 Борис Пастернак, Доктор Живаго, 7. deo, glava 29. (Prim. prev.)
310 BETANI HJUZ

u Kikladima sve od onog geoseizmičkog poremećaja u bronzano doba, oko

1625. godine p. n. e., koji je verovatno zbrisao minojsku civilizaciju. Posle
erupcije 726. Lav III razvio je novu versko-državnu politiku, koja je
obuhvatala i zabranu ikona. Istoričari je često nazivaju iracionalnom odlukom,
tipičnom za „mračno doba“. Moramo ipak na trenutak da zastanemo i
razmislimo koliko je užasna bila erupcija Tere. Oblaci pepela zaklanjali su
sunce nedeljama, električne oluje šibale su nebom, ogromne naplavine
plovućca, debele i po dva i po metra, plutale su Sredozemnim morem i uz
Dardanele. More je ključalo. Jačina erupcije imala je indeks 4.1;521 masa
izbačenog materijala iznosila je milijardu i trista miliona kubnih metara.
Istočnom Sredozemlju doslovno je, fizički, utroba izvrnuta napolje.
Nije bilo sumnje da je uzrok bio božanski gnev, a na to se morala obratiti
pažnja. Šta je izazvalo to užasno nezadovoljstvo? Posmatrajući islamizovane
Arape koji su izbegli udarac – a oni su se klanjali istom Bogu i prorocima, ali ih
nikada nisu prikazivali u ljudskom liku – Carigrađani su sasvim prirodno
poverovali da im je idolatrija umesto spasenja možda donela prokletstvo.
Zato je 730. godine522 Lav III skinuo Bogorodičin lik s Halki (Bronzanih)
vrata. Izbila je strašna tučnjava. Život su izgubili zapovednik dvorske straže i
Teodosija, Carigrađanka koja je pokušavala da odbrani ikonu. Teodosiju
pamte i danas, u Đul džamiji između četvrtog i petog gradskog brežuljka, koja
je nekada bila crkva „ovenčana ružama“ gde se molio poslednji vizantijski car
pre nego što će 1453. Carigrad pasti pod Turke.
Dve stotine godina posle erupcije Tere Carigrad će biti rastrzan između
vladara ikonoboraca i ikonobranitelja. Lav je uklonio čudesno sačuvano telo
Svete Jefimije i zamenio ga golim kostima da dokaže kako svetačke mosti ne
poseduju nikakvu natprirodnu silu. Na ovo je gnevno odgovorio papa Grgur
III, bacivši papsku kletvu na ikonoborstvo i grad koji ga je zastupao. Dva
hrišćanska grada brata udaljavala su se sve više. Uznemireni carigradski
velikaši podržavali su ikonoborstvo u različitoj meri, ali onda je Konstantin V
nastupio izrazito surovo, naređujući od 754. pogubljenja, izgnanstva i
stavljanje na muke monaha i crkvenih ljudi koji su odbijali da se odreknu
ikona i njihove izrade. Mnoge vedrim bojama živopisane pećinske crkve u
Kapadokiji šareni su plod ovih izgnanstava. Jednostavni crni krst u apsidi
Svete Irine redak je i štur spomenik koji je opstao iz doba ikonoborstva.

521 Najveći indeks na skali jačine vulkanskih erupcija iznosi 8 i pripisan je erupciji vulkana Jelouston
630.000 g. pre n. e. (Prim. prev.)
522 Ili 726. ili 730. godine. Lesli Brubejker, „Ikone i ikonografija“ (Bruba-ker, Leslie, „Icons and

Iconography“, in James, Liz, ed., A Companion to Byzantium, Blackwell, Oksford, 2010, p. 326).
 Istanbul 311

Psihološko dejstvo ikonoborstva u Konstantinopolju nipošto ne bi trebalo

potcenjivati. Ljudi su od pamtiveka držali u svom domu likove bogova. Sva
važna javna mesta u Carigradu bila su ukrašena ogromnim likovima Svete
Jelene, Hrista, Bogorodice, Boga i svetaca. Ko god je ikako mogao da nabavi
ikonu, on ju je i imao. Klanjanjem ikonama običan čovek je uspostavljao
bliskost s božanskim. Sačuvane su nam priče o ljudima koji su krili svoje
porodične ikone po štalama i u slivnicima. Poneke od tih priča su i ulepšavane.
U vreme uspona sovjetske moći posle 1930. ikone su ne samo iznošene iz
crkava nego i izvođene pred streljački vod. Ova nastrano surova slika
zabeležena na filmu delimično objašnjava zašto su se bivše sovjetske
republike s takvom strašću vratile pravoslavlju. Moramo dakle da zamislimo
jad i užas u Konstantinopolju, gde su slike za koje se verovalo da nose silnu
nebesku moć skrnavljene, zabranjivane i uništavane.
Po svemu sudeći, u Konstantinopolju nije opstala nijedna ikona iz
preikonoklastičkog doba. Jedino je u džamiji Kalenderhane, bivšoj Crkvi
Bogorodice Kiriotise, iza zida od cigala, kamena i zemlje, pronađen 1969.
godine mozaik s predstavljanjem Hrista mladenca u hramu. Danas u Istanbulu
mnogi i hrišćani i muslimani imaju u kući ikonu; mnogi pamte kako su im babe
skidale s ikona malo boje da bi njome lečile i telesne i duševne bolesti. Pre
hiljadu i trista godina, međutim, ova veza između čoveka i Boga ili Hrista bila
je prekinuta.
Onda je 780. godine mlada carica Irina, rodom iz Atine, promenila
državnu politiku istog časa kad je ostala udovica, mada je što se crkvene
politike tiče morala da sačeka da se održi sabor. Na Drugom nikejskom saboru
(ili Sedmom vaseljenskom), održanom 24. septembra 787, obožavanje ikona
ponovo je ozakonjeno, uz obrazloženje da su se upravo posredstvom ikona
desila mnoga čuda u životima svetaca. Ikonama je vraćeno njihovo mesto u
verskom životu Vizantije i ikonopisci su se ponovo latili četkica.523 Ovaj
poslednji vaseljenski sabor održavao se u Crkvi Svete Sofije u Nikeji, koju je
sagradio Justinijan I kao mlađu sestru saborne crkve u prestonici i koja se
danas gotovo i ne vidi iza jednog magacina lubenica i maslinovog ulja. Takođe
je pomalo oštećena vlagom zbog blizine svetog izvora. Otkako je ponovo
pretvorena u džamiju loše se održava. Ima mnogo ironije u tome što su freske

523 Više podataka potražite kod Dejvida Katlera u „Industrija umetnosti“ (Cutler, David, „Industry of
Art“ in Laiou, Angeliki, ed., The Economic History of Byzantium: From the Seventh Through the
Fifteenth Century, Dumbarton Oaks Research Library and Collection, Washington, 2002, pp. 565-
569; Robin Kormak, Ikone (Cormack, Robin, Icons, Harvard University Press, Cambridge, 2007, ch. 2,
„How to Make an Icon“).
312 BETANI HJUZ

s Hristovim likom ovde potklobučene od vode i u opasnosti da potpuno

propadnu.
U Carigradu su potrebne alatke i pribor povađeni iz skrovišta i
ikonopisačke radionice ponovo su zabrujale od posla. Daske su sečene i
obrađivane da se dobije osnovna ploča. Korišćena je jelovina, kedrovina,
čempresovina, borovina, zatim lipa, topola, breza i jasen.524 Lepak je dobijan
iskuvavanjem životinjskih kostiju i koža, što je posebno leti moralo užasno
zaudarati. Boje su se mešale od pigmenata – cinobera, malahita, azurita. Posle
slikanja, najraskošnije ikone ukrašavane su dragim kamenjem i biserima.
Ikonopisci su bili najvažniji urtietnici tog vremena i postaće ilustratori
vizantijske istorije.
Deceniju po zvaničnom okončanju ikonoborstva Irina je učvrstila i
političku vlast – 15. avgusta 797, pod srećnim znamenjem, naravno, jer se na
taj dan praznuje Velika Gospojina, carica je stavila sina u kućni pritvor u
Velikom dvorcu. Istog dana njena straža ga je oslepila i čamcem odvela iz
Carigrada na Prinčevska ostrva u Mramornom moru, gde će kasnije umreti.
Bio je to krvav čin žene čije ime znači mir, tim pre što joj je sin oslepljen u istoj
onoj odaji u kojoj ga je rodila.525
Komentatori iz tog vremena, koje je u celini bilo nemilosrdno i krvavo, ne
ostavljaju nas ni najmanje u sumnji o svojoj iskrenoj zgroženosti: „Sunce se
pomrači za sedamnaest dana, i ne pusti ni zraka, tako da su lađe lutale po
moru; i svi su govorili da sunce ne daje svoju svetlost zbog oslepljenja
carevog; i tako se pope na presto Irina, mati careva.“526
Prinčevska ostrva, okupana svetlucavim morem i natopljena svetlošću,
izgledaju s istanbulskih trajekata kao vidre koje se sunčaju, ali im je istorija
vrlo mračna. Na njima su prinčevi oslepljivani, mučeni i držani u zatočeništvu.
Danas vedar izlet čamcem bio je u nekim ranijim vekovima plovidba puna bola
i tame. Zatočenici su, ako im prethodno nisu izvađene oči, gledali kako se grad
gubi iza njih u daljini.

524 Spisak je preuzet iz drugog poglavlja Ikona Robina Kormaka, na koga se mnogo oslanjam u ovom
pasusu.
525 Bez imalo namere da se ublaži zlodelo carice Irine, treba dodati da je njen sin prethodno i sam

oslepio rođenog strica, a još četvorici, očevoj polubraći, odsekao jezik da bi ih uklonio kao takmace
za presto; takođe je u krvi ugušio pobunu dela svoje vojske čijeg je zapovednika prethodno oslepio.
Irina ni sama nije srećno okončala ni vladavinu ni život. Zbačena je s prestola 802. godine i na njeno
mesto zacaren je njen logotet Nićifor. Pedesetogodišnja bivša carica proterana je na Lezbos, gde je
umrla već naredne godine. Crkva ju je potom proglasila za sveticu – posvećen joj je 9. avgust po
julijanskom kalendaru. (Prim. prev.)
526 Teofan Ispovednik, Hronografija, citirano prema Šari Dil, Vizantijske slike, prevela Olga

Kosanović, Prosveta, Beograd, 2007, str. 104.

 Istanbul 313

Na Prinčevskim ostrvima je na Božić 820. carica Teodosija preuzela telo i

odsečenu glavu svog muža ikonoborca Lava V (ikonoborstvo je doživelo
povratak između 815. i 842. godine) da ih sahrani.527 Caru su glavu odsekli
zaverenici prerušeni u horiste u njegovoj sopstvenoj kapeli, saveznici Mihajla
Amorijca, koga je Lav prethodnog dana stavio u pritvor na dvoru. Mihajla su
proglasili za sledećeg cara dok su mu ruke još bile u okovima. Morali su da
pozovu kovača da preseče gvožđe.528
Za dvadeset pet godina od Lavove smrti ikone će se i po drugi put vratiti u
Carigrad zahvaljujući i po drugi put jednoj carici udovi – Teodori, udovici cara
Teofila. Povratak će ovog puta biti definitivan. Teodora je pobedu proslavila
svečanom službom u Svetoj Sofiji 11. marta 843. Na Uskrs 867. godine u Svetoj
Sofiji otkriven je mozaik Bogorodice s malim Hristom, čije je smelo
samopouzdanje prosto zapanjujuće – dive mu se i dan-danas oni koji dođu da
ga vide u Istanbulu.

Ne moramo da istražujemo samo velike carigradske spomenike da bismo

pronašli znake moći ikona. Tragove ćemo naći i po sporednim ulicama – i
zapisane perom jedne od retkih carigradskih pesnikinja za koje uopšte znamo.
Njeni stihovi nam bacaju tračak svetla na iskustvo pravoslavne hrišćanke u
vizantijskoj prestonici:

Monah je lira duha

Na kojoj se skladna muzika stvara,
Lira naveke radosna,
Puna prazničnog slavlja.

Monah je knjiga što kazuje kako treba i uči nas,

Monaški život – svetiljka što svima sija i pokazuje spas.

527 Voren Tredgold, Vizantijska renesansa 780-842. godine (Treadgold, Warren, The Byzantine
Revival, 780-842, Stanford University Press, Stanford, 1988, p. 224).
528 Otkad je Justinijan poslao svog patrijarha Jevtihija u izgnanstvo, mnogo je članova carskog dvora

završilo na Prinčevskim ostrvima. Tamo je proterana i Irina, u njen manastir na Prinkipu (od
turskih vremena Bujukada), pre nego što će biti odvedena dalje na Lezbos. Roman IV oslepljen je i
proteran u manastir na Protiju (Kinalijadi), gde je i umro. Lesli Brubejker i Džon Haldon, Vizantija u
ikonokla-stickoj eri, oko 680-850. godine (Brubaker, Leslie and Haldon, John, Byzantium in the
Iconoclast Era, c. 680-850, Cambridge University Press, Cambridge, 2011, p. 297; Džon Frili,
Istanbul, carski grad (Freely, John, Istanbul: The Imperial City, Penguin, London, 1998, p. 131).
314 BETANI HJUZ

Mrski su mi oni što se priviju običaju svakom,

Mrski oni što sve čine u poteri za slavom,
Mrski što ćute kad čas je da se oglase zborom.

Kakvo je dejstvo ikonoborstvo imalo na život običnog čoveka odlično

pokazuje životna priča Carigrađanke po imenu Kasija. Poznata je i kao
Kasijana, Ejkasija ili Ikasija, a slavi se kao pravoslavna svetica. Rođena je u
carigradskoj plemićkoj porodici oko 810. godine. Bila je plodna pesnikinja i
himnotvorka. Njena „Kasijanina himna“, posvećena posrnulim ženama, i danas
se peva u crkvama na Veliki utorak, kad prostitutke dolaze u crkvu da čuju
himnu i da se pomole. Kasijina himna nije samo puna saosećanja prema
posrnulima nego i prema ženskim patnjama uopšte. Prekrasno sročeni stihovi
govore o životu s grehom i pitanju kako živeti s njim.
Kasija je bila čuvena lepotica i okrznulo ju je i samu pitanje ženske
seksualnosti u srednjem veku. Dok je bila mlada, odbila je udvaranja cara
Teofila, koji joj je ponudio zlatnu jabuku, što je bio deo visoko dramatizovanog
rituala predstavljanja potencijalnih nevesta caru, lepotica ili vrlo bogatih.
Zlatna jabuka je, naravno, bila neizbrisivo urezana u paganska predanja.
Prema grčkom mitu Erida, boginja razdora, bacila je na Pelejevoj i Tetidinoj
svadbi među boginje zlatnu jabuku na kojoj je pisalo „Najlepšoj“ – sitan, ali
mudar čin remećenja mira. Za sudiju je odabran trojanski kraljević Paris, koji
je jabuku dao Afroditi, jer mu je zauzvrat obećala lepu Jelenu. Car Teofil se
Kasijani obratio bez uvijanja: „Iz žene se izliva sve najpokvarenije“, rekao je s
prizvukom pohote. „Iz žene dolazi i sve najbolje“, odgovorila je bez oklevanja
Kasija, govoreći o Mariji koja je rodila Spasitelja, ali takođe aludirajući,
možemo pretpostaviti, na sopstvene mogućnosti.529
Kasija je rano doživela susret s Eridom. Prema onome što saznajemo o
njenom životu, još kao dete odbila je da se odrekne poštovanja prema
ikonama i krišom je odlazila da pomogne utamničenim monasima, zbog čega
je kažnjavana šibanjem. Drugi su u to vreme trpeli mnogo gore kazne:
monasima koji nisu odustajali od ikonopisa odsecane su ruke; nekima je
utiskivan žig ili urezivana tetovaža na čelo.
Kasiju zatim u istorijskim izvorima susrećemo kao osnivačicu ženskog
manastira nedaleko od muškog Studitskog, koji je bio čuveno središte kulture
i srednjovekovnog stvaralaštva, a u vreme pisanja ove knjige od njega je ostala

Ana Silvas, „Kasija monahinja, oko 810-865 godine: u znak poštovanja“ (Silvas, Anna, „Kassia the
529

Nun c. 810-865: an Appreciation“ in Garland, Lynda, ed., Byzantine Women: Varieties of Experience
800-1200, Ashgate, Aldershot, 2006.
 Istanbul 315

samo tužna ruševina u istanbulskoj četvrti Samatija. Stambene zgrade samo

što ne progutaju njegove ostatke, zasute smećem i zaštićene samo žičanom
ogradom. Nekadašnje monaške spavaonice i radionice zarasle su u bršljan.
Dok je bila igumanija, Kasija je bila deo kulturnog zanata kojim su se bavile i
njene komšije iz muškog manastira. Pisala je mnogo – znamo za četrdeset
devet njenih himni i dvesta šezdeset jedan neliturgijski stih. U njenom
stihotvorstvu jasno se oseća obrazovanje stečeno na Homeru, antičkoj poeziji i
filozofiji i Svetom pismu. Neki stihovi čak podsećaju na budističke tekstove. S
obzirom na bogatstvo pohranjeno u carigradskim bibliotekama i arhivima i na
shvatanje da žene plemenitog roda mogu i da zavređuju obrazovanje, neki
poznavaoci materije tvrde da su Vizantijke bile pismenije nego njihove
savremenice na Zapadu.

Iako znatan deo naših dokaza o ikonoklastičkim nemirima potiče od kasnijih,

ikonofilski orijentisanih autora, ipak moramo da se zapitamo zašto su se žene
toliko borile za ikone? Mogući odgovor je posrednička uloga koju su ikone
pružale u svesrdnoj ličnoj pobožnosti i duhovnom stremljenju u jednom dobu
kada su žene u crkvi bile skrajnute. Čak i ako žena sama nije mogla da zauzme
središnje mesto na pozornici, mogla je tu da bude makar kao naslikani lik.
Moglo je tu možda biti i podsvesnog osećanja da je uništavanje svetih slika –
vrlo često je na njima bila Bogorodica – bilo još jedan oblik fizičkog napada na
javno prisustvo žene u Carigradu. Carigrad je imao izuzetan običaj da podiže
ogromne kipove svojih carica, i samih i uz muža. Ikonoborstvo je možda
ostavljalo utisak opasnog koraka dublje u fizičku i metafizičku mizoginiju.
Mada je do 843. godine ikonoklastička kriza rešena, Carigrađani su morali
da se suočavaju i s podjednako krupnim pretnjama spolja. Jedna od njih je bio
novi car Svetog rimskog carstva, koji je ugrabio priliku da se domogne moći
dok je u Vizantiji ključala čitava ta silna muka oko ikona (pogledajte u
dodatku, koji se nalazi na kraju drugog toma); druga su bili neprijatelji koji su
pod carigradske zidine doplovili na severnim vetrovima – Vikinzi. Jedna
njihova avantura na jugu zabeležena je runama unutar savijene zmije na
Gripsholmskom runskom kamenu u Marifredu u Švedskoj:

Hrabro su putovali
I daleko, za zlatom,
Nahranili orla
Na istoku
I smrt našli na jugu,
316 BETANI HJUZ

U zemlji Saracena.
GRIPSHOLMSKI RUNSKI KAMEN,
OKO 1050. G.
 ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE

VIKINZI DUŠMANI-PRIJATELJI I ROĐENJE RUSIJE

860. G. – 1040. G.

Pojašimo Vakra [konja] Rafilovog [morskog kralja]!

Ne dižimo plug sa polja!
Zaplovimo pramcem prema Carigradu!
Dobavimo sebi platu kneževa dostojnu!
Napred, napred uz zveket oružja!
Nek se zacrvene čeljusti vukova!
Dobavimo slavu silnome vladaru!
REGNVALD JARL KALI KOLSON, LAUSAVISUR530

Pred naletima leđnog mora

Hita lađa s priobalnih gorja,
Ljuljaju se katarke joj crne,
Trup oklopljen štitovima kroz talase srne.
Gledajući preko boka njenog kralj tad vide
Carigrada zlatni sjaj i zide,
Sija kula i krov blešti, jedra oslikana
Klize mimo sela i šumskih dolina.
SNORI STURLUSON, SAGA O HARALDU HARDRADI531

Na južnoj i zapadnoj galeriji Svete Sofije uočeni su 2010. i 2011. godine

zanimljivi, jedva primetni tragovi urezani u mermernu površinu vrhom noža
ili iglom za ogrtač – četiri majušna vikinška broda. Kad se oko privikne na
tananost crteža i uspe da ga izdvoji iz žila i opšte istrošenosti mermera, oblici

530 Rognvaldr jarl Kali Kolsson, Lausavisur, 31.2 (ed. Judith Jesch),
www.abdn.ac.uk./skaldic/m.php?i=36328cp=verse.
531 Snori Sturluson, Hronika norveških kraljeva, prema prevodu Lija Holandera (Heimskringla:

History of the Kings of Norway, University of Texas Press, Austin, 2010).

318 BETANI HJUZ

se sami postave u žižu – trup, krma, pramac sa zmajem koji riče. Ove skice su
hermeneutička poruka. Postavlja se pitanje ko ih je i zašto nacrtao baš ovde.532
Trag nam pruža vikinško blago iz Harogejta, na severu Engleske,
zakopano u žurbi oko 920, a pronađeno 2007. godine pomoću detektora za
metal i uz saradnju jednog poslovnog čoveka i njegovog sina. Zakopano blago
obilovalo je srebrnim novcem i dragocenim sakralnim predmetima iz
Samarkanda, Irske, Avganistana i Uzbekistana. Blago, zaista, u svakom smislu
te reči. Sakriveno ispod olovnog poklopca koji nije mnogo obećavao, u zemlju
je blago pohranjeno u prekrasnoj pozlaćenoj posudi iznutra presvučenoj
zlatom, a spolja ukrašenoj lišćem vinove loze, lavicama, jelenima i jednim
konjem.533 Imati priliku da uzmete u ruke ovu hladnu i tešku zlatnu posudu
nije jeftina povlastica. U posudi je prvobitno čuvan hleb za pričešće i svakako
je ova posuda i sama bila žrtva vikinške pljačke, istrgnuta iz ruku ubijenog
sveštenika, ili možda data kao danak vikinškim siledžijama – iznuđena plata za
privremeni mir kakav je uspostavljan širom srednjovekovnog sveta. Prelepa i
namučena stvarčica govori nam o jednom dobu kome je boju dala diplomatija
koju su nametnuli vikinški drakari.534
Šezdeset godina pre nego što je ovo blago zakopano u hladno englesko
tlo, pažnju Vikinga je, na svoju žalost, morao da istrpi Konstantinopolj. Vikinzi
su Konstantinopolj zvali Miklagard – Veliki grad. Kad su se 860. pojavili na
mirnom moru nadomak grada, patrijarh Fotije, veoma obrazovan i naputovan
čovek, nazvao je njihov dolazak udarcem groma. Nasrnuvši s isukanim
mačevima na zidine, Nordijci su uspeli da nađu slabu tačku i prodru u grad.
Usledio je pokolj unutar zidina, posle koga su cisterne za vodu bile zatrpane
leševima a putevima za snabdevanje vodom tekla je krv. Ovaj užas ulivao je
duboko osećanje biblijske kazne – pljačkaše sa severa proricao je Izraelcima
Jeremija: „Evo narod će doći iz zemlje sjeverne, i velik će narod ustati od
krajeva zemaljskih. Luk i koplje nosiće, žestoki će biti i nemilostivi, glas će im

532 Tomas Tomov, „Četiri skandinavska broda na zidu Svete Sofije“ (Thomov, Thomas, „Four
Scandinavian ship graffiti from Hagia Sophia“, Byzantine and Modern Greek Studies, 2014,38.2, pp.
168-184).
533 Zahvaljujem Džudit Džeš, profesoru vikinških studija na Univerzitetu u Notingamu, na marljivoj

pomoći oko ovog poglavlja i Garetu Vilijamsu na mnogim razgovorima o Vikinzima koje smo vodili
povodom izložbe Vikinzi: život i legenda održane u Britanskom muzeju od 6. marta do 22. juna
2014. godine.
534 Mnogi od nas možda često koračaju vikinškim tragovima. Uzmimo za primer blago iz Silverdejla:

više od dvesta komada srebrnog nakita, prstenja, grivni, novca Alfreda Velikog i Hartaknuta,
hrišćanski simboli, izuzetna srebrna narukvica sa izmešanim elementima karolinškog,
anglosaksonskog i vikinškog stila – sve je to 2011. godine otkrio detektorom za metal jedan
meštanin posle svega dvadesetak minuta pretrage po polju.
 Istanbul 319

bučati kao more.“535 I ponovo je, kako tvrde predanja, Bogorodica podigla
oluju koja je oterala osvajače. Sedam godina kasnije grad će joj odati
zahvalnost za izbavljenje od onih koje su Carigrađani zvali Rusi.
Mnoštvo turista koje danas dolazi u Svetu Sofiju trebalo bi obavezno da
zastane i pokuša da uhvati odjek žarkih molitava za spasenje koje su ovde pod
mozaikom Bogorodice s mladencem čitane 866. i 867. dok su se Carigrađani sa
strahom prisećali 860. Vizantinci će prema narodu koji su nazivali Rusima
razviti neku neobičnu mešavinu ljubavi i mržnje i odnos čas neprijateljski čas
saveznički. Na staronordijskom njihovo je ime, kako je prenosilo predanje,
značilo ljudi riđe kose, mada je gotovo sasvim izvesno da je zapravo značilo
oni koji veslaju. Ti Rusi su bili Vikinzi iz zemlje koja se danas, njima u čast,
zove Rusija. Od trenutka kad smo ih prvi put pronašli povezane u zabeleženoj
istoriji iz IX veka, Konstantinopolj i stanovnici Rusije biće vezani nerazdvojivo.
Vikinzi su na konstantinopoljsku istorijsku pozornicu stupili skromno –
letopisci su zabeležili da su 839. godine izaslanici cara Teofila stigli na dvor
Luja Pobožnog, sina i naslednika Karla Velikog na prestolu Svetog rimskog
carstva, u Ingelhajmu na obalama Rajne, u pratnji jedne prilično bedne
družine koja je doplovila niz Dnjepar i ostala u Konstantinopolju jer nije bila u
stanju da se vrati u svoju domovinu. Slika izaziva simpatije – carski grad se
milostivo postarao za zalutale beskućnike. U poslednje vreme istoričari su u
izvesnoj meri rehabilitovali Vikinge, tvrdeći da to nisu bili ljudi koji su samo
pljačkali i silovali, nego su imali i zajednice, u kojima su obrađivali zemlju i
voleli svoje najbliže; sastavljali su poeziju i uživali u dobrom vinu; sedeli su u
saunama na Šetlandskim ostrvima i zanimali se igrom na tabli s figurama od
lepo izrezbarenih morževih kljova; majstorski su šminkali oči i priređivali
gozbe izaslanicima iz Bagdada – pa ipak, bez obzira na sve to, jasno je da
potpunu rehabilitaciju Vikinzi ne zaslužuju.
Ime Viking samo po sebi je već ključni dokaz.536 Ime možda potiče od
latinske reči vicus, koja znači trgovački grad, ili od skandinavskog vik, mali
zaliv ili uvala, što zvuči prilično bezazleno, sve dok ne saznate da su na
staronordijskom vikingr i viking doslovno pljačkaši i pljačka, posebno
gusarske vrste – vik je zaliv iz koga iskrsavaju vikinški brodovi, kao kitovi
ubice, bez ikakvog dobra na umu. Ne može se zanemariti činjenica da su u
engleskoj istoriji Vikinzi prvi put zabeleženi kada su ubili jednog vladarskog
službenika u Portland Beju u Dorsetu. Vikinški berserkeri zaista su jurišali

Jeremija, 6, 22-23, prema prevodu Đure Daničića i Vuka Karadžića. (Prim. prev.)
535

Kao što ističe Džudit Džeš, ime Viking moglo bi jednostavno biti i konvencionalni termin usvojen
536

među istoričarima. Pogledajte u Vikinškoj dijaspori (Jesch, Judith, The Viking Diaspora, Routledge,
London, 2015, pp. 4-8).
320 BETANI HJUZ

polunagi u bitku da dokažu svoju životinjsku snagu.537 Jedan andaluski

istoričar opisuje 844. godine brutalni upad vikinških nevernika na jug Španije.
Ispitivanjem kostiju jasno je utvrđeno da su u ovim pljačkaškim upadima
uglavnom učestvovali mladići mlađi od dvadeset godina. Ovi divljačni ratnici
često su bili tetovirani; mnogi su bojili zube u plavo ili ih turpijali da budu
šiljati. Sveukupno dokazi govore da je ovo bio narod s grabljivim, ratobornim,
mačo etosom. Devojke koje su žrtvovali bogovima Vikinzi su masovno silovali
pre nego što će ih prineti na žrtvu. Tridesetak obezglavljenih Vikinga
pronađenih 2009. godine u zajedničkoj grobnici nedaleko od Vejmuta
svedočanstvo su gneva prema ovim morskim pljačkašima.
Vikinzi nisu samo palili i odnosili plen nego su i odvodili roblje. Trgovina
robljem bila je vikinška specijalnost. Sada znamo da su obori kao što je onaj
kod Novgoroda, za koje se ranije mislilo da su u njima držane životinje, u
stvari pravljeni za robove.538 Okovi za vrat i bukagije pronađeni su u
vikinškom sloju u Dablinu, a DNK Islađanki nasleđena je po svemu sudeći
uglavnom od Keltkinja odvedenih u roblje – Škotkinja i Irkinja dovlačenih u
nova vikinška naselja kao ljudski plen. Na vizantijskoj teritoriji prebacivanje i
razmena robova postaće ključni činilac ekonomske ravnoteže.539
Trgovina belim i crnim robljem išla je u Konstantinopolju zajedno. Turci
su bili na ceni zbog hrabrosti, Nubijci zbog snage. Zajednička potražnja
Vizantije i islamskog carstva za robovima uveliko je prevazilazila nekadašnju
rimsku. U tom međunarodnom biznisu učestvovali su Mlečani, Vikinzi, Jevreji
(koji su navodno bili čuveni po tehnici kastracije), muslimani (arapska reč za

537 Alternativno tumačenje berserkera naći ćete u jednom novijem radu Ruriha Dejla
http://blogs.nottingham.ac.uk/wordsonwords/2014/03/11/the-viking-berserker/.
538 Pogledajte na primer kod Joakima Heninga, „Jaki vladari – slaba ekonomija? Rim, Karolinzi i

arheološko istraživanje ropstva u prvom milenijumu n. e.“ (Henning, Joachim, „Strong rulers—weak
economy? Rome, the Carolingians, and the archaeology of slavery in the Ist millennium AD“ in
Davis, Jennifer and McCormick, Michael, eds., Long Morning of Medieval Europe: New Directions in
Early Medieval Studies, Shgate, Aldershot, 2008, pp. 33-53).
539 Misli se da je trgovina robovima iz Skandinavije u Vizantiji uspostavila ravnotežu u robnoj

razmeni između Istoka i Zapada, „zaustavivši ili čak preokrenuvši oticanje srebra i zlata sa Zapada“
– Anders Vinrot, Doba Vikinga (Winroth, Anders, The Age of the Vikings, Princeton University Press,
Princeton, 2004, p. 126). Robinja je mogla biti uzeta za naložnicu, a ako bi živela s gospodarem do
njegove smrti, bila bi oslobođena i ona i deca ako ih je imala s njim – Vilijam Filips, Robovlasništvo
od rimskih vremena do početaka prekoatlantske trgovine (Phillips, William, Slavery from Roman
Times to the Early Transatlantic Trade, Manchester University Press, Manchester, 1985, p. 37). Kao
što piše Juval Rotman, „zarobljenici nisu smatrani plenom, njih je strateg morao da zadrži uz sebe ili
da ih odvede caru radi eventualne razmene ratnih zarobljenika“ – Rotman, Vizantijsko
robovlasništvo i Sredozemlje (Rotman, Yuval, Byzantine Slavery and Mediterranean, trans. Jane Marie
Todd, Harvard University Press, Cambridge, 2009, p. 37) – govori o Ratnom zakonu (Leges
militares) verovatno iz VIII veka.
 Istanbul 321

roba – saqlabi – stekla je takođe značenje evnuh540 i naložnica). Ogromna

količina zakopanih islamskih dirhema pronađena je po severnoj Evropi i
Skandinaviji – tim istočnjačkim novcem plaćano je za kupljena ljudska bića.
Vikinški stav prema Konstantinopolju pokazuje da Vikinzi nisu bili mnogo
zainteresovani da prisvoje ovaj sveti i dramatizovani kosmopolis čiji su se
zlatni krovovi uzdizali visoko ka nebu – grad gde je u carskom dvorcu, kako su
bez daha opisivali putnici i gosti, stajalo drveće od pozlaćene bronze, gde su
pozlaćeni lavovi rikali i šibali repom, a carski presto se dizao do tavanice.541
Njima je Miklagard više bio privlačan kao grad pun plena koji samo čeka da
bude opljačkan. Vikinški cilj nije bio politički, Vikinge su mamile mogućnosti
protoka srebra i ljudi ka vizantijskim teritorij ama i sve većem Abasidskom
kalifatu sa sedištem u Bagdadu i od njih.
U jednom pogledu Vikinzi su imali nešto zajedničko s Carigrađanima. I
jedni i drugi bili su prožeti morem i pomorstvom.542 Vikinzi su pomoću jedara
počeli da plove tek posle VII veka. Možda je, isto kao i veslačima atinskih
trijera, sagrađenih u V veku kao deo demokratskog eksperimenta, i za čijim su
veslima bili slobodni ljudi, koji su pomogli i da se zauzme Vizantion, čista
fizička snaga koju je veslanje iziskivalo pružala i skandinavskim pustolovima
osećanje zajedničkog cilja i napregnute svrhovitosti. Arheološka iskopavanja
1996-1997. godine na Zelandu, svega trideset šest kilometara u pravoj liniji od
Kopenhagena, približila su nas sirovom iskustvu plovidbe na vikinškom brodu
ili na brodu za kojim je vikinški brod u poteri. Zemlja je ovde iznedrila jedan
kraljevski ratni brod, dug oko četrdeset metara. Pripadao je možda kralju
Knutu. Trebalo bi da ga zamislimo na moru – osamdeset ljudi za veslima,
zalepršana grimizno-zlatna jedra.543
Pokušajte dakle da zamislite život vikinškog pustolova-pljačkaša, koji
prelazi četiri hiljade kilometara od Skandinavije do Kaspijskog jezera, kopnom
ili brodom što plovi kao ptica u letu, dok plemena kao što su Pečenezi samo

540 Mada su se za evnuha češće upotrebljavale reči khasi i majbub.

541 Lijutprand Kremonski, Poslanstvo u Konstantinopolj (trans. Ernest Henderson, 1910, pp. 440-
477).
542 I skandinavske sage i poezija govore o brodovima kao „kočijama na okeanu“, a o kapetanu kao

„bogu broda“. Vikinški ratni brodovi nosili su imena kao Morska smelost i Morski pastuv iz
Glendaloa, a njihova plovidba morem poređena je s ptičjim letom.
543 Brod je dobio ime Roskilde 6 i verovatno je sagrađen u Irskoj oko 1025. godine, popravljen negde

na Baltiku oko 1039, razbijen i zakopan dvadeset godina kasnije. Brodovi su bili pogonska mašina
vikin-ške kulture, ali takođe i grobovi, ploveća poprišta i kulturni temelj. Smišljane su igre snage i
veštine s brodskim temama – pesme opisuju junake koji su balansirajući najednom veslu prelazili s
leve na desnu stranu broda; mališanima su pravljene igračke brodovi; na nadgrobne kamenove
uklesivane su tužbalice za brodom koji je potonuo s celom posadom podsećaju nas da morsko dno i
dalje spokojno čeka kao podvodni muzej vikinškog života.
322 BETANI HJUZ

čekaju da ga smaknu, ponosnog na to što poznaje ljude u svakoj luci, da bi

odneo kući egzotične drangulije, ugalj s Kavkaza, oštrooke lovne ptice iz
Arabije ili purpurnu boju iz Carigrada, održavajući trgovačke veze između
svog sela i Puta svile i još dalje od njega kao jednu prefinjenu mrežu razmene
koja objašnjava otkud bronzani Buda u Helgeu u Švedskoj, a verovatno i kako
je jedan norveški novčić nedavno pronađen u Mejnu u Americi. Ovi ljudi su
imali veze na četiri kontinenta.544
Činjenica da je najbolji pristup Konstantinopolju bio s mora pomaže nam
da razumemo zašto su Vikinzi tu tako često svraćali. U početku nisu bili ni
najmanje dobrodošli, ali će, začudo, zatim postati i politički i ekonomski
saradnici i saveznici.

Pre jednog veka, kad su komadi svile pronađeni na vikinškom brodu

otkopanom 1904-1905. godine na imanju Osenberg blizu Tensberga u
Norveškoj, pretpostavljalo se da su opljačkani iz crkava i manastira na
Britanskim ostrvima. Sada, međutim, izgleda da su ovi svileni suveniri dokaz
vikinške žarke ljubavi prema svili. Vikinzi su izgleda žudeli za ovom tkaninom
koja je govorila o umeću i klasi i odmah na prvi pogled pokazivala položaj i
rang onih u nju odevenih. Nikad im je nije bilo dovoljno – donosili su je za
sopstveno zadovoljstvo iz Persije i Carigrada i pravili od nje jedra, pokrove i
raskošnu odeću. Prema zakonu iz 1000. godine u vizantijskim zemljama nije
se moglo kupiti svile u vrednosti većoj od vrednosti jednog konja. Bez obzira
na to, vikinški brodovi ravnog dna plovili su Dnjeprom i Volgom krcati ovom
nežnom, crnoberzijanskom robom da bi odenuli moćne i bogate iz vikinškog
sveta.
Mnogo željena vizantijska roba koja je dospevala u vikinška naselja kao
što je bio Kijev, uz čija su pristaništa krajem IX veka bile nanizane brvnare
trgovaca, završavala je kao deo ukopnih priloga – sekire, jednosekli noževi,
sablje, konjanička oprema. Vikinzi su se služili fino rezbarenim pljoskama od
slonovače iz vizantijske Italije i na ruci nosili gorde krivokljune lovne ptice iz

544Vikinzi su svuda jasno pokazivali kakvi su vatreni trgovci i putnici. Grivne ili metalni okovratnici
egzotične izrade (persijske na primer) nošeni su kao vidan dokaz da je jedan uspešan Viking svetski
čovek. Žene su, kao što vidimo po grobnim prilozima u Finskoj, nosile ogrlice s perlama i islamskim
srebrnim novčićima zvanim dirhemi. Arapski pisci beleže da su Vikinzi pravili svojim ženama
kratke upletene ogrlice čim bi dostigli izvesni nivo bogatstva.
Vikinška istorija nas podseća na to koliko su u povesti civilizacije bili bitni rečni i pomorski putevi.
Čak je i u preistoriji slavljeno more i ljudi koji bi uspeli da ga savladaju, a njihovi podvizi su
idolizovani. Epovi iz bronzanog doba, od vavilonskog Gilgameša do Homerove Odiseje, vrve od
pomorskih slika. Ovakve priče o moru slušale su se i po seoskim okupljalištima i po dvoranama u
dvorcima moćnika.
 Istanbul 323

Arabije. Zauzvrat su brodovi prevozili u Konstantinopolj ćilibar. Vikinzi otuda

nisu donosili samo robu; počeli su da prihvataju i ideje. Protivno
očekivanjima, neki su počeli i da se helenizuju. Neki su očijukali s
hrišćanstvom, drugi su ga primili. Isti onaj Fotije koji je gledao kako Vikinzi
haraju njegovim gradom poslao je ni manje ni više nego „jednog episkopa i
jednog pastira s nesagorivom knjigom jevanđelja“. Svejedno da li su Vikinzi
putovali radi trgovine ili radi pljačke, putovanja su bila opasna i možda su zato
mnogi počeli da prihvataju veru Miklagarda, koja je nudila lepši zagrobni život
od ovoga ovde i sada.
Možda su i priče o surovo delotvornoj grčkoj vatri, kecu iz rukava
vizantijske mornarice, hemijskom oružju koje je moglo za dvadeset minuta da
spali brod u pepeo, teško pritiskale svest Vikinga, podstičući ih da nasilništvo
zamene savezništvom. Čitava njihova kultura zasnivala se, na kraju krajeva, na
moći drvenih brodova, a oni nisu bili dorasli superoružju Istočnih Rimljana.
Zato su dve sile stupile u pregovore. Da bi održale nesigurnu pat-poziciju,
sklapani su ugovori o miru i prijateljstvu, za koje su lično jemčili nosioci vlasti
u određenom trenutku. Ostala su nam zabeležena imena nekih od tih važnih
vikinških igrača: Karl, Farulf, Vermund, Hrolaf, Stejnvit godine 907, 911, 944.
Uz obećanje da će se lepo ponašati i pod uslovom da ih samo pedeset uđe u
Carigrad u isto vreme, i to na određena gradska vrata, Nordijcima je
dozvoljeno da noće i jedu i neograničeno se služe kupatilima u vizantijskoj
prestonici po kojoj su nekad silovali i obogaljivali ljude.
Posle kratkog medenog meseca Vikinzi su, možda sasvim instinktivno,
nazadovali iz varljivih diplomatskih odnosa u svoje stare običaje i 941. godine
otisnuli se u poharu celim putem uz Bosfor, paleći crkve i skidajući glave
sveštenicima. Bez mnogo okolišenja spaljeni su grčkom vatrom, a zatim
potkupljeni zlatom i vizantijskom svilom za jedra.
Pomak ka hrišćanstvu takođe nipošto nije bio nepovratan. Postiđen
možda što su Vikinzi uopšte imali posla s tom verom krotkih, naredne, 942.
godine vikinški vođa Svjatoslav proglasio se za stepskog gusara – ovaj
poglavica konjanika, s minđušom u jednom uhu i obrijanom glavom na kojoj je
ostavljao samo tanak perčin, vratio se paganstvu i prinošenju ljudskih žrtava.
Vizantinci su mu platili zlatom da pokori Bugare, uzevši u obzir to što je
upravo u stepama zadao smrtni udarac Hazarima. Lovokradica koji je postao
lovočuvar ponovo je postao lovokradica, pa su vizantijski brodovi naoružani
grčkom vatrom otplovili uz Dnjepar da oteraju Svjatoslava iz svojih zemalja.
Vikinga je izgleda izdala sreća. Pošto su mu Vizantinci zašli s boka, Svjatoslav
je bio primoran da naoruža i žene, ili nam bar tako saopštavaju vizantijski
izvori, koji prenose kako se pokazalo, kad su leševi svučeni na razbojištu, da
324 BETANI HJUZ

su neki među njima bili gotovo još devojčice. Ubrzo posle ovog okršaja s
vizantijskom vojskom Svjatoslava su u zasedu uhvatili Pečenezi i od njegove
lobanje napravili kupu za piće optočenu zlatom.
U dinastičkoj borbi koja će se okončati smrću dvojice od tri takmaca za
vlast, uzde je u svoje ruke preuzeo Vladimir, Svjatoslavljev najmlađi sin.545
Pokazaće se da će Vladimirova vladavina izmeniti istoriju Konstantinopolja i
celog sveta. Vladimir je u početku bio paganin, klanjao se mnogim bogovima i
prinosio ljudske žrtve. Zatim je, slušajući možda priče svoje babe Olge, koja je
u Konstantinopolju primila hrišćanstvo, odlučio kojoj veri da pruži prvenstvo:
zapadnoevropsko hrišćanstvo izgledalo mu je suviše nezanimljivo, islam
suviše melanholičan, i tako je srećni dobitnik u izvlačenju za posrednika sa
svetom viših sila postalo 988. godine vizantijsko pravoslavlje. Vladimir se
oženio Anom, sestrom cara Vasilija, uz najhrišćanskiji mogući obred. Kijevljani
su masovno prevedeni u hrišćanstvo, vizantijski majstori sazidali su na
Starokijevskom brdu crkvu posvećenu Bogorodici, po uzoru na kapelu
Bogorodice kod svetionika na južnoj strani Velikog dvorca. Godine 1008. jedan
nemački misionar u potpunosti će poverovati da je Rusija hrišćanska zemlja.
Vladimira su, možemo da pretpostavimo, namamila čuda i materijalna i
duhovna. Znamo da su izaslanici velikog kneza Vladimira u Konstantinopolju
ostali zaprepašćeni pogledom na Svetu Sofiju: „Ne znadosmo jesmo li na nebu
ili smo na zemlji, jer nema na zemlji takve krasote i sjaja, i reči nema da se ona
opiše. Jedino znamo da Bog tu obitava među ljudima i njihovo je bogosluženje
kudikamo lepše nego u drugih naroda. Lepota ta je nezaboravna.“546
Nadalje će se vikinške zemlje postojano hristijanizovati, dok će vikinški
trgovci brižljivo pobrajati robu na brezovoj kori: zlato, svilu, vino, razno voće
iz Grčke, srebro i konje iz Mađarske i Češke, a iz Rusije krzna, vosak, med i
robove.547

545 Melvin Reni i Tejlor Stalts, Tok ruske istorije (Wren, Melvin and Taylor, Stults, Course of Russian
History, Wipf & Stock, Eugene, 1994, p. 57).
546 Kristijan Rafenšperger, Preoblikovanje slike o Evropi: Kijevska Rus u srednjovekovnom svetu

(Raffensperger, Christian, Reimagining Europe: Kievan Rus' in the Medieval World, Harvard
University Press, Cambridge, 2012, pp. 159-61).
547 Što se ovog materijala ovde tiče, mnogo sam se oslanjala na Puteve svile: novu istorija sveta Pitera

Frankopana, Laguna, 2018.

 Istanbul 325

Pirejski lav, koga je 1687. godine mletački zapovednik Frančesko

Morozini odneo iz Atine i postavio ispred Arsenala u Veneciji,
ispisan je vikinškim runama, koje je možda urezala varjaška straža
u drugoj polovini XI veka. (Privatna zbirka)

Natpisi na ninskim kamenovima širom Skandinavije spominju pohode

Grcima kao Put iz Varjaga ka Grcima, Varjaški put ili Istočni put. Pošto su iz
prve ruke iskusili njihovu ratničku sposobnost, Vizantinci su sad rado primali
Vikinge kao najamnike. Vladimir je 988-989. poslao varjašku stražu, svoju
elitnu vojsku (ime je izvedeno iz nordijskog var – zavet odanosti) od možda
čak šest hiljada ljudi da pomogne caru u gušenju jednog ustanka. Time je
zapečaćeno trnovito savezništvo juga i zapada.548
Vikinzi su ostavili svoj pečat i na samom Carigradu i na njegovim
zemljama: ulice podaščane po vikinškom običaju i drvene vikinške građevine

548Vikinzi su pljačkali muslimanske trgovce na Kaspijskom jezeru dok se nisu zasitili plena i umorili
od trgovine. Zatim su Fatimidi došli na vlast u severnoj Africi, pa su Vikinzi diplomatski vratili
pažnju na svoje prvobitno polje uticaja – reke Dnjepar i Dnjestar, možda s jednim neobičnim
izuzetkom trajnog vikinškog naselja uz Persijski zaliv – Gaj Ajsit, „Vikinzi u Persijskom zalivu“ (Isitt,
Guy, „Vikings in the Persian Gulf, Journal of the Royal Asiatic Society, 2007,17.4, 389-406). U drugoj
polovini XI veka engleski kralj Harold II, koji će poginuti kod Hejstingsa, udao je svoju kćer Gitu za
kijevskog velikog kneza.
326 BETANI HJUZ

pronađene su u vizantijskoj tvrđavi u Nufaruu u Rumuniji;549 na ramenu

Pirejskog lava, koji je od I veka naše ere stajao u atinskoj luci Pirej, da bi u XVII
veku bio opljačkan i odnet u Veneciju, gde sad stoji ispred Arsenala, urezan je
runski zapis; na mermernoj balustradi Svete Sofije dva dokona Vikinga
ispisala su svoja imena; u samom gradu varjaška straža dobila je zadatak da
čuva cara i njegovu porodicu. Ubrzo ćemo se malo bolje upoznati s ovim
vojnicima, ali da zamislimo najpre one koji su nacrtali vikinške brodove na
zidu u Svetoj Sofiji i da pokušamo da procenimo šta su to oni videli dok su išli
ulicama grada koji su prihvatili kao drugi zavičaj. Ljudi koji su, prema onome
što nam saopštava izvesni Boli Bolason pošto je oko 1020. stigao u
Konstantinopolj, dolazili da napune kesu, ali i da prošire vidike: „Oduvek sam
želeo da jednom otputujem u južne zemlje, jer čovek postane neznalica ako
nikada ne putuje…“

549Aleksandru Madgerau, Vizantijska vojna organizacija na Dunavu od X do XII veka (Madgearu,

Alexandra, Byzantine Military Organization on the Danube, 10th-12th Centuries, Brill, Leiden-Boston,
2013, pp. 103-104; Valerij Jotov, „Vikinzi na Balkanu (X-XI vek): promene u strategiji i taktici. Novi
arheološki podaci o oružju“ (Yotov, Valery, „The Vikings in the Balkans (Tenth to 11th Centuries):
Strategic and Tactical Changes. New Archaeological Data on the Weaponry“, Archaeologia Baltica,
2008, 8, pp. 321-327).
 ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

UNUTAR ZIDINA
OKO 1000. G.

Konstantinopolj je još veći nego što se priča. Neka bi se Bog u

svojoj milosti i velikodušnosti udostojio da ga pretvori u
prestonicu islama.
HASAN ALI EL HARAVI, KNJIGA NAZNAKA DA BI SE VIŠE SAZNALO O POSEĆENIM
MESTIMA, XII VEK550

Dela Indijaca protumačena su na arapskom, prevedena je mudrost

Grka i književnost Persijanaca prenesena je na naš jezik… pritom
se lepota nekih tih dela još povećala.
EL DŽAHIZ (781-869), KNJIGA O ŽIVOTINJAMA551

U srcu Atine, gde turisti bockaju grčku salatu iznad ruševina Agore i suda gde
je suđeno Sokratu, arheolozi rade na jednom prekrasnom spomeniku,
Oslikanom tremu (Ποικίλη ςτοά) ili stoi – istoj onoj po kojoj je ime dobila
stoička filozofija. Da bi stigli do ove impozantne klasične građevine od
krečnjaka, arheolozi su morali da kopaju ispod jedne taverne i prođu kroz sloj
iz XIX veka, s početka modernog doba, iz razdoblja turske okupacije, zatim da
uklone saće vizantijskih kuća neposredno iznad veličanstvenog delića antičke
Grčke. U tome i leži jedan od vizantijskih problema. U XVIII i XIX veku, kada je
romantični klasicizam zahvatio Evropu, vizantijski ostaci često su uništavani
ili zanemarivani da bi se stiglo do klasičnih temelja na kojima su počivali.
Zemlje s većinskim islamskim stanovništvom po pravilu nisu bile posebno
zadivljene ostacima iz hrišćanske prošlosti. Zato je Vizantija postala siroče
arheološkog sveta. Dok smo jednog vrelog avgustovskog popodneva pažljivo
prelazili iskopine na Agori, gde su uz majušna vrata i ognjišta pronađeni veliki

550Kitab al-ishara ila ma 'rifat al-ziyara, Schefer, ed. (1881). 589.

551Al-Jahiz, Kitab al-Hayawan, in Medieval Islamic Medicine, Pormann and Savage-Smith, trans.
(2007). 23.
328 BETANI HJUZ

vizantijski ćupovi za čuvanje namirnica, kroz glavu su mi prolazili životi

običnih Vizantinaca, pokopani pod minulim godinama, tamo u Carigradu, iz
koga se vladalo Atinom – nekadašnjim slavom ovenčanim Sokratovim i
Platonovim, Ksenofontovim i Alkibijadovim gradom, koji je pod vizantijskom
vladavinom, sve do XII veka, bio obična zabit.552
Uprkos izazovima koji se postavljaju pred arheologiju i istorijskoj
pristrasnosti, ipak iz sačuvanih tekstova i pojedinih pronalazaka možemo
polako da sastavimo sliku o tome kako su živeli obični ljudi u Carigradu.
Carigrađani zadovoljno pišu o svom gradu u kome rastu masline i upliće se
loza, o mirisu kiparisa i jutarnjem zujanju pčela u vrtovima. Mirisi su se mešali
u Carigradu: na pijacama su se prodavali kedrovo ulje i ulje odoljena,
sandalovina, morski oraščić, seme lana i dimljena riba, a stanovništvo je
naraslo do osamsto hiljada duša. Povrh toga, od XI veka Carigrad je postao
središte trgovine parfemima. Monah istoričar Mihajlo Psel pripoveda nam
kako je čak i carica Zoe, koja je umrla 1050. godine, sama pravila mirise i
pomade u svojim odajama. Prodavcima parfema bilo je dozvoljeno da postave
tezge ispred kapija Velikog dvorca da bi prilaz carskom stanu slatko mirisao.
Arapi koji su dolazili u Carigrad opisivali su njegove divote: urmine
palme, med, lavandinu vodicu koja je tekla iz kipova oko jedne cisterne.
Sušeno meso i šunka bili su vrlo omiljeni, isto kao i sveza riba, što bi se i moglo
očekivati od jednog grada na tolikim vodama. Carigrad je takođe bio zloglasan
po tome što je sačuvao rimsku privrženost fermentisanom ribljem sosu
garumu i bio je jedno od prvih mesta na kojima se u XII veku jeo kavijar.
Dokumenta o brodskim tovarima saopštavaju nam da se dovozilo suvo voće iz
Sirije, pamučno platno iz Egipta, zatim vosak, maslinovo ulje, nakit, knjige i
koža, i svime se time trgovalo u konstantinopoljskim lukama. Kada su to
dozvoljavali trgovački putevi i razni ratovi, na carigradskim ulicama mogla se
naći i egzotična roba još dalje s istoka – narandže, limun i patlidžani. Najveća
privredna delatnost samog grada bilo je uzgajanje hrane na žitnim poljima, u
voćnjacima i povrtnjacima i unutar i izvan gradskih zidina – službenicima
carske vlasti stavljeno je u trajni zadatak da u gradu uvek bude dovoljno
uskladištene hrane i vode da stanovništvo može da preživi punu godinu dana
pod opsadom.
Sa zvucima cenkanja i trgovanja (trgovinom su se često bavile žene)
nadmetao se bruj liturgijskog pojanja iz crkava i manastira. Sveti Pavle je od
hrišćana zahtevao da se „mole bez prestanka“, a konstantinopoljski manastiri
su se trudili da ga u tome poslušaju. Jedan od ekstremnih ranih primera pruža

552 Veliko hvala profesoru Kampu za pristup na iskopavanja na Agori u Atini.

 Istanbul 329

služba besanih monaha ili akoimita (ἀκοίμητοσ), koji su pojali u horu po

osmosatnim smenama ceo dan. Ulični svirači svirali su frule, laute i udaraljke.
Retki primeri vizantijskih melodija koje možemo čuti snimljene ne znače da se
u ovoj kulturi nije pevalo; naprotiv, pesma i muzika bile su u toj meri prirodan
deo svakodnevnog života da su ljudi melodije nosili u glavi.553 Zvučni pejzaž
Konstantinopolj a bio je u svim svojim pojavnim oblicima prožet duhovnošću.
Evnusi su pevali „kao anđeli“. Ratni zarobljenik po imenu Harun ibn Jahja
opisuje pozorišne predstave tokom praznika – poseban utisak na njega su
ostavile orgulje koje su svirale uz jednu gozbu priređenu na ulici. Kako je grad
bio pun i otvorenih i zatvorenih cisterni da bi se obezbedilo snabdevanje
vodom, mnoge prostorije ispod nivoa zemlje bile su u opasnosti od muzike
prokapavanja. Gundelji i danas lete kao što su i onda, presijavajući se
bronzano i petrolej-zeleno i brujeći šetačima oko ušiju. Glasovi Kurda
izbeglica lebde danas kroz ruševine Svetog Jovana Studite, pevajući iste
narodne pesme koje su se na carigradskim ulicama čule i pre hiljadu godina.
Cvetala je i unosna trgovina religijskim suvenirima. Ta osobina je bila
zajednička Konstantinopolju i Kordovi, Damasku i Bagdadu.554 Hodočasnici,
hrišćani i muslimani podjednako, doslovno su gutali prašinu ili gips sa svetih
likova. Kupovali su ih u gradu ili, još bolje, odlazili na hodočašće da bi došli do
svetih mrvica praha – smatralo se da su, kad se pomešaju s vodom, lekovite, te
da teraju zmije i druge smrtne pretnje. Kao mašinska soba jedne
monoteističke megadržave, Konstantinopolj je morao da ima stalne zalihe
goriva za veru svog stanovništva i to gorivo je priticalo u vidu relikvija. Na
poleđini delića časnog krsta, na primer, optočenog biserima i dragim
kamenjem pisalo je kako životna snaga navire iz njega i kako „razapet na
njemu Hrist smrska vrata pakla i novi život dade mrtvima, a krunisani što ga
sad ukrasiše slamaju njime tvrdokornost varvara“.555 Evnusi su, zbog tobožnje
produhovljenosti koja im je pripisivana, često bili čuvari relikvija, odeveni u
snežnobelo i poređeni s anđelima. Uticaj evnuha u duhovnim pitanjima
doprinosio je porugama na račun vizantijske feminiziranosti, a unajmljivanje
plaćenika još je dolivalo ulje na vatru ovakvih kleveta. Izvanredan primer
pruža jedan relikvijar u kome je delić životvornog krsta držan u Velikom
553 Pogledajte kod Aleksandra Lingasa, „Muzika“ (Alexander Lingas, „Music“ in Oxford Handbok of
Byzantine Studies).
554 Godine 762. kalif El Mansur započeo je, po savetu nestorijanskih monaha kako tvrdi predanje,

osnivanje svog okruglog grada Bagdada na obalama Tigra. Kružne zidine El Mansurovog grada
stajale su sve do 1870. godine, kada ih je porušio osmanski upravitelj Midhat-paša, zaslužan za
mnoge pozitivne reforme – izgradnju škola, bolnica, sistema vodosnabdevanja i drugo.
555 Grčki tekst prenesen iz Johannes Koder, 'Zu den Versinschriften der Limburger Staurothek,

AmrhKg 37 (1985), prev. Featherstone, 2015, pp. 11-31.

330 BETANI HJUZ

dvorcu. Naručio ga je evnuh po imenu Vasilije Lakapin, vanbračni sin

prognanog uzurpatora prestola Romana Lakapina, oko 950. godine. Natpis,
pun saosećanja prema Hristu, glasi: „Bog mada beše, ispaštao je u ljudskom
telu.“ Na ovaj način su sveprisutni uškopljenici (neki srednjovekovni
Vizantinac zaprepastio bi se kad bi ustanovio da su evnusi izrazita retkost na
ulicama današnjeg Londona, Njujorka ili Pariza) prenosili sopstvene telesne
patnje u jednu strastvenu religioznu empatiju.556
Dok su evnusi nosili svilu i snežnobele haljine, običan svet se odevao u
lan, vunu, kožu, pamuk. Na carskom dvoru osamnaest činova carskih
službenika razlikovalo se po osamnaest boja svile. Neki modni običaji ostali su
manje-više nepromenjeni sve od rimskih vremena pa do pada grada 1453.
godine. Na carskom dvoru nosio se svileni šal ukrašen draguljima u purpurnoj
boji kao spomen na Hristovu smrt i zlatnoj kao spomen na njegovo uskrsnuće.
Čitava kreacija u potpunosti je bila u duhu starog Rima. Oko X veka žene koje
su za to imale materijalnih mogućnosti počele su umesto jednostavne marame
na glavi da nose nestašne šeširiće. Vojnici su se oblačili u file, koji ih je dobro
štitio, iskuvavan u mnogim zanatskim radnjama po gradu. Sirotinja je živela u
nadi da će ugrabiti pokoji ostatak. U manastirima kao što je bio Manastir
Bogorodice Evergitide (Dobrotvorke) redovno su se poklanjale nošene tunike
i obuća.
Neke verske ustanove u Carigradu bile su obavezne da dele hranu
sirotinji, mada su žene odvraćane od okupljanja oko kapija da ne bi dovodile
monahe u iskušenje. U sirotinjskom domu koji je osnovao Mihajlo Atalijat
svakog dana su šestorica ljudi dovođena u trpezariju, gde im je davan „komad
hleba, riba ili meso i suvo ili sveže skuvano povrće“.557 Najveći srećnici su
dobijali mesto među onih odabranih dvanaestoro uz cara u njegovom
triklinijumu. Na gozbama su se na spisku gostiju nalazili velikaši iz drugih
zemalja, sveštenici, gradska sirotinja birana na sreću, Arapi zarobljeni u bici,
pa čak i pripadnici varvarskih plemena koji su se nalazili u carskoj službi.
O ekstravaganciji carigradskih bogataša govoriće koji vek kasnije i Odo iz
Deja, monah i letopisac koji je učestvovao u Drugom krstaškom pohodu 1146.
i pribeležio za vreme obilaska grada koji je car priredio gostima iz Francuske:

556 Pogledajte fascinantni rad Bisere Penčeve „Sasudi moći: evnusi i relikvijari u Vizantiji“
(Pentcheva, Bisera, „Containers of Power: Eunuchs and Reliquaries in Byzantium“, RES: Antropology
and Aesthetics, 2007, 51, pp. 108-120).
557 Džon Tomas i Angela Konstantinides Hero, Dokumenti o osnivanju vizantijskih manastira

(Thomas, John and Constantinides Hero, Angela, Byzantine monastic foundation documents,vol. 1, ch.
18, Dumbarton Oaks Research Library and Collection, Washington, 2000).
 Istanbul 331

„Kao što nadmašuje druge gradove po bogatstvu, Carigrad ih nadilazi i po

porocima.“558

U IX, X i XI veku Carigrad je stupio u svojevrsno kulturno takmičenje sa svojim

muslimanskim susedima. Jedan kalif pisao je vizantijskom caru: „Najmanja
zemlja pod vladavinom najnižeg od mojih podanika obezbeđuje veće prihode
od čitavog tvog carstva.“559 U muslimanskom svetu kružile su priče da
konstantinopoljski vladari pribavljaju sredstva za svoje pohode pomoću
alhemije. Geograf Ibn el Fakih el Hamadani krajnje ozbiljno opisuje u svojoj
Knjizi o zemljama kako konstantinopoljski carevi čarobnjaštvom pretvaraju
vreće nekog belog praha u zlato. Muslimanski i hrišćanski prvaci oštro su
držali na oku kulturna dostignuća onih drugih. Kalif je zamolio cara Teofila da
mu pošalje na dvor matematičara Lava; zauzvrat su se u Teofilovom vrtu
mogla prepoznati arapska obeležja. Podstaknut možda pričama o Kući
mudrosti, biblioteci pri kalifskom dvorcu u Bagdadu, Teofil je zamislio jedan
graditeljski i umetnički poduhvat. Car je bio ikonoklast i njegov letnji dvorac
na bitinijskoj obali bio je, kako nam saopštavaju izvori, izgrađen po uzoru na
dvorac u Bagdadu, ukrašen mehaničkim čudima kao ona koja je imao Harun al
Rašid, oko koga se pletu neke bajke iz Hiljadu jedne noći i koji je poslao Karlu
Velikom čudesnu klepsidru.560

558 Ana Komnina u IV knjizi Aleksijade govori o svojim pogledima na astrologiju i onovremene
astrologe. Pogledajte takođe Istoriju Nikite Honijata. Manojlo I Komnin (vladao 1143-1180. godine)
podržavao je prevođenje okultnih spisa na svom dvoru i sročio je i sam jednu odbranu astrologije, u
kojoj čak sugeriše da je astrologija uporediva s hrišćanskom doktrinom. Pogledajte kod Demetre
Džordž, „Manojlo I Komnin i Mihajlo Glika: odbrana i pobijanje astrologije u XII veku“ (George,
Demetra, „Manuel I Komnenos and Michael Glycas: A Twelfth-Century Defence and Refutation of
Astrology“, part 1 and 2, Culture and Cosmos, 2001, 5.1, pp. 3-48 and 5.2, pp. 23-51).
559 Šemsudin el Mukadasi, Najbolja podela radi poznavanja geografskih oblasti, prema prevodu

Bejzila Entonija Kolinsa (Muqaddasi, The Best Divisions for Knowledge of the Regions, Garnet
Publishing, Reading, 1994, p.60).
560 Dok su strepnje zbog nerešenog pitanja svetih slika kolale Carigradom, u gradu su se odvijala i

neka definitivno čudnija zbivanja. Pomislite samo na sve one okultiste, mađioničare, alhemičare,
odgonetače snova, tumače glasova kipova, pogađače budućnosti po ptičjem letu, geomante,
demonologe i poznavaoce apokrifa za koje znamo da su se i dalje živahno bavili svojim zanatima.
Vizantijska astrologija doživela je vrhunac u XIII veku, a čak i kada je bila u opadanju, nebeska
znamenja ipak su se čitala.
Euklid, Aristotel, Euripid i drugi stigli su iz vizantijskih biblioteka na stolove arapskih prevodilaca i
učenjaka. Početkom XIII veka El Džazari će se u svojoj Knjizi znanja o oštroumnim mehaničkim
ustrojstvima poslužiti delima Arhimeda, Apolonija i drugih – izrazita suprotnost njihovom
zanemarivanju na Zapadu, o kome je govorio već Ciceron kada je obišao Arhimedov zapušteni grob.
Mode su počele da se smenjuju; posle eksperimentisanja s kobaltom u Basri i Samari, fino posuđe s
prepoznatljivim plavim i belim šarama dospeće u Kinu, čiji će zaštitni znak potom postati. U
332 BETANI HJUZ

Gosti na konstantinopoljskom dvoru govorili su o dvorskim obredima

razvijenim u čitave male predstave, o carevima na prestolu koji je hidraulički
mehanizam podizao do samog svoda i cvrkutanju mehaničkih ptičica, ali sve je
to bilo plod jedne trke u izumima ravne današnjoj trci u naoružanju. Od 980.
godine širili su se iz Andaluzije glasovi o raskošnom dvorcu koji je u
predgrađima Kordove podigao omajadski kalif Abdurahman III el Nasir. Tamo
gde je nekada sijala Medina az Zahra, Blistavi grad, danas su ostale samo
veličanstvene ruševine. Sagrađen od belog afričkog mermera, ukrašen zlatnim
i srebrnim pločicama i jezercima žive koja su odsijavala svetlost zasenjujući
očarane goste, dvorac je nazivan „konkubinom u naručju crnog evnuha“. U
njemu su se takođe nalazili pokretni presto i mehaničke ptice. Porušen je u
građanskom ratu svega tri pokolenja pošto je sagrađen, a divni beli mermer
sad je umrljan žuto kao od duvana tamo gde je za vreme požara curilo
istopljeno olovo iz krovnih spojnica.
Islam se proširio na tako ogroman prostor da su sveukupni prihodi
kalifata bili zaista basnoslovni. Prema jednoj proceni, materijalni dobitak od
muslimanskih osvajanja iznosio bi, preračunat u današnje vrednosti, milijarde
i milijarde dolara.561 Nije nikakvo čudo što su islamski vladari primali
izaslanstva i darove iz tako dalekih zemalja kao što su Koreja i Indija. Zvanice
na kalifskim svadbama kićene su biserom i rubinima, a na polasku su na dar
dobijale kese pune srebra i zlata.562 Arapski srebrni dirhem proširio se čitavim

medresama je uspostavljeno predavanje i usvajanje znanja po uzoru na forme učenja u budističkim

manastirima. Medrese su posebno cvale pod okriljem Sasanida u Buhari i Uzbekistanu. Sasanidi su
takođe bili pokrovitelji prikupljanja prorokovih hadisa u zbirke. Prepiska između
konstantinopoljskog patrijarha i kalifa ukazuje na potpuno otvorenu komunikaciju. Pogledajte
prepisku citiranu kod Džona Mejendorfa, „Vizantijski pogledi na islam“ (Meyendorff, John,
„Byzantine Views of Islam“, Dumbarton Oaks Papers, 1964, 18, pp. 113-132).
Igrom slučaja, u Atini je sačuvan još jedan dokaz o vezama između velike hrišćanske prestonice i
njenih suseda muslimana: u Tikritu, rodnom mestu Sadama Huseina, nekada je stajao veličanstveni
dvorac Samara. Do unutrašnjih odaja stizalo se kroz prekrasna vrata od tikovine s izrezbarenim
motivima puzavica. Ta vrata su dospela na pomalo neočekivano mesto i sad se nalaze na onoj tački
Plake gde prodavnice smenjuje buvlja pijaca, na jednoj neoklasicističkoj zgradi okrenutoj ka
drevnom groblju. Svoje putovanje ka Grčkoj vrata su otpočela kada su skinuta iz dovratka da bi se
njima pokrili kovčezi episkopa Atanasija i Ignacija položeni u grob uklesan u steni. Odnosi između
hrišćana i muslimana nisu bili samo podozrivi, suparnički, nego i organski.
561 Jakubi i Ahmed el Baladuri, navedeni kod Hejrusa Banadžija, „Islam, Sredozemlje i uspon

kapitalizma“ (Banaji, Jairus, „Islam, the Mediterranean and the Rise of Capitalism“, Historical
Materialism, 2007, 15, esp. pp. 59-60).
562 Piter Frankopan, Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna, 2018.
 Istanbul 333

Bliskim istokom, severnom Afrikom i južnom Evropom, povezujući sve puteve

bogatstva i uticaja.563
Bagdad je sada ušao u snove Vizantincima isto kao što su muslimani
sanjali o Vizantiji. Konstantinopolj će se naći napadnut i na duhovnom kao i na
fizičkom planu.
Polifona priroda Konstantinopolj a, međutim, udružena s njegovom
trgovačkom kulturom, s oslanjanjem na robu pribavljanu sa svih strana sveta i
nepokolebljivom verom u svoje poslanje u Božje ime, bila je katalizator jednog
trezveno prilagođenog samopouzdanja. U dokumentu iz X veka De
administrando imperio (O carskoj vladavini), izrađenom na zahtev Konstantina
Porfirogenita, reč varvari ne pojavljuje se ni jedan jedini put, a u carskom
priručniku o dvorskoj etikeciji De ceremoniis brižljivo je izloženo kako je
najbolje postupati prema stranim izaslanstvima, i na taj način izvući od njih
ono najbolje. Carigrađani su iz vlastitog iskustva znali kakva se ubeđenja gaje
unutar ogromnog muslimanskog carstva koje je tesno pritiskalo granice
njihovih zemalja. Jednostrana agresija vođena usijanom glavom urodila bi
jedino svetim ratom u odgovor. Konstantinopolj, Božji grad, bio je svojina koju
je trebalo sačuvati, a ne protraćiti, i radije je pribegavao diplomatiji i
prikazivanju snage nego neposrednoj agresiji. Da bi zaštitnik bio zaštićen,
pozvao je dakle ljude koji su nekada najuriš probili njegove kapije – Vikinge.

563Bez obzira na sporenja oko vizuelnog posredništva između vernika i Boga koje su predstavljale
ikone, sad se uglavnom shvatalo da Vizantija pruža glavnu odbranu od arapske sile. Bari je postao
središte vizantijske uprave na jugu i papska stolica je to priznavala. Prošao je ceo milenijum, a
Zapadnom rimskom carstvu i dalje je bilo potrebno Istočno kao posrednik, dobavljač i štit. Uprkos
vizantijskom gnevu zbog očijukanja Mlečana s arapskim trgovcima, koje su snabdevali gvožđem i
drvetom za gradnju brodova i oružja, jedan dokument iz 992. godine svedoči o sporazumu: povoljni
trgovački uslovi u zamenu za italijanske vojnike ako budu zatrebali carstvu.
 ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE

VARJAŠKA STRAŽA
OKO 1040. G. – 1341. G.

Zato su Englezi glasno jadikovali za svojom izgubljenom slobodom

i neumorno su smišljali kako bi zbacili jaram na koji nisu bili svikli
i koji im je tako teško bilo trpeti… Neki, još u cvetu mladosti,
otputovaše u daleke zemlje i smelo ponudiše svoje oružje u službu
Aleksiju, caru konstantinopoljskom, vrlo mudrom i plemenitom
čoveku… U tome ležaše razlog velike seobe engleskih Saksonaca u
Joniju; iseljenici i njihovi naslednici verno su služili svetom
carstvu i veliku čast im i danas ukazuju među Grcima car,
plemstvo i narod podjednako.
ORDERIK VITAL, ISTORIJA CRKVE
(OPIS IZ XII VEKA EGZODUSA ANGLOSAKSONACA U
KONSTANTINOPOLJ IZ BRITANIJE POŠTO SU JE OSVOJILI NORMANI)564

Ovi ljudi dođoše iz varvarskih zemalja blizu okeana i odani su caru

Romeja od samog početka; svi nose štit i na ramenu ratnu sekiru.
NIĆIFOR VRIJENIJE, ISTORIJA
(OPIS DOGAĐAJA IZ 1071. GODINE)565

Iza vulkanizerske radnje u današnjoj istanbulskoj Ulici Draman, u

nekadašnjem najsevernijem delu Konstantinopolja, mladići guraju na kolicima
već korišćene dušeke, a deca prekopavaju po bačenim televizijskim antenama
na mestu gde je skriven jedan od malobrojnih parčića dokaza o jednom od
najupečatljivijih fenomena srednjovekovnog sveta. Tu se nalazi razvalina
oratorijuma Crkve Svetog Nikole, prvobitno Crkve Svetog Nikole i Svetog
564 Orderik Vital, Istorija crkve, 4.2.172, prema prevodu Mardžori Čibnol (The Ecclesiastical History
of Orderic Vitalis, vol. 2, Oxford Medieval Texts, Oxford, pp. 203 8c 205).
565 Nićifor Vrijenije Mlađi (muž Ane Komnine), Istorija, prema prevodu Sirila Manga (Nikephoros

Bryennios The Younger, History, Dumbarton Oaks Research Library and Collection, Washington,
1990).
 Istanbul 335

Avgustina, danas poznata kao Bogdan saraj, na dobačaj kamenom od

Harisijevih vrata, u tursko doba preimenovanih u Jedrensku kapiju, i
restaurisane Crkve Hrista Spasitelja u Polju (Crkve Hora). Pretpostavlja se da
su Crkvu Svetog Nikole osnovali Englezi u bekstvu od Normana u XI veku.
Krajem XIX veka turske vlasti su epitaf s crkve posvećen „Federatima, carevim
telohraniteljima“ upotrebile kao građevinski materijal za nešto drugo.
Nekoliko malih odlomaka koje je tadašnji engleski ambasador uspeo da spase
stradalo je nažalost u velikom požaru u Peri 1870. godine. Preživela je jedino
uklesana skraćenica INGVAR – šest slova koja su označavala tuđinske ratnike
branitelje Konstantinopolja – engleske Varjage, s dalekog zapada.566
Vladari Konstantinopolja odavno su gajili i želju i nedoumicu: pronaći
verne i savršeno odgovarajuće ratnike koji će čuvati cara – carigradski pandan
rimskoj pretorijanskoj gardi. Najpre su odabrani Turci i Arapi, a zatim
Jermeni, jer se smatralo da stranci imaju tu prednost što nisu opterećeni
lojalnošću domaćim sukobljenim stranama, ali bi se svaki taj izbor pokazao
kao pogrešan kako bi bivši saveznici postali neprijatelji carstva. Primera radi,
godine 993-994: „Veliki romejski narod pođe sa silnom vojskom na Jermeniju.
Udarajući pod mač i odvodeći u roblje Romeji se nemilosrdno obrušiše na
pobožne hrišćane i prođoše kroz njihovu zemlju ubijajući surovo kao otrovna
guja, ne razlikujući se nimalo od bezbožničkih naroda“.567 Jermenska straža
postala je u trenu unutrašnji neprijatelj i Jermeni su se nasmrt borili s
Carigrađanima na samim carigradskim ulicama.568 Pitanje careve domaće
sigurnosti postajalo je sve hitnije. Papa Lav III krunisao je 800. godine Karla
Velikog za cara Svetog rimskog carstva i novokrunisani car je sprovodio
kulturnu, političku i vojnu renesansu na zapadu. Vizantija je sada sa svih
strana bila okružena moćnim suparnicima. Na jugu i istoku abasidski kalifat
učvrstio je od 762. godine vladavinu iz svoje nove prestonice Bagdada –
pripovedalo se da su savetnici bagdadskog osnivača bili monasi nestorijanci; u
svakom slučaju, grad je sagrađen po savršeno kružnom nacrtu, kao što opisuje

566 Dokins, Ričard Makgilivre, „Poznija istorija varjaške straže: neka zapažanja“ (Dawkins, Richard
MacGillivray, „The later history of the Varangian guard: Some notes“, Journal of Roman Studies,
1947, 37.1-2, pp. 39-46).
567 Matej iz Edese, Letopis, I deo, 39, prema prevodu Are Edmonda Dosturijana (Dostourian, Ara

Edmond, Armenia and the Crusades: tenth to twelfth centuries: the Chronicle of Matthew ofEdessa,
University Press of America, 1993). Matej je i sam bio Jermen.
568 „Na dan Vaznesenja Spasiteljevog, kad je car po običaju obilazio s povorkom oko zidina, na mestu

gde je podignuta prekrasna crkva u slavu Bogorodici, izbi borba između nekih Vizantinaca i
Jermena, u kojoj Jermeni povrediše mnogo gradskog sveta.“ Lav Đakon, Istorija, knjiga IV, prema
prevodu Alis-Meri Mafri Talbot i Denisa Salivena (The History of Leo the Deacon: Byzantine Military
Expansion in the Tenth Century, p. 113).
336 BETANI HJUZ

Euklid. Iako je ovaj novi „centar vaseljene“ životnu snagu crpao iz

Konstantinopolja, jer tek je trebalo da kalifi sagrade vlastitu civilizaciju, sve
samopouzdanja islamska kultura dočekaće na kraju da vidi pad Carice
gradova. Politički i verski vetrovi menjali su se i na istoku i na zapadu. S
obzirom na svoj položaj, neizbežno je možda bilo da Konstantinopolj bude
uhvaćen usred ovih međukontinentalnih oluja, prinuđen da reaguje na
previranja i kretanja moći na sve četiri strane sveta.
Jovan Cimiskije stvorio je 970. godine Besmrtnike (Άθάνατοι), elitni
odred sastavljen od Vizantinaca plemićkog roda, nazvanih po deset hiljada
Besmrtnika koji su hiljadu i po godina ranije štitili persijske careve Kserksa i
Darija. Besmrtnici su bili teška konjica, u oklopima ukrašenim zlatom, i izveli
su uspešne pohode protiv Kijevske Rusije, ali to su svejedno bili domaći
plemići koji su imali da svode domaće račune i da gledaju sopstvene interese.
Zato su vizantijski carevi, koliko god to paradoksalno moglo biti, vrbovali
svoje najvažnije i najpovlašćenije odrede, čiji je zadatak bio da štite samu
carsku ličnost, među Vikinzima iz Rusije, a zatim među engleskim plemićima u
bekstvu od Normana. Kijevski knez Vladimir poslao je 988. godine brodom u
Konstantinopolj šest hiljada severnjaka. Varjaška straža, uspostavljena pred
kraj vladavine Vasilija II kao careva telesna straža, naoružana ratnim
sekirama, morala je biti upečatljiv prizor na carigradskim ulicama. Pratila je
cara na krunisanje, čistila mu put bičevima ukrašenim dragim kamenjem,
bdela nad carem dok je bio na službi u crkvi, bez oklevanja se bacala u
odbranu njegovog života i njegovih zemalja i ostavila dubok pečat u
srednjovekovnoj svesti.
Jedan Varjag koji je u Carigrad prispeo oko 1034, kad mu je bilo oko
devetnaest godina, zvao se Harald Sigurdson i vodio je sa sobom petsto ljudi.
Kasnije će postati kralj Norveške i steći nadimak Hardrada – surovi vladar.
Služba u varjaškoj straži bila je u to vreme svojevrsni obred zrelosti –
napredak, moglo bi se reći, posle četiristogodišnje vikinške istorije pljačkanja i
silovanja po kopnu i moru. Haraldove prve utiske o Carigradu zabeležiće
kasnije njegov dvorski pesnik Bolverk Arnorson: „Lađe naše gvožđem
oklopljene vesla gonjahu snažno niz obale. Lađe naše gvožđem oklopljene
gordo u luku ujezdiše. Miklagarda zlatne strehe naš princ vide prvi put. Mnoge
se morske lađe jate svrstane redom ka gradu zidina visokih.“569

569Iz Sage o Haraldu Sigurdsonu iz zbirke saga Zemni krug (Heimskringla) Snorija Sturlusona, prema
prevodu Lija Holandera (Snorri Sturluson, Heimskringla: History of the Kings of Norway, University
of Texas Press, Austin, 1964, p. 579). U prevodu Alison Finlej i Entonija Folksa ovi stihovi glase:
„Hladne bure teraju lađe smele na obalu, oklopljenog pramca i krme brodovi ponosni naši ujezdiše
u luku. Miklagarda zlatne strehe slavni naš princ vide. Mnoge lađe morske u poretku lepom
 Istanbul 337

Harald je uzdignut na položaj spatarokandidata (ςπαθαροκανδιδᾶτοσ),

velikodostojnika u dvorskoj straži koji je kao znamenje svoje službe nosio
zlatni lanac oko grudi. Haraldovi podvizi za devet godina službe vizantijskom
dvoru podsećaju na pustolovine Džemsa Bonda. Borio se, kako priče kažu,
protiv morskih razbojnika na Egejskom moru i osvojio osamdeset mavarskih
gradova. Pao je u nemilost, pa povratio carsku milost i oslepio jednog
uhapšenog cara – „Rušitelj kaveza vučjeg oba oka izvadi velikom caru“, kako
nam saopštava njegov skald (dvorski pesnik) Todolf570. Bio je zatočen u
carigradskoj tamnici s divovskom zmijom s kojom se smelo uhvatio ukoštac
da bi se domogao slobode, prejahao Veliki lanac na ulazu u Zlatni rog tako što
je sav brodski teret premestio najpre na krmu da bi se pramac izdigao, a zatim
naredio svojim ljudima da pretrče što brže mogu na pramac. Haralda zatim
nalazimo ponovo u Roskildeu, istoj onoj luci iz koje je nedavno izvađen onaj
lepi vikinški brod, gde je, sasvim je moguće, na osnovu stečenih znanja o
Konstantinopolju savetovao svoju sabraću Vikinge pre nego što će poći u
poslednji prepad na vizantijsku prestonicu 1043. godine, kada se Vladimir, sin
kneza Jaroslava, razmetao snagom ploveći dole-gore kroz platinastu svetlost
Bosfora, da bi zatim gledao kako mu grčka vatra proždire brodove.571

Vizantinka probada kopljem jednog pripadnika varjaške straže

(Biblioteca Nacional de Espaha)

plovljahu ka zidinama visokim gradskim.“ (Finlay, Alison and Faulkes, Anthony, Heimskringla, The
Viking Society, London, 2016.)
570 Todolf je bio pesnik kralja Haralda Lepokosog (oko 850 – oko 933), mada se Sturluson u Zemnom

krugu poziva, između ostalih skaldova, i na Todolfa. (Prim. prev.)

571 Ejvril Kameron, Vizantinci (Cameron, Averil, The Byzantines, Blackwell, Oxford, 2006, p. 43).
338 BETANI HJUZ

Posle dugog i krvavog rata s Danskom i Švedskom Harald se 1066. uputio

u novu pustolovinu – pokušaj da zavlada Engleskom. Eto još jednog velikog
pitanja šta bi bilo da je bilo. Da je Harald Hardrada, nekadašnji zapovednik
carske varjaške straže, osvojio vlast nad Britanijom, da mu grlo nije probila
strela kod sela Stamford Bridž na reci Dervent, u bici čiji će pobednik Harold
Godvinson poginuti potom od strele koja ga je kod Hejstingsa pogodila u oko,
da je Britaniju dakle osvojio Harald, a ne nepun mesec dana kasnije njegov
daleki rođak Vilijam, mi bismo danas živeli u znatno drugačijem svetu.
Vizantija ne bi bila egzotična i slabo shvaćena tuđina nego više kao
civilizacijska kuma, zemlja u kojoj se odškolovao novi engleski vladar.
Harald je, međutim, pao, Vilijam je došao, a u Carigrad će sveza krv doteći
u kasarne varjaške straže nedaleko od hipodroma. Proterani plemići i mladići
koji nisu mogli ili nisu hteli da žive pod normanskom čizmom isplovili su ka
istoku, pljačkajući usput. Njihovi razbojnički poduhvati ostali su zabeleženi na
Balearima, u Maroku i na Sardiniji. Ovi ratoborni lovci na sreću stigli su u
Carigrad oko 1075, privučeni vestima da „bezbožnici“ napadaju Miklagard.
Orderik Vital, benediktinski monah i engleski letopisac, prenosi ovu priču:
„Grci su toplo dočekali izgnanike iz Engleske i poslali ih u bitku protiv
Normana, koji su za same Grke bili prejaki.“572
Možemo da stvorimo sliku o njima, povučeni, povlašteni, izdvojeni –
savršeni tajni agenti – daleko od svoje zemlje, od plemena i semena, ratnici
navikli da polože zakletvu vernosti gospodaru. Na anglosaksonskom bi se zvali
hearthwerod, kraljeva straža, a ovde su bili Varjazi, zakleti da brane svoje
prijatelje i smaknu neprijatelje.
Jasno je da ni ova situacija nije bila lišena teškoća. Jedna zanimljiva
ilustracija u izvanrednoj istoriji Jovana Skilice prikazuje Vizantinku iz
Anadolije prema kojoj se jedan pripadnik varjaške straže loše poneo 1034.
godine. Namrštenog čela i sigurne ruke napadnuta žena ga probada kopljem, a
u sledećem kadru ove priče u slici vidimo pokunjene Varjage kako u znak
izvinjenja predaju ženi odeću napasnika.
Ova privatna vojska umela je da bude tvrdoglava – varjaška straža
pobunila se protiv Mihajla V Kalafata 1041. godine. Moguće je da su pripadnici
varjaške straže i urezali rune u onog pirejskog lava u XI veku.573 Sve u svemu,

572 Orderik Vital, Istorija crkve, 4.2.172, prema prevodu Mardžori Čibnol (Exules igitur Anglorum
favora biliter a Grecis suscepti sunt, et Normannicus legionibus quae nimium Pelasgis adversabantur
opposite sunt).
573 Pogledajte skorašnji rad Torguna Snedala „Vizantijske rune: novo tumačenje pirejskog lava“ u

Vizantija i vikinški svet (Thorgunn Snasdal, „Runes from Byzantium: reconsidering the Piraeus lion“,
in Byzantium and the Viking World, 2016, pp. 187-214).
 Istanbul 339

međutim, varjaška straža je uživala veliko divljenje, a prema veteranima se

postupalo s izuzetnim poštovanjem. Kako saznajemo, car Aleksije I sagradio je
svojim engleskim vojnicima ceo gradić, koji je nazvan Civitot,574 iako ih je
odmah zatim pozvao da se vrate u Carigrad „da bi čuvali glavni dvorac i carsku
riznicu“.575
Priča dalje glasi da je varjaškoj straži takođe dozvoljeno da poseduje
zemlju na Krimu i sagradi tamo naseobinu nova Anglia;576 jedan misionar
franjevac zabeležio je da je u XIII veku ta oblast bila poznata kao terra
Saxorum.577 Narednih stotinak godina katalanski moreplovci nazivali su
naselja varjaške straže oko Azovskog mora imenima koja su govorila o
zapadnim korenima njihovih stanovnika – Varangido, Londina, Susako.578
Ovo uređenje svakako je doprinosilo odnosima između Carigrada i
Engleske, koji su strpljivo čekali da se razviju najmanje još od onih davnih
plovidbi trgovačkim poslom do Saton Hua i Tintagela. Vilijam iz Malzberija u
svom delu Degesta regum Anglorum (O delima kraljeva Engleske) kaže da je
Aleksije I Komnin „cenio odanost Engleza… i preneo je poštovanje prema
njima i na svog sina“. Godine 1176. poslato je iz Carigrada izaslanstvo Henriju
II da mu ponudi savez zapečaćen brakom između princa Džona i kćeri cara
Manojla, uz predlog da dvoje naslednika žive u carskoj prestonici. Henri je uz
odgovor poslao caru na dar lovačke pse. „Specijalna veza“ gotovo i da se
isplatila: upravo su engleski vojnici pokušali kobne 1204. da odbrane
carigradske zidine od franačkih napadača, učesnika Četvrtog krstaškog
pohoda. Mada su u carigradskim izvorima Englezi i dalje nazivani varvarima,
ispostavilo se da su se borili na pravoj strani. Robert de Klari beleži da su,
kada su za vreme opsade Mlečani uspeli da se popnu uz jedan deo zidina, „…
Englezi… potrčali na njih s mačevima i sekirama i svima im poskidali glave“.579
Kako je vreme proticalo, varjaškoj straži je pripala uglavnom
ceremonijalna uloga. Poslednji put o njoj čujemo 1341. godine, kada je brojala

574 Džajls Konstejbl, Krstaši i krstaški pohodi u XII veku (Constable, Giles, Crusaders and Crusading in
the Twelfth Century, As/zgate, Aldershot, 2008, p. 227).
575 Orderik Vital, Istorija crkve, 4.2.172, prema prevodu Mardžori Čibnol.
576 Lat: nova Engleska. (Prim. prev.)
577 Lat.: saksonska zemlja. (Prim. prev.)
578 Pogledajte kod Džonatana Šeperda, „Englezi i Vizantija: proučavanje njihove uloge u vizantijskoj

vojsci krajem XI veka“ (Shepard, Jonathan, „The English and Byzantium: A Study of Their Role in the
Byzantine Army in Later Eleventh Century“, Traditio, 1973, 29, pp. 60-77), i Kristina Fel, „Islandska
saga o Edvardu Ispovedniku: hagiografski izvori“ (Fell, Christine, „The Icelandic Saga of Edward the
Confessor: The Hagiographic Sources“, Anglo-Saxon England, 1974,3, pp. 192-3).
579 Robert de Klari, Osvajanje Konstantinopolja (Robert de Clari, La Conquete de Constantinople, u

Historiens et chroniqueurs de Moyan age, p. 57).

340 BETANI HJUZ

svega petstotinak ljudi; nestala je sa stranica istorije u vreme kada je Vizantiji

najviše trebala pomoć da bi opstala.
Varjaška straža je zanimljiva i provokativna i podseća nas na predivno
raznovrsnu prirodu Konstantinopolja u njegovoj dugoj povesti. Razne vere,
kulture i rase imale su svoju ulogu u ovom gradu, i njegovoj trgovini,
molitvama, državništvu – bio je to grad s bezbroj izukrštanih veza. Vizantiju
će, međutim, na teška iskušenja staviti jedan prevrtljivi tuđin i davnašnji
neprijatelj: zavidljivi Zapad.
 PETI DEO

RATNI GRAD
Krstaški pohodi
Vizantijsko carstvo oko 1050. i 1204.godine
Konstantinopolj posle pada kod krstaše
 ČETRDESET PETO POGLAVLJE

VELIKI RASKOL?
1054. G.

Verska i nacionalna netrpeljivost i danas deli dve najveće

zajednice hrišćanskog sveta; carigradski raskol, otuđivši od
Vizantije njene najkorisnije saveznike i isprovociravši najopasnije
neprijatelje, ubrzao je propast i pad Istočnog rimskog carstva.
EDVARD GIBON, OPADANJE I PROPAST RIMSKOG CARSTVA580

Šesnaestog jula 1054. godine, u jeku leta, papski legati predvođeni kardinalom
Humbertom projahali su kroz Carigrad. Ušli su u svezu hladovinu Svete Sofije i
pljesnuli na oltar papsku bulu kojom se izopštavaju patrijarh Kerularije i drugi
za koje je ocenjeno da su uvredili crkvu. Kerularije je zauzvrat izopštio papske
legate. Time je otpočeo Veliki raskol. Pat-pozicija biće razrešena tek devetsto
deset godina kasnije, 1964.
Stiče se utisak da je ovu teološko-političku krizu, koju su obe strane
detaljno dokumentovale, podstakla opasna eskalacija reči ili, bolje rečeno, da
su je podstakli ljudi koji se nisu obazirali na Platonovo upozorenje na
opasnost kojunosi pisana reč – dopisivanje bez razgovora u opasnosti je da
postane kao siroče: „…jedanput napisana, svaka reč tumara ovamo i onamo,
isto tako k onima koji je ne razumeju kao i onima kojima nije namenjena… A
zlostavljena i nepravično ružena uvek treba roditelja kao pomoćnika: jer sama
niti može sebe odbraniti niti sebi pomoći.“581 Svici s gnevnim rečima hitno su
razmenjivani između Starog i Novog Rima, sve jedan ogorčeniji od drugog.
Spor se vodio i oko ideje i oko predmeta. Tvrdoglavi episkop Lav Ohridski, čiji
je brat bio evnuh i koji je onako silno hvalio evnuhe, napadao je u pismima
latinski običaj pričešćivanja beskvasnim hlebom i tvrdio da njegova crkva
raspolaže ekumenskom vlašću. Doslovan prevod pojma ekumenski znači ceo
hrišćanski svet, vizantijsku oiKou|ievr|, ali je preosetljivi papa shvatio da to

580Edvard Gibon, Opadanje i propast Rimskog carstva, poglavlje LX: Četvrti krstaški pohod -1 deo.
581Platon, Vedar ili O lepoti, glava LX, preveo Miloš Đurić, Alfa /Narodna knjiga, Beograd 1996.
(Prim. prev.)
346 BETANI HJUZ

znači kako se Vizantija poziva na svoju sveopštu vlast.582 Kao što to često biva
kad izbije svađa, potegnuta su i razna sporedna pitanja – na primer to što
pravoslavna crkva dozvoljava sveštenicima da se žene, dok suprotna strana,
kriva u očima prve kao i prva u očima druge, pogrešno shvata istinu sadržanu
u Nikejskom simbolu vere – latinska crkva ga je prepravila tako da tvrdi da
Duh sveti proističe ne samo od Oca nego i od sina – čuveno filioque583 koje je
izazvalo toliko sporova.
Stari Rim je upravo s teškom mukom prošao kroz jedan mračni spisak
korupcije. Trojica papa izabrani su u roku od svega godinu dana. Kao deo ovog
čišćenja, lestvice vrednosti su podignute, a nepravilnosti razrešene. U gradu se
osećao pravednički žar reformi. Desilo se da je Carigrad samo još dodao ulje
na vatru. Konstantin Veliki je zaista davne 325. utvrdio da Senat u Rimu ima
pravo prvenstva nad onim u Konstantinopolju, ali su vekovi umanjili značaj te
hijerarhije. Hristove reči da je Petar stena na kojoj njegova crkva stoji lukavo
su izmešane s isfabrikovanim tekstovima. Izuzetno plodonosna po rimski cilj
pokazala se takozvana Konstantinova darovnica, krivotvorena negde između
kraja VIII i početka IX veka. Darovnica proglašava sebe za dokument o
istorijskim zbivanjima oko 320. godine i pobožno beleži da je papa Silvester
krstio Konstantina Velikog izlečivši ga istovremeno od gube. Konstantin je,
sasvim prirodno, u znak zahvalnosti naveo izvanredan spisak darova Rimu –
vlast nad prostranim teritorijama, koje obuhvataju i Aleksandriju, Antiohiju,
Jerusalim i Konstantinopolj (iako u tom trenutku ovaj poslednji grad još nije
bio zvanično osnovan – falsifikator je napravio banalnu đačku grešku). Za
Konstantinovu seobu iz Italije u Vizantiju u Darovnici se kaže da je znak
priznanja crkvene prevlasti u Rimu.584 Lažna darovnica je sistematski isticana
u prvi plan, na štetu obeju strana.

582 Antički grčki pojam ekumena (οίκουένη) značio je ceo tada poznati naseljeni svet; pod Rimskim
carstvom postao je sinonim za civilizaciju, odnosno zemlje pod svetovnom i verskom upravom
carstva. U kontekstu hrišćanske religije, označavao je sveukupan hrišćanski svet, koji se u prvo
vreme manje-više poklapao s prostorima Rimskog carstva i njegovih uticaja. Danas pojam
ekumenizma podrazumeva međusobnu toleranciju raznih hrišćanskih zajednica, ali je malo
verovatno da je i Lav Ohridski bio u ovom smislu tolerantno nastrojen. (Prim. prev.)
583 Lat.: od sina – umetnuto je u Nikejsko-carigradski simbol vere posle reči: „I u Duha svetoga,

Gospoda, životvornog, koji od Oca ishodi. (Prim. prev.)

584 U ovome sam se mnogo oslanjala na Breta Vejlena, „Preispitivanje raskola 1054. godine:

autoritet, jeres i latinski obred“ (Whalen, Brett, „Rethinking the schism of 1054: authority, heresy,
and the Latin Rite“, Traditio, 2007, 62, pp. 1-24) i Henrija Čadvika, Istok i Zapad: stvaranje raskola u
crkvi, od apostolskih vremena do Sabora u Firenci (Chadwick, Henry, East and West: The Making of a
Rift in the Church. From Apostolic Times until the Council of Florence. Oxford University Press,
Oxford, 2005). Pogledajte takođe Džudit Rajder, „Promena pogleda na 1054. godinu“ (Ryder, Judith,
„Changingperspectives on 1054“, Byzantine and Modern Greek Studies, 2011, 35.1, pp. 20-37) i Tija
 Istanbul 347

Iza onoga što je vekovima predstavljano kao Veliki raskol, kao epohalni,
prelomni događaj, nalazi se, međutim, istina koja se razvijala znatno sporije.
Stari i Novi Rim su se zapravo uzajamno već bili ekskomunicirali 864. godine,
u vreme patrijarha Fotija, koji je morao da se nosi s vikinškom pretnjom i koji
je poslao misionare da pokrste Kijevsku Rusiju. Uprkos tome, obe sile su
nastavile prepisku i raspravu i pružale su jedna drugoj političku i vojnu
podršku.
Jedan otrežnjujući vetar koji je dunuo s Islanda može možda da nam malo
rashladi želju za lako shvatljivim i prihvatljivim podelama u svetskoj istoriji.
Islandski i norveški hrišćani očigledno su osećali blisku vezu s Carigradom.
Vizantijski car ponudio je hrišćanima na Islandu drugu mogućnost umesto
razmetljivog Svetog rimskog carstva, koje im se primicalo samom pragu.
Kraljevi, plemići i hodočasnici odlazili su u Carigrad po blagoslove i usluge. U
nekim dokumentima se vizantijskom caru i Hristu da je ista titula –
stolkonungr. Zauzvrat je „kralj Grka“, u konkretnom slučaju Aleksije IV,
zatražio 1203. godine vojnu pomoć od kraljeva Norveške, Danske i Švedske.
Izvori iz tog doba uzgred nam spominju omanja politička koškanja umesto
nepopravljivog rascepa crkve.585 Veliki raskol odgovara našoj želji za
pravilnim tokovima i urednim razvrstavanjima, dok se u stvari istorija sastoji
od mreže razlivenih kretanja.
Spor se između Starog i Novog Rima nije toliko ticao teologije koliko
uticaja koji je ova teološka čarka imala na politička savezništva u to vreme.
Ono što se dogodilo 1054. godine možda i nije bio raskol, ali svakako se
pojavila naprslina, a ta naprslina počeće da se gnoji.

Vizantijski istoričar iz XI veka Mihajlo Atalijat zabeležio je pojavu Halejeve

komete:

U mesecu maju, četvrtog indikta, pojavi se po zalasku sunca sjajna

kometa, velika kao pun mesec, i kao da je bljuvala dim i maglu.
Sledećeg dana poče da pušta pipke, sve duže što je kometa

Kolbaba, „Revidirani raskol 1054: odgovor Rajderovoj“ (Kolbaba, Tia, „1054 revisited: response to
Ryder“, Byzantine and Modern Greek Studies, 2011, 35.1, pp. 38-44).
585 Pogledajte kod Sverira Jakobsona, „Raskol koga nije bilo: staronordijski pogledi na Vizantiju i

Rusiju“ (Jakobsson, Sverrir, „The Schism that never was: Old Norse views on Byzantium and Russia“,
Byzantinoslavica, 2008,1-2, pp. 173-188).
348 BETANI HJUZ

postajala manja. Ti su se zraci pružali prema istoku, kuda se i ona

kretala, i to potraja četrdeset dana.586

Nama možda golica maštu kometa na Tapiseriji iz Bajea, ali za one koji su
živeli u Konstantinopolju pojava komete 1066. godine predskazivala je jedino
katastrofu. Mislilo se da prolazak ovog sjajnog tela preko neba donosi
carevima smrtnu bolest, a njihovom narodu zlu sreću. Prema predanju,
kometa je predskazala smrt Konstantina Velikog i krvoproliće u gradu koji je
car osnovao.587 Sujeverni su imali i razloga da strahuju. Normani su ponovo
došli, ovog puta ne kao prijatelji, nego kao neprijatelji. Ovog su puta gledali
Konstantinopolj kao plen.

586 Mihajlo Atalijat, XV, 91 i 92. Četvrti indikt je zapravo 1065, ne 1066. godina.
587 Jovan Skilica, Kratka istorija.
 ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

1071, 1081. I SVE TO

1071. G. – 1081. G.

Loše stanje rimske države u to je vreme izazvalo smrtne

boleštine… Ponekad je ipak sudbina dovodila strane samozvance
spolja – protiv tog se zla, te neizlečive bolesti, teško bilo boriti.
Jedan od tih beše Robert, hvalisavac na zlu glasu po pohlepi za
moći, rođen u Normandiji, ali hranjen i odgajan mnogim
opačinama.
ANA KOMNINA, ALEKSIJADA588

U jednom veku punom zbivanja 1081. godina ih je bila posebno puna. Novi
car, lažni, kako su mnogi šaputali, Aleksije Komnin probio se u
Konstantinopolj uz pomoć latinskih najamnika. Pljačka, ubijanje i razaranja
koji su usledili zahtevali su da uzurpator, proglašen sada za cara Aleksija I,
prođe četrdesetodnevno pokajanje. Tako je dvadesetčetvorogodišnji Aleksije,
osnivač dinastije Komnina, koja će ostati upisana krupnim slovima u povesti
Carigrada, započeo svoju čvrstu vladavinu u košulji od kostreti i spavajući na
kamenom podu. Tursko pleme Pečenezi, ponekad saveznici, a češće
neprijatelji Vizantije, harali su i naseljavali se po Balkanskom poluostrvu;589
dotle je na zapadu Rim, rešivši da izopšti verske vođe Vizantije, smatrao da je
na kratke staze svrsishodno sklopiti savez s Normanima, koji su ugrabili južnu
Italiju. Na nesreću po Konstantinopolj, Robert Gviskar, jedan od ratobornih
normanskih plemića, imao je sasvim određene namere u pogledu Carice
gradova, a te namere je obelodanio 1081. godine.

588 Ana Komnina, Aleksijada, prema prevodu E.R. A. Sjutera (Anna Komnene, The Alexiad 1.10,
Penguin, London, 2009).
589 Pečenezi će 1091. godine biti poraženi na širokom ušću Marice, nedaleko od današnje grčko-

turske granice. Posle tog poraza, ulicama Carigrada odjekivaće nova pesma: „Deset hiljada Pečenega
prvu zoru maja neće videti.“
350 BETANI HJUZ

Taj Robert je bio Norman po rođenju, neznatna porekla, teškog

karaktera i u potpunosti opake pameti; u borbi je bio smeo,
prepreden u napadima na imetak i vlast važnih ljudi; stremio je
svojim ciljevima neumoljivo, odbijajući neosporno svaki prigovor.
Bio je vrlo krupne grade, krupniji i od najsnažnijih muškaraca,
rumene puti, svetlokos, širokih ramena, iz očiju samo što mu nisu
vrcale iskre… Kad Robert zaurla, govorilo se, deset hiljada ljudi da
se u beg. Tako obdaren srećom, prirodom i duševno, nije se
potčinjavao nikome, kao što se već i moglo očekivati, i nije
dugovao poslušnost nikome na svetu.590

Pošto mu je ponuđena ruka kćeri Mihajla VII Duke, da bi ponuda potom

bila brzo povučena kada je Mihajlo svrgnut, Robert je imao opravdanje da
pođe u osvajanje na istoku od Jadranskog mora. Tvrdio je da samo zauzima
zemlje koje je trebalo po pravu da budu njegove. Bari, na samoj peti italijanske
čizme, osvojio je još 1071, savladavši izuzetno snažna utvrđenja okrenuta ka
luci, koja se danas bori da obuzda priliv izbeglica i doseljenika, i sada mu je
ostatak Vizantije ležao na svega devet sati brodom preko Jadrana i nekoliko
dana marša od jadranske obale. Gviskar je znao, pošto je u leto 1081.
preplovio do Drača, na ivici nekadašnje rimske provincije Ilirije, u današnjoj
Albaniji, da će mu Ignacijev put pružiti brz prolaz na istok. Car Aleksije i sam
je ovo odlično shvatao; poslao je vojsku od dvadeset hiljada ljudi, prošaranu
Anglosaksoncima, Vikinzima i Turcima, da pokuša da potisne Normane nazad.
Gviskar je, međutim, poveo trideset hiljada ljudi i bio je rešen da pobedi –
Carigrad je bio lavovski plen.
Mesto gde su se sukobile normanska i vizantijska vojska leži odmah
pored Ignacijevog puta, koji je danas pokopan pod auto-putem s tri trake – iza
jedne sendvičarnice i jedne radnje za popravku i prodaju auspuha.
Treba sada da zamislite među dvadesetak hiljada vizantijskih vojnika koji
su došli na zapad, od kojih su mnogi bili najamnici, vojnike visoke klase. Pored
ekskubitora (έξκουβίτορεσ) i varjaške straže, bilo je tu petstotinak katafrakta,
teško oklopljenih konjanika, čiji su konji bili kao i jahači pokriveni
verižnjačom i oklopom za glavu. Savremenici s iskrenim strahopoštovanjem
pišu o disciplinovanosti ovih ljudi, koji su se borili svrstani u klin. Praecepta
militaria ili Strategija cara Nićifora (Στρατηγικὴ ἒκθεςισ καἱ ςγνταξισ
Νικηφβρου δεςπβτου), koja se pripisuje Nićiforu II Foki, oduševljeno pobraja
njihovo naoružanje: ratni čekići, često sa šiljcima, koplja, mačevi, bodeži i

590 Ana Komnina, Aleksijada, 1.10.

 Istanbul 351

gvozdene močuge. Smatra se da su katafrakti (u Zapadnom rimskom carstvu

klibinariji, što znači pećnice, jer su i ljudi i konji bili potpuno oklopljeni
metalom) potekli od persijske elitne vojske. Slava ih je pratila svuda. Moguće
je da je kaciga anglosaksonskog kralja sahranjenog s brodom u Saton Huu
izrađena po uzoru na katafrakte; njihov oklop sasvim je izvesno pružio osnovu
za mnoge omiljene bajke i legende.
Katafrakti u oklopu i naoružani čekićima sa šiljcima, varjaška straža u
tunikama optočenim dragim kamenjem i naoružana dvoseklim sekirama, bilo
je to živo tkanje fantastike, ali kraj ovih elitnih odreda na ivici ilirskih zemalja
nije bio tako slavan. Varjaška straža jurnula je napred, ali su je Normani
sasekli i saterali u Crkvu arhanđela Mihajla. Gviskarova vojska zaprečila je
spolja vrata i spalila crkvu i sve zatočene u njoj.
Uprkos tom strašnom uspehu na Ignacijevom putu, Robert Gviskar nije
sasvim uspeo da iskoristi stečenu prednost. Usledio je protivnapad i konačno
su u Butrintskom zalivu vizantijski brodovi pokazali Gviskaru šta umeju na
moru, primoravši Normane da se 1084. godine povuku nazad u Italiju. Na
papiru, bio je to neuspeh – jedina normanska najezda velikih razmera koja je
uspešno odbijena – ali je normanski pohod doveo zapadnu vojsku u srce
vizantijskih zemalja, zabrinjavajuće blizu samom Carigradu. Gviskarov sin
Boemund ostao je u ovim krajevima da uživa u upečatljivim pobedama i
ugrabljenim zemljama, a sam Gviskar je postao junak trubadurskih priča i
stihovanog letopisa Vilijama Apulijskog Gesta Roberti Wiskardi (Dela Roberta
Gviskar a).
Car Aleksije I je, naprotiv, na zapadu klevetan. Govorilo se da je Gviskara
pobedio na prevaru i da je obećao njegovoj ženi Sišelgajti da će se oženiti
njome ako otruje muža. Priča je imala i nastavak – da je brak sklopljen, posle
čega je Aleksije spalio normansku kraljicu živu.
Istina je, međutim, da je Aleksije spretno izašao na kraj sa situacijom.
Uvidevši da se pravoslavne zemlje pod njegovom vlašću brzo smanjuju,
konsolidovao je vladavinu, vojsku i državnu upravu i šarmom postigao
precizan položaj za pregovore. Sastav vizantijske vojske koja se suprotstavila
Gviskaru sam po sebi mnogo govori. Strašnom smrću u zabarikadiranoj crkvi
stradali su Englezi i Rusi u varjaškoj straži. Oko crkve je njihove krike slušalo
oko dve hiljade vizantijskih najamnika Turaka. Iako se zapadni izvori
podruguju Aleksiju zbog prijatelja koje je sebi izabrao (posebno se uvredljivim
smatralo što je uz sebe imao Turke muslimane), Carigrad je bio središte
jednog mnogonacionalnog, mešovitog sveta. Prisetite se samo svih onih
kolebljivih savezništava i sporazuma koji su sklapani prethodnih hiljadu i šest
352 BETANI HJUZ

stotina godina u povesti grada. Turci, od kojih su neki po svemu sudeći bili
primili hrišćanstvo, bili su pouzdani saveznici.
Dalje ka istoku, međutim, bitka je prepodesila etničke i međudržavne
odnose. Novi Rim je prešao svoj Rubikon, samo što to Carigrad nije primetio.

„Vizantijski car je podigao veliki šator i zaklon od crvenog atiasa i

manje šatore od svilenog brokata. Sedeo je na zlatnom prestolu,
nad njim je bio zlatni krst optočen neprocenjivo vrednim dragim
kamenjem, a ispred njega je mnoštvo sveštenika i monaha čitalo
jevanđelje.“
EL HUSEINI, XII ILI XIII VEK, ISTORIJA SELDŽUČKE DRŽAVE
(EGBER EL DAVLA EL SELDŽUKIJA)591

Jednu deceniju ranije, godine 1071, dok je Gviskar gutao vizantijsku

Italiju, zabrinjavajuće vesti stigle su caru Romanu IV Diogenu u njegove odaje
u dvorcu okrenutom ka Bosforu. Istočna Anadolija, ravna zemlja prostranih
vidika, udaljena, a ipak povezana nekima od najstarijih puteva starog veka,
služila je vrlo dobro kao vojno vežbalište i upravo tu se okupljao stari
neprijatelj koji je nosio neposrednu pretnju – Turci. Ana Komnina, kćerka
Aleksija I, pripoveda: „Nikad gora sreća nije pratila Rimsko carstvo. Istočna
vojska razvejala se na sve strane jer su se Turci raširili i zavladali zemljama
između Euksinskog [Crnog] mora i Helesponta i Egejskog i Sirijskog
[Sredozemnog] mora…“592
Turci su verovali da su potomci Noja i sad su osvajali nekadašnje zemlje
drevnog kraljevstva Urartua, iz čijeg je imena izvedeno Ararat. S Araratom iza
sebe i jezerom Van ispred sebe, ovi nomadski ratnici pod kitnjastim edenskim
šatorima sigurno su na neki način osećali da vraćaju civilizaciju njenim
praiskonskim korenima. Turski vojnici-robovi mameluci uspostavljali su nove
kulture, kao na primer pod vladavinom mamelučke dinastije Gaznavida, koja
je vladala na prostorima od istočnog Irana do severne Indije. Gaznavide su
porazili Seldžuci, koji su nosili imena Moše, Jakov i slično, što nam govori da
su neki od tih ljudi mogli biti poreklom Jevreji ili hrišćani. Kao i uvek, mozaik
Istoka bio je polihroman.

591 Karol Hilenbrand, Turski mit i muslimanski symbol: Bitka kod Mancikerta (Hillenbrand, Carole,
Turkish Myth and Muslim Symbol: The Battle of Manzikert, Edinburgh University Press, Edinburgh,
2007, p. 55).
592 Ana Komnina, Aleksijada, 1.10.
 Istanbul 353

Odazivajući se na uplašene vapaje svojih podanika, koji su strahovali od

dolaska ove samouverene tuđinske sile, car Roman se zaputio u boj. Kao deo
priprema za pohod vladar je prisustvovao euharistijskoj liturgiji i čitao žarke
molitve; vojnici svih činova molili su se svecima mučenicima za koje su
verovali da će im pružiti najbolju zaštitu.593 Pre bitke, ako bi se pridržavala
uputstava cara Nićifora II iz X veka, vojska je postila tri dana, a zatim bi se
ispovedila, da se pripremi i očisti telo i dušu pre nego što počne da se gine.594
Iz jednog arapskog izvora, čiji je pisac očigledno bio pod dubokim utiskom,
saznajemo:

Vizantinci su okupili vojsku kakva je retko bivala okupljena,

ukupno šest stotina hiljada ratnika – glavnih i pomoćnih odreda –
išlo je sve jedni za drugima u tolikom mnoštvu da oko nije moglo
da ih sagleda ni pamet da ih pobroji. Pripremili su bezbrojne
životinje, oružje i mangonele i drugu opremu za osvajanje
utvrđenja u ratu… Kad su muslimani videli takvo mnoštvo, snagu i
oružje, preplašili su se.595

Umesto da se, međutim, vrate s istočnih anadolskih ravnica pobravši na

njima slavu, Vizantinci su doživeli iznenađenje u Bici kod Mancikerta i konj je
posečen pod samim carem. Roman je morao da se bori prsa u prsa ne bi li
izbavio živu glavu i na kraju je zarobljen i doveden, blatnjav, pod šator Alp
Arslanu, „Hrabrom Lavu“, glavaru Seldžuka. Arslan je najpre odbio da
poveruje da je to pred njim svemoćni vladar legendarnog grada između dva

593 Monika Vajt, Sveci vojnici u Vizantiji i Rusiji 900-1200. godine (White, Monica, Military Saints in
Byzantium and Rus, 900-1200, Cambridge University Press, Cambridge, 2013, p. 2).
594 Džon Haldon, Ratovanje, država i društvo u vizantijskom svetu 565-1204. godine (Haldon, John,

Warfare, State And Society In The Byzantine World 565-1204, Taylor & Francis, London and New
York, 1999, p. 26).
595 Iz Svetiljke kraljeva (Siraj al-muluk) Abu Bekra el Turtušija (10591126), citirano kod Karol

Hilenbrand u Turski mit i muslimanski simbol: Bitka kod Mancikerta, str. 27-28. Brojevi su preterani
i razlikuju se u drugim izvorima. Isto, str. 38. „Vizantijska vojska bila je vrlo brojna, a onih uz
sultana beše blizu dvadeset hiljada. Što se vizantijskog cara tiče, on uz sebe imaše trideset pet
hiljada Franaka i trideset pet hiljada […] s dve stotine vojskovođa i zapovednika; svaki je od njih
imao između dve hiljade i pet stotina konjanika. Još imaše sa sobom petnaest hiljada Oguza, koji
žive iza Carigrada, i sto hiljada lagumdžija i kopača, i sto hiljada opsadnih sprava i četiri stotine kola
na kojima behu oružje i sedla, baliste i mangonele, među njima i jedna mangonela koju je vuklo
hiljadu i dvesta ljudi.“ Ibn el Džauzi (1116-1201), Uporedna istorija vladara i naroda (El muntazimf
tarik el mulik val imam).
354 BETANI HJUZ

mora i zemlje koju su Turci zvali Rum.596 Pre nego što će pustiti cara na
slobodu, stao mu je nogom na vrat. Bila je to jasna poruka Carigradu.
Vizantinci su morali da doskoče protivniku.597
Mnogima je na ogromnim i raznolikim prostranstvima Kavkaza, Bliskog
istoka, Anadolije bilo dosta davanja poreza Carigradu, te su se stoga lako
priklanjali islamu, posebno pošto bi im muslimanski mistici propovedali o
svecima, ritualima i proroku Isi tako da im je sve to delovalo umirujuće
poznato. Čitave porodice tiho su zamenjivale krst polumesecom. Kako su Turci
nadirali napred, radije ubijajući nego odvodeći ratne zarobljenike, otpor se u
mnogim slučajevima pokazivao kao uzaludan. Za svega dvadeset godina Turci
će dospeti do Sredozemnog mora, za sto pedeset Anadolija će se u zapadnim
izvorima zvati Turkija.598 Posle Mancikerta Carigrad će opet morati da
zbrinjava unesrećene izbeglice. Na vratima su bili novi varvari – Seldžuci su u
Konji uspostavili Ikonijski sultanat.
Na današnjoj turskoj granici s Irakom, u gradu Mardinu, koji gleda na
široke biblijske ravnice, lako se vide nekadašnje turske težnje. Posle pobede
kod Mancikerta gradovi na raskršću, kao što je bio ovaj, pali su pod vlast
Seldžuka. Nad gradom, koji se spušta niz obronke brda, uzdiže se Ulu džamija,
Velika džamija u Mardinu, gotovo sasvim sigurno sagrađena u XI veku. Njena
lepa rebrasta kupola govori o vladavini nad zemljom ispod, kamenitom,
prašnjavom, napajanom vodama Tigra. Istok je istovremeno u Bagdadu, koji je
već imao više od milion stanovnika i gde su se u Kući mudrosti predano
izučavali grčki, rimski, persijski i islamski pisci, imao kulturni centar u punom
procvatu. Carigrad je lagano gubio pravo i na naziv čuvara mudrosti i znanja.
Konstantinopolj još nije shvatao da će vojno poniženje kod Mancikerta
postati i propast reputacije – za vizantijski poraz tvrdiće se kasnije da je bio
trijumfalno rođenje turske države i biće korišćen kao izgovor za nadmenu
tvrdnju zapada da hrišćanski Istok, baš kao ni Konstantinopolj, nisu više
dorasli da se staraju o sopstvenim poslovima, a kamoli da štite carstvo Božje.
Mancikert može da nam služi kao podsetnik da ljude ne motivišu politički
poreci nego priče, da su glasine i govorkanja često snažni pokretači istorije.

596 Rum je bilo „arapsko i persijsko ime za Vizantiju“ – Karol Hilenbrand, Turski mit i muslimanski
simbol: Bitka kod Mancikerta, str. 17. Persijski je bio „dvorski jezik Seldžuka“ – isto, str. 36.
597 Karol Hilenbrand pruža izvanrednu sažetu analizu izveštaja o bici s obeju strana, i muslimanske i

vizantijske, i njihovog pretvaranja u osnovu za mit. Hilenbrand, isto.

598 Pogledajte kod Rodžera Kraulija, Konstantinopolj: poslednja velika opsada, 1453. godine

(Crowley, Roger, Constantinople: The Last Great Siege, 1453, Faber & Faber, London, 2005, pp. 25-
26).
 Istanbul 355

Tako je u ovo vreme na istočnom Sredozemlju uopšte, a u Vizantovom

gradu naročito, bilo izvesne nervoze. Bilo je nekoliko suđenja za jeres
priređenih prvenstveno predstave radi. Godine 1082, na primer, osuđen je za
jeres jedan učenik Mihajla Psela po imenu Jovan Ital. Vasilije, poglavar
bogumila, balkanske sekte koja je možda nasledila manihejce ili pavlikijance s
istočnih granica Vizantijskog carstva. Spaljen je na hipodromu u Carigradu
1100. godine.599 Iz svog sadašnjeg sedišta u Vlahernskom ili Novom dvorcu na
severnim padinama šestog brežuljka, zdanja čije su glavne odaje – Okeanska
dvorana, Dunavska dvorana, Josifova dvorana – otkrivale čime je Vizantija
najviše zaokupljena, nosioci carske vlasti radili su na sprečavanju zavera. Čini
se prilično prikladno što je jedini deo Vlahernskog dvorca koji je opstao do
danas, praktično nevidljiv za Istanbulce koji prodaju kebabe po okolnim
uličicama i gomilaju otpatke oko srednjovekovnih zidova, zatvor Anemas, u
kome su, kolikoznamo, tamnovali politički zatvorenici. Verska histerija je
zarazna. Na zapadu su se već pojavili eshatološki marševi, flagelanti,
horeomanija600 – oblici ekstremnog hodočašća čiji su učesnici nastojali
patnjom da dosegnu spasenje. Burna zbivanja u Maloj Aziji i na Bliskom istoku
uglavnom su onemogućavala da se mirno otputuje u Svetu zemlju.
Posmatrano iz današnje perspektive, za Vizantiju to nipošto nije bio dobar
trenutak da izaziva Zapad u rat, ali Aleksije I, koliko god mudar državnik bio,
nije imao tu prednost da može da sagleda posledice svršenog čina. Iz vojnih
potreba Carigrada izrodiće se jedan novi lik u povesti sveta – krstaši.

599 Koristan prikaz ovih hrišćanskih sekti naći ćete na

http://www.iranicaonline.org/articles/cathars-albigensians-and-bogomils.
600 Fenomen poznat još i kao ples Svetog Jovana ili ples Svetog Vita, čiji uzroci ostaju nedovoljno

razjašnjeni. Plesna manija zahvatala je velike grupe ljudi, ponekad i na hiljade njih, uglavnom u
Evropi između XIV i XVII veka. Ples je imao kompulzivne odlike i plesači najčešće nisu prestajali dok
ne popadaju iscrpljeni, a u nekim slučajevima je bilo i mrtvih, kao 1518. u Strazburu. Nastupi su
često, mada ne uvek, izbijali u nekom verskom kontekstu i pretpostavlja se da su osim masovnom
histerijom i psihozom mogli biti izazvani i nekim fizičkim uzrocima, možda trovanjem ražanom
glavnjačom. (Prim. prev.)
 ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE

GRAD KRSTAŠA
1095. G. – 1203. G.

O, kako je plemenit i prekrasan Konstantinopolj! Koliko je

manastira i dvoraca u njemu, podignutih čudesnom veštinom!
Koliko se znamenitosti može videti na glavnim, pa i po
sporednijim ulicama! Zamorno bi bilo pobrajati sva bogatstva od
svake vrste, zlatna, srebrna, odežde svakojake, svete mosti.
Trgovci s čestih putovanja stalno donose sve što je ljudima
potrebno. Cenim da oko dvadeset hiljada evnuha stalno tu živi.
FULHERIJE IZ ŠARTRA,
POVEST POHODA U JERUSALIM601

U Altajskim planinama, na granici između Mongolije i Kazahstana, na

nadmorskoj visini od oko tri hiljade metara, pronađeno je 2014. nešto zaista
upečatljivo. Pošto su im pastiri skrenuli pažnju, arheolozi su pronašli grob
jedne mlade Turkinje, umotane u pokrov, iz koga su virila stopala u kožnim
papučicama, sličnim našim baletankama. Sahranjena je s izvezenom putnom
torbom, jastucima, gvozdenim kotlićem, ovčijim runom i kamiljom kožom, po
kojima je pogreb datiran u VI vek. Ova žena nije bila bogata, ali uz nju je na
poslednji počinak položen žrtvovani konj, verovatno njen. Taj konj u ovom
tihom malom grobu, sahranjen s đemom i jednostavnim, praktičnim kožnim
sedlom, podseća nas da su Turci bili narod koji je osećao stalnu potrebu za
kretanjem.
Potkraj letnjih žega 1090. godine, pošto su progrmeli svojom šarolikom
konjicom preko tračkih ravnica, Pečenezi su opseli carigradske kopnene
zidine. S mora su napali turski brodovi koji su doplovili iz Smirne pod

601Fulherije iz Šartra, Povest pohoda u Jerusalim 1095-1127. godine, prema prevodu Fransis Rite
Rajan (Fulcher of Chartres, A History of the Expedition to Jerusalem, 1095-1127, WW. Norton & Co,
New York, 1973. Fulherije (oko 1059 – oko 1127), francuski sveštenik i letopisac, učestvovao je u
Prvom krstaškom pohodu u Svetu zemlju.
 Istanbul 357

seldžučkim emirom Čaka-begom. I opet je Carigrad ispaštao zbog toga što je

nadaleko bio predmet silnih želja.
U nuždi za potporom protiv istrajnog turskog nasrtaja, Aleksije je poslao
lepo sročenu poruku na zapad papi. Preklinjao je „sve verne u Hristu da
priteknu u pomoć protiv neznabožaca, u odbranu ove svete crkve koju samo
što nisu zatrli bezvernici koji su osvojili sve do zidina konstantinopoljskih“.602
Papa Urban II odvratio je održavši govor na zamrznutom polju u
Klermonu u srcu Francuske 27. novembra 1095. godine:

Tuđinski narod, odbačen od Boga, nagrnuo je na zemlje koje

pripadaju hrišćanima, harajući i pljačkajući… Ne ja, nego Bog vas
poziva kao glasnike Hristove da podstičete bez prestanka ljude
svih položaja, bogate i siromašne, da pohitaju i istrebe ovu opaku
rasu iz naših zemalja i dok je još vreme pomognu hrišćanima
tamo… Verujte da je divno umreti za Hrista u gradu u kome je on
umro za nas.

Odazvali su se. Krstaši su se zaputili ka vetrovitoj svetlosti Bosfora na

putu ka svom krajnjem cilju – Jerusalimu.
Nisu to bili samo vojnici. Pošli su i obični ljudi, i žene i deca, nenaoružana
sirotinja, mnogi su išli peške, na hodočašće. Mnogi su „stavili na sebe krst“ –
nacrtan, našiven ili privezan na levo rame ili na grudi. Po poljima i puteljcima
preko Evrope sigurno su ovi putnici pružali neobičan prizor. Aleksije se,
međutim, nije nadao njima. Njemu bi pomoglo možda dve hiljade obučenih
ratnika, ali šarena rulja od tridesetak hiljada zanesenih, neiskusnih duša nije
bila ono što se očekivalo. Aleksije je svakako bio u bliskom dodiru s vođama,
upravljao je višemesečnim putovanjem krstaša-hodočasnika, određivao
puteve kojima će ići i starao se za njihova prenoćišta. Posle 1071. godine
izbeglice supokuljale u Carigrad spašavajući se od nemira u Maloj Aziji.
Pametni uzurpator carskog prestola znao je da ne može da prihvati još
pridošlica, čak i ako su zavrbovani radi iste vere i svrhe, i čak i ako je Carigrad
deset puta veći od svakog grada na zapadu. Ana Komnina piše: „Aleksije se
povrh toga jedva nešto malo bio oporavio od svog truda kad mu dopreše do
ušiju glasovi o dolasku nebrojene franačke vojske. Njihovog upada se on
plašio, jer već je bio iskusio divljačku žestinu njihovih napada, njihovu

Hronika Bertolda iz Rajhenaua i Bernolda iz Konstance (Die Chroniken Bertholds von Reichenau
602

und Bernolds von Konstanz, Robinson, ed. (2003).

358 BETANI HJUZ

prevrtljivost i spremnost da svemu pristupe nasilnički…“603 Deset hiljada

krstaša zgomilalo se 1097. godine pod zidinama Konstantinopolja. Aleksije je
zbilja zakuvao kašu.
U početku je grad posmatrao lični krstaški pohod koji je predvodio čovek
letopiscima poznat pod imenom Petar Pustinjak. Ana Komnina nam o njemu
kaže:

Neki Gal po imenu Petar, a po prezimenu Kukavica, pošao je na

poklonjenje Svetom grobu. Pošto je pretrpeo mnoge opasnosti i
nepravde od Turaka i Saracena, koji pustoše po čitavoj Aziji, vratio
se sav jadan u svoju zemlju. Ne mogući da podnese da tako bude
sprečen u svom hodočašću, nameri da pode u pohod i po drugi
put…

Pošto je naširoko obznanio šta je namerio, Petar je s osamdeset

hiljada vojnika i sto hiljada vitezova prvi prešao Lombardski
moreuz, zatim prošao kroz Mađarsku i stigao pod carski grad. Jer
kao što svako može da se domisli po ishodu, Gali su rasa ne samo
strastvena i u svemu neobuzdana nego kad ih neki nagon potera,
ne mogu se savladati. Naš car, znajući šta je Petar pre pretrpeo od
Turaka, nagovaraše ga da sačeka dolazak drugih grofova.604

Petrovi siromasi nisu se ponašali naročito lepo. Znatan broj ih je na putu

pomro i sad kad su se ulogorili na žbunovitoj zaravni ispred Konstantinopolja,
verovali su u svom ličnom, fantastičnom tumačenju poduhvata koga su se latili
da zaslužuju da budu dočekani kao heroji. Aleksije je, međutim, gledao more
gladnog sveta i nije imao nameru da nabavlja hranu za dodatne desetine
hiljada usta; umesto toga je mudro prebacio Petrove krstaše u Anadoliju, gde
su mnoge smesta poklali Turci. Petar se vratio u Konstantinopolj, očajnički
moleći za pomoć, ali Aleksije nije bio nimalo dirnut. Kasnije ćemo saznati da je
Petar Pustinjak, o čijem se poreklu ništa ne saopštava, bio glas koji je budio
ljude i ulivao krstašima duh i hrabrost dok su putovali ka Jerusalimu. Neki su
Petru pripisivali i onaj propagandni govor kojim je Urban II nadahnuo krstaški
pokret; drugi izvori nam saopštavaju da je Petar doneo na zapad brojanice.
Bez obzira na nasleđe koje je stvarno ostavio, Petar je poveo jedan tok ljudi i

603 Ana Komnina, Aleksijada, 10.5.

604 Ana Komnina, Aleksijada, 10.5.
 Istanbul 359

događaja koji su se umešali u poslove na istoku i nisu doneli mnogo sreće ni

tamošnjim hrišćanima ni muslimanima.
Navodni razlog ove latinsko-pravoslavne saradnje (bez ikakvog znaka
Velikog raskola) bio je, osim prvenstvenog cilja da se povrati Jerusalim,
preotimanje vizantijskih zemalja od muslimana i njihovo vraćanje Carigradu.
Aleksije je, sasvim razumljivo, preuzeo rukovodeću ulogu u ovim pohodima,
ali njegovi saveznici nisu odigrali kao što je trebalo. Franačka sila naterala je
1097. godine Seldžuke da predaju Nikeju, ali visoke antiohijske zidine
pokazaće se kao teži zadatak. Krstaši su u početku pripovedali kako su zatekli
zemlju „bremenitu svakim plodom“, ali posle devet meseci prosejavali su
konjsku balegu tražeći neko nesvareno zrno koje će pojesti. Pošto je konačno
osvojio grad, Gviskarov sin Boemund, i sam pustolov upamćen u
trubadurskim pesmama, odbio je da preda teško stečeni plen. Carigrad je bio
bespomoćan; njegovi vladari su prevareni. Antiohija će ostati nezavisna
kneževina do 1268.
Ne bi trebalo u ovome da potcenimo strepnje od kraja sveta. Mnogi su
verovali da se smak bliži. Muslimanski izvori iz ovog vremena mnogo nam
govore. Krstaši za arapsku vojsku nisu bili nikakva krupna vest, samo još
jedan primer tekućih sukoba, između sunita i šiita, beduina i Arapa, Arapa i
Seldžuka, koji su bili stalna crta tog doba. Jedna anegdota iz Bagdada sažeto
obuhvata apatiju muslimanskih vladara. Neki kadija je upao na kalifov dvor s
rečima: „Kako smeš da lenstvuješ u hladu spokoja i sigurnosti i živiš lagodno
kao cvetni vrt dok tvoja braća u Siriji nemaju gde da počinu osim u sedlu
svojih kamila i u trbusima lešinara!“605 Kad su, produživši svoj put na jug,
krstaši konačno 1099. zauzeli Jerusalim, izazvali su u gradu krvoproliće koje
nikada neće biti zaboravljeno. Rečeno im je da će uspešno osvajanje
Jerusalima sprati sve grehe. Napali su s divljačkom surovošću.
Iako će se kontrakrstaški žar među muslimanima rasplamsavati sporo,
naizgled tek od sredine XII veka, dodir s prostim, neobrijanim i neopranim
krstašima počeo je na Istoku da rađa priče u kojima su čudovišta bili
zapadnjaci. U Sirat el Zebiru jedan junak Arapin progoni po carigradskim
ulicama antiheroja Portugalca, koji se skriva po crkvama punim zmija,
jezeraca žive i demonskih mehanizama.606 Za hrišćanske sudije pričalo se da
se bave podvođenjem, a decu rođenu iz bludničenja s prostitutkama predaju
crkvi. Mnogo se šta govorilo i o odsustvu navike kod zapadnjaka da se peru.

605Piter Frankopan, Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna, 2018.

606Robert Irvin, „Reakcija muslimana na krstaše“ (Robert Irwin, „Muslim Responses to the
Crusades“, History Today, 47A, april 1997).
360 BETANI HJUZ

Kad je Saladin 1187. godine preoteo Jerusalim od krstaša, oprao je Kupolu na

steni ražinom vodicom.

Zapitaćemo se, možda, gde je u svemu ovome bilo mesto Carigrađanki i

Vizantijki iz okolnih carigradskih zemalja. Saznajemo, doduše, da je šačica
gospi visokog roda učestvovala u krstaškim pohodima: Elinora Akvitanska
putovala je u Svetu zemlju, Margarita iz Beverlija borila se u Jerusalimu
stavivši kotlić na glavu umesto kacige, a Šajar el Dur, pre udaje za sultana
Ejuba robinju turskog ili jermenskog roda, izdigla je opšta pometnja na
nekoliko meseci 1240. na vladarski presto u Egiptu. Uopšteno gledajući,
međutim, žena u krstaškim pričama nema. Bez obzira na to, Ana Komnina,
kćerka cara Aleksija, jedan je od najboljih letopisaca svoga doba, koliko god to
bilo neočekivano – izvanredno neposredna u svom izlaganju i u velikoj meri
potcenjivana kao istorijski izvor.607 Ana nam pripoveda kako je, stvarajući
svoje opsežno delo u dvorskim bibliotekama i ženskim odajama carskog
dvorca, bivala veoma umorna kad bi pisala dokasno u noć, sve dok sveće ne
dogore; ona nam je kroz smutan srednjovekovni svet saputnik obdaren s
mnogo ljudskosti.
Saznajemo ponešto i o Konstantinopoljkama koje su, metaforički rečeno,
mahale maramicama s prozora svojih odaja i tapšale sukobima pod zidinama
kao publika na nekom pristojnom turniru. Robert de Klari nam opisuje jednu
takvu scenu iza kopnenih zidina grada za vreme Četvrtog krstaškog pohoda
1203-1204. godine:

Udate i neudate gospe stajahu na prozorima dvorca, a druge

Konstantinopoljke, i udate i neudate, na zidinama, odakle su
gledale bitku kako nadolazi i cara na drugoj strani. I govorile su
jedna drugoj kako su naši muškarci lepi kao anđeli, pod krasnim
oklopima, na konjima s tako krasnom opravom.608

607 Piter Frankopan, autor knjige Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna, 2018, je mnogo učinio za
postavljanje Ane Komnine na zasluženo mesto.
608 Robert iz Klarija, osvajanje Konstantinopolju, prema prevodu Edgara Holmsa Maknila (Robert of

Clari, The Conquest of Constantinople, Columbia University Press, New York, 2005, p. 75). Pogledajte
takođe Angeliki Laju i Roj Parviz Motahede, ur., Krstaški pohodi iz perspektive Vizantije i
muslimanskog sveta (Laiou, Angeliki and Mottahedeh, Roy Parviz, eds., Crusades From the
Perspective of Byzantium and the Muslim World, Dumbarton Oaks Research Library and Collection,
Washington 2001); Nataša Hodžson, „Plemstvo, žene i i istorijski narativi o krstaškim pohodima i
latinskom Istoku“ (Hodgson, Natasha, „Nobility, Women and Historical Narratives of the Crusades
and the Latin East“, Al-Masaq: Journal of Medieval Mediterranean, 2005, 17.1, pp. 61-85).
 Istanbul 361

Robert nam zatim pripoveda kako su iste te žene s velikom visprenošću

zauzele latinsko stanovište i kritikovale Aleksija IV zbog toga što se povukao
iza zidina. Čitava priča zajedno ostavlja utisak kao da je pomalo izmišljena.
Žene od carskoga roda i njihove dvoranke zaista su imale ceremonijalnu ulogu
kada je vojni sukob počeo, ali dugoročno su posledice krstaških pohoda po
žene bile i zamornije (neke su morale da odlože udaju) i surovije.
Nemilosrdna istina koja je pratila ovaj niz sukoba sastojala se, kao i uvek
u istoriji, od zlostavljanja i silovanja. Čak i ako je ogromna većina takvih
zverstava promakla nezabeležena u istoriji, neki od zakona protiv njih ostali
su zapisani. Već u X veku Pax Dei – Mir Božji, sporazum kojim je pod okriljem
crkve utvrđeno u koje se vreme i na kojim mestima bitke mogu voditi, osuđuje
silovanja u ratu; papa Inokentije osudio je seksualna nasilja koja su za vreme
Četvrtog krstaškog pohoda hrišćani počinili nad hrišćankama;609 Ričard II i
Henri V doneli su vojne zakone kojima se zabranjuje silovanje. Po evropskom
„zakonu oružja“, međutim, silovanje i mučenje bili su dozvoljeni ako je vojska
osvojila grad posle opsade; silovanjem je potvrđivano vlasništvo i nad
zarobljenicima i nad teritorij om i obezbeđivano izmeštanje i nesigurnost
domaćeg stanovništva. Žene i deca bili su posebna meta i hrišćana i
muslimana od Prvog do Četvrtog krstaškog pohoda. Neki opisi iz tog vremena
čak poistovećuju nadiranje osvajačke vojske s prodiranjem muškarca u ženu.
Silovanje nije bilo uzgredna posledica rata, nego svesna vojna strategija. Za
većinu žena koje su u vreme krstaških pohoda živele na ovim prostorima i
imale tu nesreću da se zateknu u nekom gradu koji je pao pred krstašima,
seksualno nasilje u ime Gospodnje nije bilo izuzetak nego pravilo.

609Aleksandar Gilespi, Istorija ratnih zakona, 2. tom, Nepisani i pisani ratni zakoni u pogledu civila u
ratno doba (Gillespie, Alexander, A History of the Laws of War, Vol. 2: The Customs and Laws of War
with Regards to Civilians in Times of Conflict, Hart Publishing, Oxford and Portland (Oregon), 2011,
p.133).
 ČETRDESET OSMO POGLAVLJE

MONASI PREGOVARAČI I KRVOLOČNI OTIMAČI PRE STOLA

1171. G. – 1187. G.

U svakom pogledu [Carigrad] prevazilazi umerenost; jer kao što

nadmašuje druge gradove po bogatstvu, isto ih tako nadilazi i po
porocima.
ODO IZ DEJA, O PUTOVANJU LUJA VII NA ISTOK610

Petog aprila 1106. silna oluja oborila je Konstantinov kip koji je ponosito
stajao u njegovom gradu gotovo osam stotina godina. Mnogi su poverovali da
je ovo znak predstojećeg pada, ali malo je ko mogao da pogodi s koje će strane
smrtni udarac gradu biti zadat. Carica gradova je cvetala: trgovina je bila u
punom zamahu, viškom novca podizani su veličanstveni kompleksi, kao
Manastir Hrista Pantokratora. Uz Pantokratorovu crkvu podignuti su 1118.
godine azil za duševne bolesnike i bolnica u kojoj su i žene mogle dobiti
postelju a o njima su se starale lekarke. Pod crkve popločan je mermerom i
jedan carev sin sahranjen je ispod ploče na koju je, kako je glasila priča, bio
položen Hrist kada je skinut s raspeća. Carevi su se preselili u nova zdanja.
Sledeći uveliko primer Aleksija I, živeli su u nadograđenom i ulepšanom
Vlahernskom dvorcu čije razvaline i danas stoje na šestom brežuljku, pored
Zlatnog roga. Sultani će kasnije u Vlahernskom dvorcu držati menažeriju,
javnu kuću, grnčarsku radionicu i dom za sirotinju, ali u XII veku dvorac je bio
raskošno uređen i stranim velikodostojnicima, među kojima je bilo sve više
Latina, s ponosom su pokazivani mozaici, veličanstvena prestona dvorana i
kolonade.611 Na zidinama su budno stražarili varjaška straža sa sekirama,
strelci, a u krajnjim slučajevima i sami građani, koji su, uvereni da ih čuva
Bogorodica, kao štitove nosili velike metalne tanjire ili dna od kaca. Kako se

610 Lat: In omnibus modum excedit; nam sicut divitiis urbes alias superat, sic eitam vitiis. Odo de Deuil,
De Profectione Ludovici VII in Orientem (1147), knjiga 4.
611 U istraživanjima o izgledu grada u ovo vreme mnogo mi je, kao i uvek, pomogao Džonatan Haris,

„Izgubljeni svet Vizantije (Harris, Jonathan, The Lost World of Byzantium,Yale University Press, New
Haven and London, 2015), posebno 8. poglavlje.
 Istanbul 363

bližio XIII vek, međutim, u Carigrad su pristizale vesti da Vizantija opet gubi
zemlje na zapadu. Stotinu godina pošto je Gviskar zatvorio vizantijske vojnike
u crkvu i spalio je do temelja, Normani su ponovo dolazili Ignacijevim putem –
i nisu dolazili kao saveznici.
Jedna stela pronađena na groblju u živahnom gradiću Kavali na severu
Grčke govori nam da ovi novi Normani nisu spalili samo jednu crkvu nego i
čitav grad. Stela je izgleda jedini postojeći arheološki dokaz o tom potpunom
razaranju koje se ovde odigralo. Nije nikakvo posebno iznenađenje što je u
vizantijskim izvorima hrišćanska vojska koja je sprovodila ovakvu ubitačnu
igru moći nazivana „divljim zverima sa zapada“.612
Normani sa Sicilije počeli su da haraju oko Tesalonike 1185. godine. Cilj
im je bio da uspostave nadzor nad Ignacijevim putem, tom životno važnom
saobraćajnom žilom. U unakrsnu vatru normanskih napada uhvaćen je i
Carigrađanin po imenu Jevstatije.
Homer nikada nije prestao da bude omiljen u Carigradu. Ilijada i Odiseja
služile su kao nastavno sredstvo i ne samo da su izmakle cenzuri crkvenih
otaca nego su i doživele preporod kao alegorijska studija hrišćanskih vrlina, a
priče nadahnute ovim spevovima kružile su i među običnim svetom i u
intelektualnim krugovima. Jevstatije je bio jedan od Homerovih najvatrenijih
pristalica. Rođen u Carigradu 1110. godine, spremao se za monaha u školi pri
Manastiru Svete Jefimije, a zatim u Manastiru Svetog Flora;613 posle toga je
postavljen za pisara u patrijaršijskom sudu da bi potom dobio službu u
patrijaršijskoj riznici. Rukopoložen je za đakona i služio u tom činu u Svetoj
Sofiji, i konačno postao profesor retorike. Bio je živi primer vrednosti koja je u
Konstantinopolju pridavana učenosti. Napisao je vrsne komentare na Ilijadu i
Odiseju. Među njegovim izvorima bila je i Suda (Σοῦδα), izvanredna
enciklopedija koja je sadržala trideset hiljada odrednica o najvažnijim
ličnostima i događajima iz antičkog sveta. Suda je obuhvatala sadržaje raznih
vrsta, pa i kratku Homerovu biografiju, opis Adamovog telesnog izgleda,
imena služavki Jelene Trojanske. Jevstatija su u njegovo vreme nazivali
najučenijim čovekom svog doba,614 a i danas zaslužuje sve pohvale za svoja
gledišta: osuđivao je ropstvo i upozoravao na hibris ratnika i zamke
državništva, koje mami ljude da služe sopstvenoj koristi.

612 Manganej Prodrom (pseudonim dat anonimnom piscu iz XII veka), citiran kod Džonatana Harisa
u Vizantija i krstaški pohodi (Byzantium and the Crusades (second edition), Bloomsbury Academic,
London and New York, 2014, p. 106).
613 A. Makrinos, s.v. Eustathius, pp. 278-279, in M. Finkelberg (2010).
614 Nikita Honijat u posmrtnom slovu Jevstatiju.
364 BETANI HJUZ

Pošto je postao arhiepiskop Tesalonike, sa sedištem u Crkvi Svetog

Dimitrija, podignutoj na mestu rimskih kupatila, gde su po Galerijevom
naređenju kopljima izboli Dimitrija i gde se danas studenti okupljaju da drže
političke proteste i da se ljubakaju, Jevstatije je sve svoje apstraktno
carigradsko obrazovanje primenio na konkretna dela. Kada se zatekao u gradu
pod normanskom opsadom, Jevstatije će biti otposlan kao pregovarač. Bio je
zgrožen „blebetanjem i kričanjem“ zavojevača: za njega su oni bili đavoli koji
„nisu znali ni za kakvo dobro, jer u svom priprostom društvu nisu iskusili
nikakvu lepotu“.615
U Jevstatijevom delu Pohara Soluna nalazimo izuzetno svedočenje jednog
očevica o surovosti Normana dok su nastupali ka Konstantinopolju, silujući
devojčice i kasapeći bolesnike u posteljama:

Provedeni smo između podignutih mačeva koji su podrhtavali kao

kukuruzno lišće u polju… bodež je razmahnuo ispred nas kao da
će nam se svaki čas zariti u unutrašnje organe, i sa svih strana su
nam u rebra upirali koplja… Avaj, kakvo je zlo zatim usledilo! Kao
da nije bilo isuviše kad sam prethodno peške prolazio između
leševa iz kojih se vrela krv još pušila, sad su me na konju proveli
između drugih nabacanih na gomile. Većina ih je ležala oko
gradskih zidina tako gusto zbijena da moj konj ili nije imao gde da
kroči ili bi mu se između prednjih i zadnjih nogu našla po dva ili
tri leša…616

Pravoslavna crkva kanonizovala je Jevstatija 1988. godine – dosad se

nijedan drugi učeni poznavalac Homera nije uzneo do svetačkih visina.
Jevstatije se, međutim, nije nalazio u pregovarački snažnom političkom
položaju; njegova alma mater ostavila ga je na cedilu. Konstantinopolj se
ponašao tačno onako kao što su njegovi kritičari želeli. Aleksije I je nehotice
posejao seme ovih nevolja. Kao deo plana za privredni oporavak krajem XI
veka s dobrodošlicom je dočekao trgovce sa zapada i dozvolio im da se nasele
oko Zlatnog roga. Mlečani koji su pritekli u pomoć Vizantiji protiv Gviskara
sagradili su sebi kuće, crkvu i skladišta oko Zlatnog roga, preko puta
istorijskog srca Carigrada, koji se sada u arapskim i jermenskim izvorima
nazivao i Stambol. Dodeljeno je i zemljište Pizanima i Đenovljanima. Aleksije je
615 Jevstatije Solunski, Pohara Soluna, prema prevodu Džona Melvil-Džonsa (Eustathios, The Capture
ofThessaloniki, Byzantina Australiensis, Canberra, 1988).
616 Isto.
 Istanbul 365

shvatio da ako Konstantinopolj hoće da se zaštiti od sveta, mora taj svet da

prihvati kao deo sebe. Taktika mu se isplatila – prestonica je zaista procvetala.
Jedan jevrejski putnik zapaža „silnu vrevu i jaćenje“ trgovaca u gradu, ljude
koji „pristižu ovamo i kopnom i morem sa svih strana sveta radi trgovine… iz
Vavilona i Mesopotamije, Medije i Persije, Egipta i Palestine, iz Rusije, Ugarske,
Pečenegije, Budije, Lombardije i Španije…“617 Jovan Ceces, carigradski pesnik,
zapaža da „stanovnici Konstantinopolj a nisu svi jednog jezika i rase, nego se
služe izmešanim tuđim jezicima. Ima tu Krićana i Turaka, Alana, Rođana i
Hijana, ozloglašenih lopova.“618
Posle Aleksija su, međutim, došli manje dalekovidi vladari. Mlečanima su
dodeljene povlastice, među kojima je jedna od važnijih bio nadzor nad vrlo
unosnim izvozom maslinovog ulja iz Lakonije na jugu Grčke, a takođe su i
oslobođeni poreza od deset posto koji se normalno uzimao na trgovinu.
Carigrađanima zbog ovog, što je možda i shvatljivo, Mlečani nisu bili mili.
Manojlo I Komnin, podstaknut možda ličnom uvredom iz 1149. godine, pri
početku njegove vladavine, kad su se mletački mornari narugali njegovim
carskim znamenjima prilikom zajedničkog vizantijsko-mletačkog pohoda
protiv Ruđera II Sicilijanskog na Krfu,619 sazvao je 1171. vojsku i po cenu
mnogih života proterao mletačke trgovce, zaplenivši njihovu imovinu i
naredivši da se isto postupi i po provincijama – na veliko ogorčenje
Venecije.620
Iako mu je ovaj potez doneo popularnost u gradu, Manojlo nije strateški
iskoristio antilatinsko raspoloženje koje je vladalo u tom trenutku. Oženio je
sina francuskom princezom Agnesom, koja će u Vizantiji dobiti ime Ana. Kada
je Aleksije II Komnin sa svega jedanaest godina stupio na presto, vladavinu je
kao namesnica preuzela njegova u narodu neomiljena mati Marija Antiohijska,
polufranačke-polunormanske krvi. Carigrađani, koji se nikad nisu ustezali da
glasno iznesu svoje mišljenje, zahtevali su povratak helenstvu. Nanjušivši
priliku, carev rođak po imenu Andronik, već star čovek, ali izvanredno
živopisne prošlosti koja je obuhvatala iznudu, proneveru, bekstvo iz zatvora,

617 Benjamin iz Tudele, Putešestvija Benjamina iz Tudele, prema prevodu Markusa Nejtana Adlera
(The Itinerary of Benjamin ofTudela, Phillip Feldheim, New York, 1907).
618 John Tzetzes, Antehomerica, Homerica et Posthomerica (1793).
619 Sicilija je bila važna. Još od vremena zlosrećnog Alkibijadovog pohoda na Siciliju 416. g. pre n. e.,

ostrvo je sačuvano u kolektivnom pamćenju kao žitnica i most između Evrope i Afrike. Otkako je
Vizantija ostala bez Egipta, žito joj je stizalo sa Sicilije (i s drugih teritorija u Africi).
620 Palata Svetog Đorđa u Đenovi delimično je sagrađena od onoga što je poharano iz zgrade

mletačkog poslanstva u Carigradu. Tu je bio zatočen Marko Polo. Pogledajte kod Pola Straterna, Duh
Venecije: od Marka Pola do Kazanove (Strathern, Paul, Spirit of Venice: From Marco Polo to Casanova,
Jonathan Cape, London, 2012, p. 11).
366 BETANI HJUZ

bekstvo s Manojlovom bratanicom i sveukupno dinastičko zamešateljstvo i

nevaljalstvo, upao je na gradske kapije kao novi vladar nošen talasom narodne
podrške. Carigradska svetina, proključale krvi, nagrnula je na Latinsku četvrt,
koju su opljačkali i spalili. Tog dana u maju, kad u izlascima i zalascima sunca
ima toliko mnogo obećanja, počinjena su mnoga zverstva. Napadnuta je
bolnica koju su vodili vitezovi hospitalci, ubijane su žene i deca, i bolesnici u
posteljama; papskom legatu koji se zatekao u gradu odsekli su glavu i natakli
je na rep nekom psu. Carica-majka Marija optužena je za veleizdaju, zatvorena
u manastir i kasnije zadavljena noću. Andronik se proglasio za Aleksijevog
savladara. Aleksiju je bilo svega četrnaest godina kada je, nekoliko dana po
Andronikovom proglašenju za savladara, zadavljen tetivom luka i telo mu
bačeno u Bosfor. Novi car se oženio Aleksijevom dvanaestogodišnjom
udovicom, od koje je bio stariji pedeset godina.
U Androniku je izgleda bilo izvesne manijakalnosti. Trudeći se da dokaže
da je pravi narodni čovek, naručio je da se na jednoj crkvi naslika njegov
ogromni portret na kome je prikazan kao seljak s kosom u ruci. Kosa je bila
upozorenje neprijateljima – Andronik je, kako saznajemo, rekao svojim
sinovima da će poseći sve divove da bi oni vladali samo pigmejima. Čovek od
reči, ljut na Nikejce jer su pokušali da ga spreče da se domogne vlasti, nabio je
tada mnoge i muškarce i žene na kolje ispred gradskih zidova od cigle, koji
postoje još i danas. Obećao je da će se na svoju porodicu „baciti kao lav kad
skače na krupan plen“. Svega tri godine pošto je otpočeo ovu vladavinu terora,
prevrat je podignut i protiv njega. Užasnuti pričama o normanskim zverstvima
u Solunu i glasovima da se normanska vojska zaputila na prestonicu,
Carigrađani su 1185. ustali protiv tiranina. Andronik je pokušao da pobegne,
ali su prevrtljivi vetrovi na istočnom Sredozemlju vratili njegov brod na obalu.
Svetina ga je uhvatila, posadila naopačke na kamilu, sprovela na hipodrom i
linčovala. Iznakaženo telo obešeno je naglavačke na neki od antičkih kipova
koje su vizantijski velikaši tako marljivo prikupljali. Na kraju je skinuto i
bačeno u vrt obližnjeg manastira. Tako se neslavno okončala dinastija
Komnina.
Carigrađanima su u međuvremenu prišiveni novi epiteti. Srednjovekovni
letopisci nisu ih više slavili kao spasitelje hrišćanstva, sad su bili podmukli
Grci, zmijsko leglo, guja u nedrima.621 Vizantija je izgledala iznurena,
izopačena, ostarela, umanjena, usamljena.

621Džonatan Filips, Četvrti krstaški pohod i pljačka Konstantinopolja (Phillips, Jonathan, The Fourth
Crusade and the Sack of Constantinople, Jonathan Cape, London, 2004, xxii, „William of Tyre“).
 Istanbul 367

Nesameriva katastrofa zadesila je 1187. godine hrišćansku crkvu –

Saladin je preoteo Jerusalim. Zapad je želeo da na nekoga baci krivicu i streljao
je Carigrad mrkim pogledima. Činjenica da je Vizantija još nedavno imala
dobre odnose s muslimanima shvatana je kao izdaja i činilac koji je doprineo
katastrofi. U međuvremenu je Vizantija izgubila Bugarsku i Kipar, koji je 1191.
godine engleski krstaš Ričard Lavlje Srce prodao svrgnutim kraljevima
Jerusalima. Već pun vek nevolja je bilo i sa drugih strana. U Andaluziji su Sid i
njegovi prijatelji muslimani uspostavili sasvim održivu alternativu
hrišćanskim dvorovima. Napušteni vizantijski zamkovi bili su tu u drugoj
polovini XI veka meta napada i pozornica niza hrišćanskih gubitaka. Srdačni
odnosi Konstantinopolj a s turskim i islamskim poglavarima kvarili su se i
raspadali. Vizantija više nije mogla da postavi čvrstu odbranu ni u Aziji ni u
Evropi, bez obzira na to ko ju je napadao.
Usledila je zatim i poslednja uvreda: Hristov dom na zemlji, prestonicu
carstva koje je i uspostavilo hrišćanstvo, središte hrišćanske vaseljene,
napašće Hristovi vojnici čija je politička i verska odanost pripadala Zapadu.
Hrišćanstvo će zahvatiti prljavi unutrašnji rat, čiji je katalizator bila mletačka
moć u usponu, a epicentar – Carica gradova.
 ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE

MLETAČKA PRETNJA, VITEŠKA KRALJEVSTVA

1204. G. – 1320. G.

Prokleti Latini… žude za onim što je naše i rado bi zatrli naš

narod… između njih i nas širok je jaz mržnje, gledišta su nam
sasvim različita, putevi nam idu na suprotne strane.
NIKITA HONIJAT, ISTORIJA622

Gledali su njegove visoke zidine, silne kule kojima je bio utvrđen

sa svih strana, velike kuće, visoke crkve brojnije nego što bi
poverovao neko ko sam nije video; razmišljali su o dužini i širini
grada koji ima vlast nad svim drugima. Sve su to bili hrabri ljudi,
ali su drhtali od tog pogleda.
Žofroa Vilarduen,
Osvajanje Konstantinopolja623

Pogled iz ptičje perspektive pokazuje nam istinu o Veneciji, tom čudnom,

vodozemnom stvorenju koje ne može da se odluči da li je srećnije na zemlji ili
u moru. Muka je najpre dovela ljude u te močvare – na prelasku iz starog u
novi vek Veneti su bežali od Gota, Huna i Lombarda – ali ovo slanopribežište
takođe je dokaz otpornosti i maštovite dosetljivosti homo sapijensa. Venecija
je iz pukog skrovišta ili osobenjaštva postala lepotica svetskog glasa i središte
velike političke i ekonomske težine.
Venecija je po mnogo čemu ekstravagantno kitnjasta, ali su njene
psihološke bravure bile dorasle konstantinopoljskom strateškom umeću i
prefinjenosti. Odnosi između ova dva grada uvek su bili pomalo napeti.

622 Nikita Honijat, Istorija, 301.21, prema prevodu Harija Magulijasa (Niketas Choniates, O City of
Byzantium: Annals of Niketas Choniates, WayneState University Press, Detroit, 1984). Nikita Honijat
je bio očevidac posledica Četvrtog krstaškog pohoda po Konstantinopolj 1204. godine.
623 Žofroa Vilarduen, Osvajanje Konstantinopolja, prema prevodu Margaret Šo (Geoffroy de

Villehardouin, La Conquete de Constantinople, Penguin, London, 1985, p. 128). Vilarduen je bio

učesnik Četvrtog krstaškog pohoda i očevidac krstaške pohare Konstantinopolja.
 Istanbul 369

Zategnutost je možda najpre nastala zato što je Carigrad imao tu razdražujuću

naviku da tvrdi kako je osnovao Veneciju. Dokazi su još tu, u rumenoj svetlosti
koja se uliva u napuštenu crkvu Santa Marija Asunta u Torčelu. Danas svega
deset Italijana živi s jednim sveštenikom na močvarnom ostrvcetu na severnoj
međi Venecijanske lagune gde je nekad, na vrhuncu u X veku, živelo deset
hiljada ljudi – mnogo više nego u samoj Veneciji, kojoj je Torčelo prethodio.
Bogorodičinu crkvu u Torčelu utemeljio je, koliko se zna, 639. godine
episkop Ravene, u službi Carigrada. Provirite kroz žičanu ogradu presvučenu
plastikom u zemljom zamazano udubljenje u crkvenom podu i videćete
ostatke čoveka po imenu Mavrikije, koji je nekad ovde bio magister militium i
koji je dovršio izgradnju crkve. Vekovimaje ova oblast bila pod vizantij skom
vlašću. Konstantin Porfirogenit naziva Torčelo velikom trgovačkom
ispostavom, a među najvrednijim dobrima kojima je laguna raspolagala bila je
so – trgovinu solju posebno bi dobro razumeli Megarani, oci osnivači drevnog
Vizantiona. Konstantinopolj je mogao da dokaže premoć nad Venecijom i u
smislu vojne snage i što se porekla tiče. Jači od dva grada, imao je takođe
prastare antičke korene. Ipak, dočekaće da oseti ubod mletačke žudnje i
mržnje.
Krstaški pohod 1204. godine bio je prvobitno usmeren protiv muslimana
u Egiptu, a Jerusalim je trebalo da bude konačni cilj. Loše vođeni i snabdeveni,
krstaši su se našli na dalmatinskoj obali, gde su se utaborili smišljajući čime bi
mogli da opravdaju napad na hrišćanski grad Zaru (Zadar).
U međuvremenu je princu Aleksiju Anđelu, sinu svrgnutog i oslepljenog
cara Isaka II Anđela, koji se nalazio u kućnom zatvoru u dvorcu na Bosforu, ali
je dojavljivao sinu o svim mogućim prilikama za osvetu, bila potrebna vojska.
Čim je dočuo za nedoumicu u kojoj su se zatekli krstaši, Aleksije je hitro
odaslao poruke. Ako ovaj krstaški pohod traži sebi metu, on je mogao da im
ponudi najbolju koja postoji. Ubedio ih je obećavši im dvesta hiljada srebrnih
maraka i pokornost Konstantinopolj a Rimu u zamenu za presto. Doprativši
slatkorečivog, prevrtljivog princa na istok, mletački lovci na bogatstvo održali
su svoj deo pogodbe i 1203. godine uveli Aleksija u Vlahernski dvorac i
postavili na vlast. Zatim su se smestili da čekaju oko gradskih zidina i preko
puta u Halkidonu. Ni godinu dana kasnije njihov carski jatak nije im platio.
Svi ti krstaši – Franci, Mlečani, Holanđani – na put su pošli očekujući krv,
zlato i slavu u egzotičnim zemljama, ali ih ništa od toga nije dočekalo. Sve i da
ih nije mamilo bogatstvo, želeli su iskupljenje obećano krstašima. Gladni,
promrzli, osujećeni i uplašeni posle duge zime koju su proveli pod
konstantinopoljskim zidinama, osujećeni krstaši bili su napeti i željni da pređu
na delo. Krajem marta 1204, uz podsticaj sveštenika i vođa koje su se
370 BETANI HJUZ

odjednom prisetile da su se Stari i Novi Rim već vek ili dva prepirali oko
razmimoilaženja u hrišćanskoj doktrini, napokon su pronašli opravdanje.
Vizantinci su proglašeni ni manje ni više nego Božjim neprijateljima.624 Krstaši
su na put pošli opremljeni najsavremenijim opsadnim spravama. Dosedjivi
mletački mornari postavili su opsadne lestve na jarbole brodova, kojima su
prišli sasvim uz morske zidine.
Uprkos svim naporima Vizantinaca, napadači su uspeli da steknu
uporište; s kopnene strane na poslu su bile lagumdžije. Užasnuti Carigrađani
shvatili su šta se događa, ali bilo je prekasno za beg. Napad je trajao četiri
dana, zatim su Latini prešli zidine i pljačkali grad pet dana.
Pošto su se probili u grad, krstaši su, možda zbog griže savesti, podivljali:
„Sunce je gledalo ono što nikad nije trebalo da vidi.“ Bilo je paljenja. Silovanja,
kasapljenja. Savršeno svesni da je u Carigradu odavno vladalo vatreno
sakupljanje relikvija, krstaši su poharali crkve, manastire i dvorce, grabeći
sveti plen. U prekrasnim vrtovima, gde zaposleni Istanbulci danas prolaze
između Svete Sofije i Plave džamije, nastao je strašan pokolj. Istoriju obično
pišu pobednici, ali ogroman broj onih koji su poharali Carigrad bio je potpuno
nepismen, a ovde smo imali i očevice iz kuća oko Svete Sofije koji nam u
strašnim pojedinostima opisuju kako su izgledali ti jezivi dani. Latinski
sveštenici čekali su u redu za pljačku sakristije Hrista Pantokratora, iz koje su
odneli i dragocenosti i relikvije, među njima ijedan trn iz Hristovog trnovog
venca i kost iz podlaktice Jovana Krstitelja. Gore su prošli živi. „Decu su otrzali
od majki, a majke od dece, skrnavili device u svetim kapelama, ne plašeći se ni
gneva Božjeg ni ljudske osvete.“625 U ime Božje, krstaši su velikim delom
razorili sve što im se našlo na putu.
Carigrad je 1204. godine oskrnavljen u svakom smislu. Među ostalim što
je opljačkano, skinuti su i ukrasni bronzani venci preko obručeva koji su
spajali delove porfirnog Konstantinovog stuba i potom pretopljeni. Veliki
bastion, od koga je polazio zaštitni lanac preko Zlatnog roga, porušen je.
Hrišćanski grad je pretvoren u fizičke i psihičke razvaline.
Kad su prvi put videli krstašku vojsku kako se gomila pod zidinama,
Carigrađani su s dobrom verom govorili kako ti ljudi nose krst Hristov na
ramenu, podrazumevajući da između njih unutar zidina i ovih izvan zidina
može da se postigne hrišćanski sporazum. Bila je to jalova nada. Slepi mletački
dužd Enriko Dandolo, za koga kasniji mletački izvori tvrde da je vid izgubio u

624Robert de Klari, citirano kod Pitera Frankopana, Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna, 2018.
625Nikola Mesarit, Pogrebna beseda, navedeno kod Čarlsa Branda, ur., Ikona i minaret: izvori
vizantijske i islamske civilizacije (Brand, Charles, ed., Icon and Minaret: Sources of Byzantine and
Islamic Civilization, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1969, pp. 131-132).
 Istanbul 371

onim čišćenjima Mlečana koje je izveo Manojlo 1171. godine, došao je da sluša
zvuke kasapljenja i klanja. Do njega je svakako doprlo da su jednu prostitutku
posadili na presto u Svetoj Sofiji; i da su se magarci koje su uvodili u crkve da
ponesu plen klizali u krvi i utrobama prosutim po mermeru.
Dužd, nekadašnji gost Carigrada, u ovoj je priči negativan lik, antiherojski
kontrast Homeru, koga je ovaj grad toliko voleo, slepcu koji je opevao
tragediju gramzivosti i palih gradova. Dandolovo držanje bilo je šamar drevnoj
grčkoj etici koja je sastavila Homerove epove, pa zapravo i čitavom
istočnosredozemnom društvu – zakonu xenia, uzajamnog poštovanja
domaćina i gosta. Dužd je blisko poznavao grad koji se u srednjem veku
nazivao Caricom gradova i upravo je on rekao krstašima gde tačno da
napadnu, gde je najlakše probiti morske zidine. Dandolo je umro godinu dana
kasnije, a telo mu je preneseno u Carigrad, da bude sahranjen ni manje ni više
nego u Svetoj Sofiji. To mesto je danas obeleženo jednim natpisom iz XIX veka;
strašna je ironija da je telo ovog razornog čoveka prvo koje je ikada
sahranjeno u Crkvi Svete premudrosti.
Konstantinopolj je raščerečen i raznesen. Četiri konja s hipodroma,
izrađena na Hiosu, koja je u Caricu gradova doneo Teodosije II (mada neki
tvrde i da je Konstantin Veliki bio taj koji ih je dopremio i to iz Puma),
odnesena su u Veneciju. Isto tako i tetrarsi izrađeni po Dioklecijanovoj
narudžbi u purpurnom kamenu. Ako odete da ih pogledate sada na Trgu
Svetog Marka, primetićete da jednome nedostaje pola stopala. Začudo, ovaj
komadić kipa pojavio se umeđuvremenu prilikom iskopavanja u Istanbulu i
sad je s ponosom i pomalo patetično izložen u istanbulskom Arheološkom
muzeju.626 Malo je šta ostalo u Konstantinopolju – podnožje Jevdokijinog kipa,
polomljeni Zmijski stub iz Delfa. Na tone bronzanih kipova pretopljeno je u
novac. Manastir Hrista Pantokratora postao je centar preprodaje umetničkih
dela i starina. Uz ovo pustošenje podmetnuta je svetu laž o onome što se
prethodno dogodilo. Da bi se opravdao napad na Carigrad, Carigrađane je
trebalo prikazati kao razvratne i raskalašne bogohulnike. Dvorci, crkve,
manastiri i biblioteke koji su otelovljivali istinu i istoriju Carigrađana fizički su
izbrisani – bila je to pozornica strašne propasti. Pune police rukopisa,
pergamenti na kojima su bili pohranjeni znanje i razmišljanje i antičkog i
srednjovekovnog sveta spaljeni su, ljudi čije su porodice pokolenjima živele u
Dijamantu između dva safira nisu više mogli da svedoče o sebi, i tako je sad

626Očigledno nije nikakva slučajnost što su se posle pohare Konstantinopolja 1204. godine u
Veneciji pojavile veste zanatlije koje su se bavile svilom. Kasnije su u XIII veku i Mongoli izvozili
proizvođače i obrađivače svile, podjednako da bi podrili ekonomiju gradova koje su napadali i da bi
stekli sopstvenu zalihu diplomatskih darova.
372 BETANI HJUZ

Carigrad mogao mirno da se naziva gradom neumerenosti i prljave

pokvarenosti umesto prestonicom lepote i duboke učenosti – jer su opipljivi
dokazi prosto naprosto uništeni.627 Posle pokolja, malobrojni srećnici koji su
to mogli umakli su u Nikeju, Trapezunt i Epir na zapadu Grčke. Neki su izašli
na Zlatna vrata i skrasili se u Trakiji. Želja da se sačuva konstantinopolj ski san
je preživela. Nikeja je postala značajno središte učenosti, a Trapezunt, na
Crnom moru, nazivan često zlatnim Trapezuntom, razvio se uz pomoć
gruzijske kraljice Tamare,628 koja je spretno upravljala zbivanjima iz svog
akropolja u Tbilisiju.

Kopija iz XVIII veka gravire nastale oko 1600. godine na kojoj su

prikazani hipodrom i hrišćanski spomenici u Carigradu, preostali

627 Tomas Maden, Enriko Dandolo i uspon Venecije (Madden, Thomas, Enrico Dandolo and the Rise of
Venice, John Hopkins Univrsity Press, Baltimore, 2003, p. 194). Stauroteka Henrika Flandrijskog
(sada u riznici Crkve Svetog Marka u Veneciji), koju je napravio zlatar Gerard u Konstantinopolju
pre 1216. godine i za koju se smatralo da se u njoj nalaze komadići životvornog krsta. Pogledajte
Dejvid Bakton i dr., ur., Riznica Crkve Svetog Marka u Veneciji (Buckton, David et al., eds., The
Treasury of San Marco, Venice, Metropolitan Museum of Art, New York, 1984). Više o manastiru
Hrista Pantokratora i latinskoj okupaciji može se pročitati kod Dejvida Džejkobija u „Urbanistički
razvoj latinskog Konstantinopolja (1204-1261)“ (Jacoby, David, „Urban evolution of Latin
Constantinople (1204-1261)“ in Necipoglu, Nevra, ed., Byzantine Constantinople: Monuments,
Topography and Everyday Life, Brill, Leiden, Boston and Cologne, 2001).
628 Tamara u ovoj priči nije slučajno. Gruzijska kraljica je naime bila tetka vizantijskih prinčeva

Aleksija i Davida Komnina, unuka Andronika I Komnina. Aleksije će, pod okriljem svoje tetke
slavljene po lepoti, mudrosti, pravednosti i vojničkoj sposobnosti, postati prvi car Trapezuntskog
carstva i osnivač dinastije Velikih Komnina. (Prim. prev.)
 Istanbul 373

posle razaranja od ruku učesnika Četvrtog krstaškog pohoda

(Alamy)

Vizantijsko carstvo je pocepano. Evropske sile razgrabile su svoje nove

teritorije – Venecija je prisvojila zapadnu Grčku od Drača do Lepanta
(Naupakta); Balduinu Flandrijskom data je carska stolica u Konstantinopolj u;
ostali su razdelili ostalo.629 Sve je ozakonjeno sporazumom poznatim kao
Partitio terrarum Imperii Romaniae (Podela zemalja Romejskog carstva).
Sedamsto dvadeset godina kasnije gotovo ista podela biće napravljena posle
pada Osmanskog carstva, kad krajem Prvog svetskog rata zapadne sile budu
izdelile istanbulske zemlje.
Jedan bivši vizantijski car, Aleksije III, oslepio je drugog, Aleksija V.
Lutajući slep po Trakiji, Aleksije V je uhvaćen, vraćen u Carigrad i bačen s
Teodosijevog stuba. Novi vladari smestili su se u Bukoleonu i zavladali onim
što su sami nazvali Novim rimskim carstvom. Neke crkve pretvorili su u
katoličke. Crkva Bogorodice Kiriotise, na primer, sagrađena svega deset
godina ranije nedaleko od istočnog odsečka Valentovog akvedukta,
pretvorena je u dominikanski manastir; crkva stoji još i danas, reinkarnisana u
džamiju Kalenderhane. Manastir je živopisan freskama s motivima iz života
Svetog Franje i služio je kao sedište crkvenim glavarima koji su u Svetoj Sofiji
krunisali niz nepodesnih vladara. Pored kuća, knjiga i raznog blaga, veliki
požar koji su krstaši zametnuli progutao je i veliki deo trgovačkih skladišta i
robe. Proizvodnja svile nikada se nije oporavila, a mnogi koji su se njome
bavili pobegli su u Malu Aziju, gde će njihovi čukun-unuci proizvoditi svilu za
Osmanlije. Kasniji autori opisivaće Carigrad pod latinskom vlašću kao
zapušten i podjarmljen.

U vizantijskim zemljama pričalo se i sanjalo o preotimanju Carigrada. Jedan

visoki vojni zapovednik iz Nikeje dočuo je 1261. godine da su mletački
brodovi na vežbama u Crnom moru. Ušunjavši se u grad jednim tajnim
tunelom i otvorivši kapiju u zidu, preoteo je od Latina Konstantinopolj u ime
Mihajla Paleologa, staratelja sedmogodišnjeg nikejskog cara Jovana IV
Laskarisa. Petnaestog avgusta 1261, na Veliku Gospojinu, Mihajlo Paleolog je i

629Danijela Gabori-Šopen, „Mletački filigran“ (Gaborit-Chopin, Danielle, „Venetian filigree“) u Dejvid

Bakton i dr., ur., Riznica Crkve Svetog Marka u Veneciji, str. 244-251; Ilijas Taksidis, „Manastir Hrista
Pantokratora u pripovedanjima putnika sa Zapada“ (Taxidis, Ilias, „The Monastery of Pantokrator in
the Narratives of Western Travellers“, in Kotzabassi, Sofia, ed., The Pantokrator Monastery in
Constantinople, De Gruyter, Boston and Berlin, 2013).
374 BETANI HJUZ

sam ušao na Zlatna vrata. Pred njim je unesena čudotvorna Bogorodičina

ikona koju je, prema predanju, naslikao apostol Luka po živom
Bogomaterinom liku.
Grčku danas, s njenim ikonama i belim crkvama, često vidimo kao
starinskog, pitoresknog čuvara vizantijske ideje – i ona je to zaista, usled
izgnanstva Carigrada van njegovih sopstvenih zidina, i bila. Mnogi su i u
dijaspori ostali verni imenu grada, religiji i kulturi koju je Konstantinopolj
negovao. Hiljadugodišnja istorija ne može se razvejati preko noći. Vizantija je
živela dalje u zemljama kojima je Carigrad nekada vladao. Mada su po
povratku u svoju prestonicu Vizantinci u izvesnom smislu bili donekle
latinizovani – smanjili su, na primer, moć i uticaj evnuha u gradu – duša grada
je otvrdla. Od tog trenutka nadalje primetićemo veliki skok u spisku prekršaja
pobožnosti koji je Carigrad osuđivao kod Latina. Carigrađani neće zaboraviti
da su tuđini pred kojima je njihov grad prvi put pao bili vojska koja se borila u
Hristovo ime. Hrišćansko jedinstvo nije više bilo moguće.

Cveće može da iznikne i na zgarištu. Godine 1211. Mletačka republika zauzela

je nekadašnje vizantijsko ostrvo Krit, koje će postati središte ikonopisanja, i za
vizantijske i za mletačke pokrovitelje. Iz alhemije istočnih i zapadnih uticaja
rodice se i Krićanin El Greko, iz čijeg će ekspresionističkog, dramatičnog stila,
kako tvrde neki istoričari umetnosti, tri veka kasnije izrasti moderno
slikarstvo. Kad je Konstantinopolj preotet od Latina, smišljen je jedan
skroman, ali životne energije pun plan za obnovu. Svedočanstvo o ovoj
energiji, ispunjenoj i zahvalnošću, pružaju izvanredni mozaici i freske u
crkvama Hrista Spasitelja u Polju (oni koji su opstali do naših dana izrađeni su
otprilike između 1315. i 1321. godine) i Bogorodice Pamakariste (Radosne),
koja je bila sedište patrijaršije od 1456. do 1586. godine, a danas je pretvorena
u džamiju Fetije. Njeni čuvari deluju ravnodušno, deca igraju fudbal oko nje,
ali kad se u nju uđe, ne može se oteti utisku spokoja i moći. U unutrašnjosti
Spasiteljeve crkve u Polju, spomenika od gole cigle, oko posmatrača smesta
privlači lik pred kojim zastaje dah, Pantokrator izrađen u mozaiku oko 1310, a
zatim očaravajući prikaz celog Bogorodičinog života.630 U međuvremenu se u
Veneciji, što se tiče književnog stvaralaštva, umetnosti i ideja, Istok doselio na
Zapad.

630Jedan fragment iz XV veka izrađen je u realnoj perspektivi. Većina fresaka u Hori potiče iz
vremena restauracije pod pokroviteljstvom Teodora Metohita između 1316. i 1321. godine. Robert
Austerhot, „Vremenska struktura paraklisa Hrista Spasa u Polju“ (Ousterhout, Robert, „Temporal
Structuring in the Chora Parekklesion“, Gesta, 1995, 34.1, pp. 65-66).
 Istanbul 375

Italijanski ljudi od knjige doneli su kući priče o ono nešto malo biblioteka
i skriptorijuma koji nisu izgoreli, i dalje punih knjiga i spisa. Bili su željni da
progutaju to znanje. Nadahnuće je dolazilo i iz drugih izvora. Lav Svetog
Marka hibrid je kulture dvaju gradova. Prvobitno šupljoj bronzanoj formi iz
VII veka pre n. e. i gotovo sasvim sigurno poreklom iz Anadolije, dodati su,
pošto su je krstaši ukrali iz Konstantinopolja, krila, knjiga jevanđelja i dugački
rep da bi postala simbol hrišćanskog sveca.631 Dok stojimo pored gondola i
deleterija po trgovima i sporednim ulicama Serenisime, misli bi zapravo
trebalo da nam se okrenu ka istoku, ka Carigradu i još istočnije od njega.
Ipak, da li freske i mozaici sa svojim prefinjeno izvedenim pojedinostima
otelovljuju jednu vizantijsku renesansu ili je ta umetnička obnova u XIV veku
u Konstantinopolju bila poslednji grcaj, prisećanje na sve što je grad nekad bio
pred smrću koja se neizbežno nadnosila nad njim? Jer Konstantinopolj će
uskoro ustanoviti da nema ni neophodnih sredstava a ni volje da se dalje
brani.632

Krstašima koji su dolazili iz Holandije, iz unutrašnjosti Engleske i sa severa

Francuske svetlucavo more, topli vetrovi i zamkovi od zlatastog kamena
izrasli na ružičastom stenju što su ih dočekivali dok su marširali ili plovili kroz
vizantijske prostore morali su svakako izgledati kao religijska iskustva.633
Carigrad je sam pozvao Latine. Unajmio ih je kao plaćenike, a sad je
ustanovio da nisu voljni da odu. Vizantijska zavisnost od najmljenih vojnika

631 Debra Pinkas, „Venecija i dva Rima: dvostruko nasleđe Vizantije i Rima u kulturnoj politici
Venecije“ (Pincus, Debra, „Venice and the Two Romes: Byzantium and Rome as a Double. Heritage in
Venetian Cultural Politics“, Artibusethistoriae, 1992,13.26, pp. 101-114).
632 Upravo tada će Konstantinopolj osetiti još jednu pretnju – s istoka je dolazio Džingis-kan, čovek

koji je želeo da vlada celim svetom. Pogledajte kod Pitera Frankopana, Putevi svile: nova istorija
sveta, Laguna, 2018.
633 Krstaški vitezovi došli su i da razore, ali i da zaleče. Trenutno se upravo otkopavaju temelji

ogromnog zdanja bolnice Svetog Jovana Jerusalimskog, koje je moglo da primi dve hiljade bolesnika.
Osnovana 1180. godine bolnica je lečila ljude svih vera. Kad u srcu Londona prođemo ispod
ostataka jednog kamenog luka, pa se popnemo uz zavojito stepenište, pronaći ćemo, u izvesnom
smislu, poslovnu stranu reda jovanovaca: prelepu srebrnu činiju. Na prvi pogled moglo bi se učiniti
da je namenjena trpezarijskom stolu nekog plemića, ali ne, ta posuda je napravljena da se u njoj
peru noge siromašnima, Jevrejima i muslimanima isto kao i hrišćanima. Oko ivice je izgravirano:
„Gospod, koji ne želi da iko stradava, milostivo prihvata ljude neznabožačke [muslimanske] vere i
Jevreje [… ] jer se Hrist molio za one što su ga mučili, govoreći: 'Oče, oprosti im, ne znaju šta čine.' U
ovoj blagoslovenoj kući svesrdno se ispunjava nebesko učenje [… ] 'Ljubi neprijatelja svoga i čini
dobro onom ko te mrzi.'“ Neobična je činjenica da su ovi ljudi bili teološki ubeđeni da je njihovo
ratovanje takođe čin ljubavi. Na papiru je možda i bilo moguće dokazati (kao jednu zamršenu vežbu
teološke logike) da je i to način da se voli Gospod, ali stanovništvu Bliskog istoka sigurno je bilo
izrazito teško da u tome vidi otelovljenje Hristovog učenja o ljubavi prema bližnjem svome.
376 BETANI HJUZ

odavno je zloupotrebljavana kao oružje od kog je stradavala civilizacija,634 ali

ubeđenje carigradskih vladara da imaju mesto u čelu Božjih zamisli pruža
možda delimično objašnjenje za njihovu neuobičajenu vojnu politiku.
Vizantijsko carstvo, sa središtem u Konstantinopolju, postojalo je da se brani,
a ne da napada. Hrišćanska uloga Carigrađana bila je da održavaju mir, ne da
nameću pax u starom rimskom maniru, često dvoličnom kao što je izneo Tacit
u onom svom čuvenom stavu: „[Rimljani] prave pustoš, a nazivaju je
mirom.“635
Za razliku i od muslimana i od Latina, Vizantinci nisu gajili poseban žar
prema svetom ratu; vizantijski autori taj izraz koriste samo kada govore o
bitkama za Delfe u antičko doba. „Moramo uvek čuvati mir“, ponavljaju
vizantijski letopisci. Zapad takvi obziri nisu mučili.
Osvajanje Jerusalima možda i jeste bio san pobožnih ljudi, ali Carigrad je
nudio više nego Jerusalim. Bio je to grad izsnova, koji je vladao hiljadama
kvadratnih kilometara zemlje vredne pljačkanja. Na užas Vizantije, vitezovi
hospitalci osetili su slabost Carigrada i počeli da grabe jedno vizantijsko
ostrvo za drugim. Rodos je ugrabljen posle dvogodišnje opsade koja je počela
1308.636 Čudesno utvrđeni stari gotički grad, iz koga će čelnici Engleske,
Francuske, Nemačke, Provanse, Italije, Aragona i Kastilje u ruhu vitezova
hospitalaca ili jovanovaca, poznatih kasnije kao rodoski, pa kao malteški
vitezovi, nadgledati špijunske poslove u Konstantinopolju i na Galipolju, bio je
samo najava onoga što će uslediti. Rodos je postao deo zapadno orijentisanog
viteškog latinskog carstva ovenčanog morima.
Zamkovi hospitalaca počeli su da se ulančavaju oko Sredozemlja. Na
ostrvcetu Halkiju, oko šest kilometara od Rodosa, u seocetu Kolosiju nedaleko
od Limasola na Kipru, u Bodrumu.637 Ako se popnete uz uspon na nekim
mestima manje-više potpuno vertikalan, diveći se grčkoj drskoj nebrizi za
bezbednost, pa prođete pored seni drevnog akropolja, da pogledate petsto
pedeset godina stare freske koje čuvaju spomen na dolazak Svetog Nikole na
Halki, i ako se zagledate preko prostranih voda oko sebe i ka Maloj Aziji preko
puta, postaće vam zapanjujuće jasne strateške mogućnosti ovog arhipelaga.

634 Georgije Pahimer, 4.529, navedeno kod Savasa Kirijadikisa u Ratovanje u poznoj Vizantiji, 1204-
1453. godine (Kyriakidis, Sawas, Warfare in Late Byzantium, 1204-1453, Brill, Leiden, 2011, p. 124).
635 Atque, ubisolitudinemfaciunt,pacem appellant. Tacitus, Agricola, 30.
636 Uslovi za plovidbu ovde su bili toliko povoljni, a prirodnih luka bilo je tako mnogo da je Rodos

razvio pomorski zakon koji se i danas koristi kao presedan u međunarodnim pomorskim
pregovorima.
637 Dejvid Nikol, Krstaški zamkovi na Kipru, u Grčkoj i na Egejskim ostrvima, 1191-1571. godine

(Nicolle, David, Crusader Castles in Cyprus, Greece and the Aegean 1191-1571, Cambridge University
Press, Cambridge, 2007).
 Istanbul 377

Ptice koje putevi vode ovuda, kormorani, albatrosi, sredozemni galebovi,

morski vranci, sredozemne burnice i riđi mišari, mogli su da kažu vladarima
Konstantinopolja da su sad gotovo potpuno opkoljeni neprijateljskim
hrišćanskim snagama.638
U samom gradu Đenovljani i Mlečani poveli su rat u malom, spaljujući
jedni drugima kuće i skladišta. Nevolje su se primicale sa svih strana sveta:
Džingis-kan sa istoka,639 hospitalci sa sredozemnih granica sveta, a sad i sa
juga. Kao najmoćnija zaostavština krstaša pokazalo se, dugoročno gledajući, to
što su ujedinili Arape s Bliskog istoka protiv hrišćanskih sila prisutnih u tim
područjima, a kratkoročno gledajući, što su istočni bedem hrišćanskog sveta
ostavili nezaštićen pred osvajačkim težnjama Turaka, koji su Vizantiji ponekad
bivali i prijatelji, ali vrlo često neprijatelji.
Ramon Muntaner, katalanski najamnik iz tog vremena, pripoveda:

Turci su u stvari osvojili toliko zemlje da im je vojska stigla pod

Konstantinopolj u borbenom poretku; samo ih je morski rukavac
oko tri kilometra širok razdvajao od grada dok su vitlali sabljama i
pretili caru, koji je svojim očima sve to gledao. Zamislite na
kakvim je samo mukama bio, jer oni bi i sam grad osvojili da su
samo imali čime da pređu taj morski rukavac.640

638 Džejkob Fric, Danaja Portolu, Aris Manolopulos i Tanos Kastri-tis, Važna područja za morske
ptice u Grčkoj (Fric, Jacob, Portolou, Danae, Manolopoulos, Aris and Kastritis, Thanos, Important
Areas forSeabirds in Greece, Hellenic Ornithological Society, Athens, 2012, p. 151).
639 Pogledajte kod Pitera Frankopana, Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna, 2018.
640 Ramon Muntaner, Hronika, prema prevodu Roberta Hjuza (The Catalan Expedition to the East:

From the Chronicle of Ramon Muntaner, Boydell, Woodbridge, 2006, pp. 46,49).
 ŠESTI DEO

ALAHOV GRAD
Turske i vizantijste teritorije na istočnom Sredozemlju oko 1451. godine
Istanbul u XVI veku
Širenje Osmanskog carstva 1300-1683. godine
 PEDESETO POGLAVLJE

JILDIRIM: MUNJEVITI
1320. G. – 1453. G. (727. G. – 857. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

U dolovima svetlucaju gradovi veličajni s kupolama, piramidama i

obeliscima, s kulama i minaretima,
Polumesec im sija na vrhovima, s galerija mujezin na molitvu
poziva.
Taj se zvuk meša sa slatkim glasovima hiljadu slavuja i
ćeretanjem bezbrojnih papagaja svih boja.
Svih vrsta ptica pevačica tu ima.
Krilato mnoštvo cvrkuće i leprša u hladu pod svodom od
prepletenih grana, a svaki list tog drveta po obliku je kao sablja
dimiskija.
Moćan vetar iznenada dunu i okrenu lišće-dimiskije raznim
gradovima sveta, Carigradu ponaosob.
Grad taj među dva mora i dva kopna, kao dijamant je među dva
safira i dva smaragda, kamen najskupoceniji u prstenu
vaseljenskog carstva.
Mislio je taman da taj prsten na prst stavlja kad se Osman prenu
iz sna.
OSMANOV SAN, MITOLOGIZOVANI ŽIVOTOPIS OSMANA I, OKO 1280.641

Na suprotnoj strani Mramornog mora, u gradu u koji je Teodora dolazila u

topla kupatila, čuo se zlokoban zvuk: odlučno hrskanje i žvakanje stotina
hiljada uposlenih svilenih buba. Prodorni zadah radionica u kojima je
pravljena svila zapahnuo bi one koji dolaze već na gotovo kilometar
rastojanja. Zatim bi se začula lupa i pesma hiljada razboja i osetio vruć miris
tek satkane svile, damasta i pliša. Ovaj zavičaj svilenih buba, koji je vekovima
bio grčki grad Prusa, nalazio se na rubu prelomne promene. Turci su na istoku

641Edvard Šeferd Krisi, Istorija Turaka Osmanlija od početka njihovog carstva do danas (Creasy,
Edward Shepherd, History of the Ottoman Turks, from the beginning of their empire to the present
time, R. Bentiey, London, 1854, pp. 10-11).
 Istanbul 383

nastavljali da učvršćuju vlast nad osvojenim teritorijama. Godine 1326. gazija

Orhan pobo je svoj barjak na visokom bregu svega sto pedeset kilometara
jugoistočno od Carigrada i preimenovao vizantijski grad u Bursu.
Predanje glasi da je sve počelo od jednog sna. Orhanov otac Osman (koga
u izvorima nalazimo i kao Atmana), poglavar Turaka Osmanlija, usnio je jedne
noći da mu iz pupka raste ogromno drvo. Drvo se širilo preko zemlje, a kad je
vetar dunuo kroz lišće u obliku sablje, ono se okrenulo prema Carigradu.642
Noć pre ovog ukazanja, Osman je bio prihvatio da je tuga neizbežna, da će
njegova ljubav prema jednoj lepotici u Eskišeru, čudnom, onozemnom i
erotičnom gradu koji je od bronzanog doba bio važno središte obožavanja
Kibele, ostati neuzvraćena. Prihvatanje bola i tuge kao neodvojivih od ljudskog
postojanja pružili su Osmanu slobodu da izraste do prave veličine – devojka je
postala njegova, a takođe i pola tada poznatog sveta. Osmanovo pleme pošlo je
u osvajanje.
Prvobitno nastanjeni na severozapadu današnje Turske, Osmanlije su bili
samo jedno od mnogih nomadskih turskih plemena poreklom s Altajskog
gorja ili iz Mongolije. U XIII veku, dok je Carigrad bio pod okupacijom Latina,
Mongoli su 1258. osvojili Bagdad, a seldžučki sultanat s prestonicom u Konji
bio je na zalasku. Sedišta moći ponovo su se premeštala. Osmanovi sledbenici,
koji će svetu postati poznati kao Osmanlije, našli su se tačno pri ruci da
popune nastalu prazninu. Polazeći iz doline reke Sakarje, ustoličili su najpre
vlast u Sogutu, koji je danas tih i ugledan gradić. Sogut je Osmanov otac
Ergutrul dobio 1265. godine u znak zahvalnosti za pomoć ukazanu Ikonijskom
sultanatu, a zatim su otac, sin i unuk osvajali jedno po jedno selo, dolinu, grad.
Osman je prestonicu premestio u Jenišehir, u današnjoj provinciji Bursa; zatim
je 1326. uspeo da osvoji i prvi zaista važan grad, samu Bursu. Grad je pao
posle opsade koja je trajala između šest i devet godina, „opsade tako čvrste da
nevernici nisu ni prst mogli da proture iz tvrđave“.643
Putovanje u Bursu rasvetljuje mnogo šta. Iako je posle uspostavljanja
Republike Turske 1923. godine grad agresivno razvijan u industrijski centar i
čitava periferija je pritisnuta fabrikama automobila, slabašno priviđenje
nekadašnje šumovite lepote još se naslućuje. Na pola puta uz podnožje
maloazijskog Olimpa južno od grada sigurno se osećalo koliko je sirova
priroda tu još važna i da bi to mogla biti još jedna privremena osmatračka

642 U ovome nalazimo zanimljivu paralelu sa snom koji je, prema predanju, sanjala majka Vilijama
Osvajača dok ga je nosila.
643 Ašikpašazade, Istorija, glava 18, str. 23, citirano kod Ebru Bojar i Kejt Flit, Društvena istorija

osmanskog Istanbula (Boyar, Ebru and Fleet, Kate, A Social History of Ottoman Istanbul, Cambridge
University Press, Cambridge, 2010, p. 23).
384 BETANI HJUZ

tačka s koje će nomadski ratnici dočekati hrišćansku vojsku u ravnici ispod

nje. Osmanski uspesi odavno su ležali u selima, ne u gradovima. U starom
gradu u Bursi još ima drveća među drvenim gospodskim kućama kakve su bile
omiljene i u Istanbulu i tu se još prodaje i jede kozji sir umotan u kozju kožu
da se ne pokvari, kao što je bio običaj među nomadskim plemenima. Bursa,
međutim, ne ostavlja utisak malo ulepšanog nomadskog prebivališta. Među
širokim ulicama i parkovima, i ruševnim vizantijskim zidinama i kulama,
raštrkani su vrlo lepi rani osmanski grobovi, počivališta plemenskih vođa, pa
među njima i Osmana I. Tu se nalazi i prekrasna Zelena džamija, sagrađena
stotinak godina po Orhanovom644 dolasku u grad. Postavivši te lepe islamske
temelje, jedan narod koji je lutao milenijumima svesno je pustio korene.
Predivne građevine iz razdoblja turskog preporoda zrače davnim osmanskim
ambicijama. Osman i njegova deca želeli su da budu gospodari ne samo u
svojoj kući nego i nad čitavim pokorenim carstvom. Ubrzo će moćnici iz tog
dela sveta dolaziti Osmanlijama koje su upale u njihove zemlje pokušavajući
da ih darovima privole na mir – stokom, predmetima od metala, finim
platnima.
Iz zamka koji su sazidale, Osmanlije su gledale na ravnicu oko Burse, ka
Mramornom moru i gradu između dva safira koji će im uporno ostajati
nedostižan još jedan dugi vek. Orhan i njegovi ratnici imali su strpljenja da
gledaju i čekaju, jer okolo su padali drugi gradovi: Nikeja 1331, Nikomedija
1337, Hrisopolj 1341 – ne još na strelomet od Konstantinopolja, ali
osmanlijski dah već je počeo da se oseća i tamo. U Evropi su druge grane
Osmanove porodice takođe postizale uspehe. Osmanlijski gusari, koji su
uglavnom napadali pojedinačno, a ne kao ujedinjena sila, birali su za svoj plen
naselja uz Ignacijev put i ubrzo će ovladati velikim delom Balkana.
Dok su Osmanlije nizale uspeh za uspehom, Konstantinopolj je morao da
se nosi i sa sitnijim problemima. Istočna polovina kupole Svete Sofije srušila
se 1347. godine, što je neminovno shvaćeno kao znak Božjeg nezadovoljstva.
Zatim je Hristova kula (danas Galatska kula), koju su 1348. sagradili
Đenovljani zauzevši mesto povlašćenih trgovaca pošto su se Mlečani 1204.
obrukali i pali zatim u nemilost u Carigradu, postala prvi pokazatelj napada
jednog starog neprijatelja. Đenovski trgovački brodovi doneli su s Krima crnu
smrt i za godinu dana pomreće trećina carigradskog stanovništva.645 Na nekim

644 Orhan je bio Osmanov prvenac i naslednik. Osman je umro 1326, iste godine kada je Bursa
osvojena, te se može smatrati da je Orhan prvi vladao u njoj pošto je oteta od Vizantije. (Prim. prev.)
645 Novija proučavanja pokazuju da je predominantnost skočimiševa zaraženih kugom mogla da

skoči za pedeset posto s porastom temperature za samo jedan posto. Pogledajte kod Nilsa Kristijana
Stenseta i dr., „Klimatske varijacije utiču na dinamiku kuge“ (Stenseth, Nils Christian, et al. „Plague
 Istanbul 385

drugim stranama sveta još vladara se proglasilo za istinske careve Rimskog

carstva: prvi je bio kralj Srbije Stefan Uroš IV Dušan 1346. godine, a zatim su
njegovi naslednici držali carsku titulu narednih pola veka.
Budućnost Konstantinopolja mogla je biti drugačija. Bilo je pokušaja
izmirenja, saveza između Vizantije i Osmanlija. Teodora, kćerka budućeg cara
Jovana VI Kantakuzina, udata je 1346. za Orhana. Grčki letopisci bili su ovim
užasnuti, mnogi su tu svadbu smatrali skarednom.646 Orhan je, kako je to
video grčki istoričar Duka iz XV veka, „bik koji je silno ožedneo na letnjoj žegi
pa je lokao s pojilišta studenu vodu, ali nije mogao da se naloče“.647 Vizantinci
su zapravo odavno pregovarali i s Turcima i s Arapima i upravo su veze s
muslimanima i bile jedan od razloga što su ih zapadni izvori iz tog vremena
proglašavali nepouzdanima. Stanje je sveukupno postajalo očajničko.
Suparnici koji su se otimali oko carigradskog prestola grabili su se i za
saveznike među Osmanlijama ne bi li ojačali svoj položaj. Osećajući njihov
strah, Osmanlije su hladnokrvno okretale Vizantince jedne protiv drugih. Kad
je 1347. krunisan Jovan VI Kantakuzin, u zlatni obruč na njegovoj glavi bili su
usađeni komadići obojenog stakla – pravi dragulji založeni su u Veneciji.648 U
Bursi je 1329. iskovan prvi osmanlijski novac. U međuvremenu je, pod
vladavinom dvojice Jovana (Jovan V je bio maloletan, pa je neko vreme vladao
s Jovanom VI), Carigrad prestao da kuje zlatni novac. Tradicija duža od hiljadu
godina ukinuta je jednim potpisom u staroj kovnici u gradu opsednutom
ratom. Negde oko 1357. Jovan Kanatakuzin, koji se odrekao prestola, piše da
je od vizantijskog carstva ostala samo puka sen. Bila je to jedna premorena
civilizacija, nešto je moralo da prepukne.
Vizantijski gradovi nastavljali su da padaju, Didimotihon 1361, Plovdiv
1364. Jedini vojni uspeh protiv Osmanlija bilo je preotimanje Galipolja,
„muslimanskog grla koje guta sve hrišćanske narode“, 1336. godine.649 Svega
deceniju kasnije grad je vraćen Osmanlijama u znak zahvalnosti za uspešno
izveden krvavi prevrat u Carigradu. Petsto osamdeset godina kasnije, u Prvom
svetskom ratu, isti taj Lepi grad – KaWmoAic, – na istoimenom poluostrvu na
zapadnoj strani Dardanela, biće svedok novih užasa kad se muslimanska i
hrišćanska vojska budu ponovo srele u bici za ideju časti i vrlu zemlju. Godine
1367. papsko izaslanstvo primljeno je u Konstantinopolju, ali Vizantinci su

dynamics are driven by climate variation“, Proceedings of the National Academy of Sciences of the
United States of America, 2006,103).
646 Duka, Vizantijska istorija, citirano kod Ebru Bojar i Kejt Flit, str. 21.
647 Isto.
648 Sesili Hilsdejl, Vizantijska umetnost i diplomatija u doba opadanja (Hillsdale, Cecily, Byzantine Art
and Diplomacy in an Age of Decline, Cambridge University Press, Cambridge, 2014, pp. 1-2).
649 Duka, Vizantijska istorija, citirano kod Ebru Bojar i Kejt Flit, str. 21.
386 BETANI HJUZ

shvatili da ne mogu da očekuju nikakvu čvršću podršku sa zapada dok se

iznad njihovih odnosa nadnosi raskol u crkvi. Zato je 1369, bez mnogo priče,
vizantijski car radi svog grada otputovao u Rim da primi katoličanstvo.
Dve godine kasnije novi osmanski emir Murat I osvojio je Adrijanopolj, s
pogledom na široku, magličastu Maricu, koja danas čini prirodnu granicu
između Grčke i Turske i oko koje leže ravna polja na kojima su nekad Goti
poklali Valentovu vojsku. Murat je ovaj drevni grad pretvorio u novu tursku
prestonicu Jedrene.650 Bertrandon Brokijer, hodočasnik iz Burgundije, dospeo
je 1433. godine i u Carigrad i u Jedrene i, mada pripoveda o turnirima (i u
zapadnjačkom stilu, ali takođe o turnirima u prilagođenoj verziji persijske igre
loptom na konjima) i praznicima u Carici gradova, očigledno je dublji utisak na
njega ostavila dobrodošlica s kojom ga je dočekao Murat II u blistavim,
poislamljenim Jedrenama, gradu koji je nekad bio bedem protiv neprijatelja
Vizantiona i kasnije Konstantinopolja. U ovim prelomnim godinama mnogi
hrišćani stupili su u osmansku vojsku u nadi da će tako steći zaštitu ili
nagrabiti plen – kad se sada osvrnemo na to, moguće je da se iz tog razloga
grčki vojnik pojavljuje u stihovima Osmanovogsna. Drugi će, međutim,
ustanoviti da im nije ostavljen nikakav izbor.

Razmatranja o datumu pogledajte na primer kod Elizabet Zaharija-du, „Pad Adrijanopolja pod
650

Turke“ (Zachariadou, Elizabeth, „The Conquest of Adrianople by the Turks“, Studii veneziani,
1970,12, pp. 211-217).
 Istanbul 387

Karta Konstantinopolja u Liber insularum archipelagi, oko 1385-

1430. (Bridgeman)

U ovom trenutku razvija se kulturni, vojni i verski fenomen koji će obeležiti

život u Carigradu i život svih onih koje osmanska sila bude makar samo
okrznula u narednih pet stotina godina i više. Pred Orhana je iznesen jedan
predlog:

Osvojeni su odgovornost osvajača, koji je zakoniti vladar njihov i

njihovih zemalja, dobara, žena i dece njihove. Naše je pravo da
radimo s njima kao što radimo i s našim vlastitim; ovo postupanje
koje ja predlažem ne samo da je zakonito nego je i dobrostivo.
Nagoneći ih da stupe u našu vojsku staramo se za njihovo
privremeno i trajno dobro, jer će dobiti obrazovanje i bolje
životne uslove.651

651 Reči Čandarli Kara Halil-paše.

388 BETANI HJUZ

Sinovi hrišćana nad kojima su Osmanlije tek uspostavile vlast, dečaci

zdravi i jaki, uzrasta između šest i četrnaest godina, odvođeni su za robove-
vojnike i službenike sultanove uprave. Čitav taj postupak nazivan je devsirme,
doslovno sakupljanje, a kao njegov ishod nastali su janjičari – od turskog yeni
ceri, novi vojnik – elitna vojska koja će uskoro početi da se poistovećuje s
muslimanskim Carigradom. Janjičari su imali zasebne kasarne, zagarantovane
plate i penzije, obuku i obrazovanje, i svaku slavu i hvalu, tako da je stupanje u
janjičare postalo na istočnom Sredozemlju cilj, a ne ispaštanje. Janjičari su
razvili sopstvenu čvrstu kulturu i negovali su religiju druma, bektaški
misticizam, derviški ogranak šiitskog islama koji je obuhvatao i nešto
elemenata hrišćanstva i anadolskog šamanizma. Čitavom dužinom Ignacijevog
puta, koji je i dalje bio glavna saobraćajna žila između Evrope i Azije, nicale su
bektaške tekije. Šačica ih je opstala i do danas. Visoko iznad Marice
preuređeno je u nove svrhe jedno rimsko svetilište. Voda ovde kao da nekom
magijom izvire iz zemlje, na blizu dvesta metara iznad nivoa mora. Bektaška
tekija sad je kapela Svetog Đorđa. Dok sunce zalazi, izvor unutar kapele baca
razigrane odsjaje svetlosti. Možemo pokušati da zamislimo janjičare kako
uživaju u završetku dana i mole se na svoj mešoviti tursko-muslimansko-
sunjsko-hrišćansko-šamanski način. U nepokolebljivo pravoslavnoj Grčkoj,
poneka smela duša još i danas se popne ovamo da veže komadiće tkanine na
bagrem ispred kapele, kao dar drevnim duhovima i Alahu; komadići lepršaju
ispod ogromne plavo-bele grčke zastave koja se vije nad njima.
Sad pošto su Osmanlije, koje su okružile Konstantinopolj sa svih strana,
imale i sopstvenu stajaću vojsku, i kako se povećavao obim trgovine svilom u
Bursi652 – svila sa istoka po pravilu se razmenjivala za vunene tkanine iz
Evrope – Turci su imali dovoljno i ekonomske i vojne snage da uspostave
carstvo.
Ignacijev put bio je ključ, a iskopavanja u Janici na severu Grčke
objašnjavaju zašto. Nedaleko od današnje kineske robne kuće otkrivene su
štavionice velikog kapaciteta i saraj i gde su mogli da predahnu trgovci i
njihovi konji i kamile. Janicu je osnovao oko 1372. Evren-beg, pod imenom
Jenidže Vardar (Novi grad Vardar). Pristup ovom trgovačkom putu pretvoriće
ono što je turski prodor u Evropu u suštini bio – grabež raznih ratničkih vođa
sa suprotstavljenim interesima oko što većih komada zemlje – u ideju koju je
bilo moguće održavati i negovati. Evren-beg, možda Vizantinac koji je prešao u
islam, postavio je pored Ignacijevog puta narodne kuhinje i bio je 1417.

652U velikim količinama posle propasti Mongolskog carstva; za jedan i po vek kroz Bursu će proći
sto dvadeset tona svile.
 Istanbul 389

sahranjen u mauzoleju pored druma. Njegovo turbe bilo je središte hodočašća

od XV pa do početka XX veka, ali je posle pada Turskog carstva zanemareno.
Neko kratko vreme služilo je kao trap za poljoprivredne proizvode, a sada je
učtivo obnovljeno i pretvoreno u malu umetničku galeriju.
Godine 1389. Osmanlije su porazile na Kosovu polju srpsku vojsku, a
njihov emir Murat I izboden je i ubijen, možda rukom lažnog srpskog
prebeglice. Zatim je 1391. novi sultan Bajazit I počeo da zateže mrežu. Osvojio
je zamak Joros na mestu starog vizantijskog svetilišta. To mesto se sad nalazi
iznad jedne vojne stražare koju čuvaju bodljikava žica i opasni psi i dan-danas
je obavijeno izvesnom zgusnutom atmosferom. Godine 1394. u samom
Konstantinopolju nametnuto je sedište turskog sudije, koji je sudio po turskim
zakonima. Grad se praktično nalazio pod opsadom punih sedam godina i
izgubio je sve svoje zemlje. Bajazit je 1397. sagradio na Bosforu tvrđavu
Anadoluhisar, presekavši Carigradu snabdevanje preko Crnog mora. Tvrđava
će ubrzo biti pretvorena u zatvor.
Bajazit je napredovao tako brzo i tako silovito, da je dobio nadimak
Jildirim – Munjeviti. Nedaleko od Nikopolja na Dunavu zbrisan je 1396. godine
kolebljivi evropski krstaški pohod protiv Turaka. Hrišćani koji su se očajnički
izbavljali od pokolja gurali su se u prenatrpane lađe i odsecali ruke svojoj
braći po oružju koja su se hvatala za brodske bokove. Car Manojlo II, koji je bio
primoran da se protiv Osmanlija bori još kao prestolonaslednik, sveden je na
položaj vazala. Godine 1400. otputovao je u Englesku da preklinje Henrija IV
za pomoć – bio je to jedini vizantijski car koji je ikada nogom zakoračio u ovu
zemlju. U raskošnim odajama koje su mu dodeljene u Eltamskoj palati, gde je
takođe održan i turnir u njegovu čast, Manojlo se sasvim sigurno molio da
davnašnja, uglađena vizantijska diplomatija urodi još jednom opipljivim
spasenjem. Samo, ko bi stavljao na kocku svoju vojsku da bi spasao puku
ljušturu jednog dalekog grada, punu preplašenog i osiromašenog naroda?
Kako se kolo sreće okrenulo od 1176. godine kad je jedan engleski kralj tako
žarko želeo ruku vizantijske princeze.
Nekoliko decenija Novom Rimuje olakšanje umesto hrišćanskog krsta
pružala mongolska sila. Tamerlanova vojska sukobila se 1402. godine s
Osmanlijama nedaleko od Ankare. Novi dokazi iskopani oko ankarskog
aerodroma ukazuju nam na žestinu te bitke.653 Bajazit je u ovoj bici zarobljen i
umro je u tamnici – nijedan drugi osmanski vladar nije nikada pretrpeo takvo
poniženje. Na Balkanu su se suparničke osmanlijske vođe i dalje borile
međusobno. Ipak, iako je nakratko izgledalo da će pristići malo pomoći, pohod

653 Analize su još u toku.

390 BETANI HJUZ

koji neki nazivaju Poslednjim krstaškim pohodom potučen je do nogu kod

Varne, na bugarskoj crnomorskoj obali.
Posle toga su 1422. Osmanlije, ovog puta pod Muratom II, ponovo napale
Carigrad, za kaznu što su Vizantinci pustili na slobodu „lažnog“ (Duzmece)
Mustafu, pretendenta na sultanski presto, iako su vizantijske vlasti imale
zadatak da ga drže kao zatvorenika na Lemnosu.654 Bogati Vizantinci u
očajanju su gradili utvrđene kule na sopstvenim kućama u Carigradu ne bi li se
nekako zaštitili. Ruševine Mermerne kule na samom kraju kopnenih zidina
možda su ostatak takve jedne očajničke porodične utvrde unutar starih
bedema.655 U drugim delovima bivših vizantijskih zemalja, u Ugarskoj na
primer, sela i gradovi pretvarani su u ugljenisana polja. Solun, koji je sedam
godina ranije prodat Mlečanima, konačno je pao pod Osmanlije 1430.656
Godine 1448. Rusi su prestali da šalju svoje monahe na zaređenje u Carigrad.
U zamahu s kojim su Osmanlije nadirale osećala se strašna neminovnost.
Samo oni su znali da će, budu li stali, morati i da odustanu. Dok su dakle
carigradski vladari još držali svoju umanjenu vlast koja je neprestano sahnula,
svedenu u suštini na trinaest sela s ekonomijom zasnovanom na trampi,
prošaranih ruševinama i zgarištima, unutar loše održavanih zidina – još od
1235. Vizantijsko carstvo svedeno je praktično na sam Carigrad, kome nisu
pripadale više nikakve zemlje – Osmanlije su prikupljale snagu gledajući ka
budućnosti i ka zapadu. U usponu su u to vreme bili Piza, Đenova i Pariz.
Franci više nisu bili vulgarni varvari i porobljivači koje je posmatrao Jevstatije
za vreme opsade Soluna 1185. godine. Zapad je sada stvarao ideje i izume
dorasle onima koji su mu dotad čitav milenijum priticali sa istoka. Pronosio se
glas da u Ugarskoj konstruktor oružja po imenu Urban razvija barutnu
tehnologiju. Grčka vatra dugo je pružala zaštitu Carigradu; sad je nabavka
osnovne sirovine za ovo hemijsko oružje – nafte, koja je dobavljana s Kavkaza
i Bliskog istoka – onemogućena. Vizantinci su se 1396. od Turaka branili
topom, ali sredinom XV veka nisu više mogli da kupe ni barut ni metalne kugle
koje će staviti u cev topa. Osmanlijama novac nije zadavao nikakve brige.
Lešinari su počeli da kruže. Kao da je priređena nekakva međunarodna
dobrotvorna rasprodaja, Italijani su odlazili u Carigrad po rukopise. Izvesni

654 Mustafa je bio Bajazitov najmlađi sin. Manojlo II i vlaški knez Mirče I pružili su mu podršku
nadajući se da će tako olakšati sebi položaj u odnosu na Osmansko carstvo, ali je Mustafa izgubio
bitku najpre protiv brata Mehmeda I, a zatim protiv bratanca Murata II. Murat ga je zadavio 1422.
godine. (Prim. prev.)
655 Jelena Bogdanović, „Život u poznovizantijskoj kuli: primeri iz severne Grčke“ (Farnham, 2012,

pp. 187-202); Thierry Ganchou, (Paris 2010, pp. 277-359).

656 Osmanlije su grad bile već jednom osvojile, 1387. godine.
 Istanbul 391

Đovani Aurispa sakupio je dvesta četrdeset osam knjiga prilikom samo jednog
odlaska u vizantijsku prestonicu. Italija je bila puna obrazovanih i siromašnih
grekofonih izbeglica, kvalifikovanih da uče klasičnim jezicima Italijane željne
usavršavanja. Uz malu pomoć svog prijatelja Bokača, Petrarka se već
dogovarao s izvesnim Leontijem da mu prevede primerak Ilijade koji je
nabavio. Privijajući uzbuđeno Homerove redove uz grudi, iako nije umeo da
pročita ni reč starogrčkog, Petrarka je u oduševljenju napisao pismo
zahvalnosti šlepom bardu lično.657 Venecija će zahvaljujući svom oduševljenju
grčkim delima steći nadimak Nova Atina. Kako saznajemo iz izvora,
predavanje koje je o Platonu održao Georgije Gemišt Pliton (ime Pliton uzeo je
u čast antičkog atinskog filozofa) podstaklo je Medičije da postanu pokrovitelji
Platonove akademije u Firenci.658 S pravom se tvrdilo da italijanska renesansa
mnogo duguje jadima koji su zadesili Konstantinopolj.659
Preostalo je samo još da padne sam Konstantinopolj.
Bursa, među visokim bregovima, ostavlja utisak prikladnog mesta za
otelovljenje Osmanovog čudnog pastoralnog sna u kome se prepliću mistične,
verske, seksualne i topografske teme. Konačno ostvarenje Osmanovog sna bilo
je međutim znatno krvavije. Sultan Mehmed II sagradio je 1452. godine na

657 Uz zahvalnost profesorki Barbari Graciozi za pomoć u ovom istraživanju; pogledajte Olimpski
bogovi: istorija (Graciosi, Barbara, The Gods of Olympus: A History, Profile Books, London, 2013).
658 Tu je raspravljano o ambicijama koje će se otelotvoriti u fasadi Santa Marije Novele, delu Leona

Batiste Albertija, i tu je zamišljena Fra Anđelikova oltarska slika Madona i sveci, koja se čuva u
muzeju manastira Svetog Marka u Firenci. Na fresci Procesija Sveta tri kralja Benoca Gocolija,
slikanoj 1459-1461. u Kapeli Sveta tri kralja (ili mudraca) u palati Mediči-Rikardi, koja se tumači i
kao dolazak dostojanstvenika na sabor u Firenci, Valtazar je prikazan u liku cara Jovana VIII
Paleologa. Franko Kardini, Kapela Sveta tri kralja u palati Medičijevih (Cardini, 2001, p. 31).
Drugačije mišljenje pronaći ćete kod Kristine Ačidini Lukinat, (London, 1993, p. 126).
659 U vreme Sabora u Ferari 1438, koji je 1439. iz straha od kuge pre-mešten u Firencu i na kome je

postignuto kratkotrajno ujedinjenje istočne i zapadne crkve, ponovo je potvrđena papska vrhovna
vlast: „Takođe određujemo da Sveta apostolska stolica i rimski pontifikat drže prvenstvo nad celim
svetom; i da je sam rimski pontifeks nasled-nik blaženog Petra, prvog među apostolima, i istinski
namesnik Hristov, glava svekolike crkve i otac i učitelj svih hrišćana; i da mu je punu vlast dao
preko blaženog Petra Gospod naš Isus Hrist, da hrani i vodi vaseljensku crkvu i vlada njome.“
Navedeno kod Valtera Brand-milera, Svetlost isenka: istorija crkve između vere, činjenica i legende, u
prevodu Majkla Milera (Brandmuller, Walter, Light and Shadows: Church History amid Faith, Fact,
and Legend, Ignatius Press, San Francisco, 2009, p. 36). Oni koji su se u Carigradu protivili jedinstvu
pod ovim uslovima podigli su pobunu na ulicama. Posude s vinom nošene su od kuće do kuće u
svojevrsnoj protestnoj verskoj procesiji. Vizantinski izaslanici koji su se u ovo vreme nalazili u
Veneciji prepoznali su naravno sve ono što je opljačkano iz njihovog grada 1204. i što je potom
mnogo oplakivano. Na papskoj Buli o uniji iz 1439. godine jasno je vidljiv potpis cara Jovana VIII
Paleologa upadljivim crvenim mastilom – crni potpisi papskih biskupa gamižu oko njega kao pauci.
Britanska biblioteka bila je tako ljubazna da mi pokaže ovaj dokument – Bula o uniji, 6. jul 1439.
Cotton MS Cleopatra E. iii, ff. 80v-81r.
392 BETANI HJUZ

evropskoj obali Bosfora novu tvrđavu Bogazkesen, danas poznatu kao

Rumelihisar, opremljenu „topovima kao zmajevima“,660 čija su đulad
odskakala od vode. Mehmedovi janjičari dobili su naređenje da vežbaju
gađanje na svakom brodu koji ne plati brodarinu. Podignut preko puta
Anadoluhisara, koji je sagradio Mehmedov čukundeda u Aziji, Rumelihisar je
bio pouzdan znak: Osmanlije su pošle da osvoje Carigrad.

660Tursun-beg, Istorija, prema navodu kod Ebru Bojar i Kejt Flit, Društvena istorija osmanskog
Istanbula, str. 13.
 PEDESET PRVO POGLAVLJE

TO NIJE ZEMLJA ZA STARE

1453. G. (856/7. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Dotrčao je ko god je čuo da napad na grad počinje, i dečaci

premladi za vojsku i starci pogrbljeni od godina.
DUKA, FRAGMENTA HISTORICORUM GRABCORUM661

Pauk sad tka zastore u dvorcu carskom,

Sova sad oglašava noćne sate u kulama Afrasijaba.
STIHOVI KOJE JE MEHMED OSVAJAČ RECITOVAO PROLAZEĆI KROZ OPUSTELI
CARSKI DVORAC U KONSTANTINOPOLJU662

Zvone zvona Božja, zvone i zemaljska, nebo samo odzvanja.

TUŽBALICA ZBOG PADA KONSTANTINOPOLJA, KOJU I DANAS PEVAJU
PRAVOSLAVNE GRKINJE NA SAHRANAMA I O VERSKIM PRAZNICIMA

Dvadeset devetog maja, na dan kada su 1453. godine Turci osvojili Carigrad, u
Istanbulu se održava jedna neobična i usiljena proslava. Na sve strane je
istaknuto nešto što na nju podseća. Osmanlijski brodovi, naslikani na
gradskim autobusima, dovlače se s Bosfora i vuku preko gradskih brežuljaka u
znak sećanja na čudesno smeli potez sultana Mehmeda, koji je naredio da se
naseče pet kilometara balvana, a od Đenovljana naručio maslinovo ulje, da bi
njegova mornarica zaobišla neprobojni lanac na ulazu u Zlatni rog. Autobusi
dovoze male šampione u šahu da bi igrali simultanke na hipodromu. Četa

661 Duka, Fragmenta Historicorum Graecorum, navedeno kod Rodžera Kraulija, Konstantinopolj:
poslednja velika opsada, 1453. godine, str. 97.
662 Mnogo se nagađalo o poreklu ovih stihova i o tome da li ih je Mehmed tačno citirao, kao što su

smatrali Gibon i drugi, ili parafrazirao, kao što je tvrdio očevidac Tursun-beg i prihvatio Dimitrije
Kantemir. Pesmu je po svemu sudeći napisao Firdusi, opevajući Rustamov noćni napad na
Afrasijabov dvorac (Šah-Nama, x.l8). Reč pauk međutim ne pojavljuje se u najiscrpnijem rečniku
ovog Firdusijevog dela. Moguće je da se zbog toga gorepomenuti stihovi pripisuju takođe Sadiju, pa
čak i Rumiju, koji obojica imaju pauke u drugim svojim pesmama.
394 BETANI HJUZ

kostimiranih osmanskih vojnika maršira gradom. Domaće stanovništvo,

uglavnom iz siromašnijih gradskih četvrti kao što je Fener, nagrće da bi
gledalo predstavu o probijanju zidina kod Zlatnog roga. Na zidinama se zatim
podiže islamska zastava, pozdravljena učtivim klicanjem.
Proslava godišnjice osvajanja grada relativno je nova, politički
motivisana. Vekovima je za mnoge ljude, koji pripadaju mnogim kulturama,
ovaj dan u maju obeležavao ne osvajačku pobedu nego tragični pad.
Rumelihisar, tvrđava budućnosti, sa zidovima dovoljno debelim da izdrže
topovsku paljbu, bila je tek početak. Mladi sultan planirao je vrlo pažljivo.
Mehmed je bio trinaesti po redu muslimanski vladar koji je poveo napad na
Carigrad i u ovoj pustolovini nije smeo da omane. Njegovi savremenici
svedoče da ga je planiranje strategije za zauzimanje grada zaokupljalo i u snu i
na javi. Sto šezdeset hiljada vojnika pošlo je niz Vija Militaris iz Jedrena kad je
Mehmed sa svega dvanaest godina prvi put seo na presto da bi između 1444. i
1446. zamenjivao oca kao sultan. Stupajući kroz ravnodušni predeo, vojska je
nosila nova, zastrašujuća oružja, među njima ogromni top s devet metara
dugačkom cevi, kojim je moralo da rukuje dvesta ljudi, nazvan Urban po
Mađaru koji ga je konstruisao. Prasak mu je bio zaglušujući, a strašna đulad,
teška šest stotina kilograma, mogla su da prelete oko kilometar i po. Neka od
njih još leže iza spoljnog zida Jedikule, tvrđave sa sedam kula, sagrađene oko
Zlatnih vrata četiri godine pošto su Turci zauzeli Carigrad. Turska vojska
verovatno je brojala osamdesetak hiljada ljudi, ali bilo je tu i stotinu brodova
koji su čekali ljuljuškajući se na Bosforu. Mehmedovi barjaci vijorili su na
vetru svuda oko grada. Petog aprila Carigrad je bio potpuno opkoljen.

Jedan od titanskih topova koje je Urban napravio za Mehmeda II,

izložen u istanbulskom Vojnom muzeju (Alamy)
 Istanbul 395

Sva blistava vizantijska tehnologija sada je izdala grad. Lanac preko

Zlatnog roga nije mogao da pomogne kada su Turci sekli stabla, namašćivali ih
maslinovim uljem i na njima prevlačili brodove preko kopna. Pet slojeva
zidina koje su izdržale napade tolikih osvajača sad su se namerile na sebi
dorasle – nije se mogla potući nova generacija opsadnih sprava koje su se
uzdizale parajući nebo, plaćenih od izvoza svile, niti se moglo odoleti turskom
supertopu koji je tukao carigradske bedeme punih mesec dana. Davnašnji
carigradski neprijatelj, pontonski most, sagrađen je između Galate i grada.
Sporo približavanje ovih pretnji, zvon oštrenja mačeva, dovlačenje materijala
koji će olakšati prodiranje u grad, krici dok su ukotvljeni vizantijski brodovi
potapani u lukama, raznorazni zvuči metodično pripremanog napada morali
su onima unutar zidina koji nisu imali kuda da pobegnu uhvati samrtni strah.
Jedan istoričar iz tog vremena pribeležio je da su Carigrađani gledajući silu
koja se gomila pod njihovim zidinama bili polumrtvi od straha, i jedva da su
mogli i da dišu.663
Jejts je imao pravo kad je rekao: „Nije to zemlja za stare“.664 Mehmed, koji
će uskoro steći nadimak Osvajač, prethodnik je ove tvrdnje. Možemo da
zamislimo čoveka, možda ne onakvog kao što ga pamtimo sa slavnog
Belinijevog portreta, orlovskog nosa, vladarskog držanja, s okovratnikom od
veveričjeg krzna – naslikanog posle slikareve posete sultanovom dvoru u
Carigradu 1479 – već kako stoji iščekujući pod carigradskim zidinama. Imao je
tada svega dvadeset jednu godinu i odlučio je da Carica gradova mora pasti. Po
oklopu iz ranog osmanskog razdoblja koji se čuva u Vojnom muzeju u
Istanbulu vidljiv je stepen ratne usavršenosti koja je bila na delu u tračkoj
ravnici oko grada: kaciga teži tri i po kilograma, metalne žice upletene u
verižnjaču. Grad je napadan pedeset i jedan dan. Uprkos revnosnim i
očajničkim pripremama cara Konstantina XI – skladištenju hrane, popravci
zidina – za odbranu svog grada on je raspolagao s najviše sedam hiljada, a
možda i ne sa više od pet hiljada ljudi. Turci su u careve odaje nad Zlatnim
rogom poslali poruku tvrdeći da u gradu neće biti razaranja ako se car preda,
ni pokolja, a on lično će moći da živi negde van Carigrada kao sultanov vazal.
Ponuda je odbijena.
Poslednja dva dana pre nego što su zidine probijene, gradske svetinje su
pronošene ispred ikona Bogorodice Odigitrije („koja pokazuje put“) i
Bogorodice Vlahernice. Bio je to krajnji pokušaj da se moć Majke Božje prizove
u zaštitu grada na kome je nekada počivao njen blagoslov. Bitka je bila

663 Pogledajte kod Rodžera Kraulija, Konstantinopolj: poslednja velika opsada, 1453. godine.
664 Vilijam Batler Jejts, „Jedrenje u Vizant“, prema prepevu Milovana Danojlića. (Prim. prev.)
396 BETANI HJUZ

beznadežna. Vizantinci su se uvek oslanjali na plaćenike, te su i 1453. Carigrad

branili prvenstveno najmljeni vojnici, među kojima je bio i Đovani Justinijani
Longo, Đenovljanin koji je sa sobom doveo sedamsto lovaca na plen. Carigrad
u tom trenutku zaista ne bi moglo da spase ništa osim čuda. U Svetoj Sofiji, gde
se skupilo mnogo sveta, Konstantin XI je pao ničice pred oltarom, zatim je
odslušao službu i na kraju zahvalio svima iz grada i izvan koji su došli da se
bore uz njega. Car se već bio oprostio s dvoranima i slugama u Vlahernskom
dvorcu, gde su mnogi plakali i ječali.
Poslednjeg dana opsade borbe su počele u pola tri ujutru. Turci su napad
najavili ijujukanjem uz doboše i gajde. Zid je probijen. Car i njegovi ljudi
posekli su tristotinak prvih Osmanlija koji su nagrnuli kroz prodor u bedemu,
ali topovi pod zidinama, koji su se dotad tako pregrejali da je iz njih moglo da
se opali samo jednom na svakih dvanaest sati, tukli su ponovo, a čim se
polumesec zavijorio s jedne kule, proneo se glas da je grad pao. Vizantinci su
pokleknuli, Turci su pokuljali. Ranjen pri tom prodoru, Đovani Longo je umro
tri dana kasnije na nevelikom imanju na plodnom, cvetnom Hiosu, koji je u to
vreme pripadao Đenovljanima – predat im je 1355. u nadi da će ih to pridobiti
za rat protiv Turaka. Car Konstantin je preklinjao Đovanija da ostane; plaćenik
je sigurno znao da nade u pobedu nema.
Pošto su turski vojnici upali kroz probijenezidine, nastala je pljačka i
silovanje. Pobijeno je oko četiri hiljade duša, a preživeli su odvedeni u ropstvo.
Letopisci sa Zapada pripovedaju o rekama krvi, moštima vađenim iz kovčežića
optočenih dragim kamenjem i bacanim pod noge, o sultanovoj surovosti većoj
od Neronove i Kaliguline. Čak i kasniji turski izvori potvrđuju da je ovaj napad
na Carigrad postao sinonim za pohlepu. Lako stečen novac u poslu nazivan je
„plen iz Carigrada“. Pad Konstantinopolja postao je podjednako poučna koliko
i istorijska priča. Bogorodičina pozlaćena, dragim kamenjem optočena ikona, u
čije se čarobne moći verovalo i koja je u prošlosti pronošena oko zidina u
časovima nevolje da bi donela pomoć i spas, istrgnuta je iz prekrasnog,
dragocenog okvira i gažena.
Mehmed u grad nije ušao na Zlatna vrata, kao što su radili svi vizantijski
vladari posle izvojevane pobede, nego kroz Harisijeva, današnja Jedrenska
vrata. Zlatna vrata, grekoromanski slavoluk, nekada sav pozlaćen i ukrašen
slikama iz grčkih i rimskih priča, bio je nebitan novim vladarima grada –
koristan možda samo da se s njega skine neki zanimljiv arhitektonski element.
Jedrene su bile prestonica sultana već decenijama; u Jedrenama se rodio
Mehmed, a Vojni put je vodio pravo od Jedrena do severozapadne tačke Novog
Rima. Danas je Jedrenska kapija obnovljena. Zlatna vrata zarasla su u korov.
 Istanbul 397

Kada je Mehmed Osvajač ujahao kroz Harisijeva vrata, pogledao je

pustošenje oko sebe, zaječao i zaplakao: „Kakav smo grad predali razaranju.“
Brzo je, međutim, obrisao suze i prionuo na delo.
Jedan izuzetan dokument u arhivima Britanske biblioteke, koji nisu
otvoreni za javnost, pruža nam izvesni pojam o planiranju i birokratskim
pripremama koji su prethodili ovom prelomnom trenutku. Razmotan, ovaj
dokument zauzima čitavu dužinu stola, a izrađen je krasnopisom, crnim
hrastovim mastilom. Datiran je 1. juna 1453, svega tri dana pošto su
carigradske zidine probijene. Reč je o darovnici kojom Mehmed poklanja
Galatu Đenovljanima, omogućivši time ovoj snažnoj imigrantskoj zajednici da
nastavi trgovinu. Svega dve sitne ispravke unesene su uredno na margini, u
svemu ostalom ovo je sasvim čista prva verzija. Čitava promena režima
očigledno je pažljivo pripremljena unapred do najsitnijih pojedinosti.
Dokument je potpisao vezir Zagan-paša, a monogram Mehmeda II utisnut je na
vrhu.665 Galatu Turci nisu osvojili silom, ali su njeni stanovnici sada morali da
postupaju po sultanovoj volji.666
Sudbina Konstantina XI, poslednjeg vizantijskog cara, nije utvrđena. Neki
tvrde da su ga Turci prepoznali po orlu izvezenom na svilenim čarapama, pa
mu je leš obezglavljen i proveden gradskim ulicama. Prema drugima, anđeo je
pretvorio telo pokojnog cara u mermer i sahranio pod Zlatnim vratima – u
ovome se svakako oseća trag one legende prema kojoj je Konstantin I iz svog
počivališta u Crkvi Svetih apostola prenesen u pećinu iz koje će jednog dana
ponovo ustati. Kružile su glasine da su Turci zatrpali Zlatna vrata da car ne bi
ustao iz mrtvih, željan osvete.
Konstantin XI, imenjak osnivača grada Konstantina I, bio je poslednji
hrišćanski vladar Konstantinopolja. Eksperiment koji je zahvatio ogroman
vremenski raspon i imao ogromnog kulturnog uticaja ovim je okončan. Snaga
Rima, i Starog i Novog, uvek je ležala u sigurnosti njegove prestonice. Dok grad
stoji, carstvo živi. U svojih poslednjih pola stoleća vizantijska civilizacija
sastojala se od svega nekoliko rasutih gradova-država i jednog namučenog, u
tamu potonulog grada; sad je čak i tome došao kraj.
U Rimu su na vest da je Konstantinopolj, čedo njihovog rođenog grada,
pao, ljudi jadikovali i busali se u grudi. Savremenici su pad grada opisivali kao
najtužniju katastrofu poznatu u istoriji i odmazdu za pad Troje. U
muslimanskim zemljama, međutim, čitane su molitve zahvalnice jer je još

665 Darovnica Mehemeda II Đenovljanima, Carigrad, 1. jun 1453. Rukopis u fondu Britanske
biblioteke Egerton MS 2817.
666 Strana izaslanstva uspostavila su svoja sedišta u Galati – francusko, na primer, krajem XVI veka.

Narednih petsto godina Galata će biti središte međunarodnih obaveštajnih dejstava.

398 BETANI HJUZ

jedno ključno Muhamedovo proročanstvo ostvareno. Konstantinopolj je

postao Konstantinija – to ime će se pojavljivati na novcu kovanom u Carigradu
sve do 1760. godine, ili 1174. po muslimanskom kalendaru, kada je
proglašeno da je sultanu draže Islambol. Evropa je reagovala teatralno.
Trubaduri, čija se profesija, ironijom sudbine, razvila pod uticajem islamskih
pevača gazela u Andaluziji, spevali su žalopojke i strofe pobune i otpora,
omiljene posebno među viteškim redom Zlatnog runa, nadahnutim
kolhidskim kraljevstvom i legendarnim Jasonovim pustolovinama iza Bosfora.
Filip Dobri, vojvoda Burgundije, priredio je niz gozbi, turnira i maskenbala da
bi prikupio novčanu i vojnu pomoć Vizantiji. S izumom štamparske mašine
razleteli su se na sve strane leci s razmetljivim pozivima na krstaški rat da bi
se Carigrad preoteo od Turaka, ali iz tog velikog političkog i verskog tresenja
gore rodio se samo miš.667 Junaci su se busali u grudi, ali mačeve nisu vadili iz
korica.

667Nensi Bizaha, „Papa Pije II i krstaški pohod“ (Bisaha, Nancy, „Pope Pius II and the Crusade“;
Margaret Mezerv, „Vesti s Crnog mora: politika, javno mišljenje i razmena informacija u prvoj
deceniji italijanske štampe“ (Meserve, Margaret, „News from Negroponte. Politics, Popular Opinion
and Information Exchange in the First Decade of the Italian Press“, Renaissance Quarterly, 2006, 59,
pp. 440-80).
 PEDESET DRUGO POGLAVLJE

GRAD SUTONA
1453. G. – 1461. G. (856. G. – 866. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Da su Turci držali čvrstu veru u Hrista i hrišćanstvo, nigde ne bi

bilo moguće naći jače, hrabrije ni veštije vojnike.
GESTA FRANCORUM ET ALIORUM HIEROSOLIMITANORUM668

Ne bi trebalo da bude nikakvo iznenađenje što su turski činovnici i geodete bili

veoma uposleni još mnogo pre nego što je divovski top Urban obavio svoj
posao. Ne smemo da zaboravimo da su vizantijski car i sultan Mehmed
godinama održavali blisku prepisku. Duzmedže Mustafa Čelebija, jedan od
Mehmedovih stričeva, služio je kao moneta za potkusurivanje između
vizantijskih i osmanskih vlasti; vizantijskom caru jedno vreme je plaćano da
mu bude tamničar. Vizantijske princeze udavane su za sinove emira. Neki
hrišćani bili su zahvalni za zaštitničku ruku koju su Turci mogli da podignu
protiv katoličkog Zapada. Poslednjih pedesetak godina Turci su imali i sedište
u Konstantinopolju,669 i uz njega džamiju. U istorijskim zapisima na Zapadu
Osmanlije su, od trenutka kad su uopšte u njih ušle, povezivane s vizantijskim
vladarima. Osman je vizantijskim upraviteljima raznih oblasti poklanjao fine
ćilime i kajmak, negujući i suživot dok je istovremeno osvajao. Kako nam
izvori saopštavaju, Mehmed I i Manojlo II poslali su jedan drugom birane
poslastice dok su se Vizantinci nalazili na Bosforu, a Turci bili utaboreni na
obali.670 Konstantinopolj je mogao biti grad u kome će hrišćanski i
muslimanski vladar sarađivati.
Punu deceniju posle pada Carigrada nada je još upola živela u
Trapezuntu, te u Mistri i drugim džepićima u Moreji (Peloponezu). Crkveni i
668 Gesta Francorum et Aliorum Hierosolimitanorum (Dela Franaka i drugih hodočasnika u Jerusalim),
prema prevodu Rozalind Hil (Oxford, 1962, pp. 3, 21).
669 Na Bajazitov zahtev, uspostavljeno krajem XIV veka, kao što saznajemo od Duke. Navedeno kod

Nevre Nedžipoglu, Vizantija između Osmanlija i Latina: politika i društvo u poznom periodu carstva
(Necipoglu, Nevra, Byzantium between the Ottomans and Latins: Politics and Sociaety in Late Empire,
Univesity Press, Cambridge, 2009, pp. 138-139).
670 Georgije Sfrances, Hronika, 16 (VII.3).
400 BETANI HJUZ

svetovni velikodostojnici borili su se nepopustljivo na ovim ostacima

brodoloma, postižući da Vizantija još kako-tako opstaje u stvarnosti.
U Mistri, u podnožju Tajgeta, svega šest kilometara severozapadno od
Sparte, okupili su se učenjaci i umetnici, odsjaj poslednjeg procvata matičnog
grada pod Paleolozima. Konstantin XI, poslednji vizantijski car, krunisan je
1449. godine u Mistri, a ne u Konstantinopolju. U samoj utvrđenoj Mistri
danas niko ne živi, ali ispod nje postoji istoimeno selo. U oronulim zdanjima
freske se pomaljaju iz tame, kao neočekivano preživeli posle katastrofe. U zoru
magla ume da bude tako gusta da izgleda kao da svet okolo i ne postoji; hladan
vazduh silazi s planine. Laste ćućore u palmama o najnovijim vestima dana.
Noću su u planini jedina svetlost zvezde i svici. Mistra je i danas mesto
hodočašća – putnici dolaze da razaspu latice cveća po pustom vizantijskom
gradu.
Oko deceniju posle pada Carigrada u Mistri je vladala izvesna uzbudljiva
intelektualna čistota. Učeni ljudi koji su tu delovali i dalje su imali uticaja na
italijansku renesansu. U Firenci je osnovana Platonova akademija, u spomen
na Plitona, najznačajnije čedo Mistre. Na zidinama pustog grada možete da
posedite pod krošnjama dudova dok se sunce i miris jasmina vijaju ispod po
dolini Eurote. Peloponez je ovde tako lep da oduzima dah. Posle 1453. godine
stvarnost je, međutim, bila takva da je Mistra ostala izolovani gradić na
planinskoj padini, okrenut ka ostacima veličanstvene Sparte, osuđen kao i ona
na minulu slavu. Braća cara Konstantina XI Toma i Dimitrije, poslednji despoti
Mistre, najpre su plaćali sultanu danak, zatim su bili prinuđeni da prihvate
vazalni položaj i konačno da pođu u izgnanstvo. Mistra je pala 1460.
Trapezunt na Pontu takođe je ostao nešto približno carstvu, a sila koja ga
je održavala bilo je sećanje na ono što je moglo da bude. Ljudi su tu sigurno
često razgovarali o Carigradu, gledajući na hladno i utešno prostranstvo Crnog
mora. Trapezunt je na red došao 1461.
Na jednom cassone napravljenom oko 1460, kovčegu s mirazom mlade
plemkinje u Toskani, u kome su čuvane posteljina i svilene košulje, komadu
nameštaja koji bi obično ukrašavali herojski prizori iz Homera, Vergilija ili
Ovidija, nalazimo umesto toga izrezbaren Konstantinopolj i janjičare u boju.
Samo što ovaj kovčeg, koji se nalazi u palati Stroci u Firenci, nije kritika
Osmanlija, kao što se dugo pretpostavljalo, nego su ga neki lukavi Firentinci
naručili u čast njihove istorije i kao podsetnik na bliske trgovačke veze s
njima. Učesnici u igrama moći čvrsto su držali otvorene mogućnosti prema
novim moćnicima na Istoku.
Pravoslavna vizantijska dijaspora, lišena prestonice i fizičkog središta
svoje vere, želela je da se u svojim crkvicama usredsredi na duševni život i
 Istanbul 401

prisnu povezanost sa svecima. Na crkvenim i društvenim okupljanjima, na

sahranama i proslavama, žene i dan-danas u pesmi oplakuju pad Carigrada.

U istoriji, međutim, ne postoje prekidi. Uvek postoji ovakav ili onakav

kontinuitet i ovu je istinu vrlo lepo ilustrovalo otkriće iz 2011. godine da se u
zabačenijim selima oko Trapezunta turski govori po gramatici starih Grka.671
Georgije Trapezuntski poslao je 1466. Mehmedu II više pisama u kojima se
raspravlja o sličnostima između islama i hrišćanstva. Neka su pisana u Peri i
nagoveštavaju da bi dve vere još mogle da nađu put za saradnju. Pripovedalo
se, na kraju krajeva, da se Mehmed poklonio jednoj Bogorodičinoj ikoni.
Georgije Trapezuntski piše: „Niko ne sumnja da si ti car Rimljana. Onaj ko po
pravu sedi u središtu carstva jeste car jer je Konstantinopolj središte Rimskog
carstva.“672 U Georgijevom traktatu O večnoj slavi samodršca i njegovom
svetskom carstvu o Mehmedu se laskavo saopštava da poseduje pravednost,
mudrost, upućenost u peripatetičku filozofiju i učenost u mnogim oblastima.
Oseća se u ovome beznadežna želja da bi se kompromis i saradnja mogli na
kraju pokazati kao najbolja politika. Privlačnosti je možda i bilo u ovim
predlozima o trpeljivosti, ali oni nikad nisu postali ništa više od mrtvog slova
na pergamentu.
U Carigradu su ostale delatne dve crkvene zajednice. Patrijaršiji, čije se
sedište ranije nalazilo u Svetoj Sofiji, Mehmed je ponudio Crkvu Svetih
apostola; premeštena je zatim u Crkvu Bogorodice Pamakariste kada su 1456.
Sveti apostoli porušeni. Mehmed Osvajač nije želeo ujedinjeno hrišćanstvo na
svom pragu, a na čelu patrijaršije nalazio se učeni Genadije II, koji je išao
sultanu naruku protiveći se bilo kompromisu bilo saradnji s latinskim
hrišćanstvom. Sultan je, navodno, dolazio u Pamakaristu da bi raspravljao o
hrišćanskom bogoslovlju s patrijarhom koga je sam naimenovao. Negde oko
1600. godine patrijaršija je preseljena u Crkvu Svetog Đorđa u četvrti Fener,
nedaleko od Zlatnog roga, u kojoj se i danas nalazi sedište konstantinopoljske
patrijaršije, zaštićeno visokim zidom i bodljikavom žicom i pod stražom
vojnika s mašinkama.

671 Pogledajte istraživanje dr Joane Sitaridu The Romeyka Project (2011-2016). Ako želite nešto više
podataka o ovom i dragim izuzetnim projektima, pogledajte Kembričku radionicu o ugroženim
jezicima i kulturama (Cambridge Group for Endangered Languages and Cultures, Cambridge
University).
672 Georgije Trapezuntski, navedeno kod Džejsona Gudvina, Gospodari vidika: istorija Osmanskog

carstva (Goodwin, Jason, Lords of the Horizons: A History of the Ottoman Empire, Vintage Publishing,
New York, 1999).
402 BETANI HJUZ

Patrijarh Genadije II prima od Mehmeda II punomoćja i sultanov

ferman o slobodi vere, mozaik u Patrijaršijskoj crkvi Svetog Đorđa
(Getty)

Na brežuljku iznad patrijaršijske crkve nalazi se jedan neočekivano žilav

putnik iz vremena vizantijskog Carigrada. Crkva Svete Marije Mongolske,
posvećena Presvetoj Bogorodici, koju Turci nazivaju Kanli kilidže (Krvava
crkva),673 čuva priče iz raznih vremena. Osnovana 1260. godine, kada su
Vizantinci preoteli Carigrad od Latina, crkva je obnovljena 1282, zaslugom
Marije Paleologine, vanbračne kćeri Mihajla VIII Paleologa i udovice
mongolskog kana Abake.
Sveta Marija Mongolska ostala je hrišćanska svetinja i pod Turcima jer je,
prema predanju, predata majci slavnog graditelja Hristodula u znak
zahvalnosti za njegovu pomoć pri podizanju Fatihove džamije, koju je
Mehmed podigao u slavu svoje pobede.
Da biste danas pronašli Svetu Mariju Mongolsku, morate da savladate
lavirint ulica iznad stare grčke četvrti. Pomislićete možda da je crkva
zatvorena, ali Jermen koji stanuje u susednoj zgradi predusretljivo će s
prozora ponuditi ključ svakome ko poželi da uđe. U desnom uglu sveže i tihe
673Oko Marije Mongolske pružen je poslednji otpor kada su Turci osvojili grad, otud Krvava crkva.
Ovo je jedina crkva u Istanbulu koja nikada nije bila pretvorena u džamiju i u kojoj nikada nije
prestalo da se drži pravoslavno bogosluženje. (Prim. prev.)
 Istanbul 403

unutrašnjosti crkve postoji jedan prolaz, put za bekstvo, za koji će vam

ovdašnji pravoslavni sveštenik poletno reći da vodi sve do Svete Sofije.
Mehmedov ferman, ili bar prepis fermana, kojim se jemči sigurnost Svete
Marije Mongolske gordo je izložen u polutami. Ovo je jedina vizantijska crkva
u gradu koja je premostila vizantijsko-turski jaz.
Istočnim rimskim carstvom vladao je sada musliman. Činjenica da su i
rimski i vizantijski carevi morali da drže vlast u Carigradu da bi vladali
carstvom davala je Carigrađanima veliki uticaj. Uprkos žilavim
republikanskim sklonostima koje su uporno živele u ovom gradu – istoričar
Nikita Honijat piše da je „ravnodušnost prema vladarima ostajala sačuvana u
njima kao nešto urođeno“674 – Mehmed je, reklo bi se, gajio drugačije namere.
Stambol – Grad – trebalo je da bude središte novog i slavnog Islamskog
carstva, koje će odražavati, možda, veličanstvenu Avgustovu viziju i služiti na
čast dinamičnosti muslimana koji su prvi prodrli ovamo s Bliskog istoka.
Stojeći usred još vrelih zgarišta na drevnom akropolju, svedoku
osamhiljadugodišnje istorije, udišući jedak miris gareži i smrti, Mehmed je
zapovedio da se podigne novi dvorac na Bikovom forumu ne ostavljajući
nimalo sumnje: mnogo posla je imalo da se obavi u osvojenom
Konstantinopolju i oko njega.

674 Nikita Honijat, Istorija, prema prevodu Harija Magulijasa.

 PEDESET TREĆE POGLAVLJE

BORAVIŠTE SREĆE
OD 1453. G. NADALJE (OD 857. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Dvorac na samom vršku starog Vizantiona – dvorac koji će

nadmašiti sve druge i biti izgledom, veličinom, skupoćom i
veličanstvenošću čudesniji od svakog drugog dvorca.
KRITOVULOV OPIS BUDUĆEG TOPKAPI SARAJA675

Punih osamsto godina muslimanska sila želela je da se udomi ovde, u

Konstantinopolju, a da svi drugi budu prezreni stranci izvan gradskih zidina.
Posle dvanaest neuspelih pokušaja676 kucnuo je konačno čas da se ti snovi
ostvare.
Ovaj grad će biti pogonska mašina islamskog carstva, pod vlašću novog,
muslimanskog samodršca. Vrlo brzo pošto je zauzeo grad, Mehmed je
uspostavio turski sistem oporezivanja, rešen, po svemu sudeći, da osvojeni
Konstantinopolj bude ne samo strateški nego i finansijski dobitak. Nadzor nad
Bosforom, „širim od Nila i moćnijim od Dunava“,677 nosio je ogroman
ekonomski potencijal, ali Turcima je u ovom opustošenom gradu prvenstveni
cilj bio da im pomogne da u najčistijem fizičkom smislu nametnu svoju vlast.
Na trećem carigradskom brežuljku, na starom Bikovom forumu, blizu novijeg
Teodosijevog, počeo je 1453. godine da niče novi turski dvorac, koji će kasnije
postati Eski saraj, Stari dvorac. Zatim je 1457. započet ozbiljan graditeljski
posao na starom grčkom akropolju. Podizan je Jeni saraj (Novi dvorac), koji će
tek u XIX veku dobiti ime Topkapi saraj (Dvorac kod Topovske kapije). Novi
sultanov dvorac postaće nešto po čemu će se Konstantinija najbolje
prepoznavati. U Topkapi saraju bilo je središte stvarne i prividne političke i
675 Nevra Nedžipoglu, Arhitektura, ceremonijal i moć: Topkapi saraj u XV i XVI veku (Necipoglu,
Nevra, Architecture, Ceremonial and Power: Topkapi Palace in Fifteenth and Sixteenth Centuries,
MIT Press, Cambridge (Massachusets), 1992, pp. 163, 8).
676 Pogledajte na primer kod Marijusa Kanara, „Pohodi Arapa na Konstantinopolj u istoriji i legendi“

(Canard, Marius, „Les Expeditions des Arabes contre Constantinople dans Fhistoire et dans les
legends“, Journal asiatique, 1926, pp. 61-121).
677 Tursun-beg, Istorija Mehmeda Osvajača, citirano kod Ebru Bojar i Kejt Flit, str. 12.
 Istanbul 405

društvene moći. Ovo prvobitno središte upravljačkog mehanizma, Mehmedov

unuk Sulejman Veličanstveni, pretvorio je u svoj dom. Zapadni izvori rado su
prikazivali sultana zlokobno i mračno zatvorenog iza zidova saraja, ali
Sulejmanov dvorac bio je u stvari pozornica dramatičnih nastupa i tajnih
spletki, a pružao je i religijsko opravdanje za vladavinu.
Topkapi je kompleks neskriveno sagrađen da zadivi, da potkrepi i neguje
novi, nedvosmisleno istočnjački način života. Tu nije stanovao samo vladar,
bila je to takođe utvrđena kuća Alahova, sveta četvorougaona tvrđava čiji su se
koreni protezali preko anadolskih ravnica do srednje Azije, a vremenski sve
do bronzanog doba. Bio je to dom u kome je boravila milost Božja.
Dvorac su čuvali zidovi visoki deset metara, na kojima su stajali stražari.
Vitki konji gajeni su u dvorištu gde se danas okupljaju turisti, a sultanovi
neprijatelji pogubljivani su na mestu gde se danas u prodavnici suvenira
kupuju drangulije za uspomenu. Filigranski kaldrmisane staze izvedene su
naročito za sultana; jedino je njemu bilo dozvoljeno da na konju ujaše u
unutrašnja dvorišta. Oko njegovih ličnih odaja stražu su držali kepeci i nemi
čuvari naoružani sabljama. Mnogi gosti koji su ušli u sultanov dvorac opisivali
su sablasnu tišinu koja je u njemu vladala. Polušamanistička suština ovog
zdanja, u kome sve do XVIII veka nisu postojala ogledala, delovala je
hipnotički na putnike koji bi ovamo stupili.
Ogledala možda i nije bilo, ali je svetlucavih ukrasa bilo u izobilju. U
riznici su čuvana puna burad smaragda, topaza i rubina. Iz Jermenije su
pristizali brodovi puni zlatara i kujundžija; na dragocenostima u dvorskoj
riznici utvrđena su zanatska obeležja dvadeset četiri razne kulture. Prvi
sultani igrali su šah figurama od gorskog kristala, ukrašenim zlatom i
rubinima. U dvorskom muzeju čuva se jedan bokal optočen smaragdima,
rubinima, zlatom, oniksom i mermerom. Dva svećnjaka od čistog zlata, teška
po četrdeset osam kilograma, okićena su sa šest stotina šezdeset šest
dijamanata – po jedan za svaki ajet Kurana. Tu su i čaše za šerbet od gorskog
kristala. Turci su svojoj ljubavi prema svetlucavim stvarima udovoljavali
naručujući u ogromnim količinama posuđe s finom pozlatom. Avijarijumi su
bili puni ptica pevačica, čiji je poj trebalo da dočara raj. Jedanaest hiljada
robova radilo je u dvorskoj kuhinji iz koje je hranjeno šest hiljada usta.
Početkom XVII veka za to je bilo potrebno dvesta ovaca, stotinu jaradi,
četrdeset teladi, šezdeset do stotinu gusaka i stotinu do dvesta kokoši
406 BETANI HJUZ

dnevno.678 Nije to puko predavanje orijentalnim fantazijama – bili bismo

prosto nevaspitani kad se ne bismo divili ovom mestu.
Nacrt Topkapi saraja izrađen je po uzoru na turske vojne logore, s četiri
dvorišta koja predstavljaju vojne zone. Od početka vladavine Selima I (1512.
godine) u dvorac je useljeno i sve carsko upraviteljsko osoblje. U drugom
dvorištu, Divan mejdanu, okupljali su se četiri dana u nedelji svi dvorani,
raspoređeni po strogom protokolu. Sultanovi doglavnici dolazili su starom
ulicom Mese, koja se danas zove Divanjolu. Sultanovo veće naziva se u
zapadnim izvorima Porta, što će reći vrata, zbog dvorskih vrata kroz koja se
prilazilo kancelarijama u kojima su sultanovi službenici organizovali,
ozvaničavali i raznim formalnostima kitili pristup vladaru.
Najveće dragocenosti, najstrože čuvane, nalazile su se najbliže
sultanovom mermernom čadoru – tu u trećem dvorištu bili su, osim
sultanovih odaja, riznica i harem.

678Spisak je preuzet iz divnog putnog vodiča Džejn Tejlor, Carski Istanbul: putni vodič (obuhvata i
Iznik, Bursu i Jedrene), (Taylor, Jane, Imperial Istanbul: A Traveller's Guide (includes Iznik, Bursa and
Edirne), Tauris Parke Paperbacks, London).
 Istanbul 407

Karta Topkapi saraja koju je u XVIII veku izradio Antoan Ignas

Meling. Danas se može obići najveći deo dvorskog kompleksa.
(Ljubaznošću University of St. Andrews Library, rfx DR724.M4)

Ustoličivši se u Carigradu, sultani su brzo odbacili svako pretvaranje da

im je velelepnost mrska. Od 1458. godine postalo je sasvim jasno da će
Carigrad u ulozi prestonice odneti prevagu nad Jedrenama. Ubrzo pošto je
Topkapi saraj dovršen, Đentile Belini, slikar veoma omiljen na Zapadu, pozvan
je da ovekoveči Mehmeda Osvajača kao čoveka čije je vreme nastupilo,
renesansnog vladara koji ima podjednako neodoljiv i zastrašujući značaj i na
Istoku i na Zapadu. Oko Topkapija je Mehmed podigao paviljone, stavljajući
svima do znanja koliko su zamašne njegove težnje; zdanja s vizantijskim i
italijanskim obeležjima bila su do 1891. godine uveliko oronula, ali zato Činili
kiosk, koji je 1472. godine sagradio zarobljeni karamanski majstor, još gleda
na Bosfor s tihim samopouzdanjem podsećajući na srednjoazijsko nasleđe
ovih srednjovekovnih Turaka. Sultan je povremeno dolazio u Đulhan, gde su
mu pripremane poslastice s mirisom ruža, da bi gledao jednu zanimljivu
mešavinu pola i trke stepskih konja, koja je nosila uspomenu na prekrasne
konje na kojima su Mehmedovi preci dojahali tako daleko.
Knjiga ceremonija koju je Mehmed II kodifikovao u dinastički zakon
postala je praktični vodič prema kome su se ponašali carigradski sultani.
Poglavaru je pridato više obeležja mitske ličnosti i usmeravan je ka tome da ne
prisustvuje gozbama ni javnim audijencijama, nego da izaslanstva prima u
svojoj ličnoj dvorani za primanja, i to samo četiri puta nedeljno. Sultan je
mogao da posmatra svet iz Paradnog paviljona ili sa zlatom zasvođenih
Sultanskih vrata, kroz koja se ulazilo u Prvo ili Paradno dvorište. Povremeno
su ga, kao i njegove prethodnike vizantijske vladare, viđali na hipodromu, koji
je sada stekao tursko ime Atmejdan. Za vreme primanja sultan je sedeo
okrenut prozoru s kojeg je mogao da posmatra ceremonijalno donošenje
darova ili pogubljenja svojih neprijatelja i po pravilu je ćutao. Izaslanici su mu
pristupali između dvojice carskih stražara, koji su im držali ruke pritisnute uz
bokove; svi ostali u dvorani stajali su prekrštenih ruku i oborenog pogleda.
Iako će Sulejman I eksperimentisati sa svojevrsnim mesijanskim,
nezemaljskim šarmom, novi carigradski vladari nisu smatrani natprirodnim
408 BETANI HJUZ

bićima; čak i ako su nalazili sebi izraza u ekstatičnoj poeziji, morali su prema
dinastičkom zakonu strogo i pravedno da sprovode sunitski islam.679
Dok je, teorijski, sultan bio udaljena figura, u praksi je njegova pažljivo
pripremljena vidljivost bila vrhunski doživljaj. Sultanovo fizičko prisustvo bilo
je važno zbog zamršenih turskih pravila o nasleđivanju. Kada je 1421. umro
Mehmed I, njegovo telo je izneseno i pred naivnom svetinom, držanom na
razumnoj udaljenosti, pokretano kao marioneta. U Istanbulu su paradni
odlasci na molitvu petkom smišljeno i samosvesno pretvoreni u predstavu.
Sultan se oblačio u kaftane s vezenim karanfilima širokim pola metra. U
pojedinim prilikama njegov konj bi bio preko noći podignut na izvesnu visinu i
ostavljen bez hrane da bi se sutradan kretao, s jahačem na sebi, graciozno kao
u snu.680 Sve te predstave imale su svrhu i na domaćoj sceni kao i u
međunarodnim odnosima. U ranim fazama širenja Osmanlije nisu nastupale u
okvirima jednog koordiniranog napada, zato je sada sultan morao da se služi
Carigradom kao pozornicom s koje će dokazati drugim gazijama da je njegova
vlast vrhunska.
Svraćanje da se „vidi kalif postalo je nezaobilazna stavka na hodočašću sa
Zapada u Meku. Pred kalifa su iznošene molbe i žalbe. Postojala je čak i jedna
tradicija, koja je živo održavana sve do XX veka, da sultan noću prerušen
prošeta po Carigradu. Čak i u XIX veku izaslanici su o ovome saopštavali kao o
čvrstoj činjenici, dok su Carigrađani priču šaputali kao upozorenje.
Otelovljujući istovremeno političku i ličnu pretnju, sultan je, verovali su
njegovi podanici, mogao kao grčki bogovi da se preobrazi likom i da se
odjednom stvori čoveku iza leđa.
Sasvim je pouzdano, međutim, bilo da se sultan može videti prilikom
nekih od čestih svojih odlazaka u razne carigradske vrtove. Vrtovi su bili
nerazdvojiv deo muslimanske kulture u Konstantinopolju. Konstantinopolj je
uvek održavao zelene površine iz praktičnih razloga, zbog čestih opsada koje
su pretile gradu, a sada su ta gradska pluća disala verom. U sultanovim
vrtovima slobodno su živele gazele; u drugima je sađeno voće. Godine 2004.
na petom brežuljku, u Fatihovoj četvrti, parkiralište i sportski objekat
napravljeni su na mestu Čukurbostana – Vrta u rupi ili Utonulog vrta –
zasađenog na vizantijskoj Asparovoj ili Velikoj cisterni, koji je na samom
početku XXI veka još bogato rađao voćem. Putnici koji su od XVI veka nadalje

679 Pogledajte kod Nevre Odžipoglu, „Kadriranje pogleda u osmanskim, safavidskim i mogulskim
dvorcima“ (Necipoglu, Nevra, „Framing the Gaze in Ottoman, Safavid and Mughal Palaces, Ars
orientalis, 1993, 23, pp. 303-342).
680 Mnogo detalja kao što je ovaj može se naći kod Džona Frilija u Istanbul: carski grad (Freely, John,

Istanbul: The Imperial City, Penguin, London, 1998, pp. 263-265).

 Istanbul 409

dolazili sa Zapada u Carigrad pobrojali su u njemu hiljadu gradskih i stotinu

sultanovih vrtova, koje je negovalo dvadeset hiljada sultanovih baštovana. U
predanjima mnogih naroda raj je zamišljen kao zatvoreni ili zaštićeni vrt, ali
za Osmanlije je vrt imao sasvim naročito značenje. Turska plemena napustila
su polupustinjske predele i pošla zapadnije u potrazi za plodnim zemljištem.
Jedna turska izreka savetuje: „Ko gradi kuću neka ispred nje posadi drvo.“
Turci su vrlo brzo pustili korenje u Konstantinopolju, i fizički i metaforički.
Trešnje, bademi, kruške, šljive, dunje, breskve i jabuke zasađeni su svuda po
gradu. Čak i na prozoru najsiromašnijih kuća bila je poneka saksija s cvećem ili
korisnim biljem.
U svesti Turaka vrt je bio otelovljenje objedinjene kosmologije Alahovog
stvaranja. Za razliku od formalnijih vrtova koje su muslimani oblikovali i
negovali u Andaluziji, gde je veličanstvena Alhambra, Crvena tvrđava, u
Granadi pretvorena 1333. godine u kraljevski dvorac sagrađen na
pitagorejskim načelima geometrijskog sklada, u Carigradu je hortikultura bila
zamišljena tako da predstavlja Božje obilje i raznovrsnost plodova njegovog
stvaranja. Voće i povrće, drveće, cveće i mirisno bilje, sve je to bilo izmešano
zajedno.
Gazele koje su se recitovale često su opisivale svet koji je Bog stvorio kao
savršeni vrt, celovito i harmonično iskustvo. Mnoge su govorile o dugovratim
lautama koje pevaju na jeziku srca, o nebeskom vrtu, o rekama mleka i
potocima meda. Muzika ovde svirana smatrana je sama po sebi religijskim
iskustvom i često su oni koji bi se našli izvan carigradskih zidina govorili o
odlomcima muzike iz vrtova, praćene stihovima koji su opisivali oči crne kao
gar i nebeski svod.
Carigradski vrtovi nisu bili samo prijatno raspoređene biljke nego i
spoljašnji znak sklada pravičnosti i veličanstvenosti osmanske dinastije.
Smatralo se da oni predstavljaju sultanovo prisustvo, koje je opet
predstavljalo božanski poredak. Za muslimane, odnedavno nastanjene u
Carigradu, vrtovi su imali i svetovnu i uzvišenu nebesku moć.
Ipak, iako su bili manifestacije mističnog, pružale su i priliku za
razbibrige. Mehmed je vrtove svog Novog dvorca zamislio, sasvim izričito,
tako da donose „lepotu i zadovoljstvo, uživanje i radost“. Kružile su priče o
tome kako su sultanu na razonodu ubacivali kepece u jezerca u vrtovima.
Gosti sa Zapada opisivali su sultana kako se na svojim izletima u vrtove
opružen sunčao kao kormoran, a jednom prilikom je nagovorio svoj harem da
poskida odeću i zagazi u vodu da bi moglo da usledi herojsko spašavanje. S
vremenom su neki vrtovi otvoreni za uživanje šire javnosti izašli na glas kao
mesta poprilične raskalašnosti. Moralni i društveni zakoni bili su tu pomalo
410 BETANI HJUZ

rastegljivi. Pilo se vino, a plesačice su davale više telesnih nego duševnih

podsticaja.
Zeleni gradski prostori služili su i kao lovišta. S obzirom na toliko drveće
koje je sađeno, nije nikakvo čudo što se sve življa fauna nastanjivala u gradu.
Srndaći su redovno navraćali; viđani su, i lovljeni, slavuji, sove buljine, zlatne
vuge, zelentarke. Kad se prilazilo s mora, Carigrad je sad izgledao kao šuma iz
koje proviruju kućerci drvoseča. Jedino su kupola Svete Sofije i minareti koji
su se promaljali između hrastova, bukava i čempresa pokazivali da je to
zapravo jedan od najvećih gradova na svetu. Voćnjaci su zasađeni čak i oko
tvrđava Anadoluhisar i Rumelihisar, a za padine koje su se spuštale ka Bosforu
govorilo se da izgledaju kao zeleni ćilimi, izatkani od biljnog sveta.
Učestali požari posle dolaska Osmanlija raščistili su čitave delove grada,
koji su posle toga prepušteni prirodi – novi žitelji Carigrada radije su gradili
izvan zidina, gde su manevarske mogućnosti za bekstvo bile veće. Svega šest
godina posle Velikog londonskog požara, sto dvadeset plemićkih kuća,
četrdeset kupatila, trista šezdeset džamija, više od stotinu medresa i
bezbrojne manje kuće (izvori iz tog vremena spominju broj od dvesta
osamdeset hiljada), crkve i manastiri stradali su u požaru u Carigradu. Smrt je
odnela možda čak i četrdeset hiljada života. Velika porta je pokušala da
zabrani gradnju drvenih kuća, ali u šumovitoj Trakiji ova zabrana je bila
osuđena na neuspeh. Tako je strah od požara postao jedna od kulturoloških
karakteristika Carigrada u osmansko doba.
O uživanju koje je Istanbul nalazio u cveću mnogo se govorilo sve do
druge polovine XX veka. Ako biste pošli u goste nekom prijatelju u Carigradu,
neobično bi bilo da mu ne ponesete bar jedan cvet. Svuda su uz krastavce,
lubenice i tikve rasli narcisi i muškatle. Stanari sultanovog dvorca često bi
zakitili turban cvetom; volujske taljige i najvećeg siromaha često su bile
okićene cvetnim venčićem. Otkako se pročulo o jednom hadisu u kome je
prorok Muhamed rekao: „Rajski će vrt obuhvatati i prostor između moje
propovedaonice i mog groba“, groblja puna zelenila nikla su unutar gradskih
bedema, a u vrtovima su podizana turbeta. Čak je i 1911. švajcarski arhitekta
Korbizje nazvao istanbulske voćnjake rajem na zemlji, a za vreme Prvog
svetskog rata vojnici zapadnih sila primetili su da turski vojnici stavljaju oko
svojih šatora busenje i lonce s cvećem. U gradu oblikovanom morem i
brežuljcima, zaklonjenom hladom zemaljskih vrtova, moguće je zamisliti ovu
utopiju, poverovati da je sve to, pa otuda možda i sav spoljašnji svet, vaše.
Konstantinija je bila zaštićena – od nevolja ju je štitio Bog, od nepravdi
 Istanbul 411

sultan.681 Bez obzira na to da li je vera njegovih vladara bila paganska,

hrišćanska ili muslimanska, Carigrad je dosledno navodio one koji su njime
vladali da poveruju kako je njihova vlast i nad zemljom i nad nebom.

681Halil Inalčik, „Istanbul“ (Inalcik, Halil, „Istanbul“ in Bearman, Peri, Bianquis, Thierry, Bosworth,
Clifford Edmund, van Donzel, Emeri and Heinrichs, Wolfhart, eds., The Encyclopaedia of Islam, Brill,
Leiden, 2012).
 PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE

JEDAN BOG NA NEBU, JEDNO CARSTVO NA ZEMLJI

OD 1453. G. NADALJE (OD 857. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Konstantinopolj je još veći nego što se priča. Neka bi se Bog u

svojoj milosti i velikodušnosti udostojio da ga pretvori u
prestonicu islama.
HASAN ALI EL HARAVI, ARAPSKI PUTNIK I PISAC IZ XII VEKA682

Sad pošto su zverski Turci osvojili Egipat i Aleksandriju i čitavo

istočno Rimsko carstvo… poželeće ne samo Siciliju nego i ceo svet.
PAPA LAV X, CITIRAN U PREPISCI IZ 1517.683

Svet ne može duže podneti dva sunca na nebu.

ERAZMO ROTERDAMSKI U PISMU PRIJATELJU684

Kako nam izvori saopštavaju, kada je Mehmed ujahao u Carigrad i zaputio se

ka Svetoj Sofiji, pred sobom je nosio mač proroka Muhameda i zauzeo je grad
u ime Alaha. U crkvu su uneseni molitveni ćilimi, prema predanju lično
prorokovi, i prvog petka po padu grada osvajačka vojska pomolila se pod
prepletenim Justinijanovim i Teodorinim inicijalima. Molitve petkom u Aja
Sofiji postaće jedan od najraskošnijih nedeljnih događaja u muslimanskom
Carigradu – strastvena pobožnost, predstava religioznosti, koja će potrajati

682 Hasan Ali el Haravi, citiran kod Dejvida Staktona, Poslednji dan sveta: pad Konstantinopoljapod
Turke 29 maja 1453 (Stacton, David Derek, World on the Last Day: The Sack of Constantinople by the
Turks, May 29,1453, Faber & Faber, London, 1965,p. 153).
683 Navedeno kod Pitera Frankopana, Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna, 2018.
684 Persi Staford Alen, Helen Meri Alen i Hitkot Vilijam Garod, Prepiska Deziderija Erazma

Roterdamskog (Allen, Percy Stafford, Allen, Helen Mary and Garrod, Heathcote William, Opus
epistolarum Desiderii Erasmi Roterodami, vol. 9: 1530-1532, p. 254) i Džejms Trejsi, Car Karlo V,
impresario rata: ratna strategija, međunarodne finansije i unutrašnja politika (Tracy, James,
Emperor Charles V, Impresario of War: Campaign Strategy, International Finance, and Domestic
Politics, Cambridge University Press, Cambridge, 2002, p. 27).
 Istanbul 413

pet vekova, do 1935, i koja se sada obnavlja, izazivajući izvesne kontroverze.

Mehmed je u Konstantinopolj stigao ne samo kao osvajač nego kao gospodar
boraca za veru, gazija nad gazijama.
Ključno pitanje je dakle ovo: kako se Konstantinopolj promenio sad kad je
njegov Bog imao novo ime? Osmanlije su prema Konstantiniji vrlo brzo počele
da se ponašaju kao prema gradu koji je po pravu oduvek pripadao Alahu i sad
mu je, prosto-naprosto, vraćen.685
U izvorima iz tog vremena oplakuje se pali Konstantinopolj jer „napušten,
leži mrtav i nag, bez glasa, obličja i lepote“,686 ali drugi su više pažnje obraćali
na izuzetnu energiju i strast koje je Mehmed II ulagao u svoj novi urbanistički
poduhvat „radi Grada i naroda u njemu, i da bi bio vraćen svom pređašnjem
napretku“.687 Nije prošlo dugo a Tursun-beg, turski činovnik i istoričar rodom
iz Burse, koji je bio uz Mehmeda za vreme opsade, saopštava da je Istanbul
imućan, ulepšan i dobro uređen.
Turci su zaista brzo uhvatili korak. Zahvaljujući grobu prorokovog
saputnika Abu Ejuba el Ansarija, koji je, kako se tvrdilo, poginuo 669. godine u
prvoj muslimanskoj opsadi Konstantinopolja, „otkrivenom“ pored Zlatnog
roga, grad je stekao novo mesto hodočašća. Nad grobom je 1458. podignuta
džamija, u Ansarijevu čast nazvana Džamija sultana Ejuba, odmah ispred
starih gradskih zidina, gde se nekad nalazilo vizantijsko naselje Kosmidion,
gde je 1096. bilo dozvoljeno krstašima da se utabore i gde su se 1203-1204.
vodile bitke između Vizantinaca i Franaka. To će postati mesto obredne
inicijacije sultana, koji su o pasu nosili mač za koji se pripovedalo, a moguće je
i da je bio, Gazi-Orhanov mač. Tu su se takođe obavljala sunećenja.
Zahvaljujući tome što se tu nalazilo i vrelo, mestu je pripisivana još veća
svetost. Pokojni Ejub je, kako se pripovedalo, prešao 622. godine s Mehmedom
iz Meke u Medinu i postao njegov barjaktar. Slavio se najviše u četvrti u kojoj
su se naročito poštovali Sveti vrači Kozma i Damjan. Desetine vernih plovile su
uz Zlatni rog da bi se osvežile na izvoru pre nego što će se pomoliti na
Ejubovom grobu, grobu čoveka za koga su verovali da je zakopan tu osamsto
godina. Pored Meke i Jerusalima, Ejubov grob je za mnoge postao jedno od
najvećih svetilišta islama.
Pobednici koji su se odskora naselili u Konstantinopolju – Konstantiniji,
kako je ime glasilo na turskom – tvrdili su takođe da Abu Ejub el Ansari nije
bio sam nego je još sedamdeset (magičan broj) prorokovih saputnika palo tu

685 Pogledajte kod Halila Inalčika, „Istanbul, islamski grad“ (Inalcik, Halil, „Istanbul: An Islamic City“,
Journal of Islamic Studies, 1990, 1.pp. 1-23).
686 Duka, Vizantijska istorija, citirano kod Ebru Bojar i Kejt Flit, str. 21.
687 Mihajlo Kritovul, Istorija.
414 BETANI HJUZ

pod gradom koji se sad sve češće nazivao Istanbul. Sve više minareta
obeležavalo je Alahovu pobedu i smišljene su molitve na arapskom koje će
čuvati bezbednost grada. Pripovedalo se da se molitve s ulica uzdižu do „dvora
nebeskih“. Putnici koji su dolazili u Stambol izveštavali su kako se po
sedamsto hiljada žitelja grada, zajedno sa zatvorenicima puštenim na slobodu
po sultanovom naređenju, molilo za kišu, hranu, pobedu u bici ili izbavljenje
od kuge.
Zatim je samopouzdanje carigradskih janjičara, lične sultanove vojske
koja je i pomogla da Vizantija dospe pod muslimansku vlast, dovelo do jednog
religioznog događaja koji će trajno oblikovati svetsku politiku. Saznavši da je
Bajazit II, koji jenasledio Mehmeda Osvajača 1481. godine, podvrgao mučenju
jednog od janjičara, sultanovi robovi-vojnici divljali su kroz grad zahtevajući
da se sultan odrekne prestola. Bajazit ih je uplašeno gledao iza svog ukrašenog
pendžera. Njegov najmlađi sin Selim, koji nije naročito uživao očevu milost,
preko volje je obavljao dužnost upravitelja trapezuntske provincije, nezgodne
za vladavinu, i odavno je bacao oko ka prestonici. Razoran zemljotres 1509.
godine uzdrmao je poverenje u Bajazita II isto koliko i sve kuće u gradu.
Mnogo je ljudi izginulo u ruševinama i ova prirodna nesreća ostaće
zapamćena kao Mali sudnji dan. Janjičarska pobuna pružila je Selimu priliku.
Bajazit se povukao s prestola, a Selim je 1512. upao u grad, pobio braću i
bratance i prisvojio presto i prestonicu.
Problem je iskrsnuo pred njim smesta. Na istoku je dve godine ranije
persijski šah Ismail osvojio Iran, Azerbejdžan, južni Dagestan, Mesopotamiju,
Jermeniju, delove srednje Azije i istočnu Anadoliju, a kako su oblasti oko
Crnog mora i Gruzija bile u vazalnom položaju prema njemu, šah je bio
prilično zastrašujući protivnik. Nameran da ponovi uspeh prilikom pada
Konstantinopolja, Selim je poveo svoju artiljeriju šahu Ismailu na prag. Brojno
nadmašeni, ali s nadmoćnim naoružanjem, Turci su dobili Bitku kod Čaldirana
1514. godine.
Egipatski mameluci bili su suniti kao i Osmanlije, ali su pružali podršku
persijskoj šiitskoj dinastiji Safavida. Uz objašnjenje da se pohodi protiv
sabraće muslimana mogu opravdati ako su vođeni pod barjakom svetog rata,
Selimova vojska prohujala je kroz severnu Afriku i Bliski istok i zauzela Meku i
Medinu, najsvetija središta islama. Među prvim što je Selim uradio bilo je da
zatraži ključeve Ćabe, svetilišta koje se nalazi u središtu Svete džamije u
Meki.688 Muhamedov luk, ogrtač i nekoliko njegovih mačeva isporučeni su iz

688Pogledajte na primer kod Dejvida Aleksandera, „Mačevi iz osmanskih i Mamelučkih riznica“

(Alexander, David, „Swords from Ottoman and Mamluk Treasuries“, in Komaroff, Linda, Pearls from
 Istanbul 415

Kaira u Konstantiniju, gde ih i danas dugački redovi vernika u ćutljivoj tišini

obilaze izložene u Topkapi saraju. Sultani će kroz istoriju nositi mnoge titule,
ali titula hadim el haramein el šerifeina, čuvara dva sveta grada, imala je
ključni politički i lični značaj. Naredna četiri veka Istanbul će držati pod
nadzorom put hadža do Meke; njegov ekonomski, duhovni, strateški i
emocionalni uticaj bio je sada ispisan preko čitavog Bliskog istoka. Posle
osvajanja mdmelučkog Egipta islamski muftija postao je šejh islama, veliki
muftija Osmanskog carstva, koji je savetovao sultana u verskim pitanjima i
razvijao obrazovnu politiku carstva. Kao ishod toga, ideje i stavovi do kojih se
došlo u Istanbulu ispoljavali su se u životu običnih ljudi od Kavkaza do Krima.
Niz događaja započet potrebom jednog sultanskog sina da se dokaže urodio je
epohalnim pomakom. Od 23. januara 1517. godine turski intelektualci mogli
su da tvrde da je Istanbul novo evropsko sedište islamskog kalifata, a sultan
ustoličen u njemu islamski kalif.
U gradu je otpočeta nova religijska tradicija. Od sada će karavan s
godišnjim darovima slanim u Meku i Medinu polaziti, uz veliku pompu i
svečanost, iz Konstantinije umesto iz Kaira. U sultanovom haremu njegove
žene su svojim rukama tovarile izrađene darove na bele naparfimisane i
svečano okićene kamile i na druge tovarne životinje, koje su se u gradu držale
sve negde do sredine XX veka, a one su potom skelama prevožene preko
Bosfora, praćene pobožnim pesmama i deklamovanjem. Među tovarom su bili
zapakovani i pojedinačni darovi u novcu, u kesama zapečaćenim rečima: „Pođi
i stigni bez opasnosti.“689 Samo za vreme Selimove vladavine u Meku i Medinu
poslato je dvesta hiljada zlatnika. Iz Uskudara, drevnog Hrisopolja, karavan je,
iskićen biserima i tek iskovanim zlatnicima, odnosio u rodno mesto islama
svetiljke, svilene ćilime, krzna i prepiše Kurana.

Water, Rubies from Stone: Studies in Islamic Art in Honor of Priscilla Soucek, ArtibusAsiae (special
volume), 2006, 66.2, pp. 13-34).
689 Navedeno kod Saida Tanvira Vastija, „Ceremonije sultanove riznice u Osmanskom carstvu“

(Wasti, Saved Tan vir, „The Ottoman ceremony of the Royal Purse“, Middle Eastern Studies,
2005,40.4).
416 BETANI HJUZ

Karavan s darovima prolazi kroz Damask na putu iz Istanbula u

Meku oko 1895. Godine (University of California/HathiTrust)

Kisva, zlatom protkana crna svila kojom se prekriva Ćaba, isporučivala se

i dalje iz Egipta, kao i pre nego što ga je Selim osvojio. Posle Napoleonovog
ulaska u Egipat 1798. godine kisva se tkala u dvorištu Džamije sultana
Ahmeda, pa su je iz Istanbula slali preko Kaira u Meku. Pošto bi godinu dana
prekrivala Ćabu, kisva se vraćala u Konstantiniju da posluži kao pokrov
članovima sultanove porodice. Parčad su takođe odsecana da bi bila prodata
vernicima ili poklonjena diplomatama ili državnicima u sultanovoj milosti, kao
što se u Vizantiji radilo s hrišćanskim relikvijama. Komadi kisve s velikim
poštovanjem su se koristili da bi se u njih umotavao Kuran, ili bi bili izloženi
na zidu ili pohranjeni u raskošnim kovčežićima optočenim dragim kamenjem.
Uprkos velikoj razlici u odnosu na predstave u Novom Rimu koje su narodu
pružale hleba i igara, hleb, meso, odeća i novac deljeni su u vreme svečanog
ispraćaja karavana s poklonima. U čast polaska karavana na dugo pobožno
putovanje na jug, sultani su plaćali i sunećenje pet hiljada malih Istanbulaca.
U samom srcu ovog tek oblikovanog sedišta muslimanske moći nalazio se
sultan-kalif. Na sultanovim košuljama od zlatotkanog i srebrotkanog platna
bili su izvezeni talismanski znaci – nebeske sfere, astrološki simboli, čarobni
 Istanbul 417

brojevi i stihovi iz Kurana, koji su govorili o sultanovoj nedodirljivosti.

Pripremano po meri, voskirano pa melanžirano pamučno platno lepo se
sjajilo, a istovremeno je pružalo i zaštitu kao oklop; takođe je bilo čitava
pokretna knjiga. Sultanove košulje iz Indije bile su ukrašene kompletnim
sadržajem Kurana. Poznato nam je takođe da su bile potrebne po tri godine da
se ovakve talismanske košulje izvezu i sašiju u Topkapi saraju. Verovalo se da
će zahvaljujući izvezenim simbolima ove košulje zaštititi onog ko ih nosi od
svake nesreće, i prirodne i izazvane čovečjom rukom.
Dok je ovako raskošno odeven gledao preko Mramornog mora ka svom
gargantuanskom carstvu, Selim I ni od koga nije skrivao svoje namere da
vlada celim svetom. Kao što je sam napisao 1519. godine:

Niz svaku vlas svakog mog dušmanina, samo li ga vidim ja,

Kaplje znoj od straha i niz reku Amu bujicom se sliva.
Kad zaigrah šah carevanja na tabli silne vladavine
Vojska moje kraljice lovcem matirala je kralja Indije.
O Selime, ime tvoje ispisano je na novcu što iskovah
Kad ceo svet u peći ljubavi božanske kao zlato istopih ja.690

Kad se Selimova vladavina okončala njegovom smrću 1520, svega osam

godina posle njegovog upada u grad u kome će uspostaviti najdugovekiji
kalifat u Evropi, Konstantinija je već bila dvaput veća od Londona i iz nje se
vladalo teritorijom od četiri miliona kvadratnih kilometara, na kojoj je živelo
oko petnaest miliona ljudi.691 Sredinom XVI veka flamanski izaslanik u
Carigrad Ožje Gilen de Bizbek, isti onaj koji je poslao lukovice lala kući u
Holandiju, zaključio je da je ovom gradu suđeno da postane centar sveta.

Za razliku od grekoromanskog nasleđa Vizantinaca, osmanska turska kultura

nije u matičnoj ćeliji nosila svest o polisu, gradu-državi, kao političkom i
emocionalnom srcu moći. Istanbul je u suštini zamišljen kao još jedan prostor
kroz koji Alah može prožeti svet. Ključna psihološka razlika za
srednjovekovne muslimane bila je ona između grada (medine) i pustinje

690 Elijas Džon Vilkinson Gib, Turske pesme (Gibb, Elias John Wilkinson, Ottoman Poems, Triibner &
co., London, 1882, p. 33.
691 Iako je vera promenjena, sultan će zvanično biti priznat kao kalif tek dvesta pedeset godina

kasnije, kada Rusi budu potiskivali Turke s teritorija Osmanskog carstva i kada se bude smatralo da
će polaganje prava na kalifat pružiti potporu borbenom duhu.
418 BETANI HJUZ

(bedije).692 Zbog svoje topografije Konstantinopolj je često ostavljao utisak

niza logorišta, a turska religija pojačala je tu nit. Religijsko-duhovne zajednice
koje su pod vodstvom duhovnog poglavara šejha služile svojoj veri u tekijama
ili u zavijama, ćelijama sufijskih monaških porodica, pružale su pored
duhovnog zajedništva i rasprave o nauci, muzici i književnom stvaralaštvu.
Energija grada poticala je iz manjih gradskih celina, mahala, od kojih je svaka
imala svoju džamiju. Mahale je na okupu držao kruti sistem državne vlasti, na
čijem se vrhu nalazio sultan. Sultanovi doglavnici, veziri, podsticani su da
svaki sagradi svoju džamiju. Grad je izdeljen na trinaest četvrti, od kojih su sve
osim jedne dobile ime po džamiji koja joj je činila središte. Privatnost i
poštovanje prema ličnom prostoru, životno važno za nomadske kulture i
otelovljeno u islamskim gradovima, stekli su prvenstvenu važnost. Kuće su u
Konstantiniji prilagođavane tako da zidovi obuhvate dvorište i vrt da bi i žene
mogle da provode vreme napolju nepokrivene.
Po islamskom zakonu žene imaju prava da poseduju pokretnu i
nepokretnu imovinu, ali je udaljavanje od kuće, po pravilu, za muslimanku u
osmanskom svetu bilo nemoguće, te su neke od njih preko posrednika
muškaraca nadgledale trgovačke poslove, prihode od rente i zaostavština i
ulaganja u graditeljske poduhvate. Trenutna istraživanja upućuju na
mogućnost da su žene, posebno one iz širih slojeva, više viđane na javnim
mestima nego što to stereotipi sugerišu – donosile su vodu s česmi, sadile
cveće, bavile se uličnom trgovinom, učestvovale u javnim ispraćajima u vojne
pohode i proslavama venčanja i prinova u sultanovom domu. Zapravo je toliko
njih počelo da se pojavljuje prilikom ovakvih javnih događaja da im je
zabranjeno prisustvo prilikom dočeka iranskog izaslanika 1574. godine693 da
ne bi privukle neželjenu pažnju. Hiljadugodišnje opšte mesto, koje koren vuče
od Herodotovih opaski o Egipćankama, a u skladu s kojim su zapadnjaci
verovali da druge kulture dopuštaju ženama da vode glavnu reč, možda je u
osmanskoj kulturi i bilo donekle istinito. Katolički sveštenik Solomon Švajger,
koji je u XVI veku putovao po Anadoliji da bi preveo Kuran, zapazio je: „Turci
vladaju svetom, a Turcima vladaju njihove žene. Ni u jednoj drugoj zemlji žene
toliko ne uživaju.“694

692 U ovome sam se znatno oslonila na Dogana Kubana, Istanbul, istorija grada: Vizant,
Konstantinopolj, Istanbul (Kuban, Dogan, Istanbul, an Urban History: Byzantion, Constaninopolis,
Istanbul, Turkiye is Bankasi Kiiltiir yaymlan, Istanbul, 1996).
693 Ebru Bojar i Kejt Flit, Žena na javnim mestima u Osmanskom carstvu (Boyar, Ebru and Fleet, Kate,

Ottoman Woman in Public Space, Cambridge University Press, Cambridge, 2016, p. 14).
694 Gamm, Hurriyet Daily News.
 Istanbul 419

U Istanbulu se osećao odjek najranijeg razdoblja islama, kada se i u religiji

i u društvu žensko prisustvo jasno osećalo, i kada je ženama bilo dozvoljeno
da propovedaju i da podučavaju u džamijama od Jerusalima do Kaira.
Trgovina je takođe postala izmešana s verom. Pre nego što će započeti
posao, trgovci su se molili za sultana, janjičare i druge putnike kao što su i oni,
a preko dana su odlazili na obredno pranje na gradskim česmama. Jedan od
najživahnijih delova osvojenog Konstantinopolja postao je Bazar, koji je
Mehmed II napravio između 1456. i 1461. Na Bazaru je bilo blizu četiri hiljade
tezgi, a širio se polazeći od Bedestana, današnjeg Starog bazara. Pijačarinom
od Bedestana održavana je Aja Sofija. Manje džamije takođe su imale prihode
od kojih se održavala sama džamija, njeni imareti (narodne kuhinje) i
medrese. Čitava zona od Bazara ka Jedrenama pretvorena je u trgovačko
središte. Kada je 1517. osvojen Kairo, mnoge zanatlije čije su porodice tamo
živele pokolenjima zahvaljujući političkoj stabilnosti pod vlašću mameluka,
pokuljale su u Istanbul da bi nastavile da prodaju svoju robu. Aja Sofiji su
pripadali i prihodi od trinaest pivara u kojima se varila boza, pivo od prosa.695

Dok su neke promene koje su Konstantinopolj pretvarale u Konstantiniju bile

organske, sprovođena su i neka namerna razaranja. Crkva Svetih apostola,
prvobitno dodeljena Grcima za patrijaršijsko sedište, koju je s takvim
vizionarstvom sagradio Konstantin i u kojoj se nalazio i njegov grob, te
grobovi nekoliko njegovih naslednika, porušena je 1461-1462. godine da se
napravi mesto za Fatihovu džamiju, koju će zatim srušiti zemljotres 1766.
Brojne druge crkve pretvorene su u džamije, a Sveta Irina, Crkva Svetog mira,
postala je, s mnogo gorke ironije, oružnica Topkapi saraja.696 Zbirka oružja iz
ovog arsenala postaće konačno jezgro muzejske zbirke Vojnog muzeja. Mnogo
vizantijskog nasleđa razoreno je da bi se podigle nove građevine. Ostaci
vizantijske gradnje još su vidljivi na hamamima, hanovima i karavan-sarajima,
i na džamijama. Jedan putnik iz Albija na jugu Francuske, po imenu Pjer Žil, ili
u latinizovanom obliku Petrus Gilijus, izveštavao je u XVI veku o komadanju
Justinijanovog kipa i o tome kako su raskomadani ostaci – nos, ruka, konjski
zglob i kopito – čekali da budu pretopljeni za topove.
I pored svega toga, pad u turske ruke nije značio potpuni prekid, kao što
nije u potpunosti bio ni krvožedno skrnavljenje i pobedonosno razvijanje
695 Engleski mornari uskoro su iskvarili ime ovog pića u booze, i ta reč u kolokvijalnom engleskom i
danas znači alkoholno piće.
696 Sveta Irina bila je depo vojne opreme od 1703. godine. Za vreme vladavine Ahmeta III

pretvorena je, 1730. godine, u muzej oružja, a stari primerci počeli su zvanično da se prikupljaju od
1846.
420 BETANI HJUZ

barjaka kakvo su prikazivali mnogi srednjovekovni i savremeni istoričari i na

Istoku i na Zapadu. Hrišćanima su i dalje bili dozvoljeni verski praznici i
povorke, plivanje za krstom u Zlatnom rogu o Bogojavljenju, koje se održalo
sve do danas, i ples na ulicama za Uskrs. Deo vizantijskog plemstva bio je
prinuđen da primi islam i ostane u gradu kao tursko plemstvo, dok su neki
drugi sačuvali svoju veru. Grci, koji su posle pada grada uzeti u ropstvo,
naseljeni su uz Zlatni rog i zaposleni na obnovi grada, uz mogućnost da se iz
ropstva otkupe. Oslobodivši antiunijatu Genadija iz ropstva u Jedrenama i
postavivši ga za patrijarha u Istanbulu 1454, Mehmed je obezbedio žižu
hrišćanskim i helenističkim osećanjima koja će opstati sve do XX veka. Mnoge
veličanstvene građevine u centru grada propadale su zaista i same od sebe –
poslednji vizantijski carevi bili su puki stanari u onim delovima carskih
dvoraca u kojima je još bilo moguće živeti. Osmanlije su dakle osvojile
strateški položaj i ideju, ali od samog grada bila je preostala puka ljuštura.697

697Jedna kamena građevina iz XV veka odmah pored hipodroma podseća nas danas da je simbol
položaja u ovo vreme bila udaljenost od glavnog stana na kojoj je neko mogao da podigne harem –
idealno je bilo ako je mogao da se nalazi iza tri unutrašnja dvorišta, sva tri pod stražom. Sad bi se
možda reklo da je ta udaljenost omogućila Istanbulkama da oblikuju grad izvan svog harema.
Mnoge zgrade namenjene privatnom životu Turci su podizali od opeka, cementa i ostataka
porušenih vizantijskih zdanja, ledini preživeli primerak arhitekture iz XVI veka okrenut hipodromu
danas je muzej, a opstao je samo zahvaljujući tome što je, izuzetno, sazidan od kamena. Ulice su, po
svemu sudeći, imale malo važnosti. Mnoge su ostale nekaldrmisane i kvašenje prašnjavih zemljanih
ulica ostalo je važan i redovan letnji ritual sve do XX veka. Isto kao i u prenosivim turskim
nomadskim naseljima od šatora, prostor između bio je manje bitan.
 Istanbul 421

Nekim hrišćanskim običajima dozvoljeno je da se održe u Istanbulu

sve do danas. Ovde vidimo pogrebnu povorku patrijarha Joakima III
1912. godine. (Alamy)

Hrišćanska i muslimanska kultura imale su mnogo zajedničkog – proroke,

mitove, Boga. Mehmed je svojim titulama dodao i zvanje ćesara (cezara).
Sulejman I, koji je vladao od 1520. do 1566. godine i zahtevao da se grad
naziva isključivo Istanbul, tvrdio je da je istinski naslednik Rimskog carstva.
Orao je, međutim, odleteo. Moskovski veliki knez oženio se 1472. vizantijskom
naslednicom698 i počeo na svojim dvorskim i vojnim obeležjima da ističe
dvoglavog vizantijskog orla, simbola carske moći koja je iz Konstantinopolja
gledala i ka istoku i ka zapadu. Na Aja Sofiji je istaknut polumesec. Na prestolu
je sedeo sultan-kalif, kadije su sudile na arapskom starajući se da se verni,
držeći se Kurana, „na dobro pozivaju i traže da se čini dobro, a od zla

698Zoja Paleologina, koja je po udaji primila ime Sofija, kćerka Tome Paleologa, despota Moreje i
brata cara Konstantina XI, udala se 1472. godine za velikog kneza Ivana III. (Prim. prev.)
422 BETANI HJUZ

odvraćaju“699 – Konstantinopolj se nalazio na početku novog poglavlja i

postajao je jedan drugačiji grad.

Turci su dugo bili polunomadski pljačkaški narod i potrebno im je bilo

mešanje s drugima ako su imali nameru da im ovakav veliki pokušaj
urbanizacije uspe. Zato su preuzimali sisteme državne uprave i dovodili
stanovništvo s raznih delova teritorija na kojima su se odskora učvrstili – iz
Anadolije, s Trapezunta, iz Moreje. Dobrodošlicom su posebno dočekivani
plemići, zanatlije i trgovci. Zarobljenicima koji su mogli da daju otkupninu
dodeljivane su kuće. Decenijska pauza pre nego što je preduzeta gradnja
ijedne značajnije džamije upućuje na to da pobednička sila nije u početku
imala ni ljudskih ni zanatskih sposobnosti da osvojeni grad preuredi prema
svojoj slici. Ako je Konstantinopolju trebalo da se udari pečat, onda je to
moralo da se postigne mešavinom pragmatizma i veste propagande.

699Kuran, sura 3, ajet 104, prema prevodu Besima Korkuta. Varijacije istog ovog načela, ili
zapovesti, nalaze se u 110. ajetu 3. sure, 71. i 112. ajetu 9. sure i 17. ajetu 31. sure. (Prim. prev.)
 PEDESET PETO POGLAVLJE

RENESANSNI GRAD
OD 1453. G. NADALJE (OD 857. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Na svakom ćošku raj, svaka bašta rajska bašta,

Svaka česma rajska voda, svaka reka – reka meda.
TURSUN-BEG, ISTORIJA700

U sporednim prostorijama Arheološkog muzeja u Istanbulu čuva se jedan

komplet pisama prevedenih s italijanskog na arapski. Energičnim potezima
perom i mastilom ispisani su odzivi na takmičenje za graditelja mosta. Sultan
Bajazit II želeo je da ljudi, konji, kamile, bivoli, magarci i mule mogu da prelaze
preko Zlatnog roga u grad i iz njega, a da brodovi mogu da prolaze ispod
novopodignutog mosta. Mnogi su živo želeli da im ovaj posao bude poveren –
pa među njima i Leonardo da Vinči: „Ja, tvoj sluga, čuo sam da ti je namera da
sagradiš most između Istanbula i Galate, ali ne možeš jer se čovek za to
stručan ne može naći. Ja, tvoj sluga, znam kako da ga sagradim. Mogu da
izvijem luk tako visok da niko neće hteti da prođe preko te visine… Mogu da
ga sagradim tako da i jedrenjak pod punim jedrima može da proplovi ispod
njega.“701
Nova istraživanja bacaju nešto više svetlosti na Leonardovu
zainteresovanost za Carigrad, koja je delimično poticala otuda što je
prethodno radio u Veneciji, gradu vekovima vezanom pupčanom vrpcom s
Konstantinopoljem. Blizina Bosfora takođe je stvarala jednu naročitu
opčinjenost. Taj morski rukavac Leonardo će 1506. obuhvatiti svojom
vidovitom hipotezom o opasnosti od podizanja nivoa mora iz čega će uslediti
opšta katastrofa. Nacrti za most s jednim lukom koje je Leonardo poslao, mada
su ostali neostvareni, veoma su elegantni. Skica iz ptičje perspektive, koja se
čuva u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, prikazuje završetke mosta u vidu

700 Tursun-beg, Istorija, citirano kod Ebru Bojar i Kejt Flit, Društvena istorija osmanskog Istanbula,
str. 27.
701 S turskog preveo liker Evrim Binbaš, Rojal Holovej, Londonski univerzitet. Zahvaljujem

profesoru Martinu Kempu na pomoći oko ovog poglavlja.

424 BETANI HJUZ

lastinog repa. U čast ovog neodoljivog projekta savremeni norveški umetnik

Vebjorn Sand izveo je Leonardov Zlatni most u drvetu, kao nadvožnjak preko
jednog puta, tako da delić Leonardovog istanbulskog sna živi sada u Oslu.
Možemo pretpostaviti da bi Leonardo, da mu je posao poveren, posebno
cenio duboko poštovanje koje je Carigrad gajio prema svojim vodama. Kako
islam posebno naglašava telesnu čistoću, protok vode kroz grad stekao je
prevashodnu važnost. Svi putnici koji su u grad dolazili posle pada pod
muslimansku vlast zapažali su sistem snabdevanja vodom i mnoštvo česmi;
primećivali su utisak raja koji su dočaravali zeleni prostori i tekuća voda,
nasadi dudova, smokava i narova. Stefan Gerlah, sveštenikkoji je u Carigradu
boravio shabzburškim izaslanstvom od 1573. do 1576. godine, zabeležio je
bukoličku prirodu grada. Čitavi pojasevi Istanbula ostali su zeleni sve do
druge polovine XX veka.

Skice Leonarda da Vinčija za most preko Zlatnog roga, oko 1502.

godine (RMN/Bibliothéque de l'Institut de France)

Zapadom se proneo glas da su sultani zapravo renesansni vladari s

dubokim džepom. Filaret, autor obimnog traktata o idealnom renesansnom
gradu Sforcindi, i Mikeloco, omiljeni arhitekta Medičija, doprineli su svojim
savetima novim zdanjima u Konstantiniji. Renesansni geniji kao što su bili
Albreht Direr, Lorenco Giberti i Nikola Kopernik gutali su arapska naučna
znanja. Pjetro Aretino, humanistički učenjak, takođe se obratio Sulejmanu
 Istanbul 425

Veličanstvenom, moleći za njegovo pokroviteljstvo.702 Iako se u latinskim

izvorima opisuje kako je pri padu grada pod Turke spaljeno sto dvadeset
hiljada knjiga i drugih rukopisa, prvi sultani su bili naglašeni zaštitnici znanja i
pisane reči. Među prvim što je Mehmed II uradio kada je seo na presto bilo je
osnivanje osam škola za osnovno i više obrazovanje. Znamo takođe da je
naručivao prekrasno iluminirane knjige, raskošno povezane u svilu ili kožu i
pozlaćene, među kojima su bile i Ilijada i Aleksandrijada. Sultan je odlučno
sledio islamsko učenje da tragati za znanjem znači ispunjavati Alahovu volju.
Mehmedovih četrdeset knjiga u prototipskoj štampi brzo je postavilo modni
stil u zapadnoj Evropi.
Ipak, bila je ovo renesansa s jednim naročitim obrtom. Nomadska i
islamska tradicija, sećanje poneseno iz pustinje na blago olakšanje koje donosi
noć, značilo je da je islamski Konstantinopolj kulturno bio življi posle pada
mraka. Muslimani koji su za to imali materijalne mogućnosti mogli su da se
ožene s više žena, pa svadbe nisu imale toliki značaj, ali se obrezivanje dečaka
sultanske krvi slavilo raskošnije i šarenije i od najšarenijih vizantijskih
običaja. Ove noćne proslave pružale su vrlo dobar uzor za oponašanje.
Opisujući pedesetodnevno slavlje posle sunećenja budućeg Mehmeda III, sina
Murata III, jedan francuski putnik beleži: „Noćne zabave prolazile su uz
spaljivanje zanatski izrađenih tvrđava i zamkova, konja, slonova i drugih
stvorenja.“ Zaljubljeni u barutnu tehnologiju zahvaljujući kojoj im je u ruke
padao jedan grad za drugim, Turci su u Istanbulu isprobavali krajnosti
pirotehnike. Uz pomoć zarobljenog Engleza po imenu Edvard Veb pravljeni su
vatrometi koji su prikazivali crkve, jednoroge i gradove, a veličanstvene palme
od žice, voska, dragog kamenja, ogledala i cveća, simboli muževnosti i
plodnosti, plovile su na splavovima oko grada. Vatrometi su ispaljivani s
kopna ili s mora. Prilikom nekih slavlja muzičari i plesači svirali su i plesali na
splavovima obasjanim fenjerima, dok se narod ukrcavao na čamce i brodiće da
ih gleda s vode, zbijen tako tesno da vesla nisu mogla da se pokreću i nesrećni
slučajevi su bili neizbežni.
Dnevne predstave bile su podjednako slikovite. Selim II je na molitvu
petkom jahao ukrašen draguljima od belog turbana do mamuza, a put pred
sultanom posipan je belim peskom. Za ekstravagantnu, gotovo dvomesečnu
proslavu kojom je Murat III 1582. proslavio sunećenje sina i koja je, kako se
kasnije pripovedalo, nadahnula trijumfalne svetkovine Katarine Medici,
primenjena su sva sultanu raspoloživa sredstva u svrhu propagande pred
702 O svim ovim izvorima nešto opširnije je izloženo kod Džerija Brotona, Renesansni bazar: od Puta
svile do Mikelanđela (Brotton, Jerry, The Renaissance Bazaar: From the Silk Road to Michelangelo,
Oxford University Press, Oxford and New York, 2002).
426 BETANI HJUZ

svetom. Gosti i sa Istoka i sa Zapada posmatrali su spektakle na starom

vizantijskom hipodromu na kome su robovi pronosili platforme s
komplikovanim iluzionističkim prizorima. Planine su se rasprskavale. Duševni
bolesnici prikazivani su okovani zlatnim lancima, žene iz harema iznosile su
menažerije od šećera. Kad su prinčevi prolazili kroz grad, zlatotkano i
srebrotkano platno prostirano je pred kopita njihovih konja. Kad je jednom
prilikom sultanov naslednik jahao u Ibrahim-pašinu palatu, trag potkovica
njegovog konja i eksera u njima ostavio je na skupocenoj tkanini „stotine
zvezda i polumeseca, kao da su nebesa pokazala svoju milost na ovoj atlasnoj
prostirci“.
Neke od ovih predstava bile su tako veličanstvene da su, navodno, Grci i
Jermeni koji su ih gledali na licu mesta prelazili u islam. Topovske salve
označavale su sultanov prolazak kroz Istanbul i oglašavale rođenja, smrti i
obrezivanja u njegovoj porodici, te isplovljavanja brodova u rat. Kad su se u
Konstantiniji topovi oglašavali punom snagom, „zaslepili bi i zaglušili sama
nebesa“.703 Murat III je jednom prilikom naredio da se topovi ne oglašavaju
dok se njegova naložnica srećno ne porodi.

Postojalo je još nešto, pomalo neočekivano, u istanbulskoj renesansnoj

panorami. Ako pođete trajektom preko Bosfora i pogledate na bilo koju
stranu, ustanovićete da su istorijski važne siluete iz islamskog razdoblja
velikim delom platile žene. Žene su podigle najmanje trećinu pobožnih
zadužbina iz XVI veka. Po običajnim zakonima, Turkinjama muslimanske vere
iz viših društvenih klasa nije bilo dozvoljeno da između izlaska i zalaska sunca
izlaze izvan zidova svoje kuće, ali su one obezbedile sebi novu vrstu prisustva
u gradu.
Prema islamskim zakonima muški i ženski naslednici jednako dele
ostavštinu, te je zahvaljujući tome podizanje religijskih ili dobrotvornih
građevina postalo ženama dostupan način iskazivanja pobožnosti.
Graditeljske poduhvate u Istanbulu olakšavao je sistem vakufa, koji je štitio
sultanove podanike od kolevke do groba. Pokroviteljke su često bile tek udate
žene, a pobeležena imena pripadaju čitavoj društvenoj lestvici, od najviših do
najskromnijih stepenika. Saznajemo takođe da je jedan sultan zaposlio s
punim radnim vremenom čoveka čiji je zadatak bio da obilazi grad i uklanja sa
zadužbina škrabotine odraslih i dečje žvrljotine. U bolnicama širom bivših
vizantijskih teritorija pacijenti i lekari mogli su i nisu morali da budu

703Ebru Bojar i Kejt Flit, Društvena istorija osmanskog Istanbula, str. 48 i dalje. Ovde sam se u
znatnoj meri oslanjala na njihov rad.
 Istanbul 427

muslimani i svirala se muzika lečenima i od psihičkih i od fizičkih bolesti. Iz

nekih su lekari i odlazili da obiđu bolesnike po kućama.704
U Istanbulu je dobrotvorno poslovanje žena postalo trajno obeležje.
Sulejmanova kćerka Mirima podigla je vrlo lepu džamiju na vrhu šestog
brežuljka iznad četvrti Uskudar, nedaleko od Jedrenske kapije. Mimar Sinan,
slavni graditelj, podigao je između 1580. i 1589. godine veličanstveni
kompleks Džamije atik valide – Džamije sultanije majke – za sultaniju
Nurbanu, majku Murata III.705 Kompleks pored džamije obuhvata tekiju,
bolnicu, hamam, karavan-saraj i narodnu kuhinju. Bolnica koju je sultanija
Nurbanu podigla na obali Bosfora i danas je medicinski centar, a okružuje je
izvesna atmosfera spokoja i blagonamernosti; skotne mačke dolutaju unutra i
budu nežno ispraćene napolje ili im se prećutno dopusti da malo ostanu.
Kad je 1633. godine sultanija Turhan Hatidža sagradila česmu u
Bešiktašu, objavila je:

Džamija milosnice Safije još se diže na obali Zlatnog roga.

Sultanija Hatidža, venac čednosti i majka Mehmed-kana,
sultanija nad sultanijama, nositeljica vlasti i zajedništva, čista lika,
pusti ovu prekrasnu česmu da teče
da bi sav svet na njoj mogao da utaži žeđ.

Nastavljajući delo sultanije Safije, Turhan Hatidža je 1665. raščistila

nekadašnju jevrejsku četvrt da sagradi Džamiju jeni valide – Novu džamiju
sultanije majke – s čijih je zidova držala na oku sve što se zbiva u Konstantiniji.
Tako je dakle jedan znatan deo turskog Carigrada osmišljen iz Stana
blaženstva u Topkapi saraju, gde su od sredine XVI veka bili smešteni sultanov
sve brojniji harem i njegovi miljenici. Sama reč harem znači svetilište, ono
čemu je zabranjen pristup; harem je izrastao iz kombinacije tradicije i
ambicije. U tradicionalnom turskom društvu harem je bio osveštani prostor
namenjen, između ostalog, i tome da štiti vrhovnog vladara. Sultanove žene su
se u početku tu zatekle slučajno, naprosto jer su bile blizu svom gospodaru. U
ovako veštački izgrađenom svetu stroga hijerarhija je bila neophodna. Žene na
704 Ignas d'Oson, Opita slika Osmanskog carstva (d'Ohsson, Ignace, Tableau general de l'Empire
othoman, Firmin Didot, Paris, 1824); Mehmet Zeki Pakalm, Osmanh tarih deyimleri ve terimleri
sozlugu, Milli Egitim Basimevi, Istanbul, 1971.
705 Omer Duzbakar, „Dobrotvorke i njihove pobožne zadužbine u Osmanskom carstvu: bolnica

sultanije majke Nurbanu“ (Duzbakar, Omer, „Charitable Women And Their Pious Foundations In
The Ottoman Empire: The Hospital of The Senior Mother, Nurbanu Valide Sultan“, Journal of the
International Society for the History of Islamic Medicine, 2006, 5, p. 14).
428 BETANI HJUZ

raznim lestvicama u haremu nosile su i posebne nazive: gedikli kadunlar – bile

su iskusne povlašćene robinje koje su se bavile sultanovim intimnim
potrebama, na primer kupale ga; gozde – robinje koje su lepotom uspele da
privuku sultana dovoljno da ih povede u postelju; igbal – robinje koje su i
posle prve noći ostale u sultanovoj milosti i postale mu suložnice; sultanova
miljenica nazivala se hašeki sultanija. Majka sultanovog prvog sina sticala je
zvanje birinči kadun. Ako bi taj sin nasledio presto, majka je postajala valide
sultanija, sultanija majka, i njen položaj imao je ogromnu važnost. Istanbulski
sultani nikad nijednoj ženi nisu poljubili ruku osim svojoj majci.
Robinje koje nisu posebno omilele sultanu mogle su da budu oslobođene
posle devet godina. S onim što su u haremu naučile i sa sultanovim pečatom
na sebi smatrane su dobrom prilikom za brak. Ako danas prođete oko
severnog kraja Topkapi saraj a, kroz park pun porodičnog sveta, umorne
omladine s putničkim ruksacima i zaljubljenih parova, visoki zidovi harema
podsetiće vas na vrednost onoga čemu su nekada zaštitnički sprečavali
pristup.
Kad je Eški saraj, Stari dvorac Sulejmana Veličanstvenog izgoreo, njegova
miljenica Hurem preselila je svoje odaje u novo velelepno vladarsko zdanje na
starom vizantijskom akropolju. Prikazujući tako javno bliskost svom
gospodaru, Hurem je demonstrirala svoju moć. Saznajemo da su tek okrečene
odaje, prožete mirisom čempresa, bile prelepe i da su obuhvatale odaje za
molitvu, kupatila, vrtove i druge udobnosti.706 Kada se 1574. godine na presto
popeo Murat III, preselio je svoju spavaću i nužničku odaju u sam harem. U
društvo muškaraca, koji su mu pomagali da vlada carstvom, vraćao se posle
doručka. Harem je sad bio njegov svet; pored prostorija potrebnih za
stanovanje, u haremu su se nalazili prestona dvorana i zatvor. U nekom
trenutku krajem XVI veka probušena je u zidu Divanhane rupa kroz koju se
moglo potajno pratiti šta se dešava na većanjima unutra. Sultani su poezijom
ovekovečavali divljenje prema svojim ženama i svom gradu. Sulejman I
posvetio je Hurem ovu gazelu:

Prestolu moje samotne odaje, blago moje, moja ljubavi, mesečino

moja,
Najiskreniji prijatelju, poverenice, živote moj, moja sultanijo,
ljubavi jedina,
Najlepša među najlepšima…

706 Nevra Nedžipoglu, Arhitektura, ceremonijal i moć: Topkapi saraj u XViXVIveku, str. 163.
 Istanbul 429

Proleće moje, voljena veselog lika, danu moj, srce moje, nasmejani
cvete…
Bilje moje, milo moje, ružo moja, jedina mi ti brige ne zadaješ od
celoga sveta…
Istanbule moj, moj Karamane [prestonica begovske dinastije
Karamanida severno od Taurusa], grudo moje Anadolije,
Moj Badahšane [pokrajina na Putu svile koja je bila središte
trgovine lapis lazulijem], Bagdade, Horasane,
Moja ženo divne kose, kosog čela,
Ljubavi moja nestašnih očiju…
Pevaću ti slavopojke večno,
Ljubavnik tvoj namučenog srca, uplakanog oka, presrećan sam.707

Brakovi sklapani radi političkih savezništava bili su prvobitno

podjednako važni za Osmanlije kao i za suparničke islamske sile kao što su bili
Safavidi u Persiji i Moguli u Indiji, ali s vremenom su ih Osmanlije odbacile,
opredeljujući se radije za domaći genski fond. Nove dinastije i novi moćnici
rađaće se u haremu. Umesto unakrsnog oplođavanja, istanbulcentrična
koncentracija moći. Robovsku populaciju sultanovog unutrašnjeg grada činile
su sada majke i sestre vladara. Ti robovi, posebno paževi i pratilje, namenski
su uzdizani kao vladarska elita, a oni najuticajniji među njima razvili su, reklo
bi se, i odgovarajući stav i igrali ulogu političkih stratega i pokrovitelja kulture.
Konstantinopolj je uvek bio kosmopolitski i multietnički, a sad su se u njemu
međusobno izmešale i društvene klase.

Barbara Grivna, Očevi mog oca (Grivna, Barbara, My Father's Fathers, Xlibris Self-Publishing
707

Corporation, 2013, p. 130).

 PEDESET ŠESTO POGLAVLJE

VRT MEŠOVITOG VOĆA

330. G. – 1930. G.

Živim na jednom mestu koje odlično predstavlja Vavilonsku kulu:

u Peri se govori turski, grčki, hebrejski, jermenski, arapski,
persijski, ruski, vlaški, nemački, holandski, francuski, engleski,
italijanski, mađarski… Posluga ih uči sve odjednom i ni na jednom
ne zna da čita ni piše.
LEDI MERI VORTLI MONTAGJU U PISMU PRIJATELJICI,
KONSTANTINOPOLJ 1717-1718.708

Luka je nasuta, na širokim poljima posađeno je povrće i zasađeno

je poneko drvo. S grana visi voće, a ne jedra kao što je pričao
Fabio. Povrtnjaci se navodnjavaju s neiscrpivih česmi, koje su
ostale od antičke luke.
PETRUS GILIJUS, ISTANBUL, OPIS VRTA VLANGA,
OKO KOGA SU JOŠ ŽIVELI MNOGI NEMUSLIMANI709

Ako putujete kroz Evropu na istok, poslednja stanica na Ignacijevom putu pre
Istanbula jeste karavan-saraj Bujukček-medže, dugačka niska zgrada do koje
se stiže preko smelog mosta, jednog od Sinanovih graditeljskih dela. Po
veličini i obliku karavan-saraj je otprilike kao dva srednjovekovna ambara za
čuvanje plemićkog desetka i niše su mu još ogaravljene od sveća iz osmanskog
doba. Odmah pored njega nalaze se medresa i raskošna česma. Prostrana i
praktična zgrada karavan-saraja, koja danas služi za razne umetničke
projekte, ima u sebi elegancije. Turski pandan rimskih odmorišta i kupatila
raspoređenih uz mrežu carskih puteva, karavan-saraji su, podignuti

708 Ledi Meri Vortli Montagju, Pisma iz turskog poslanstva (Montagu, Lady Mary Wortley, The
Turkish Embassy Letters, ed. T. Heffernan and D. O'Quinn, Broadview Press, Ontario, 2013), str. 163.
709 Said Bašaran i Ufuk Kočabaš, „Od Teodosijeve luke do brodova nađenih u Jenikapiju“ (Basaran,

Sait and Kocabas, Ufuk, „From Theodosian Harbour to Yenikapi Shipwrecks“, Colloquium
anatolicum, 2008, 7, pp. 1-22).
 Istanbul 431

sredstvima samog sultana ili domaćih vlastelina, pružali besplatan smeštaj

putnicima i trgovcima. Selim I je uveo zakon po kom se imovina i roba u
karavan-saraj u pregledala svakog jutra. U XVII veku u Konstantiniji i oko nje
bilo je blizu hiljadu ovakvih putničkih odmorišta. U boljima od njih, kao što je
bio Bujukčekmedže, putnici su uveče dobijali sveću i zdelu čorbe, a petkom ih
je očekivala čak i takva raskoš kao što je kuvano meso i pilav s lukom, začinjen
šafranom.
Ljudi i životinje – magarci, konji, mule, kamile i bivoli – noćivali su
zajedno u istom prostoru. Vrata su se noću zabravljivala, a u zoru opet
otvarala. Ljudi su spavali na kamenim klupama. Bezbednosti radi, prozora nije
bilo, pa je ujutru zadah morao biti prilično strašan. Putnici sa Zapada često su
pisali o prljavštini i vonju u karavan-sarajima. Srećom, uz većinu ovih
srednjovekovnih motela, koji su se još zvali i hanovi, bila su sagrađena i
kupatila. Karavan-saraji su, međutim, najdragoceniji bili zbog bezbednosti i
razmene informacija. Širom Osmanskog carstva, a naročito živahno oko
Istanbula, brujala je sasvim originalna lingva franka, čiju su osnovu činili
izmešani i iskvareni italijanski i grčki jezik, s dodacima turskog, arapskog,
španskog i francuskog. Na ovom putnom jeziku sporazumevali su se trgovci i
hodočasnici; u hanovima su često do kasno u noć razmenjivane novosti i
saveti. Dolazili vi iz Ilirije ili iz Vavilona, razloga za komunikaciju je uvek bilo, a
karavan-saraji su bili mesto zato.
Jezgro Konstantinopolja činili su vojnici kojima je tu u gradu bila postaja;
jezgro Istanbula – nomadski trgovci i ratnici. Osmanlije su razumele zakone
puta i životnu važnost održavanja i opsluživanja ovih žila saobraćanja svih
vrsta. Osmanska vladavina nazivana je i dromokratijom – vladavinom puteva;
Osmansko carstvo bilo je utemeljeno na putu i ključna mu je bila brzina
trgovine, premeštanja ratnika i slanja i primanja informacija. Sultani, veziri i
paše u svojim sve veličanstvenijim odajama na Sarajburnuu, Sarajskom rtu
između Zlatnog roga i Mramornog mora, morali su, međutim, i da pozivaju
ljude koji će obezbediti napredak njihovom kosmopolitskom gradu.
Pozivali su ih dakle. Mehmed II je obnovio stanovništvo Carigrada nudeći
pre svega poreske olakšice. U nekim slučajevima izbeglice su prisiljene da se
vrate. Mnoge moćne porodice živele su sasvim dobro. Osmanlije nisu
napravile grešku kakvu čine mnoge današnje sile koje pokušavaju da
preoblikuju istočno Sredozemlje i Bliski istok – znali su da počinjanje od nule
ne može biti ništa osim fantazija. Prihvatajući višenacionalnu i viševersku
prirodu novog urbanog eksperimenta u svom carstvu kao nešto dato, a ne kao
nekakvo iznenađenje, donosili su mudre zakone. Mehmed II je uveo milet,
sistem verske autonomije, pod kojim su članovi svake verske zajednice u
432 BETANI HJUZ

Istanbulu mogli da budu tuženi i osuđivani u skladu sa sopstvenim verskim i

običajnim zakonima. Arapska reč millah znači narod, nacija, a od XIX veka
počela je da označava nacionalne zajednice u Konstantiniji. Svaki milet u
Istanbulu imao je svoj podrobno razrađen ustav kojeg je morao da se
pridržava. Grčki hrišćani, pravoslavni Sirijci, Jermeni i Jevreji, svi su bar u
izvesnoj meri živeli pod okriljem verske višestrukosti u osmanskom Istanbulu.
Bilo je svakako i ograničenja: oni koji nisu pripadali muslimanskoj
veroispovesti nisu mogli da otvaraju radionice i dućane blizu džamija, a kuće
su morale da im budu niže od devet dira – sedam metara, ali bili su vrlo
snažno zastupljeni.710

Grkinja, Sirijka i Turkinja 1581. godine (Bibliothéque nationale de

France)

Konstantinopolj je odavno bio poliglotski grad, ali 1492. godine događaji

u Andaluziji, udaljenoj gotovo četiri hiljade kilometara, nagnali su ka njemu
novi talas izbeglica. Sultan je već bio pristao da primi u svoje carstvo izvestan
broj Jevreja 1470, iako je konstantinopoljska jevrejska zajednica posle pada
grada uglavnom deportovana ili pretvorena u roblje, ali ovo je sada bilo
710 Halil Inalčik, „Istanbul, islamski grad“, str. 12.
 Istanbul 433

masovno doseljavanje. Kada su španski monarsi Ferdinand II i Izabela I

osvojili Granadu, muslimani i Jevreji su ili pobijeni ili proterani. Početkom XVI
veka mnogo njih, možda čak i trideset hiljada, stiglo je pravo u Carigrad.711
Tako je u nekadašnjoj Konstantinovoj prestonici sada bilo osam hiljada i
sedamdeset jevrejskih domaćinstava. Bajazit II prepoznao je priliku kad se
ukazala: „Kažete da je Ferdinand mudar vladar… a on je osiromašio svoju
zemlju i obogatio moju.“712
Ishod je bio da je od 1492. u Carigradu živela najveća i najprosperitetnija
jevrejska zajednica u Evropi. Arapi su takođe došli i po dolasku pretvorili
Crkvu Svetog Pavla u Galati, u kojoj je neko vreme bio dominikanski samostan,
u Arapsku džamiju. Zvonik Svetog Pavla postao je minaret, a u dvorištu je
napravljena česma za obredno pranje pre molitve. Tu gde sada mladi
pomodari provode vreme među zanatlijskim radnjama i kućama pastelnih
boja, muslimani izbegli iz Andaluzije pevali su noću tužbalice za Španijom iz
koje su proterani.
Strepnje zbog predviđenog smaka sveta doprinosile su priticanju
stanovništva. Prema verskim kalendarima, kraj sveta trebalo je da nastupi
sedam hiljada godina pošto je stvoren 5508. godine p. n. e. Hrišćani su počeli
da nameću svoju veru i da napadaju verske manjine. Neki od proteranih
dospeli su u Konstantiniju.
Mnoge zanatlije koje su se bavile svilom dolazile su da žive i rade u
Vlangi, zelenom i plodnom delu grada nastalom na zemlji kojom je nasuta
nekadašnja Teodosijeva živahna luka. Luku je još od 1400. osvajao mulj, a
posle pada grada taj deo je dodeljen nemuslimanskom stanovništvu. Arheolozi
koji rade na iskopavanjima u Vlangi veruju da su pronašli apotekarske
radionice – mesto je svakako bilo pogodno za gajenje lekovitog bilja, jer je
muljevito tlo bilo bogato mineralima, ali nisko, teško za odbranu i često je
neprijatno mirisalo. Jevrejske porodice nastanjivale su se i u četvrti Sirkeči, a s
vremenom su, delimično i zbog požara koji su pustošili gusto naseljene
jevrejske delove grada, jevrejske zajednice nikle takođe u Balatu i Haskeju, s
obe strane Zlatnog roga. Nemac po imenu Hans Deršvam zapazio je da je u XVI
veku Jevreja u Carigradu bilo „kao mrava“, dvaput više nego hrišćana, i imali
su najmanje četrdeset dve sinagoge.713

711 Krajem XV veka Arnold fon Haf pisao je da ukupno jevrejsko stanovništvo Carigrada broji
trideset šest hiljada. Bernard Luis, Jevreji u islamu (Lewis, Bernard, Jews in Islam, Princeton
University Press, Princeton, 1985, p. 122).
712 Navedeno kod Pitera Frankopana, Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna, 2018.
713 Hattenhauer, Hans i Bake, Uwe, ur., Ein Vngger-Kaufmann im Osmanischen Reich. Bericht von

einer Reise nach Konstantinopel und Kleinasien, 1553-1555, Peter Lang, Frankfurt, 2012, navedeno
434 BETANI HJUZ

Prema jednoj suzdržanijoj proceni, carigradskih Jevreja bilo je jedanaest

hiljada, a imali su jedanaest sinagoga. Domaćim grekofonim Jevrejima
pridružili su se španski Sefardi. U bekstvu iz pokatoličene Andaluzije,
andaluski Jevreji doneli su na ranjavim nogama i svoje strepnje, ali i ideje,
znanja i tehnološka dostignuća, pa među njima i prvu štamparsku presu u
Carigradu, 1493, pedesetak godina pošto je izumljena. Jevrejski štampari na
svojim su leđima doneli svoje štamparske kalupe i opremu. U Carigradu nisu
mogli da se koriste ni arapski ni turski štamparski slogovi. Štampa na
arapskom pismu zakonom je dozvoljena tek 1727. godine. Tako je jevrejska
zajednica ugrabila priliku. Jevreji su takođe učestvovali u proširivanju
proizvodnje svile u gradu, delatnosti koja je prekoračivala mnoge granice i
odavno je strateški vođena iz jevrejske četvrti. Nisu samo Vizantinci zarađivali
od proizvodnje svile u tom delu sveta.714 Medičiji su po padu Burse pod Turke
postavili tamo svog posrednika čiji je zadatak bio da im pribavlja
najprobranije komade svile.715 Početkom XIX veka Bartolomju Edvard Abot,
britanski trgovac pri Levantskoj kompaniji u Solunu, vodio je međunarodnu
trgovinu carigradskom svilom, koju su velikim delom i dalje proizvodile
jevrejske porodice.716
kod Dina Filipa Bela, Jevrejipočetkom novog veka (Bell, Dean Phillip, Jews in the Early Modern
World, Rowman & Littlefield, Lanham, 2008, p. 60). Pogledajte takođe Mina Rozen, „Javni i privatni
prostor kod Jevreja u Istanbulu između XVI i XVII veka“ (Rozen, Minna, „Public Space and Private
Space among the Jews of Istanbul during the 16th through 17th Centuries“, Turcica, 1998, 30, pp.
331-346); Jurijel Hejd, „Jevrejske zajednice u Istanbulu u XVII veku“ (Heyd, Uriel, .Jewish
communities of Istanbul in the Seven teeth Century“, Oriens, 1953, 6.2, pp. 299-314); Fariba
Zarinebaf, „Zajednički život raznih zajednica u Istanbulu u XVIII veku“ (Zarinebaf, Fariba,
„Intercommunal Life in Istanbul During the Eighteenth Century“, Review of Middle East Studies,
2012, 46.1, pp. 79-85); Mark Dejvid Baer, „Veliki požar 1600. godine i islamizacija hrišćanskog i
jevrejskog prostora u Istanbulu“ (Baer, Mare David, „The Great Fire of 1660 and the Islamization of
Christian and Jewish Space in Istanbul“, International Journal of Middle East Studies, 2004, 36.2, pp.
159-181).
714 Karlo Veliki sahranjen je u najfinijoj svili tkanoj u samom Konstantinopolju, ukrašenoj

slonovima. Ruder II Sicilijanski, čiji su prekrasni svileni plašt kasnije prilikom krunisanja nosili
carevi Svetog rimskog carstva, osvojio je opsadom vizantijski Korint i Tebu, iz kojih je potom
preselio mnoge zanatlije koje su se bavile svilom u Palermo i primorao ih da prenesu svoje znanje
tamošnjim majstorima. Vizantijska svila smatrana je tako dragocenom da su čak i komadići čuvani i
korišćeni. Misnica Svetog Tomasa Beketa bila je sašivena od skupocenih svilenih krpica, među
kojima je bilo i jedno parče iz Almerije u Španiji.
715 Proizvodnja svile krupnijih razmera obustavljena je u Bursi posle proterivanja grčkih porodica

1922. godine, iako je bila vrlo živa još od XIV veka. Imućno domaće stanovništvo odevalo se u svilu i
kadifu od glave do pete. Takis Terlikcoglu, Grk koji se bavio pravljenjem svile, pribeležio je da se
dešavalo da pešaci ne mogu da prođu ulicama od bala ove skupocene tkanine.
716 Despina Vlami, Trgovina s Osmanlijama: Levantinska kompanija na Bliskom istoku (Vlami,

Despina, Trading with the Ottomans: The Levant Company in the Middle East, I. B. Tauris, London,
2015, p. 268).
 Istanbul 435

Tužna je ironija sudbine da, iako su iz Carigrada vekovima izvožene

ogromne količine svile, i često je to svileno blago i samo bilo umotavano u
svilu, u samom gradu nije sačuvan ni jedan jedini uzorak iz prošlosti,
delimično zbog prirodnog raspadanja u vlažnim klimatskim uslovima, a
delimično zbog pohara Vikinga, krstaša, Turaka i svih ostalih. Sva svila koja je
u gradu postojala pre 1922. prokrijumčarena je napolje, opljačkana, pokopana
ili izgorela u požarima.
Iako je jevrejsko stanovništvo Carigrada posle pada pod Turke uživalo
dobrodošlicu sultana Bajazita, sveukupno je ispaštalo usled istih hirova sreće
kao i svuda po svetu. Kako se bližio kraj islamskog milenijuma, hrišćanima i
Jevrejima su nametnute razne zabrane, između ostalog i zabrana upotrebe
alkohola. Kad je Safija, jedna od najmoćnijih žena iz harema Murata III,
zamislila da podigne svoju lepu džamiju, koja i danas stoji uz obalu Bosfora,
jevrejski domovi i sinagoge porušeni su bez mnogo ceremonije da se napravi
mesta. Za požar iz 1660. krivica je svaljena na Jevreje, pa su za osvetu mnogi
proterani iz četvrti Eminenu. U XVII veku, trgovinu svilom između Persije,
Turske i Italije vodili su velikim delom Jermeni, stičući iz toga veliku dobit.
Posle požara 1740. Jevrejima je najpre dozvoljeno da slobodno grade u Galati,
Ortakeju i Uskudaru, ali im je zatim zbog brojnosti doseljenika gradnja
ograničena fermanom iz 1744.717
Ipak su jevrejske porodice postigle da se svrstaju među najmoćnije u
Carigradu. Neki od najboljih opisa svakodnevnog života na ulicama
Konstantinije potiču iz pera rabina Domenika Hijerosblimitana, dvorskog
lekara Murata III. Domeniko je prešao u islam, ali sultani su često imali i lekare
Jevreje koji su zadržali svoju veru. Među janjičarskim dužnostima, u prestonici
i van nje, bila je i zaštita manjina, hrišćana i Jevreja podjednako.
Bila je ipak jedna bitna etnička grupa koja je ostala izvan zakona. Cigani
su odavno bili žitelji Konstantinopolja. Verovatno je upravo od veze s Novim
Rimom i poteklo ime Romi. U rukama novih vladara postali su žrtve
obnovljene diskriminacije. Na prisilno prevođenje u islam nije se rado gledalo,
pa ipak su carigradski letopisci s odobravanjem zabeležili poturčenje hiljada
jermenskih Cigana u Topkapi saraju. Prvi begunci pred najezdom Mahmuda
Gaznevija stigli su iz Radžastana na severu Indije u Konstantinopolj negde
između 1000. i 1057. godine. Bilo je to dugo i prašnjavo putovanje kroz Persiju
i Jermeniju, i izvestan broj jermenskih reči ostao je u romskom jeziku. Pošto su
se nakratko skrasili na jugu Kavkaza, Cigani su iz Jermenije možda pobegli

717Stanford Šo, Jevreji u Osmanskom carstvu i Republici Turskoj (Shaw, Stanford, The Jews of the
Ottoman Empire and the Turkish Republic, New York University Press, New York, 1991, p. 114).
436 BETANI HJUZ

dalje pred Seldžucima. Kad su konačno stigli u Konstantinopolj, morali su da

plaćaju naročite poreze i smatrani su robovima države.
U konstantinopoljskim izvorima prvi put se spominju u XI veku.
Zabeleženo je da je caru Konstantinu Monomahu bila potrebna pomoć da
zabran s divljim životinjama izbavi od još divljijih, koje su mu stalno napadale
i jele životinje za prikazivanje. Pozvani su Cigani. S grabljivicama su izašli na
kraj pomoću „uvračanog“ mesa. Za sve vreme života u Konstantinopolju,
Ciganima se, posebno ženama, pripisivalo pogađanje sudbine i vračanje, a
mnogi su i nudili da dolaze u kuće i lece bolesne, što se konačno toliko
rasprostranilo da je u XV veku proglašeno da onome ko pusti Cigane preko
kućnog praga pet godina neće biti dozvoljeno da se pričesti.
Jedna slikovita priča iz doba vladavine Andronika II opisuje grupu
putnika u vizantijskoj prestonici, koja se naziva Egipćanima, mada su posredi
gotovo sigurno bili Romi, vestu u hodanju po žici, akrobatskom jahanju i
drugoj akrobatici. Pisac ovog izveštaja saopštava kako ništa od ovoga nije
postignuto vračanjem, nego najčistijom spretnošću. Gotovo istovetna priča iz
istovremenog arapskog izvora takođe naziva ove zabavljače Egipćanima.
Zapisano je isto tako da su u Konstantinopolju Cigani bili krotitelji medveda i
zmija i, vrlo ljupko, bili su čuveni po pravljenju sita, čime se neke romske
porodice i danas bave u Istanbulu.718
Pri kraju islamskog milenijuma Cigani su najviše mogli da se nađu u
naselju Sulukula (Vodenkula), odmah pored gradskih zidina. Prvi put su
popisani 1477, a nastavili su da plešu uz obred ukrašavanja muslimanskih
nevesta kanom dan pre svadbe sve do pada Osmanskog carstva početkom XX
veka. Ledi Blant piše oko 1870. godine da je ovo „ples najneobuzdanije i
najraskalašnije vrste“.719 Pod kraj pretposlednje decenije XX veka još se moglo
celu noć plesati u romskoj četvrti Istanbula, u koju su dolazili ciganski svirači
iz čitave Turske. Romsko stanovništvo u Turskoj danas broji oko četiri miliona
i to je jedna od najbrojnijih romskih populacija u svetu. Kad sam ja 2008.
obišla naselje Sulukula, pripremljen je bio plan da se iseli oko pet hiljada
Roma i da se na mestu njihovih šarenih prizemljuša podignu vile u turskom
stilu za srednju klasu u usponu. Rušenje je počelo 2011; mnogi istanbulski
Romi sad su prosjaci, proterani da žive na ulicama.

718 Džorž Soulis, „Cigani u Vizantijskom carstvu i na Balkanu krajem srednjeg veka“ (Soulis, George,
„The Gypsies in the Byzantine Empire and the Balkans in the Late Middle Ages“, Dumbarton Oaks
Papers, 1961,15, pp. 141, 143-165).
719 Filip Mansel, Konstantinopolj, grad za kojim je žudeo ceo svet, 1453-1924 (Mansel, Philip,

Constantinople: City of the World's Desire, 1453-1924, Penguin, London, 1995, p. 102).
 Istanbul 437

Da bi se stekao utisak o nekadašnjim ciganskim naseljima u Istanbulu,

vredi otići u Jedrene. Tamo još postoji skup sela međusobno povezanih
zemljanim puteljcima, koja su ponekad nazivana i Ciganskim gradom, i u
kojima se ciganske porodice već pokolenjima bave zemljoradnjom, trgovinom
i muzikantstvom. Tu mi je muzičko popodne priredio ciganski orkestar čiji su
članovi braća, rođaci i zetovi pod poglavarstvom patrijarha po imenu Faris
Zurnejč, koji mi je obećao da ću uz svirku njegove porodice igrati tri dana bez
prestanka. Dok su pilići čeprkali oko nas, mi smo od devet ujutru pili koka-
kolu, a od deset jeli domaće kolače i razgovarali o tužnom egzodusu Roma iz
Istanbula. Stari turski sistem mileta donekle je štitio Grke, Jevreje, Jermene i
Sirijce, mada kao građane drugog reda, ali Ciganima nikada nije bilo dato ni
ovoliko prava.

Hrišćanski Konstantinopolj oduvek je imao svoju simboliku boja, ali paleta je

sada proširena. Muslimani su nosili žute papuče i bele ili zelene turbane,
Jevreji žute kape i plave papuče, Grci su se oblačili u svetloplavo, Jermenima je
omiljena bila ljubičasta obuća. Muslimani su mogli da grade više kuće nego
hrišćani i da ih kreče u crveno. Mnogi su svoj velegrad zvali Konstantinija ili
Stambol, ali su ga Jevreji nazivali Kušta, Jermeni Bolis, a Sloveni Carigrad.
Kad je 1481. godine umro Mehmed Osvajač, grad je imao oko sto hiljada
stanovnika. Prema popisu iz 1477, koji nije obuhvatio porodice vojnika i
žitelje sultanovog dvorca, u gradskom jezgru živelo je 8.950 Turaka, 3.150
Grka, 1.647 Jevreja i 1.067 pripadnika drugih manjina; u Galati je bilo 535
muslimanskih, 572 grčka, 332 franačka i 62 jermenska domaćinstva. Uz nova
osvajanja gradsko stanovništvo brzo je raslo. Jedan zarobljeni španski lekar
pribeležio je da je za tri godine sredinom XVI veka u Carigrad dovedeno
dvadeset devet hiljada robova, a širom carstva gradsko stanovništvo uvećalo
se za osamdeset posto.
Da ste petsto godina ranije uplovili iz Mramornog mora u Bosfor, jasno
biste videli dva razdvojena grada – na zapadnoj obali Zlatnog roga izrastao je
muslimanski Stambol, a na istočnoj se nalazila đaurska, nevernička zemlja.
Dok je Stambol postajao sve zeleniji, đaurski deo grada postao je sve zbijeniji,
skučeniji i krcatiji skladištima. Kao što je i započeo život u liku skupa antičkih
naselja razdvojenih vodom, tako je grad ponovo počeo da se rastače, kao kap
žive.
Prateća posledica verski raznolikog stanovništva bili su mnogi i
raznovrsni verski praznici u Carigradu. U čitavoj istoriji putnici koji su ovamo
dolazili zapažali su koliko se mnogo stanovnika grada viđa u svečanoj odeći, iz
438 BETANI HJUZ

čega je po pravilu sledilo da je ovo lenj grad predat zadovoljstvima, dok je

zapravo on po mnogo čemu bio i prepobožan.
Smatrali ga nizom delova ili celinom, Carigrad je ponovo počeo sasvim
zasluženo da nosi ime carskog grada. Na hiljade su priticale, kao izbeglice ili
lovci na sreću, po pozivu ili po nuždi, u očajanju ili nadahnuću. Grad je imao
prvenstvo u snabdevanju hranom, dok su okolna sela mogla da se žrtvuju. Nije
to bila obična podela na nas i one druge: grad je bio elita.
Obnovljena rukama nomada muslimana, doživljavajući novi procvat,
prestonica je prihvatila činjenicu da radi sopstvenog opstanka mora
dobrodošlicom da dočekuje doseljenike, pribege i pustolove.
 PEDESET SEDMO POGLAVLJE

DIJAMANT IZMEĐU DVA SAFIRA

1502. G . – 1565. G. (907. G. – 973. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Smerni pisac ovih redova vide nekad svojim očima deset franačkih
nevernika umešnih u geometriji i graditeljstvu koji, pošto se izuše
i vratar im dade papuče i uvede ih u džamiju da im je pokaže,
pokriše prstom usta i ugrizoše se za prst od prepasti kad videše
minarete; ali kad ugledaše kube, pobacaše uvis šešire i zavikaše:
Marija! Marija! Razgledajući zatim četiri luka koji drže kube i na
kojima je ispisana godina 944. posle hidžre [1237] ne mogoše naći
reči da iskažu svoje divljenje i sva desetorica, pokrivši prstom
usta, ostadoše pun sat zaprepašćeno gledajući te lukove [… ] Pitao
sam njihovog tumača kako im se džamija dopada, a jedan od njih
koji beše u stanju da odgovori reče da se nigde ne može naći toliko
spoljašnje i unutrašnje lepote spojene ujedno i da u celom
Frankistanu nema ni jedne jedine građevine koja bi se s ovom
mogla porediti.
EVLIJA ČELEBIJA, PUTOPIS, OPIS DŽAMIJE SULEJMANIJE720

Morski rukavci, „safiri“ koji obgrljuju i dele Carigrad, postarali su se da on

bude sastavljen od skupa džepova i susednih ostrva. Osmanlije, ljudi potekli iz
ravnica širokih deset dana jahanja, okusili su slani vazduh i počeli da se bave
brodovima i brodarstvom.
Osmanlije su znale da Konstantinopolj ne mogu da osvoje bez pomorske
sile, a pošto ga je osvojio, Mehmed je pribavio hrišćanske brodograditelje da bi
sprečio hrišćane da mu grad preotmu. Bajazit II je 1502. proglasio da hoće

720Navedeno prema Bernardu Luisu, Istanbul i civilizacija Osmanskog carstva (Lewis, Bernard,
Istanbul and the Civilisation of the Ottoman Empire, University of Oklahoma Press, Norman, 1963,
pp. 110-111).
440 BETANI HJUZ

„brodove hitre kao morske zmije“721 i smesta rekvirirao brodograditelje s

Hiosa da mu ih naprave. Nadmetanje sa suparničkim carstvima koja su imala
pristup morskim putevima oko Afrike primoravalo je Carigrad da ojačava
svoju mornaricu. Građene su nove luke i pristaništa, a stare proširivane. Oko
veličanstvene šume jedara sve brojnije mornarice hitali su kao vodene bube
brodići koji su je opsluživali i ribarske barke s pramcima krivim kao sablje. Od
1516. godine, kada je sedište osmanske mornarice premešteno iz Galipolja u
Galatu, odmah uz onaj deo Bosfora gde su danas usidreni brodovi za duga
krstarenja, dvesta ratnih brodova moglo je da se napravi u samo jednom
hangaru u brodogradilištu u četvrti Kasim-paša. Bogati miris tesanog drveta i
katranisanih brodskih trupova širio se iz brodogradilišta dok su obli
oblikovani trbusi ratnih lađa, blanjani i šuperisani. Brodovi su isplovljavali da
se pozabave gusarima koji su pljačkali tovare žita po Sredozemnom i Crnom
moru, ali su zatim i sami donosili kući nevolju. U XVI veku kuga je i dalje
harala gradom svakih dvadesetak godina, odnoseći u svakom naletu oko
petine gradskog stanovništva. Velika buvlja pijaca nedaleko od
brodogradilišta i Arsenala pogoršavala je situaciju, a korišćenje tuđe stare
odeće i ćebadi, povrh stalnog protoka ljudi i robe koji su doplovljavali i
otplovljavali iz luka, olakšavali su patogenim bakterijama put na carigradske
ulice.
Godine 1565. čamci na vesla plaćani od državnih sredstava saobraćali su
uz i niz Bosfor i preko njega i uskoro je u gradu bilo šesnaest hiljada čamdžija.
O ogromnom broju turskih brodova na pučini svedoči i broj olupina poreklom
iz Istanbula pronađenih zahvaljujući skorašnjem razvoju podvodne
arheologije. Godine 2014. pronađeno je, posle tromesečnih pretraga, osam
osmanskih olupina kod Antalije. Od 2004. istraživanje muljem i peskom
pokrivenih ostataka osmanske fregate Ertugrul, koju je 1890. potopila oluja na
povratku kući u Istanbul iz japanske luke Kušimoto, donelo je na svetlost dana
brodske klinove dužine podlaktice, staklene bočice parfema i lonce. Zaradom
od trgovine na Indijskom okeanu i u lukama na Crvenom moru, u Persijskom
zalivu i na Sredozemlju plaćana je gradnja prelepih carigradskih zdanja.
Između 1592. i 1774. pravo na trgovinu na Crnom moru pripadalo je isključivo
podanicima Osmanskog carstva. Pljačkaški pohodi na konjima preko ravnica
ostali su samo daleka uspomena: Turci i njihovi saveznici sada su bili
gospodari mora.

721Kritovul, prema Džejn Tejlor, Carski Istanbul: putni vodič (obuhvata i Iznik, Bursu i Jedrene),
(Taylor, Jane, Imperial Istanbul: A Traveller's Guide (includes Iznik, Bursa and Edirne), Tauris Parke
Paperbacks, London, p. 125).
 Istanbul 441

Pored sve brojnijih trgovačkih i ratnih brodova i lakih malih šajki,

vodama oko Istanbula plovila je kitnjasta verzija venecijanskih gondola, na
kojima se po gradu i oko njega kretao sultan. Njegov harem je imao sopstvene
brodiće, ukrašene cvećem i voćem. Posade ove male domaće mornarice činili
su sultanovi vrtlari, bostandžije. Obično je pod jednim sultanom bilo oko pet
ili šest hiljada njih i patrolirali su u luci i uz ivice Bosfora i Zlatnog roga – danju
su gajili ruže, noću bili rečna i morska policija. Birani su, kako saznajemo iz
izvora, nagluvi veslači, kojima bi ponekad naređivali da glasno govore, da se
od njihovog nesuvislog brbljanja i vike ne bi čulo o čemu sultan razgovara s
gostima na svom brodu, bez obzira na to da li je tema razgovora bio posao ili
zadovoljstvo.

Brodovi u vodama oko Istanbula, turska minijatura s kraja XVI ili iz

XVII veka (Alamy)

Sultanovo kretanje po vodama oko prestonice podsećalo je Carigrađane

na njegovu vlast; turski brodovi sve prisutniji u tuđim morima podsećali su
svet na sultanove osvajačke težnje. Iz izvanrednih karata koje je početkom XVI
veka izradio Hadži-Ahmed Muhidin Piri, poznat po tituli kao Piri-reis (kapetan
Piri), turski kartograf i zapovednik mornarice, možemo da steknemo izvesni
pojam o tome iz kolike je blizine turska ratna mornarica sada mogla da vidi,
dotakne, okusi svoj plen. Piri-reis, rođen u Galipolju, proveo je čitav život na
moru, najpre uz obale Andaluzije, a od 1492. u službi Osmanlija. Učestvovao je
kada su Turci 1517. osvajali Egipat. Njegov atias Knjiga mora zasniva se na
delu drugih kartografa, među njima i Kristifora Kolumba. Mnoge njegove karte
zapravo su neodoljiva kombinacija slika i teksta; danas u svetu postoji 5.704
primerka ovih karata za koje se zna, a još ih se otkriva. Svetske sile su
očajnički želele da se služe Piri-reisovim nacrtima tačnijim od svih dotad
442 BETANI HJUZ

postojećih, ali je turski dvor uvek imao tu prednost da ih je video prvi.

Sulejman Veličanstveni, koji je vladao od 1520. godine, služio se ovim
povlaštenim znanjem da bi harao po obalama Evrope, Azije i Afrike.
Značajno je da najstariji Sulejmanov opis kojim raspolažemo potiče od
jednog Venecijanca, Bartolomea Kontarinija, koji tvrdi: „Svi se nadaju dobru
od njegove vladavine.“ Turci više nisu bili puki pljačkaši s Istoka, nego su
postajali deo renesansne Evrope, a Sulejman maštu nije suzbijao, već
oslobađao. Popravljao je puteve, obnavljao zamkove, oživljavao trgovačke
ispostave. Imao je međutim i velike želje.
Godine 1529. Turci su potisnuti ispod Beča. Zapad je mučilo osećanje da
je neizbežno samo odloženo. Razlozi za brigu bili su opravdani. Posle
proterivanja muslimana iz Španije 1492. godine mržnja je prostrujala istočnim
Sredozemljem, te kad je smeli gusar pod sultanovim okriljem Hajrudin-paša, u
zapadnoj istoriji upamćen pod nadimkom Barbarosa, riđobradi, mada je riđu
bradu imao zapravo Hajrudinov pokojni brat Oruč, napao na alžirskoj obali
hrišćansku vojsku Karla V, naišao je na mnogo žarke muslimanske podrške.
Kako je u letopisima zabeleženo, Barbarosa je položaj kapudan-paše,
glavnokomandujućeg sultanove ratne mornarice, kupio divljim životinjama i s
dvesta najlepših robinja za tržnice robija u Istanbulu. Carigrad je, bez sumnje,
voleo ovog čoveka koji ga je obasipao raskošnim počastima. Dvadesetak
godina Hajrudin će isplovljavati iz carigradskih pristaništa s dvestotinak
brodova da bi sultanu osvajao sve više zemlje i dovodio sve više robova.
Njegova pomorska snaga svakako je bila izuzetna; kada je pristao u Ostiji,
drevnoj rimskoj luci, zvona su oglasila uzbunu. Vetrometna ostrva Andros,
Serifos i Paros pala su pred njegovim brodovima. Lampeduzu i Montekristo je
opljačkao. Nisu mu se mogli odupreti ni Ijos ni Iskija, jedno od prvih ostrva
koje su Grci kolonizovali, čak i pre nego što su se Megarani otisnuli ka
Vizantionu, a bila je i veličanstvena lokacija na kojoj je snimana ljubavna priča
Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona u Kleopatri. Barbarosa ih je sve pohvatao kao
ribe u mrežu.
Rodos je Sulejman napao lično. Veličanstvene zidine utvrđenja i danas
izgledaju neprobojno, ali su se vitezovi Svetog Jovana predali 20. decembra
1522, posle sto četrdeset pet dana opsade, i konačno se preselili na Maltu i
manje ostrvce Goco pored nje.722 Napušteni zamak jovanovaca u Bodrumu,
antičkom Halikarnasu, koji su pustolovni Grci podigli na dorskim temeljima i
ruševinama legendarne spomen-grobnice Mauzola, satrapa Karije, predat je
722Malta će potom 1565, neuporedivo siromašnija i slabije utvrđena od veličanstvenog Rodosa,
protivno svim izgledima izdržati pod velikim majstorom Žanom la Valetom tursku opsadu i naneti
Sulejmanu gorak poraz. (Prim. prev.)
 Istanbul 443

Sulejmanovoj vojsci. Vijugavo bodrumsko utvrđenje, puno skrovitih zakutaka,

stoji i dan-danas kao svedok srednjovekovnog sveta i prevagivanja ravnoteže
moći na tursku stranu.
Zatim je 1537. Sulejman prešao s brodovima u Butrint, na obali
nekadašnje Ilirije a današnje Albanije, skovavši smeli plan da zapadnu Evropu
napadne preko pontona između Albanije i Krfa, koji je pripadao Mlečanima.
Butrint kipi istorijom. Okolne močvare svedoci su odavno počivših civilizacija.
Pod vodom leži antičko, vizantijsko, mletačko i tursko kamenje i utvarni ostaci
drvenih pristana uz koje su nekad vezivani turski brodovi.723 Otud će vam se
ispred prodavnice polovne obuće i noćnog kluba malo dalje uz obalu od Drača,
na početnoj tački Ignacijevog puta, pružiti prilika da steknete utisak o zamahu
i stremljenjima nove, ekspanzionističke osmanske sile dok je okretala pogled
ka evropskom Zapadu.724
Krf, međutim, nije pao, uprkos tome što je Sulejman dobavio trideset
novih topova, pa među njima i najveći na svetu. Veliki deo seoskog
stanovništva pobijen je ili odveden u roblje, ali zahvaljujući odbrani mletačke
posade ostrvo nije osvojeno, o čemu rado govore patriotski nastrojeni
turistički vodiči pred zidinama tvrdoglavog krfskog utvrđenja, i danas
okrenutog ka obali Albanije, koja je četiristo godina pripadala Turcima i
potpadala pod vlast carigradskog sultana-kalifa. Sulejmanova vojska pri
povlačenju je u gnevu spalila Butrint i okolinu.
Sulejman i Barbarosa, njegova desna ruka na moru, promenili su kartu
znatnog dela sveta. Barbarosine pobede obeležavaju se svake godine na obali
Bosfora, a moreplovci koji prolaze pored visoke kupole njegovog turbeta u
Bešiktašu, koje je sagradio Sinan, upućuju mu i dan-danas pozdrav. Kada je
Hajrudin umro 1546. godine, Carigrad mu je odao poslednju poštu kao
„vladaru mora“. U XVII veku, za vreme širenja Britanske imperije, Britanci su
se tešili krilaticom da je Bog dao more hrišćanima, a kopno muslimanima, ali
to je sve manje bila čvrsta činjenica, a sve više postajala nostalgična bajka.

723 Butrint je privlačio romantične putnike iz raznih zemalja – Benedikta iz Piterboroa 1191,
arapskog putopisca Muhameda el Idrizija, Bajrona, Kavafija i vlaške pastire koji su povremeno živeli
u ruševinama. Prema predanju, tu je takođe mesto večnog Medejinog počinka, i tu je zastao Eneja
kad je izbavivši se iz pale Troje putovao da osnuje Rim. Iz ovog razloga je Musolini pružio podršku
arheološkim iskopavanjima na ovom nalazištu sredinom treće decenije prošlog veka.
724 Svaka sezona iskopavanja otkriva nova blaga: 2005. otkopan je čitav rimski forum, 2007. delovi

akvedukta, nedavno jedna helenistička kula, i sve to unutar masivnih zidina iz VI veka. Na ostacima
sinagoge podignuta je bazilika, s krstionicom koja obećava blagoslove hrišćanstva – ukrašena je
paunima, koji simbolizuju raj. Možda je to pružilo neku utehu ovdašnjim hrišćanima koji su oko
249-251. bacani zverima, kao i robovima čija imena nisu zabeležena među oslobođenima na
kamenju pozorišta.
444 BETANI HJUZ

Gradski pejzaž Istanbula u međuvremenu je takođe preoblikovan. Rođen u

Kapadokiji, Sinan je svoj uspon ostvario među janjičarima; učio je za tesara, a
postao graditelj jedne od gradskih sredina koje svet najviše pamti i divi im se.
Sinan je Carigradu pristupao kao uzbudljivom graditeljskom platnu. Hamami,
džamije, pijace, škole, bolnice – sve je to sagradio Mimar Sinan pre petsto
godina i mnoga od sto dvadeset zdanja koja je podigao u ovom gradu stoje još
i danas. Bio je ovo graditelj koji je ostvario Sulejmanovu viziju,725 od XIX veka
mnogo hvaljen kao istinsko nacionalno blago. Turke pomalo nervira što su bili
prinuđeni da prihvate da je veliki graditelj gotovo sasvim izvesno bio grčkog
ili jermenskog porekla. Komitet koji je 1935. godine naimenovalo Tursko
istorijsko društvo otišao je čak toliko daleko da je otvorio Sinanov grob da bi
izmerio graditeljevu lobanju i dokazao turske rasne karakteristike.726
Grob koji su vlasti oskrnavile nalazi se ispred sever nog zida oko
Sulejmanije, jednog od najveličanstvenijih istanbulskih zdanja. Ovu kuću
Alahovu takođe je podigao Sinan za svog sultana. Sulejmanova džamija,
dragulj s dahom renesansne hirovitosti, sagrađena je na trećem brežuljku, od
mermera iz novih kamenoloma i od raznih porušenih zdanja širom carstva i
još i danas se ističe na istanbulskoj panorami. Izvori iz vremena kada je
podignuta kazuju za nju da sija, raduje dušu i osvaja srce. Sulejman je tvrdio
da je ta bogomolja stvorila od njega novog Solomona. Džamiju su velikim
delom gradili zarobljeni zapadnjaci, „Franci“, koje turski izvori nazivaju
„Solomonovi demoni“.
Sulejmanija nije samo graditeljsko čudo; istraživanja iz 2008. godine
pokazuju da je takođe sagrađena kao zvučna kutija da bi se molitve Bogu jasno
pronosile.727 Osamdeset dva posto plaćenih radnika bilo je zaduženo da
spoljašnjost džamije od zore do mraka odzvanja pobožnošću. Dvadeset vernih
recitovalo je svakog dana „Nema Boga do Alaha, a Muhamed je njegov prorok“
po tri i po hiljade puta da bi se blagoslov ove molitve spustio na sultana
sedamdeset hiljada puta. Bio je to tek početak. Molitve i hvale pevaće i drugi.
Preko celog dana sav prostor u džamiji bio je ispunjen muzikom, koja se

725 Nevra Nedžipoglu, „Stvaranje nacionalnog genija: Sinan i istoriogra-frja 'klasične' osmanske
arhitekture“ (Necipoglu, Nevra, „Making of National Genius: Sinan and Historiography of 'Classical'
Ottlman Architecture“, Muqarnas, 2007, 24, pp. 141-183); Dogan Kuban, Osmanska arhitektura
(Kuban, Dogan, Ottoman Architecture, Antique Collector's Club, 2010, pp. 288-312, chapters 24 8c
25).
726 Pogledajte kod Čakira Sejhana Suvarija, „Kratki pregled etničkih proučavanja u Turskoj“ (Suvari,

Cakir Ceyhan, „A Brief Review of Ethnicity Studies in Turkey“, Iran & Caucasus, 14.2:407-417).
727 U ovome sam se znatno oslanjala na Ninu Ergin (Ergin, Nina, „The SoundScape of Sixteenth-

Century Istanbul Mosques: Architecture and Qu'ran Recital“, Journal of the Society of Architectural
Historians, 67.2: 204-221).
 Istanbul 445

prelivala i napolje u otmeno dvorište, po kome sad nehajno šetaju mačke i

radnici se peru pre molitve. Zvučnost u Sulejmaniji sigurno je bila i hipnotična
i podsticajna. Sinanov graditeljski nacrt vesto je rasipao i prelamao zvučne
talase. Spojene polukupole, male bočne kupole, prozori i ukrasni lukovi
doprinosili su da se deklamovanje i pesma ravnomerno pronose kroz središnji
prostor i kroz krila. Računske knjige pokazuju da je Sinan naručio dvesta
pedeset pet glinenih ćupova samo zato da bi bili ugrađeni u kupolu. Ovo
akustično oruđe danas se naziva Helmholcovi rezonatori. Glineni ćupovi
apsorbovali su nepoželjne frekvencije i odašiljali muziku glasova i
instrumenata u džamiju kao poluloptu zvuka.
Sinan će projektovati i nove kuhinje u Topkapi saraju, pošto su prvobitne
stradale u požaru 1574. Njihovi dimnjaci i danas se vide preko Bosfora.
Suočen s kritikama zapadnjaka koji su ga u XIX veku žigosali kao zaostao,
Istanbul je iznosio Sinana kao primer blistavosti starije muslimanske
arhitekture. Sinan jeste bio blistav, ali je musliman bio tek sticajem životnih
okolnosti i nije uzore tražio u izvornoj turskoj kulturi, nego je radije gledao
napred, ka svetu na početku novog veka.
U Jedrenama je sagradio Selimovu džamiju, visoku sedamdeset sedam
metara. Pogled na ovo veličanstveno zdanje engleska putnica ledi Meri Vortli
Montagju opisaće kao „nešto najplemenitije što sam ikada videla“. Sinanova
Selimija, za čiju se kupolu govorilo da je dorasla kupoli Aja Sofije, bila je nova
kapija Istoka za mnoge koji su svoja osećanja izražavali u istočnjačkim
hiperbolama. U izvesnom smislu upravo je jedrenska Selimija, čiju je gradnju
započeo Sulejman, ali ju je dovršio njegov naslednik Selim II, postala nova
carigradska Zlatna vrata – simbolični iskaz moći namenjen svim zapadnjacima
koji su se zaputili u Čežnju celog sveta.
Punih šezdeset godina Sulejman je vladao gradom čiji se i oblik i utisak
koji je ostavljao postojano menjao. Očevici kao što je bio Pjer Žil (Petrus
Gilijus) saopštavaju nam da je glavni deo gledališnog prostora na hipodromu
razvaljen; stubovi su na primer iskorišteni za novu bolnicu koju je podizao
sultan.728 Dok su vrlo dugo Konstantinopolj omeđivale i određivale njegove
moćne zidine, Turci su razvili elastičniji pristup gradskom pejzažu svoje
prestonice. Hiljadugodišnji neprijatelj grada sad se konačno nalazio unutar
njegovih zidina, te su otuda zidine izgubile značaj. Strane diplomate za koje su
Zlatna vrata nekad bila znak dobrodošlice pri simboličnom ulasku u
hrišćanski grad sad bi ustanovile da je ulaz, odnedavna kroz Jedikulu – kavez.
728Tri knjige o tračkom Bosforu (De Bosporo Thracio libri tres) i Četvrta knjiga o topografiji
Konstantinopolja i njegovim starinama (De topographia Constantinopoleos et de illius antiquitatibus
libri IV) Petrusa Gilijusa (Pjera Žila, 1490-1555) objavljene su posthumno oko 1560. godine.
446 BETANI HJUZ

Jedikula će ostati zatvor za važne zatočenike sve do 1895. godine. S obzirom

na to da su se odmah ispred zatvora nalazile gradske radionice za pravljenje
koštanog lepka, robija je ovde morala imati izuzetno neprijatan zadah. Nova
naselja razmilela su se uz obalu Bosfora i Zlatnog roga. Uz more su podizane
džamije. Sve češće, i sve do pada Osmanskog carstva 1922, neudate princeze
smeštane su u razmetljivim dvorcima uz more, kao što je Čifte saraj, podignut
za Džamilu i Muniru, kćeri sultana Abdulmedžida.

Povorka Sulejmana Veličanstvenog na Atmejdanu (vizantijskom

hipodromu), sfriza „Turska moda i običaji“, 1553. godine (British
Museum)

Bližio se kraj XVI veka, a grad je bio poliglotski i uzavreo. U Konstantiniji

su naplaćivani porezi na trgovinu između Istoka i Zapada i mada će ovo na
kraju podstaći zapadni prekomorski ekspanzionizam u potrazi za većim
bogatstvom i prostorom, na kraće staze Istanbul je obnovljen kao središte
svetske trgovine, a to je značilo priliv velikih količina novca u sultanovu
riznicu. Prihode su brižljivo pratili prikupljači i nadzornici poreza, od kojih su
mnogi bili potomci starih vizantijskih plemićkih porodica. Sulejman je 1529.
doduše potisnut ispod Beča, ali se 1541. opsada Budima, a zatim sledeće
godine i Pešte, okončala turskom pobedom i Osmanlije su upale tamo gde su
nekada grčke pravoslavne ideje prodirale s dosta uspeha. Turci su se služili
novim opakim oružjem na barut, dok su neki njihovi stari suparnici, kao
mameluci, još nosili sablje. Uskoro će se Osmansko carstvo rasprostirati od
današnjeg Maroka do Ukrajine i od granice Irana do kapija Beča.
Grad u raspadanju i prahu iza čijih je zidina u vreme dolaska Osmanlija
živelo najviše šezdesetak hiljada ljudi, sada je brojao više od četiristo hiljada
stanovnika i postao je najveličanstveniji i najnapredniji grad u Evropi i na
 Istanbul 447

Bliskom istoku. Istanbul je s punim pravom mogao da se nazove dijamantom

iz Osmanovog sna.
 PEDESET OSMO POGLAVLJE

MUSLIMANSKI MILENIJUM
1570. G.
(977/8. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Vlada strah zbog turskog proročanstva da će oko hiljadu godina

po Muhamedovom rođenju nastati nevolje u njihovom carstvu.
MATEO ZANE, MLETAČKI BAILO U ISTANBULU729

Uprkos svemu što je postigao, Sulejman Veličanstveni umro je izmožden.

Decenijama je nastavljao da širi svoje carstvo. Umro je na ratnom pohodu na
jugu Mađarske, iznuren i pun strepnji, pre nego što će njegova vojska izboriti
tesnu pobedu730 pod Sigetom 1566. godine. Arheolozi su 2015. saopštili da su
pronašli Sulejmanov grob. Na skromnom imanju, na rubu malog jabučara,
otkopani su u širokoj jami ostaci mauzoleja u kome su sahranjeni sultanovo
srce i drugi organi, dok je telo odneseno u Carigrad. Sulejmanova smrt držana
je u tajnosti da ne bi izbile borbe oko vlasti. Moćnici koji su podupirali presto
morali su da budu oprezni jer je ceo grad bio na ivici živaca. Okončanje prvog
muslimanskog milenijuma bilo je na pragu i raspirilo je mračna eshatološka
predviđanja.
Godine 1492, sedamdesetak godina pre za muslimane zlokobne 1570,
kada se ispunjavao milenijum od Muhamedovog rođenja, i tačno stotinu
godina pre 1591/2, kad se punilo hiljadu lunarnih godina od hidžre,731 čovek
729 Mateo Zane, Albert III, 442-443, navedeno u prevodu Lučije Markini kod Gabora Karmana i Lovra
Kunčevića u Evropske vazalne države Osmanskog carstva u XVI i XVII veku (Karman, Gabor 8c
Kunčević, Lovro, eds., The European Tributary States of the Ottoman Empire in the Sixteenth and
Seventeenth Centuries, 2013, p. 81.)
730 Pobeda je bila i više nego tesna, mnogi istoričari nazivaju je Pirovom. Posada od 2.300 branilaca

pod Nikolom Šubićem Zrinskim branila je ' mesec dana utvrđenje od stotinak hiljada Sulejmanovih
vojnika i izginula do poslednjeg ne pristajući na predaju. Turci su izgubili dvadeset do trideset
hiljada ljudi i bili prinuđeni da odustanu od opsade Beča i vrate se u Istanbul. Rišelje je Sigetsku
bitku nazivao spasom civilizacije. (Prim. prev.)
731 Radu Paun, „Unutrašnji neprijatelj: mreža uticaja i vojni ustanci protiv osmanske vlasti (Paun,

Radu, „Enemies Within: Networks of Influence and the Military Revolts against the Ottoman Power
(Moldavia and Wallachia, 16th-17th centuries)“), kod Karmana i Kunčevića, str. 263.
 Istanbul 449

čiji identitet istorija nije zabeležila pisao je Dželaludinu el Sujutiju,

najistaknutijem egipatskom poznavaocu muslimanske veronauke, da će posle
hiljadu islamskih godina nastati smak sveta jer Muhamedove kosti ne mogu da
ostanu u zemlji duže od hiljadu godina. Sujuti je odgovorio sročivši
Obrazloženje da moja zajednica neće poživeti duže od hiljadu petsto godina, u
kome objašnjava da je Alah dao muslimanima petsto dodatnih godina jer nisu
svi imali priliku da se pokaju zbog greha.732
Oko 1571. strepnje su se u Carigradu razmahnule. Pripovedalo se o
plamtećim krstovima na nebu. Derviški red bektaša stekao je središnju ulogu
među janjičarima. Prizivani su džini – natprirodna bića koja je Alah stvorio od
bezdimne vatre, kao što je čoveka stvorio od gline – da zaštite žitelje grada.
Narodna predanja, kao što su ona o Podzemnoj džamiji ili Džamiji s olovnim
podrumom (Jeralti ili Kuršumli mahzen džamija), u kojoj su se nalazili grobovi
trojice Muhamedovih saputnika, „podsećala su“ istanbulske muslimane na to
da su islamski spomenici ovde postojali i pre prve arapske opsade
Konstantinopolja u VII veku. Mnogi arapski izvori tvrdili su da su prve opsade
grada bile pobedonosne.
Mislilo se da su ovakve skrivene džamije i svetinje stanište raznih
natprirodnih sila; ljudi su dolazili da se kod navodnog groba Abu Sufijana ibn
Harba, učesnika prve opsade, mole za izbavljenje od nevernika, dok su
Turkinje, Grkinje i Jermenke podjednako ostavljale na grobu maramice da bi
im se posrećilo u ljubavi.733
Zagonetno proročanstvo o Crvenoj jabuci, izmešano s prokletstvom, koje
je objavio u svom letopisu 1545. Bartolomej Georgijević, Mađar hrvatskog
porekla koga su Turci godinama držali u ropstvu, proročanstvo navodno
napisano na grobu Konstantina Velikog, tvrdilo je da će hrišćani jednog dana
ponovo osvojiti Crvenu jabuku, koja je tumačena kao Konstantinopolj, Rim,
Rodos, Granada ili ceo svet.

Naš će car doći, osvojiće carstvo bezbožnika, osvojiće Crvenu

jabuku; ako za sedam godina mač nevernički ne istupi, vladaće
nad njima dvanaest godina: sagradiće kuće, zasaditi vinograde,
ograditi vrtove, decu roditi; posle dvanaest godina otkako je

732 Navedeno kod Ketrin Vesindžer (Wessinger, Catherine, The Oxford Handbook of Millennialism,
2016, p. 271).
733 Ako bi željeni nosio ovakvu „blagoslovenu“ maramicu četrdeset dana, verovalo se da više nikako

neće moći da odoli njenoj vlasnici.

450 BETANI HJUZ

Crvenu jabuku osvojio, mač će se Nevernikov istupiti i Turci će se

razbežati.734

Velika kometa iz 1577. godine nad Istanbulom i astronom koji

pomoću kvadranta utvrđuje njenu putanju (Muzejska biblioteka
Topkapi saraja)

Carigrad je, ne bi trebalo to da zaboravimo, odavno bio ne samo grad koji

su svetske sile želele da prigrabe nego i grad u kome su začinjani snovi o
sticanju moći dovoljne da se osvoji ceo svet. U XVI veku po gradu se šaputalo
da je Istanbul zaista Crvena jabuka i da će se krvoločna hrišćanska vojska
obrušiti da kazni narod u njemu.
Kao što se nekad smatralo da zlatna jabuka u Tustinijanovoj ruci štiti
zemlje pod vlašću hrišćanskog Carigrada (otud onaj sujeverni užas koji je
nastao kada je u XIV veku kip pao, upravo u trenutku kada su Osmanlije
opkoljavale grad), tako se i sada verovalo da je Istanbul okružen nekakvim
poljem sile iz demonske Crvene jabuke i Turci su početkom 1571, prvih

Frederik Vilijam Haslak, „Arapske džamije u Konstantinopolju“ (Hasluck, Frederick William, „The
734

Mosques of the Arabs in Constantinople“, Annual of the British School of Athens, 1916/18, 22: 291-
303).
 Istanbul 451

meseci novog muslimanskog milenijuma, govorili jedni drugima da se

prokletstvo ispunjava.735 Nezadrživo tursko napredovanje možda će uskoro
biti zaustavljeno.

Strahovi Osmanlija ubrzo će se i obistiniti u bitkama na moru. Gilbert Kit

Česterton ovako postavlja pozornicu za veliku pomorsku bitku kod Lepanta:

Vodoskoci beli padaju u dvorištima punim sunca,

Sultan vizantijski smeši se dok voda brizga do vrhunca;
I smeh kipi kao vrelo na tom licu pred kim svi suzu straha puste,
I mreška šumsku tminu njegove brade guste,
Izvijajući polumesec boje krvi, polumesec sultanovih usta,
Jer nad morem u srcu celog sveta oluja njegovih lađa se spušta.
Hladne kraljice Engleza u ogledalo su zagledane zeni,
Na misi zeva prikaza Valoaove seni,
S bajkovitog prstena večernjih ostrva španski topovi već muknu,
A gospodar nad Zlatnim rogom slatko se smeje na suncu.736

Olovnosivi talasi Temze u Londonu pružaju nam komadić lepantske

slagalice i ključ svetske politike koja je stajala iza ovog pomorskog sukoba.
Među najuspešnije brodare na Temzi danas se ubraja i porodica Turk. Turkovi
su kao engleski brodograditelji zabeleženi još u XVI veku, a izvesni Tomas
Turk izgradio je brod za odbranu kraljevstva davne 1295. godine. Po dolasku
na presto Elizabeta I je prihvatila savet i mnogo uložila u svoju mornaricu.
London je dobio nova brodogradilišta u Vulviču i Deptfordu, a zemlja dostojnu
novu mornaricu. Turkovi su doprineli svojim znanjem i umećem. Njihova
brodograditeljska veština biće, međutim, ubrzo potrebna u matičnom gradu.
Selim II napao je 1570. Kipar. Predaja hrišćanskih vladara ostrva kod
Famaguste 1571. godine podstakla je osnivanje Svetog saveza, u kome,
upadljivo, nije bilo Engleske. Posle bule Pija V Regnans in Excelsis, kojom je

735 Pogledajte kod Roberta Topinke, „Islam, Engleska i identitet početkom novog veka: pregled
savremenih saznanja“ (Topinka, Robert, „Islam, England, and Identity in the Early Modern Period: A
Review of Recent Scholarship“, Mediterranean Studies, 2009,18:114-130); i kod Stjuarta Kerija
Velča, Merilin Dženkins i Kerolin Kejn, „Islamska umetnost“ (Welch, Stuart Cary, Jenkins, Marilyn
and Kane, Carolyn, „Islamic Art“, Notable Aquisitions 1983-1984, Metropolitan Museum of Art, New
York, pp. 4-8).
736 Gilbert Kit Česterton, Lepant (G. K. Chesterton, Lepanto (1915).The American Chesterton Society:

http://www.chesterton.org/lepanto/).
452 BETANI HJUZ

papa 1570. proglasio Elizabetu I jeretikom i zapovedio njenim podanicima da

joj se ne povinuju, engleska kraljica je smatrala da ima punu slobodu da sklopi
savez s Osmanlijama protiv katoličke Evrope. Ulogu su, naravno, igrali i unosni
trgovački odnosi Engleske s Osmanskim carstvom i njegovim saveznicima. U
engleske luke dopremani su salitra i šećer, a iz njih otpremani platno, gvožđe i
oružje. Elizabetine snage pružile su 1596. godine podršku muslimanskima u
napadu na Kadiz, kao što je zabeleženo i u uvodnoj sceni Šekspirovog
Mletačkog trgovca.737
Sultan i njegovi ljudi znali su da nemaju više protiv sebe ujedinjeno
zapadno hrišćanstvo. Izgledalo je da se prilika pojavila sama od sebe. Turski
ratni brodovi isplovili su iz Istanbula.
Ubrzo su se Osmanlije sukobile s brodovljem Svetog saveza uz zapadnu
grčku obalu, kod Lepanta (Naupakta). Bilo je sasvim očigledno da bi sultanova
pobeda nepopravljivo poremetila evropske trgovačke puteve. Mnogo je bilo na
kocki na ovom vodenom poprištu – politički savezi, trgovački interesi, verska
ubeđenja. Devica Marija, klicali su vojnici Svetog saveza, tamo je gde i pripada,
na Zapadu – ne brani više konstantinopoljske zidine, nego je domamljena
moljenjem krunice u katedrale i zamkove katoličke Evrope. Za sve vreme bitke
mornari su premetali među prstima brojanice (ovaj običaj je, prisetićemo se,
arapski i verovatno je s Istoka putovao preko Konstantinopolja) i dozivali
Presvetu devu da ih ne zaboravi. Razloga za prizivanje božanske pomoći
sasvim izvesno je bilo. Pomorska bitka kod Lepanta 7. oktobra 1571. bila je
poslednja velika bitka vođena isključivo galijama: s broda na brod
prebacivane su daske i prestravljeni vojnici su prelazili ili puzali preko njih da
bi se borili. Krvoproliće je bilo strahovito, bio je to u suštini pešadijski okršaj
na moru. Mnogima kod Lepanta sudbina se zapravo smilovala ako su se
utopili.
U jeku bitke, već ionako na ivici živaca u iščekivanju smaka sveta, Turci su
pogrešno procenili situaciju. Pomislivši za galease da su trgovački brodovi,
napali su i bili dočekani topovskom vatrom. Mirno more omogućilo je
evropskim topovima da nanesu najgore posledice. Kad je kapudan-paša
Mujezinzade Ali-paša738 kome je kao vrhovnom zapovedniku turske
mornarice poveren „kalifski barjak“ – zelena zastava na kojoj je Alahovo ime
izvezeno zlatom 28.900 puta – zarobljen, glava mu je odsečena i nabijena na
kolac, što je nanelo težak udarac borbenom duhu Turaka. Kalifski barjak

737 Nedavno je Džeri Broton pisao opširno i prosvetljujuće o ovoj temi. Pogledajte njegovu knjigu
Ovo ostrvo Istoka: elizabetanska Engleska i islamski svet (Brotton, Jerry, This Orient Isle: Elizabethan
England and the Islamic World, Allen Lane, London, 2016).
738 Mujezinzade znači mujezinov sin, što je Ali-paša zaista i bio.
 Istanbul 453

takođe je pao hrišćanima u ruke. Kako je bitka po obostranom uverenju

vođena za veru, bilo je krajnje važno što se Bog, kako je izgledalo, okrenuo na
hrišćansku stranu. Turski poredak se raspao i posle svega četiri sata Sveti
savez, pod zapovedništvom Huana Austrijskog, pobrao je plodove pobede.
Migel Servantes, koji je kod Lepanta izgubio levu ruku, pisaće kasnije da
„taj dan beše vrlo srećan za hrišćanstvo jer se kod svih naroda razveja lažno
uverenje da su Turci nepobedivi na moru“.739 Na Zapadu se slavilo. Ratni plen
je, činilo se, potvrđivao stereotipe o razvratnosti turskog dvora. Na Ali-
pašinom admiralskom brodu pronađeno je sto pedeset hiljada dukata.740
Pripovedalo se da su Mlečani pobacali svoje prstenje u more venčavajući se s
njim i ono im je kao svadbeni dar izručilo dvesta turskih brodova. U Istanbulu
je sultan, zgađen porazom, vezao Evropljanke iz harema u vreće i utopio ih u
Bosforu.
Neposredno posle bitke u Carigradu je vladalo napeto raspoloženje. Kod
Lepanta je na turskoj strani izginulo dvadeset hiljada prekaljenih mornara,
brodograditelja i drugih stručnjaka za brodove, lekara. Plašeći se da će
zapadnjaci doći da napadnu grad, neki su se spremali za beg u Malu Aziju.
Sultana su vesti zatekle u Jedrenama i pričalo se da tri noći nije mogao da
spava. Ubrzo su se, međutim, pomorske starešine Selima II pribrale i prionule
da u carigradskim brodogradilištima sagrade nove brodove.741 Usledilo je i
obimno renoviranje zgrade sultanovog arsenala na Zlatnom rogu. Dok je
Zapad trošio reke mastila na hvale o svojoj pobedi, Turci su sekli tračke šume
ne radi papira nego kao građu za brodove. Osam meseci posle Lepanta Selim II
je imao sto pedeset novih galija i, prateći primer Huana Austrijskog, osam
galeasa.
Bio je to ogroman poduhvat, a sredstva je možda dao osvojeni Kipar.
Sedmog marta 1573. sklopljen je između Turaka i Mlečana mirovni sporazum,
a jedan od uslova je bio da Mlečani plate troškove rata protiv Kipra: Venecija
je zvanično izručila ostrvo Turcima, dok je trista hiljada dukata trebalo da im
isplati u roku od tri godine. Carigradske vlasti preselile su na ostrvo sitne
kriminalce i nepoželjne u prestonici.

739 Servantes, Don Kihot, 109. poglavlje.

740 Džon Džulijan Norič, Sredozemno more: istorija Mediterana (Norwich, John Julius, The Middle Sea:
A History of Mediterranean, Vintage Books, London, 2007, p. 325).
741 „Sultan se žurno vratio iz letnjikovca u Jedrenama da nadgleda gradnju nove mornarice.“ Sem

Vajt, Buntovna atmosfera u Osmanskom carstvu početkom novog veka (White, Sam, The Climate of
Rebellion in the Early Modern Ottoman Empire, Cambridge University Press, Cambridge, 2011, p.
15). Pogledajte takođe kod Kolina Ajmbera u „Rekonstrukcija osmanske flote posle Bitke kod
Lepanta“ (Imber, Colin, „Reconstruction of the Ottoman Fleet after the Batde of Lepanto“ in Studies
in Ottoman history and law, Gorgias Press, Istanbul, 1996, pp. 85-101).
454 BETANI HJUZ

Turci se nisu sklupčali da ližu rane, nego su razmahivali novom snagom.

Jedno pokolenje pre Lepanta, Henriju VIII omileli su turski običaji priređivanja
velikih ceremonijalnih svečanosti i zabava u raskošnoj odeći. Za portrete je
pozirao na turskim ćilimima, koji su ne samo kupovani nego i imitirani. Ćilimi
s prepoznatljivim vijugavim motivima kao pramenje oblaka, pticama tipičnim
za one tkane u Ušaku i listovima raspoređenim kao kraci svastike često su
prostirani preko stolova, jer se smatralo da su suviše fini da se po njima gazi.
Ebru, turski papir s mermernom šarom koji će kasnije biti vrlo omiljen u
Veneciji, pravljen tehnikom smišljenom u srednjoj Aziji, ušao je u Evropi u
modu već oko 1575. Kako su zapadne sile kao što je Engleska i same počele da
osvajaju svoja carstva, Indija je postajala sve važnija u razgovorima trgovaca i
diplomata po hladnim krajevima kontinentalne Evrope, a pošto je potvrđeno
da Turci umeju da pretrpe i poraz, a ne samo da pobeđuju, egzotika Bliskog
istoka počela je da deluje kao igračka kojom se nije toliko opasno poigrati.
Istanbul će, naravno, biti prva stanica za ovaj novi pristup.
 SEDMI DEO

SULTANOV GRAD
Napadi i blokade od 1624. do oko 1900. godine
Osmansko carstvo 1566-1923. godine
 PEDESET DEVETO POGLAVLJE

BARUTNA CARSTVA I NAPRASITE LIČNOSTI: INDIJA IRAN I

ISTANBUL, DRAGOMAN I I EVNUSI
OD 1556. G. NADALJE
(OD 963/4. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Uz muziku i graju mnoštva sveta šah sveta izlazio je u Istanbul kao

sunce pokazujući svoje prekrasno lice svemu narodu, primajući
blagoslove i otpozdravljajući.
ĐELIBOLULU MUSTAFALIJA, SUR742

Stambol, stolica sultana Ruma, slavna po veličini i prostoru, nije ni

desetina desetine ovog grada.
SUDŽAN RAJ, HULASATEL TAVARIH743

Na obalama Ganga, iznad svetog grada Varanasija, nalazi se jedan napušteni

dvorac. Žalosno zagledan ka jugu, to je jedan od letnjikovaca Ahbara Velikog,
alka u ogrlici od kamena i cigle koja je u ime Alahovo povezivala bujni Indijski
potkontinent u celinu. Jedan od velikih mogulskih vladara, Ahbar je vladao od
1556. do 1605. i ostao upamćen kao takođe jedan od najširokoumnijih i
najambicioznijih vladara na svetu.
Ako danas putujete Velikim kolskim putem, naći ćete bunare, jezerca i
džamije na mestima gde je Ahbar zastajao na godišnjem hodočašću u
Adžmer,744 ali su ga najveće verske i teritorijalne težnje vukle dalje na jug.
Krajem Ahbarove vladavine mogulske teritorije prostirale su se od Gudžarata

742 Đelibolulu Mustafalija, Sur, navedeno kod Ebru Bojar i Kejt Flit, Društvena istorija osmanskog
Istanbula, str. 52.
743 Sudžan Raj, Hulasat el tavarih, navedno kod Stivena Blejka, Šahdža-hanabad: suvereni grad u

mogulskoj Indiji 1639-1739 (Blake, Stephen, Shahjahanabad: The Sovereign City in Mughal India,
1639-1739, Cambridge University Press, Cambridge, 2002, p. 193).
744 Adžmer se nalazi u pokrajini Radžastan na severu Indije; odredište Ahbarovog hodočašća bilo je

muslimansko svetilište podignuto na grobu imama Muinudina Čistija. Kompleks obuhvata i džamiju
koju je sagradio veliki mogulski vladar šah Džahan. (Prim. prev.)
 Istanbul 459

na zapadnoj obali do Bengalskog zaliva i od Lahora do centralne Indije.

Mogulski carevi smestili bi se na svoj rođendan na jedan tas vage, a zlato,
srebro i drago kamenje slagani na drugi tas smatrani su prikladnim
poklonom.745 Narovi od rubina i tanjiri od zada na šahovom stolu na severu
Indije bili su mogulski pandan turskim ćilimima i finom vezu na svili. Mogulski
dvor kipeo je od raskoši i samopouzdanja.
Kada su Osmanlije 1517. osvojile Jerusalim, Meku i Medinu, Mogulima je
to bio trn u oku.746 I mogulski i osmanski dvor bio je sunitski. Mogulski šahovi
i osmanski sultani razmenjivali su pisma, izaslanstva, darove i uhode. Obe ove
kulture imale su zajedničke srednjoazijske korene (nadahnuće za Tadž Mahal
pružio je mauzolej u Samarkandu podignut Tamerlanu, tatarskom emiru koji
je pobedio Bajazita I kod Ankare 1402. godine) i obe su se klanjale Alahu. Na
Indijskom potkontinentu poštovali su osmanske pustolove pre nego što su
došli Moguli. Čuvene po tome što su se u borbi služile musketama i topovima,
turske dinastije ustoličile su se u indijskim gradovima. Prema turskim
izvorima, Radžab-kan je zavladavši Sur atom sagradio tamošnje utvrđenje, u
turskom stilu. Prema drugima, štićenik Mimara Sinana Jusuf pomogao je pri
gradnji veličanstvenih mogulskih zdanja u Agri i Delhiju. Na oba dvora pevale
su se iste pesme, na stihove persijskog pesnika Hafiza i Ališera Navoja, pesnika
i filozofa koji je stvarao na danas izumrlom čagatajskom jeziku.747 Putnici iz
tog vremena pisali su kako bi ih pogodile poznate melodije ili stihovi. S
obzirom na trpeljivost obeju sila, moglo je ovo biti i vreme saradnje,
epohalnog premeštanja središta moći koje bi možda ujedinilo Bliski istok i
istočno Sredozemlje s Indijskim potkontinentom. Umesto toga, bilo je to doba
kad su, s bliženjem kraja prvog islamskog milenijuma, moćni vladari obeju
ovih islamskih dinastija bili primorani da svako ostavi svoj pečat. Mogulski
šahovi i osmanski sultani kružili su jedni oko drugih kao lepe i otmeno
odgajane ratoborne mačke.
Ahbar je želeo da otme Meku sultanu, svom bratu po Alahu, ali ne i po
oružju. Ahbarova vladavina preklopila se sa Sulejmanovom između 1556. i
1566. godine. Dok su Osmanlije putovale sa slanog Bosfora da budu s Alahom
u Meki, Ahbarovi karavani dolazili su iz pustinja, ostavljajući usput majmune
745 Inajat Kan, Šahdžahanama (Hronika vladavine šaha Džahana), uredili Zijaudin Abdul Desaj i Vejn
Begli (Begley, Wayne and Desai, Ziyauddin Abdul eds., The Shah Jahan Nama oflnayat Khan, Oxford
University Press, Delhi, 1990, p. 28).
746 Pogledajte kod Suzan Skiliter, „Tri pisma sultanije Safrje kraljici Elizabeti I“ (Skilliter, Susan,

„Three Letters from the Ottoman 'Sultana' Safiye to Queen Elizabeth I“, in Stern, Samuel Miklos,
Documents from Islamic Chanceries, Harvard University Press, Cambridge (Massachusets), 1965, p.
148).
747 Veoma sam zahvalna Katarini Šefild na tome što me je uputila u osmanski i mogulski muzički stil.
460 BETANI HJUZ

kao što su Sulejmanovi ljudi ostavljali drozdove. Ahbar je sa svitom ostao u

Meki četiri godine, od 1576. do 1580. Mogulski karavan je, kako saznajemo iz
izvora, doneo šest stotina hiljada zlatnih i srebrnih rupija i dvanaest hiljada
kaftana, i obuhvatao je i siromašne muslimane kojima je šah obezbedio
sredstva da pođu na dugo hodočašće, mada su morali da se drže na pristojnom
rastojanju od vladara.
Mogulsko plemstvo dolazilo je u Istanbul. Jedan princ skućio se u
Uskudaru, ali je upropastio stvar kad je počeo da se hvališe kako je potomak
arhidušmanina Osmanlija Tamerlana. Diplomatski kanali ostajali su pouzdano
otvoreni. Osmanlije su dolazile s molbama mogulskim vladarima u Delhiju.
Uspostavljen je običaj poklanjanja raskošnih darova od kojih bi se načas
onemelo usred razgovora. Iz Indije je u Istanbul stizao nameštaj nadahnut
kitnjastim Paunovim prestolom, a iz Istanbula je Nadir-šahu, uzurpatoru
persijskog prestola koji je nakratko vladao i čitavom Indijom, poslat naročito
izrađeni bodež, ukrašen smaragdima i rubinima.748
Postojali su, naravno, državni razlozi za ovakvo javno ispoljavanje
prijateljstva. I u Delhiju i u Istanbulu bili su svesni da svetskoj vlasti teži i treče
„barutno carstvo“, šiiti Safavidi, koji su vladali najvećim delom današnjeg
Irana i Kavkaza i koji su se, uz pomoć osmanskih stručnjaka za vatreno oružje,
naoružali s dvanaest hiljada musketa i petsto topova posle teškog poraza koji
su pretrpeli od Osmanlija početkom XVI veka. Istanbul je pun vek i po oštrim
okom motrio na poteze i savezništva Safavida. Dve sile su nekoliko puta gubile
i ponovo osvajale Bagdad, da bi konačno 1639. godine bila povučena granica,
koja delimično važi i danas, između severozapadnog Irana i jugoistoka Turske.
Živahno međugradsko nadmetanje donosilo je podjednako koristi Carigradu,
safavidskim prestonicama Tabrizu i Isfahanu i mogulskim sedištima Agri,
Delhiju i Lahoru. Mogulski i safavidski vladari uživali su u vidljivoj raskoši. Šta
li bi Ahbar Veliki mislio o otpacima oko veličanstvene tvrđave u Agri, o svojim
opustelim i oronulim pala tama, a safavidski vladari o svojim kolonadama, gde
su se slikari minijatura bavili svojom umetnošću, razvaljenim i raskopanim
buldožerima, dok se vrtovi oko Topkapi saraja i danas svakodnevno neguju?
Ekonomski, Indija je u XVI i XVII veku imala prednost, ali je carigradski
sultan i dalje priznavan za kalifa. Jedno pismo mogulskog šaha Humajuna
upućeno Visokoj porti obraća se sultanu ovako: „Darovi iskrenih želja tvom
preuzvišenom veličanstvu, nosiocu dostojanstva kalifata, potpori nebesa

748Putnici iz Indije i Japana još su i u XIX veku pripovedali o veličanstvenim povorkama koje su
pratile sultana na molitvu petkom, konjanicima na belim konjima, belom morskom pesku posutom
po putu kojim će sultan projahati, vojnicima koji su se postrojavali ispred dvorca da bi stupali iza
svog vladara.
 Istanbul 461

veličine i sreće, učvrstitelju temelja islama. Tvoje je ime utisnuto na pečatu

veličanstvenosti, u tvoje je vreme kalifat doveden do savršenstva…“749
Kao što je Konstantinopolj petsto godina bio kamen temeljac hrišćanstva,
Istanbul je postao kamen temeljac sunitskog islama.

Svoj zavidan duhovni položaj Osmanlije su učvrstile mešavinom spektakla,

diplomatije i vojne moći, čiju su srž činili dragomani. Sama reč potiče od
preistorijskog hetitskog korena. Dragoman je bio tumač, izaslanik i posrednik
u prljavim poslovima sve ujedno – korenito stvor Istoka. S obzirom na žustro
sprovođenje devširme, odvođenja dečaka iz pokorenih naroda da bi postali
vojnici ili činovnici, carigradski dragomani većinom su na početku života bili
hrišćanski dečaci sa Zapada, mada ih je bilo s raznih strana, s Balkana, iz
Venecije, Birmingema, isto kao i iz Egipta i Jerusalima. Jednim delom državni
službenici, drugim razbojnici pod državnim okriljem, često su radili u
sopstvenu korist ili za zemlju iz koje su bili rodom, ali su u svakom slučaju
predstavljali kosmopolitsko klupko čije je srce bilo u Istanbulu. Ali Ufki,
poreklom Poljak odveden u ropstvo,750 koji je u Konstantiniju dospeo u drugoj
polovini XVII veka, prepevao je na turski jezik Ženevski psaltir, dodavši i u
melodije elemente sufijske muzike. Jedan od poslednjih dragomana, Johanes
Kolmodin, živeo je u Istanbulu od 1917. do 1933, a potekao je iz Upsale, istog
onog švedskog gradića u kome se s ljubavlju čuva najstarija gotska Biblija.751
Jedna od osobina ključnih za dragomane bilo je lako ovladavanje jezicima.
Dragomani su većinom bili poliglote, govorili su persijski, jermenski,
italijanski, engleski, nemački, holandski – pred ovakvim spiskom svakako bi
porasle zazubice i ljudima koji danas vrbuju službenike Forin ofisa. Mlečani su

749 Navedeno kod Najmura Rahmana Farukija, Istraživanje o političkim i diplomatskim odnosima
mogulske Indije i Osmanskog carstva, 1556-1748 (Farooqi, Naimur Rahman, A Study of Political and
Diplomatic Relations Between Mughal India and the Ottoman Empire, 1556-1748, Delhi, 1989).
750 Istoriji je zapravo o ovoj zanimljivoj ličnosti poznato dosta pojedinosti. Vojćeh Bobovski, rođen u

Lavovu, bio je ili Poljak ili lavovski lermen. U ropstvo su ga odveli krimski Tatari kad mu je bilo
osamnaest godina. Govorio je ukupno osamnaest jezika, preveo je na turski Bibliju i napisao
gramatiku turskog jezika. Takođe se smatra značajnim kompozitorom turske muzike XVII veka, a
sačinio je i vrlo značajnu antologiju svetovne i duhovne turske muzike, od koje su do danas
sačuvana samo dva primerka, jedan u Britanskoj, drugi u Francuskoj nacionalnoj biblioteci. (Prim.
prev.)
751 Kolmodin je u Tursku došao po svom poslu i nikada nije prešao ni u islam ni u tursku službu.

Orijentalista, dobar poznavalac semitskih jezika i istoričar, imao je nameru da istraži u turskim
arhivima zapise o švedskom kralju Karlu XII, koji je posle poraza od Rusa kod Poltave proveo niz
godina u izgnanstvu u Osmanskom carstvu. Zahvaljujući svom znanju i sposobnostima, Kolmodin je
zaposlen kao prevodilac švedske ambasade u Istanbulu, a dodeljene su mu i druge konzularne
dužnosti. (Prim. prev.)
462 BETANI HJUZ

čak osnovali svojevrsni pansion u kome su budući dragomani mogli da se

obučavaju čak i po petnaest godina. Ove dragomane šegrte nazivali su giovani
di lingua, jezički podmladak.752 Izvesni Đovani Piron prosto nije bio jezički
dovoljno obdaren, pa je i sa sedamdeset godina još uvek bio na spisku šegrta, a
on nije bio jedini. Ovi dragomani na obuci živeli su isključivo među drugim
muškarcima i čitav dragomanski posao imao je snažno takmičarsko obeležje.
Savezništva su među dragomanima brzo sklapana i rasturana, obaveštenja
predavana, naklonosti sticane. Čak i oni dragomani koji su počeli kao robovi,
kao na primer Đakomo Nores, uzet u ropstvo kad je 1572. godine osvojen
Kipar (njegova tetka, koja je takođe tada postala turska robinja, primila je
islam i kćeri su joj postale sultanije Mehmeda III), mogli su da zasnuju
dragomanske dinastije čiji su izdanci istovremeno radili za Mlečane, Francuze,
Britance, Holanđane, Habzburgovce i sultana. Dragomani su u Carigradu i
prenosili i stvarali vesti.
Činjenice o carigradskim dragomanima izranjaju iz kartonskih kutija s
dokumentima čuvanih po bibliotekama i pomoćnim sobama ambasada širom
Evrope i Azije. Kustosi su u XXI veku pronašli pune kutije „starih turskih
dokumenata“, pisama iz Konstantinije koja, po svemu sudeći, sadrže pravo
istorijsko blago.753 Od XVI veka Konstantinija je bila vrlo cenjen položaj –
mletački bailo smestio se u njoj 1454, francuska ambasada uspostavljena je
1535, engleska 1538, holandska 1612, dok su Švedska, Poljska i Rusija potom
sledile primer u XVIII veku.754 Iz starog gradskog jezgra ambasade su se
uskoro premestile na suprotnu stranu Zlatnog roga i Galata je postala središte
svojevrsnog skitalačkog nacionalnog i ličnog napretka. Posebno su mnogi
grčki dragomani, zvani fanarioti jer su živeli u četvrti Fanar, uspevali visoko
da se popnu, do položaja sultanovog glavnog dragomana ili glavnog
dragomana sultanove mornarice, a između 1716. i 1821. i gospodara Vlaške i
Moldavije. Neki dragomani su primali islam, drugi, kao što je bio Englez po
imenu Finč, rodom iz Čorlija, nisu, a priče koje su ih dovele u Istanbul ostajale
su tajna. Mnogi od njih održavali su veze sa sumnjivim ličnostima, o kojima

752 Pogledajte kod Ele Natali Rotman, „Tumačenje dragomana: granice i prevazilaženje granica na
Mediteranu početkom novog veka (Rothman, Ella Natalie, „Interpreting dragomans: Boundaries
and crossings in the early modern Mediterranean“, Comparative studies in society and history, 51.4,
2009, pp. 771-800).
753 Pogledajte kod Kristine Filiju, „Percepcijski paradoks: tumačenje osmanske prošlosti preko

nacionalne sadašnjosti“ (Philliou, Christine, „The Paradox of Perceptions: Interpreting the Ottoman
Past through the National Present“, Middle Eastern Studies, 44.5, 2008, 661-675).
754 Džon Tolan, Džajls Vejnstejn i Henri Lorens, Evropa i islamski svet: istorija (Tolan, John,

Veinstein, Gilles and Laurens, Henry, Europe and the Islamic World: A History, Princeton University
Press, Princeton, 2013, p. 148).
 Istanbul 463

saznajemo i iz sultanove zvanične prepiske, u kojoj se dotični nazivaju „moj

neimenovani sluga“. Nema sumnje da su posredi bili tajni agenti. Muslimanski
špijuni i dragomani koji su bili dvostruki agenti iza granica Osmanskog carstva
mogli su da budu razobličeni ako bi se otkrilo da su obrezani. O ovoj bojazni
svedoče uplašeni zapisi „Mahmuta Arapina“, koji je na zadatku bio u Parizu.755
Bilo je i drugih opasnosti. Kako su se mnogo kretali, mnogi su bili izloženiji
nego drugi epidemijama kuge, kao što je bila ona 1573. Život dragomana bio je
opasan, ali i uzbudljiv.

Dragomani nisu bili jedini doseljenici kojima je dobro išlo. S kraja XVI veka
evnusi crnci, mahom iz Etiopije i drugih delova istočne Afrike, imali su
ogromnog uticaja u turskoj unutrašnjoj i spoljnoj politici. Od 1595. kizlar-aga,
poglavar crnih evnuha, upravljao je džamijama u Meki, Medini i Terusalimu – i
prihodima koje su ta sveta mesta donosila. Kao što su bili nezaobilazni u
hrišćanskom Konstantinopolju, evnusi su se sada podjednako spretno snalazili
u muslimanskom Istanbulu. Pred kraj vladavine Murata IV 1640. godine pri
carskom haremu živelo je, prema izveštajima kojima raspolažemo, hiljadu
evnuha.
Evnusi koji su čuvali sultanov harem živeli su u veličanstvenim,
međusobno povezanim stanovima, osvetljenim toplom svetlošću bronzanih
svetiljki, u koje se dolazilo kroz usko dvorište pokriveno raskošnim pločicama
s motivima cveta po kome su evnusi često dobijali ime – narcisa. Vrata su bila
optočena dragim kamenjem, a iznad pozlaćenog ulaza u harem bile su ispisane
reči iz Kurana: „O vjernici, ne ulazite u sobe Vjerovjesnikove, osim ako vam se
dopusti.“756 Evnusi nižeg položaja bili su stešnjeni u sobičcima na spratu, bez
prozora. Oni na čelu često su izgleda sami birali ko će ih naslediti i imali su
dovoljno moći da u Carigrad dovedu svoje sopstvene vojske mameluka.
Mnogi su se, a posebno dragomani i stranci koji su dolazili s molbama za
sultana, ogorčeno žalili da poslednju reč uvek u svemu imaju harem i evnusi,
jer su tako blizu sultanu. Sultanije su često imale dvorkinje Jevrejke i bile su
sklone da ih slušaju, a same su zaista mogle znatno da utiču na sultana.
Edvard Barton, koji je krajem XVI veka bio predstavnik i Engleske i
Francuske, jadao se da jedna takva žena uveliko podriva njegovu
ubedljivost.757

755 Dovani Paolo Marana, Pisma turskog uhode koji je četrdeset pet godina neotkriven živeo u Parizu,
1687.
756 Kuran, 33, 53, prema prevodu Besima Korkuta. (Prim. prev.)
757 Pogledajte kod Suzan Skiliter, „Tri pisma sultanije Sanje kraljici Elizabeti I“, str. 148.
464 BETANI HJUZ

Tako su se mudrije državne carigradske glave baveći se spoljnim

poslovima okretale evnusima i služavkama, koji su opet znanja prikupljali od
svojih dragomana. Počele su da se pronose priče kako Turkinje i njihovi
uškopljeni čuvari vladaju čarobnim moćima. Sredinom XVII veka Carigrad je
nazivan gradom u kome vlada sultanat žena.
 ŠEZDESETO POGLAVLJE

SULTANAT ŽENA
1546. G. – 1650. G.
(952. G. – 1060. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Mlad si
I u iskušenje možeš biti zaveden, a Turkinje,
Ko engleski mastifi tim žešći kad su na lancu,
Iz uskraćene slobode, ako im žudnjom plane krv
Za nekim kog požele, poći će i putem od kog bi
Sami demoni paklenski se tresli, samo da dosegnu
Cilj svoj bludni.
FILIP MASINGER, OTPADNIK, 1624.758

Ako skrenete desno pored kapele Novog koledža u Oksfordu i uđete u

prohladni kloštar, naći ćete, otprilike u visini struka, spomen-ploču Robertu
Dalamu, koji je preminuo godine 1609, dok je u koledžu postavljao orgulje.
Dalam je sahranjen ispod podnih ploča. Ako ste upoznati s Dalamovom
porodičnom pričom, shvatićete zašto je ovaj majstor izdahnuo na poslu.
Robertov otac Tomas bio je graditelj orgulja. Njegovi instrumenti hvaljeni
su širom Evrope, pa je 1599. kraljica Elizabeta poslala po Tomasa da otprati
jedne svoje orgulje, brižno smeštene u potpalublje galeona Hektor, da bi ih
isporučio kao poklon Mehmedu III.759 Orgulje su bile vodene, rasklopljene i
popakovane u sanduke da bi bile ponovo sklopljene pošto budu dopremljene
na lice mesta. Kada je Dalam otvorio sanduke, s užasom je ustanovio da se
njegovo delo od vrućine, vlage i ljuljanja mora potpuno raspalo. Njihov
graditelj se nije dao obeshrabriti, pa je s pomoćnicima punih deset dana
rekonstruisao orgulje i potom utrošio još četiri dana da ih uspešno instalira u
Topkapi saraju. O onome što ga je tamo dočekalo zaprepašćeno je pisao:
„Onda su mi rekli da će mi, ako ostanem, veliki gospodar dati dve žene, ili

Filip Masinger, Otpadnik, čin I, scena 3.

758

Stiven Biknel, Istorija engleskih orgulja (Bicknell, Stephen, The History of the English Organ,
759

Cambridge University Press, Cambridge, 2001, p. 72).

466 BETANI HJUZ

svoje naložnice, ili dve najbolje device koje sam odaberem, u samom gradu ili
oko njega.“ Iz dnevnika Tomasa Dalama takođe saznajemo da je među
ponuđenim ženama bilo „stvarno lepih… pogled na njih mi je činio čudesno
zadovoljstvo“.760
Harem je možda i zaprepastio Dalama, ali jedna od tih žena koje je
posmatrao kao nekakvo egzotično čudo vodila je zapravo neposrednu
prepisku s njegovom kraljicom. Priča o sultanovom haremu trebalo bi da nas
podseti na oprez s kojim treba da pratimo istoriju Carigrada: neophodno je da
počnemo iznutra, a ne spolja.
Jedan od vrsnih političara u preraskošnom i prezaštićenom haremu bila
je sultanija majka Nurbanu. Visoko zvanje sultanije majke, koje je
podrazumevalo i izuzetan uticaj, držala je od 1574. do svoje smrti 1583.
godine. Nurbanu je gotovo sasvim sigurno život započela kao Kale Kartanu,
pravoslavka s Kipra. Izaslanici iz tog vremena opisivali su je kao izvanredno
lepu i pametnu. Mnoge priče kolale su oko nje. Više godina posle njene smrti
tvrdilo se da je Nurbanu zapravo bila Čečilija Venijer-Bafo, vanbračna kćerka
Nikola Venijera, gospodara Parosa, i Violante Bafo, mletačke plemkinje.
Zabuna je shvatljiva, jer je Nurbanu, najverovatnije, oteo Hajrudin Barbarosa
kad joj je bilo oko dvanaest godina, doveo ju je kao deo sveže isporuke mladog
mesa Selimu II u prestonicu.761
Nurbanu je izgleda putovala sa Selimovom pratnjom u Konju kada je
zapala za oko ovom muškarcu, tada još samo prestolonasledniku; ubrzo mu je
rađala dete za detetorn, najpre samo kćeri, a onda konačno, 1546, i sina,
Murata III. Selim je očigledno uživao u njoj. Doveo ju je nazad u Topkapi saraj i
dodelio joj položaj svoje omiljene žene. Godine su proticale, a mreža njenog
uticaja se širila, uz pomoć udatih kćeri koje su imale pristup izvan sultanovog
harema i mogle da joj budu doušnici, kuriri i politički stratezi.762
Nurbanu je, izgleda, neskriveno zastupala mletačke interese dajući im
prednost nad interesima Đenove i Pize. Šaputalo se čak da su Đenovljani
naručili da bude otrovana. Do koje su mere razne zemlje nastojale da joj se
umile vidi se po porukama u kojima sultanija zahvaljuje na bali svile, dvadeset
jednoj haljini od dvobojnog damasta, devetnaest haljina od zlatotkanog platna,
i na dva psa, čija joj se veličina i dužina dlake nisu dopale.763 Nurbanu se

760 Tomas Dalam, Prva putovanja po Levantu II (Early Voyages and Travels in the Levant, The Diary
of Master Thomas Dallam, 1599-1600. II).
761 Bendžamin Arbel, „Nurbanu (oko 1530-1583): sultanijaMlečanka?“ (Arbel, Benjamin, „Nur Banu

(c. 1530-1583): A Venetian Sultana?“, Turcica, 1992,24: 241-259).

762 Isto, 147.
763 Isto, 226.
 Istanbul 467

takođe dopisivala s Katarinom Mediči. Bila je tu u igri i mekana i tvrda taktika.

Katarina je bila toliko očarana vezom na darovima koji su joj stizali iz
Carigrada da je dovela više vrsnih turskih vezilja da joj izvezu presvlake za
nameštaj u njenoj kući u Francuskoj. Kao čuvenu pokroviteljku umetnosti,
ubrajajući tu i umetnost sa Istoka, Katarinu su nazivali novom Artemizijom, po
anadolskoj vladarki Artemiziji II, izdanku iste dinastije kao i Artemizija I, koja
se svojevremeno borila na persijskoj strani protiv vizantijskih interesa,
upamćenoj ponajviše po mauzoleju koji je u IV veku pre n. e. podigla svom
bratu i mužu karijskom satrapu Mauzolu.
Služeći se svojim pravom da ulaže u nepokretnu imovinu i stiče milost
Alahovu, Nurbanu je osnovala prvu biblioteku, koju je uopšte ikada osnovala
jedna žena, u prekrasnoj Džamiji sultanije majke iznad Uskudara, koju su
savremenici opisivali kao „vodoskok svetlosti“.764 Žene na visokom položaju i
pre su podizale zadužbine, ali ovakvih razmera – to dotad još nije bilo viđeno.
Nurbanu je po stilu možda malčice podsećala na Teodoru: kompleks njene
džamije obuhvatio je i kuhinju za beskućnike i siromahe i prenoćište za
putnike, i imućne i one bez igde ičega.
Smrt Selima II u hamamu 1574. godine nije podsekla sultaniji krila.
Nastavila je da nadgleda podizanje hamama širom grada, među kojima je bio
jedan dvostruki, za muškarce i žene, nedaleko od njene džamije.765 Njen
hamam na ulazu u Kapali čaršiju koristi se i danas. Nurbanu je poslednje dane
života provela u vlastitom dvorcu u četvrti Jenikapi, nedaleko od arheološkog
nalazišta na kome su nedavno pronađeni prvi preistorijski žitelji Carigrada. Na
samrtnom odru sultanija majka je oslobodila sto pedeset svojih robinja i
svakoj ostavila po hiljadu dukata. Nurbanu je primer moći stečene iz blizine
izvoru moći. Nekadašnja haremska devojka stekla je toliko poštovanja da se
sultan oženio njome. Sahranjena je pored muža, u Selimovom turbetu, u vrtu s
južne strane Aja Sofije.
Učešće žena iz sultanovog harema u spoljnoj politici Osmanskog carstva
nije okončano smrću sultanije Nurbanu. Vođen možda obožavanjem koje je
njegov otac gajio prema Nurbanu, Murat III je dao sličan položaj svojoj
miljenici Safiji, s kojom je neko vreme živeo u Manisi, gradu u kome su
osmanski prestolonaslednici učili da vladaju. Sanja je dovedena kao robinja iz
nekog sela u albanskim planinama kad joj je bilo trinaest godina. Kao
Muratova suložnica ubrzo je uspela da utisne lični pečat. Šaputalo se, po
svemu sudeći prilično opravdano, da je Sanji postalo mrsko svekrvino

764 Isto, 208. Vodoskokom svetlosti džamiju je nazvao Evlija Čelebija – isto, 186.
765 Isto, 209. U ovom sam se poglavlju mnogo oslanjala na ovaj izvor.
468 BETANI HJUZ

mešanje, u kome je bilo i edipovskih elemenata – Nurbanu je lično punila

harem najlepšim i najzanosnijim ženama s pijace robija, i radila je to očigledno
uspešno, jer je njen sin imao stotinu troje dece766 – pa je uzela izvesnog udela
u neobjašnjivo brzoj smrti sultanije majke. Kao i Selimov odnos s Nurbanu, i
Muratov sa Sanjom razvio se, po svemu sudeći, iz vrele strasti u postelji u
strateško političko partnerstvo.
Džon Sanderson, sekretar engleske ambasade u Carigradu, poslao je kući
izveštaj o tome kako je Sanja, šetajući po vrtu, ugledala na reci brodove koji su
hitro plovili i saznala da to vezir hita da sprovede pravdu na nekim
bludnicama. Nezadovoljna, poslala je reč veziru da ga je njen sin, koji je u tom
trenutku bio na vojnom pohodu, ostavio da vlada u gradu, a ne da rastrže
žene.767 Kada je njen sin Mehmed III otišao 1596. u vojni pohod, Safija je
oslobodila sve zatvorenike u Stambolu i Galati i zadržala samo one koji su
počinili „gnusne“ zločine.768 Sledeće godine je dala vlastiti novac za ratne
pripreme – od njenog priloga popunjeno je topovsko naoružanje i kupljene su
tovarne životinje.
Safija i Elizabeta uspostavile su odnose šaljući poklone jedna drugoj.
Elizabeta je sultaniji poslala veliku crnu englesku mačku koja se šetkala po
haremu dok nije umrla od starosti. S vremenom su darovi postajali sve
razmetljiviji – jedan od njih bila je i prekrasna pozlaćena kočija.
Safijino pokroviteljstvo i zaštita imali su stvarnu težinu. Kada je 1593.
primila na dar portret engleske kraljice optočen dragim kamenjem, sultanija
joj je napisala umirujuće i zavereničko pismo: „Spominjaću stalno kraljičinu
plemenitost pred nogama Njegovog veličanstva sultana koji vlada s
Aleksandrovog mesta i nastojaću na ostvarenju kraljičinih ciljeva.“769 Pošto je
njen sin Mehmed III seo na presto, Safija je u njegovo ime pisala Elizabeti, koja
je molila da iz ropstva budu pušteni Englezi zarobljeni u severnoj Africi:
„Tvoje nam je pismo stiglo… Ako bude Božja volja, biće preduzeto ono što
tražiš.“ Pismo se nastavlja u razgovorljivom, prisnom, majčinskom tonu
uveravanjima da će sultanija majka Safija ukoriti sina što je zaboravio kakav je
dogovor sklopljen između dve pomorske sile. „Neka bi i tvoje prijateljstvo
uvekbilo čvrsto. Daj Bože da se naše prijateljstvo nikada ne ugasi.“770 Safija je

766 Mada je Safija takođe pribavljala milosnice svom partneru u postelji.

767 Lesli Pirs, Sultanov harem: žene i vladavina u Osmanskom carstvu (Peirce, Leslie, The Imperial
Harem: „Women and Sovereignty in the Ottoman Empire, Oxford University Press, Oxford, 1993, p.
202).
768 Ebru Bojar i Kejt Flit, Žena na javnim mestima u Osmanskom carstvu, str. 233.
769 Suzan Skiliter, „Tri pisma sultanije Safije kraljici Elizabeti I“, str. 132-133.
770 Navedeno kod Lesli Pirs, str. 228.
 Istanbul 469

uz ovo pismo poslala Elizabeti haljine, dva zlatom vezena peškira, tri
maramice i tijaru. Razmenjeni su biseri, pravi i veštački. Kad je poklon
raspakovan, tijare s biserima i rubinima nije bilo, što je izrazito naljutilo
naprasitu Elizabetu; diplomate su se razletele, tijara je pronađena i opasnost
od krize između dve sile uspešno je prebrođena.
Usledio je i završni, istorijski dragulj, koji u potpunosti razotkriva
iznenađujuću prisnost i razumevanje. Preko svoje služavke Jevrejke Esperance
Malki, koja će kasnije pasti u nemilost i biti isečena u komadiće, a komadići
proneseni ulicama na vrhovima bodeža, Safija je zamolila Elizabetu da joj
pošalje vodice i ulja za ulepšavanje:

Oslanjajući se na to što si žena, veličanstvo […] u tvom se

kraljevstvu mogu naći retke destilovane vodice svih vrsta za lice i
mirisna ulja za ruke. Tvoje će mi veličanstvo učiniti veliku milost
ako ih po meni pošalje najpresvetlijoj sultaniji; po meni jer to su
potrepštine za ženu, pa ona ne bi htela da prolaze ni kroz čije
druge ruke.771

Odnosi između ove dve žene, između kojih je stajalo šest hiljada
kilometara preko okeana, mnogo govore i o odnosu između turske i evropske
kulture u ovo vreme. Trebalo bi da se podsetimo da je, dok je Osmanlije u ovo
doba pratila sreća dostojna carstva na vrhuncu, Evropa istovremeno bila i
kolonizator i kolonija.

Bez obzira na bliske odnose između nekih uzvišenih žitelja Istanbula i

Londona, uzavrela dešavanja na Istoku izazivala su reakciju na Zapadu.
Konstantinopolj se pojavljuje u Šekspirovom Herniju V i Timonu Atinjaninu, a
Osmanlije u Otelu. Turci se pojavljuju i u drugim omiljenim komadima: u
Tragediji Solimona i Pirside Tomasa Kida iz 1599, Mustafinoj tragediji Fulka
Grevila iz 1609, Turčinu Džona Mejsona iz 1610. i Gnevu hrabrog Turčina ili
Amuratu Prvom Tomasa Gofa, koji su izvodili oksfordski studenti od 1613. do
1618. godine. Mlečanin Otavijano Bon, koji je u Carigradu zastupao mletačke
interese, napisao je kvazietnografsko delo Sultanov saraj: prisni prikaz života
na turskom dvoru, u kome se između ostalog opisuje i obredno pripremanje
žena za seks sa sultanom i čiji je prevod engleska publika željno dočekala
1625. Od Bona saznajemo da su „odmah po dolasku u saraj ove device

771 Suzan Skiliter, „Tri pisma sultanije Safije kraljici Elizabeti I“, str. 43.
470 BETANI HJUZ

poturčivane na sledeći način: podigle bi kažiprst i izgovorile: nema Boga do

Alaha, a Muhamed je njegov prorok“.772
Napadi turske vojske na zapadno Sredozemlje i Evropu i gusarski prepadi
od severnoafričke obale sve do Kornvola (između 1592. i 1609. berberski
gusari su zarobljavali sedamdeset do osamdeset hrišćanskih brodova
godišnje) pothranjivali su u zapadnom svetu pojam o Turcima kao nekakvim
neuhvatljivim strašilima. S propovedaonica širom Engleske čitane su vatrene
molitve za zaštitu od „upada i najezde Turaka, divljih i surovih neprijatelja“, i
od „srdžbe i nasilja nevernika, koji tiranijom i okrutnošću nastoje ne samo da
iskorene istinsku veru nego i samo ime i uspomenu Hristovu, jedinog
spasitelja našeg i svega hrišćanstva; ako bi oni porazili Maltu, ne može se znati
kakve bi nove opasnosti snašle ostali hrišćanski svet“.773
Čak je i škotski kralj Džejms VI osetio potrebu da napiše pesmu u slavu
pobede Svetog saveza kod Lepanta:

Sukobiše se u Zalivu lepantskom

Kršteni narodi i
Obrezani Turci pod turbanima.774

Ironija je naravno ležala u tome što je Kilidž Ali-paša, koji je kod Lepanta
zapovedao levim turskim krilom i uspeo da se vrati u Konstantiniju sa
zaplenjenom zastavom malteških vitezova, rodom bio Italijan iz Kalabrije.
Lingva franka na turskom dvoru bio je sve do pred kraj XVII veka
srpskohrvatski.775 Slično tome, neki Englezi su odvođeni silom kao ratni
zarobljenici, ali su neki rado odlazili na Istok i tamo ostajali. Evnuh Hasan-aga,
primera radi, život je započeo kao Samson Rauli iz Grejt Jarmuta. Ingiliz
Mustafa prethodno je bio izvesni gospodin Kempbel iz Invererija. Kada je
Čarls II poslao kapetana Hamiltona da vrati kući Engleze koji su odvedeni u

772 Otavijano Bon, Sultanov saraj, priredio Godfri Gudvin, 1996, str. 46.
773 Iz „Uzora da posluži za zajedničku molitvu kojom će se pozvati svi pobožni da se mole Bogu za
izbavljenje svih hrišćana na koje Turci sad napadaju“, preštampano u Liturgijskim službama
Vilijama Kitinga Kleja (Clay, William Keatinge, Liturgical services: liturgies and occasional forms of
prayer set forth in the Reign of Queen Ellizabeth, Cambridge University Press, Cambridge, 1847, pp.
519-523, esp. 519).
774 U ovome sam se mnogo oslanjala na istraživanje Danijela Vitka – sa, „Pretvaranje u Turčina u

Otelu: promena vere i osuda Mavara“ (Vitkus, Daniel, „Turning Turk in Othello: The Conversion and
Damnation of the Moor“, Shakespeare Quarterly, Vol. 48, No. 2, Summer, 1997).
775 Sajmon Sibag Montefjore, Romanovi: 1613-1918 (Montefiore, Simon Sebag, The Romanovs: 1613-

1918, Weidenfled 8c Nicolson, London, 2016, p. 239).

 Istanbul 471

roblje sa severnoafričke obale, oni su odbili. Bili su sasvim zadovoljni

poturčenjaci koji su uživali u turskim uspesima. Hamiltonovo lično mišljenje
glasilo je da su preverili zbog žena s kojima su se sada susretali: „Te su žene
uglavnom prelepe.“776
U anglofonom svetu turčenje je imalo ukus seksa. Čak i 1910, godinu dana
pošto je sultanov harem u Topkapi saraju i zvanično raspušten, ilustracije u
Bedekerovom vodiču prikazivale su na mestu sultanovog dvorca samo
cenzurisanu prazninu. Po svemu sudeći persijsko-turska reč saraj pogrešno je
protumačena ili izjednačena s italijanskom serrare – zatvoriti ili zaključati. U
svesti Engleza i drugih Evropljana veličanstveni sultanov saraj bio je
zabranjen, tajanstven, primamljiv i pun seksualnih iskušenja.777
U ovome se dakle susrećemo s jednim klišeom o Istanbulu koji će opstati i
dok XX vek bude odmicao, s jednim njegovim obeležjem čije je seme možda
posejano još onda kad su drevni Megarani skretali pogled ka istoku dok su
drugi Grci pisali o opojnom, čulnom Vizantionu. Politički potezi stanara
sultanovog dvorca bili su uveliko zasnovani na čistoj sili, ali je Zapad odabrao
da preuveličava – i da za njima žudi – erotska obećanja koja je tamo video.

776 Džerald Maklin, Početak putovanja na Istok. Engleski putnici u Osmanskom carstvu 1580-1720
(MacLean, Gerald, The Rise of Oriental Travel. English Visitors to the Ottoman Empire, 1580-1720,
Palgrave Macmillan, Basingstoke and New York, 2004, p. 165).
777 Rut Bernard Jizel, Haremi u glavi: putevi zapadne književnosti i umetnosti (Bernard Yeazell, Ruth,

Harems of the Mind: Passages of Western Art and Literature, Yale University Press, New Haven,
2000).
 ŠEZDESET PRVO POGLAVLJE

JANJIČARI
1370. G. – 1826. G.
(771. G. – 1241. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Mi smo leptiri božanske svetlosti, vrelo je naše neiscrpno.

DŽEVAD-PAŠA778

Šarena družina dečaka i staraca, bez ikakve uniforme ako se ne

računa velika, nezgrapna i umašćena pustena kapa, koja stalno
spada. Pukovnici se izdvajaju po izrazito neobičnim kacigama,
tako visokim i teškog temena da povremeno moraju da ih
pridržavaju na glavi obema rukama.
PREČASNI ROBERT VOLŠ,
PRIPOVEST O BORAVKU U CARIGRADU, 1828.779

Oni koji su tad vladali u Carigradu vladali su s drskom

neograničenošću i samom su pojavom prikazivali preveliku
slobodu; prljavim jezikom, odvratnim ponašanjem, ogromnim
turbanima, raskopčanim prslucima, raznim oružjem za pašom,
debelim štapovima ulivali su strah koliko i gađenje. Kao nekakvi
stubovi u pokretu gurali su svakog s puta ne obazirući se ni na pol
ni na godine, cesto ostavljajući i trajne ožiljke kao trag svog besa
ili prezira.
ADOLFUS SLEJD,
ZAPISI O PUTOVANJIMA PO
TURSKOJ,GRČKOJ ITD., 1833.780

778 Endru Vitkroft, Neprijatelj pred vratima: Habzburzi, Osmanlije i bitka za Evropu (Wheatcroft,
Andrew, The Enemy at the Gate: Habsburgs, Ottomans, and the Battle for Europe, Random House,
London, 2008, p. 163).
779 Robert Vols, Pripovest o boravku u Carigradu, 1828. Navedeno kod Vitkrofta, str. 86.
780 Adolphus Slade, Record of Travels in Turkey, Greece etc. and of a Cruise in the Black Sea with the

Captain Pasha in the Years 1828, 1829,1830,1831 (1833), navedeno kod Vitkrofta, str. 92.
 Istanbul 473

Nemilosrdni zapadni izvori u svakom slučaju nisu grešili kad je reč o

neutoljivoj turskoj gladi za osvajanjem novih zemalja.781
U XIV veku, kada su osmanski ratnici uvideli da stiču sve više teritorija,
shvatili su da im neće biti dovoljni zastrašujući, grabežljivi ratnici, nego im je
potrebna pešadija koja će čuvati osvojene zemlje. Od doba sukoba između
Abasida i Omejada sultanu je pripadala petina svih ratnih zarobljenika. Pravilo
je opstalo neokrnjeno do XVII veka. Sultanovi elitni vojnici prikupljani od
danka u krvi – devširme – postali su važna sila u Carigradu. Da bismo shvatili
Carigrad u tri i po veka posle pada pod tursku vlast, moramo da naučimo
ponešto o janjičarima i da shvatimo da se njihovo prisustvo snažno osećalo od
Budimpešte do Bagdada i od Jedrena do Krita.
Dolazak novih janjičarskih regruta u Carigrad sigurno je pružao izuzetan
prizor. Podeljeni u čete od po stotinu, sto pedeset ili dvesta njih, odvedeni
hrišćanski dečaci, uglavnom između osam i deset, ali ponekad i do dvadeset
godina starosti, nosili su fesove i bili odeveni u crveno, da bi bili lakše uočeni
ako pokušaju da pobegnu. Odvođeni su mahom iz grčkih, srpskih i albanskih
sela782 i sprovođeni ka Carigradu Ignacijevim putem. Odeću i putovanje
plaćale su njihove porodice.
Birani su fizički sposobni dečaci; jedan turski lekar predlagao je da se
biraju dečaci s ožiljcima jer ožiljci dokazuju da rado učestvuju u tučama. Na
Zapadu je danak u krvi tumačen kao jedan od dokaza turske okrutnosti; u
zemljama koje su nekada bile pod osmanskom vlašću, na primer Rumuniji, i
danas se na ovu temu snimaju televizijske emisije i serije. Dečaci su ponekad
zaista doslovno otimani majkama iz naručja. Seljani Sisa na Kavkazu pokušali
su jednom prilikom da upadnu u Istanbul i vrate svoju decu, a 1626. godine
tajanstveno su na putu u tursku prestonicu nestala sva četiristo četiri
odvedena dečaka. Dešavalo se da stanovnici nekih sela smelo pokušaju da se
pozovu na zakone da bi sprečili da im sinovi budu odvedeni. Za neke je ipak
danak u krvi značio da će bar jedan sin dobiti obrazovanje, sigurna sredstva za

781 Uopšteno govoreći, uspon Zapada, posle promene trgovačkih puteva zahvaljujući uspešnim
putovanjima Kristifora Kolumba i Vaska da Game, bio je jedan od razloga što su državni stratezi u
Visokoj porti i sultanovom haremu morali da budu upućeni u prilike koje im se pružaju i
savezništva koja ih okružuju ne samo u delu sveta neposredno oko njih nego i mnogo šire. Murat IV
je svake nedelje priređivao veliku predstavu: povorku zanatlija kroz grad. Trebalo bi da se zapitamo
o njegovim motivima. Šta je time dokazivao? Da čitavo tursko društvo u celinu vezuje vera? Ili ideja?
Ili šarena roba za prodaju? Dvadeset petog decembra 1638. Muratu IV predao se Bagdad. Potom su
na Bliskom istoku povučene granice čije tragove vidimo i danas. Turska vojska iskrcala se 1645.
godine na Kritu, a 1683. veliki vezir skrenuo je pogled ka severu, ka žilavoj prirodnoj granici –
Dunavu. Nijedan od turskih vojnih uspeha ne bi bio moguć bez janjičara.
782 Jevreji, Kurdi i Persijanci nisu rado primani u janjičare.
474 BETANI HJUZ

život, i neće morati da plaća harač koji su plaćali svi nemuslimani u Turskom
carstvu.
Pošto bi bili sprovedeni u Istanbul, često pod nadzorom drugih hrišćana,
dečacima je bilo dozvoljeno da tri dana predahnu u nekoj hrišćanskoj
porodici. Posle toga su pregledani, upisivani u knjige i obrezivani. Obuka je
trajala sedam do deset godina – najbistriji su je sticali u samom dvorskom
kompleksu, ali je većina za to vreme boravila kod seoskih porodica po
Anadoliji. Počinjalo se po pravilu od samog dna – rintanja u rudnicima,
brodogradilištima, na popravci građevina. Dok gledamo ono što nam je
sačuvano od veličanstvene osmanske arhitekture, možemo da zamislimo
janjičarske ruke i oznojena čela. Neki dečaci su obučavani u pravljenju strela
ili vatrenog oružja, kozarstvu, krojačkom zanatu, ili su učili muziku, ili da
pripremaju sultanu šer-bet.783 Živeli su u drvenim kasarnama – Staroj i Novoj
– koje su bile sav njihov svet. Nova kasarna nalazila se u blizini Kapali čaršije i
džamije Ahmedije, i blizu takozvanog Mesnog trga, nekadašnjeg vizantijskog
foruma. Vrtove su, međutim, imali čak i janjičari. Pred veće ratne pohode,
okupljali su se da se svi zajedno pomole kod hipodroma. Početkom XVII veka u
Istanbulu i okolini bilo je trideset pet do četrdeset hiljada janjičara – oko
petine gradskog stanovništva.
Janjičari su bili ti koji su iz utvrđenja Rumelihisar, prvobitno nazvanog
Bogazkesen, što može da znači i grloseča i onaj koji preseca uski prolaz,
isprobavali domet svojih topova na svim brodovima koji bi tuda naišli.
Janjičari su imali važnu ulogu u probijanju konstantinopoljskih zidina i
janjičarima je predata Agija Irini, Crkva Svetog mira, da im služi kao arsenal.
Jedna od njihovih dužnosti bilo je i gašenje požara. Konstantinija je uglavnom
bila od drveta i krajem XIX veka mesečno je u gradu izbijalo i po osam požara,
u kojima su stradale kuće, ali još više skladišta, jer je u njima vatra mogla da se
rasplamsa neprimećeno. Već 1572. svim kućevlasnicima je bilo zapoveđeno da
uvek drže spremno bure vode za gašenje. Ako bi voda omanula, smatralo se da
će pomoći amajlije.

783Izvanredan posao na ovom polju obavila je Đulaj Jilmaz – pogledajte njenu disertaciju
„Ekonomska i socijalna uloga janjičara u turskim gradovima u XVII veku: slučaj Istanbula“ („The
Economic and Social Roles of Janissaries in a 17th Century Ottoman City: The Case of Istanbul“,
McGill University, Montreal, 2011).
 Istanbul 475

Janjičari s ekstravagantnim ukrasima na turbanima, po kojima su

bili čuveni (Getty Images)

Narod je na izraz volje Božje odgovarao kombinacijom molitava,

paganskih običaja i muslimanske pobožnosti. Požari su toliko učestali da se
posumnjalo da ih janjičari podmeću da bi iznudili mito pre nego što se
prihvate da ih gase.
Janjičari prvobitno nisu imali prava da se kreću van kasarne, ali su do
XVII veka već stekli poverenje, čvrsto se uklopili u grad i postali finansijski
nezavisniji. Upravo su oni podstakli događaje koji će Istanbul 1517. godine
pretvoriti u sedište najdugovekijeg kalifata, a 1622. zatvorili su Osmana II u
Jedikulu, gde će biti i pogubljen. Kada su 1799. godine nizami, vojska Nizami
džedida, Novog poretka koji je počeo da uvodi Selim III, useljeni u novu
kasarnu u Uskudaru, janjičari su je spalili do temelja, budući da su se protivili
reformama Novog poretka.784 Abdulmedžid I je kasarnu ponovo podigao i u

784Virdžinija Aksan, „Pobune i turska vojska u XVIII veku“ (Aksan, Virginia, „Mutiny and the
Eighteenth Century Ottoman Army“, Turkish Studies Association, 22(1), 1998, pp. 116-125);
476 BETANI HJUZ

vreme Krimskog rata u njoj je privremeno bila smeštena britanska bolnica u

kojoj je radila Florens Najtingejl.
Janjičari su bili robovi, ali su s vremenom stekli zavidnu hranu i plate, a
neki su čak postali uspešni poslovni ljudi. Nije zbilja teško uvideti otkud im
mogućnosti za uspeh – imali su dobre veze i bili dobro obučeni, naputovani,
sultanovi miljenici. Zadatak im je bio da čuvaju skladišta vunene tkanine,
pekare, brodove, da budu vatrogasci, policajci, noćni čuvari, ali su pored svojih
službenih dužnosti janjičari počeli da uvoze grožđe iz Izmira, maslac iz
Bagdada, pirinač iz Anadolije, med s Balkana. Meso takođe. Stručnjaci za
logistiku, organizovali su dopremanje stoke da bi snabdeli grad mesom, a po
svemu sudeći, uskoro su počeli da se staraju i za klanje. Snabdevanje grada
mesom počinjalo je iz klaonica kod Jedikule i razvilo se u određeni ritual. Oni
koji smatraju da ubijanje oduzima osetljivost prema svakom gubitku života
uopšte, trebalo bi da se izbliza upoznaju s janjičarskom psihologijom.
Svakom janjičaru bilo je dodeljeno dnevno sledovanje ovčetine od
šezdeset dirhema, odnosno sto osamdeset pet grama, što znači da je na
carigradske ulice trebalo dovesti sedamdeset do sto hiljada ovaca godišnje
samo da bi se nahranili janjičari. Na uglavnom nekaldrmisanim ulicama –
letnja borba s prašinom, a jesenja s blatom bila je redovna pojava u gradu –
stada su stalno morala da se teraju da ne bi pila sa svetih česama. Klanje radi
mesa obezbeđivalo je i petnaest lojanih sveća po vojniku nedeljno – voštane su
bile luksuz namenjen samo sultanu. Kroz prozore kasarne često se moglo čuti
kako vojnici vežbaju udaranje u činele, doboše i daire. Na kraju će ova
perkusionistička muzika ući u modu i biti prihvaćena kao izvorna turska
muzika u delima Mocarta, Hajdna i Betovena, a instrumenti će postati deo
evropskih orkestara. Za vreme parade na ulicama, janjičarsko ceremonijalno
žezlo bacano je u vazduh – i ovaj običaj muslimanskih ratnika ustaliće se na
zapadu, kao deo povorki s mažoretkinjama. Pre nego što su primili islam,
Turci su gajili tvrdu veru u moć muzike. Prema njihovim verovanjima, svemir
je stvoren zvukom, a muzika poseduje moć da izleći i telesne i duševne bolesti
i poremećaje. Upravo zbog toga su u mnogim bektaškim tekijama postojale
posebne prostorije za lečenje muzikom. Janjičari su doprinosili bogatim
zvucima istanbulskog života.
Janjičari su pomagali da se održava bezbednost, glatka vladavina i
dramska spektakularnost Osmanskog carstva, koja je uvek nalazila posebno
mesto u hronikama. Putnici koji su dolazili u Istanbul često su sa

Džemal Kafadar, „O čistoti i korumpiranosti janjičara“ (Kafadar, Cemal, „On the Purity and
Corruption of the Janissaries“, The Turkish Studies Association Bulletin, 15/2,1991, pp. 273-280);
Vitkroft, 84-137.
 Istanbul 477

zaprepašćenjem opisivali veličanstveni prizor koji je činilo mnoštvo janjičara,

u čizmama i sa širokim svilenim pojasevima, s nojevim perjem na visokim
fesovima. Krajem XVII veka janjičari nisu više bili samo hrišćani – vojni
spiskovi pokazali su da ima i previše mrtvih čija mesta treba popuniti – a oni
za koje se smatralo da su posebno bistri obrazovani su u Enderunu,
internatskoj školi „za darovite“ unutar samog Topkapi saraja. Mada sultanove
sluge, janjičari su i sami sprovodili sopstvene zakone. Žitelji Galate požalili su
se 1604. godine da janjičari otimaju tamošnje trgovce. Kada bi u Istanbulu
izbila pobuna – što se dešavalo 1622, 1632, 1648,1651,1655 i 1656. godine –
širila se kao šumski požar kroz četvrti u kojima su živeli janjičari. Ako bi bili
optuženi za neki prestup, nije im sudio redovni sud, nego njihove starešine.
Usled svega toga sve češće su žigosani kao rulja, pljačkaši i iznuđivači.
Po pravilu, prolivanje krvi bilo je zvanično dozvoljeno. Ispred Topkapi
saraj a nalazili su se Ibret tašlari – kamenovi za izlaganje primera – na kojima
su izlagane glave nesrećnika koji su izazvali sultanovo nezadovoljstvo.
Zadatak da obave pogubljenje često je dodeljivan janjičarima. Kažnjenici
nabijeni na kočeve izlagani su na zidinama Jedikule. Visokoobrazovani
janjičari naplaćivali su sultanu reket za zaštitu. Janjičari su takođe 1605.
godine uništili one orgulje koje je Tomas Dalam s ljubavlju doneo iz Engleske,
pošto su zaključili da takav nevernički instrument nije dostojan da se nalazi u
svetoj unutrašnjosti Topkapija.
Bez obzira na ceremonijalnu ulogu i zadatke u samom gradu, prvenstveni
posao koji su janjičari imali da obavljaju bio je da u stvarnost pretvaraju
turske snove o vladavini nad celim svetom. U drugoj polovini XVII veka
Osmansko carstvo doseglo je svoj najdalji domašaj. I želelo je još. U julu 1683.
dvanaest hiljada janjičara pošlo je s ostalom vojskom na Beč.
 ŠEZDESET DRUGO POGLAVLJE

VELIKA OPSADA BEČA

1683. G.
(1094/5. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

…Postaviću sebe za gospodara nad tobom, progoniću te od istoka

do zapada i proširiću svoju veličajnost do kraja sveta… rešio sam
da neodložno zatrem i tebe i tvoj narod, da uzmem Nemačko
carstvo kako mi bude volja i ostavim mu uspomenu na moj strašni
mač, tako da svi vide kakvo će mi zadovoljstvo biti da javno
ustanovim svoju veru i proteram tvog raspetog boga, čijeg se
gneva ne bojim, niti se plašim da će ti on priteći upomoć da te
izbavi od moje ruke. Tvoje ću sveštenike po svojoj volji staviti pod
mač, a tvojim gospama razgolititi grudi da ih sisaju psi i druge
životinje.
MEHMED IV, OBJAVA RATA CARU LEOPOLDU785

Veni, vidi, Deus vicit786

JAN SOBJESKI, PISMO PAPI INOKENTIJU XI787

Bečke zidine će vas razočarati. Jedan krnjavi ostatak jedva da se još može
prepoznati između putničke agencije i pošte. Većina srednjovekovnih ostataka
i onih s početka novog veka može da se vidi jedino ako se radi nešto na
kanalizaciji ili postavljanju optičkih kablova.
Otkriće u jednom podrumu u obližnjem gradiću Tulin na Dunavu,
međutim, ima da nam ispriča živopisniju priču. Dok je 2006. i 2007. godine

785 Prema The Great Turks declaration of war against the Emperor of Germany (At hispallace at
Adrinople, Feb 20,1683), printed by GC. for John Mumford, 1683.
786 Lat: Dođoh, videh, Bog pobedi – umesto čuvenog Cezarovog Veni, vidi, vici – Dođoh, videh,

pobedih. (Prim. prev.)

787 Iz pisma koje je Sobjeski poslao Inokentiju XI uz Prorokov barjak zarobljen od Turaka. Kralj

Poljske i veliki vojvoda Litvanije, Sobjeski je vodio presudni juriš konjice kojim je turska vojska
potučena.
 Istanbul 479

raščišćavano zemljište za izgradnju novog tržnog centra, na svetlost dana

izronilo je nešto neočekivano – ceo kamilji kostur, i to ne bilo kakve kamile,
nego jahaćeg grla dobijenog ukrštanjem dvogrbe i jednogrbe kamile. Ovo je
prvi potpun kamilji kostur pronađen u Evropi. Kostur je bio zatrpan raznim
kućnim otpacima, komadima tanjira, šerpi, bokala i lula. Arheološko datiranje
pokazalo je da je ova prilično veličanstvena životinja uginula negde ubrzo
posle opsade Beča 1683.
Kakva je dakle bila njena životna priča? Po kostima sudeći, ova kamila
nije bila tovarno grlo, nego je neko na njoj jahao u bitku. Da li je pobegla iz
turskog vojnog logora ili možda s bojišta? Ili ju je uhvatio i odveo neko od
domaćeg stanovništva? Sahranjena je s prilično poštovanja, zabačene glave,
netaknutih kostiju, što pokazuje da je nisu prosto iskasapili turski vojnici u
povlačenju ili pregladnele Bečlije, nego joj je dozvoljeno da odživi svoj vekkao
neki egzotični trofej.
Otkriveni kostur je sočan plod za arheologe, ali je ova kamila takođe
alegorija jednog konkretnog istorijskog trenutka. Turci su 1683. godine, iako
su i dalje dražili maštu, a na vojnom polju ulivali strahopoštovanje, već
prestali da budu kovači sopstvene sudbine i nisu više bili na uzlaznoj
osvajačkoj putanji.
Pohod na Zapad započeo je u Istanbulu predstavom za narod. Ispred
Topkapi saraja istaknut je tug – konjski rep na zlatno-crvenom koplju –
sultanovo znamenje koje je objavljivalo poziv na oružje, tu na slanom
povetarcu s Bosfora isto kao i vekovima ranije u prohladnoj ravnici ispred
šatora nomadskog poglavice. Pripreme su već bile obavljene, mostovi
sagrađeni, putevi popravljeni, municija prikupljena iz čitavog carstva.788
Turska vojska okupila se na poljani ispred grada, uredno i disciplinovano
raspoređena. Moćni ratni bubnjevi od kamilje kože, dovoljno veliki da u njih
stanu petorica ljudi, podsticali su borbeni duh. Na nekim pohodima,
saopštavaju nam izvori, toliko je sveća gorelo oko vojske koja se spremala da
pođe iz Istanbula ili se upravo vratila s bojnog polja da se činilo kao da je
izrastao vrt ruža od svetlosti. S punim pouzdanjem u moć svojih topova da
poruše zidine i raznesu brodove i ljude, Turci su takođe pre bitke ispaljivali
obojeni barut, praveći sličan vatromet kao kad se slavilo sunećenje sultanovih
potomaka u Topkapi saraju.789 Zapadni izvori govore o neopisivoj trijumfalnoj

788 Nahere Untersuchung der Pestansteckung, Seite 42, Pascal Joseph von Ferro, Joseph Edlervon
Kurzbekk.k. Hofbuchdrucker, Wien 1787.
789 Uporedite iz istorije Mehmeda Solakzadea, sultanovog letopisca, ovaj opis uoči Mohačke bitke

1526. godine: „Kao da su se sjatile sve zvezde sa sedmoro nebesa. Sve je bilo obasjano, cela dolina
pretvorena u ružičnjak. Jeka zurli, rogova i velikih bubnjeva kosova dizala je halabuku od zemlje do
480 BETANI HJUZ

pompi pri polasku u vojne pohode, a ako bi se vojska vratila zaista donoseći
pobedu, konji su kićeni perjanicama, narod se okupljao pored ulica kojima je
prolazila povorka, u kojoj su ponekad vođene i divlje životinje, ispred kuća,
čak i onih najsiromašnijih, paljeni su fenjeri. Klane su na stotine ovaca, a
ponekad i goveda, s prozora su vešani i pod noge sultana i njegove pratnje
prostirani brokat, damast i baršun. „Nemoguće je da ijedan smrtni čovek bude
uzdignut do većeg stepena obogotvorenja nego što je bio uzdizan ovaj
neznabožac kad se ovenča pobedom.“790
Posle žestokog širenja na više kontinenata u XVI veku dosegnut je nivo
stagnacije. Sultan je prepodesio kompas ka zapadu. Želeo je da osvoji Beč,
važan trofej, što Turcima nije uspelo 1529. godine, kada ih je osujetilo užasno
vreme, ali je hteo da ostvari i pun nadzor nad Dunavom. Ako bi ovladali ovom
prirodnom granicom, bio bi im otvoren put ka onome što je još ostalo
neosvojeno od Evrope.
Dunav je reka koja neopozivo zahteva pažnju. Samo ime je najverovatnije
izvedeno iz protoindoevropskog korena da – voda koja teče brzo, bujno i
silovito. Valjanje vode uz betonsku tvrđavu s ogromnom metalnom kapijom
podseća i danas da je ovo divlja reka koju tek treba ukrotiti. Prvi brodić koji je
prokrstario od Beča do Budimpešte radi čistog zadovoljstva putnika otisnuo
se na tu plovidbu 1830, ali velika reka je hiljadama godina imala da se bavi
ozbiljnim poslom. Teglenjače još i danas plove punom dužinom Dunava
dovozeći ugalj s Crnog mora, žito s Krima i prevozeći kroz centralnu Evropu
automobile tek sišle s proizvodnih traka.
Dunav je bio granica Rimskog carstva, koju su Goti onako znamenito
prešli u IV veku, a čuvala ju je rimska dunavska flota. Ovom važnom
saobraćajnom žilom prolazili su i vojska i sve potrepštine. Ogromna otkupnina
plaćena za otetog Ričarda Lavlje Srce, koji je Dunavom doveden u zatočeništvo
u Dirnštajnskom zamku, obezbedila je sredstva za gradske zidine, koje će,
uprkos tome što su potkopavane lagumima i što je na njih ispaljeno više od tri
hiljade kamenih topovskih đuladi, izdržati tu prvu tursku opsadu 1529.
godine. Pravo ubiranja brodarine na Dunavu doneće turskom dvoru priliv
novca koji će omogućiti nastupanje Doba lala u XVIII veku, kada će Ahmed III

neba.“ Pogledajte takođe kod Božidara Jezernika, Turci u mašti (Jezernik, Božidar, ed., Imagining the
'Turk', Cambridge Scholars Publishing, Newcastle, 2009, pp. 38-39) i kod Brusa Ver Alena, Velika
opsada Malte (Ware Allen, Bruce, The Great Siege o/Malta: The Epic Battle between the Ottoman
Empire and the Knights of St. John, University Press of New England, Lebanon (New Hampshire),
2015, p.155).
790 Bartolomej Georgijević, Retkosti koje je o Turskoj prikupio onaj ko je sedam puta preprodavan kao

rob u Turskom carstvu (Georgievitz, Bartholomeus, The Rarities of Turkey Gathered by One that was
Sold Seven Times as Slave in the Turkish Empire, London, 1661, p. 46).
 Istanbul 481

ispuniti ceo Topkapi lalama jarkih boja i vezivati svetiljčice kornjačama na

leđa da dok krivudaju vrtovima osvetljavaju svilenkaste glave cvetova
zanjihane na povetarcu s Bosfora. U narednom veku sukob ruske i turske sile
na donjem Dunavu potpiriće Krimski rat. Dunav je oblikovao život mnogih
pokolenja, njegova istorija je suštinski važna komponenta kolektivnog
pamćenja i Istoka i Zapada.
Bogovi voda, međutim, nisu 1683. godine bili na strani Turaka. Sultanova
vojska brojala je osamdeset hiljada ljudi, a posle prelaska preko turskih
teritorija na Balkanu, morao je u njoj vladati optimizam. Beč, prestonica
Habzburškog carstva, nadzirao je trgovačke puteve ne samo Dunavom s Crnog
mora nego i s juga ka severu. Ipak, kuga iz 1679. umanjila je snagu grada.
Turska vlast pružila se na zapad sve do Pešte i Budima – Beč je morao pasti
sledeći. Istanbul je već imao nadohvat ruke vlast nad zapadnom Evropom,
koja se po istanbulskim ulicama nazivala Kafiristan, od kafir – nemusliman.
Pošto su opkolili Beč, janjičari i inženjerija su se prihvatili gradnje
opsadnih sprava i kopanja rovova kroz koje je turska vojska mogla da priđe
zidinama a da ne posluži umesto glinenih golubova braniocima odozgo. Ostali
su tu ulogoreni tvrdoglavo i razmetljivo tri meseca. Čekajući da pođu u napad,
janjičari su do duboko u noć svirali svoju ratnu muziku, razdražujuću,
agresivno veselu larmu truba i činela, bubnjeva i svirala kakva i danas može
da pobudi duhove. S bečkih zidina pružao se pogled na etnički mešovite čete
vojnika s Bliskog istoka, iz severne Afrike i Ukrajine.
Uoči prve veće bitke Turci su priredili gozbu kao da već uživaju u ratnom
plenu. Veliki vezir Kara Mustafa-paša poljubio je ceremonijalni mač i bodež i
sultanov ferman, a telali su vikali: „Da nam se posreći!“ Barjaci su razvijeni,
zemlja je prisvojena pre nego što je osvojena.791 Sultan je pozvao vezira i
druge zapovednike pod svoj šator i naložio im da izginu u borbi za veru.
Dok su Turci pristupali zidinama, povici „Alah! Alah!“ odzvanjali su kroz
dim i zveket oružja.792 Opsađeni u Beču već su umirali od gladi i boleština,

791 Rouds Marfi, Turska tehnika ratovanja, 1500-1700 (Murphey, Rhoads, Ottoman warfare, 1500-
1700, University College Press, London, 1999, p. 152); Mark Dejvid Baer, Počastvovani slavom
islama: osvajanje i islamizacija u Evropi pod Osmanlijama (Baer, Mare David, Honored by the Glory
of Islam: conversion and conquest in Ottoman Europe, Oxford University Press, Oxford, 2008, p. 216).
Pogledajte kod Baera izlaganje o izveštaju Kara Mustafpašinog sekretara Ahmed-age, naslovljenom
Propast pod Bečom (Vekayi-i Beg) na str. 213 i dalje.
792 „Pre podneva [25. avgusta] veliki vezir došao je u rovove i pozvao Husein-pašu, Bećir-pašu,

janjičarskog agu i druge zapovednike. Sve ih je ozbiljno upozorio i naredio svakom od njih da da sve
od sebe za uspešno okončanje poduhvata i da ne štedi ni imovinu ni život radi vere […] Izgledalo je
kao da se bitka nikad neće okončati, borbe su nastavljane s neverovatnom ogorčenošću.“ Džon Stoj,
Opsada Beča (Stoye, John, The Siege of Vienna, Birlinn, Edinburgh, 2012, pogl. 8).
482 BETANI HJUZ

turski topovi su dobro obavljali svoj posao i zidine su nosile duboke ožiljke od
đuladi. Osmog septembra je grozničavo proslavljena Mala Gospojina –
Ferdinand II, deda tadašnjeg cara Svetog rimskog carstva Leopolda I,
proglasio je Bogorodicu za. generalissimo, sacrale habzburške vojske. U
septembru je u ovom delu Evrope sunce zlatno kao kukuruz, a mesec izlazi
plamenonarandžast; vetrovi šibaju dižući prašinu – samo što je 1683. nisu
dizali vetrovi, nego kopita konjice u jurišu. U poslednji čas hrišćanski vladari
odazvali su se na očajničke pozive Beča u pomoć.793 Dvanaestog septembra
odigrala se ključna bitka.
Po lepom danu Dunav se plavi sa spokojnom veličanstvenošću. Uzvodno
od Beča, kod Pasaua, postoji jedan vrtlog mermernih boja, gde reka In donosi
zelene minerale s Alpa. Noću će svetlost upaljene baterijske lampe odblesnuti
u preplašenim očima dabrova, vidri i kuna; jata kormorana čuče na granama.
Sve je ovo sigurno bilo deo iskustva i neolitskih trgovaca, rimskih
kolonizatora, poreznika, misionara i rečnih razbojnika – svi su se oni bavili
svojim poslom niz tok Dunava od preistorije pa nadalje. Te 1683. Dunav je,
međutim, bio svedok pokolja pod Bečom – najpre je pobijeno trideset hiljada
austrijskih seljaka koje su Turci bili uzeli kao taoce i buduće roblje, zatim
deset hiljada sultanovih vojnika, jer su Turci, protivno svim izgledima,
nadvladani u boju.794 Reka je bila tako zagušena leševima da su Turci bežali
preko njih kao preko gaza.
Priče o prizorima s obala Dunava pronele su se zapadnom Evropom
brzinom šumskog požara i štampane su za široku čitalačku publiku: „…Car se
iskrcao na Dunavu, iznad mosta pre samog grada i ušao na Štubentor, istočnu
kapiju… Nemoguće je bilo za tako kratko vreme ukloniti toliko leševa, turskih i

793 Podaci o tačnom broju učesnika variraju, ali prema nekim mišljenjima juriš kojim je opsada
razbijena bio je najveći konjički juriš u istoriji: Nemci i Austrijanci su imali 47.000 vojnika, Poljaci i
Litvanci pod Janom Sobjeskim 37.000, od toga zajedno 18.000 konjanika, koji su jurišali u četiri
grupe, tri poljske i jedna Svetog rimskog carstva; Sobjeski je sam vodio tri hiljade teških kopljanika,
slavnih „krilatih“ husara; Turci su imali oko sto hiljada pešaka, dvadeset hiljada janjičara i četrdeset
hiljada tatarskih pomoćnih vojnika. Ričard Overi, Istorija rata u sto bitaka (Overy, Richard, A
History of War in 100 Battles, Oxford University Press, Oxford, 2014, p. 58). Pogledajte takođe
Militijad Varvunis, Jan Sobjeski, kralj koji je spasao Evropu (Varvounis, Miltiades, Jan Sobieski: The
King Who Saved Europe, Xlibris, Bloomington, 2012, p. 152); Everet Dženkins Mlađi, Muslimanska
dijaspora Qenkins, Everett Jr., The Muslim Diaspora: A Comprehensive Chronology of the Spread of
Islam in Asia, Africa, Europe and the Americas, vol. 2: 1500-1799, McFarland, Jefferson (North
Carolina), 2000, p. 205).
794 „Posle osmočasovne borbe mrak ih je naterao na povlačenje. Sutradan ujutru Turci su se dali u

beg, ostavivši na bojištu deset hiljada izginulih pred jurišem Sobjeskog. Hrišćana je na bojnom polju
izginulo tri hiljade.“ Dženkins, str. 205.
 Istanbul 483

hrišćanskih, i mrtvih konja, pa je smrad na putu bio toliki da je izazvao

zarazu.“795
Naširoko je, sa zadovoljstvom, pripovedano kako je od plena iz turskog
logora napravljeno 428.850 kuršuma. Turci zarobljeni posle razbijanja opsade
služili su na dvorovima zapadnih vladara. Jedan od njih, koji je napisao
Memoare Luisa Maksimilijana Mahmuta, postaće rizničar engleskog kralja
Džordža I.

Bečke zidine i kapije stekle su simboličko značenje. Ipak, koliko god da su

slavljene kao spas Zapada i samog pojma zapadnog sveta, nisu one same po
sebi napisale ovu epizodu istorije ni naterale tursku vojsku da se povuče. Njih
su, naprotiv, turski topovi manje-više razneli. Nije protiv onih koji su sedeli na
prestolu u Istanbulu radilo nikakvo monumentalno kamenje, nego jedinstvo
hrišćanske Evrope, koga se Mehmed Osvajač prvobitno i plašio.
Posle poraza pod Bečom, na samom pragu preko koga se ulazilo na
Zapad, sultan je bio van sebe od gneva. Na Božić 1683. godine veliki vezir Kara
Mustafa zadavljen je u Beogradu svilenim gajtanom. Kao jedna od kaznenih
mera, zabranjena su sva unapređenja u vojsci. Čuvši u kakvoj su se muci našli
Turci, Rusi su pošli s milion konja, trista hiljada pešaka i stotinu hiljada
konjanika da zadaju završni udarac turskoj vladavini. U Istanbulu su janjičari, i
dalje drsko samouvereni pod perjanicama i sa svojim limenim orkestrima,
ponovo podigli pobunu, pobili više starešine i novonaimenovanog velikog
vezira, upali mu u harem, iznakazili majku i sestru i vukli ih zatim ulicama.796
Prema zvaničnom predstavljanju opsade Beča i njenog neuspeha u slici i reči,
ništa se od ovoga nije dešavalo, red je vladao i na bojnom polju i izvan njega.

Putopisac Evlija Čelebija jedan je od najdragocenijih posmatrača i

najhipnotičnijih glasova koji su do nas doprli iz Istanbula. Evliji je, kako sam
on piše, u snu prorok Muhamed naložio da pešice pođe u obilazak i
istraživanje svog grada: „…Počinjem priču o svom rodnom mestu, luci mnogih
brodova i žudnji mnogih vladara, moćnoj tvrđavi u makedonskoj provinciji –
Istanbulu.“
Evlija je bio od onih ljudi koji u svemu vide lepšu stranu. Jedan ga je
sagovornik ovako opisao: „On peva slavopojku svakim kolima koja ga povezu i
hvali na sva usta svakog čoveka koji ga nahrani. Gde god zastane da odmori

Iz Istinite i tačne priče o razbijanju opsade Beča i pobedi nad turskom vojskom 12. septembra 1683.
795

Pogledajte kod Godfrija Gudvina, Janjičari (Goodwin, Godfrey, The Janissaries, Saqi Publishing,
796

London, 2006, pp. 176-177).

484 BETANI HJUZ

kosti, pije i jede i veseo je.“797 Neki su ga prozvali turskim Herodotom. Pisao je
s ljubavlju o suštini Carigrada, carigradskim kafanama, džamijama i
pušionicama, a kada je otišao na dugi, četrdesetogodišnji put od Krima do
Čerkezije, od Jerusalima do Sudana, takođe s divnom sočnošću opisuje zemlje
nad kojima se iz Carigrada vladalo, godišnju skupštinu akrobata na trapezu,
plemena koja vode ljubav s krokodilima iz Nila i slobodno ponašanje Bečlijki.
Evlija Čelebija je bio pobožan i rodoljubiv čovek; služio je u osmanskoj vojsci i
bio je, 1663. godine, u Beču. Među poslednjim što je napisao na samrti u Kairu
bio je i jedan za njega neobično zloslutan zapis o opsadi iz 1683. Kad je
dvadeset godina pre opsade sam bio tamo, Evlija je naglas izrazio želju da Beč
postane muslimanski, ali mu je neki mahniti derviš proročanskim glasom
povikao: „Nek ne da Alah 1094. [odnosno 1683. po našem hrišćanskom
kalendaru] da ovaj vrt i utvrđeni grad Beč padnu muslimanima u ruke, jer će
oni razoriti sve što je ovde sagrađeno.“798
Na azijskoj obali Bosfora još stoji, jedva, usamljeni drveni paviljon, unutra
raskošno izrezbaren i oslikan, koji je 1698. godine podigao veliki vezir
Amidžazade Koprulu Husein-paša. Husein-pašin paviljon je verovatno
najstarija drvena građevina u današnjem Istanbulu. Posađen uz samu ivicu
vode, drži se osovljen na natrulim gredama podsećajući pomalo na kolibe
vijetnamskih ribara. Upravo ovde je 1699. ratifikovan i konačno potvrđen
Karlovački mir,799 kojim je priznat gubitak velikog dela teritorija pod turskom
vlašću i njihovo pripajanje Austriji, Veneciji, Poljskoj i Rusiji. O uslovima mira
pregovarao je u Karlovcima dragoman Mehmeda IV Aleksandar Mavrokordat.
Zapadnim nacijama dozvoljeno je da obnavljaju i grade crkve u Carigradu.
Osujećeni na zapadu, Turci su oči ponovo okretali ka istoku. Sulejman II
poslao je 1689. izaslanika šahu Aurangzebu, ali te su mere bile nedovoljne i
okasnele.
Osmanlije su se našle u nevoljama. Novi trgovački putevi vodili su preko
Manile, Kina se sve uspešnije služila pomorskim putevima, kao što to pokazuje
vrlo detaljna Seldenova karta istočne Azije iz XVII veka, otkrivena u arhivima
Bodlijeve biblioteke u Oksfordu 2008. godine.800 Turski dvor se pretvorio u
sopstvenu parodiju. Ibrahim Ludi, koga su u ranom detinjstvu držali
zatvorenog u Kavezu, izdvojenom delu harema gde su zaključavane žene i
potomci sultana koji su mogli prouzrokovati borbe oko prestola, pojen je

797 Robert Dankof, Jedan primer turskog mentaliteta: svetEvlije Čelebije (Dankoff, Robert, An Ottoman
Mentality: The World ofEvlia Celebi, Brill, Leiden, 2004, p. 117).
798 Isto, str. 105-106. Veoma zahvaljujem profesoru Dankofu na pomoći oko ovoga.
799 Karlovački mir potpisan je 26. januara 1699. u Sremskim Karlovcima. (Prim. prev.)
800 Piter Frankopan, Putevi svile: nova istorija sveta, Laguna, 2018.
 Istanbul 485

afrodizijacima,801 posle čega je okupljao device i podsticao ih da mu se opiru

dok ih je napastvovao. Prinčevska ostrva, na kojima su oslepljeni mnogi
vladari, bila su samo prva od desetina ostrva na severu, jugu i zapadu od
Carigrada koja su služila za izgnanstvo. Neka od njih su praktično bila
koncentracioni logori, druga – utešne nagrade pripadnicima sultanske ili
plemićkih porodica koji se nisu uklapali među trenutne nosioce moći na
dvoru. Ozbiljna oluja raznih političkih i fizičkih uticaja spremala se da nasrne
na bezbednost prestonice. Usevi su podbacivali, islamski zakoni o
nasleđivanju onemogućavali su prikupljanje velikog ličnog bogatstva, a broj
turskih gradova sa stanovništvom od oko deset hiljada praktično se nije
menjao između 1500. i 1800. godine. Sve veći britanski uticaj u Indiji
umrtvljivao je tradicionalne puteve trgovine u Aziji. Vreme nipošto nije bilo
povoljno da se polazi u skup ratni pohod.
Mada sami janjičari to još nisu shvatali, raspad vojske u povlačenju ispod
Beča obeležio je početak njihovog kraja.
Da li su se istorijski tokovi konačno okretali i da li su Evropljani zapadno
od Beča napokon mogli mirno da spavaju, bez straha da će im kuće biti
popaljene, a kćeri, sestre i žene razvraćene u šatoru nekog paše ili sultanovom
haremu? Prethodnih dvesta godina unosna trgovina belim robljem vrtela se
oko Istanbula i Kaira, pružajući pipke kroz čitavu Aziju i Evropu, i ta činjenica
bila je podjednako snažna u kolektivnoj svesti i Zapada i Istoka. Od onih
uzbuđenih izveštaja Tomasa Dalama pa do živih opisa moćnih posrednica na
osmanskom dvoru iz pera Edvarda Bartona, uvek se govorilo o Turcima,
Saracenima i Mavrima – tek će u XVII veku na Zapadu početi da se govori o
muslimanima, sledbenicima islama.
Mada vojno potučene, Osmanlije će još dva veka ostati središte trgovine
ljudima i pojma o „tuđinu“. Širom Zapada pisci, slikari i diplomate, sve odreda
muškarci, gajili su nesrazmerno zanimanje za život istanbulskih evnuha i žena
koje su evnusi čuvali u sultanovom haremu.

Za ovo je zapravo postojao razlog – Ibrahim je u tom trenutku bio poslednji muški potomak
801

Osmanove dinastije, pa je bilo poželjno da dobije više sinova (barem u tome je imao izvesnog
uspeha). Takođe, njegova mati sultanija Kesem smišljeno mu je odvraćala pažnju haremom da bi
mogla sama da drži vlast u rukama. (Prim. prev.)
 ŠEZDESET TREĆE POGLAVLJE

TRGOVINA BELIM ROBLJEM I BELA KUGA

1348. G. – 1919. G.
(748. G. – 1338. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Deca će im u Stambolu živeti lepo i u raskoši; a novac kojim je

plaćeno za njihovu lepotu verovatno spašava porodicu da ne
pomre od gladi ili joj obezbeđuje zrna i prah kojima će braniti
svoju nezavisnost.
DR MORIC VAGNER, PUTOVANJA PO PERSIJI, GRUZIJI I KURDISTANU802

Živi u svakom izobilju, posuta dijamantima, kao sultanova

hanuma.
KAVKASKA NARODNA USPAVANKA

Istanbul je davnašnje središte žive trgovine seksualnim robljem. Pošto je Crna

smrt u XIV veku pokosila ogroman deo stanovništva širom Azije i Evrope
(procene variraju od sedamdeset pet do dvesta miliona duša), radnici za sve
vrste poslova morali su negde da se pronađu. Mlečani i Đenovljani, opremljeni
brzim brodovima sposobnim za plovidbu preko otvorenog mora i sagrađenim
da se skupoceni tovar dobro sačuva u njima, podesili su kompase ka istoku.
Zemlje iza Crnog mora pokazaće se kao posebno unosno lovište. S čvrsto
uspostavljenim polazištem pošto su krstaški pohodi poremetili trgovinu na
Bliskom istoku, Italijani su bili u odličnom položaju da razviju posao koji je
papa, na pergamentu, osudio. Taj nemilosrdni nalet kuge možda je došao s
Tibetske visoravni – naučnici trenutno smatraju da su prenosnici, bakterije
Yersiniapestis, koja uzrokuje kugu, azijski skočimiši, a ne crni pacovi kao što se
pre mislilo – i proširio se Putem svile, ali rešenje je trebalo da dođe istim

Moric Vagner, Putovanja po Persiji, Gruziji i Kurdistanu, sa skicama Kavkazaca i kozaka (Wagner,
802

Moritz, Travels in Persia, Georgia and Koordistan, with sketches of the Cossacks and the Caucasus,
Hurst and Blackett Publishers, London, 1856). Digitalizovano na Guglu.
 Istanbul 487

putem kao i problem. Zaboravite na začine – ljudi su bili roba koja je uveliko
ušla u modu.
Da bismo shvatili razmere ove trgovine, moramo da pođemo u Poti, luku
na gruzijskoj strani Crnog mora, koju su osnovali Grci otprilike u isto ono
vreme kada je Vizant osnivao Vizantion.803 Kroz Poti se danas transportuju
ugalj i žito, u ogromnim kontejnerima koji kvare pogled na Crno more. Uz
obalu ka istoku pružaju se nekropole Grka koji su se ovamo doseljavali najpre
oprezno, a zatim u VI i V veku pre n. e. u popriličnom broju. Prema predanju,
upravo su se ovde iskrcali Jason i njegovi Argonauti pre nego što će poći uz
reku Fasis, koja se danas zove Rioni, da se bore s kolhidskim zmajem, da vrate
Zlatno runo i donesu propast Medeji i njenoj porodici. Iza Potija se nalazi
Batumi, novo gruzijsko mesto zadovoljstva, privlačno iranskim i turskim
krupnim bogatašima podjednako kao i sitnim kockarima. Batumi je pun
bleštavih kasina, zgrada s bazenom na krovu i vlažnih, neasfaltiranih
zabačenih uličica. Daleka prošlost kao da vam je pod samim prstima. Komarči
su velika napast. Nije potrebno mnogo truda da se zamisli dvostruka muka
onih koji su od antike naovamo dovođeni u ove dve luke, prve stanice trgovine
robljem, i seksualnim i onim namenjenim za teški fizički rad. Vekovima su u
Potiju muškarci, žene i deca trpani u brodove i otpremani na istanbulske
pijace robija.
Ni bitke, ni osvajački pohodi, ni gusarski prepadi nisu bili neophodni –
crnomorska trgovina ljudima bila je stabilan i unosan posao, koji su
oduševljeno podržavali domaći dobavljači robe. Žene su takođe živo
učestvovale u prodaji robija. Imamo podatke o jednoj severnoafričkoj
trgovkinji koja je posao vodila upečatljivo slično kao i izvestan broj žena koje
se danas bave ovom vrstom trgovine. Sveti Avgustin piše u IV veku o nekoj
sugrađanki iz njegovog rodnog Hipona koja je na prevaru sticala poverenje
devojaka s obližnjih brda raspitujući se da kupi od njih drva za loženje, a zatim
ih zatvarala, zastrašivala i tukla pre nego što će ih prodati trgovcima s kojima
je imala dogovor.804 Izvestan broj najsnažnijih robova slat je u Osmansko
carstvo da radi u poljima, posebno da seče šećernu trsku na Kipru i Kritu, ali
znatan deo, posebno onih lepih oba pola, bio je namenjen haremima i
služinskom poslu. Godišnje je preko Crnog mora otpremano čak i do dve
hiljade robova. U Istanbulu u XVII veku oko petine stanovništva nije bilo
slobodno – uporedimo to s Venecijom, gde je procenat bio blizu tri posto.

803 Uspomena na povezanost ova dva grada još se čuva. Saborna crkva u Potiju, podignuta 1907.
godine, sagrađena je po uzoru na Svetu Sofiju.
804 Sveti Avgustin Hiponski, Pisma, prema engleskom prevodu Roberta Inoa.
488 BETANI HJUZ

Za mnoge porodice iza Crnog mora, međutim, možda još od onog doba
kad je u modi bilo da se uvoze evnusi s Kavkaza, biti prodat radi seksa, ili
služenja u kući, ili služenja za ukras, nije bilo tako loša prilika. U Vizantiji,
pošto su je osvojili krstaši, trgovini robljem je neko vreme pridavano nešto
maltene mesijansko i brodovi koji su prevozili roblje ponekad su nosili
znamenje krsta. Pod osmanskom vladavinom uloge su obrnute. Muslimani
nisu mogli biti uzimani li roblje osim ako su zarobljeni u bici ili ako su
promenili veru. S druge strane robinje Gruzijke, Jermenke, Balkanke, Grkinje i
Ruskinje mogle su da postanu majke sultana, a dečaci, odvedeni iz ovih naroda
kao danak u krvi, da se uspnu čak do položaja velikog vezira. Saznajemo i za
neke istanbulske muslimane koji su odlazili na Kavkaz da bi posle godinu ili
dve mogli da budu prodati u roblje i da tako dobiju priliku za bolju karijeru.
Mnoge mlađe devojčice zadržavane su po istanbulskim kućama gde su
doterivane, obučavane i profinjavane pre nego što će postati udavače isplative
za porodice koje su ih primile. Za hiljade ljudi, pokolenjima, to su naprosto bile
životne činjenice.
Trebalo bi sada da razmotrimo svakodnevnu stvarnost koju je
podrazumevao ovaj sistem. Devojčice s Kavkaza ili iz jermenskih ravnica
ponekad su u tranzitnu luku Poti dopremane sa svega tri godine. Klima oko
Potija je suptropska, u okolnim močvarama žive egzotične ptice, ali i insekti,
posebno komarči, koji su ostali napast do dana današnjeg. Često je harala
malarija. Za vreme putovanja ljudski tovar držan je u potpalublju. Plovidba iz
Potija preko Crnog mora pa niz Bosfor, često sa zastankom u Trapezuntu,
trajala je oko tri nedelje. Po dolasku u Istanbul skupi tovar je razvrstavan na
oštećenu i neoštećenu robu i odvođen u Sulejman-pašin han uz Veliki bazar,
gde je prodavan. Vlasti su već naplatile carinu na ulasku u grad – četiri dukata
po glavi u XVI veku – a zatim su i prodavač i kupac morali takođe da plate
porez.805
Danas se na mestu gde su se nalazili obori za ljude nalazi pijaca kućnih
ljubimaca, gde možete kupiti kanarince, kornjače i pijavice. Iza drvene kapije
koja se zaključavala u podne, ljudska roba je najkasnije od XVI veka izlagana
na razgledanje ili na drvenim podijumima ili, ako je neki primerak bio
posebno vredan, u naročitim kabinama. Najpoželjnije Čerkeskinje umele su da
dostignu cenu od petnaest hiljada pijastera. Putnici i sa Istoka i sa Zapada
dolazili su da gledaju dok su deca i mlade žene prodavani – cenkanje oko
robija bilo je omiljena predstava. Neki su razvijali i zavisnost prema kupovini
drugih ljudskih bića; kad bi potrošili sav novac, prosto su posmatrali.

805 Filip Mansel, Konstantinopolj, grad za kojim je žudeo ceo svet, 14531924, str. 131.
 Istanbul 489

Vilijam Alan, Pijaca robija u Carigradu. (Getty) Ser Alan je u

Carigradu boravio s diplomatama koji su 1829-1830. godine vodili
pregovore o grčkoj nezavisnosti. Slika je prvi put izložena u
Londonu 1838.

Kupljene devojčice i devojke dobijale su nova, muslimanska imena, koja

su im kačena na grudi, ispisana na ceduljicama. Ako bi bile prodate u sultanov
saraj, našle bi se u bliskim odnosima s crnim evnusima – tamničarima i
šaperonima ujedno – koji su takođe dobijali nova imena, često po cveću.
U haremskim zgradama tek kupljene robinje vođene su kroz lavirint
mračnih hodnika, iz kojih su tu i tamo mogle da vide neke od onih koji su se
starali da u haremu sve radi kako treba: domoupraviteljku, rizničara, glavnu
pralju. Topkapi saraj obuhvatao je gozbene dvorane, biblioteku, džamiju.
Devojke su, skrivene, mogle da posmatraju šareno obučene dvorane prema
strogom simboličkom rasporedu boja – uleme, islamski bogoslovi, odevali su
se u purpurno, mule, sveštenici, u svetloplavo, konjušari u tamnozeleno,
dostojanstvenici Visoke porte nosili su žutu obuću, dvorski činovnici crvenu,
Grci koji su se nalazili tu u gostima crnu, Jermeni ljubičastu, Jevreji plavu.
Janjičari u Enderunu takođe su se oblačili u različite boje shodno stepenu
obuke do koga su stigli. Mada su neke sultanove miljenice konačno odlazile iz
harema u svili i vezenim jelecima, s niskama bisera oko vrata, za većinu je
život tu bio prljav i bedan. Harem je imao i do četiri hiljade stanovnika i oni
najnižeg reda bili su, prosto rečeno, robovi robova.
490 BETANI HJUZ

Smatralo se da će devojke dovedene iz daljine praviti manje nevolja,

usled toga što u gradu nisu imale nikakve rodbine koja bi mogla da se založi za
njih, a pošto nisu bile muslimanke, po šerijatu nisu imale ni zakonsku zaštitu.
Miljenice je sultan u postelju uzimao uglavnom dok ne rode muško dete,
posle čega je prestajao da bi se izbegli međusobni sukobi sinova od iste žene i
da bi svako muško jedince imalo vatrene zastupnike na dvoru. Kitnjaste
stolice za porođaje unošene su i iznošene iz haremskih odaja. Posle primera
koji je postavio Mehmed II u XV veku, bratoubistvo je po osmanskom zakonu
postalo dozvoljeno: od sultana se očekivalo da, pošto sedne na presto, pobije
svoju braću, da bi se predupredile dinastičke borbe i dvorski prevrati. Mnogi
poznavaoci ovih pitanja veruju da je ova okrutna primena zakona opstanka
najjačih zaista dala turskom dvoru izvesnu snagu i stabilnost mada je na kraju
dovela do njegovog kopnjenja. Diplomate su izveštavale o naričućim
povorkama kada bi zakon fratricida bio sproveden i prinčevi u haremu, kojih
je ponekad bilo i do dvadeset, podavljeni svilenim gajtanima ili maramicama.
Ovaj posao su takođe obavljale bostandžije, koje sli se inače starale o ružama i
mimozama i vozile sultana u njegovoj pozlaćenoj barci. Nešto od ove žalosne
priče prelilo se u Šekspirove stihove u Henriju IV, kad Henri V pri stupanju na
presto kori dvorane:

Braćo, s vašom tugom meša se i strah.

Ovo je engleski, a ne turski dvor.806

Običaj se proredio posle 1648. godine – od tada do 1808. zabeleženo je da

je zadavljen samo jedan princ; od 1603. suvišni prinčevi držani su u
haremskom Kavezu, mnogi od samog rođenja pa nadalje. Bio je to doslovno
zlatni kavez.807 Od puberteta nadalje nisu dobijali nikakvo obrazovanje i neki
su sasvim očigledno patili od duševnih poremećaja; za dvojicu znamo da su
okončali život samoubistvom. Smatra se da je najmanje sedamdeset osam
prinčeva podavljeno u Topkapi saraju. Atmosfera je morala biti prožeta ne
samo osećanjem mogućnosti koje se pružaju nego i napetošću i strahom, jer su
braća i sinovi tako često prosto nestajali.
806 Vilijam Šekspir, Henri IV, 2. deo, čin V, scena 2, preveli Živojin Simić i Sima Pandurović, u Vilijam
Šekspir, Sabrana dela, Službeni list i Dosije, Beograd 1995. (Prim. prev.)
807 Džejn Hatavej, „Habeši Mehmed-aga: prvi glavni haremski evnuh u Osmanskom carstvu“, u Asam

Ahmed, Benam Sadegi i Majki Boner (ured.), Islamska naučna tradicija (Hathaway, Jane, „Habesi
Mehmed Agha: The first chief Harem Eunuch of the Ottoman Empire“, in Ahmed, Asad, Sadeghi,
Behnam, Bonner, Michael, The Islamic Scholarly Tradition: Studies in History, Law, and Thought,
Brill, Leiden, 2011, p. 182).
 Istanbul 491

Usled ovako zatvorenih životnih uslova zaraze su često izbijale. Sklapanjem

dokaza iz raznih zapisa došlo se do prilično osnovane pretpostavke da su deca
i žene u haremu u znatnom broju umirali od kolere i tuberkuloze; obolevali su
neizbežno i sultani, jer su imali s njima bliske porodične ili seksualne odnose.
Simptome tuberkuloze ispoljavali su Mahmud II, Abdulmedžid I, Abdulhamid
II i Mehmed VI.808 Autopsija je pokazala da je Mehmedu VI, čija je majka umrla
od tuberkuloze i koji je zbačen kad je 1922. palo Osmansko carstvo,
tuberkuloza potpuno razorila levo plućno krilo. Novo roblje s pijaca i
hodočasnici iz Meke i Medine donosili su u harem patogene kao u Petrijevu
posudu.809
Jedna od poslednjih stanovnica sultanovog harema princeza Ajša, koja je
umrla 1960, priseća se u svojim memoarima koliko je bila užasnuta kada je
saznala da joj je dadilja umrla od tuberkuloze kada su joj doneli njena
sopstvena dečja odelca, prvu kašičicu kojom je hranjena i uvojak kose: „Razne
sitnice iz mog života rasute tu preda mnom. Rasplakala sam se.“810

808 Izedin Baris i Gunar Hilerdal, „Tuberkuloza u osmanskom haremu u XIX veku“ (Baris, Izzetin and
Hillerdal, Gunnar, „Tuberculosis in the Ottoman harem in the 19th century“, Journal of Medical
Biography, 2009,17, pp. 170-173).
809 Isto, i Nermin Ersoj, Juksel Gungor i Aslihan Akpinar, „Međunarodne zdravstvene konferencije iz

osmanske perspektive (1851-1938)“ (Ersoy, Nermin, Gungor, Yuksel and Akpinar Aslihan,
„International Sanitary Conferences from the Ottoman perspective (1851-1938)“, Hygiea
Internationalis, 2011,10.1, p. 53).
810 Daglas Skot Bruks (prev. i ur.), Konkubina, Princeza i učiteljica: glasovi iz osmanskog harema

(Brookes, Douglas Scott (trans. & ed.), The Concubine, the Princess, and the Teacher: Voices from the
Ottoman Harem, University of Texas Press, Austin, 2008).
 ŠEZDESET ČETVRTO POGLAVLJE

KAVKASCI I POJAM BELE RASE

1453. G. – 1922. G.
(856. G. – 1341. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Gruzijska krv najbolja je na Istoku, pa možda i na svetu. Nisam u

toj zemlji video nijedno ružno lice, ni muško ni žensko; ali jesam
video neka anđeoska. Priroda je ovdašnje žene obasula lepotom
koja se ne viđa nigde drugde. Nemoguće je, mislim, gledati ih, a ne
zavoleti. Nemoguće bi bilo naslikati ljupkija lica ili lepši stas…
SER DŽON ŠARDEN, PUTOVANJA811

Strancima nije dozvoljeno da vide unutrašnjost kaveza u kome su

ove rajske ptice zatvorene.
VILIJAM MEJKPIS TEKERI,
BELEŠKE O PUTOVANJU OD KORNHILA DO KAIRA812

Ružna haremska stvarnost nije ipak gasila spoljašnji žar. Pseudonaučnici i

muškarci zaneti seksualnim fantazijama uzdigli su istanbulske robinje do
legende. Moćno i opasno, dvoseklo shvatanje rođeno je krajem XVIII veka – da
su sultanove milosnice savršene belkinje i u izvesnom smislu blagoslovene.
Bizarno je što je to shvatanje o ovim seksualnim robinjama kojima se trgovalo
širom turskih teritorija jedan od razloga što milioni anglofonih ljudi u svetu i
dan-danas za sebe kažu da su White Caucasian813

811 Brus Baum, Uspon i pad bele rase: politička istorija rasnog identiteta (Baum, Bruce, The Rise and
Fall of the Caucasian Race: A Political History of Racial Identity, New York University Press, New
York, 2006, p. 84).
812 Thackeray (1846), The Paris sketch book. Memoirs of Mr. Charles J. Yellowplush. The Irish

sketch book. Notes of a Journey from Cornhill to Grand Cairo, by way of Lisbon, Athens,
Constantinople, and Jerusalem: Performed in the Steamers of the Peninsular and Oriental Company,
Volume 2 of Miscellanies, Fields, Osgood & Company 1869, original from Harvard University, 534.
813 Engl. doslovno – beli Kavkasci; u anglofonom svetu ovako se naziva bela rasa. (Prim. prev.)
 Istanbul 493

Upravo u vreme dok se, sredinom XVIII veka, trgovina belim robljem
istinski rasplamsavala, jedan učeni mladi Nemac putovao je iz svog rodnog
grada u Donjoj Saksoniji (danas centralna Nemačka) kroz polja ograđena
visokim živicama na Univerzitet u Getingenu, koji je u to doba doživljavao
uspon. Godine 1775. ovaj revnosni kraniolog po imenu Johan Fridrih
Blumenbah objaviće prvu verziju svoje teze Degeneris humani varietate nativa
(O prirodnoj raznovrsnosti čovečanstva), prema kojoj se ljudi dele na pet
„varijeteta“: mongolski, etiopski, malajski, indijanski i kavkaski.
Blumenbah, koga neki smatraju ocem fizičke antropologije, služio se u
istraživanju onim što je nazivao svojom Golgotom – zbirkom od dvesta
četrdeset pet lobanja i mumifikovanih ostataka, među kojima su bili i ostaci
jedne mlade Gruzijke, koji su mu pružili nadahnuće za kavkaski varijetet.
Smatrao je da je njena lobanja savršena, a bio je i dirnut pripovešću jednog
putnika i trgovca nakitom iz XVII veka, ser Džona Šardena, hugenota koji je
pre bekstva pred progonima u Francuskoj nosio ime Žan-Batist Šarden.
Šarden je putovao brodom iz Carigrada preko Crnog mora i opisao je Gruzijke
s Kavkaza kao najlepše žene na svetu. Blumenbah je zaključio da je ljudski rod
potekao s Kavkaza, istinskog zemaljskog raja. Potpuno izdanje
Blumenbahovog De generis humani objavljeno je 1795. godine.
Kavkaz je jedna debela prevlaka na krajnjem istoku nekadašnjih
osmanskih teritorija, između Crnog mora i Kaspijskog jezera, već bogata
legendama, koje je posebno proširio Marko Polo u XIII veku, da je upravo tu
bila kolevka čovečanstva. Prema pripovesti Marka Pola, ovde se izdiže biblijski
Ararat, što znači da je tu pristala Nojeva barka i da se tu nalazio rajski vrt.
Blumenbahovo naučno istraživanje potkrepljivalo je biblijsku istinu.
Blumenbah o kategoriji kojoj sam pripada, „kavkaskom varijetetu“, piše:
„Ovom sam varijetetu dao ime po Kavkaskom gorju, jer se u njegovoj okolini, a
posebno na južnim padinama, rađa najlepša ljudska rasa, što će reći
Gruzini.“814
Kasnije Blumenbahovo delo, Kratku klasifikaciju komparativne anatomije,
preveo je i popularisao ugledni engleski lekar Vilijam Lorens 1807. godine.
Delo je precizno ilustrovano perom i mastilom, a crtežu kavkaske lobanje
pripada središnje mesto. Blumenbah sam nije bio zagovornik nadmoći bele
rase i kritikovao je svoje kolege koji jesu bili, ali njegovo povezivanje lepote s
belom kožom i biblijskim mitom o poreklu lako je bilo pogurati ka vrednosnoj
proceni. Drugi teoretičari rase u Getingenu jedva su dočekali da preuveličaju
814Johan Fridrih Blumenbah, „O prirodnoj raznovrsnosti čovečanstva“, navedeno prema prevodu iz
Robert Bernaskoni i Tomi Li Lot (ured.), Pojam rase (Bernasconi, Robert an Lott, Tommy Lee, The
Idea of Race, Hackett Publishing, Indianapolis, 2000, p. 31).
494 BETANI HJUZ

ideju o belim Kavkascima rođenim na mestu obasutom božanskim

blagoslovom, dok su drugi „varijeteti“ proglašeni za iskvarene verzije
kavkaske paradigme. Izmišljotina je bila opasno precizna i preovladala je; od
Blumenbaha nadalje kavkaskim rasnim varijetetom, koji činjenično ne postoji,
potkrepljivana je naučna i kulturološka taksonomija. Istanbulski haremi
održavali su u životu ovu opasno iskrivljenu nauku.
Dok se doba prosvećenosti kretalo ka prelazu u doba revolucija, u
naučnim i otmenim društvenim krugovima kružio je zaključak da su belci
potekli s Kavkaza. Ideja je, po svemu sudeći, snažan odjek našla u kolektivnoj
mašti zapadnjaka iz jednog čudnog razloga. Većina sultanovih robinja
milosnica – sve one najlepše, šaputalo se s odobravanjem – zaista su bile
Kavkaskinje ili, kako ih je Zapad često svrstavao sve zajedno, Čerkeskinje. Lav
Tolstoj jetko piše 1855. godine: „U Rusiji zamišljaju da je Kavkaz nešto
veličanstveno, s večnim devičanskim ledom, brzim potocima, s bodežima,
burkama, lepim Čerkeskinjama – sve tako nešto sjajno, a u suštini, ničeg tu
veselog nema.“815
Čerkezi su narod sa severozapada Kavkaza, dobrim delom preveden u
islam posle pada Konstantinopolja, obavijen velom tajanstvenosti. Čerkeskinje
muslimanke se ne pokrivaju. Putnici su bili navodno užasnuti, a u potaji
očigledno zadivljeni, što se one ponekad i ukrašavaju šminkom. Čerkezi,
čuveni po hrabrosti, smatrani su najboljim primerom plemenitih divljaka.
Edmund Spenser, putnik iz sredine XIX veka, izrazio je to ovako: „Nijedan
drugi polucivilizovani narod na svetu nije tako lepe spoljašnjosti.“816
Izmaštani Čerkezi galopom jure preko mnogih stranica naših bajki.
Od XVI veka Čerkeskinje su bile nešto blizu golišavim modelima na
kalendarima. Pošteno rečeno, teško ih je i bilo izbeći. Francuski filozof
Monteskje, pisac Opasnih veza Šoderlo de Laklo, tvorac dramskih dela Žan
Rasin – svi su oni pisali uzbudljive haremske priče. Satirični skeč Harem
Tomasa Raulandsona prikazuje karikiranog sultana sputanog zagrljajima
čerkeskih lepotica. Najdarovitiji slikari prikazivali su izmaštane prizore
Čerkeskinja iz harema, zajapurenih posle koitusa, obnaženih bujnih grudi.
Engrova Odaliska s robinjom među najčešće je reprodukovanima: meka
pornografija prerušena u žanrovsko slikarstvo omiljeno u to doba. Žan Ogist
Dominik Engr, Edvard Klark, Imanuel Kant, Frederik Lejton sa žarom su
opisivali postojbinu Čerkeza i otpremanje Čerkeskinja u turske hareme u

815 Lav Nikolajevič Tolstoj, Seča šume (Лев Николаевич Толстой, Рубка леса, глава VI, prema
onlajn tekstu na http://rvb.ru/tolstoy/01text/ vol_2/01text/0008.htm.) (Prim. prev.)
816 Čarls King, Duh slobode: istorija Kavkaza (King, Charles, The Ghost of Freedom: A History of the

Caucasus, Oxford University Press, Oxford, 2008, p. 134).

 Istanbul 495

Istanbulu i Kairu. Svrha postojanja čerkeske rase, govorilo se, i jeste u tome da
ulepša ružnoću Turaka i Persijanaca s kojima je prinuđena da se mesa.
Koreni ove isfabrikovane genealogije zalaze dublje. Pogledajte kako
mletački izaslanik Jakopo Ragaconi opisuje 1571. godine Nurbanu, ženu koja
je povlačila konce političkih igara: „Pre šest meseci sultan Selim kao veliki
zalog svoje ljubavi uze za zakonitu ženu majku svog sina, nekakvu
Čerkeskinju, i obasu je sa sto deset hiljada zlatnika, sa željom htejući da
nadmaši svog oca, koji je kao svadbeni dar dao njegovoj majci samo sto hiljada
dukata.“817 Nurbanu je možda bila Italijanka, možda Tevrejka, a možda Grkinja
s Krfa, ali Čerkeskinja gotovo sasvim sigurno nije bila.
I u Americi je pojam prekrasne, senzualne žene, egzotične, ali
pristupačne, iz dalekih zemalja na istoku, obećavao dobru zaradu. Oko 1860.
Fineas Barnum prikazivao je „Kavkaskinje“ koje su za novčić pričale sočne
priče o tome kako su odvedene u roblje i o raskalašnom životu u sultanovom
haremu, odakle ih je oslobodio neki junak koji radi za gospodina Barnuma i
koji ih je takođe naučio engleski. Predstavljane kao „najčistiji primer bele
rase“, bile su to po pravilu mlade Irkinje, s kosom doteranom u razmetljive
frizure „divljakuša“.818 Razlog za ovakvo doteri-vanje verovatno je bila
vizuelna simbolika ropstva i vizuelno povezivanje s gustom kosom i jagnjećim
šubarama pravih Kavkazaca. Frizuru je držala mešavina piva i umućenog
belanceta. Pošto je Barnum dao primer, poneka „Čerkeskinja“ mogla se
pronaći kao deo prateće galerije nakaza i egzotičnih ljudskih primeraka uz
većinu američkih cirkusa. Kozmetički preparati kao što je losion nazvan Cvet
Kavkaza bili su pravi hit širom Evrope i Amerike u XIX i početkom XX veka.
Sadržali su, kako su tvrdile reklame, prirodne sastojke za izbeljivanje kože i
pružali su dodir s kvazimitskom zemljom istočno od Carigrada gde su sve žene
natprirodno bele Eve. Na njujorškim ulicama podjednako kao i u istanbulskim
haremima, Čerkeskinja je bila opojni spoj poznatog i egzotičnog.

817 Alberi, Relazioni, 2: p. 97; takođe Queen Elizabeth and the Levant Company, 23 (izveštaj
engleskom ambasadoru u Rouzdejlu).
818 Barnum Grinvudu, 14. maj 1864, kod Artura Saxona, ur., Odabrana pisma Fienasa Tejlora

Barnuma (Saxon, Arthur, ed., Selected Letters of P.T. Barnum, Columbia University Press, New York,
1983, pp. 115-127).
496 BETANI HJUZ

Američka razglednica s „Čerkeskinjom“ poznatom kao Žurnija

Egipćanka, oko 1870. (Greg French Early Photography)

Blumenbahova gruzijska lobanja, od koje je i potekao pojam o

Kavkascima kao arhetipu bele rase, nije naravno pripadala nikakvom
izmaštanom idealu, nego stvarnoj robinji. Sudeći po stanju zuba, nije joj moglo
biti više od petnaest do sedamnaest godina i zarobljena je negde za vreme
rusko-turskog rata pod Katarinom Velikom između 1787. I 1792. Dok je
Katarina putovala na jug iz Sankt Peterburga, Grigorije Potemkin joj je
priređivao razne predstave – evocirani engleski vrt, erupciju Vezuva, noći u
dvorcu krimskog kana, nastupe čerkeskih konjanika. Za to vreme je mala
robinja s Kavkaza išla od ruke do ruke, od jednog vojnika do drugog.819 U
propratnom pismu koje je Blumenbahu 1793. poslao darodavac lobanje piše
da je devojčica umrla od venerične bolesti; to je tačno.820 Blumenbahov

819King, str. 35 i dalje.

820Intervju s Nel Irvin Pejnter, Kavkaski koreni, BBC radio 3, emitovano u martu 205. Pogledajte
takođe Pejnter, Istorija bele rase (Painter, Nell Irvin, The History of White Paople, W.W. Norton, New
York and London, 2011, pp. 83-84.
 Istanbul 497

materijal za istraživanja ostatak je surove političko-seksualne stvarnosti i

fantazija koje mogu da prate imperijalizam.821

821Painter, Nell Irvin, „Why White People are Called Caucasians?“, Proceedings of the Fifth Annual
Gilder Lehrman Center International Conference, Yale University, 7-8 November 2003,
http:/Vglc.yale.edu/sites/default/files/files/events/race/Painter.pdf.
 ŠEZDESET PETO POGLAVLJE

SAPUN I BOGINJE
XVIII VEK
(1111-1211. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Priča se da se mnogo protivprirodnog i prljavog bluda provodi

svakog dana po prikrajcima ovih banja [hamama], da, žena sa
ženama; bilo bi neverovatno da iz prošlih vremena ne znamo i
kako su one otkrivane i kako kažnjavane.
DŽORDŽ SANDIS,
PUTOPIS, S PUTOVANJA POČETOG LETA GOSPODNJEG 1610822

Proputovao sam veliki deo Turske i mnoge druge delove Evrope –

i neke Azije, ali nikad ne videh delo ni prirode ni umeća koje bi
ostavilo utisak kao pogled sa Sedam kula na obe strane do kraja
Zlatnog roga.
LORD BAJRON, PISMO MAJCI, 1810.823

Orijentalizam je kao lavirint: što sam dublje u njega zalazila, to

sam se jače zaplitala…
DEMETRA VAKA BRAUN,
HAREMLIK: NEKOLIKO STRANICA IZ ŽIVOTA TURKINJA, 1909.824

Harem je postao simbol čitavog Turskog carstva – čudesno mesto obećanja,

zadovoljstava i zatočeništva, u koje treba prodreti, a zatim ga osloboditi.

822 Džordž Sandis, Putopis, s putovanja početog leta Gospodnjeg 1610 (Sandys, George, A relation of a
journey begun An: Dom: 1610, Andrew Crooke, London, 1637, p. 69).
823 Džordž Gordon Bajron, Sabrana dela (The Complete Works of Lord Byron, A. and W. Galignani and

Company, 1837, p. 137).

824 Demetra Vaka Braun, Haremlik: nekoliko stranica iz života Turkinja (Vaka Brown, Demethra,

Haremlik; Some Pages from the Life of Turkish Women, Houghton & Mifflin Co., New York, 1909).
 Istanbul 499

Da li je sam Istanbul sada igrao ulogu Afrodite? Predstavljana kao boginja

ljubavi i seksualne žudnje najvećim delom svog dvehiljadugodišnjeg života
zabeleženog u mermernim i pozlaćenim kipovima, da li je nasmejana Afrodita
pretvorena sad u bića od krvi i mesa po istanbulskim haremima? Jesu li
istanbulske ulice zaista vrvele podatnim ženama i dečacima? Mnogi su želeli
da veruju u to, ali materijalni dokazi i ono što su beležili sami žitelji Istanbula,
a i jedna smela putnica sa Zapada, okreću nas na pravi put. Ledi Meri Vortli
Montagju, pošto je umakla od zaruka s izvesnim plemenitim Klotvortijem
Skefingtonom, doputovala je preko Filipija i Jedrena u Istanbul kao žena
engleskog ambasadora, s trideset kola punih prtljaga, i ostala tamo od 1717.
do 1718. godine. Prva žena koja je o Carigradu pisala utiske, opisala je svoje na
osnovu neposrednih iskustava u hamamu ovako:

Prvi divani su bili zastrti raskošnim ćilimima i jastučićima i na

njima su sedele gospođe, a na drugima, iza njih, njihove robinje, ali
im se položaj nije razlikovao po odeći jer su sve bile kao od majke
rođene, što će reći, prostim jezikom rečeno, potpuno gole, tako da
nije bila skrivena nikakva lepota a ni mana. Ipak nije među njima
bilo ni jednog jedinog raskalašnog osmeha ni nečednog pokreta.
Kretale su se s istom onom veličanstvenom ljupkošću koju Milton
opisuje kod naše sveopšte majke. Mnoge su od njih bile tako
savršeno skladne kao boginje nacrtane Gvidovom ili Ticijanovom
rukom, a koža se kod većine blistala takvom belinom, ukrašenom
jedino prekrasnom kosom puštenom u pramenju niz ramena,
povezanom trakom ili biserima, tako da su u potpunosti
prikazivale lik Gracija… neke su razgovarale, neke radile, neke pile
kafu ili šerbet… Ukratko, ovo je ženska kafedžinica, gde se sve
novosti iz čaršije prepričavaju, skandali izmišljaju i tako dalje.“825

Isto kao ni haremi, ni istanbulski hamami nisu bili afrodizijačka maštarija

nego činjenica. Od Istanbulki boljeg roda očekivalo se da nedeljno provedu u
kupatilu četiri do pet sati. U pratnji služavki koje su nosile sve ono što će
gospođama zatrebati u toku dana – voće, orahe, burek, ćufte, kolače, peškire –
žene su se okupljale u tim toplim čaurama punim pare da razgovaraju o
sklapanju saveza zapečaćenih brakovima i razmenjuju čaršijske novosti (sve

Ledi Meri Vortli Montagju, Pisma iz turskog poslanstva (Montagu, Lady Mary Wortley, The
825

Turkish Embassy Letters, ed. T. Heffernan and D. O'Quinn, Broadview Press, Ontario, 2013, pp. 101-
102).
500 BETANI HJUZ

do kraja XIX veka žene su se okupljale na ulicama da se bune protiv neželjenih

javnih događaja, o kojima su vesti prenošene upravo u ženskim
hamamima).826 Tu su takođe kupane bebe koje bi preživele prvih četrdeset
dana i tu su neveste pripremane za venčanje. U ovakvim prilikama često su
uvođeni muzičari i slavlje je moglo da potraje i po nekoliko dana. Neki
muškarci su navraćali u hamam samo da se obriju, a poneka žena samo da joj
se uplete kosa ili trepavice oboje kanom, ali sveukupno se u hamamima
određivao tok svakodnevnog istanbulskog života.827
I domaće stanovništvo i gosti primećivali su da su hamamdžije mogle da
priušte sebi da istanbulskim ulicama jašu na punokrvnim konjima (običan
svet jahao je magarce, mule, kamile i bivole). Hamamdžije su i poštovali i
mrzeli ih. Iako je trebalo da državni činovnici proveravaju jesu li peškiri u
hamamima čisti i menja li se voda kad se uprlja ili ohladi, u desetak hiljada
istanbulskih hamama često se prenosila zaraza. Poseban problem bio je sifilis.
Čak i kad je usluga bila loša, međutim, Carigrađani i Carigrađanke nisu se dali
oterati iz kupatila. Oko kupatila su se formirali čitavi ekosistemi: pepeo iz
ognjišta prodavao se da bi se iz njega pravilo mastilo; sirotinja i siročad čučali
su šćućureni uz spoljni zid peći, koje su u hamamima ložene preko čitavog
dana i noći. Zimi su deca visila svuda oko peći, kao neka živa paukova mreža;
najbolesnijima je bilo dozvoljeno da leže na jagnjećim gunjevima uz samu
vatru.
Zakoni o javnim kupatilima bili su strogi još od uspostavljanja osmanskog
kalifata. Selim I je pokušao da spreči pohotljivo zagledanje žena i dečaka dok
izlaze iz hamama i zabranio je da muslimani i nemuslimani koriste iste
peškire, ali mešanje raznih vera nije u Istanbulu moglo da se spreči. Kad se
ledi Meri Montagju svukla u jednom kupatilu, oko nje su se začuli užasnuti
uzdasi Turkinja kad su ugledale njen steznik, za koji su mislile da je kavez u
koji ju je zaključao muž.828 U kupatilu su se obuvale visoke nanule da bi se
stopala sačuvala od vodenih duhova i da bi majke s visine mogle lakše da paze
na kćerke. Najbolje nanule pravile su se od orahovine, šimširovine i
sandalovine i ukrašavale sedefom.829

826 Pogledajte kod Ebru Bojar i Kejt Flit, Žena na javnim mestima u Osmanskom carstvu, str. 238.
827 Podrobnije razmatranje o kulturi javnih kupatila u Istanbulu možete da pogledate kod Nine
Ćihocki, „Kontinuitet i promene u kulturi turskih kupatila u Istanbulu: životna priča hamama
Čemberlitas“ (Cichocki, Nina, „Continuity and Change in Turkish Bathing Culture in Istanbul: The
Life Story of the Cemberlitas Hamam“, Turkish Studies, 2005, 6 (1), pp. 254-258).
828 Ledi Meri Vordi Montagju, Pisma iz turskog poslanstva.
829 Ebru Bojar i Kejt Flit, Društvena istorija Istanbula u osmansko doba (Boyar, Ebru and Fleet, Kate,

A Social History of Ottoman Istanbul, Cambridge University Press, Cambridge, 2010, p. 254, 258).
 Istanbul 501

U stvarnom životu bilo je širom grada i hamama i harema u kojima nije

bilo ničeg uzbudljivijeg od svakodnevne čorbe, veza i lečenja biljem. Hamami
su postojali i u selima kao i u gradu – istanbulska sirotinja je očekivala da im
bude dozvoljen ulazak, jer je u anadolskim selima iz kojih su mnogi od njih
došli hamam bio srce ženskih društvenih dešavanja.
Uprkos tome, dakle, što su na Zapadu i harem i hamam posmatrani kroz
veo seksualne požude, haremi su naprosto bili zaštićeni prostor, gde su
određeni oblici ponašanja bili zabranjeni. Čak i u onim kućama u kojima nisu
mogle da se kupe robinje za kućne poslove, muški i ženski životni prostor bio
je razdvojen zavesom. Zavesom je deljena i većina javnih prostora u Istanbulu
i njome su još i u poodmaklom XX veku pregrađivani tramvaji, brodovi i
vozovi. Zapadnjaci su, međutim, više voleli da umesto praktičnog komada
pamučnog platna vide prozračni veo koji tek prikriva neopisiva uživanja,
mameći da bude sklonjen.
Oni za koje se verovalo da su povlašćeni pravom pristupa u harem, kao na
primer klavirštimeri i sajdžije, mogli su da prodaju svoje priče. U Evropi su se,
podjednako u spavaćim sobama i univerzitetskim učionicama, pričale horor
priče prožete seksualnim nabojem. Istanbul je umesto fantastičnog grada
postao projekcija tuđih maštarija. Naširoko su se prepričavale uzbudljive
životne priče na primer Eme di Bik de Riveri, rođake carice Žozefine,
obrazovane u samostanu, koju su navodno 1788. godine oteli na moru alžirski
gusari i na kraju je postala žena sultana Abdulhamida I i majka, ili možda
pomajka, Mahmuda II, ali je već s dvadeset šest godina umrla od tuberkuloze.
Jedan anonimni engleski pornograf objavio je 1828. erotski roman Požudni
Turčin, u kome se prepričavaju doživljaji dveju uglednih Engleskinja po imenu
Emili i Silvija, koje su se našle zarobljene u turskom haremu, gde ih siluju, ali
one posle toga otkrivaju detaljno opisana seksualna zadovoljstva. Bendžamin
Dizraeli u svom dnevniku piše s više uzbuđenja o Carigradu nego o
Jerusalimu; takođe o tome kako je iz Carigrada doneo kući nargilu i divan.830
Čak je i Džejn Ostin počela da nosi „mamelučki“ turban.

830Uporedite Cigar-divan u Skicama i crtežima Džordža Krukšanka (George Cruikshank, Scraps and
Sketches, 1832).
502 BETANI HJUZ

Damski mamelučki turban na jednoj modnoj ilustraciji iz 1805.

godine (Mary Evans / Alamy)

I za muškarce i za žene harem je postao prostor u koji su želeli da prodru.

Danska slikarka Elizabet Jerihau-Bauman, rodom Varšavljanka, putovala je u
Istanbul 1869, i zatim ponovo 1874. godine, nadajući se da će slike s
tamošnjim motivima moći da proda ne samo na Zapadu nego i u samom
Istanbulu. Ono što je zabeležila po dolasku pruža nam uvid u ono što je
zamišljala i čemu se nadala: „Grad leži rasprostrt pod tankom koprenom
jutarnje izmaglice, rumeneći se pod prvom svetlošću kao našminkana
odaliska, s otrovom pod noktima.“831 Slikarku, međutim, žene iz harema nisu
razočarale ni kao modeli za slike ni kao mogući kupci. Ne zaboravimo da je
poznavanje umetnosti odavno bilo deo obuke naložnica. Sultan je često plaćao
seks ili prosto davao novac na poklon. U njegovom haremu je bilo novca za
trošenje. S druge strane, u Danskoj su mnoge slike Elizabet Jerihau-Bauman
smatrane preterano čulnim i držane su duže od veka sklonjene u skladištu.
Iz svoje vile u Peri ledi Meri Vortli Montagju mogla je da uživa u onome
što je nazivala istanbulskim lovom na trenutna zadovoljstva; izvukla je i
poređenje s patrijarhalnim ropstvom, gde se mirazima i otkupima za nevestu
ljudi takođe praktično prodaju kao roblje. Najpraktičnija lekcija, međutim,
koju je naučila iz svog boravka u turskoj zemlji bilo je lečenje boginja. Ledi

831Elisabeth Jerichau-Baumann, Brogede Rejsebilleder (Motley Images of Travel), Copenhagen

(1881).
 Istanbul 503

Montagju je dala svojoj deci (sin Edvard umreće u Veneciji kao dobar
musliman, govoreći turski i noseći omiljeni turban do samog kraja) vakcinu
protiv boginja i revolucionisala zapadnu medicinu. Njen rođeni brat je umro
od boginja, a sama ledi Montagju je nosila ožiljke na licu pošto je u mladosti
preživela ovu strašnu bolest; otuda je možda imala naročit razlog da ceni
vrstu slobode koju je veo pružao ženama u Konstantiniji. Veo, rečeno joj je,
omogućuje kretanje po tajnom poslu. Prihvativši primer, ledi Meri je po gradu
išla pokrivena velom, makar i samo zato da bi mogla da uđe u džamije, na
primer u Aja Sofiju.
Vakcinacija je dar koji se nikako ne može preceniti. Ledi En Glover, žena
engleskog ambasadora ser Tomasa Glovera, umrla je 1608. godine u Istanbulu
od kuge i držana u podrumima izaslanstva gotovo četiri godine pre nego što će
konačno biti sahranjena u mauzoleju na današnjem Trgu Taksim.832
Verovatno se od pesnika i slikara nije ni moglo očekivati da ovekovečuju
činjenice o zarazama prenošenim u istanbulskim haremima i hamamima –
umiranje od kuge i boginja, pretrpane prostorije pune bolesnih od
tuberkuloze, tiho izdisanje u grčevima. Pronađeni su dokazi o zaraznim
bolestima kao što je tuberkuloza još iz doba sedam hiljada godina pre nove
ere, a sifilis je igrao važnu ulogu u istanbulskoj seksualnoj i državnoj
politici.833 Ovu istinu nisu želeli da zabeleže.
Sultani su letnjikovce uz Bosfor i Zlatni rog podizali delimično da bi
umakli od vrućine, ali i iz još važnijeg razloga – da bi izbegli tuberkulozu i
druge zaraze. Pogrešno i preterano korištena etiketa Evropljanina donosioca
zaraze bila je metaforička uvreda, ali se takođe poklapa s pouzdanim
činjenicama. Multietničko Osmansko carstvo nije imalo prirodnih granica koje
bi sprečile širenje zaraza. Turci su krivili Indijce da su preko Crvenog mora
doneli koleru, međutim istinu govoreći, uleme su, tvrdeći da je svaka pošast
kazna Božja, onemogućavali preduzimanje izvesnih medicinskih mera kao što
je karantin. Na Međunarodnim zdravstvenim konferencijama održavanim od
1851. do 1938. godine, među kojima je bila i ona u Istanbulu 1866,
ratifikovano je nametanje međunarodnih pravila unutar pojedinačnih zemalja

832 Džerald Maklin, Razvoj putovanja po Orijentu: engleski putnici u Osmanskom carstvu 1580-1720
(MacLean, Gerald, The Rise of Oriental Travel: English Visitors to the Ottoman Empire, 1580-1720,
Palgrave Macmillan, New York, 2004).
833 Izrael Herškovic i dr., „Otkrivanje i molekularna obeležja mikobakterije tuberkuloze starog devet

hiljada godina, iz neolitskog naselja na istočnom Sredozemlju“ (Hershkowitz, Israel, et al.,

„Detection and molecular characterization of 9,000-year-old Mycobacterium tuberculosis from a
Neolithic settlement in the Eastern Mediterranean“, PLoS ONE, 2008, 3
(10):dx.doi.org./10.1371/journal.pone.0003426.
504 BETANI HJUZ

kada je reč o ovim pitanjima.834 Prema izveštaju Pitsburg presa od 8. jula 1928,
u Istanbulu je u tom trenutku bilo četrdeset hiljada slučajeva tuberkuloze. Čak
i danas će vas, i u najekskluzivnijim hotelima, upozoriti na ovu strašnu
opasnost. Kad čitamo žustru tvrdnju ledi Meri da su „Turkinje jedine slobodne
u celom Turskom carstvu“, trebalo bi načas da pomislimo i na sve one žene i
devojčice – a samo u sultanovom haremu bilo ih je i po osam stotina – koje
nisu imale nikakve mogućnosti da se izbave, nikakvog izbora sem da sede i
čekaju kada će se zaraziti raznim bolestima.

834Pogledajte Ersoj, Gungor i Akpinar, „Međunarodne zdravstvene konferencije iz osmanske

perspektive (1851-1938)“.
 ŠEZDESET ŠESTO POGLAVLJE

LALE I TKANINE
XVIII VEK
(1111. G. – 1211. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Uzalud nebo kruži oko zemlje, nigde neće videti grad kao što je
Istanbul.
NABI-EFENDIJA, SAVETI NABI-EFENDIJE
NJEGOVOM SINU ABUL HAIRU835

Ovaj deo vaseljene nadmašuje sve ostale, oko se s uživanjem hrani

pogledima čarobnim u svemu… Što se mene lično tiče, kad prvi
put dođoh ovamo, pomislio sam da sam kročio na Začarano
ostrvo.
ARON HIL, 1710.836

Istanbulske vlasti posadile su 2006. godine tri miliona lala u gradu. Dok je
aerodrom modernizovan, uz oblake prašine, dok je imigrantska radna snaga
istovarivala cement i sirovi asfalt u zamašćenoj gužvi u lukama i dok je nova
mreža ulica izvođena iz starog grada, crvene lale svilenkasto su se ljuljale
posvuda, ne obraćajući nimalo pažnje na vrevu oko njih.
Sađenje u ovolikim količinama bilo je smišljeni pokušaj da se prizove
uspomena na ono vreme koje će kasnije biti nazvano Doba lala. Otprilike od
1710. pa nadalje sultani su ne samo pokušavali da preprave priču o Istanbulu
nego su svojski radili na tome da ga pretvore u sliku iz knjiga o njemu.
Na granicama je vladao mir, pa su Ahmed III i njegovi veziri iskoristili
priliku da ličnu strast i religijsko verovanje u duhovnu vrednost vrta pretvore

835 Nabi-efendija „Pohvala Istanbulu“, prema prevodu Abela Pejveta de Kurteja i Roberta Arnoa
(Courteille, Abel Pavet and Arnot, Robert, eds and trans., The Counsels of Nabi Efendi to his Son Aboul
Khair, The Colonial Press, New York, 1901).
836 Aron Hil, Izveštaj o stanju u Osmanskom carstvu (Hill, Aaron, A full and just account of the present

state of the Ottoman empire in all its branches: with the government, and policy, religion, customs, and
way of living of the Turks, in general, G. Parker, London, 1733, p. 141).
506 BETANI HJUZ

u javnu manifestaciju. Lale, koje u gradu rastu rado kao i u prirodi, postale su
sveprisutne u Istanbulu. Cvet koji potiče s istih srednjoazijskih ravnica kao i
sami Turci, i koji je ime dobio po persijskoj reči koja znači turban, lala je već
bila izvezena i u Evropu, gde je u XVII veku izazvala čuvenu tulipomaniju i
finansijski slom ulagača u retke lukovice. Turska je potom počela da uvozi lale
nazad iz Holandije i Irana, i to ne kao retkost, nego u ogromnim količinama.
Putnici su pisali o petsto hiljada cvetova koji rastu u vrtu velikog vezira pod
raznobojnom svetlošću fenjera i sveća. Lale su gajili naročiti vrtlari i vrtlarke.
Odgajene su četrdeset četiri nove sorte. Gosti na sultanovim slavljima morali
su da se obuku u boje koje će se slagati s rasporedom cvetnih boja. Obični
građani imali su neočekivane koristi – želja da se lale što lepše osvetle noću
dovela je do boljeg osvetljenja javnih ulica i trgova, čemu se inače nije
posvećivala naročita pažnja, budući da se od Istanbulaca očekivalo da posle
večernje molitve ne izlaze više iz kuće. Da bi se sprečili noćni neredi, svako ko
izađe morao je sam da nosi fenjer. Žitelji Stambola u Doba lala s radošću su
pričali o tome koliko im je život lepši u gradu osvetljenom noću.

Iako su autentične vrste lala danas uglavnom iskorenjene, ostale su

ovekovečene na tkaninama i keramičkim pločicama (Alamy)

Kad sam sa osamnaest godina prvi put otputovala u Istanbul, sećam se da

sam bila očarana pričama kafedžija koji su opisivali praznike lala koje je
priređivao Ahmed III pre dvesta pedeset godina baš kao da su sve to gledali
 Istanbul 507

rođenim očima – noći kad su kornjačama vezivane svetiljke na leđa pa su se

gegale kroz vrtove kao zanjihano pokretno osvetljenje. Sama topografija grada
pogoduje predstavama – na paradi zanatlija poslastičari su prikazivali vrtove
lala od šećera, dok su svileni konopci raznih boja držali posmatrače na
odstojanju. Autentične vrste lala danas su uglavnom iskorenjene, ali su od
XVIII veka ovekovečavane na keramičkim pločicama i na tkaninama, kao novi
simbol grada.
Istanbul je bio čuven po prekrasnim vezenim tkaninama. Kao veliki
putnici i deca Puta svile, Turci su morali da razviju najlaganije i najprenosivije
oblike raskoši. Od samog početka imali su pristup mnogim od najpoželjnijih
sirovih materijala iz Azije. Najkvalitetnije tkanine bile su njihova nadaleko
čuvena umetnost. Dve stotine vrhunskih tkalja i vezilja radilo je u haremu.
Žene su hrabrene da razviju vrhunsko umeće veza. Uz tkanine iz domaće
radinosti širom Anadolije i s evropskih teritorija pod turskom vlašću, tkana su
i vezena platna za vojničke šatore i vrtne paviljone. Među izatkanim i
izvezenim motivima bila su paunova pera, leopardove pege, sunčevi zraci i
tanki, perasti listovi tipični i za keramiku iz Iznika. Obuća je pravljena od
cikcak komada baršuna kontrastnih boja, na jastuke su ušivani biseri. Na
vojničkim barjacima vezeni su stihovi iz Kurana.
Masivni zapadnjački nameštaj nije bio omiljen u Stambolu – jedva da je u
čitavom gradu bilo ijedne stolice. Umesto toga, divani i stoličice presvlačeni su
tkaninama. Trgovci su se zaklanjali pod vezenim tendama. Kao što su
vizantijski carevi nekada bili pokrovitelji radionica za izradu relikvijara, tako
su Osmanlije bile pokrovitelji vezilja i kaligrafa. Majstori kao što je bio Hafiz
Osman ispisivali su prekrasne redove koji kao da lelujaju preko ukrašenih
strana. Neki su u slavu Alahovu, drugi čine zvanična dokumenta osmanskog
dvora. Pisalo se na pergamentu, papiru, pa čak i na tananoj podlozi suvog lišća.
Fina umetnost kaligrafije počela je da se ceni i na Zapadu.
Kaligrafski natpisi na građevinama odavno su bili obeležje turskog
Carigrada, ali su odlomci iz Kurana i hadisa sada počeli da se ispisuju i na
keramici, bronzi, mermeru, zlatu. Prva štamparska presa za arapski jezik –
presa Ibrahima Muteferike – postavljena je u Istanbulu 1727, a njen rad je
najpre nadgledao dvorski slikar Abduldželil Levni. Praznik lala obnovljen je u
vrtovima Topkapi saraja 1746. godine. Izdignuta i svetla biblioteka Topkapi
saraja, koja očarava i danas, puna knjiga štampanih na arapskom jeziku,
pružala je sveže pribežište iznad raznobojnih botaničkih traka. Oni koji su
vladali u gradu pamtili su Osmanov san o Konstantiniji i trudili su se da ga
ostvare, a putnici sa Zapada povinovali su mu se jateći se da ga vide.
508 BETANI HJUZ

Osim motivacije koju su pružale trgovina, pustolovina i prilika za malo

voajerstva, postojali su i opipljivi politički razlozi zbog kojih se broj zapadnih
putnika u Konstantinopolju povećao početkom novog veka. Sredinom XVII
stoleća Osmanlije nisu više za Englesku bile alternativa papstvu, nego
rojalistička alternativa parlamentaristima. Ričard Flekno je oduševljeno pisao
o Istanbulu: „Nikad nisam video istinskiju hrabrost ni veću galantnost nego
tamo, svi se oblače u svilu raznih boja i nose ogromne turbane i lelujavu
odeću, te im ulice izgledaju isto kao vrtovi tulipana…“ U poeziji Roberta Herika
tulipan je alegorija za smrt stjuartske Engleske.837
Istanbulu su bili potrebni prijatelji. Posle poraza pod Bečom i poniženja
koje je za Osmanlije značio Karlovački mir, političko stanje u prestonici
postajalo je sve gore. U gradu nije bilo dovoljno hrane, a 1703. su se janjičari i
narod udružili, pošli iz Istanbula na Jedrene i zbacili Mustafu II. Mnogi su bili
besni jer su sultani mnogo vremena provodili u gradu koji je sad nazivan
Ciganski grad umesto u Carici gradova. Čitavo pokolenje posle opsade Beča
janjičari su i dalje pevali o žrtvama koje su podneli na tom pohodu i za koje
nisu dobili mnogo zahvalnosti. Posle jedrenskog incidenta pretila je stagnacija.
U Topkapiju je za sultana ustoličen Ahmed III, a zahvalnost za to izražavao je
tako što je ceo Istanbul pretvorio u jednu kuću zadovoljstva. Sultane je
jedrenski prevrat oštro podsetio da moraju da budu jasno vidljivi u
Konstantiniji ako hoće da ostanu na vlasti.
Drugi nauk izvučen iz poraza pod Bečom glasio je da Turci moraju da uče
od Zapada i na vojnom polju i u kulturi. Ako Istanbul nije bio u stanju da
zavlada gradovima zapadne Evrope, mogao je bar da primi pouke od njih.
Savezništvo i znanje potražio je najpre, preko svojih dragomana, od Francuza.
Izaslanici su otpremljeni u Pariz i otuda su snabdevali sultana informacijama o
tome kako se šta radi u Francuskoj. Po turskoj prestonici počeli su da niču
versajski vrtovi u minijaturi, a broj Francuza u gradu porastao je sa svega
šačice sredinom XVII veka na stotinu sedamdeset pet 1719. godine. Jedan
francuski izumitelj uveo je 1718. u Istanbulu vatrogasna kola s pumpama –
sve do tog trenutka protiv požara su se borili janjičari s kantama. Ubrzo su
bosforske dvorce za osmanske princeze podizale francuske arhitekte kao na
primer Antoan Ignas Meling, koji nam je ostavio divne gravire grada s početka
XIX veka. Umesto da budu zatvoreni oko unutrašnjeg vrta kao ortodoksne
turske kuće, ovi dvorci su se otvarali ka moru. Sultanima su omileli vrtovi u
evropskom maniru; jedan se čak dičio i lavirintom. Neuređene zelene prostore
837Benedikt Robinson, „Zeleni saraji: tulipani, turbani i svetsko tržište“ (Robinson, Bendict, „Green
Seraglios: Tulips, Turbans, and the Global Market“, Journal of Early Modern Cultural Studies 2009,
9.1, pp. 107-108).
 Istanbul 509

u gradu počeli su da zamenjuju parkovi. Voda je i dalje tekla na gradskim

česmama. Vrtovi lala obuzdavali su korov.

Slikovito putovanje u Konstantinopolj i na obale Bosfora, gravira

Antoana Ignasa Melinga, 1819. Godine (Ljubaznosću University of
St. Andrews Library, rfx DR724.M4)

Ahmed III je takođe sebi podigao jedno skrovište obeleženo ovim

ukrštanjem kultura. Skriven u jednom danas prilično neurednom delu grada,
iza žičane ograde i natrulih gajbi, nalazi se Ajnalikavak kasri, mali dvorac za
uživanje u ograđenom vrtu. Sagrađen iznad uzavrelog brodogradilišta,
zaštićen s deset hiljada čempresa, koji su takođe pružali lovište, paviljon je
postao izraziti primer susreta istočnog i zapadnog stila gradnje. Na jednoj
minijaturi dvorskog slikara Levnija prikazan je Ahmed III u ovom omiljenom
pribežištu, ispred pozlaćenog ogledala, verovatno jednog od onih muranskih,
„visokih kao topole“, koja su poslata sultanu na dar, dok posmatra nadmetanja
na vodi priređena kao deo proslave obrezivanja njegove četvorice sinova.
Pozapadnjavanje je povlačilo za sobom i određene probleme. Dnevnik
koji je dvadeset četiri godine vodio Telisi Mustafa-efendija, pronađen u arhivi
premijerove kancelarije, opisuje kako su neki državni službenici bili zaduženi
da odsecaju okovratnike u evropskom stilu s haljina koje su neke žene smelo
nosile u javnosti. Mustafa-efendija se s ovom merom slaže: „Pogodak pravo u
510 BETANI HJUZ

metu! Neka bi Bog dao da se s ovim nastavi i istraje.“838 Nove pobune 1730. i
1740, prilikom kojih su opljačkane kuće i radnje uz Zlatni rog, podsetile su
grad na njegovu dugu tradiciju narodnih ustanaka. Telali bi prošli Istanbulom
pozivajući narod da se diže na oružje i da se radnje pozatvaraju. Vlasti bi uvele
policijski čas kad je izgledalo da se kuva neka nevolja. Oni koji bi bili uhvaćeni,
ako ne bi bili pogubljeni, nosili su vidne tragove kazne – sakaćenja, bičevanja,
batinanja po tabanima i žigosanja. Žene bi po pravilu bile izbatinane po
debelom mesu, pa zatim proterane. Iako su zapadnjaci često opisivali
nabijanje na kolac kao redovno u Istanbulu, ono to zapravo nije bilo;
pobunjenicima je obično odsecana glava.
Izbeglice koje su priticale u grad takođe su izazivale trvenja. Posle poraza
pod Bečom 1683. godine sultan nije više vodio pohode radi osvajanja novih
teritorija, ali su borbe vođene u prethodno osvojenim zemljama terale u
bekstvo mnogo ljudi, koji su dolazili u Istanbul u potrazi za spasom.
Zabeleženo je da je sredinom XVIII veka u gradu bilo deset do dvanaest
hiljada izbeglica iz Albanije. Za vreme Ramazana u prestonicu su takođe
priticali prosjaci i derviši. Svi su oni zajedno tvorili svojevrsnu najnižu klasu,
spavali po ulicama i bili prezreni među gradskim stanovništvom. Bilo je i
javnih izražavanja stava da ovi uljezi treba da se vrate otkuda su i došli. U
čitavom XVIII veku rasla je stopa organizovanog kriminala i prostitucije.839
Napetost je jačala u gradu i uprkos nastojanjima Ahmeda III da kulturom
neguje mir, svetina je 1726. godine kamenovala sultanov dvorac deset dana i
noći.
Pa ipak je snaga Istanbula uvek ležala u njegovoj mešovitoj naravi. Mada
su neki hrišćani iz uglavnom hrišćanskih naselja Pere i Galate na suprotnoj
strani Zlatnog roga strahovali za goli život dok bi obilazili svoju imovinu u
gradskom jezgru, imali ste mnogo prilike da u Stambolu naiđete na Gruzine,
Kurde, Albance, Arape, Etiopljane. Mnogi stranci pisali su iskrene hvalospeve
ukusnoj i raznovrsnoj hrani, vinu i muzici, čistoći zgrada u kojima se hrana
priprema i služi. Istanbulska ljubav prema česmama i vodoskocima često je
poređena, u korist Istanbula, s Londonom, Parizom i Bečom.
Velika je ironija, naravno, što nam najživopisnije dokaze o turskoj želji za
pozapadnjačenjem pružaju peintres du Bosphore – evropski slikari

838 Džemal Kafadar, „Sopstvo i drugost: dnevnik jednog derviša iz Istanbula u XVII veku i
pripovedanje u prvom licu u turskoj književnosti“ (Kafadar, Cemal, „Self and Others: The Diary of a
Dervish in Seventeenth Century Istanbul and First-Person in Narratives in Ottoman Literature“,
Studica islamica, 1989, 69, p. 129).
839 Pogledajte kod Faribe Zarinebaf, Zločin i kazna u Istanbulu 17001800 (Zarinebaf, Fariba, Crime

and Punishment in Istanbul, 17001800, University of California Press, Berkeley, 2010, p. 176).
 Istanbul 511

orijentalističkog žanra. Dolazak turskih ambasadora u Pariz 1721. i 1740.

godine urodio je, između ostalog, modom oblačenja en sultane, koju su pratile i
ljubavnice Luja XV gospođa De Pompadur i gospođa Di Bari. Aleksandar Pop je
naručio portret ledi Meri Vortli Montagju u turskoj nošnji, koji je okačio u
svojoj vili na Temzi. Portretista Žan-Etjen Liotar šetao se u šestoj deceniji
XVIII veka po londonskim ulicama obučen kao Turčin.
Moda se između Zapada i Istoka šetala kao štafeta. Do reforme službenog
oblačenja 1829. godine na sultanovom dvoru nosila se duga haljina opšivena
krznom, a preko nje tradicionalni kaftan i na glavi turban. Od 1829. obavezni
su postali fes i stambulin, vrsta redengota koju je sultan preporučivao
građanima da nose.
Od vremena vladavine Selima III (1789-1807) pa nadalje portretisanje u
stilu zapadnog slikarstva bilo je takođe velika moda na turskom dvoru. Svojim
ženama Selim III je dozvoljavao da vode knjige, komponuju muziku, vežbaju
gađanje lukom i strelom. Sultanovi motivi za modernizaciju bili su više
politički nego estetski. Osmansko carstvo se raspada, pisao je Selim. Njegova
sopstvena lična vojska evnuha pod Morali Bešir-agom harala je istanbulskim
ulicama iznuđujući mito. Janjičari, čiji su uticaji u gradu nekada bili tako
mešoviti, sada su postali ljuti protivnici promena. Iz inostranstva su neki i
dalje željnim okom merkali Stolicu sveta. Napoleon je izjavio: „Da je sav svet
jedna država, Istanbul bi joj bio prestonica.“ Godine 1793. Turci su otvorili
svoju prvu ambasadu u Londonu i sklopili savez s Britancima protiv
Napoleona. Francuzi su 1798. osvojili Egipat. Pariz je od istočnjačkih nošnji
napravio modni fetiš, ali posle Napoleonovih osvajanja blaga Istoka potekla su
u Evropu. Samodrščev pohod na Egipat obuhvatao je i naučna istraživanja, ali
naučnici su se pre svega postarali da iz Egipta odnesu oko pet hiljada istorijski
značajnih predmeta – ponašajući se prilično slično kao prvi vizantijski vladari
sakupljači umetničkih dela. Posle poraza od Engleske veliki deo tog
opljačkanog kulturnog blaga završio je u Engleskoj – na primer Kamen iz
Rozete u Britanskom muzeju.
Meku i Medinu opljačkali su 1803. godine Saudijci i njihova verski
zagrižena vojska – ihvani. Sitniji feudalni vladari zvani derebegovi (gospodari
doline), kao što su bili Ali-paša u Albaniji i egipatski paša Kavalali Mehmed Ali,
zadržali su znatnu nezavisnost u odnosu na centralnu vlast. Slabljenje carstva
i raspadanje osmanskih teritorija još i danas igra ulogu u našem životu. Ispred
Topkapi saraja, gde patroliraju policajci s tamnim naočarima i automatskim
puškama, prekrasna česma Ahmeda III sagrađena je u slavu mira i
razumevanja među narodima. Ovo čudo osmanskog baroka obuhvata snove
istanbulskih vladara između 1718. i 1730. godine. Uvreme pisanja ove knjige
512 BETANI HJUZ

česma je navedena kao jedan od ciljeva napada islamskih ekstremista iz

Egipta, Sirije i Iraka, koji su svi nekada bili pod osmanskom vlašću.
Afrodita, rođena na Bliskom istoku kao Ištar ili Astarta, boginja birana
kao simbol Carigrada u svim njegovim inkarnacijama, mnogobožačkoj,
hrišćanskoj i muslimanskoj, oduvek je bila ne samo boginja lepote, ljubavi i
žudnje nego i rata. Putnici iz XVIII veka pisali su da je Carigrad „sudbina
odabrala, a priroda smestila tako da bude stolica vladavine“,840 ali sultan i
njegov dvor su se zapravo mučili da sačuvaju vlast. Približavajući se Istanbulu
1717. godine ledi Montagju je sa zaprepašćenjem gledala polja puna kostiju
mrtvih Turaka. U prestonici su se sadile lale i fenjerima kitile ulice, ali pretnje
spolja i iznutra jačale su sve više.

840Navedeno kod Džejmsa Madera, Paše: trgovci i putnici islamskog sveta (Mather, James, Pashas:
Traders and Travellers in the Islamic World, Yale University Press, New Haven and London, 2009, p.
113).
 OSMI DEO

GRAD BUNA I MOGUĆNOSTI

Tursko učešće u Krimskom ratu
Prvi svetski rat
Širenje Istanbula 1807-2000. godine
 ŠEZDESET SEDMO POGLAVLJE

O, LJUBAVI, LJUBAVI MLADA!

1809. G. – 1821. G.
(1224. G. – 1237. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Popričaše potom o Carigradu, Madridu

I mestima sličnim u dalekom inostranstvu,
Gde ljudi poslušno za naredbama idu
U' ih krše u svom ljupkom tuđinskom čudaštvu.
LORD BAJRON, DON ŽUAN841

Preko puta hotela Premijer in i zatvorenog noćnog kluba Rubi blu nedaleko od
Lester skvera u Londonu, iza radnika imigranata iz Sirije i Iraka koji se tu
okupljaju, nalazi se jedna lepa okrugla ograda, u kojoj je sada katolička crkva.
Ranije je bila namenjena izložbi panorama najvećih gradova na svetu. Pogled
na panoramu Carigrada, koju je 1799. naslikao s jedne izdignute tačke na
Galati Henri Aston Barker, a u Londonu je izložena 1802. godine, koštao je tri
šilinga. Reč, a zapravo i sam pojam panorame, smislio je otac Henrija Barkera;
zahvaljujući toj domišljatosti, porodica se obogatila. Na prikazu Carigrada koji
je izradio s mnogo podrobnosti, Aston Barker Mlađi uspeo je podjednako da
uhvati kosmopolitski utisak koji je grad ostavljao krajem XVIII veka i topaznu
svetlost u kojoj se tako često kupa.
Tu gde su se nekada radoznali Englezi skupljali da se dive punoj
panorami od trista šezdeset stepeni s minaretima, arsenalima i hamamima
Konstantinije naslikanim s brižljivom minucioznošću nalaze se sada dela
religioznog slikarstva koja, čak i ako to ne znamo uvek, upućuju na razne
struje istorije koje su se kretale oko ovog prastarog grada. Mozaici i freske
koje je izradio Žan Kokto 1960. godine prikazuju jarosne rimske vojnike koji
nasrću na prve hrišćane iz Male Azije; na tapiseriji iznad oltara Sofija, koja u
beloj haljini s velom podseća pomalo na Pepeljugu na venčanju, prilično liči na
modernu verziju Kibele, bliskoistočne gospodarice prirode i mudrosti.

841 Džordž Gordon Bajron, Don Žuan, pevanje XIII, strofa XXIII, prepev prevodiočev. (Prim. prev.)
518 BETANI HJUZ

Kako se svetski politički poredak menjao, stanovnici Londona, Pariza i Berlina

u XIX veku još jače su žudeli za zabranjenim voćem Konstantinije – koje im je
sada postalo i pristupačnije.
Demografija istanbulskih ulica bila je u stalnom razvoju. Grad je privlačio
sve više putnika sa Zapada, koji su dolazili da turistički uživaju u Orijentu i
koji su sasvim jasno u vazduhu osećali promenu. Janjičari su 1807. godine na
presto popeli sultana marionetu, a 1808. su držali Topkapi pod opsadom.
Pobunjenici su gađani topovima s ratnih brodova, što je izazvalo požare na
drugom i trećem brežuljku. Idealisti kao što su bili Tomas Houp i lord Bajron
zaputili su se u Carigrad. Filozof, pisac i kolekcionar umetničkih dela, Houp je
uradio više od trista pedeset istančanih crteža ne samo džamija i dvoraca nego
i malih kafedžinica i ulične dečurlije. Mnogi zapadnjaci će u Istanbulu prvi put
doživeti ulice pune ljudi raznih boja kože. Crni osmanski zapovednici u
Krimskom ratu i Ahmed Ali Čelikten, prvi crni pilot na svetu, koji je poleteo
1916. godine, nisu izazvali nikakve komentare u turskim izvorima, ali su zato
svi putnici sa Zapada uzbuđeno pisali o njima u svojim dnevnicima. Na
Houpovom omiljenom portretu slikar je u turskoj odeći, s kaputom izvezenim
arapskim pismom, u onoj svetoj četvrti Ejubu gde se nalazi navodni Abu
Ejubov grob.
Carigrad je bio i prvenstveni cilj lorda Bajrona na njegovom velikom
putovanju 1809-1811, mada ga je sticaj okolnosti najpre odveo u Portugaliju.
Pesnik lutalica stigao je zanimajući se usput preplivavanjem „radi Slave“842
preko Helesponta, čije je varljive vode Leander nekada preplivavao zbog
ljubavi, a zatim je prvu noć u Carigradu spokojno prespavao na vodi,
hipnotisan prividnim mirom drevnog grada. Sutradan, kad je pokušao kroz
teleskop da vidi sultanove milosnice u haremu, umesto zanosnih lepotica
video je kako psi rastržu ljudski leš pod zidom oko dvorca; odsečene glave
državnih neprijatelja u nišama pred kapijom dvorca naročito napravljenim u
tu svrhu biće lordu sledeće neprijatno iznenađenje.843
Mada se poigravao idejom da „postane musliman“, Bajronovo srce
pripadalo je Grčkoj, a simpatije hajducima koje je sretao na putevima. Lord se
divio carigradskim zidinama obraslim bršljanom, uživao u plovidbama uz
Bosfor, pored veselo okrečenih letnjikovaca uz obalu, i zabavljao se prevodeći
ponovo Euripidovu Medeju na samim onim stenama po kojima je tragična

842 Bajronove sopstvene reči, iz pesme „Pošto sam preplivao Helespont“ („After Swimming the
Hellespont“). (Prim. prev.)
843 Lesli Marčand, Bajronova pisma i dnevnici, tom 2: „Slavan u svoje vreme, 1810-1812“ (Marchand,

Leslie, Byron's Letters and Journals, vol. II: „Famousin my time, 1810-1812“, John Murray, London,
1973).
 Istanbul 519

junakinja išla u poteru za svojim prevrtljivim ljubavnikom Jasonom. Cenio je

takođe lepotu carigradskih luka, posebno kad su noću u njima sijali brodski
fenjeri. U jednom pismu svom izdavaču Džonu Mariju piše da se
Konstantinopolj može podičiti najlepšim pogledom na more na celom svetu. Iz
ovog grada, koji ponekad naziva i Vizant, pesnik je ponovo iskazao svoju želju
da bude građanin sveta.
Proveo je, međutim, u njemu samo dva meseca i jedan dan i odlučio je da
ga ne opisuje nadugačko i naširoko, smatrajući da su to već dovoljno dobro
uradili Edvard Gibon i ledi Montagju.844 Otud ova iskričava uzgredna sličica u
Don Žuanu:

Svete Sofije kupola zlatom se preliva;

Gajevi čempresa; visoki Olimp inje pokriva;
Dvanaest ostrva i više nego što duša mi sniva,
A opisati mnogo je teže sliku tu
Što obaja bajnu Meri Montagju.845

U Putovanju Čajlda Harolda sedam strofa opisuje karnevalsku vrevu

grada „ispod šarenoga šala“, „ustreptalih ruku i pogleda snena“.846 Bajronovi
doživljaji u samom Stambolu bili su zapravo prilično oskudni, kao uostalom i
za sve strance. U džamije, među njima i Aja Sofiju, mogao je da uđe samo uz
izričito sultanovo odobrenje, u harem ulaska nije bilo, a pijaca robija ulila mu
je jezu; ceo boravak urodio je relativno skromnim plodovima mašte o
robovlasničkom Orijentu. Paradoksalno je, međutim, što je Bajron ipak u
izvesnoj meri odgovoran za ideje o Istanbulu u kojima su milioni uživali u
njegovo vreme i uživaju još i danas. Slučajno se poklopilo da je upravo tada
izumljeno graviranje na čeličnoj ploči, što je značilo da pesnikova osećanja o
Carigradu mogu da se pretoče u slike – tako je turska prestonica ušla u crtačke
sobe širom sveta dok su izdavači, i legitimni i pirati, preštampavali atraktivno
ilustrovane tomove njegovih dela. Bajronova dela s motivima Istoka doživela
su fenomenalan uspeh. Uz dodatak takvih zamamnih slika kao „Anđeo iz
harema“ i „Dečak na pijaci robija“, Bajron je i nehotice postao slikar Istanbula

844 Pisma ledi Meri Vortlli Montagju njenom prijatelju Aleksandru Popu obiluju uzgrednim
detaljima; u jednom se opisuje i strašna slika koju su pružali sultanovi vojnici na polasku u
osvajanje Mađarske i Austrije.
845 Džordž Gordon Bajron, Don Žuan, pevanje V, strofa III, prepev prevodiočev. (Prim. prev.)
846 Džordž Gordon Bajron, Putovanje Čajlda Harolda, pevanje II, strofe 78 i 81, prema prepevu

Nataše Tučeve, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005. (Prim. prev.)
520 BETANI HJUZ

za masovno tržište.847 Sad kada su sultanov dvor i vojska po svemu sudeći

gubili ubojitost, Istanbul je zaista mogao da postane egzotični gost u salonima
čestitih kuća.
U svojoj prestonici, Turci su bili napeti. Tajna organizacija Filiki heterija,
Bratska družina, smerala je da izazove nevolje. Osnovana 1814. u Odesi, po
ugledu na slobodne zidare i revolucionarnu karboneriju u Italiji, Heterija je
tiho preselila sedište u Istanbul. Među njenim istaknutim članovima bili su
Grci fanarioti – pripadnici visokostojećih porodica iz kojih su od XVI veka
poticali politički moćni dragomani. Organizacija je pozivala sve Grke da ustanu
protiv turskog gospodarenja. Sredinom marta 1821. ustanak je izbio na
Peloponezu i brzo se proširio kroz središta turske vlasti. Počeo je Grčki rat za
nezavisnost. U Korintu su pobijeni svi muslimani – nisu pošteđeni ni žene ni
deca – uprkos tome što su im Britanci ponudili da bezbedno izađu iz grada.
Zlodela su počinjena na obe strane. Vikont Strangford, engleski ambasador u
Istanbulu, javljao je o punim kolima odsečenih hrišćanskih noseva i ušiju
prodavanih na pijaci. Iako je uveravao turske zvaničnike da je njegovo stado
verno sultanu, grčki patrijarh je na Uskrs, 22. aprila, za odmazdu obešen na
Orti, glavnoj kapiji patrijaršije, koja je od tada uvek obojena u crno.
Odnosi između muslimana i Jevreja u Istanbulu bili su relativno dobri, ali
su Turci sračunato iskoristili zlu krv između Jevreja i hrišćana. Veliki vezir
Benderli Ali-paša naredio je Jevrejima da skinu leš obešenog patrijarha.
Ispostavilo se da su glave poodsecane i određenom broju drugih istaknutih
građana. Hrišćani su gnev iskalili na jevrejskim mahalama i pet hiljada Jevreja
povređeno je u ovim osvetničkim divljanjima.
Na veliki broj dragomana fanariota, koji su tri veka održavali odnose
Istanbula sa svetom, pogrešno je pala sumnja za učešće u buntovničkom
delovanju Filiki heterije pa su za kaznu pogubljeni. Bujica krvi odnosila je sve
redom, od ambasadora do dobavljače hrane za sultanov dvorac. Nekoliko
godina kasnije sultan i veliki vezir priznaće da su se našli bez ikoga ko bi im
preveo dokumenta ili protumačio pristigle poruke. U međuvremenu je
ustanak jačao na teritoriji koja će ubrzo postati Kraljevina Grčka. Filhelen
Bajron izraziće svoje uverenje: „Ljudi! Da smo imali samo sto hiljada funti
sterlinga, dosad bismo bili na pola puta do Konstantinovog grada.“848 Pobivši

847 Zahvaljujem Vilijamu Sent Kleru što mi je ljubazno pomogao u razradi ovih ideja. Hvala ti i na
tvojim delima – i na čaju.
848 Navedeno kod Rodrika Bitona, Bajronov rat: romantičarska pobuna, grčka revolucija (Beaton,

Roderick, Byron's War: Romantic Rebellion, Greek Revolution, Cambridge University Press,
Cambridge, 2013, p. 203).
 Istanbul 521

sebi bliske, međunarodno orijentisane dragomane, osmanski državni aparat

izolovao se od spoljašnjeg sveta, kome je nekada nastojao da bude centar.
 ŠEZDESET OSMO POGLAVLJE

POKOLJ
1822. G.
(1237/8. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Grčke porodice čekaju da budu odvedene u roblje ili pobijene.

Pogledajte razne novinske članke i svedočenja iz tog vremena.
PODNASLOV SLIKE EŽENA DELAKROA
POKOLJ NA HIOSU, IZLOŽBENI KATALOG PARIŠKOG SALONA, 1824.

Turci su bili ovde. Svuda razvaljen i crn zid.

Hios, ostrvo vina, sad je samo mračna hrid.
Hios, u kolevci zelenog granja,
Hios, gde se ogledaju blagi brežuljci,
U mreškanju mora, i šume, i dvorci,
I ponekih noći devojaka kola razigrana –

Ničeg sad nema. Ipak ne,

Uz ogaravljen zid eno gde
Sedi mali plavooki Grk, sam,
Glavu mu zemlji prigiba sram.
O, jadno dete […]

Šta želiš ti za osmeh jedan? Prekrasnu šumsku pticu

Što pesme zvonkije od činela svije,
Od milozvučne oboe umilnije?
Voća, cveća, čudesne ptice – šta bi vratilo osmeh tvom licu?
„Druže“, odvraća dete bistroga plavog oka,
„Da mi je samo šaka metaka i puška.“
VIKTOR IGO, „DETE“, 1828.849

849 Victor Hugot, „L'Enfant“, prepev prevodiočev prema onlajn originalu (Prim. prev.)
 Istanbul 523

Godine 1770. žitelji Hiosa, ostrva oko četiristo pedeset kilometara južno od
Konstantinije i nekoliko kilometara od maloazijske obale, koji su od antičkih
vremena imali ulogu u priči o ovom gradu, bili su posmatrači potapanja turske
mornarice u sukobu s ruskom u Češmenskoj bici. Katarina Velika, koja je
krunisana u haljini s dvoglavim vizantijskim orlom, stupila je na ratnu stazu.
Njeni brodovi putovali su godinu dana s Baltičkog mora i bili su spremni na
borbu do uništenja. U tadašnjim ruskim izvorima navodi se da je izginulo
devedeset hiljada Turaka – današnje procene iznose oko jedanaest hiljada – a
samo trideset Rusa – oko šest stotina prema danas dostupnim procenama.
Zatim će 1822. godine doći red na Hios da se okupa u krvi.
Ako stojite na istočnoj obali vetrometnog Hiosa i ugledate na anadolskoj
obali, svega sedam kilometara preko vode, turske zastave s polumesecom,
strateški položaj ostrva biće vam kristalno jasan. Stanovnici Hiosa su doživeli
islamske napade, koji se u turističkim vodičima o ostrvu opisuju kao pljačke
muslimanskih gusara, u VII, VIII i IX veku, a na kratko vreme između 1090. i
1097. godine, posle Prvog i Drugog krstaškog pohoda, potpali su pod
muslimansku vlast, ali je Hios zatim ponovo postao hrišćansko ostrvo, mada
ne grčko nego denovljansko, da bi ga Turci konačno prisvojili 1566.
Najveća srednjovekovna dika ostrva, koja svedoči o pupčanoj vrpci s
matičnim gradom, jeste vizantijski manastir Nea Moni, osnovan 1042.
godine.850 Manastir uveliko podseća na Svetu Sofiju i bio je jedan od
najvažnijih i najživljih vizantijskih verskih kompleksa izvan Konstantinopolja.
Iako su njegove monahinje danas uglavnom sve na zalasku života, a igumanija
Marija Teodora vezana za postelju, na svom vrhuncu Nea Moni je smatran
jednim od čuda hrišćanskog sveta. U manastirskoj trpezariji još postoji
mermerni sto, s usečenim ležištima za pribor za jelo, iz kog zrači utisak
manastirskog spokoja i reda. Pre nego što vam oči privuče sjaj veličanstvenih
mozaika, treba najpre preći slagalicu mermernih površina, čiji je svaki blok
donesen s raznih isturenih postaja Vizantijskog carstva, da bi svi zajedno bili
složeni u simboličku sliku moći. Boje su raskošne – ovo je vizantijsko
graditeljstvo u svom najboljem izdanju.851 Na mozaicima vidimo i varjašku
stražu u prepoznatljivim tunikama jarkih boja i sa strašnim sekirama.

850 U vreme kada je u Engleskoj na presto stupio poslednji kralj iz dinastije Veseksa, dok se u
Jermeniji mladi Gagik II, poslednji vladar iz dinastije Bagratida, bori da odbrani svoju prestonicu
Ani od vojske Vizantije i emira Dvina. Pogledajte kod Maka Čahina, Jermensko kraljevstvo: istorija
(Chahin, Mack, The Kingdom of Armenia: A History, Curzon Press, Richmond, 2001, p. 231).
851 Strast za podizanjem zadužbina rasplamsala se u X veku toliko da je Nićifor Foka zabranio

osnivanje novih manastira. Sve je preraslo u razmetanje, bez istinske pobožnosti ili milosrđa kao
motiva.
524 BETANI HJUZ

Blizina Hiosa anadolskoj obali i njegova plodnost uvek su davale

ostrvljanima izvesnu moć pregovaranja. Još od vremena Platonove gozbe vino
s Hiosa veoma je hvaljeno, isto kao i hiosko umetničko zanatstvo. Prema
delima koja se pripisuju upravitelju dvorca (kuropalatu) iz XV veka Georgiju
Kodinu,852 na Hiosu su napravljeni i slavni konji Svetog Marka opljačkani
1204. s konstantinopoljskog hipodroma. Hijani su takođe imali adut u rukavu
– smolu mastike. Samo ime ostrva najverovatnije potiče od feničanske reči za
mastiku, mamac za gusare i osvajače još od antičkih vremena. Jedno od čuda
prirode, smola mastike poseduje antibakterijska svojstva; kapi ćilibarske boje,
oblika nebrušenih dijamanata, vrlo sporo klize iz mastikovog drveta (Pistacia
lentiscus var. chia). Uprkos mnogim naporima da se prenese na druga mesta i
gaji u komercijalne svrhe, chia raste samo na Hiosu.
Prelepi fajumski portreti iz rimskog doba, slikani na posmrtnim drvenim
maskama, koje je 1887. godine pronašao Flinders Pitri, rađeni su pomoću ove
smole; smolom mastike držane su uz podlogu plave i zlatne kockice u Crkvi
Svetih apostola u Konstantinopolju; smolom mastike fiksirao je svoje slike
Rubens; mastika je jedan od osnovnih sastojaka autentičnih turskih poslastica;
smolom mastike lece se mnoge bakterijske infekcije. U čitavoj istoriji
Carigrada oni koji su mogli sebi to da priušte žvakali su smolu mastike (otud
englesko masticate – žvakati, preko latinskog mastikare, od grčkog μαςτιχάω)
da bi osvežili dah i oterali zarazu.853 U tursko doba Hios je zahvaljujući mastiki
bio jedan od najdragocenijih istanbulskih poseda.
U vizantijsko doba poseban odnos između Hijana i Konstantinopolja bio
je očigledan. Više carskih hrisovulja zakonski je utvrdilo znatne povlastice
ostrva, među njima povoljnije poreze i odluku da se deca s ostrva neće
odvoditi u roblje. Blagodareći jedinstvenom prirodnom antibiotiku kojim
ostrvo raspolaže (putnici su čak i u antička vremena oduševljeno pisali o
savršenim zubima i grudima Hijanki),854 Turci nikad nisu držali ostrvo u
preterano surovom stisku.
Početkom marta 1822, međutim, u Istanbul su prispele vesti da je na Hios
stiglo poslanstvo sa Samosa, s namerom da ulije čelika u kičmu Hijanima i
pridobije ih za grčki revolucionarni cilj, koji je još bio u povojima. Na
852 Verovatnije je da je bio kompilator i redaktor dela o konstantinopoljskoj istoriji i
znamenitostima koja mu se pripisuju.
853 Od jednog drveta godišnje se dobija svega dvesta pedeset grama smole, pa otuda ostrvljani imaju

urođeni smisao za meru i za čuvanje ovog drveta. Kroz kapiju u zidinama mestašceta Mesta
vekovima niko nije puštan ni da uđe ni da izađe između zalaska i izlaska sunca.
854 I danas postarije meštanke Pirgija, s njegovim divno oslikanim belo-sivim fasadama, imaju

savršen osmeh koji otkriva zdrave bele zube – da li zahvaljujući žvakanju mastike ili njenoj prodaji.
Inače, svi prihodi od mastike ravnopravno se dele u zadruzi.
 Istanbul 525

istanbulske ulice prvi put su počeli da pritiču muslimani koji su uzmicali pred
hrišćanima. Sultan Mahmud II nije želeo da izgubi unosan plen kakav je bio
Hios, pa je naredio pogubljenje Hijana koji su se zatekli u Carigradu i talaca
uzetih na ostrvu. U prestonici su Hijani odavno cenjeni kao brodovlasnici i
brodski kapetani, te su zato imali celu jednu gradsku četvrt i svoju crkvu,
posvećenu Svetom Jovanu.855 Iz ovih aristokratskih fanariotskih zajednica
poticali su vrlo poštovani visoki državni službenici, dragomani i poslovni ljudi
u vladinoj službi. Izvestan broj njih uspostavio je tako dobre veze u
prekomorskim državama da su se odselili, na primer, u London. Govorili su
svojom čudnom mešavinom grčkog, italijanskog i turskog i bili istinski
kosmopoliti, vredan i važan deo istanbulske multikuturalne tapiserije.
Sad su postali neprijatelji. Kara Ali-paša se iskrcao na severnoj strani
Hiosa i započeo potpuno čišćenje.856 Mnogi su pokušali da pronađu utočište u
Nea Moniju, ali je oko dve hiljade žena i dece poklano i živo zapaljeno u
samom manastiru. Avgonima i Anavatos, kamena seoca visoko u brdu u
središtu ostrva, oko kojih vlada atmosfera koja podseća na Svetu zemlju,
sravnjena su sa zemljom. Stradanja su bila strašna. Turska vojska od davnina
je bila na zlu glasu da olako skida glave. Do kraja aprila dvadeset do dvadeset
pet hiljada ljudi pobijeno je na ostrvu, a četrdeset do četrdeset pet hiljada
odvedeno u roblje, oterano u smrt od iznurenosti ili deportovano. Mnogima se
nije znala sudbina. Pre pokolja na Hiosu je živelo više od sto hiljada Grka, pet
hiljada muslimana i tri hiljade Jevreja. Pošto su Turci obavili posao po kome su
došli, ostalo je svega dve hiljade Grka.857
Pokolj iz 1822. dobro se pamti na Hiosu i steći ćete osećanje da je čak i za
ove ljude navikle na napore, bol i borbu tolika surovost naprosto van granica

855 Pashalis Kitromilides, „Ekumenski patrijarhat“ u Lucijan Leuštean, Istočno hrišćanstvo i Hladni
rat 1945-1991 (Kitromilides, Paschalis, „Ecumenical Patriarchate“ in Leustean, Lucian, Eastern
Christianity and the Cold War, 1945-1991, Roudedge, Abindgdon, 2010, p. 227).
856 Pogledajte na primer kod Dejvida Bruera, Grčki rat za nezavisnost: borba za oslobođenje od

turskog jarma i rođenje moderne grčke nacije (Brewer, David, The Greek War of Independence: The
Struggle for Freedom from Ottoman Oppression and the Birth of the Modern Greek Nation, The
Overlook Press, New York, 2011).
857 Brojevi donekle variraju u raznim izvorima. Prema Vilijamu Mileru u Osmanskom carstvu i

njegovim naslednicima 1801-1927 (Miller, William, The Ottoman Empire and Its Successors, 1801-
1927, 4th edn, Cambridge University Press, Cambridge, 2013, p. 80), „procenjivalo se da je od sto
trinaest hiljada hrišćana u aprilu […] u avgustu ostalo svega hiljadu i osamsto […] dvadeset tri
hiljade je pobijeno, četrdeset sedam hiljada prodato u ropstvo“. Pogledajte takođe kod Davida
Rodonja, Protiv masakra: humanitarne intervencije u Osmanskom carstvu 1815-1914 (Rodogno,
Davide, Against Massacre: Humanitarian Interventions in the Ottoman Empire, 1815-1914, Princeton
University Press, Princeton, 2011, p. 69) i Voltera Alisona Filipsa, Rat za grčku nezavisnot 1821-
1833 (Phillips, Walter Alison, The war of Greek independence, 1821-1833, Smith Elder, London,
1897, p. 94).
526 BETANI HJUZ

poimanja. U kosturnici u Nea Moniju izloženi su nizovi lobanja pobijenih; na

nekima od njih zjapi trag smrtonosnog udarca. U jednoj crkvi podignutoj u
spomen na dvadesetogodišnjeg sina koji je sleteo kolima s litice, videćete
među svecima ovenčanim oreolima i Platona i Makarija, dve žrtve pokolja čiju
kanonizaciju turske vlasti redovno zabranjuju patrijarhu. Ostrvo je puno
zvukova iz prošlosti: u šumama huču sove, meltemi, suvi severac s Egeja, trese
vrata i kapke, žene čavrljaju, kao što bi Homer rekao, poput nimfi u gorama.
Sredinom XIX veka, međutim, zavladao je muk. Prezasićenost robljem s Hiosa
širom osmanskih teritorija izazvala je pad cena;858 putnici su zapažali Hijanke
u istanbulskim bordelima.
U vreme pisanja ove knjige Hios je i dalje na granici – mora da se snalazi s
desetinama hiljada izbeglica iz Sirije i Avganistana, koje svakodnevno pristižu
prepunim brodovima i često se utapaju nadomak same obale.
Događaji koji su promenili odnos Hiosa i Istanbula izbistrili su i
raspoloženje koje se pomaljalo u međunarodnim odnosima. Evropa i Amerika
htele su 1822. godine da znaju i da razumeju kakva su se zverstva dešavala na
Hiosu. Pokolj i reakcija na njega snažno nas podsećaju na to da smo mi priče
koje pričamo o sebi. Pokolj na Hiosu Ežena Delakroa bio je jedna od tih
reakcija. „Za sledeći Salon nameravam da naslikam temu iz rata Grka i Turaka
– mislim da će pod trenutnim okolnostima to biti način da privučem pažnju
ako delo bude dobro naslikano“,859 pisao je Delakroa. Reakcija na njegovo delo
zaista je bila žestoka. Mada je nekima bila neprijatna likovna eksplicitnost –
zapanjujuće odstupanje od kanona ratnih slika – ubrzo se u čitavom visokom
društvu mnogo razgovaralo o pokolju na Hiosu. Čak i ako ga je smislio iz
egoističnih razloga, Delakroaovo delo iz žanra horora, jedno od prvih te vrste
koja su ikada javno izložena, te književni doživljaj sudbine ostrva iz pera
Viktora Igoa, odigrali su ključnu ulogu u promeni opšteg mnenja o turskoj sili.
Grci čija je rodbina uspela da preživi pokolj postarali su se da priča ne bude
zaboravljena. Njihovi potomci dolaze svakog leta da obiđu postojbinu i Nea
Moni – oni pamte zašto su to što jesu.

858 Rajnhold Šifer, Orijentalna panorama: britanski putnici u Turskoj u XIX veku (Schiffer, Reinhold,
Oriental Panorama: British Travellers in 19th Century Turkey, Rodopi, Amsterdam, 1999 p. 188).
859 Ežen Delakroa, Prepiska, ured. Andre Žuben (Eugene Delacroix, Correspondancegenerale, Plon,

Paris, 1935, p. 18).

 Istanbul 527

Ežen Delakroa, Pokolj na Hiosu (Getty)

Pokolj na Hiosu bio je na izvestan način najava kraja Osmanskog carstva.

Njime je obeležen trenutak kada u kolektivnoj svesti orijentalna fantazija o
divotama osmanskog sveta nije više bila ni validna ni održiva. Nova^ičnost
dominirala je u pričama koje su se najčešće prepričavale – bašibozuk,
neredovni turski vojnik koji je živeo od pljačke. Stenovito ostrvo na kome je,
prema jednoj od mnogih verzija, rođen Homer, naznačilo je fosilizaciju
izvesnih shvatanja. Sam pojam osmanske vladavine nad ogromnim
prostranstvima sveta s prestola u Istanbulu postao je tako krhak da je morao
da se polomi.860

860 Hronologiju hioske istorije pogledajte na www.christopherlong.co.uk/pub/chiosinfo.html.

 ŠEZDESET DEVETO POGLAVLJE

REVOLUCIJA
1826. G. – 1839. G.

Istanbul je tako ogroman grad da sve i da hiljade pomru u njemu,

ne bi se u tom ljudskom okeanu osetilo da ih nema.
EVLIJA ČELEBIJA, PUTOPIS861

Godine 1826. pobunili su se ljudi koji su činili samu srž snaga odanih sultanu,
falange koje su petsto godina predstavljale i duh i domašaj osmanskih zamisli i
težnji – janjičari. Sultan je pokušavao da reformiše vojsku uvodeći evropsko
oružje i turske regrute, a to je razdražilo njegove prekaljene, naprašite ratnike
raznovrsnog etničkog porekla. Objavljujući bunu lupanjem u kazane dok su išli
Kasapskom ulicom, nekadašnjim procesijskim putem vizantijskih careva, gde
su janjičari već vekovima dobij ali svoje sledovanje mesa kao neko
kvaziritualno prinošenje žrtve, sultanovi najelitniji vojnici praktično su
objavili građanski rat. Po verskoj pripadnosti više bektaši nego ortodoksni
muslimani, janjičari su mogli da pozajmljuju novac i porušili su zabrane koje
su ih nekada sprečavale u vođenju trgovačkih poslova. Drugim rečima, stvorili
su sopstvenu sivu ekonomiju. Širom carstva ubirali su namete po svojoj volji i
vladali kao knezovi. Bili su to povlašćeni ekonomski činioci nad kojima
državna vlast nije imala nikakvog nadzora. Sve do početka XIX veka i njihovog
raspuštanja 1826. godine janjičari su mogli da zbace sultana, podignu
revoluciju i iznude pogubljenja. Mnogi su, od Karla Marksa pa do Maksa
Vebera, smatrali janjičare presudnima u degradaciji sultanske vlasti u
despotizam, sistem koji je ozakonjivao apsolutnu vladavinu nad
proizvođačima-robovima. Po svemu sudeči zapravo, janjičari su, okupljajući se
u svojim kafedžinicama i Orti, džamiji koja i danas pruža oazu spokoja usred
trgovačke vreve na Kapali čaršiji, vrlo dobro razumeli šta im se duguje i koliko
daleko mogu da doteraju svoje zahteve, i radi sopstvene koristi i za dobrobit

Prema citatu kod Čarlsa Kinga, Ponoć u hotelu Pera palas: rođenje modernog Istanbula (King,
861

Charles, Midnight at the Pera Palace: The Birth of Modem Istanbul, W. W. Norton, New York and
London, 2014, p. xv).
 Istanbul 529

drugih Istanbulaca. Janjičari su bili obični ljudi koji su posedovali određenu

moć, a to je bilo krajnje opasno.
Iz Topkapija je na ustanak odgovoreno surovo. Kad je u Kasapskoj ulici
podignut zov na pobunu, izmešala se razna krv. Pošto je postalo jasno da će
sultan na silu odgovoriti silom, mnogi janjičari pobegli su u svoje kasarne.
Četrnaestog juna udružene spahije – turska konjica – i domaće stanovništvo
kivno na janjičare opkolili su kasarne, koje su zatim spaljene do temelja.
Gradske kapije su zaključane i janjičari koji su pohvatani u begu okupljeni su
na hipodromu i pobijeni. Preostali, koji su uspeli privremeno da umaknu,
pogubljeni su u zatvoru-gubilištu pored mora u Solunu, koje se godinama
zvalo Krvava kula – danas je ona Lefkos pirgos, Bela kula, i turisti rado
navraćaju do nje. Janjičarske jedinice, a uz njih i bektaško bratstvo, zvanično
su raspuštene 16. juna 1826. Do tog trenutka najmanje pet hiljada janjičara
ležalo je mrtvo ili na samrti. Ferman o ukidanju pročitan je s Džamije sultana
Ahmeda. Janjičare je trebalo da zamene Pobedonosni vojnici Muhamedovi. U
Istanbulu je celo istrebljenje proglašeno za srećan događaj. Na Balkanu, odakle
je većina janjičara odvedena kao danak u krvi, nisu ga smatrali toliko srećnim.
Leševi pogubljenih ležali su u junu 1826. u plićaku Mramornog mora pod
gradskim zidinama. U julu je izbila kuga. Na avgustovskoj žezi građani su
listom umirali.

Delo jermenskog graditelja Krikora Balijana, čija je porodica

pokolenjima služila sultane, džamija Nusretija posvećena je 1826.
pobedi Mahmuda II nad janjičarima. Fotografija je snimljena oko
1900. godine. (Getty)
530 BETANI HJUZ

Napravljen je i pokušaj da se priča o janjičarima potpuno izbriše iz

istorije. U Svetoj Irini spaljene su knjige u koje su beleženi podaci o poreklu,
dovođenju i svakodnevnom vojničkom životu pojedinačnih janjičara. Turbeta
na janjičarskim grobljima, za koja je Bajron pisao da su najlepša mesta na
svetu, polomljena su. Mahmud II je iskorenjivanje janjičara obeležio tako što je
u to ime nazvao džamiju koju mu je od 1823. podizao jermenski graditelj
Krikor Balijan Nusretija – Džamija božanske pobede.
Prisustvo janjičara nastavilo je, međutim, da se na neki čudan način oseća
u Carigradu. Prema urbanoj legendi, jedan majušni broj uspeo je da preživi
sakriven u ložištima hamama, gde su im hranu doturali rodbina i prijatelji. U
skrovištu su komponovali pesme – kulhan bejler, pesme iz hamamskih
ložionica.862 U Istanbulu nije lako ući u trag ovim baladama, ali sam na Kurban
bajram prešla na azijsku stranu grada do jedne retke bektaške tekije koja je
opstala do danas. Tamo me je jedan muškarac s urednim brkovima i u uredno
ispeglanoj kariranoj košulji odveo do molitvenih odaja iznad neke vrste velike
skupštinske prostorije, a ispod trpezarije u kojoj se triput nedeljno sirotinji
služe pirinač, meso i kiselo mleko, kao što se u ovoj tekiji radilo najmanje od
XIV veka, da popričamo o bektaškoj veri i o njegovom ličnom ponosu na
pretke janjičare. Pitala sam ga zna li i neku njihovu pesmu. Zapevao mi je
melodičnu molitvu, pesmu drumske vere, nade i pobune, pobožnosti i
kosmopolitske ljudskosti.863

Istanbul je postao grad ne samo pobuna nego i reformi. Konstantinopoljskim

dogovorom 1832. Grčkoj je zajemčena nezavisnost. Umesto da bude ogorčen,
Istanbul je rešio da se prilagodi. Četiri stotine godina pošto je podignut na
grčkim, rimskim i vizantijskim ostacima na akropolju, Topkapi saraj je
napušten u korist svetlijih i vedrijih dvoraca podizanih uz obalu. Mnoge od
njih gradile su jermenske i francuske arhitekte. Iako su mu neki uljudno
skretali pažnju na to da je Topkapi svetsko čudo, Mahmud II je na sav glas
galamio: „Niko osim nekog divljaka ili budale ne bi svrstavao to mesto
[Topkapi] sakriveno iza zidova kao planine i mračno među drvećem kao da se

862 Džon Frili, Istanbul: carski grad (Freely, John, Istanbul: The Imperial City, Penguin, London, 1998,
pp. 263-265).
863 Godinu dana po istrebljenju janjičara, 1827, Britanci, Francuzi i Rusi – Britance je možda vodila

želja da se kulturno istaknu naspram Napoleonove Francuske, opčinjene drevnom rimskom

kulturom, kao i strahom da se zahvaljujući podršci Grcima Rusi ne okoriste na račun Turskog
carstva – potukli su do nogu tursku flotu u Navarinskom zalivu, kod današnjeg Pilosa, da bi
potpomogli grčku borbu za slobodu. Godine 1832. proglašeno je malo nezavisno grčko kraljevstvo
pod vladavinom Ota Bavarskog, sa stolicom u lučkom gradiću Nauplionu na Peloponezu.
 Istanbul 531

ne usuđuje da se promoli na svetlost dana s ovim svetlim, nasmejanim

dvorcima, otvorenim svežem vazduhu i čistom nebeskom suncu. Takva je
moja volja i tako će biti.“864 Kao što je pravdao pokolj janjičara kao „čišćenje
bašte carstva od divljeg i beskorisnog korova“, isto tako čvrsto je Mahmud II
sada rešio da ulepša prestonicu novim plodovima.
Period reformi najavljenih u ružičnjaku Topkapi saraja 1839, koji će
kasnije biti nazvan tanzimat (reorganizacija) i koji će potrajati sve do
donošenja prvog ustava u Osmanskom carstvu 1876. godine, bio je sasvim
razumno političko preuređenje. Osmanlije su „pospremale kuću“. Pojačana su
jemstva za bezbednost života i imovine, smrtna kazna bez prethodnog suđenja
stavljena je van zakona i, što je možda i najznačajnije, uspostavljena je, barem
na papiru, jednakost muslimana i nemuslimana pred zakonom. Bio je to
svestan potez s namerom da se stekne punopravno članstvo u evropskom
klubu. Tanzimatske reforme, započete Đulhanskim hatišerifom iz 1839,
izazvale su posledice na svim poljima: u politici, zakonima, društvu i kulturi.
Od sredine XIX veka mogli ste, ako biste plovili uz Bosfor ili Zlatni rog, da
uočite nešto prilično neobično. Iz ograđenih kupališta ispod drvenih
kupališnih kućica osovljenih na sohe mogao se čuti glasan ženski smeh i
glasno pljuskanje, dok su budni čuvari plivali oko ograda. Ovi morski hamami
bili su smeli, liberalni novitet u gradu u kome je i inače nicalo sve više zgrada u
evropskom stilu: medicinske i tehničke škole, fakulteti, kasarne, fabrike – pa
čak i jedna škola za devojčice. Arhitektura je bila neoklasična i barokna i
upadljivo se isticala na vrhu brežuljaka ili na velikim trgovima. Izvestan broj
džamija novog izgleda, kao što je Ortakej, koja dočekuje putnike s trajekta,
iznikao je uz obalu Bosfora. Britanski državni službenici s odobravanjem su
pribeležili da je za samo godinu dana (1843/4) oko šest stotina tona
britanskih mašina uvezeno i instalirano u blistavim novim industrijskim
zgradama – mašina često namenjenih šivenju stambulina od uvezenih
britanskih vunenih ili pamučnih tkanina.865

864 Navedeno kod Džulije Pardu, Lepote Bosfora (Pardoe, Julia, The beauties of the Bosphorus,
George Virtue, London, 1838, p. 19).
865 Alison Vorton, Arhitekte osmanskog Konstantinopolja (Wharton, Alyson, The Architects of

Ottoman Constantinople: the Balyan Family and the History of Ottoman Architecture, I. B. Tauris,
London, 2015, p. 114).
532 BETANI HJUZ

Evropski uticaj postao je vidan u Istanbulu u XIX veku – ubrajajući

tu i suncobrane na Galatskom mostu. Suncobrani su zapravo na svet
i došli na Istoku: u drevnoj Kini, Egiptu i Persiji. (Library of
Congress)

Pošto je posle niza sastanaka na Bosforu Britancima dozvoljena slobodna

trgovina, Istanbulci su počeli rado da nose britanske kišobrane kao
suncobrane, dok su u kućama srednje klase na Zapadu počeli da se pojavljuju
otomani, divani, sorbei, persijske mačke, široki svileni pojasevi i vrtni
paviljončići. U dodiru s Indijom Britanci su stekli svezu opčinjenost pranjem i
kupanjem (šampon je, na primer, indijska reč). Za kupanje su bili potrebni
sunđeri, omiljeni još od antike (spominju se i u Eshilovom Agamemnonu), pa
su se Turci, pošto su vladali mnogim prirodnim staništima sunđera, latili
zadovoljavanja ove potrebe. Ostrvce Halki uz azijsku obalu, na kome se nalazio
veličanstven, danas ruševan, gusarski zamak, nekada je sunđerima snabdevao
polovinu Engleske. Uz kafu u luci u Halkiju ostrvljani još pevuše pesmicu u
kojoj se spominju zlatni dani: „Dok Engleska banka stoji, Halki pare vazdan
broji“.
Jedan čovek koji je obesmrtio slavu turskih sunđera u apsurdnom stihu
doputovao je u zemlju njihovog porekla.
Edvard Lir doputovao je u Istanbul bolestan, u zoru 1. avgusta 1848.
Pošao je tamo s Krfa, s jednim društvom diplomata – za vreme plovidbe
britanski ambasador pio je potoke šampanjca i recitovao Bajronovu Opsadu
Korinta. Lir se verovatno razboleo od malarije. Višestruko talentovan, bolešljiv
 Istanbul 533

čovek, pretposlednje dete od dvadeset jednog koliko su njegovi roditelji imali,

imao je sreće da se njegove nege lati žena britanskog ambasadora ser
Stratforda Kaninga, koji je dve decenije ranije bio i Bajronov domaćin. Odveli
su ga u Terapiju, drevno mestašce na Bosforu koje je imalo veze još s Jasonom
i Medejom, a u XIX veku postalo je omiljeno letovalište stranih ambasadora u
Istanbulu. Lošeg zdravlja i volje, Lir je izveo poređenje između Vapinga i
Bosfora, nepovoljno po Bosfor. Psi lutalice, posebno opaki noću, zadavali su
mu nevolje. Za muslimanke je pisao da su umotane kao da ih muči zubobolja i
da pod žarovima izgledaju kao duhovi. Kao i Bajron, i Lir je video odsečene
glave buntovnika protiv sultana. Mesec dana po dolasku preselio se u Otel
d'Angleter u Galati, tako zapadnjačkom delu Istanbula, tako punom
Evropljana, da je bio prozvan Frankistan.
Lirove slike izrađene su na finom daru zapažanja i prikazuju grad pun
zelenila, bujan, razliven, s morskim zidinama koje dominiraju nad svakim
pogledom s vode.866 Lir piše o čempresima koji se spuštaju ka moru, ukusnom
slatkišu od mastike, ružinog ulja i šećerne melase, „kome nikako ne mogu da
zapamtim ime“ (ratluku). Divljenje su mu posebno budili detalji koji ponegde
postoje još i danas: jabuke stavljene da dozru na policama iznad prozora,
grčke i jermenske mehane (Evlija Čelebija je pisao da ih je sredinom XVII veka
u gradu bilo više od hiljadu). Na carigradskim ulicama bilo je uobičajeno da se
jede, svejedno da li hrana kupljena od uličnih prodavača i pekara, uzeta iz
narodnih kuhinja ili, pre ukidanja janjičara, primljena iz njihovih sledovanja. U
ovom gradu su samo bogati imali svoje lične kuhinje.
Za vreme Lirovog boravka odigrala se ozbiljna drama kad je planuo jedan
od čestih požara, koji zbilja nisu bili nikakvo posebno iznenađenje s obzirom
na uske ulice, mnogo drvenih građevina i mangala s otvorenim plamenom. Lir
pripoveda kako se strašno uplašio kad je noćno nebo postalo svetlo kao usred
dana. Gledao je kako nosači sklanjaju svoje porodice i imovinu u sigurnost na
grobljima. Lirovi crteži, na kojima se oseća sve više topline kako je umetnik
počinjao da shvata da duh grada nije u opštem utisku nego u sitnim
pojedinostima, prikazuje nam Konstantiniju pre nego što će se atmosfera na
ulicama temeljno promeniti u drugoj polovini XIX veka.

866Izvanredan opis Lirovih putovanja možete da pogledate u Edvard hir na Levantu: putovanja po
Albaniji, Grčkoj i evropskoj Turskoj, 1848-1849, uredila Suzan Hajman (Hyman, Susan, ed., Edward
Lear in the Levant: travels in Albania, Greece and Turkey in Europe, 1848-1849, John Murray,
London, 1988).
534 BETANI HJUZ

Ribarske kućice na Bosforu na jednoj slici Edvarda Lira

(Bridgeman) i na jednom od prvih dagerotipa (Bibliothéque
nationale de France). Dagerotipi su se pojavili u Istanbulu svega
godinu ili dve pošto su izumljeni.

Edvard Lir nije bio jedini putnik u Carigradu 1848. Kako su usevi
podbacili širom Evrope, usledila je glad i revolucije su uzdrmale čitav
kontinent, ali Osmanskom carstvu nije nedostajalo hrane, pa je otud ostalo i
pošteđeno nemira. Engleski diplomata Persi Smajt opisao je kako su, kad je
pala francuska monarhija, u Konstantiniji Italijani s oduševljenjem bacali uvis
kape koje su simbolizovale slobodu i klicali Vive la Republique, na potpunu
zapanjenost Turaka.867 Liberali iz Mađarske i Poljske pokuljali su u Carigrad, a

867Edvard Barington de Fonblank, Životopis deset pokolenja lordova Strangforda, njihovih predaka i
savremenika (De Fonblanque, Edward Barrington, Lives of the Lords Strangford with their ancestors
and contemporaries through ten generations, Cassel, Petter & Galpin, London, 1877, p. 262).
 Istanbul 535

sultan Abdulmedžid I, koji je imao proevropsko obrazovanje, pristao je da

prihvati ove političke izbeglice. Još od najezde Huna u V veku ovaj grad s
moćnim zidinama i mnogo imena pratila je gotovo mitska slava pribežišta za
izbeglice sa svih strana. Neke svetske sile nisu blagonaklono gledale na
sultanovu humanost i velikodušnost. Angažovanje Istanbula u grozničavim
političkim dešavanjima iz tog doba nije izašlo na dobro – ubrzo će još
prestravljenog sveta bežati ka njegovim kapijama i još leševa trunuti na
njegovim obalama. Istanbul će se ponovo uplesti u sukob s jednim od svojih
najljućih i najistrajnijih neprijatelja – Rusijom.
 SEDAMDESETO POGLAVLJE

CARIGRAD
1768. G. – 1847. G. (1181. G. – 1264. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Imamo posla s bolesnikom – vrlo teškim bolesnikom. Biće,

pošteno da vam kažem, velika nesreća ako nam isklizne iz ruku,
posebno pre nego što se obave sve neophodne pripreme.
CAR NIKOLAJ I BRITANSKOM AMBASADORU SER DŽ. H. SEJMURU868

Posle više decenija komunizma, Rusi danas ponovo otkrivaju ljubav prema
svecima, ikonama, carevima i caricama. Na Krfu se u jednoj sporednoj ulici
punoj zajapurenih turista i uobičajenih drečavih majica nalazi Saborna crkva
Presvete Bogorodice Pećinske (Spiliotise), u koju su posle pada
Konstantinopolja prenesene mosti carice Teodore, žene cara ikonoborca
Teofila. Mosti se u prvu nedelju uskršnjeg posta pronose u liturgijskoj povorci
kroz grad i ustreptalo mnoštvo. Zabrađene Ruskinje ljube Teodorin stakleni
pokrov u srebrnom kovčegu dok sveštenik čita naročite molitve pod ikonom
carice svetice. I dolikuje da se velikoj konstantinopoljskoj ikonobraniteljki
slava odaje na ovakav uzvišen način.
Posle pada Konstantinopolja 1453. Rusija je preuzela mesto na čelu
pravoslavlja. Bogorodica je takođe preuzeta kao zaštitnica Moskve, Trećeg
Rima. U XVII veku, jedna velika moskovska gradska vrata, iza Saborne crkve
Svetog Vasilija, dobila su ime Konstantino-Jeleninska, po Konstantinu i Jeleni.
U XVIII veku Katarina Velika je obožavana kao sama carica nebeska, a na
njenoj zvaničnoj carskoj odeći bio je izvezen vizantijski dvoglavi orao, divna
kombinacija rimskog orla i anadolskog dvoglavog, svete ptice iz bronzanog
doba. Rusi su dvoglavog orla kao svoj simbol takođe prihvatili po padu
Vizantije krajem XV veka.

868Parliamentary Papers. Accounts and Papers: Thirty-Six Volumes: Eastern Papers, V. Session 31
January-12 August 1854, Vol. LXXI (London: Harrison & Son, 1854), doc. 1. Harold Temperli,
Engleska i Bliski istok (Temperley, Harold, England And The Near East, Longmans, Green, London,
1936, 272 (page 2))
 Istanbul 537

Rusko osvajačko samopouzdanje u XVIII veku i danas je vidno u

Sevastopolju na Krimu i Odesi, koju je sama Katarina osnovala kao bazu za
svoju ratnu mornaricu i pojačanje nadzora nad Crnim morem da bi se
zastrašili Turci i olakšalo oduzimanje zemalja pod njihovom vlašću.869
Do 1774. godine Crno more je bilo neprikosnoveno tursko, opisivano kao
„čisto i besprekorno devičansko“,870 ali među teritorijama koje su Turci
izgubili u drugoj polovini XVIII veka nalazile su se i crnomorske luke Azov871 i
Karbada na severu Kavkaza. Kada su kozaci poterali poljske borce za slobodu
preko granice Turskog carstva i 1768. ognjem i mačem prošli kroz turske
naseobine na mestu današnje Odese, sultan Mustafa III naredio je da se ruski
ambasador i kompletno njegovo osoblje zatvore u Jedikulu. Katarina je obukla
ratničko odelo, i dalje s jasno istaknutim vizantijskim orlom – pogled joj je
ležao na Istanbulu.
Svedoci pišu o grozničavom raspoloženju na ulicama Konstantinije.
Rusija je pošla u osvetu. Katarinina baltička flota, pod zapovedništvom dvojice
škotskih oficira, preplovila je šest i po hiljada kilometara, zastavši da popuni
zalihe u Halu i Portsmutu. Cilj joj je bio da oslabi turski položaj podstičući
Peloponeski ustanak i da uništi sultanovu snagu na moru. U julu 1770. flota je
stigla do obale kod Češmea, malo zapadnije od današnjeg Izmira, pošto je
imala obaveštenje da je osmanska ratna mornarica tu ukotvljena. Plovidba je
bila duga i posade su bile spremne da okuse krv. Turci su zatečeni potpuno
nespremni. Potemkin, koji je vodio kopneni napad, opisao je turske ratnike
kao pravu oluju i tvrdio da su najhrabriji među njima bili pod dejstvom
opijuma. Dvanaest ruskih brodova potopilo je većinu turskih. Izginulo je
jedanaest hiljada turskih boraca. Rat su objavili Turci, ali stradala je, gotovo u
potpunosti, njihova mornarica. Za koju godinu izgubljeni su Moldavija, Vlaška i
Krimski kanat, koji je bio u vazalnom položaju prema Osmanskom carstvu od
1478. Na nekom od ovih pohoda ruske vojske, od kojih su mnogi vođeni na
kavkaskim prostorima pod turskom vlašću, zarobljena je i ona devojka kojoj je
pripadala Blumenbahova kavkaska lobanja. Posle sramnog poraza sultan je,
među ostalim uslovima koje je bio prinuđen da prihvati, dozvolio Katarini da
podigne crkvu u Galati. Ustupak je bio simboličan, ali je ishod bio stvaran:

869 Obe luke su i danas pomorske baze. Sevastopolj je do 1997. bio zatvoren za ruske turiste, dok
Balaklava, koja je sada deo Sevastopolja, nije bila ucrtana na sovjetskim kartama, da bi se zaštitile
podmornice stacionirane u njoj.
870 Sajmon Sibag Montefjore, Knez kneževa: Potemkinov život (Montefiore, Simon Sebag, Prince of

Princes: The Life o/Potemkin, Weidenfeld & Nicolson, London, 2000, pp. 215-223).
871 Izabel de Madarijaga, Katarina Velika: kratka istorija (De Madariaga, Isabel, Catherine the Great:

A Short History, Yale University Press, New Haven and London, 1990, p. 48).
538 BETANI HJUZ

Rusija je sad uveliko prihvaćena kao zaštitnica pravoslavnih hrišćana širom

onoga što je još preostalo od Osmanskog carstva.872 Katarina je pobedu
proslavila tako što je zadržala svoju vojsku na Istoku da upada u sirijske luke –
ruska vojska je držala Bejrut šest meseci – a kod kuće je podigla spomen-park,
u kome se našlo i jezero. Karikaturisti su uživali. Nekima je bila neodoljiva
ideja o Katarininimfi koja draži prijapski lik Turčina.
Naslednik Mustafe III Abdulhamid I bio je slomljen turskim porazom i
umro je od moždanog udara pre nego što je rat okončan. Abdulhamid je imao
tužan život, proveo je kao zatvorenik u haremskom kavezu četrdeset tri
godine pre nego što je na prestolu nasledio brata. Mnogi su ga slavili kao sveca
(pohotnog doduše: za petnaest godina između stupanja na presto i smrti
dobio je dvadeset šestoro dece od sedam svojih haremskih miljenica). Odnosi
moći definitivno su se promenili za vreme njegove vladavine.

Karikatura Džejmsa Gilroja iz 1791. godine, na kojoj Katarina stoji

jednom nogom u Rusiji, a drugom u Konstantinopolju (Royal
Collection)

872U članu 14 Kučukkajnardžijskog mira iz 1774. godine, potpisanog posle poraza koji su turskoj
vojsci naneli Rusi, navodi se da se Rusima dodeljuje pravo da podignu crkvu u Galati. Roderik
Dejvidson, „Crkva Dosografa u Kučukkajnardžijskom miru“ (Davidson, Roderic, 'The “Dosografa“
Church in the Treaty of Kiiciik Kaynarca', Bulletin of the School of Oriental and African Studies,
1979,42.1, pp. 46-52).
 Istanbul 539

Rusko prisustvo u Konstantiniji jačalo je munjevito. Nova ruska pravoslavna

crkva postala je mesto predaha ili izgovor za hodočašće u grad koji su Rusi od
davnina zvali Carigrad. Sad kada su imali prevlast na Crnom moru – a
Slovenima i pravoslavcima uopšte nije bilo potrebno mnogo ubeđivanja pa da
postanu lojalni Rusiji umesto turskom sultanu – carevina je osećala da je pravi
trenutak za prodor preko Crnog mora, koje nije više bilo neprikosnoveno
tursko, sultanova netaknuta devica, pa preko Bosfora do Konstantinopolja i
dalje niz Dardanele, koji su ležali nezaštićeni i ka istoku i ka zapadu.
Povratak Konstantinopolja u hrišćanske ruke bio je suviše bombastično
očekivanje, kome ipak nikada nije dozvoljeno da sasvim splasne. U XVI veku
Pripovest o turskom osvajanju Carigrada 1453. godine Nestora Iskandera bila
je vrlo omiljeno štivo. Godine 1779. velika kneginja Marija Fjodorovna rodila
je sina kome je bilo namenjeno da postane vladar Konstantinopolja. Odgajala
ga je dadilja Grkinja po imenu Jelena, koja ga je odmalena učila da govori grčki.
Čitav ovaj helenski projekat smislio je vojskovođa i ljubavnik Katarine Velike
Grigorij Potemkin, koji je nosio prikladan nadimak Alkibijad.
Kad su 1787. Turci ponovo zatvorili ruskog ambasadora u Jedikulu, bila je
to objava i kulturnog i verskog rata.
U leto 1829, za vreme Grčkog rata za nezavisnost, Rusi su stigli na dan
marša od Carigrada.873 Nije bilo nimalo sumnje da bi se na oduzimanje grada
iz turskih ruku gledalo kao na pobedu pravoslavlja. Jedrenski mir označio je
početak zvaničnog kraja Grčkog rata za nezavisnost, formulisao podelu
teritorija između Ruskog i Osmanskog carstva i garantovao slobodu svim
grčkim i drugim hrišćanskim robovima koji nisu promenili svoju veru – iako,
naravno, mnogi nisu imali izbora sem da prihvate islam. Pijaca robija u centru
Istanbula zatvorena je 1847. godine, u okviru Tanzimatskih reformi. Kao što
se moglo i predvideti, međutim, unosna trgovina seksom nastavljala se u
podzemlju, a bilo je i slučajeva, kao što je zabeležio Aleksandar Dima, da se
odvijala svima na vidiku. „S nama trenutno putuje tri stotine telesno zdravih i
privlačnih Kabardinaca, uglavnom žena i dece, pod okriljem dvojice
plemenskih poglavica i starešina nekoliko sela. Imaju važeće pasoše i uredno
su platili put. Sve je u savršenom redu i ne zadaju nam nikakve nevolje.
Devojke izgleda nemaju ništa protiv. Sve očekuju da će se udati za nekog pašu
ili dospeti u harem nekog velikog gospodara. Kad bi nam se požalile, mi bismo

Melvin Ren i Tejlor Stalts, Kurs iz ruske istorije (Wren, Melvin and Stults, Taylor, The Course of
873

Russian History, Wipf & Stock, Eugene (Oregon), 1994, p. 325.

540 BETANI HJUZ

možda nešto preduzeli. Lako bi to mogle, jer dvaput dnevno izlaze na palubu
da udahnu svež vazduh i razgibaju mišiće, ali nikad ne progovaraju ni reč.“874
Rusija je trgovinu robljem na svojim teritorijama zabranila 1805. godine i
ruski brodovi su patrolirali Crnim morem da bi, navodno, sprečili trgovinu iz
crnomorskih luka. Stavljanje ovakve trgovine van zakona, međutim, podiglo je
cenu robe. Čerkeskinje su oko 1840. mogle da se prodaju čak za trideset
hiljada pijastera. Mito je bilo endemska pojava. Trgovci robljem dobijali su
lažna dokumenta s kojima su mogli da izbegnu presretanje. Postoji više
svedočenja iz prve ruke o navodno izbavljenom robiju koje je završilo kao
roba tobožnjih izbavitelja.875 U delu Aleksandra Puškina naći ćemo na više
mesta napomene o turskoj trgovini robljem. U Arapinu Petra Velikog čitamo:
„'On nije prostoga roda', dodade Gavrilo Afanasijević, 'on je sin arapskog
sultana. Nevernici ga zaplenili i prodali u Carigrad, a naš ga poslanik otkupio i
poklonio caru. Stariji brat dolazi u Rusiju s velikim otkupom…'“876
Velika je ironija što je Puškin, koji je s oduševljenjem pisao o ženama što
se kupaju u turskim kupatilima u Tbilisiju, i koji je čitavog života pisao
stereotipe o žiteljkama harema, i sam bio plod istanbulske trgovine ljudima.
Njegov pradeda bio je rob iz Etiopije ili Kameruna, koga je ruski izaslanik
kupio na jednoj od pijaca robija nedaleko od Velikog bazara.877
Puškinovo poreklo i delo govore nam ponešto o tome koliko su se ruski i
turski odnosi isprepleli. Vekovima su, još od onda kad su u VIII veku Rusi
opsedali Konstantinopolj, Carica gradova i ruska zemlja bili blisko povezani u
srcu i glavi njihovih stanovnika. Ta veza je znatno ojačana kada su od IX veka
ćirilično pismo prihvatili i Rusija i slovenska plemena na Balkanu, zatim kada
je kijevski knez Vladimir 988. godine izabrao za svoj narod pravoslavnu veru i
konačno kada je u XVII veku car Aleksej poželeo da vrati rusko pravoslavlje
njegovim vizantijskim korenima.
Najoštriju kaznu često namenjujemo onima koje volimo.

874 Oliver Bulou ovo navodi kao Dimina lična zapažanja na proputovanju kroz Poti oko 1850. godine
(Bullough, Oliver, Let Our Fame Be Great: Journeys Among the Defiant People of the Caucasus,
Penguin, London, 2010).
875 Čarls King, Duh slobode: istorija Kavkaza, str. 63.
876 Aleksandar Sergejevič Puškin, Arapin Petra Velikog, Knjižara Antonija Đorđevića, Beograd, 1899.

(Prim. prev.)
877 Igrom slučaja, pomenuti izaslanik bio je srpski grof Sava Vladislavić Raguzinski, trgovački i

diplomatski predstavnik u službi Petra Velikog. (Prim. prev.)

 SEDAMDESET PRVO POGLAVLJE

USKUDAR
1854. G. – 1855. G.
(1270. G. – 1272. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Đauri Stambol danas slave

A sutra gvozdenom petom
Kô zmija usnulog dave,
Dalje odu – i tako ostave
Stambol usnuo pred bedom.

Stambol se proroka odrekao;

Drevnog Istoka istine sve
Lukavi Zapad njemu je pomrkao.
Da bi sve slasti poroka posrkao
Izdade Stambol sablje i molitve.
ALEKSANDAR PUŠKIN, PUTOVANJE U ERZURUM
(JEDAN JANJIČAR OSUĐUJE OMEKŠALOST CARIGRADA U POREĐENJU S
ERZURUMOM)878

Iako se Istanbul ponekad naziva noćnim gradom, mesečina ovde povremeno

stvara nezdrav utisak, a nema zbilja ničeg zloslutnijeg od ratnog broda koji
klizi Bosforom na mesečini.
Turske teritorije, koje su se još prostirale na tri kontinenta, mada sada
umanjene za Grčku i delove severne Afrike, našle su se u opasnosti da budu
uhvaćene u tuđi sukob. Sinovac Napoleona Bonaparte, koji se nedavno bio
proglasio za cara Napoleona III, prisvojio je u ime katolika pravo zaštite
hrišćanskih svetinja u Svetoj zemlji. U decembru 1852. Crkvom rođenja

878Aleksandar Puškin, Putovanje u Erzurum, V glava, prepev s ruskog prevodiočev. (Prim. prev.)
Puškin je putovanje u Erzurum napisao za vreme rusko-turskog rata 1829. Erzurum, u istočnoj
Anadoliji, nosio je ime Teodosiopolj pre nego što su ga posle Bitke kod Mancikerta 1071. godine
osvojili Turci Seldžuci.
542 BETANI HJUZ

Hristovog u Vitlejemu upravljali su latinski monasi, dok je oko staranja o Crkvi

Hristovog groba izbila tuča pesnicama.879 Ruski car je u ovome video uvredu
po pravoslavlje. Hrišćanski svet nije u tom trenutku bio jedinstven.
Francuzima i Englezima odgovaralo je da održavaju dobre odnose sa sultanom
kao glavnim činiocem otpora ruskom širenju i kočnicom ruskom mešanju u
kopneni put ka Indiji. Gnevni što sultan radije sluša francuske i engleske
dragomane i ambasadore nego njihove sopstvene predstavnike, a kako su već
okusili pobedu kod Češmea, Rusi su povukli sledeći potez. Krimski rat je bio
gorki plod njihovih postupaka.
Juriš Lake brigade880 i svetiljka Florens Najtingejl koja hita kroz mračna
bolnička odeljenja stvorili su nam Pavlovljev refleks da s Krimskim ratom
smesta povežemo sliku izrovane okrvavljene zemlje. Rat se, međutim,
prvenstveno vodio oko pristupa moru i onoj slatkoj žitorodnoj crnici iza njega.
Od deset ratova koje su Rusija i Turska vodile između 1678. i 1917.
godine, Turci su dobili svega tri, a jedan od njih bio je Krimski. Ključno je, i
atipično, bilo to što su ovog puta Britanija i Francuska, i s njima Kraljevina
Sardinija, sklopile savez s Istanbulom. Da su razgovori u Londonu, Parizu i
Carigradu pošli nekim drugim putem, Osmansko carstvo moglo se možda čak
pretopiti u Rusko. U želji da zaštite svoje trgovačke interese na Istoku, London
i Pariz su jedva dočekali da kritikuju Rusiju jer ne uspeva da zaštiti hrišćane
na osmanskim teritorijama. Ruski ekspanzionizam smatran je za očiglednu i
neposrednu opasnost. Određeni uvid u razmere političkih mahinacija stičemo
ako pogledamo plan koji je predložio britanski sekretar spoljnih poslova lord
Palmerston – da se Rusija oslabi tako što će se vlast nad Krimom i Kavkazom
vratiti Istanbulu.
Ukupno sedamsto zanatlija i vlasnika fabrika iz Istanbula učestvovalo je
1851. godine na prvoj Svetskoj izložbi u Kristalnoj palati u Londonu. Kupovina
čilima, stakla i keramičkih pločica neposredno od trgovaca s Istoka u
udobnosti londonskih predgrađa doprinela je da britanskoj srednjoj klasi
Istanbulci ne deluju u tolikoj meri kao potpuni tuđini. U okviru iste
manifestacije jedan turski orkestar svirao je pred kraljicom Viktorijom. U
Istanbulu su braća Fosati, Švajcarci, angažovani da obave popravke na Aja
Sofiji. U međuvremenu je iz britanske ambasade u Carigradu, koju su nedavno

879 Pogledajte kod Normana Stouna, Turska: kratka istorija (Stone, Norman, Turkey: A Short History,
Thames & Hudson, London, 2010, p. 105).
880 Herojski ali katastrofalni juriš britanske konjice na ruske položaje u Bici kod Balaklave 1854.

godine, sumiran rečenicom francuskog generala Pjera Boskea: C'est magnifique, mais ce n'est pas la
guerre: c'est de la folie – „Veličanstveno, ali to nije rat: to je bezumlje.“ (Prim. prev.)
 Istanbul 543

renovirali Vilijam Smit i ser Čarls Bari, arhitekta londonskog Parlamenta,

ambasador Stratford Kaning rigao vatru protiv ruskog hibrisa.
Godine 1853. Turci su prešli Dunav da dočekaju rusku vojsku u Moldaviji;
u novembru je Rusija smrvila tursku ratnu mornaricu kod crnomorske luke
Sinop. Bilo je očigledno da je ruski cilj Istanbul. U martu 1854. Britanija i
Francuska objavile su rat Rusiji.
U ratnoj kancelariji Visoke porte na Sarajburnuu (Šarajskom rtu) tekle su
pripreme za smeštaj britanske i francuske vojske oko Istanbula. Veliki deo
ovih savezničkih snaga brzo je doputovao kroz Evropu jednim prevoznim
novitetom – vozovima s parnim lokomotivama. Francuzi su se ulogorili ispod
gradskih zidina, Britanci preko vode u Uskudaru. Na čelu svojih kurdskih četa
u grad je ujahala Crna Fatima. U Peri, Tarabiji (Terapiji), Fatihu i Uskudaru
pripremljene su vojne bolnice za savezničke vojnike.881 Uprkos protestima
nekih muslimanskih sveštenika (oni najtvrdokorniji tiho su evakuisani
brodom na Krit) da se smera bezbožni savez muslimanske i hrišćanske vojske,
Turci i Evropljani postali su braća po oružju. Izveštaji s krimskog pohoda prvi
put u istoriji ratovanja slani su telegrafom. Ratni dopisnik Lorens Olifant,
hrišćanski mistik koji je odrastao najednom imanju na bujnim visoravnima u
pokrajini Nuvara Elija na Šri Lanki – njegovoj se porodici pripisuju zasluge da
je donela čaj na ostrvo, koje se tada zvalo Cejlon – slao je izveštaje Tajmsu, a
kasnije je objavio i knjigu o događajima kojima je bio svedok na Krimu.
Izveštaji su bili neuvijeni i pošteni. Supruge britanskih ambasadora i drugih
državnih službenika takođe su nas zadužile podrobno opisujući kako je
osmanska prestonica provodila ratno vreme. Mnogo toga je, istinu govoreći,
zamlaćivanje istočnjačkim sanjarijama, ali ima i korisnih detalja koje
saznajemo. Izvesna Emilija Bitinija Hornbi, žena ser Edmunda Grajmanija
Hornbija, advokata koji je u Carigrad otpremljen da rasporedi pozajmicu od
pet miliona funti – paket britansko-francuske pomoći, napisala je knjigu U
Stambolu i oko njega,882 u kojoj opisuje ratne balove u britanskoj i francuskoj
ambasadi i naglašava da im je prvi put prisustvovao i sultan, da bi pokazao
solidarnost. Iz Britanije su morali da budu dovedeni policajci da bi se bavili
vojnicima koji su se ružno ponašali na ulicama.

881 Murat Đul, „Istanbul između Krimskog rata i Prvog svetskog rata“, u: Savremeni Istanbul:
transformacija i modernizacija jednog grada (Gul, Murat, „Istanbul between the Crimean War and
the First World War“, in The Emergence of Modern Istanbul: Transformation and Modernisation of a
City, Tauris Academic Studies, London and New York, 2009, p. 41).
882 Objavljenu u Londonu 1858. godine.
544 BETANI HJUZ

Iako su Karl Marks u Londonu i Fridrih Engels u Mančesteru isticali

argumente sagledane s turskog stanovišta,883 osmanska kultura nije negovala
novinarstvo. Ako želimo da vidimo Krimski rat i iz turske perspektive, obično
moramo da se okrenemo epskim pesmama, vojničkim marševima i
popularnim pesmicama, kojih je bilo u izobilju posle pobede, mada zapravo
prilično prazne. Na bojištima nije bilo ni mnogo vremena ni razloga za
slavlja.884
Glavnina savezničkih vojnika stigla je u proleće 1854. godine u Galipolje i
Istanbul. Carigrađani su sa strepnjom gledali ratne brodove svojih saveznika
kako prolaze pošto bi isplovili iz kotvišta u Dardanelima. Sad pust i zatrpan
plastičnim kesama, zaliv Bešik bio je mesto gde su se ratnici sa Zapada
iskrcavali još od bronzanog doba; prema nekim mišljenjima, koja ja lično ne
prihvatam, tu su se iskrcali i Grci na početku Trojanskog rata. Rat koji su se
spremili da povedu Turci, Britanci, Francuzi i Rusi pokazaće se podjednako
žestok kao i onaj u Homerovoj Ilijadi.
Dok su Tatari, s prepoznatljivim šubarama, pušeći glinene lule, pripremali
teren na jugoistoku Krima, Turci su sa svojim saveznicima opseli Sevastopolj i
proveli godinu dana izloženi surovom vremenu i zaraznim bolestima. Ako
danas hoćete da obiđete mesta na kojima su se ovde vodile bitke, morate da
gazite preko boca od piva koje su ostavili britanski vojnici – boca koje su
pružale malo olakšanja posle devetosatnih borbi prsa u prsa. Situacija je za
vojnike na ratištu bila i više nego mračna. Većina njih nije pomrla od rana
nego od zaraza. Pukovnik Bel se žalio da je svaki vojnik koji je umro u bolnici u
Uskudaru bio natovaren „kao magarac“, napola zadavljen krutim uprtačima, i
da su kape pokrivene skajem više privlačile vrućinu početkom leta nego što su
od nje štitile. Majke, sestre i žene plele su tople vunene kape koje nisu bile ni
približno prikladne na suncu oko Balaklave. Podjednako neznanje o klimi
ovako daleko na istoku vladaće i šezdeset godina kasnije, kada žene budu s
ljubavlju plele vunene rukavice momcima koji su se borili na Galipolju. Mnogi
ranjenici otpremani su na lečenje u Istanbul. Na samim bojištima nije bilo
dovoljno lekara i bolničara da se staraju o ranjenima i bolesnima, a bujno
množenje patogena usled pomanjkanja higijene užasnulo bi davne osnivače

883 Karl Marks, Istočno pitanje. Preštampana pisma iz 1853-1856. koja se bave događajima iz
Krimskog rata. Uredili Elinor Marks Ejveling i Edvard Ejveling (The Eastern question, a reprint of
letters written 1853-1856 dealing with the events of the Crimean War, ed. Marx Aveling, Eleanor and
Aveling, Edward, Frank Cass, London, 1969).
884 Svi postojeći izvori o Krimskom ratu detaljno su navedeni kod Kandana Badema, Krimski rat u

osmanskim izvorima (Badem, Candan, The Ottoman Crimean War (1853-1856), Brill, Leiden, 2010).
 Istanbul 545

bolnica u prestonom gradu. Izbeglice, izginuli, bolesni, svi su dovođeni u

centar Carigrada.
Kucnuo je čas da upoznamo jednu od najvažnijih junakinja sa Zapada koje
su se u tom trenutku nalazile u Istanbulu – Florens Najtingejl i njenu četu od
trideset osam bolničarki, koje su radile u prilagođenoj Selimovoj kasarni u
Uskudaru, nad žustrim zapljuskivanjem Bosfora. Mišljenja o Najtingejlovoj
osciliraju između hagiografije i demonologije. Dete bogate britanske porodice
rođeno u Firenci, gradu po kome je i dobila ime, Florens je bila naputovana,
uživala veliku podršku štampe, a u Drugom svetskom ratu uzdignuta je već do
statusa pravog nacionalnog blaga. U Uskudaru između 1854. i 1856. Florens je
bila sila za sebe, koja je, kako se govorilo, u potpunosti promenila prostorije
pune pacova i izmeta, isprskane krvlju u kojima se mogla dočekati samo smrt.
Stara Artiljerijska bolnica, Selimova kasarna i bolnički brodovi ukotvljeni uz
gradske obale uskoro će biti prepunjeni s pet hiljada pacijenata. Florens
Najtingejl je bila tvrdoglava i gajila je aristokratske predrasude (žalila se na
doktore iz niže klase i nazvala Džona Hola, jednog od takvih, „vitezom
krimskih grobalja“), ali je svaki svoj trenutak u Istanbulu posvećivala borbi sa
smrću i užasnim patnjama. Uskudar je i sam bio rasadnik malarije, a vojnici
koji su u njega pristizali s Krima bolovali su od dizenterije, promrzlina,
iscrpljenosti, gangrene i intenzivne psihičke prenapregnutosti. Veliki deo
lečenja, pa čak i amputacije, morao je da se sprovodi bez anestetika i na
slamaricama.
U osvit svog postojanja Uskudar je bio nezavisno naselje Hrisopolj. Tu se
nekad Konstantin borio s Licinijem za vlast nad Rimskim carstvom. Gospa sa
svetiljkom možda i nije bila jedina zaslužna za to što je među vojnim
pacijentima u Uskudaru stopa smrtnosti pala s četrdeset dva posto u februaru
1855. na pet zarez dva posto u maju iste godine, ali je odigrala bar neku malu
ulogu. Iako je oštro kritikovala turske hareme, Florens je imala dobro
mišljenje o turskim holističkim lečilištima, koja je spominjala mnogim svojim
pacijentima. Bez obzira na opravdanost njene slave kao viktorijanske heroine,
u Turskoj je pamte po pionirskom radu na polju psihijatrijskog zdravlja885 i
bolničke nege.
Dok je služila u Uskudaru, Florens je spavala u jednoj od
dvadesetmetarskih kula koje se nalaze na sva četiri ugla kompleksa Selimove
kasarne. Možemo da je zamislimo kako s kule gleda dok brodovi dovoze
ranjene i bolesne. Godine 1890. napravljen je jedan fonografski zapis njenog
885Dulčen Terakije i Farija Oflaz, „Istorijski pregled bolničke nege psihijatrijskog mentalnog
zdravlja u Turskoj“ (Terakye, Giilcen and Oflaz, Fahriye, „A Historical Overview of Psychiatric
Mental Health Nursing in Turkey“, International Journal of Mental Health, 2007, 36.3, pp. 73-83).
546 BETANI HJUZ

glasa: „Kad ne preostane više ni sećanje na mene, nego samo moje ime, nadam
se da će možda moj glas podstaći nastavak mog velikog životnog dela. Bog
blagoslovio moje drage stare drugove s Balaklave i bezbedno ih doveo na
obalu. Florens Najtingejl.“
U svoje vreme Florens je imala mnogo neprijatelja. Britanski ambasador
u Istanbulu ubedio je kraljicu Viktoriju da piše sultanu i predloži mu da se kao
ratni spomenik podigne nova crkva – prva posle one koja je odobrena Katarini
Velikoj – da bi se preusmerila sredstva namenjena Florensinoj misiji. Crkvu je
projektovao Džordž Edmund Strit, čije je delo i Kraljevski sud na londonskom
Strandu, u pomalo neogotičkom stilu, u četvrti Bejoglu. Otkako je ponovo
otvorena 1991. godine, u njenom podrumu se nalazi prihvatilište i obrazovni
centar za izbeglice koje su s ognjišta oterali ratni sukobi u XX i XXI veku.

Mornari Britanske kraljevske mornarice na signalnom položaju na

Galatskoj kuli, posle Krimskog rata (Imperial War Museum)

Vojnici sa Zapada koje je Krimski rat doveo u Istanbul ostavili su nešto

svakodnevnih životnih tragova: sklonost ka štirkanju košulja i držačima za
čarape; na istanbulskim ulicama prodavali su se časopis Pane i sir stilton,
vindzorska čorba i pivo tenant. Mejferom su se, s druge strane, šetali muškarci
s bradom koju ih je na Krimu nužda naterala da puste, ali je kod kuće u
Engleskoj prerasla u modu. Ručno rađeni pribor za jelo kakav se na
istanbulskim tržnicama prodavao vekovima sada je zamenjen uvezenom
 Istanbul 547

fabričkom robom. Viljuška, koja je u Evropu stigla u X ili XI veku pošto je na

vizantijskom dvoru viđeno kako jedna princeza prinosi ustima hranu
„nekakvom dvokrakom alatkom“, vraćena je 1860. u Carigrad kao delo
zapadnjačke prefinjenosti. Žene su se češće viđale u gradu (na primer na
omiljenim predstavama sa senkama marioneta), iako su i dalje morale da sede
u odvojenom prostoru.
Mir potpisan na kraju Krimskog rata proslavljen je u novosagrađenom
dvorcu Dolmabahče, čija je gradnja koštala ubistveno mnogo. Topkapi je bio
gotovo potpuno napušten već 1846. Živa istina je bila da razloga za slavlje i
nije bilo tako mnogo. Rat je doneo nove dugove, a kad se sada stanje sagleda iz
retrospektive, posle Tanzimatskih reformi, zavladao je izvesni gubitak
identiteta. Ubrzo posle rata, i britanska i turska javnost zaključile su da je
sukob na Krimu bio besmislen i loše vođen. Prvi ikada snimljen ruski film,
Opsada Sevastopolja iz 1911. godine, posvećen je užasima iz onih dvanaest
meseci 1854/1855. Ovaj izvanredni crno-beli nemi film pokazuje nam svet
koji se bliži onome što osećamo kao savremeno. Rusi se posle Krimskog rata
nisu osećali kao da su izgubili. Istanbulci iz sredine XIX veka znali su da Rusija
nema nameru da obuzdava svoje težnje. Tursko carstvo bilo joj je trn u oku.

Vojevanje na Krimu i podrška koju su pružili Turcima protiv Rusa omogućila

je Britancima da dalje lobiraju za ukidanje trgovine robljem. Rusija je već
pripojila sebi veliki deo oblasti oko Kavkaza i Crnog mora. Mnoge
muslimanske porodice ostale su bez doma, formalna trgovina se raspala, deca
su otimana. Turci su pristali da ne odvode više roblje iz hrišćanske Gruzije, ali
o čerkeskom robiju se nije pregovaralo. Možemo možda da razumemo da su
ovi pregovori bili delikatni – britanske diplomate razgovarale su u Istanbulu
sa sultanima koji su bili sinovi, sestrići, muževi i ljubavnici robinja
Čerkeskinja. Mnogi su, na primer Vilijam Henri Vajld, šef Ministarstva za
trgovinu robljem, otkrili da moraju da zažmure ne na jedno, nego na oba oka:

U stvari mi smo uvek i zatvarali oči na trgovinu robljem koliko god

smo mogli, budući da je ona i vođena pod okolnostima potpuno
drugačijim od onih koje prate trgovinu afričkim robljem. U
jednom slučaju robovi se nabavljaju prvenstveno sistemom
ubistava i krvoprolića koji depopuliše zemlju gde se sprovodi lov
na robove, u drugom žrtve, ako se mogu nazvati žrtvama, polaze
dobrovoljno, i sa zadovoljstvom očekuju promenu sudbine koja je
pred njima.
548 BETANI HJUZ

Kada su Rusi posle 1860. ušli na teritoriju severozapadnog Kavkaza,

stotinama hiljada Čerkeza spaljeni su domovi i oni su bili primorani da se
grabe za mesto na brodovima koji su plovili ka Turskoj. Čerkeski otpor ulasku
Rusa u njihovu zemlju ostaće zapisan u kolektivnom pamćenju i na naslovnim
stranicama engleskih i američkih novina. Procenjuje se da je do kraja 1864.
oko deset hiljada Čerkeza pomrlo od gladi ili se podavilo pokušavajući da se
domogne Istanbula. Neki su ipak preživeli, a istanbulski haremi su obogaćeni.
Sultanov harem, istinu govoreći, verovatno jeste bio bolja mogućnost
nego smrt od ruku vojnika, silovanja u rukama „oslobodilaca“, pa čak i otmice
neveste prema čerkeskim običajima. Omiljenost Kavkaskinja u posteljama
sultana i njihovih službenika predstavlja zapravo naročit istanbulski oblik
orijentalnih fantazija: maštarija o fatalnim ženama iz istočnih zemalja.
Istanbul je dozvolio sebi da postane paradoks, uhvaćen u dugove prema
zapadnim bankama i zapadnim ljubaznostima, ali s ulicama punim
istočnjačkih ideja i dobara i sa stanovništvom koje se i dalje pridržavalo
islamskog sata i kalendara. Budućnost grada ni izdaleka nije bila izvesna.
 SEDAMDESET DRUGO POGLAVLJE

SAOBRAĆAJ U JEDNOM PRAVCU

OD 1854. G. NADALJE (OD 1270/1. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Prvi pogled na Konstantinopolj bio je prekrasan. Nisam imao

pojma da je grad tako ogroman… U četiri sata stigli smo u sultanov
dvorac (obučeni u običnu odeću) i sultan nas je primio vrlo
ljubazno. Dvorac je vrlo lep i vrlo lepo namešten. Imao sam s njim
podugačku i prilično krutu audijenciju.
PRINC OD VELSA – BUDUĆI EDVARD VII – U SVOM DNEVNIKU IZ 1862. GODINE

Britanski ambasador u Sankt Peterburgu ser Džordž Hamilton Sejmur pisao je

1853. godine lordu Džonu Raselu o sastanku s carem Nikolajem I na kome je
car nazvao tursku „bolesnikom – teškim bolesnikom“, a drugom prilikom
„bolesnikom koji je zapao u stanje raspadanja“. U jednom članku u Njujork
tajmsu od 12. maja 1860. skovan je izraz „evropski bolesnik“, koji je potom
uhvatio korena. Kad je Nikolaj umro, Istanbul je zažagorio: „Eto ko je bio
bolestan čovek! Mi smo i dalje živi!“
Neko vreme je izgledalo da se trgovina između Istoka i Zapada odvija
blagonaklono u oba pravca. Budući engleski kralj Edvard VII otisnuo se 1862.
godine na petomesečni obilazak Osmanskog carstva izričito zato da bi naučio
kako bi neko kao on mogao da vlada. Princ od Velsa putovao je kraljevskom
jahtom Ozborn, a bio je u žalosti za ocem.886 Ima izvesnog snažnog emotivnog
naboja u fotografijama s ove prinčeve pustolovine. Stoički savlađujući
osećanja, Edvard jaše kamile, sedi na stenju, kicoški nosi fes. Ponegde se na
fotografije uvuče i obično ljudsko iskustvo iz XIX veka: kamilari, ulični
prodavci, trgovci, prašnjavi i odrpani muškarci i žene. Reprodukcije zvaničnih

886Edvardov otac princ Albert od Saks-Koburga i Gote umro je 1861. od tifusa. Princ Edvard ostaće
prestolonaslednik sve do smrti svoje majke kraljice Viktorije 1901. godine i popeti se na presto s
pedeset devet godina. (Prim. prev.)
550 BETANI HJUZ

fotografija s ovog putovanja uneli su Istok uopšte, a naročito Istanbul u mnoge

domove u Engleskoj.887

Budući kralj Edvard VII (u sredini) na izletu pored Galilejskog

jezera (Royal Collection)

Pet godina kasnije Abdulaziz I zaputiće se iz Istanbula u raskošnom

železničkom vagonu da obiđe lidere zapadne Evrope. Vagon je napravila u
Soltliju u Birmingemu Metropolitenska kompanija za proizvodnju putničkih i
teretnih vagona, a sultanu ga je poklonila Turska železnica. U Britaniji je
Abdulaziza dočekao princ od Velsa u Doveru, kraljica Viktorija u Vindzoru, a
zatim je na kraljevskoj jahti proizveden u viteza Reda podvezice. Poseta je
obeležena spomen-medaljonima na kojima se pozdravljaju personifikovani
London i Turska, s Aja Sofijom i Katedralom Svetog Pavla prisno udruženima u
pozadini. Sultanov povratak slavljen je u Istanbulu tri dana, instant vrtovi
improvizovani su na ulicama, a zgrade su bile ukrašene granama limuna i
narandže.

887Neke od ovih fotografija možete da pogledate kod Sofi Gordon, Od Kaira do Konstantinopolja:
fotografije s Bliskog istoka Fransisa Bedforda (Gordon, Sophie, with contributions from Badr El Hage
and Alessandro Nasini, and an introduction by John McCarthy, Cairo to Constantinople: Francis
Bedford's Photographs of the Middle East, Royal Collection Trust, London, 2013).
 Istanbul 551

Mnogi od stanovnika Hiosa koji su uspeli da umaknu od pokolja 1822.

godine dospeli su na kraju u Englesku i pustili korene u zapadnom Londonu,
oko Bejzvotera i Holand parka. Prerafaelitsko slikarstvo delimično je
nadahnuto vizantijskim likovnim predstavama koje su ove izbeglice donele sa
sobom. Privučeni Istokom, ljudi kao što je bio Vilijam Moris, savetnik
Viktorijinog i Albertovog muzeja u Londonu, organizovali su zatim kupovinu
dela i hrišćanske i islamske umetnosti, pa među njima i najstarijeg čilima na
svetu, „jedinstvenog savršenstva […] po logici i konzistenciji prekrasnog“,
izatkanog na severozapadu Irana 1539/40, verovatno za svetilište sufijskog
poglavara šejha Safijudina Ardabilija, pa zatim prodatog da se poprave štete
posle zemljotresa. Činilo se da bi možda London, Pariz i Konstantinija mogli da
uspostave plodonosnu i plodotvornu kulturnu saradnju.
Uplitanje sa Zapadom, međutim, donelo je niz komplikacija.888 Istanbul je
spoljne uticaje uvek upijao, ali sada je možda dijamant između dva safira
napravio grešku primajući kritike suviše srcu. Priča da je Istanbul pun požude
i razvrata odjednom je postala važna: dok su ranije osmanske diplomate bile s
pravom ogorčene na zapadnjačku snishodljivost, sad se u dušu uvlačio strah
da je turska prestonica zaista anomalija. U isto vreme, Carigrad je vekovima
bio centar prihoda od oporezivanje trgovine, što je omogućavalo njegovim
tržnicama da cvetaju, ali sada su evropski bankari uočili tu činjenicu i
nameravali su da je iskoriste, uvlačeći grad sve više u visoki londonski i
pariški kapitalizam.
Iako su iz Krimskog rata Osmanlije izašle kao pobednici, blagajne su u
Istanbulu bile prazne. Država je 1875. potpuno bankrotirala. Siloviti ratni
potresi potpomogli su cepanje i otkidanje graničnih teritorija carstva. Kavkaz
je najvećim delom prešao u ruske ruke, a strahote počinjene 1876. na Balkanu,
pokolji, silovanja i obesvećivanje crkava i manastira, kojima je poseban
publicitet dao zgroženi Vilijam Gledston,889 potresle su Britaniju i ona je 1878.
godine preuzela vlast nad Kiprom. S propovedaonice u Katedrali Svetog Pavla

888 U Istanbulu stvari nisu tekle tako dobro. Kad je carica Evgenija, žena Napoleona III, ušla s
Abdulazizom u harem u Dolmabahčeu, sultanija majka se, navodno, toliko uvredila da ju je
ošamarila. U Parizu je Mark Tven napisao vrlo nepovoljno poređenje između Abdulaziza i
Napoleona. Džon Frili, Unutar saraja: privatni život istanbulskih sultana (Freely, John, Inside the
Seraglio: Private Lives of the Sultans in Istanbul, Penguin, London, 2000, p. 273).
889 Vilijam Juart Gledston (William Ewart Gladstone, 1809-1898), britanski političar iz viktorijanske

epohe, postigao je znatan politički uspeh osudom Turske zbog svireposti pri gušenju Aprilskog
ustanka u Bugarskoj 1876. Atmosfera se u Evropi menjala i osude su se mahom čule sa svih strana.
Bilo je ovo takođe vreme Nevesinjske puške i Prvog srpsko-turskog rata koji će proisteći
neposredno iz nje. S obzirom na ishod rusko-turskog rata 1877-1878. i Sanstefanskog mira, ustanci
su postigli cilj, iako je taj uspeh skupo plaćen. (Prim. prev.)
552 BETANI HJUZ

kanonik Henri Lidon proglasio je da je podrška Turcima, koju je Bendžamin

Dizraeli zastupao kao odbranu od Rusa, greh. Tajms je objavio kao činjenicu
ono što je sveštenik tvrdio da je lično video – da su Turci nabijali na kolac
zarobljene na Balkanu. Rusija je 1877. objavila Turskoj novi rat i 20. januara
naredne godine zauzela Jedrene. Dva dana ranije velelepni dvorac iz koga se
onog martovskog jutra 1453. Mehmed zaputio da zada završni udarac
Konstantinopolju, dvorac koji je sada služio kao arsenal, spaljen je da se
neprijatelji Istanbula ne bi domogli municije.890
Na Berlinskom kongresu 1878. godine evropske sile lišile su Istanbul
mnogih teritorija. Srbija, Crna Gora i Rumunija dobile su nezavisnost, a
Bugarska autonomiju pod turskim sizerenstvom. Bugari su nekada podizali
Preslav, prestonicu svog prvog carstva, po uzoru na vizantijski
Konstantinopolj, u koji su gledali blistavih očiju, ali su se sada izbavljali iz
jednog carstva tako čvrsto vezanog za vrednosti prošlih vremena da je
počinjalo oko sebe da baca senke gospođice Havišam.
Uprkos svemu ovome, u Istanbulu je bilo pokušaja da se i dalje slede
snovi Tanzimatskih reformi. Godine 1875. otvorena je podzemna železnica,
čiji je graditelj i vlasnik bila Metropolitenska železnica Konstantinopolj a, u
engleskom vlasništvu. Na otvaranju su svirane i turska i engleska himna.
Parobrodi su još polazili po islamskom vremenu, ali su vozovi išli po
evropskom. Otmeniji ljudi nosili su satove s dva brojčanika.891 Razne
publikacije, od pozorišnih programa pa do sindikatskih pamfleta, štampane su
na turskom, francuskom, grčkom, jermenskom i ponekad čak i na sefardskom.
U novom muzeju trebalo je da budu izložena razna anadolska blaga, pa
među njima i ona iz „Troje, grada značajnog u antičko doba“. Pojam Troje bio
je kamen temeljac Vizantije, Konstantinopolj a, pa i Konstantinije – nepunu
deceniju postoje osvojio Konstantinopolj, Mehmed je otišao da obiđe Troju,
tvrdeći da je porazivši Grke osvetio svoje pretke Trojance.892 Tek 1870. godine
Homerovu Troju ponovo je pronašao, dan puta na jug od Carigrada, milioner i
arheolog amater Hajnrih Šliman. Šliman je novac zaradio na trgovini olovom i
indigom u Sankt Peterburgu, zatim zlatom u Kaliforniji i konačno salitrom i
kremenom na početku Krimskog rata. Spretni špekulant sa Zapada iskoristio
je zapetljanu tursku birokratiju i nuždu za novcem. Iskopavanja je započeo
ilegalno, zatim je ilegalno i iznosio iz zemlje ono što je prilikom iskopavanja

890 Šahin Jildirim i Đunaj Karakaš, Muzeji i istorijski značajna mesta u Jedrenama (Yildirim, Sahin and
Karakas, Gunay, Edirne museums and sites, Yapi Kredi Yayinlan, Istanbul, 2006, p. 89).
891 Filip Mansel, Konstantinopolj: grad za kojim je žudeo ceo svet, str. 295.
892 Pogledajte kod Čarlsa Brajana Rouza, „Troja i istorijska uobrazilja“ (Rose, Charles Brian, „Troy

and the Historical Imagination“, The Classical World, 1998, Vol. 91, No. 5, pp. 386-403).
 Istanbul 553

pronađeno, da bi na kraju ponudio da plati globu umesto da vrati pokradena

arheološka blaga s Hisarlika, koji je imenovao mestom gde se nekada nalazila
Troja. Zato je fotografija Šlimanove žene Sofije okićene „Teleninim nakitom“ iz
„Prijamovog blaga“, kako je sam Šliman prozvao dragocene arheološke nalaze
iz starijeg bronzanog doba, snimljena u Atini, a ne u Istanbulu. Drevno blago
prokrijumčareno je s teritorije Osmanskog carstva početkom juna 1873, uz
pisamce kojim se obaveštavaju grčki carinski službenici da, pošto je Šliman
filhelen, a tolika silna blaga su opljačkana iz Grčke, on sada samo nadoknađuje
delić opljačkanog. Globa od pedeset hiljada franaka koju je platio turskoj
državnoj blagajni poslužila je da se finansira podizanje Arheološkog muzeja u
Istanbulu, čiji je osnivač Hamdija-beg kao dete odveden u roblje s Hiosa.893
Blago iz Troje ne nalazi se u njemu, ali se zato tu danas čuvaju oni najraniji
dokazi o preistorijskim temeljima Carigrada – češljevi, noževi, pa čak i otisci
stopala njegovih stanovnika iz mlađeg kamenog doba.
Carigrad je oduvek bio grad budućnosti podjednako koliko i prošlosti; ceo
naredni vek trudiće se, s manje ili više uspeha, da se modernizuje.
Tanzimatske reforme promenile su slovo ako ne i duh osmanstva: pojam
otadžbine, jednakost pred zakonom, građanska prava i predstavnička vlast
mogli su sada da postanu deo retorike. Modernizacija je donela promene
velikih razmera. Godine 1880. započeta je izgradnja Transkaspijske pruge. Sav
turski dug i trgovinu sa Zapadom, koja je činila tri četvrtine ukupne turske
trgovine, kontrolisale su od 1881. godine evropske sile, naizmenično Britanija
i Francuska, preko Uprave javnog duga. Godine 1884. legalizovani su bordeli.
Pesnik Konstantin Kavafi došao je u Konstantinopolj iz Aleksandrije pošto su
je Britanci gađali topovima. Prvu svoju pesmu napisao je mastilom boje sepije
na razglednici iz Carigrada 1882.894 Njegov pradeda bio je jedan od Grka
fanariota i bavio se prodajom dijamanata.
Prvi Orijent ekspres stigao je u Carigrad 1888. Namera je u to vreme bila
da poslednja stanica na istoku bude Meka. Dok su sultanije po gradu još
prevozile pozlaćene kočije s volovskom zapregom, visoki jarboli jedrenjaka još
se izdizali u luci, muškarci se još tiskali u tesnim pušionicama opijuma oko
Sulejmanije i tražili savet od džinija u gustišima gradskog zelenila, nove ideje,
nova krv i novi uticaji priticali su prugom u grad.895 U gradu je i dalje bilo
harema, ali su se u njima nalazili klaviri, a sve više njihovih stanovnica znalo je

893 Zahvaljujem profesorki Šarloti Rueše što mi je skrenula pažnju na ovaj detalj.
894 Zahvaljujem dr Viktoriji Simonides, koja mi je pokazala ovu prvu Kavafijevu razglednicu iz
Konstantinopolja.
895 Godine 1899. kajzer Vilhelm II podigao je na hipodromu svoju čudnu vizantijsko-tursku česmu,

primer neoosmanskog arhitektonskog stila koji je u tom trenutku bio omiljen u Nemačkoj.
554 BETANI HJUZ

da čita i piše. Sultan Abdulhamid II bio je svesrdni poldonik Šerloka Holmsa i

dodelio je nagradu Konanu Dojlu. Henri Pirs, sin ser Edvina Pirsa, koji je iz
Carigrada slao članke o užasima u Bugarskoj posle Aprilskog ustanka Dejli
njuzu, novinama čiji je osnivač bio Čarls Dikens, sarađivao je s Horasom
Armitidžom i Janisom Vasilijadisom na osnivanju Konstantinopoljskog
fudbalskog saveza pošto je dvorište za egzercir kasarne na Trgu Taksim
pretvoreno 1921. godine u prvi fudbalski stadion u gradu.
Posle gubitka teritorija na Balkanu, međutim, Abdulhamid II je vladao
pretežno istočnjačkim carstvom, čiji se uticaj sve više tanjio. U Istanbulu su
zabranjene evropske novine, uz objašnjenje da pothranjuju ideje političke
demokratije. Smeli duhovi odlazili su preko mosta u Galatu da kupe
zabranjeno štivo u đaurskim radnjama. U međuvremenu su iz Uskudara, koji
je bio stanica za poštanske kurire, sastajalište za karavane i sedište trgovaca iz
Persije, a sada i slavan po trudbeništvu Florens Najtingejl, i dalje bele kamile
polazile na godišnje hodočašće u Meku. Dok su se sultani poigravali idejom da
povedu panislamski pokret, oni na hijerarhijskim lestvicama nešto malo ispod
sultana bili su, bar na prvi pogled, zadovoljni u zlatnom kavezu koji su njihovi
preci gradili petsto godina. Opasno je ipak pokušavati da sačuvate netaknut
san u kome se sticajem okolnosti desilo da živite.
Carigrađani su strahovali za dušu svog voljenog, šizofreničnog grada.
Pesnici su oplakivali njegovu sudbinu, drevnog, veličanstvenog, namučenog,
zbunjenog stvora, koji je izgleda s tajanstvenim i tužnim osmehom rešio da
udovoljava interesima Zapada. Teufik Fikret napisao je u svojoj pesmi „Magla“,
objavljenoj 1901. godine:

O Vizante propali, veličanstveni, očaravajući i senilni starce,

O devičanska udovice hiljadu muževa,
Sveže čari tvoje lepote još su očigledne,
Oči što te motre i sad su još pune obožavanja.896

Davnašnja inspiracija za mnoge bajke i fantazije, Istanbul kao da više nije

bio u stanju da piše zaplet sopstvene priče.

896 Fikret, Tevfik, Rübab-t Şikeste, Bordo Siyah Yayinlan, Istanbul, 2007, p. 370.
 SEDAMDESET TREĆE POGLAVLJE

BOLESNIKU RUŽIČNJAKU
1880. G. – 1914. G.
(1297. G. – 1333. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Nastala su teška vremena za istinu, laž cveta; pošten čovek

propada, dvoličnjak uspeva; pouzdan plače, izdajnik se smeje.
Stolica osmanskog sultana nekad je bila lavlja jazbina, a sad se
pretvorila u osinje gnezdo po kome zunzaraju uhode.
[…] na sve Stambolce motri takva mreža špijuna da će ko god
počini kakav prestup sam potrčati da prizna pre nego što ga
doušnici prijave.
IBRAHIM EL MUVEJLIHIJA, MA HUNALIK, 1895.897

U aprilu 2014. godine podrum hotela Pera palas pretvoren je u međunarodni

sud. Sanduci s vinom su uklonjeni, stolovi obrisani, pa su se advokati i pisari
koji su zastupali Britaniju i Mauricijus prepirali oko pitanja koje potpada pod
Zakone o moreplovstvu prihvaćene na Skupštini Ujedinjenih nacija.
Mauricijus, koji je bio britanska kolonija od 1814, kada ga je Britaniji predao
Napoleon, pa do 1968, stavio je prigovor na britansko proglašenje Zaštićene
oblasti mora oko arhipelaga Čagos. Prema tvrdnjama Mauricijusa, ovo je bilo
protivno međunarodnom zakonu. Za poprište ove simbolične bitke odabran je,
od svih mogućih mesta na svetu, Istanbul. Smatralo se da Istanbul zadovoljava
tri važna uslova: neutralan je, ima sluha i za Aziju i za Evropu i prati ga
davnašnja reputacija grada pogodnog za sticanje i razmenu informacija.898
Jedan izvitopereni razlog za to što su ovi advokati mogli da otvore
fascikle i otpočnu arbitražu u podrumu hotela Pera palas ležao je u tome što je
prethodnih sto pedeset godina Istanbul kao mesečar prelazio iz jednog

897 Rodžer Alen, Špijuni, skandali i sultani: Istanbul na zalasku Osmanskog carstva – prevod dela
Ibrahima el Muvejlihija (Allen, Roger, Spies, Scandals and Sultans: Istanbul in the Twilight of the
Ottoman Empire. First English translation of Egyptian Ibrahim Al-Muwaylihi's Ma Hunalik. Rowman
& Littlefield Publishers, Lanham, 2008, pp. 77-83).
898 Zahvaljujem Filipu Sandsu za ovu informaciju.
556 BETANI HJUZ

međunarodnog savezništva u drugo. S neposrednim pristupom Kavkazu,

Bliskom istoku, srednjoj Aziji, Rusiji, Balkanu i severnoj Africi, bilo je gotovo
neizbežno da postane centar obaveštajne razmene i trgovine informacijama.
Isto kao što je oduvek bio i nadahnuće i riznica priča, tako je bio i ključni igrač
u međunarodnim igrama istine. Tu su iz ruke u ruku prelazile priče svih vrsta.
Tajni agenti Abdulhamidove sveobuhvatne obaveštajne mreže mogli su se
naći po berbernicama, kasapnicama, mehanama, džamijama. Tajne su
razmenjivane među dragomanima ili su izvlačene od njih mitom ili učenom.
Smrt je u Istanbulu mogla brzo da snađe čoveka koji bi se neoprezno izlanuo
pred nekim nepoznatim.899 Uhoda je bilo i po hamamima – hapšenja su umela
da uslede odmah po izlasku s kupanja. Zatvaranje jednog broja kafedžinica i
berbernica, često odmah uz bektaške tekije, neposredno po raspuštanju
janjičara 1826. godine pokazuje nam da to nisu bila tek puka mesta gde se pila
kafa ili dolazilo na brijanje. Kao u džamijama poput Orte, i ovde se pružalo
obilje prilika da se kuju planovi i spletke, među čijim je žrtvama bio i Selim III,
ubijen jer je pokušao da sprovede reformu vojske.

Podmornice u pristaništu Taškizak snimljene 1887. kamerom

maskiranom kao dugme (Smithsonian Museum)

Od XVIII veka Istanbul je postao omiljeno službeno odredište

diplomatama. Za ambasadore se govorilo da žive kao prinčevi, ali oni u
899 Ebru Bojar i Kejt Flit, Društvena istorija osmanskog Istanbula, str. 110.
 Istanbul 557

Istanbulu kao kraljevi. Njihovi letnjikovci uz Bosfor imali su jezerca s ribicama

i terene za polo i kriket. Ovde su se takođe obučavali obaveštajni agenti. Nije
nikakva slučajnost što je britanski dvostruki agent Kim Filbi, koji će za vreme
Hladnog rata prebeći u Sovjetski Savez, bio krajem pete decenije XX veka na
čelu istanbulske ćelije britanske službe MI6 iako mu je zvanično naimenovanje
bilo prvi sekretar britanskog konzulata.
Istanbul su nazivali i svetskom špijunskom prestonicom. Jedan od prvih
snimaka tajnom kamerom, ušivenom kao dugme na kaput, napravljen je u
vojnom pristaništu Taškizak, gde su se nalazile skupe nove podmornice
Nordenfelt II i Nordenfelt III, koje je sultan naručio 1886. godine, dok je
zategnutost ponovo rasla između Turske, Britanije, Grčke i Rusije.900 Govorilo
se između dva svetska rata da možete da bacite kamen s bilo kog prozora u
istanbulskim hotelima i sigurno ćete na ulici pogoditi špijuna. U jednom
trenutku upravnik Pera palasa morao je da postavi u foajeu natpis kojim se
mole špijuni da mesta za sedenje prepuste gostima hotela.901 Prema rečima
jednog američkog pomorskog oficira, grad je bio deponija ratnih prevaranata i
špijuna, pun obaveštajnih i kontraobaveštajnih agenata. Poliglotske
sposobnosti mnogih u gradu, ne samo dragomana, pokazale su se kao izuzetno
unosne. Službena vojna špijunaža nudila je budućnost. Krajem XIX veka ljudi
kao što je bio Frederik Gustavus Barnabi, obaveštajni oficir i osnivač časopisa
Vanitifer, slao je preko ne preterano čvrsto čuvane turske granice izveštaje o
ruskom prodiranju u srednjoj Aziji. Vesti iz Istanbula bile su podsticaj masa na
Trafalgar skveru da maše turskom zastavom i peva:902

Nije nam do boja, al' tako nam boga

Ako do tog dođe, imamo i ljude, imamo i lađe,
Imamo i para. Engleska se s mečkom već rvala.
Ako krv britanska u nama još teče,
Rusi Konstantinopolj dobiti neće!903

900 Konstantin Žukov i Aleksandar Vitol, „Nastanak turske podmorničke flote“ (Zhukov, Konstantin
and Vitol, Aleksandr, „The Origins of the Ottoman Submarine Fleet“, Oriente Moderno, 2001,
20(81).I, pp. 221-232).
901 U ovom poglavlju znatno sam se oslanjala na Čarlsa Kinga, Ponoć u hotelu Pera palas: rođenje

modernog Istanbula.
902 Zahvaljujem Filipu Manselu što mi je na ovo skrenuo pažnju. Filip Mansel, Konstantinopolj, grad

za kojim je žudeo ceo svet, 1453-1924, str. 307.

903 Refren pesme iz 1878. godine, čiji je autor bio Džordž Vilijam Hant, a izvodio ju je zabavljač

Gilbert Hejstings Makdermot.

558 BETANI HJUZ

Na istanbulskim ulicama izvodila se jedna zdrava mešavina raznih

muzičkih izraza, ali uhode su javljale sultanu kad god bi uočile preterano
nacionalističke ispade. U Istanbulu se sve nenaklonjenijim okom gledalo na
ulične predstave i muziciranje, jer se smatralo da ih je teško kontrolisati.
Prepiska iz 1894. između direktora grčke srednje škole i Jildiz saraja, gde su se
sultan i dvor preselili pošto je ovaj dvorac sagrađen 1880. godine na bivšem
lovištu, vođena povodom želje Grka da održe dobrotvorni koncert od koga bi
prihodi išli u korist žrtava jednog zemljotresa, isijava neskrivene strepnje.904
Jermenski zahtevi za nezavisnošću izazvali su pokolje i terorističke reakcije u
Istanbulu. Svetina je 1896. pobila na ulicama oko šest hiljada Jermena. Godine
1898. turski predstavnici nalazili su se u Rimu na tajnom većanju sa svojim
evropskim kolegama o anarhističkom teroru na istanbulskim ulicama.
Špijunska mreža Abdulhamida II protezala se od uličnih prodavača pa do šeika
najvišeg ranga. Atmosfera je sigurno podsećala na onu međugrađansku i
svegrađansku špijunažu u Rumuniji u pretposlednjoj deceniji prošlog veka,
koju je nadgledala Sekuritatea.
U bosforskim letnjikovcima raspravljalo se za nedeljnim ručkovima o
ispadima u gradu i carstvu koji su se menjali. Tačke trvenja sve češće su
nastajale ne tamo gde su se sučeljavali egocentrični političari ili međunarodni
interesi nego tamo gde su se sudarale etničke grupe i verska gledišta. Henri
Arnold Kamberbač, britanski generalni konzul u Smirni od 1896. do 1908.
godine, nastavio je delo pukovnika Herberta Čermsajda, vojnog atašea čiji je
zadatak bio da ublažava napregnutost između Jermena i turskih vlasti, te da se
kao britanski vojni komesar na Kritu bavi etničkim sukobima između hrišćana
i muslimana čiji su ishod bile pedeset tri hiljade muslimanskih izbeglica u
Kandiji, koja će ubrzo ponovo nositi grčko ime Heraklion.

Istanbul je dakle bio pun protivrečnosti. Iako se moć koju je predstavljao

osipala, Istanbulci su u izvesnom smislu stekli novu samosvest. Istanbulski
gradonačelnik obrazovan u Parizu planirao je 1912. godine uvođenje niza
poboljšanja po ugledu na Evropu, uz pomoć dvadeset italijanskih putara, dva
engleska inženjera zadužena za izgradnju kanalizacije, engleskog betona za
mostove, nemačkog urbanističkog plana, sanitarnih stručnjaka iz Brisela i
sanitarnih mera već primenjenih u Bukureštu. Moderne mogućnosti sa Zapada
904Pogledajte kod Merihe Erol, „Nadzor, gradska uprava i legitimitet u Istanbulu pred kraj
Osmanskog carstva: špijuniranje na muzičkim i zabavnim predstavama pod vladavinom sultana
Abdulhamida (1876-1909)“ (Erol, Merih, „Surveillance, urban governance and legitimacy in late
Ottoman Istanbul: spying on music and entertainment during the Hamidian regime (1876-1909)“,
Urban History, 2013, 40, pp. 706-725).
 Istanbul 559

sprovođene su u stvarnost i na istanbulskim ulicama, a značaj nadzora nad

Bosforom i Dardanelima dosledno je istican.
Grad je nastavljao da neguje neke od svojih viševekovnih tradicija.
Ilegalni vinski podrumi, naročite istanbulske pozornice ilegale – reklamirale
su se komadićem prostirke na ulaznim vratima. Urokljive oči smatrane su
uzrokom mnogih jada Istanbulaca. Muškarci su se čvrsto držali fesa, koji su
smatrali suštinskim delom opreme za svaki službeni posao i nisu ga skidali ni
po letnjim vrućinama, kad je s onih jeftinijih curila boja niz oznojene glave.
Sirotinja je jela kuskus po uličnim ćoškovima. Prostitutke i niske i visoke klase
bavile su se svojim mučnim zanatom; iz opisa savremenika vidimo da je jezik
maramice bio rečit koliko i jezik lepeze u Evropi u XVII i XVIII veku. Držanje
robova, iako zakonom zabranjeno na turskim teritorijama 1890. godine,
nastavljalo se u Istanbulu do 1916. Sultanov harem postojao je u Topkapiju do
1909, a u drugim sultanskim dvorcima do 1922. godine.905 Sultan je
pokušavao, kao i od davnina, da vlada, iz Jildiz saraja, dvorca Zvezde, ali vlast
nije držao dovoljno čvrsto i usledila je revolucija.

Poraz od Rusije 1878. žestoko je pekao; državna sredstva bila su iscrpljena.

Mada su u Rusiji mnogi bili svesni da je Carigrad suviše simboličan, suviše
raznolik, suviše mnogoglav da bi se njime vladalo, neki su, kao Dostojevski,
ipak gajili vizije o ruskoj vladavini nad celim svetom i osvajanju Carice
gradova.906 Posle gubitka teritorija na Balkanu Istanbul je bio preplavljen
hiljadama muslimana koji više nisu bili dobrodošli u svojim bivšim
domovinama. Negde je nešto moralo da prepukne. Prevrat ipak neće poteći iz
samog Carigrada, nego iz Soluna, njegovog sabrata nešto severnije, koji je
vekovima trpeo iste opsade, spaljivanja, ustanke i promene režima kao i
Carigrad. Jedan broj prozapadno orijentisanih ustavobranitelja udružio se s
grupom nezadovoljnih i odlučnih oficira stacioniranih u Solunu te su
zajednički formirali Komitet jedinstva i progresa, popularnije poznat kao

905 Trgovina robljem u Turskoj zvanično je zabranjena Odlukom Briselske konferencije

(Sporazumom o trgovini robljem i uvozu vatrenog oružja, municije i alkoholnih pića u Afriku), koju
je potpisalo šesnaest zemalja. Strastveni zagovornici čerkeske slobode podigli su glas u zapadnim
krugovima. Među njima su bili ljudi kao što je diplomata Dejvid Urkhart, koji je širom Evrope
osnovao lanac parnih kupatila. Poslednje od njih, hamam u Ulici Džermin u Londonu, nastradalo je
prilikom nacističkih bombardovanja 1941. Urkhart je i autor nacrta za čerkesku nacionalnu
zastavu. Prema nekim izvorima, njegovom sinu Fransisu Forteskjuu Urkhartu, predavaču na
Oksfordu, ponuđeno je 1919. da bude predsednik Severnokavkaske Gorske Republike.
906 Izuzetno zanimljivo izlaganje o ruskim interesima u Carigradu pogledajte na primer kod

Dominika Livena, Ka ognju: carstvo, rat i kraj carske Rusije (Lieven, Dominic, Towards the Flame:
Empire, War and the End of Tsarist Russia, Allan Lane, London, 2015, p. 73).
560 BETANI HJUZ

mladoturci. Abdulhamid II je bio prisiljen da pristane na ustavnu monarhiju.

Istanbulske ulice ponovo su bile pune muzike i cveća. Čitavog dugog vrelog
leta 1908. godine šezdesetak hiljada ljudi okupljalo se ispred Jildiz saraja
izvikujući: „Sloboda, jednakost, bratstvo i pravda!“ Ljudi su klicali i
preuveličavali postignute milimetarske napretke. Deca su kamenjem gađala
automobile, šverceri su se pojavili po uličnim ćoškovima, pripreman je
protivudar, osnovano je Muhamedovo društvo i širio se poziv na povratak
četirima stubovima carstva: islamu, kući Osmanovoj, duhovnom vodstvu Meke
i Medine i gospodarstvu nad Konstantinijom. Mladoturci su, međutim,
nepokolebljivo poslali vojnike reformisane vlade na ulice i ugušili
kontrarevoluciju.
Abdulhamid je zbačen, a zamenio ga je Mehmed V – imenjak sultana koji
je pokorio Konstantinopolj. Mnogi članovi Abdulhamidovog osoblja, i drugi
koje je zadesila nesreća da budu smatrani neprijateljima, povešani su s
Galatskog mosta. Građena su brodogradilišta, pivare i fabrike cementa i
osnovano je Tursko ognjište, pandan možda Geteovom ili Konfučijevom
institutu, sa zadatkom da rehabilituje turski jezik i reputaciju.
Zapad je ugrabio priliku da situaciju iskoristi u skladu sa svojim
interesima. U toj gužvi Nemačka je (ujedinjena 1871. godine zaslugom Ota fon
Bizmarka i slabljenja Austrije, koja je izgubila podršku Rusije pošto nije stala
na njenu stranu za vreme Krimskog rata)907 posegnula ka muslimanskim
teritorij ama. Nemačke banke iznikle su u Egiptu i Sudanu i, mada se Turska
izjasnila da ne namerava da učestvuje ni u kakvim evropskim ratovima,
sudbina joj je već bila zapisana na većima na kojima su se kuvali evropski i
slovenski ratovi.
Na krajnjoj tački Crnog mora, iza Jasonovih legendarnih tragova, Rusija je
neizbežno uočila da bolest njenog suseda vodi smrtnom ishodu. Dok je Tomas
Edvard Lorens sedeo u Kartografskom zavodu u Kairu zadubljen u karte
Galipolja planirajući puteve prodora, britanski plemići pozivani su da kraljuju
u balkanskim zemljama koje su želele da postignu nezavisnost od turske
vlasti. Na zelenim poljima Engleske Rupert Bruk je s oduševljenjem pisao
stihove o pomisli kako će možda imati priliku da vidi pozornicu bitaka koje je
opevao Homer. Svojoj prijateljici Violeti Askvit poneseno je pisao:

O Violeta, suviše je divno da bi čovek poverovao. Nisam ni

pomišljao da bi sudbina mogla biti tako blagonaklona. Gledao sam
karte. Misliš li da će možda biti neophodno umirivati tvrđavu na

907 Liven, isto, str. 26.

 Istanbul 561

azijskom ćošku, pa ćemo se iskrcati i prići joj s leđa, a oni će onda

napraviti ispad iz tvrđave pa ćemo se sudariti u ravnici pod
Trojom. Hoće li se more oriti rikom i biti tamno i neodležalo kao
vino…?908

Svega koju nedelju posle ovog pisma Rubert Bruk će umreti, s dvadeset
sedam godina, od inficiranog ujeda komarca, na putu ka borbama na Galipolju.
More, pretvoreno pod naletima istočnomediteranskih vetrova u pakleno
ognjište večno promenljivog gneva, uskoro će zaorati ratni brodovi stranih
država. Na fotografijama iz tog vremena videćete u vodama oko Istanbula
ratne oklopnjače s visokim dimnjacima i katarkama. Nove, potpuno metalne
oklopnjače takođe su sada plovile morima. Ponekad kad gledate uskipele vode
Bosfora i Helesponta nije teško zamisliti da ih uzburkavaju uspomene i
proročanstva. Godine 1915. vodila se još jedna bitka za prevlast nad njima.

908Pisma Ruperta Bruka, uredio Džefri Kins (Keynes, Geoffrey, ed., The Letters of Rupert Brooke,
Faber & Faber, London,1968, p. 662. Bruk je ovo pisao u februaru 1915, u jednom od poslednjih
pisama koje je iz rata poslao kući.
 SEDAMDESET ČETVRTO POGLAVLJE

GALIPOLJE: KRAJ JEDNOG CARSTVA

1914. G.-1918. G.
(1332. G. – 1337. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Sva ta tolika muka uzaludna!

Sve bačeno u vetar i prah!
Pa ipak… mi smo svoj položaj držali
I nije sve bilo tek propast i krah.
Za pedeset godina pričaće se u Sidneju
O našem prvom velikom boju
I čak i u Engleskoj staroj, slepoj i gluvoj,
Spomenuće možda o nama reč koju.
ARDŽENT,909 „ANZAK“, 1916.910

[Galipolje] …muslimansko ždrelo koje proguta svaki hriščanski

narod.
DUKA, ISTORIJA (OKO 1360. GODINE)

Tridesetog maja 1913, u mračnom prostoru Dvorca Svetog Džejmsa u

Vestminsteru, sagrađenog u vreme Henrija VIII, koji je jeo iz turskih servisa i
hodao po turskim ćilimima, sultan je ostao bez ogromnih delova teritorije
zapadno od Marice, sve od Crnog pa do Egejskog mora. Grčka, Bugarska, Srbija
i Crna Gora već su bile dobile nezavisnost, ali to nije bilo dovoljno, želele su
veće etničko priznanje. Formirale su Balkanski savez da bi se pouzdanije
odbranile od stiska turske vlasti. Turska je predala Krit, Egejska ostrva
stavljena su u delokrug Balkanskog saveza. U Istanbulu su ovi događaji
prozvani Balkanska tragedija. Londonski sporazum, dokument u kome je sve

909 Ovim pseudonimom je nepoznati australijski pesnik potpisao ove stihove posvećene
Australijskom i Novozelandskom armijskom korpusu – skraćeno Anzak (Australian and New
Zealand Army Corps -Anzac). (Prim. prev.)
910 Objavljeno u časopisu Meriboro and Danoli advertajzer 12. aprila 1916.
 Istanbul 563

ovo izloženo, utvrdio je granicu Osmanskog carstva na svega devedeset pet

kilometara od prestonice. Zapadne sile, koje su nekada ležale izvan granica
Carstva i koje su s omalovažavanjem nazivane Franci, Latini i varvari, sada su
postojano skraćivale domašaj Carigrada. Kriza se pripremala. Italija je 1911.
godine stavila tursku provinciju Tripolitaniju u Libiji pod blokadu, što je
izazvalo pokolje i vojnika i civila s obe strane. Pošto nije mogla da osvoji
severnu Afriku, italijanska vojska je zaposela teritorije koje je Turska držala
na istočnom Sredozemlju – ishod je neobično kulturno nasleđe na grčkim
ostrvima kao što je Halki, gde je pasta danas redovna hrana i gde se vlasnici
taverni još sećaju kako je njihovim roditeljima bilo zabranjeno da uče grčki, pa
su časovi krišom držani u pećinama i pod maslinama, jer je italijanski bio
uveden kao zvanični jezik. Rasplamsavanje nacionalnih pokreta urodilo je
proglašenjem nezavisnosti u mnogim zemljama pod turskom vlašću, pa među
njima i u Albaniji i Egiptu. U mnogim slučajevima konstituisanje ovih novih
država sprovodili su politički operativci koji su zanat učili kao dragomani i
savetnici sultana i Visoke porte. Balkanski ratovi doneli su borbe gotovo na
sam prag Carigrada, na svega trideset pet kilometara od grada. Stambolci su
kasnije pamtili kako su im stakla na prozorima zvečala od artiljerijske paljbe;
linija fronta bila je zastrašujuće blizu.911 Na zapadnoj strani grad je bio
zaštićen Čataldžijskom linijom nasipa i utvrđenja podignutih protiv Rusa 1876
– nešto kao osmanska verzija Anastasijevih Dugih zidina. Ranjenici iz borbi i
izbeglo muslimansko stanovništvo slivali su se u Istanbul, menjajući etnički
sastav grada. Jedan svedok izveštavao je o desetinama hiljada porodica koje su
ostale bez kuće i kućišta i koje su zaklon tražile u Aja Sofiji i njenim vrtovima.
Ceo profil Istanbula naočigled se menjao. U tajnim kominikeima neki turski
ministri razmatrali su ideju da presele prestonicu u Alep i time ublaže tursko-
arapske odnose.
Britanci su pozvani da pomognu u modernizaciji mornarice, a Nemci
vojske. Britanske vlasti dobile su u tridesetogodišnji najam sultanov arsenal
na Zlatnom rogu. Zahtev Velikih sila da se Jedrene predaju Bugarskoj razjario
je, izgleda, proustavne ustanike. Mladoturci, čiji je cilj bio da apsolutističku
monarhiju zamene ustavnom vlašću, podstakli su promene, prigrabili vlast i
konačno se pocepali. Između 1913. i 1918. godine onim što je preostalo od
carstva praktično je vladao trijumvirat paša: veliki vezir Talat-paša, ministar
rata Enver-paša i ministar mornarice Džemal-paša. Njih trojica su vlast
preuzeli upravo kada su se u drvetom obloženim londonskim odajama

911 Ebru Bojar i Kejt Flit, Društvena istorija osmanskog Istanbula, str. 21.
564 BETANI HJUZ

razrađivale sitnije pojedinosti oko prisvajanja teritorija u srednjoj i istočnoj

Evropi.
Talat-paša piše u memoarima:912

Ne uzimajući u obzir da je preovlađujući element u velikom delu

Albanije i Makedonije bio turski, Londonska konferencija 1913.
vitlala je skalpelom kao hirurg ubica sekući kartu Balkana. Ova
operacija ne samo što nije donela željene rezultate nego je i
izazvala širenje gangrene na druge delove. Čitavu Evropu
zahvatila je neizlečiva bolest. Svetski rat rodio se iz Balkanskih
ratova.913

Još gore je sledilo. Dvadeset osmog juna 1914. metak koji je probio krhku
oplatu automobila nadvojvode Franca Ferdinanda napravio je samo malu
rupu, ali je zato stvorio zastrašujuće poznatu zjapeću provaliju Prvog svetskog
rata. Istanbul je 1914. već pune dve godine aktivno učestvovao u ratnim
sukobima, ali sada će postati poprište i veće bitke.
Kada je 28. jula objavljen novi rat, nije odmah bilo jasno kojoj će se strani
privoleti preostatak Osmanskog carstva. Britanci su i dalje zahtevali otplatu
pozajmica s kamatama, dok su Nemci nudili finansijsku sigurnost i osvetu.

912 Talat-pašinu ekspertizu ne bi možda trebalo uzimati bez ograda, s obzirom na to da se

trijumvirat paša mahom smatra odgovornim za katastrofalne poteze kao što su uvođenje Turske u
Prvi svetski rat i genocid nad Jermenima. Svu trojicu je turski vojni sud posle rata osudio na smrtnu
kaznu, koja nije mogla biti sprovedena pošto su u oktobru 1918, kada je Turska potpisala
kapitulaciju, sva trojica pobegla u Nemačku. Svu trojicu su kasnije ubili Jermeni, Talata 1921,
Džemala i Envera 1922. (Prim. prev.)
913 Memoari Talat-paše, navod preuzet od Saida Tanvira Vastija, „Balkanski ratovi 1912-1913. i

opsada Jedrena“ (Wasti, Saved Tanvir, „The 1912-13 Balkan Wars and the Siege of Edirne“, Middle
Eastern Studies, 2004,41.2, pp.193-200).
 Istanbul 565

Nemačka krstarica Breslau (levo) ukotvljena pod Carigradom, gde

je predata turskoj ratnoj mornarici i dobila novo ime Midili. Desno
je Geben, koji je po uručenju Turskoj dobio ime Javuz sultan Selim
(Sultan Selim Grozni). (Getty)

Kada su mlado turci zatražili savez s kaj zerom i kada je 1. avgusta

potpisan tajni sporazum, u britanskim brodogradilištima još su bili u izgradnji
turski ratni brodovi Sultan Osman I i Rešadija. Radnici su u Njukaslu ukucavali
poslednje zakivke u ova dva drednota, vrhunsko pomorsko oružje iz tog
vremena, namenjena zemlji za koju se pretpostavljalo da će biti saveznička.
Sredinom avgusta brodovi su rekvirirani za britanske ratne potrebe i
preimenovani u Aženkur i Erin. Građani Istanbula bili su besni – ta dva broda
plaćena su od ratnih poreza. Nemačka je kao zamenu ponudila dve krstarice i
Istanbul im je otvorio Dardanele da bi bezbedno stigli u gradsku luku
umakavši britanskoj poteri.
Istanbul je odabrao nove prijatelje, pa time i nove neprijatelje. U petak 16.
oktobra nemačko zlato u vrednosti od milion funti stiglo je vozom iz Berlina.
Pet dana kasnije isporučena je i druga, isto tolika rata. U Istanbulu su po
zidovima i vratima izlepljeni plakati s pozivima na opštu mobilizaciju. Vojnici
su morali da se jave u službu. U nemačkim novinama, na medaljonima, pa čak i
na kutijama cigareta, jedan broj Turaka, a posebno Enver-paša, prikazivan je u
herojskom liku. Nemačkim interesima je odgovaralo da Turci budu
namamljeni u ovaj rat. Teritorija ovog novog nemačkog saveznika bila je
savršeno postavljena da potisne Rusiju s Crnog mora i Kavkaza, da posluži kao
566 BETANI HJUZ

polazište za napad na britanski Egipat i mesto s koga će pozivom na džihad

biti posejani nemiri na muslimanskim prostorima u Aziji i severnoj Africi koji
su se nalazili pod francuskom i britanskom vlašću. Nemački apeli naišli su na
plodno tlo. General Oto Liman fon Zanders, koji se nalazio na čelu nemačke
vojne misije u Turskoj, zabeležio je da je Enver-paša „izražavao fantastične
ideje, mada ipak vredne pažnje – rekao mi je da je razmišljao o tome da pođe
preko Avganistana na Indiju…“ U Carigradu se opet rado govorilo o ratu.
Dvadeset devetog oktobra 1914. turski brodovi s nemačkim posadama
otvorili su topovsku paljbu na Odesu i Sevastopol): Turci su stupili u rat.
Jedanaestog novembra sultan Mehmed V objavio je ispred Prorokovih
relikvija u Topkapiju sveti rat Saveznicima. Britanci koji su se zatekli u
Istanbulu preko noći su se osetili izolovanima. U decembru je nastupila
nestašica hrane. Blokada puta ka Rusiji kroz Dardanele, koja je izazvala
nestašicu hrane i novca i u Rusiji, doprineće izbijanju boljševičke revolucije
1917. godine.
London je bio uznemiren. Interesi Zapada na Istoku bili su mnogostruki.
Odmetanje Istanbula iz savezničkog zagrljaja slalo je zabrinjavajući signal
zemljama s brojnim muslimanskim stanovništvom, na primer Indiji (nešto
indijskih kolonijalnih jedinica zaista je prešlo na tursku stranu). Crveno-belo-
crna nemačka zastava razvijena na Topkapi saraju bila je nešto nezamislivo.
Britanci su smatrali da ako iko treba da stekne vlast nad Konstantinopoljem,
„najvrednijim plenom u čitavom ratu“,914 onda to moraju da budu oni ili, u
krajnjem slučaju, barem Rusi. Kao dodatak celom zamešateljstvu, britanska
vlada je 1914. pribavila pedeset jedan posto deonica u Anglopersijskoj naftnoj
kompaniji, pa se latila čuvanja zaliha u Abadanu i naložila da se zauzme Basra.
U Mesopotamiji je general-major ser Persi Zaharija Koks, koji se u početku
zalagao za taktičku saradnju s Turcima, objavio domaćem stanovništvu dok je
britanska zastava podizana u Basri, da „ovde više nije preostalo nikakvog
traga turske uprave. Podignuta je britanska zastava pod kojom ćete uživati
dobrobiti slobode i pravde, i u pogledu vaših verskih i svetovnih poslova.“915
Da bi sprečili Arape da se udruže s Turcima u svetom ratu, Britanci su izokola
nagoveštavali da će pružiti podršku promeni verskog režima da bi „Arapi čiste

914 Pogledajte kod Judžina Rogana, Pad Osmanlija: Prvi svetski rat na Bliskom istoku (Rogan, Eugene,
The Fall of the Ottomans: The Great War in the Middle East, Allen Lane, London, 2015).
915 Frederik Džejms Moberli, Istorija Prvog svetskog rata na osnovu zvaničnih dokumenata:

Mesopotamska kampanja 1914-1918 (Moberly, Frederick James, History of the Great War Based on
Official Documents: The Campaign in Mesopotamia 1914-1918, vol. 1, HMSO, London, 1923, pp. 130-
131), navedeno kod Pitera Frankopana, Putevi svile, Laguna, 2018.
 Istanbul 567

krvi preuzeli kalifat u Meki ili Medini“.916 U februaru 1915. godine britanski
ratni brodovi uplovili su u turske vode.
Kad su stigle vesti o prvim savezničkim artiljerijskim napadima uz
Dardanele, sultan je, uplašen, nameravao da s porodicom i vladom pobegne iz
Istanbula u Eskišehir, u kome je Osman nekad onako živopisno sanjao o
osvajanju Konstantinopolj a. Na kraju su, međutim, lukavo postavljene mine
znatno umanjile broj savezničkih brodova. Učinilo se na prvi pogled da su
Turci odbili napad. Iako je stanovništvo Istanbula bilo možda isuviše trezveno
da bi smesta priredilo spontanu paradu u slavu pobede, američki ambasador
je zabeležio da je policija rasplamsavala patriotizam idući od vrata do vrata s
naređenjem da se okače slavljenički venci i zastavice.917 Oprez Carigrađana
bio je opravdan. Još savezničke vojske bilo je na putu ka Dardanelima. Mnogi
oficiri nosili su u torbi Ilijadu, a neki su isplanirali katastrofalnu novu verziju
trojanskog konja – River Klajd, teretni brod za prevoz uglja, adaptiran je da se
u njega smesti dve hiljade i sto ljudi, ali ovaj nezgrapni diverzantski brod nije
uspeo da probije kapije Galipolja, već samo da postane glineni golub. Žrtve su
bile strašne.
Bilo je očigledno da saveznički brodovi nisu dovoljni, da je neophodna i
pešadija na kopnu. U Londonu je pohod na Dardanele zastupao tada mladi
Vinston Čerčil, prvi lord admiraliteta. Otpremljene su Konstantinopoljske
ekspedicione snage, koje će ubrzo promeniti ime u Sredozemne ekspedicione
snage. Čerčil je verovao da će angažovanjem svoje mornarice na istoku
prekinuti zastoj na zapadnom frontu, u Belgiji i Francuskoj. Sekretar ratnog
saveta Moris Hanki opisuje sastanak saveta 13. januara 1915. u kabinetu u
Ulici Dauning 10:918 „Čerčil je odjednom otkrio dobro čuvanu tajnu o
pomorskom napadu na Dardanele! Ideja je smesta prihvaćena. Cela atmosfera
se promenila. Umor je zaboravljen. Ratno veće je jedva dočekalo da se okrene
od slepog klanja na zapadnom frontu ka svetlijim perspektivama, kako se
činilo, na Mediteranu.“919
Početkom aprila ka Bosforu su pošle Dvadeset deveta britanska divizija,
Divizija Kraljevske mornarice, jedna brigada konjice, te australijsko-

916 Ser Džošua Miln Čitam Forin ofisu 13. decembra 1914, PRO FO 371/1973/87396, navedeno kod
Frankopana, Putevi svile, Laguna, 2018.
917 Judžin Rogan, Pad Osmanlija, str. 140.
918 Piter Ficsimons, Galipolje (FitzSimons, Peter, Gallipoli, Bantam Press, London, 2015), Filip Lekan,

Pod turskim nebom: Kraljevska dablinska pešadija i napad na Galipolje (Lecane, Philip, Beneath a
Turkish Sky: The Royal Dublin Fusiliers and the Assault on Gallipoli, The History Press, Dublin, 2015).
919 Martin Gilbert, „Čerčil i Galipolje“ u: Dženi Makleod, Galipolje: stvaranje istorije (Gilbert, Martin,

„Churchill and Agallipoli“ in Macleod, Jenny, Gallipoli: Making History, Frank Cass, London, 2004, p.
27).
568 BETANI HJUZ

novozelandske snage i jedna novoosnovana francuska divizija nazvana Istočni

ekspedicioni korpus. U zvaničnim kominikeima kao svrha ovog pohoda
izričito je navedeno „osvajanje Konstantinopolja“. Tako se britanska vojska
našla na putu ka Lemnosu, Imbrosu i Tenedosu. Sva tri ova ostrva imaju svoju
ulogu u Homerovom pripovedanju o pustolovnim Grcima, a vizantijskim
carevima služila su kao strateški postavljena skladišta žita. Tačka napada –
Galipoljsko poluostrvo, na kome se slična grozničava aktivnost odvijala petsto
pedeset godina ranije, kad su Turci tek pošli na zapad, odabrana je upravo
zato što je bila već legendarno mesto okršaja. Savezničko iskrcavanje na
Galipolju planirano je za 23. april, Dan Svetog Đorđa, što je nosilo i patriotsku i
hrišćansku simboliku, tim pre što je Sveti Đorđe bio jedan od hrišćanskih
mučenika iz Male Azije. Plan je bio da se centimetar po centimetar zauzmu
obale moreuza obrasle primorskom makijom, a zatim Carigrad. Tihu
ubeđenost u uspeh zamisli pokazuju i novčanice od deset šilinga preko kojih je
naštampan tekst arapskim pismom da bi služile kao zvaničan novac u Turskoj,
pronađene na leševima izginulih savezničkih vojnika. Britanija je nameravala
da se njen novac štedro troši u tom novom kutku njene imperije.
Pod okriljem noći između 24. i 25. aprila australijska podmornica AE2
uspela je da prođe kroz Dardanele ka Mramornom moru, izranjajući i
zaranjajući da bi stvorila utisak da ih ima više. Zatim je 27. aprila podmornica
E14 potopila četiri broda na putu ka Galipolju, od kojih je jedan nosio znatan
broj vojnika. Tri dana kasnije iz Istanbula je poslato osam rezervnih bataljona.
Mesec dana kasnije turski brod Stambol torpedovan je na Bosforu, što je
izazvalo paniku u gradu. U jesen su Saveznici zatvorili ulaz s istoka u
Daradanele da bi odsekli nemačkim podmornicama pristup prestonici
njihovih saveznika. Kosti potopljenih kutera i ratnih brodova još se za vreme
oseke pojavljuju ovde oko obala.
U Carigradu je, uz nestašicu hrane, ponestalo i petroleja za lampe.
Nestašica uglja i zatvaranje fabrika plina za grejanje i osvetljenje potopili su
grad tako često opisivan kao blistav u zastrašujuću tamu. Kako su mnogi
seljani iz Anadolije regrutovani i poslati u rat, žene i deca su počinjali teško da
gladuju. U Istanbulu je već bilo porodica u žalosti za izginulima. Pohod na
Kavkaz protiv Rusa u decembru 1914. pokazao se kao neoprostiva propast.
Turski vojnici su bili u tankim uniformama, a kao sledovanje su dobijali samo
lepinje. Marš kroz planine bio je put u smrt. Svedoci su opisivali tela modra i
kruta od smrzavanja, umiranje od po deset hiljada na dan. Od sto hiljada
vojnika koji su pošli iz Istanbula vratilo se samo osamnaest hiljada.920 Turski

920 Judžin Rogan, Pad Osmanlija, str. 110 i dalje.

 Istanbul 569

napad na Suecki kanal u februaru 1915. takođe se okončao teškim gubicima.

Umesto snežnih nanosa na Kavkazu, Suec je Turke dočekao peščanim olujama.
Potučeni su do nogu. Nepogode jesu bile meteorološke, ali je na delu bila i
pometnja, nevičnost i dosta zle sreće. A obe strane su mislile da će pobeda biti
laka.
U aprilu 1915. brojna saveznička vojska, pa između ostalih i australijsko-
novozelandske jedinice, iskrcala se u oblasti Čanakalea – Britanci i
Australijanci na evropskoj strani moreuza, Francuzi na azijskoj. Australijski
premijer Endru Fišer izjavio je da će Australija pružati Britaniji podršku do
poslednjeg šilinga i poslednjeg čoveka. Australijanci su na bokovima svojih
brodova pisali. „Konstantinopolj ili smrt.“ „Na hareme!“ „Donesite nam svoje
turske slatkiše.“921 Vođena je žestoka propagandna kampanja. Savezničke
publikacije i objave preko razglasa podsećali su Turke na uzajamno
prijateljstvo, na to da im je pravi neprijatelj Nemačka, da će Britanija i njeni
saveznici poštovati muslimanskog Boga, konstantinopoljsku kulturu i turski
narod.922
Turske vojnike, među kojima je bio i Mustafa Kemal, čovek koji će potom
oblikovati modernu tursku naciju i postati Kemal Ataturk, Saveznici su
nazivali mehmeddžiki – mali Mehmedi. Prema svim izveštajima, i turskim i
savezničkim, ovi su se borci hrabro i borili i umirali.923 Na ratištu je izgleda,
makar i preko volje, vladalo uzajamno poštovanje. U jednom trenutku koji
vredi zabeležiti, 24. maja 1915, Mustafa Kemal i Obri Herbert (poluslepi
polubrat petog erla od Karnarvona, koji će sedam godina kasnije pronaći
Tutankamonovu grobnicu, dok će Obri osnovati preteču Angloturskog
društva) dogovorili su se o devetočasovnom prekidu vatre. Na ratištu je bilo
suviše izginulih i smrtno ranjenih, smrad natrulih leševa i jaukanje samrtnika
postali su neizdrživi. Obri Herbert je zapisao da je smrad trulog mesa
pritisnuo urvine koje su ranije mirisale na majčinu dušicu.924 Kada su se
susreli na ničijoj zemlji da sakupe mrtve (samo dvojicu su našli još žive),

921 Preuzeto od Pitera Ficsimonsa, Galipolje, str. 246.

922 Propagandnu kampanju opisao je melburnski ratni dopisnik Kit Merdok, otac Ruperta Merdoka.
923 Skromni vojnički stav Istanbulaca često je primećivan. Sultan se s molitve petkom vraćao

običnom kočijom kao znak sećanja na svoje ratničko plemensko poreklo. Šibil Numani, muslimanski
putopisac s kraja XIX veka, iako je naglasio da nema grada koji bi se mogao meriti s Carigradom,
hvali relativno skromnu veličinu kuća u odnosu na indijsko preterivanje i iznosi uverenje da se
ratnička čestitost nije iskvarila u Istanbulu.
924 Zahvaljujem grofici od Karnarvona, koja izlaže priču Obrija Herberta u svojoj knjizi Ledi Almina i

prava Dauntonska opatija: izgubljeno nasleđe zamka Hajklir (Fiona Carnarvon, 8th Countess of
Carnarvon, Lady Almina and the Real Downton Abbey: The Lost Legacy o/Highclere Castle, Hodder
8c Stoughton, London, 2011), što mi je skrenula pažnju na ovaj detalj.
570 BETANI HJUZ

vojnici su razmenili sitne uspomene, cigarete, dugmad s uniformi, šrapnele;

čak su se i zagrlili.
Čovek koji je fotografisao klanicu iz koje će proisteći to kratko primirje u
maju, i koji je za to vreme devetočasovnog mira razgovarao s više turskih
vojnika, nosio je nadimak Turčin Čarli. Turčin Čarli, pravim imenom Čarls
Snodgras Rajan, radio je u rusko-turskom ratu kao turski bolničar, stekao
turska odlikovanja i govorio je turski. Snodgras je bio otelotvorenje mogućih
ishoda svetske politike krajem XIX i početkom XX veka da su varljiva
međunarodna savezništva kojim slučajem sklopljena nekako drugačije.

Anzakovska plaža na Galipoljskom poluostrvu, jun 1915. U pozadini

se vide olupine barži. Fotografija Čarlsa Snodgrasa Rajana
(Australian War Memorial)

Svesno da su turski vojnici žestok protivnik, britansko ministarstvo rata

pozvalo je na kamenite galipoljske obale pune zmija svoje kolonijalne jedinice
koje su im bile dorasle – Četrnaesti puk Sika. Siki su ne samo bili vrsni borci
nego su i pružali Britancima izlaz iz komplikacija koje bi usledile ako bi bacili
muslimane u borbu protiv muslimana. Na stotu godišnjicu Galipolja, na službi
u letnjim suncem obasjanoj crkvi na Trafalgar skveru punoj muškaraca s
turbanima i žena u sarijima plamenih boja, pročitan je izveštaj koji je Ostin
Čemberlen, državni sekretar za Indiju, podneo parlamentu:
 Istanbul 571

Ko može bez ikakvih osećanja da čita o akciji Četrnaestog puka na

Rtu Heles, na kome je od petsto pedeset ljudi izgubio četiristo
trideset? Kad smo dan ili dva kasnije prelazili isti taj teren pri
uspešnom nastupanju naše vojske, general mi je rekao da je svaki
Sik pao licem u lice s neprijateljem i da je gotovo pod svakim bio
po jedan ubijeni neprijatelj.925

Konstantinopolj je ponovo zračio onom magnetskom snagom slavljenom

u sva vremena, samo što sad nije vukao ljude ka uživanjima, nego ka smrti.
Naveliko razglašavani uspesi saveznika uneli su strah u grad. Jedan broj
francuskih i engleskih državljana kojima je bilo dozvoljeno da ostanu u
Istanbulu pokupljen je i otpremljen u neutvrđene gradove uz Daradanele, kao
taoci i živi štit.
Jedan turski kapetan pisao je svom „lepom anđelu“:

Englezi nas tuku topovima. Nemamo ni trenutka predaha, hrane je

malo, na stotine ljudi nam umire od zaraza. Ljudi počinju da
pokazuju nezadovoljstvo. Molim se Bogu da se sve ovo završi.
Vidim već divni Carigrad u ruševinama i našu decu isečenu
mačem. Ništa sem velike milosti Božje ne može to da spreči. Zašto
smo uopšte ušli u ovaj pogani rat?926

Nekoliko dana kasnije kapetan je poginuo.

Kampanja je okončana 9. januara 1916. Prednost su osvojili Turci.
Vinston Čerčil je zbog debakla otpušten bez mnogo priče. Galipolje je ocenjeno
kao tesna pobeda za Istanbul, ali u stvarnosti je teško bilo reći ko je zaista bio
pobednik. Svake godine na mesta gde su toliki pali u tiho hodočašće iz
Britanije, Australije, s Novog Zelanda, iz Azije i s drugih mesta dolaze oni koji
žele da odaju počast.
Od petsto hiljada savezničkih vojnika poslatih na Galipolje izginulo je i
ranjeno oko polovine. Turci su pretrpeli tek nešto veće gubitke, od devedeset
hiljada poginulih i sto šezdeset pet hiljada ranjenih. Rat je ukupno odneo
osamsto hiljada ljudi s turskih područja, bilo stradalih u borbama ili pomrlih
925 Komemorativna služba Sikima koji su služili u britanskoj vojsci od 1914, održana 8. juna 2015.
Navedeno kod Nagendre Šrivastave, Uspon nacionalizma u Indiji. Posledice svetskih zbivanja
(Šrivastava, Nagendra Mohana Prasada, Growth of nationalism in India: effects of international
events, Meenakshi Prakashan, Meerut, 1973, p. 66).
926 Čarls King, Ponoć u Pera palasu: rađanje modernog Istanbula, str. 36.
572 BETANI HJUZ

od bolesti. Na stenovitom tlu Galipolja još ima mina, skrovišta ukopanih u

peskovitijem terenu i tragova rovova. Ima i ostataka neobičnih
improvizovanih spomenika. Pobeda u svakoj bici obeležavana je spomenikom
od topovskih čaura naslaganih do dvostruke visine čoveka, u znak sećanja i na
dobijenu bitku i na pale, nalik na antičke tropaion koje su podizali Grci u
drevnim bitkama oko Vizanta i zemalja u njegovom zaleđu. Oni nas podsećaju
na svu prolivenu krv i poteru za prolaznom slavom kojih se ova zemlja ovde
sita nagledala.

U proleće 1915. Rusija je napala istočnu Anadoliju, te prostrane ravnice na

kojima je u IV veku hrišćanstvo hvatalo koren i gde su se u XI veku Turci
okupljali za boj kod Mancikerta. Jermeni, koji su tražili da im se odobri
samouprava, optuženi su kao pristalice osvajača; nešto njih zaista i jeste
pristupilo ruskoj vojsci. Bio je to povod da se u nedelju pre savezničkog
iskrcavanja 25. aprila, koja će biti prozvana Crvena nedelja, oko dve i po
hiljade uglednih Jermena iz Istanbula, sveštenika, novinara, pisaca, advokata,
nastavnika, državnika i naučnika, deportuje ili pobije. Kada je američki
ambasador Henri Morgentau upozorio nemačkog ambasadora barona Hansa
Frajhera fon Vangenhajma da če u nastavku takve politike Jermeni u Anadoliji
biti masakrirani, baron je odgovorio telegramom: „Sve dok Engleska ne
napadne Čanakale, nema razloga za strah. Inače se ništa ne može
garantovati.“927 Od Jermena koji su preživeli tu prvu čistku neki su odvedeni u
tursku Siriju. Neki tvrde do danas da su usputni napadi plemena smišljeni u
turskim ministarstvima u Istanbulu.
Uprkos krvoprolićima posvuda, mnogi su na savezničkoj strani još
stameno verovali da će Istanbul sigurno pasti i da Turska naprosto naslepo
razmahuje jer je priterana leđima uza zid, trudeći se da uništi što više pre
nego što sama bude uništena. Jedan potresan pogled pružaju nam stranice
dnevnika Luisa Ajnštajna, „bivšeg opunomoćenog ambasadora u diplomatskoj
službi Sjedinjenih Američkih Država, kasnije specijalnog agenta pri američkoj
ambasadi u Konstantinopolju“.928 Počelo je linčovanjima; ugledni Jermeni
vešani su ispred Kilidž Ali-pašine džamije na vešalima podignutim na brzinu.
Strahujući od vladavine rulje na ulicama, Nemci su se umešali da uspostave
mir, pa je u Istanbulu, tom gradu u kom su Jermeni ostavili tako važnog traga,
927 Stjuart Halsi Ros, Kako je Ruzvelt izneverio Ameriku u Drugom svetskom ratu (Ross, Stewart
Halsey, How Roosevelt Failed America in World WarII, McFarland, Jefferson (North Carolina), 2006,
p. 189).
928 Dnevnik je objavljen 1918. godine pod naslovom Unutar Konstantinopolja – dnevnik jednog

diplomate u vreme ekspedicije na Dardanelima april-septembar 1915.

 Istanbul 573

kao graditelji Dolmabahče saraja i Nusretije, kao bankari i zlatari, zavladao

jedan krhak predah. I pored toga, po gradu se moglo videti kako grupe
pogruženih Jermena odvode u policijske stanice, odakle se nikad više neće
vratiti kući.
Istoričari nam skreću pažnju na činjenicu da su pojedinosti o pobijenim
Jermenima dostupne javnosti od 1919. godine u knjigama turskih vojnih
sudova u kojima je suđeno Turcima optuženim za ratne zločine i u gradovima
u provinciji, među njima u Trapezuntu, i u prestonici.929

U međuvremenu je, podstican britanskim mahinacijama, na arapskim teritorij

ama ključao ustanak. Britanci su 1917. zauzeli Bagdad i Jerusalim, 1918.
Jerihon i Damask. U Megidu, poprištu biblijskog Armagedona, britanski
general-potpukovnik Edmund Alenbi izvojevao je 1918. godine, uz pomoć
arapskih ustanika, presudnu pobedu protiv Turaka odsečenih u judejskim
brdima. Sledeće godine ovenčan je titulom vikonta Megida. Na tlu na kome je
Alenbi vodio bitke u toku su iskopavanja i pronađena je, između ostalog, jedna
hrišćanska dvorana za zajedničke molitve iz III veka. U podnom mozaiku
izvedene su geometrijske šare, medaljon s dve ribe i tri natpisa na grčkom, od
kojih treći ovekovečuje činjenicu da je oltar „posvećen Gospodu Hristu“
dvorani darovala jedna žena, neka od onih prvih hrišćanki koje su imale tako
istaknute uloge na samim počecima vere.
Nova važna saobraćajna žila ka Bliskom istoku, pruga koja je vodila do
neogotičke stanice Hajder-paša na azijskoj strani Bosfora, mogla je možda da
pruži Zapadu podsticaj da neguje trajni kontakt. Šestog septembra 1917.
britanski agenti digli su u vazduh delove pruge i staničnu biletarnicu –
oštećenje je vidljivo još i danas. Britanci su možda zauzimanje pruge Berlin-
Bagdad videli kao moralnu pobedu, ali je kod mnogih na Istoku ono dugo
izazivalo negativna osećanja.
Godine 1915. poslednji karavan pošao je iz Uskudara na hadž u islamske
svete gradove. Da bi se sačuvali darovi koje je Konstantinija četiristo godina
slala u Meku i Medinu, zlatni kovčežići, mačevi optočeni dragim kamenjem i
srebro tkana platna vraćeni su 1919. u grad na Bosforu koji su mnogi
muslimani zvali Dar el Islam – Stanište islama. Danas su ove dragocenosti
često obilaženi eksponati u Topkapi saraju.
Svega dve nedelje pre mira koji će na snagu stupiti u jedanaest sati 11.
novembra 1918. godine Turci su se obratili Britancima da zatraže uslove
prekida neprijateljstava sa savezničkim silama. Pregovarači su se sastali na

929 Judžin Rogan, Pad Osmanlija: Prvi svetski rat na Bliskom istoku, str. 338.
574 BETANI HJUZ

Egejskom moru, na ratnom brodu simboličnog imena Agamemnon. Za dva

dana Bosforom je vrvela zapadnjačka flotila. Primećeno je da su Saveznici u
Carigrad doveli jaču silu i više oružja nego i u jedan drugi grad.930 Ponovo su
se oni s najmodernijom ratnom tehnikom i velikim egom razmetali po vodama
oko Carigrada, uzburkavajući zelenu površinu u belu penu i ispoljavajući
žustro samopouzdanje zavojevača. Uprkos uslovima sporazuma postignutog
na Agamemnonu, francuska i britanska vojska stacionirala se s obe strane
Zlatnog roga, a njihovi generali paradirali su ulicama na belim konjima.
Francuzi su zauzeli neke četvrti i dvorce, Britanci druge. Istanbul je bio knjiga,
a Saveznici deca koja su iz nje cepala omiljena poglavlja.
Zvanični britanski posmatrač Džordž Vord Prajs izveštavao je 10.
novembra 1918. o predaji Carigrada:

U tri sata danas posle podne, pod oblačnim nebom, ali kroz koje je
prosijavala ona rasuta svetlost tipična za Istok, obišli smo rt na
kome stoji stari saraj i uplovili u Zlatni rog.
Nije bilo nikakvih demonstracija. Kao da uopšte niko nije ni
primetio dolazak ovog glasnika britanske flote. Dok smo se
približavali keju, međutim, videsmo da su se ljudi načičkali po
svim prozorima.
Masa se neobično crvenela, zbog fesova koji su se talasali dok
su se oni koji su ih nosili na glavi izvijali da bolje vide. Poneko je i
mahnuo maramicom. Jedan nemački oficir stajao je na keju uz koji
je razarač polako pristao.
Nemac je bio zainteresovan više od svih ostalih, ali se pretvarao
da je potpuno ravnodušan i s vremena na vreme bi zevnuo. Iza
njega se postepeno okupila grupica nemačkih vojnika i mornara,
kao da bi da pruže jedni drugima moralnu podršku. Nekoliko
godina su oni bili samonaimenovani ratni bogovi ovog grada, ali
sad je njihov oltar zbačen i gledali su visoke oficire turske ratne
mornarice kako žurno prolaze pored njih da ukazu poštovanje
predstavnicima nacije za koju su bili pomislili da mogu da je
prezru.931

Čarls King, Ponoć u Pera palasu: rađanje modernog Istanbula, str. 42.
930

Čarls Fransis Horn (ur.), Pisani izvori o Prvom svetskom ratu (Horne, Charles Francis, ed., Source
931

Records of the Great War, vol. 6, National Alumni, New York, 1923, p. 344).
 Istanbul 575

Između 1911. i 1923. godine, dok je stanovništvo masovno

raseljavano i bežalo, čopori ratne siročadi počeli su u potrazi za
skloništem da se okupljaju po istanbulskim džamijama, gde su deca
spavala pod starim čaršavima i pokrivačima. (SALT Research)

Trinaestog novembra 1918. saveznička flota od četrdeset dva broda, s

Agamemnonom na čelu, uplovila je kroz moreuz. Mnogi su u gradu bili
preplašeni – sultan na prozoru Topkapija, ribari uz Zlatni rog – ali su drugi
svojim stavom stvarali nešto približno slavljeničkom raspoloženju. Dvokrilci
su nadletali doprinoseći uzbuđenju, hrišćanske devojčice bacale su cveće,
muškarci su pili na ulicama. Saveznički zvaničnici, u potaji pomalo nervozni
kao što svedoče priznanja u nekoliko ličnih dnevnika, izašli su bodra koraka
na obalu kod Dolmabahče saraja. Konstantinija je sad, kako se činilo, pripadala
Zapadu.
Među Saveznicima su vođeni poletni zvanični razgovori o duhovnoj i
simboličnoj potrebi da se Aja Sofija ponovo pretvori u crkvu. Turci su stajali
pored njenih vrata da spreče sprovođenje ovih ideja u praksu. Lord Kerzo,
britanski državni sekretar za spoljne poslove od oktobra 1919. godine, izjavio
je da je tursko prisustvo u Carigradu „pošast“. Tek propupela turska
nacionalna svest ozbiljno je ometena. Britanski premijer Dejvid Lojd Džordž
576 BETANI HJUZ

izneo je 1919. stav: „Stambol je u rukama Turaka bio ne samo rasadnik svih
istočnjačkih poroka nego i izvor iz kog se otrov korupcije i intriga širio
nadaleko, i čak u samu Evropu […] Konstantinopolj nije bio turski i stanovnici
većinom nisu bili Turci.“932 Iznošeni su ubedljivi predloži da bi Turke trebalo
iseliti u Bursu i Konju. Zatvorenici nemuslimani pušteni su iz istanbulskih
zatvora, dok su turski nacionalisti streljani. Kao reakcija na sve to, počeo je da
se formira ilegalni otpor. Muslimanke iz srednje klase bile su prinuđene da
prvi put u životu izađu iz kuće i vezu u skladištima uz Bosfor pretvorenim u
moderne umetničke galerije. Sokacima su se širile i s balkona na balkon
prenosile glasine da će Turci zaista biti proterani iz Carigrada. Šaputalo se da
muslimanske bebe peku. Ulične pse dozivali su: „Dođi, Muhamede.“933
Stambolije su svoj grad s ponosom nazivale Dar i Sadet – Stan sreće, Asitan –
Prag, Um u Dunja (Majka Sveta), ali on nije više bio njihov.934 Istanbul je jedini
grad koji su Saveznici zadržali pod okupacijom posle proglašenja mira 1918.

Mustafa Kemal 1918. godine (Alamy)

932 Navedeno kod Filipa Mansela.

933 Isto, str. 65, 66.
934 Iz liber Ortayli, Istanbul' dan Sayflar navela profesor Nur Bilge Kris u Serim, Ali, Konstantiniyye

1918 (Denizler Kitabevi, Istanbul, 2015).

 Istanbul 577

Sve je ovo tiho posmatrao Mustafa Kemal, koji je uzeo sobu u hotelu
Perapalas istog onog dana kada su Saveznici započeli okupaciju. Rodom iz
Soluna, odlikovanje u Prvom svetskom ratu francuskim Ordenom Legije časti i
s više nemačkih i turskih ordena i medalja. Poštovan i očigledno sposoban,
odlučio je da postavi Džordžu Vordu Prajsu pitanje kakvog udela on može da
uzme kada Britanci (koji su mu bili draži izbor nego Francuzi) počnu da
komadaju Osmansko carstvo?
Vord Prajs je o Kemalovoj zainteresovanosti izvestio britanske vlasti, ali
britanske vlasti nisu bile zainteresovane za Mustafu Kemala. Kemal, međutim,
nije imao nameru da dopusti da tako lako bude skrajnut na margine istorije.
Iskustva iz Prvog svetskog rata obeležila su njega i obeležiće buduću sudbinu
Konstantinije.

Sajks-Pikoov nesprovedeni sporazum, sklopljen 1916. (The National

Archives)

Muke na terenu – vrelina u Arabijskoj pustinji, trnovito žbunje na Galipolju

koje je greblo i cepalo vojnike u prolazu, planinska sedla na Kavkazu po
kojima su ljudi umirali od smrzavanja – bile su umnogostručene uplitanjem
najnametljivije vrste. Tajni Sajks-Pikoov sporazum skiciran je u nizu rukom
pisanih pisama za vreme dve runde razgovora u novembru i decembru 1915.
godine između francuskog ambasadora u Londonu Pola Kambona i britanskog
578 BETANI HJUZ

sekretara za spoljne poslove ser Edvarda Greja, a zatim razrađen iza

zatvorenih vrata s ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Sazonovim u
Petrogradu. Prema sporazumu, nazvanom po britanskom i francuskom
diplomati koji su ugovorili uslove sporazuma, turske teritorije u Maloj Aziji,
Anadoliji, severnoj Africi i Evropi trebalo je posle rata da budu rasparčane i
podeljene kao rođendanska torta.935 Uslovi sporazuma o podeli precizirani su
u Kambonovom pismu Greju 9. maja 1916. Sporazum je ozvaničen, mada nei
javno proglašen, jednom razmenom poruka između triju savezničkih sila 23.
maja iste godine.
Ishod ovih rešenja na papiru bila je odluka da Istanbul bude predat Rusiji.
Zemlje kojima su iz Carigrada vladale Osmanlije, a pre njih Vizantinci, a pre
Vizantinaca Rimljani, a takođe i mnogi nezavisni pojasevi teritorije između,
izdeljene su zabrinjavajuće pravim linijama. Sporazum, međutim, nikada nije
sproveden u delo te je i ostao samo fantomska pogonska sila istoriji – koren
mnogih današnjih podela u tom delu sveta moguće je pronaći u tim
razgovorima ljudi koji nisu mogli da polažu nikakva prava na zemlje kojima je
vladao Konstantinopolj i potom Istanbul.
Plan prema kome je Istanbul trebalo da postane kolonija Petrograda
osujetila je Boljševička revolucija. Događaji iz 1917. imali su za posledicu ne
samo povlačenje Rusije iz ratnih sukoba nego i jedan period zastoja koji je
omogućio da loše smišljen tajni pakt izađe na videlo. Na Zapadu mnogi
propuštaju da se sete Sajks-Pikoovog pakta, ali on nije sasvim upokojen. U
promotivnom videu ISIS-a 2014. godine, na stogodišnjicu izbijanja Prvog
svetskog rata, ovom sporazumu dodeljena je središnja uloga, uz zahtev da se
on poništi (iako nikada nije ni bio sproveden) i da se sve islamske zemlje
ujedine u jednu državu, čime će biti izbrisani svi kolonijalni uticaji. Vođa ISIS-a
Abu Bakr el Bagdadi, koji je delovao iz Samare u centralnom Iraku, gradu u
kome su nekada napravljena ona prefinjeno rezbarena vrata, upotrebljena
kasnije za grobnice hrišćanskih monaha, služio se društvenim mrežama da
razglasi i radikalizuje osudu ovog detalja iz jednog haotičnog trenutka istorije.
U sultanovom dvorcu u Istanbulu ulazak u Prvi svetski rat nazivan je
polaskom u Džihad, a danas se potura kao nedovršen posao.

935Zanimljivu analizu Sajks-Pikoovog sporazuma pogledajte kod Šona Makmekina, Turski cilj: rat,
revolucija i stvaranje modernog Bliskog istoka (McMeekin, Sean, The Ottoman Endgame: War,
Revolution and the Making of the Modern Middle East, 1908-1923, Penguin Press, London, 2015).
 SEDAMDESET PETO POGLAVLJE

CRVENA JABUKA
1919. G. – 1922. G.
(1337. G. – 1341. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Kralju, ja ću ustati iz svog mermernog sna,

Istupiću iz svoje mistične grobnice
Da širom raskrilim zazidana Zlatna vrata
I, pobedivši i kalife i careve,
Progoneći ih iza stabla Crvene jabuke,
Počinuću na svojim drevnim granicama.
KOSTIS PALAMAS, KRALJEVA SVIRALA, 1910.936

Posle plesanja na ulicama kojim je proslavljen kraj rata 1918, Britanija se

setila starih prijatelja. Ako Carigrad neće pripasti Rusima, glasilo je
intervencionističko rezonovanje, mora ipak da pripadne nekome. Namera je
bila da hrišćanski Konstantinopolj bude preporođen. Iz bara u hotelu Pera
palas ta ideja se možda i činila logična.
Saveznici, međutim, nisu računali na tursku borbenost ni na jednog
čoveka koji je otprilike u ovo vreme počeo da privlači opštu pažnju. Mladi
oficir Mustafa Kemal, kome je 1919. bilo trideset osam godina, isti onaj koji je
podržavao Komitet jedinstva i progresa i koji je ostavio važnog traga na
smrtonosnim poljima Galipolja, pokazaće se kao spasitelj jedinstvene Turske.
Rođen u Solunu, školovan u Istanbulu, ime Kemal, koje znači izvrsnost ili
savršenstvo, stekao je kao nastavnik na vojnoj akademiji u Monastiru,
današnjem Bitolju. Na političkom planu istakao se kasnije na obalama Azije i
Evrope. Čovek koji će postati Ataturk zaista je bio dete Ignacijevog puta i
puteva komunikacije među raznim narodima i raznim običajima koje je Vija
Ignacija podržavala. Kad je Turska u Balkanskim ratovima izgubila Solun, koji
je pripao svojoj grčkoj matici, majka, očuh i sestra Mustafe Kemala izbegli su
Ignacijevim putem u Konstantiniju. Kemal se za vreme bitaka na Galipolju

936 Navedeno kod Filipa Mansela.

580 BETANI HJUZ

pojavljivao u štampi. Novine Tašviri efkar donele su njegovu fotografiju u

oktobru 1915. U novinama i političkim pamfletima koji su naveliko štampani u
ilegalnim štamparijama po Istanbulu slavili su ga kao gaziju, svetog ratnika.
Mustafa Kemal imao je što se Carigrada tiče sopstvene planove. Svetski rat je
bio završen, ali za Carigrađane je novi rat bio na pomolu. Posle savezničke
pobede grčki premijer Elefterios Venizelos vatreno je zastupao Veliku ideju –
da će Grčka ponovo zahvatati dva kontinenta, oplakivana talasima pet mora.
U maju 1919. godine Venizelos je, uz podršku Britanaca, poslao grčku
vojsku tamo odakle je pošla pre dve hiljade i šest stotina godina – grčke
jedinice iskrcale su se kod Smirne (Izmira za Turke) i zaputile su se dublje u
kopno. U Istanbulu su Grci pobedonosno istakli Venizelosovu sliku na Trgu
Taksim i razvili grčke zastave na ulicama Pere.

Karta gladi u Evropi, 1918. godine (Library of Congress)

U međuvremenu je Mustafa Kemal – koji se prvobitno bio obratio

britanskim vlastima radi saradnje na ovoj podeli, ali su ga Britanci tada odbili
– prepoznat kao podrivač i određen za deportaciju na Maltu. Pametnog,
 Istanbul 581

ambicioznog i krajnje sposobnog čoveka sultan je bio poslao u inspekciju

vojske u Anadoliji. Mustafa Kemal je smesta uočio priliku. Podstakao je
stvaranje Društva za odbranu prava Anadolije i Rumelije i uspostavio
sopstveno sedište vlasti na istoku. Iako je u Istanbulu bilo i onih koji su
smatrali da je Kemal pobunjenik i izdajnik, slava junaka s Galipolja uglavnom
ga je pratila. Pojavile su se razglednice na kojima se jedna privlačna,
zagonetna prilika iskrada iz Istanbula ka zori nad Anadolijom. Mada je
zvanično primao uputstva od sultana Mehmeda VI, Mustafa Kemal je, kao
Alkibijad, bio svoj čovek – gusar pod okriljem vlasti i omiljen u narodu.
Inspekciju vojske pretvorio je u okupljanje snaga otpora. Ankara je postala
novi magnet za ovog politički vrlo nadarenog oficira. Sultan nije bio u stanju
da isplati državne plate, ali Kemal je obećavao svetliju budućnost. Oružje je
počelo tajanstveno da nestaje iz arsenala u prestonici. Ogorčenje zbog
sultanove inertnosti izazvalo je masovne proteste na Sultanahmetu, gradskom
brežuljku na kome se nalazilo tračko utvrđenje, grčki akropolj, rimski
provincijski gradić, a zatim sedište vizantijske i osmanske moći. Mustafa
Kemal, koga su sada mnogi već priznavali za predsednika Turske, pozvao je 1.
maja 1920. u Ankari, pred tek konstituisanom Velikom turskom nacionalnom
skupštinom, na sveti rat. Skupština je izdala dokument kojim se zahtevaju
prava ne Osmanskog carstva, nego prvi put u istoriji – Turske.

U međuvremenu je u Grčkoj jedan niz nesrećnih događaja pokazao koliko

istorija ume da bude slučajna. Grčki kralj Konstantin, koji je bio abdicirao
1917. godine, vratio se u oktobru 1920. na presto pod pomalo neobičnim
okolnostima. Na kraljevskom imanju pored Atine, gde se danas nalazi prazan
bazen ižvrljan grafitima i travnjak posut ovčjim brabonjcima, pas
Konstantinovog sina kralja Aleksandra napao je makaki majmuna koji je
takođe bio jedan od ljubimaca kraljevske porodice i u pometnji koja je usledila
drugi majmun je ugrizao mladog kralja. Za mesec dana
dvadesetsedmogodišnji kralj je umro, a na presto je vraćen njegov otac. Oko
Konstantina su isplitane kvazieshatološke grčke fantazije. „Možda nije
preuveličavanje ako kažemo da je od ujeda tog majmuna umrlo četvrt miliona
ljudi“, primetio je Vinston Čerčil. U atinskoj štampi kralj Konstantin je
prikazivan uz cara Konstantina XI, konačno vaskrslog iz počivališta pod
Zlatnim vratima da bi pošao da preotme Konstantinopolj i ubije tursku aždaju.
Nada, poslednje od Pandorinih zala, puštena je iz opake kutije. Grci su
pogrešili u žurbi, posle su se polako kajali.
582 BETANI HJUZ

***

U avgustu 1920. godine u otmenom Sevru, na jugozapadu Pariza, u izložbenoj

Sali jedne fabrike porcelana, Saveznici su takođe pripremali dokumente.
Sevrski sporazum, sročen protivno savetima diplomata, ali koji je turski sultan
prihvatio, predviđao je radikalno prekrajanje granica u severnoj Africi, na
Bliskom istoku i na istočnom Sredozemlju. Arapske teritorije pod turskom
vlašću podeljene su na nove države pod francuskom i britanskom upravom –
kolonijalna ekspanzija ostala je manje-više ista u svemu, samo je promenila
ime. Uspostavljen je Britanski mandat u Palestini i Francuski mandat u Siriji,
dok je priobalni deo Male Azije vraćen Grčkoj. Dardaneli, Bosfor i Mramorno
more trebalo je da potpadnu pod međunarodnu vlast i ubuduće na njima ne bi
mogla da se uvede nikakva blokada niti da se preduzimaju nikakva ratna
dejstva osim u svrhu sprovođenja odluka novoosnovanog Društva naroda. Što
se Carigrada tiče, njime je trebalo zajednički da upravljaju Britanija,
Francuska, Bugarska, Austrougarska, Italija, Japan i Amerika. Sticao se ipak
utisak da će glavnu reč voditi Britanija, čije je carstvo 1922. obuhvatalo petinu
svetskog stanovništva.
U znak neslaganja, turska vojska je 1922. godine napala Smirnu. Grad je
goreo danima. Dok su preživeli grabili mesto na brodovima koji su došli da ih
spašavaju, pri čemu su mnoge raskomadali brodski propeleri ili su ih stigli
meci pre nego što su se domogli bezbednosti, u Carigradu su mnogi pomišljali
da će strašna smrt ubrzo stići i po njih.
Uprkos tome što se Grci i Turci i dan-danas uzajamno optužuju za
zverstva, istina je da je grčko-turski rat bio haotičan i izuzetno krvav. Jedan od
grčkih komandanata, princ Andrej, otac muža britanske kraljice Elizabete II,
bio je užasnut svirepostima kojih je bio očevidac. Grci su osvojili Jedrene,
zatim Bursu, pa nastavili kroz Anadoliju. Kako su grčki vojnici nastupali pa
bežali, paravojne jedinice preuzimale su vlast na teritoriji s koje su se povukli.
Istanbulski pisac Ismael Kaskin s jezom se seća priča o ovom očajničkom
razdoblju koje je slušao još kao dete. Njegova prababa, koja je bila mešane
krvi, bila je prinuđena da se, pri pokušajima da pobegne na Zapad s dvoje male
dece, jednim tek prohodalim, drugim od deset meseci, sakrije u jednoj pećini.
Desetomesečni dečačić se rasplakao. Prestravljena, žena koja se krila s njima
šapnula joj je da mora ili da izađe s detetom ili da ga ubije. Imala je izbor ili da
izađe iz pećine i izloži oboje dece sigurnoj smrti ili da uguši mlađe komadom
tkanine, kao što je uradila.
 Istanbul 583

Na delu Marice koji čini današnju granicu Turske i Grčke, oko kog se
prostiru močvarne livade i uvija i valja rečna magla, mnogi su se podavili u
širokoj reci. Graničari sa snajperima i naoružani stražari na mostovima nisu
mogli ili nisu hteli da pomažu. Ernest Hemingvej opisivao je za Toronto star
sliku iz oktobra 1922: „Glavna kolona koja prelazi Maricu kod Jedrena duga je
trideset kilometara. Trideset kilometara taljiga koje vuku krave, junad i bivoli
blatnjavih bokova i uz koje posrću iznureni muškarci, žene i deca, prebacivši
ćebad preko glave naslepo teturaju kroz kišu uz to malo imovine što im je
ostalo na ovom svetu.“937
Dok su dakle Britanci objavljivali svoju vlast nad Konstantinijom preteći
simpatizerima nacionalističkog pokreta smrtnom kaznom, grad pribežište
postao je grad izbeglica. Najpre su, bežeći pred boljševičkom revolucijom, čiji
je katalizator delimično bila i borba oko Carigrada i blokada snabdevanja uz
Bosfor, u grad počeli da pritiču beli Rusi; imali su čitave čaršave neisečenih i
neupotrebljivih papirnih novčanica, u koje su umotavali pakete i koje su
prostirali na sto umesto stolnjaka.938 Dvoglavi orao na tim novčanicama,
simbolična ptica grabljivica rođena u Vizantionu, vratila se sada u Vizantov
grad kao sopstvena parodija. Izbeglice su spavale po slivnicima, u štalama
sultanovih dvoraca. Cvetni pasaž u Peri dobio je to ime jer su se prodavačice
cveća okupljale da se zajedno brane od nasrtaja savezničkih vojnika. Situacija
je bila tako strašna da je jedna dobrotvorna kuhinja hranila sto šezdeset
hiljada Rusa na dan.939 Ubrzo će uz Ruse gladovati i Grci i Turci.
Izveštaji britanskih oficira, koji su još držali grad, osciliraju između
iskrene zabrinutosti, balansiranja na ivici propasti, otaljavanja mučnog posla i
luđačke hrabrosti.940 U novembru 1922. Britanci su kidnapovali Mehmeda VI,
koji je s otmičarima sarađivao. Sultan je po svom odanom šefu dvorskog
orkestra poslao poruku generalu Čarlsu Haringtonu: „Gospodine, smatrajući
da mi je u Istanbulu život u opasnosti, priklanjam se pod zaštitu britanske
vlade i molim da čim to bude moguće budem prebačen iz Istanbula na neko
drugo mesto. Mehmed Vahidedin, kalif muslimana.“ Pretvarajući se da izvode
ranu jutarnju vežbu, britanski vojnici smestili su sultana u ambulantno vozilo
obeleženo crvenim krstom i odvezli iz Jildiza u Dolmabahče, a odatle čamcem
na britanski ratni brod koji je odveo vladara izgnanika na Maltu. S Malte će

937 Navedeno kod Pitera Lekuraa, „Hemingvej u Konstantinopolj u“ (Lecouras, Peter, „Hemingway in
Constantinople“, Midwest Quarterly, 2001,43, pp. 29-41).
938 Isto, str. 99.
939 U ovome sam se veoma oslanjala na Mansela, str. 396-397.
940 Čarls King mi je skrenuo pažnju na jednu simpatičnu priču o kavkaskom medvedu koga su

britanski vojnici za Božić napili portom pa je upao u Bosfor, ali su ga ribari izvadili.
584 BETANI HJUZ

kasnije preći u Italiju, gde će i umreti, 1926. godine, u San Remu. Na generalu
Čarlsu Haringtonu ostala je obaveza da pazi na sultanovih pet žena. Dvorac
Jildiz pretvorio je jedan italijanski biznismen u kazino.
Drugog oktobra 1923. godine britanska vojska napustila je Carigrad
brodovima koji su isplovili s dokova ispod dvorca Dolmabahče. Turske
oružane snage, koje su do tog trenutka pretežno bile odane sultanu, okrenule
su se Mustafi Kemalu. Sultan je bio počinio najveći zločin – u suštini predao
Čežnju celog sveta, dijamant među safirima, Grad nad gradovima, neprijatelju
u ruke. Bez vlasti nad Carigradom stari san je slomljen. Usnuli junaci priče su
se probudili.
 SEDAMDESET ŠESTO POGLAVLJE

KATASTROFA
1921. G. – 1923. G.
(1339. G. – 1342. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Užasna zbrka […] noćna mora koja predskazuje sve užase što će se
desiti, a vi ne možete da pružite ruku i da ih sprečite.
GERTRUDA BEL, OPIS SITUACIJE NA ISTOKU
POSLE RASPADA OSMANSKOG CARSTVA 1919.941

Sveta Sofija je sfera svetlosti. To je Sveta Sofija: Mudrost. To je ono

što svetu najviše treba i što je izgubio.
TOMAS VITMOR, BUDUĆI RESTAURATOR AJA SOFIJE,
U CARIGRADU, 6. JULA 1920.942

Nešto malo dublje u kopno od Kavale, na severu Grčke, gde su u XI i XII veku
hrišćani jedni drugima spaljivali gradove do temelja, postoji jedno opustelo
selo koje se zove Hortokopi. Ništa se tu ne čuje osim ševa u krošnjama i
kokošiju koje zadovoljno čeprkaju ispred obližnjeg manastira. Neurolog koji
prolazi kroz krš porušenih zidova svoje škole koju je pohađao sredinom
prošlog veka priseća se pesme naučene napamet upravo tu u toj školi. Rođen u
gradu, oduševljavao se klepetom zvona na kozama visoko u brdima. Želja mu
je u to vreme bila da u životu postane kozar. Bio bi to žalostan gubitak za
neurologiju. Profesor Silvijarides seća se takođe kako su noću njegova majka i
tetka plakale u svojoj jednostavnoj kuhinjici. Silvijaridesi su živeli u
Trapezuntu, pripadali su onim pontskim Grcima koji su razmenjeni prema
članu 142 Lozanskog mirovnog sporazuma iz 1923. godine. Za svega godinu

941 Navedeno kod Margaret Ficherbert, Čovek koji je bio Grinmantl: biografija Obrija Herberta
(Fitzherbert, Margaret, The Man Who Was Greenmantie: A Biography of Aubrey Herbert, Oxford
University Press, London, 1985, p. 219).
942 Sveta Sofija je pretvorena u muzej 1934. godine na osnovu jednog sporazuma između Grčke i

Turske, ali se danas s minareta dograđenih uz nju po padu Konstantinopolja ponovo čuju
mujezinovi pozivi na molitvu, kao politička manifestacija protivna ovom dogovoru.
586 BETANI HJUZ

dana pola miliona muslimana preseljeno je iz Grčke u Tursku, a milion i trista

hiljada Grka iz Anadolije u Grčku. Sporazumom je priznata pobeda Turske u
grčko-turskom ratu i napravljen je pokušaj da se spreči međuetničko nasilje
tako što će se Grci, hrišćani, razvojiti od Turaka, muslimana. Deda profesora
Silvijaridesa bio je tek sazidao novu kuću na obali Crnog mora gde su
muslimani i hrišćani živeli zajedno gotovo petsto godina; pretpostavljao je da
je ta razmena stanovništva samo trenutno političko ludilo i da će se on ubrzo
vratiti svojoj kući.
Krajnji rok za odlazak bio je 26. decembar – surovo doba za takvo
putovanje. Mnogi primorani na ovo izbeglištvo putovali su Ignacijevim putem
na istok ili zapad samo s koferom u ruci – dozvoljeno je bilo da se ponese
samo ono što može da se nosi u rukama. Povratak bez izričite dozvole zemlje u
kojoj su izbegli prethodno živeli bio je protivzakonit. Verske manjine nekada
su u Osmanskom carstvu bile zakonom zaštićene; sada su prognane. Uskoro će
biti donesen zakon kojim država prisvaja svu imovinu koja je ostala iza
raseljenih.
Ploče kojima su Rimljani pokrili Vija Ignaciju stajale su netaknute u
severnoj Trakiji duže od dve hiljade godina, ali sad su podizane i sklanjane jer
su novopridošle porodice bile primorane da put pretvaraju u oranicu.
Lozanski sporazum, napisan na francuskom i napisan pod hladnim pogledom
švajcarskih planina, postavio je jedan strašan presedan, prvo „Kolektivno
preseljenje stanovništva“ odobreno međunarodnim zakonom u čitavoj istoriji.
Političari su se igrali boga donevši jedan zakonski koncept koji će biti
zloupotrebljavan tokom celog XX veka.
Mada će se iz razmene stanovništva kasnije roditi dugoročni problemi,
osmanska država u raspadanju bila je gotovo sasvim zemlja bez zakona, pa su
ove prinudne seobe verovatno sprečile još masovnije pokolje. Ipak, cena je za
pojedinačna ljudska bića bila užasavajuća. Na ulicama su oni koji su ispaštali
usled posledica raseljenja opisivali ovu razmenu kao sramnu trgovinu telima
na propast savremene civilizacije.943
Ima nečeg potištenog u delovima severne Grčke kroz koje su hrišćani
putovali u jednom pravcu, a muslimani u drugom: izvesno melanholično
osećanje prolaznosti. Većina Grka koji su napuštali Malu Aziju pripadala je
trgovačkoj klasi; mnogi nisu govorili nijedan jezik osim turskog; većina
muslimana koji su se selili na istok živela je od gajenja duvana. Širom Evrope,
severne Afrike i Bliskog istoka pušači su decenijama puckali cigarete od
943Mark Mazover, Solun, grad duhova: hrišćani, muslimani i Jevreji 14301950 (Mazower, Mark,
Salonica, City of Ghosts: Christians, Muslims and Jews 1430-1950, Harper Perennial, London, 2004, p.
344).
 Istanbul 587

duvana koji su muslimani gajili oko Janice, čiji je osnivač, 1383. godine, bio
Evrenos-beg, verovatno sin poturčenog Vizantinca. Raseljenje se isplatilo
samo jednoj šačici, ali Mala Azija je neosporno pretrpela veći gubitak. Oko
Carigrada su iznikli izbeglički logori, u kojima se mnogo umiralo.
U samom gradu, iako je naročitim izuzetkom dozvoljeno grčkoj
patrijaršiji da ostane, i jedan znatan broj porodica još je živeo u grčkoj četvrti
oko patrijaršije i u Peri, izolacija pravoslavnog življa ubrzo je postala
nepodnošljiva. Oko sto pedeset hiljada ljudi odlučilo je da nema izbora sem da
ode. Grci su 1922. godine bili vlasnici hiljadu sto šezdeset devet od ukupno
hiljadu četiristo trinaest restorana u Carigradu. Mada kao ni ostalo
nemuslimansko stanovništvo nisu držali vlast, činili su sam krvotok grada.
Godine 1932. zabranjeno im je stupanje u trideset profesija, od krojačke do
lekarske. Deceniju kasnije nametnuti su im dodatni porezi. Zatim su 1955, za
vreme takozvanog istanbulskog pogroma, muslimanski mladići napali
pravoslavne crkve i radnje, paleći i lomeći imovinu. Stradalo je desetak ljudi;
mnogi drugi su se spakovali i pobegli. Dok je posle grčko-turskog rata i
razmene stanovništva koja je usledila u Istanbulu bilo ostalo dvesta četrdeset
hiljada Grka, danas ih nema ni hiljadu. Fener, četvrt u kojoj su Grci živeli duže
od dve i po hiljade godina i koja je bila jedna od najbogatijih u gradu, danas je
jedna od najsiromašnijih. U ruševnim drvenim vilama, koje su vekovima bile
domovi istanbulske povlašćene zajednice fanariota, sad žive ekonomski
migranti koji zarađuju tek koliko da prežive dan za danom, prvenstveno
zemljoradničke porodice koje su u Istanbul došle u potrazi za poslom.944

Iako je za vreme pisanja ove knjige taj deo grada postepeno oplemenji-van i ušao je u modu
944

među umetnicima i slobodnim putnicima.

588 BETANI HJUZ

Grčke izbeglice 1922. godine pokušavaju brodom da odu iz

Istanbula (Getty)

Žrtvama političara koji su se igrali boga svi ulagani prigovori i apeli

sigurno su morali izgledati kao trag izmaglice na nebu, bledeće reči ispisane
na ništavilu.
Gertruda Bel, avanturistkinja, istraživač, pisac, špijunka i česta gošća u
Istanbulu nazvala je posledice Prvog svetskog rata i propasti osmanske
vladavine užasnom zbrkom.
Grčko-turski rat 1920-1922. godine i proterivanje porodica na osnovu
verske pripadnosti pamti se danas jednostavno kao Katastrofa.
Turski nacionalisti sve češće su Istanbul nazivali vizantijskom kurvom,
gradom koji se predao kaljanju stranim novcem i stranom ljubavlju. Katastrofa
– ishod mešavine pogrešnih pokušaja da se učini nešto dobro, predrasuda,
nedostatka mašte i oholosti – truli je plod civilizacije čije smo početke pronašli
tamo u pećini Jarimburgaz.

Pred Istanbulom je bila neizvesna budućnost. Mustafa Kemal je bio iskren

kada je izjavio: „Tačka u kojoj se susreću dva sveta, ukras turske domovine,
blago turske istorije, grad dragocen turskom narodu, Istanbul je u srcu svih
svojih stanovnika.“ Kemal je, međutim, bio zamislio novi način života za svoj
 Istanbul 589

voljeni narod, a u tom njegovom planu mesto Istanbula bilo je nesigurno.

Pričalo se da je džepni sat spasao Kemalu život na Galipolju. Metak je razneo
časovnik, a čoveka nije ubio. Bila ovo legenda ili ne, to što je Mustafa Kemal
preživeo prepodesiče i mehaničke i kulturne satove i u Istanbulu i širom
države koja će uskoro i zvanično poneti ime Republika Turska.
Ne zaboravljajući grad koji ga je prihvatio dok je bio pobunjenik pošto su
ga zapadnjaci proterali iz Istanbula, i koristeći sticaj okolnosti da je Ankara
imala železničku prugu i telegraf, Mustafa Kemal je središte revolucije smestio
u Ankaru. Trinaestog oktobra 1923. prestonica je zvanično premeštena u
Ankaru, a 29. oktobra proglašena je Republika Turska, u pravom osmanskom
stilu, uz udaranje u doboše i salvu iz stotinu jednog topa. Nove turske nade
plovile su sada na brodu vlade Mustafe Kemala. Njegovi portreti istaknuti su
na zgradama i u kafanama, i taj običaj je ostao i do danas. Kemal će uskoro
postati Ataturk – Otac Turaka. Nacionalizam je odneo prevlast.945
Izgledalo je da je po svemu sudeći Carigrad, koji je tako dugo bio stanica
na proputovanju i krajnji cilj puta, postao prošlost, još malo pa napušten.
Visoka porta postala je, ustavno, kapija koja ne vodi nikuda.

Turska je jedina od zemalja na Bliskom istoku izašla iz Prvog svetskog rata kao nezavisna
945

nacionalna država.
 SEDAMDESET SEDMO POGLAVLJE

POSLEDNJI KALIF
1922. G. – 1944. G.
(1340. G. – 1364. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Ovaj mistički element ne može se izbrisati iz muslimanske svesti a

da se ne stvore razdori u islamskom svetu.
IMAM SULTAN MUHAMED-ŠAH (AGA-KAN III) I SAID AMIR ALI, „APEL
TURSKOJ DA ZADRŽI KALIFAT“, TAJMS, 14. DECEMBAR 1923.946

Poslednjem kalifu možda nije promakla ironija u činjenici da je njegov stric947

sagradio Dolmabahče kao viziju napredne budućnosti grada, a da će zatim
ovaj dvorac postati pozornica kraja carstva, kraja osmanske vladavine i
raspuštanja osmanskog kalifata.
Sama pozornica nije mogla biti raskošnija. U izgradnju Dolmabahčea
uložena je svota ravna milijardi i po današnjih funti. Dvorac je ukrašen s
osamnaest tona zlatnih listića, monstruoznim lusterom koji je sultanu
poklonila kraljica Viktorija, kitnjastim štukaturama i porfirom. Do prostorija
na spratu penje se stepeništem s ogradom od kristala i ebanovine. Bajka o
Pepeljugi nastala je možda iz životne priče carice Jelene, majke Konstantina
Velikog; prikladno je možda otuda što je priča okončana u istanbulskom
dvorcu dostojnom lepog princa.
Biblioteka Dolmabahčea topla je i ušuškana, s velikim lusterom i dva
globusa na stolu. Mnogi međutim osećaju da je prožima jeza, jer upravo tu je
svrgnut poslednji kalif. Sultanat i kalifat razdvojeni su 1922. godine (1340. po
islamskom kalendaru). U novembru iste godine ukinut je sultanat. Kalifat je

946 Mišel Boaven, Obnova islamskogšiitstva u Indiji i Pakistanu na osnovu napisa i govora sultana
Muhamed-šaha 1902-1954 (Boivin, Michel, La Renovation du Shi'isme Ismaelien En Inde EtAu
Pakistan: D'apres les Ecrits et les Discours de Sultan Muhammad Shah Aga 1902-1954, Routledge
Curzon, London and New York, 2003).
947 Kerolajn Finkel, Osmanov san: povest Osmanskog carstva 1300-1923 (Finkel, Caroline, Osman's

Dream: The History of the Ottoman Empire 1300-1923, John Murrey, London, 2006, p. 545).
Abdulmedžid II je nasledio svog brata od strica Mehmeda VI, sina Abdulmedžida I.
 Istanbul 591

još zadržao svoju versku ulogu, ali zubi su mu bili iščupani; kalif je sad bio
potčinjen državi. Abdulmedžid II, koji je trebalo da nasledi svog brata od strica
Mehmeda VI na sultanskom prestolu, izabran je umesto toga, po
Mehmedovom zbacivanju i ukidanju sultanata, za kalifa. Abdulmedžid je od
svoje osme godine držan u Kavezu u haremu, zatvoru za prekobrojne
osmanske prinčeve.
Velika turska nacionalna skupština ubrzo je, 3. marta 1924, donela zakon
po kome je i kalifat postao suvišan. Zvanje je ukinuto i više od sto četrdeset
članova osmanske dinastije proterano je iz zemlje. Gradonačelnik Istanbula
uručio je uveče Abdulmedžidu eksplozivnu poruku – da mora da ode pre
zore.948
Pokazalo se da to ipak neće proći tako lako. Iako je sam kalif kad su
vojnici ušli u dvorac čitao Montenja (ili prema nekim drugim svedočenjima
Kuran) i nije pružio gotovo nikakav otpor, napomenuvši da bi samo želeo da
ponese svoj pribor za slikanje, vojnici su brzo opkolili dvorac i telefonske linije
su presečene. Kako se vest pronela muslimanskim svetom, mnogi su jasno dali
do znanja da uklanjanje istanbulskog kalifa smatraju udarcem zadatim ne
samo političkom telu nego i duhovnom srcu islama. U Indiji je kao reakcija na
slabljenje moći istanbulskog kalifa već bio iznikao prokalifatski pokret. Od
XVIII veka mnogi muslimani u Indiji ponovo su priznavali osmanskog sultana
kao vođu vernih. Umolitvama petkom spominjalo se i sultanovo ime.
Prokalifatski pokret imao je cilj da uspostavi solidarnost muslimana i unutar i
izvan nacionalnih granica. Odatle će proklijati seme indijsko-pakistanske
podele u XX veku.
Kalifa su iz dvorca izveli pre zore na sporedna vrata i zatim ga s dve žene,
sinom i kćerkom odveli ne na stanicu Sirkeči nego na stanicu u Čataldžiju da bi
se izbeglo privlačenje pažnje i protesti. Svedočenja se razlikuju, ali prema
nekima, Abdulmedžid i porodica sprovođeni su pred uperenim puškama.
Kalifova kćerka Durušehvar viknula je kako ne želi takvu „zapadnjačku
slobodu“. U narodu još kruži priča da je šef stanice nekim slučajem bio Jevrej i
kada je saznao ko su ovi putnici, skuvao je čaj i rasplakao se kada mu je kalif
zahvalio, odgovorivši mu da Jevreji duguju zahvalnost kalifima jer su ih
prihvatili kada su 1492. bili proterani iz Granade. U progonstvo je iz Istanbula
oterano trideset šest prinčeva, četrdeset osam princeza i šezdesetoro dece.
Četvrtog marta 1924. poslednji istanbulski kalif smešten je s poputninom
od dve hiljade dolara iz turske državne blagajne u Orijent ekspres i otpremljen
u Švajcarsku. Te godine će Bosforom plutati ledene ploče, a krošnje drveća u

948 Isto, str. 546.

592 BETANI HJUZ

Istanbulu otežaće od snega. Hiljadu devetsto dvadeset četvrta ostala je

urezana u kolektivno pamćenje iz više razloga. Za vođe islama predlagani su
padišah Avganistana i imam Jemena. Bliska veza koju su Kurdi osećali prema
kalifatu oslabila je posle zbacivanja kalifa. Kurdske plemenske poglavice
preseljene su na zapad Turske i zabranjena je javna upotreba kurdskog jezika
i nastava na kurdskom. U martu 1925. zakonom je zabranjeno i ispoljavanje
podrške kalifatu.949 Ne bi trebalo potceniti snagu ličnosti koju je Ataturk
prikazao uspevši da sprovede ovu promenu. Bilo je predloga da Velika
nacionalna skupština preuzme ulogu kalifata u emotivnom, intelektualnom i
surogat-religijskom smislu.
Iz gašenja institucije stare četiristo sedamdeset godina izašli su i neki
neočekivani pobednici. Od druge polovine XIX veka pozapadnjavanje i
urbanizacija donosili su najviše blagodeti onima najbliskijima sultanu, a
harem je bio epicentar ovog napretka. Gubitak prava na imovinu zajemčenih
islamskim zakonom možda i nije bio tako krupna cena za to. Iako je sultan, a
zatim kalif svrgnut, svim naložnicama dozvoljeno je da zadrže ono što su
posedovale. Vladajuća dinastija je proterana, ali oni koji su s njom bili blisko
povezani nisu – deca su morala da odu iz Istanbula, ali majke i supruge ne. Bio
je to poslednji poklič sistemu robovlasništva i napredak koji je više oduzeo
nego dao.
Odaje iza haremskog Dvorišta miljenica u Topkapi saraju ostale su punih
pedeset godina onakve kakve su bile kad su napuštene 1909. godine –
prekrivači na krevetima su se uplesnjivili, paučina se nahvatala po pločicama.
Poslednja stanarka sultanovog harema umrla je pred sam početak XXI veka.
Sačuvana nam je i jedna fotografija poslednjih haremskih evnuha
snimljena oko 1922, lepo obučenih u uštirkane košulje i odela od tvida, glatkih
obraza, dugih ruku i nogu. Devetnaest crnaca i jedan belac sede ili stoje
zamišljeno zagledani u objektiv. Posle raspuštanja sultanata evnusi su
osnovali grupu za uzajamnu pomoć, da bi lakše podneli materijalne i
psihološke promene koje su bili primorani da trpe.

949„U martu 1924, rešen da udari u samo srce starog poretka, ukinuo je kalifat i zvanje šejha islama
[…] U septembru 1925, posle ustanka kurdskih plemena, koji su delimično podstakle pristalice
kalifata, raspustio je brojne derviške redove, bratstva i sekte i zabranio nošenje verske odeće i
simbola osim onih koji označavaju neko službeno priznato versko zvanje. U novembru je doneo
čuveni zakon kojim se zabranjuje fes, glavno spoljašnje obeležje verske pripadnosti.“ Aleksandar
Lajon Makfi, Ataturk (Alexander Lyon Macfie, Ataturk, Routledge, London and New York, 2013, p.
136)
 Istanbul 593

Hatidža Hajrija Durušehvar, princeza Berara, kćerka poslednjeg

istanbulskog kalifa Abdulmedžida II, na fotografiji Sesila Bitona
snimljenoj u Indiji u martu 1944. godine (Imperial War Museum)

Da ste prošetali francuskom rivijerom nekog leta od 1924. pa nadalje,

videli biste možda bivšeg kalifa Abdulmedžida kako tiho hvata skice ili šeta
promenadom, sam noseći suncobran. Turska ambasada spasla je tu i tamo
ponekog Jevreja iz okupiranog Pariza i krišom ih slala u Istanbul, ali
Abdulmedžid na taj put nije mogao da pođe. Umro je u avgustu 1944. u svom
otmenom domu u XVI arondismanu, na Bulevaru Suše, u komšiluku vojvode i
vojvotkinje od Vindzora, svega dva dana pre nego što će Pariz biti oslobođen.
Možda se i osećao kao kod kuće u gradu koji je, zahvaljujući svojoj očaranosti
„Orijentom“, sačuvao barem ideju o onome što je Istanbul mogao da bude.
Posmrtni ostaci poslednjeg kalifa preneti su deset godina kasnije u Medinu.
Vizantion, Vizant, Konstantinopolj, Konstantinija, Istanbul – ovo je grad
koji je predstavljao toliko mnogo ideja ili s njima bio tesno prepleten, grad čiji
je uticaj sezao tako daleko da mu se istorija često odigravala svuda sem u
njemu samom.
Sva trojica paša iz trijumvirata umrla su nasilnom smrću. Mesta na
kojima ih je smrt stigla – Džemal je ubijen u Tbilisiju, u Gruziji; Enver dok je
dizao muslimane na borbu protiv boljševika u centralnoj Aziji; Talat u Berlinu
– takođe su podsetnik na daleki domašaj carigradske povesti.
 SEDAMDESET OSMO POGLAVLJE

GLOBALNA BUDUĆNOST
OD 1924. G. NADALJE (OD 1342/3. G. PO ISLAMSKOM KALENDARU)

Jašući delfine od krvi i kala

Pristižu duhovi, a žestinu vala
Ustavljaju ruke carevih kovača.
Plesna, mermerna dvorana je jača
Od gorke zbrke što leži pod nogom,
Od slika koje
Dvoje se i troje,
Od mora kidanog delfinima i gongom.
VILIJAM BATLER JEJTS, „VIZANT“950

Jedna fino izvajana mermerna bista, u jednom potkrovlju u Parizu, prikazuje

gospodina otmenog lika, zabrinuto nabranog čela, u tradicionalnom
carigradskom odelu, sa svilenim dugmadima i fesom, čoveka koji je proživeo
jednu od priča o najvećim uspesima u Istanbulu. Abraham Salomon Kamondo
bio je glava jevrejske porodice koja je pomogla da se prikupe i vode fmansijska
sredstva za preobražaj Istanbula u moderni grad.
Kamondovi su otišli iz Granade s drugim sefardskim Jevrejima 1492.
godine, a u Istanbul su sigli 1798. U zapisima vođenim u gradu pojavljuju se s
vremena na vreme, ali je istinska prelomna tačka bila osnivanje bankarske
kuće Isaka Kamonda 1802. godine. Poslovnu dinastiju Kamondovih nazivaće
Rotšildima Istoka. Njihovim novcem finansirani su parni trajekti preko
Bosfora i carigradski tramvaji. Zatim je Krimski rat ograničio poslovne
mogućnosti. Kamondovi su u međuvremenu postali najveći zemljoposednici u
Istanbulu, a 1869. porodica se preselila u Pariz. Tu su sakupili prekrasnu
zbirku starina i umetničkih dela, u kojoj su se našle abonosne komode Marije
Antoanete, zbirka lakiranih japanskih predmeta gospođe De Pompadur i dela
ranih impresionista.
950Prepevao Milovan Danojlić, u: Vilijam Batler Jejts, Izabrane pesme, Orfej, Novi Sad, 2011. (Prim.
prev.)
 Istanbul 595

U Galati i danas postoji elegantno Kamondovo stepenište, kojim se silazi

do Bankarske ulice, za čiji su nastanak Kamondovi zaslužni. Porodica je,
međutim, potpuno iskorenjena u Aušvicu, kao što su stradale i desetine hiljada
drugih Jevreja koji su pobegli iz velikih turskih gradova (u Solunu su, na
primer, nemački vojnici 1943. godine saterali gotovo šezdeset hiljada jevreja u
geto nadomak istog onog mesta gde je hiljadu i po godina ranije Teodosije I
pobio mnoge, iz koga će ih otpremati u koncentracione logore). Kako su
grozote Drugog svetskog rata hvatale maha, turska ambasada u Parizu je, na
vesti da se puni vozovi Jevreja otpremaju u logore, otvorila kancelariju u kojoj
su Jevrejima izdavani pasoši muslimanskih studenata da bi mogli da pobegnu
iz Francuske nazad u Istanbul. Procenjuje se da je za dva meseca iz Francuske
spašeno petnaest hiljada duša, a do kraja rata još dvadeset hiljada iz istočne
Evrope.
U maju 2016, kada je ova knjiga predata izdavaču, Istanbul je bio domaćin
prvog Svetskog humanitarnog samita, na čijem su se čelu našle Ujedinjene
nacije. Samit je održan usred najveće izbegličke krize od Drugog svetskog rata
i dok su u Istanbul pristizali šefovi država i drugi zvaničnici, u gradu se
nalazilo više izbeglica iz zemalja koje su se nekada nalazile pod osmanskom
vlašću nego i u jednoj drugoj prestonici u svetu. Carigrad je opsedan još od
antičkih vremena, ali se uvek borio da ne podlegne mentalitetu opsađenih.

Mir s drugima i mir kod kuće bio je kamen temeljac novoosnovane republike.
Istanbul danas ima brojnije stanovništvo nego dve trećine država na
svetu, a pruža se sto pedeset kilometara s kraja na kraj.951 Namera reformi
Kemala Ataturka bila je, međutim, da se politička moć povuče iz ove
metropole u Ankaru i na širi prostor turske anadolske postojbine. Ataturk je
vrlo smišljeno prelazio Bosfor u drvenom čamčiću da bi se distancirao od
pozlaćenih sultanskih barki i uslovi su u Ankari u početku zaista bili krajnje
jednostavni. Francuska ambasada u Ankari smeštena je najpre u jedan
stanični bife. Ataturku i njegovoj novoj vladi želja nije bila da sasvim zgaze
Istanbul, nego samo da se otarase najvećeg dela njegovog uticaja. Strane
ambasade preseljene su iz Istanbula u Ankaru, mada su Britanci u početku
odbili. Ankara je imala svega dvadeset devet hiljada stanovnika, tako da je
osamdeset pet posto vladinih službenika i devedeset tri posto štabnih oficira
ostalo u Istanbulu i pošto je carstvo prešlo u republiku, a sedište državne
vlasti petnaest sati vožnje automobilom na istok. U anadolska sela uveden je
napredni sistem obrazovanja. Seoska deca učiće da sviraju zapadne

951 Čarls King, Ponoć u hotelu Pera palas: rođenje modernog Istanbula, str. 9.
596 BETANI HJUZ

instrumente, na primer violinu, uz svoje tradicionalne narodne pesme, da

recituju Šekspira pod krošnjama dudova i da izvode grčke tragedije upravo u
onoj zemlji gde su se prvobitno i odigrale. Eksperiment sa seoskim školama
uspešno je tekao desetak godina. Ataturk je takođe zahtevao da turska deca
širom zemlje svakog jutra izrecituju: „Ja pripadam turskom narodu. Pošten
sam i vredan. Štitim mlađe od sebe, poštujem starije i volim svoju domovinu i
narod više nego sebe. Moj cilj je da napredujem više i dalje. Neka ceo moj život
bude dar turskoj zemlji i narodu.“
Od 1924. godine prvi put je sistematski sprovođena politika da se grad na
dva kontinenta naziva Istanbul, ne Konstantinopolj. Od 1928. arapsko pismo
zamenjeno je latiničnim. Od 28. marta 1930. turska pošta nije više
isporučivala poštu u čijoj je adresi bio naveden Konstantinopolj. Sličnih
pokušaja bilo je i ranije (za vreme ratova s Rusijom u XVIII veku sultan je na
kovanom novcu štampao Islambol, a ne Konstantinopolj), ali je Republika
Turska ono što je zamislila sprovodila mnogo sistematičnije. Narodi nesvesni
svoje istorije neizbežno moraju da izumru, rekao je Kemal Ataturk; njegove
reči ovekovečene su u Vojnom muzeju u Istanbulu. Svi koji su držali Carigrad u
svojim rukama – Tračani, Grci, Persijanci, Rimljani, Vizantinci, Osmanlije,
Britanci, Turci – došli su tu s određenom namerom da razmenjuju materijalna
dobra, državničke poteze, ideje i ljude, tako da je nevidljive veze koje su ovom
gradu davale i fizičku i duhovnu moć teško pokidati. Carigrad postoji i kao on
sam, ali i izvan toga. U Kavali, postaji na Ignacijevom putu koju su spalili
Normani i osvojili Turci, veliki crveno-žuti znak s crno-belim vizantijskim
orlom gordo pokazuje pravac ne ka Istanbulu, nego ka Konstantinopolju. Na
predivnim freskama u manastiru Humor u nekadašnjoj Moldaviji, a današnjoj
Rumuniji, obnovljenom 1530. godine, prikazana je i opsada Konstantinopolj a
1453, pored strašnog suda i himne Bogorodici, nadahnute himnom
zahvalnosti patrijarha Sergija I Carigradskog za čudesno spasenje od persijske
najezde 626. Ima i drugih atavističkih ostataka, kao što su monaška bratstva
na Svetoj gori koja još žive prema snovima monaha iz Studitskog manastira.
Grčka kuhinja u velikoj meri vodi poreklo iz Male Azije. Na ostrvcetu Sifhosu
rado će vas odvesti da vam pokažu s ljubavlju izrađen votivni brodić ispod
krova Crkve Panagije Hrisopigi (Bogorodice Zlatnog vrela) – podignute na
stenovitom rtu koji zalazi daleko u more – dar jednog muslimana čiji je brod
potonuo nedaleko od obale, ali je njemu samom Bogorodica spasla život. Mladi
konobar u taverni na pustoj plaži Vitali na ostrvu Andros u Kikladima, do koje
možete da dođete jedino neasfaltiranim uzanim puteljcima i uz pomoć rukom
ispisanih znakova, poslužiće vam musaku i punjene patlidžane dok mu se na
 Istanbul 597

ramenu mreška istetovirani dvoglavi vizantijski orao. Makar i uzaludan, ovaj

patriotski simbol govori da je Konstantinopolj i dalje, po pravu, njegov grad.
Posedi zabarikadiranog patrijarha u Istanbulu danas ne zauzimaju više
od jednog petstohiljaditog dela Vizantijskog carstva na vrhuncu952 – pod
osmanskom vladavinom Grčka pravoslavna crkva bila je najveći
zemljoposednik na osmanskim teritorijama – ali istorijski koreni Carigrada
duboki su i otporni. Godine 2007. pošla sam brodom iz Atine, pa pored ostrva
Hidre i Porosa, ka jugu Grčke, u potrazi za čovekom na čijoj poslovnoj kartici
piše jednostavno: „Nikolaj Romanov – ruski knez“. Popričali smo o imanju
majke ovog navodnog kneza na obali Crnog mora i o tome da li je ili nije
Nikolaj poslednji živi cezar. Starac mi je pričao o svom stricu koji je živeo u
kućnom pritvoru u Parizu i slikao ikone kao oblik terapije. Knez Romanov, živi
delić ideje o Novom rimskom carstvu, okružen u svom domu slikama
dvoglavog orla, simbola koji je potekao s hetitskih ravnica pa se vratio u
Vizantiju preko rimskog stega s akvilom. Priznaje da će umreti srećan sa
saznanjem da će krst možda zameniti polumesec na Aja Sofiji. Grad koji danas
nosi ime Istanbul oduvek je bio važan na polju mašte i snova koliko i stvarne
istorije.
Priča o Carigradu nije još okončana. Što se istorijskih proučavanja tiče,
očekujemo da će se pronalaziti još novih dokaza. Grčka, rimska, vizantijska i
turska nalazišta na Levantu i Bliskom istoku još čekaju na iskopavanja. Kad je
1949. godine građena električna centrala Silahdaraga na Zlatnom rogu,
pronađena je grupa antičkih skulptura od belog mermera i crnog krečnjaka
koja prikazuje gigantomahiju (bitku bogova i giganata). Grupa je možda
pripadala svetilištu nimfe Semestre, koja se u antici smatrala Vizantovom
majkom.
Kada su se 1960. dva tankera s naftom sudarila i izgorela, požar je
podsećao na one prizore od pre hiljadu i po godina kada su Vizantinci bacali
na neprijatelja grčku vatru. Vatra nije sasvim ugašena nedeljama. Gusti crni
dim kao da je najavljivao dolazak jednog novog sveta. Istanbul je počeo da
prihvata američke uticaje. Sve do Prvog svetskog rata neki putnik od pre
četiristo godina još bi bez mnogo muke mogao da se snađe u gradu. Posle
urbanističke modernizacije u sedmoj i osmoj deceniji prošlog veka, bio bi
potpuno izgubljen.

952 Zahvaljujem Aleksandru Belu što je ovo izračunao.

598 BETANI HJUZ

Neke od najlepših crno-belih portreta Carigrada snimio je u četvrtoj

i petoj deceniji XX veka Nikolaj Viktorovič Artamonov, sin ruskog
vojnog atašea koji je možda pružio podršku atentatu na nadvojvodu
Franca Ferdinanda (SALT Research, Ali Saim Ulgen Archive)

Zatim je u devetoj deceniji bilo čak govora o tome da Turgut Ozal, koji je
bio na dužnosti premijera od 1983. do 1989, a zatim predsednika od 1989. do
1993, inače zagovornik slobodnog tržišta, želi da vrati prestonicu u Istanbul;
izvesno je da je poradio na lepoti i moći grada. Od 2000. preduzete su mere da
se sanira užasno zagađenje zbog koga je Zlatni rog još od osme decenije
prethodnog veka bio opoganjena, mrtva laguna i voda je očišćena. Rusi su u
velikoj meri investirali u Istanbul, posebno u novu finansijsku četvrt, ali kako
su i politička savezništva i svetska finansijska slika nestabilni, od istanbulske
velike kapitalističke nade ostao je samo megalomanski niz nepodignutih
građevina i nepotrebnih dizalica iznad azijske obale. Pregovori o pristupanju
Evropskoj uniji i dalje su neizvesni. Kad se pogled okrene ka istoku, prostrano
nebo nad anadolskim stepama i srednjom Azijom deluje predusretljivo.
Turske političke vođe trenutno smatraju Šangajsku organizaciju za saradnju,
političku, vojnu i ekonomsku koaliciju Kine, Indije, Pakistana, Rusije i više
 Istanbul 599

srednjoazijskih zemalja, boljom i moćnijom alijansom, s više sluha od

Evropske unije. Najmanje dvadeset pet vekova Carigrad je bio grad ka kome je
mnoge vukla i želja i potreba. Istok i Zapad podjednako bi voleli da budu u
milosti na turskom dvoru. Otkako su ga Grci osnovali kao Vizantion, da bi
potom postao hrišćanski Konstantinopolj i konačno Islambol, sedište kalifata,
Carigrad je snagu crpao iz uverenja da na njemu počiva božanski blagoslov.
Aja Sofija – podignuta na mestu paganskog svetilišta, hram čiju celost čuvaju
vera, vreme i ljudski trud, čije su blage linije davnašnji odraz sedam
carigradskih brežuljaka, motri sve ovo ispod napukle kupole, i čeka.

Pa ipak, uprkos svom dubokom uticaju, uprkos činjenici da je on uvek bio prvi
i poslednji grad Evrope i Azije i najpreči put između Severa i Juga, da je
grčkorimsko srce tuklo u vizantijskom političkom telu, uprkos činjenici da je
Konstantinopolj bio caput mundi u čitavom srednjem veku i da su potom
Osmanlije igrale vodeću ulogu u svetskoj politici gotovo petsto godina,
Istanbul je civilizacija koja nije uspela da se zadrži na svetskoj top-listi.
Njegova povest je možda toliko složena, svako njeno poglavlje toliko
isprepleteno s narednim, da ne zadovoljava našu želju za jednoznačnim
objašnjenjima o toku svetske istorije. Kao grad, Carigrad je i „naš“ i „tuđi“, grad
koji se opire kategorizacijama. U Kraljevskom muzeju umetnosti i istorije u
Briselu, instituciji koja se nimalo ne stidi svog duga klasičnim uticajima, čije su
kolekcije adaptirane tako da odaju počast odnedavno ujedinjenoj Evropi,
blaga jedne od prvih srednjovekovnih civilizacija koje su pokušale da
uspostave u izvesnoj meri slično jedinstvo nagurana su u podrum. Jedan
prelep, prefinjeno izrezbaren vizantijski kovčežić od slonovače gurnut je uz
radijator, dok se Grčka i Rim slave na prvom spratu,a islamskoj kulturi je
posvećena naročito projektovana, raskošna galerija sa žaluzinama na
prozorima.
Zavist, strah, žudnja, pohlepa, tračevi, političke spletke, sve su to bili
razlozi što su u razna vremena odnosi spoljašnjeg sveta prema mnogoimenom
gradu bili osetljivi, napregnuti. Francuzi kažu C'est Byzance kada hoće da kažu
da je nešto raskošno, luksuzno i ekstravagantno. U anglofonom svetu suviše
komplikovana birokratija redovno se naziva vizantijskom – što znači
korumpiranom i mutnom.953 Istanbulski haremi bili su predmet vrelih
maštarija. Ono što znamo o ženama u Istanbulu u velikoj meri su fantazije koje

953Upotrebu ovog prideva u navedenom kontekstu moguće je proveriti u zapisnicima debata u

Parlamentu (Hansard), koji su dostupni i onlajn. Zahvaljujem dr Piteru Frankopanu na ovoj
sugestiji.
600 BETANI HJUZ

su isfabrikovali šoumeni, pisci, mislioci, slikari, pesnici, pseudonaučnici i

političari. Turska stvarnost postala je vlasništvo Zapada, himera izmaštana da
bismo mogli da odmerimo sebe naspram svoje vlastite tvorevine.954 Još i
danas se turisti s raznih strana sveta namamljuju gigantskim bilbordima sa
zavodljivim plesačicama pod velovima. U popularnim televizijskim
dokumentarnim emisijama i dramama često slušamo o vizantijskim vladarima
koji su oslepljivali svoje sinove, spaljivali neprijatelje u pećima, o kulturi koja
je 641. izmislila rinotomiju – odsecanje nosa (već 705. carevi su smislili da
protezama od čistog zlata nadomeste odsečeni nos da bi mogli mirno da se
vrate na presto). Pošto je na poluostrvu Mani, idući za tragom poslednjeg
vizantijskog cara,955 Patrik Li Fermor pijan od uza sanjao snove koji će ga
odvesti na put peške do „vrata Azije“, ovaj pisac, pustolov i tajni agent otići će
ipak iz Istanbula laka srca, kako nam sam kaže. Ima zaista nečeg iskonski
žalopojnog i melanholičnog u bremenu ljudskog iskustva dok idete
istanbulskim ulicama punim duhova neprijatelja vlasti koji su spaljeni na
trgovima ili oslepljeni po hodnicima Velikog dvorca, zadavljeni svilenim
gajtanom u vrtovima Topkapi saraj a ili za vreme Prvog svetskog rata
povešani na improvizovanim vešalima.
Ovo je grad čije su legende i tropi podsticali fantazije, ali je isto tako, u
svim svojim inkarnacijama, bio pozornica surovo stvarnih narodnih političkih
protesta. Konstantinopolj – Grad – komplikovan, raznolik, ambivalentan,
iskovan je, pa prekovan, u ognju jedne vere. Iako je nominalno bio carstvo
Božje, možda je brza smena vladara u njemu i nestabilnost koja je iz toga
sledila davala prostom narodu prostor da digne glas. Možda je zavodljiva
topografija Vizantiona, Vizanta, Konstantinopolj a, Istanbula ličnost sama po
sebi, pa je zbog toga čovek tu osećao snažnu povezanost ne samo s vladarom
nego sa samim prostorom grada. Geografske i topografske razmere šireg
prostora Carigrada kao da zahtevaju ogromnu životnu snagu i
samopouzdanje, ideologiju koja će im biti ravna. Da li je Konstantinopolj zaista
bio naslednik Rimske republike – one prve od svih, koja je umrla na putu ka
Vizantionu, a kao spomenik njenog poraza ostao nam je urušeni slavoluk u
žitnom polju ispred Filipija koji su nekad preko Ignacijevog puta bili podigli
Marko Antonije i Oktavijan? Svako pokolenje koje je živelo u Carigradu

954 Povremeno doduše čujemo i autentični glas neke Stambolke. Filisten, deveta žena Murata V,
opisala je u svojim memoarima dvadeset osam godina života uz zbačenog sultana u baroknom
mermernom kavezu koji je predstavljao dvorac Čiragan. Daglas Skot Bruks (prev. i ur.), Konkubina,
princeza i učiteljica: glasovi iz osmanskog harema.
955 Mani je srednji prst Peloponeza, pri čijem se korenu nalazi Mistra, gde je krunisan Konstantin XI

i koja će posle pada Konstantinopolja ostati poslednja vizantijska prestonica. (Prim. prev.)
 Istanbul 601

doživelo je neki oblik narodnih protesta. Kad je predsednik Erdogan,

istanbulsko dete i nekadašnji gradonačelnik Istanbula, pokušao i preko
društvenih mreža da stiša bunu, poštovao je: „Nema više sile od sile naroda.“
„VIZANT – KONSTANTINOPOLJ – ISTANBUL – ALI KUDA ĆE DALJE OVAJ GRAD?“,
ispisivali su Istanbulci na polomljenim prozorima za vreme protesta u parku
Gezi.

Grafit na izlogu (Autorkina zbirka)

Pitanje postavljeno u ovom grafitu zaista je odlično. Kuda, zbilja? Od onih

otisaka stopa iz mlađeg kamenog doba, preko pustolovnog poduhvata Grka
osnivača grada, Rimljana osnivača carstva, tvoraca hrišćanskog sveta,
novojustinijanaca i mladoturaka, ovo je oduvek bilo ljudsko stanište s
polazištem i s ciljem, moćna prestonica s prirođenom energijom koja odbija da
se iscrpe. Istanbul nikada ne može biti indolentan – sama topografija grada
znači da uvek u njega dolazite s određenim dinamizmom. Kroz istoriju su ga
više puta pogađali zemljotresi i plimni talasi, olujni grad veličine pesnice, a
ribari imaju trideset imena za vetrove koji uzburkavaju vode oko njega. Grčki
pesnik Pindarverovao je da je siguran temelj grada eunomija, dobar poredak,
ali Istanbul takođe podstiče nešto što naša svest fiziološki traži – nemire i
prevrate. I istorijske činjenice i istorijski zapisi o ovom mestu podsećaju nas
602 BETANI HJUZ

da nas uvek goni potreba da se povezujemo s drugima, komuniciramo,

razmenjujemo, ali takođe da se menjamo. Vizantion je svoj istorijski život
započeo kao priprosto pogranično mesto. Život je u Carigradu oduvek bio
zahtevan, čak i u onim povremenim prijatnim, spokojnim predasima.
Dardaneli su danas najprometnija vodena saobraćajnica na svetu. Ako je
Halkidon bio grad slepih, Vizant, Konstantinopolj, Istanbul odavno je zemlja
jasnovidih: u samoj srži grada postoji fotografija – zapis svetlošću – još iz
vremena pre nego što je ova reč izmišljena. Osnivanje ovog grada jedna je od
onih blistavih ideja, a sam grad jedna od onih tvorevina punih sjaja koje
privlače pogled celog sveta, koje nas primoravaju da ih gledamo. Ako je ovo
dijamant između dva safira, takođe je i dragulj u kome možemo da vidimo ne
samo višebojnu prizmu nego i odraz sopstvenih želja.
Istanbul nije mesto gde se susreću Istok i Zapad, nego mesto gde se Istok i
Zapad gledaju, netremice i čežnjivo, uznemireni onim što vide, a ipak
zadovoljni što vide da imaju zajedničkih snova, priča i krvi u žilama.
 EPILOG

Ako postoji život posle smrti

I ako ima povratka sa onoga sveta
I ako svaka duša oslobođena odlazi u svemir
I može po volji da nađe gde će da se skrasi
Ako bi me sreća pogledala milostivo
I dala mi na zvezdi da živim
Ravnodušan bih prema toj milosti ostao
Hteo bih samo u Istanbul da se vratim.
JAHJA KEMAL BEJATLI, VOLJENI ISTANBUL956

Posle velikih geoloških pomeranja u pleistocenu, reke i moreuzi oblikovali su

ljudsku istoriju; od rođenja čovekove svesti pre četrdeset hiljada godina
trudili smo se da razumemo svet pripovedajući priče o tome šta znači biti
ljudsko biće. Neurolozi sada uviđaju da osobina po kojoj se naša vrsta
razlikuje nije samo to što naš mozak smišlja ideje nego i to što imamo nagon
da te ideje prenosimo drugima, a svest nam je u vrhunskom stanju onda kad
radimo ono što, kao nomadi, po prirodi i treba da radimo: kad putujemo.
Mada više nismo primorani da se krećemo s jednog mesta na drugo, ipak
to radimo. Mogli smo i da ostanemo u Africi; prvi čamac uopšte nije morao da
pređe Atlantski greben. Privlačna snaga mešanja među narodima genetski je
upisana konstanta. Bosfor, Mramorno i Crno more, Zlatni rog, Helespont i
zemlja s obe njihove strane depozitorijumi su zajedničkih ljudskih iskustava i
sećanja. Azija se razdvojila od Evrope posle ledenog doba u pleistocenu.
Sasvim je prirodno da je grad koji opkoračuje jaz između dva kontinenta
postao jedan od najvažnijih i najvoljenijih na svetu. Bilo je mnogo pokušaja da
se taj jaz premosti: Darijev most od brodova, ponton Mehmeda Osvajača,
projektni planovi za podvodni tunel koje je po narudžbini Abdulmedžida I
izradio francuski inženjer Simon Preo 1860. godine. Na Bosforskom mostu
pokušan je prevrat u julu 2016.

Jahja Kemal Bejadi, Voljeni Istanbul, navedeno kod Ebru Bojar i Kejt Flit, Društvena istorija
956

osmanskog Istanbula, str.328.

604 BETANI HJUZ

Sad kada su evropski i azijski deo grada povezani mostovima i tunelima,

Čežnja celog sveta ima možda priliku da otelotvori staru etikeciju
gostoljubivosti koja potkrepljuje našu volju za mešanjem s drugim svetom.

U prvoj knjizi Politike Aristotel iznosi mišljenje da jedan grad može da

funkcioniše zahvaljujući građanskom partnerstvu unutar njega. Ekonomisti
nam kažu da gradovi niču kao manifestacija nejednakosti i specijalizacije
poslova i da kao samostalna tela mogu sada da opstanu samo uz trajni
ekonomski napredak. Moje je mišljenje, međutim, da nas Carigrad podseća na
jednu drugačiju stvarnost. Po samom svom ustrojstvu ovo je još od onog
prvog traga preistorijskih stopa bio grad za kosmpolitu, za građanina sveta.
Carigrad otelovljuje onu lepu grčku reč-ideju kosmopolis, koju je skovao
Diogen. Rođen u Sinopi na Crnom moru, jednoj od prvih kolonija jonskih Grka,
Diogen se kolebao između odanosti helenstvu i Persiji, otputovao da živi u
Atini, spavao u buretu, ili tačnije velikom glinenom ćupu za vino u svetilištu
Boginje majke Kibele, i konačno umro u Korintu. Ljudska raspoloženja grade
jedan grad, a u Carigradu vlada raspoloženje saživota.
Kad se gleda iz ptičje perspektive, kontejneri robe s raznih strana sveta
naslagani danas uz obalu Mramornog mora izgledaju kao mozaik. Tankeri su
naredani kao krnji zubi na liniji horizonta. Brodovi sa severa, juga, istoka i
zapada okupe se ispred uskog grla koje, kao i uvek od početka istorije,
stvaraju bosforske struje i vetrovi. Ribari bektaši još smelo vrludaju između
supertankera i pio većih hotela raznih nacija koji zakrčuju moreuze. Mole se
bogu koji nema drugog imena sem ljubavi, dok muzika Lajonela Ričija trešti iz
barova s disko-osvetljenjem. Istanbul je grad koji, kad je u najboljoj formi,
stvara, podržava i štiti životvornu i punu nade ideju da gde god da dospemo i
šta god da postanemo, uvek shvatamo da čovečanstvo ima mnogo lica, ali
jedno ljudsko srce. Poznavati Istanbul znači znati šta to znači biti kosmopolita
– ovaj nas grad podseća da smo svi mi građani sveta.
 KOLORNE ILUSTRACIJE

Otisak stope iz mlađeg kamenog doba, nedavno otkriven prilikom

iskopavanja u četvrti Jenikapi. Do sada je u centru Istanbula i
neposrednoj okolini, gde je zemljište nekada bilo močvarno,
pronađeno više od hiljadu preistorijskih tragova stopa. Ovde su
još pre nastanka Bosfora, uz obale reka, živele velike plemenske
zajednice. (Arheološki muzej u Istanbulu)
606 BETANI HJUZ

Vode oko Istanbula bogate su ribom. Kroz čitavu istoriju grada

Carigrađani su nam ostavljali zabeležena zapažanja o ovom
bogatstvu. Istanbulci i danas pecaju s Galatskog mosta i s obala
Bosfora. Ova ilustracija na kojoj su prikazani konstantinopoljski
ribari izrađena je u XII veku na Siciliji, uz tekst u kodeksu
poznatom kao Madridski Skilica, istoriji Jovana Skilice koja
pokriva vladavinu vizantijskih careva od 811. do 1057. godine.
(Alamy)
 Istanbul 607

Retka slika Septimija Severa koja nam je sačuvana. Urađena je na

drvetu. Car je ovde prikazan sa svojom ženom Julijom Domnom i
decom Karakalom i Getom (Getino lice je izbrisano). I Septimije i
Karakala podizali su mnoge građevine u Vizantiji. Septimije je
podigao Milion, miljokaz od koga su se merila sva rastojanja u
Rimskom carstvu. (Bridgeman)
608 BETANI HJUZ

Hrist prikazan kao bog sunca Helije: starohrišćanski mozaik s

kraja 111 veka, na svodu mauzoleja M (Grobu Julija) ispod
Bazilike Svetog Petra u Rimu. Car Konstantin je, po onome što
danas znamo, podsticao poistovećivanje Hrista sa Solom
Inviktusom – Nepobedivim Suncem. (Alamy)
 Istanbul 609

Konstantinopolj je često predstavljan kao boginja Afrodita. Kao

deo Eskvilinskog blaga, izrađenog oko 380. a pronađenog 1793.
Godine na rimskom brežuljku Eskvilinu, predstavljen je uz tri
druga važna grada poznog Rimskog carstva – Rim, Antiohiju i
Aleksandriju – kao Tiha, boginja zaštitnica grada. Konstantinopolj-
Tiha nosi rog izobilja, simbol plodnosti i bogatstva. (British
Museum)
610 BETANI HJUZ

Ilustracija iz Pada vladara Džona Lidgejta, spevanog između 1431.

i 1439, koja prikazuje odrano telo Julijana Apostate. Lidgejt je
verovatno pomešao Julijana s Valerijanom, koga je zaista zadesila
takva kob – što nas samo podseća kakvu zamršenu mrežu
moramo da rasplićemo kada proučavamo srednjovekovne izvore.
(British Library)
 Istanbul 611

Pojtingerova karta, precrtana u XIII veku s karte čija je izrada

naručena pod i Avgustom, a izvedena otprilike između 300. i 500.
godine. Karta prikazuje mrežu rimskih puteva, pa među njima i
Ignacijev put, koji je polazio od albanske obale ladranskog mora i
vodio sve do Carigrada. Carigrad je predstavljen kao Afrodita.
(Bridgeman)
612 BETANI HJUZ

Deo mozaika na kome je prikazan Justinijan sa svitom, iz bazilike

San Vitale u Raveni. Gradnja San Vitalea započeta je dok je Ravena
još bila pod Gotima, a mozaik je izrađen 548. godine, kada je
Justinijan ponovo osvojio mnoge rimske teritorije. (Getty)
 Istanbul 613

Šest kraljeva, freska iz ranog islamskog razdoblja, iz omajadskog

zamka Kazr Amra, datirana na početak VIII veka. Četvorica od šest
vladara još se mogu raspoznati, među njima i neidentifikovani
vizantijski car (sasvim levo, u plavoj odeždi), čije lice ne vidimo
zbog oštećenja na freski.

Ogrlica iz Dezboroa pripadala je nekoj bogatoj Anglosaksonki iz

VII veka. Upečatljiva je sličnost s nakitom koji nosi Teodora na
mozaiku u San Vitaleu (pogledajte 28. poglavlje). (British Museum)
614 BETANI HJUZ

Mozaici iz Velikog dvorca, koji su 1606. ostali skriveni ispod Plave

džamije, ponovo su pronađeni u četvrtoj, odnosno šestoj deceniji
prošlog veka. Izvedeni su s izvanrednom detaljnošću. Gore, deca
jašu na kamili, dole, Konstantinopolj prikazan kao orao koga
napada zmija. (Alamy)
 Istanbul 615

Na ovoj slici Lore Lašington prikazana je, na osnovu jedne gravire

iz 1848. godine, unutrašnjost sinagoge u Istanbulu. Jevrejske
zajednice postojale su Carigradu najmanje hiljadu i šest stotina
godina. (Alamy)
616 BETANI HJUZ

Vizantinci spaljuju arapske brodove svojim tajnim oružjem.

Upotreba grčke vatre prvi put je zabeležena 515. godine.
Ilustracija iz Madridskog Skilice. (Bridgeman)

Pokrov Karla Velikog, koji je odabrao da za sahranu bude umotan

u platno bojeno purpurom i izvezeno zlatnom niti u
Konstantinopolju. Karlo je krunisan za cara Svetog rimskog
carstva 800. godine, a umro je 814. (Bridgeman)
 Istanbul 617

Ikona s Krita, naslikana oko 1500. godine, posvećena svečanom

okončanju vizantijskog ikonoborstva 483. Ogromne Bogorodičine
ikone redovno su prenošene kroz Konstantinopolj. Obratite
pažnju na kompozicijsku sličnost s hetitskom boginjom sunca i
njenim detetom (pogledajte 27. poglavlje). (Bridgeman)
618 BETANI HJUZ

Studitski manastir Svetog Jovana, osnovan oko 462. godine, držao

je pod svojim okriljem filozofske rasprave i u svom skriptorijumu
prikupljao i čuvao tekstove. Na ovoj ilustraciji iz Madridskog
Skilice prikazana je filozofska škola u Konstantinopolju. (Alamy)

Detalj s Hristom Pantokratorom sa Zlatne pale, koja se od 1204.

nalazi u Bazilici Svetog Marka u Veneciji. Ovaj zlatni ikonostas
radili su vizantijski majstori između X i XII veka, a okvir od
pozlaćenog srebra ukrašen dragim kamenjem dodat je 1343. u
Veneciji. Jedno je od najveličanstvenijih dela vizantijskog
zlatarstva i rada u emajlu.
 Istanbul 619

Turska vojska opseda Konstantinopolj 1453. godine. Ilustracija iz

letopisa Žana Šartijea. (Bibliothéque nationale de France)

Pisar Đovanija Belinija, naslikan oko 1479-1481, mogao bi biti

portret Mehmeda Osvajača u mladosti. (Bridgeman)
620 BETANI HJUZ

Minijatura Nasuh-efendije Matrakčija, svestranog turskog

istoričara, matematičara i minijaturiste rodom iz Sarajeva ili
Visokog, na kojoj su prikazani podela Istanbula na zone u XVI
veku i vode oko grada. Matrakči je dospeo do položaja predavača
na janjičarskoj akademiji Erderun. (Alamy)
 Istanbul 621

Turska vojska opseda Beč 1529. godine, iz Knjige sultanskih dela,

kaligrafisane i iluminirane u Istanbulu. Čitav manuskript, čiji obim
iznosi više od petsto strana, posvećen je osmanskim vojnim
pohodima. (Getty)

Ali-paša, kako je prikazan u jednim nemačkim novinama 1571.

godine. Zapovednik turske mornarice u Bici kod Lepanta,
zarobljen je na svom admiralskom brodu i odrubljena mu je glava,
što je prikazano u pozadini. (V&A)
622 BETANI HJUZ

Turski akvarel iz XVII veka koji prikazuje gozbu u čast sultanije

majke. Gozbi prisustvuje i gospođa Žirarden iz francuske
ambasade u carigradu. Na kraju levo stoji starešina crnih
haremskih evnuha. (Bridgeman)
 Istanbul 623

Povorka poslastičara, čitav vrt od šećera pronesen je carigradskim

ulicama za vreme proslave obrezivanja sinova Ahmeda III 1720.
godine. (Muzejska biblioteka u Topkapi saraju)
624 BETANI HJUZ

Povorka čistača ulica, iz istog rukopisa. Obratite pažnju na

Pausanijin Zmijski stub, još uvek čitav.
 Istanbul 625

Ilustracija Hajrulaha Hajrija Čavušzadea u primerku iz 1721. dela

Pet epova (Hamse) turskog pesnika i učenjaka Ataulaha bin Jahje
iz XVII veka, na kojoj je prikazana vrtna zabava s gostima u
evropskom odelu. (Walters Art Museum)

Primer kaligrafije iz hilje Jahje Hilmi-efendije, iz XIX veka. Hilje su

religiozni žanr u kome se opisuje prorok Muhamed – pisani
portreti. (Muzej Sakipa Sabandžija)
626 BETANI HJUZ

Panorama Carigrada, kako ju je 1799-1802. prikazao Henri Aston

Barker, sin Džona Barkera, tvorca i koncepta i reči panorama.
(Alamy)

Tursko kupatilo Žana Ogista Dominika Engra, naslikano 1862.

godine. Duže od četiristo godina kompozitori, slikari i pisci, među
kojima su bili Mocart, Anri Matis i Edvard Klark, nalazili su bogatu
žilu nadahnuća u skrovitim odajama žena koje su živele da bi
pružale putena zadovoljstva – posebno onim najbogatijim,
sultanovom haremu. Engr je inspiraciju za Veliku kupačicu
pronašao kod ledi Meri Vortli Montagju, mada je temu prepokrio
slojem erotskih sadržaja, o kojima ledi Meri ništa ne govori,
upravo zato što se nisu ni mogli videti. (Alamy)
 Istanbul 627

Kočija s volovskom zapregom u kojoj se Turkinje voze na

promenadu, fotografija Vasilakija Kargopula, 1854. godine.
(Gulhan Benli)
628 BETANI HJUZ

Džamija Ortakoj, jedno od velikih carigradskih zdanja koja je

podigla jermenska porodica arhitekata Balijan, čije je delo i
Dolmabahče saraj. Ortakoj je sagrađen 1721, a zatim renoviran
1853-1854. po naređenju ! Abdulmedžida. Ova fotografija je
snimljena prilikom dolaska sultana s pratnjom u džamiju, oko
1900. godine. (Alamy)
 Istanbul 629

Ronilački odred kod Sultanovog pomorskog arsenala otprilike

između 1883. i 1890. godine. Arsenal se još može prepoznati u
Galati – prvobitno je bio sagrađen na đenovljanskim dokovima –
po uzidanim topovima. Uz Zlatni rog se 1515. nalazilo sto šezdeset
dokova. Sultanovo pristanište s brodogradilištem trenutno je
potpuno zapušteno, ali postoje planovi da se taj prostor pretvori u
luksuzne stambene zgrade i hotele. (Kongresna biblioteka)
630 BETANI HJUZ

Kolorizovana razglednica s prodavcem simita i ženom na

istanbulskoj ulici, oko 1880. godine. (Alamy)
 Istanbul 631

Zlatni rog 1923. godine, kada je turska prestonica preseljena iz

Istanbula u Ankara – fotografija Žila Žerve-Kurtelmona.
Fotografija je urađena autohromnom tehnikom, prvim postupkom
dobijanja fotografije u boji, uz pomoć škroba iz krompira. Ernest
Hemingvej je 1922. pisao za Toronto dejli star: „Stojim na
prašnjavoj padini u Peri, punoj đubreta […] i gledam luku sa
šumom katarki, zadimljenu od prljavih isparenja […] Sve zajedno
izgleda nestvarno i nemoguće.“ (National Geographic)
632 BETANI HJUZ

Teodosijeve zidine s današnjim Istanbulom u pozadini. (Alamy)

 IZJAVE ZAHVALNOSTI

Po dužini moje bibliografije trebalo bi da bude jasno koliku zahvalnost

dugujem mnogim ljudima. Uvek me nadahnjuju drugi pisci, mislioci, naučnici i
avanturisti, a kako ova knjiga hronološki pokriva ne vekove, nego milenijume,
takođe dugujem zahvalnost svima onima čija se imena pojavljuju na njenim
stranicama. Ako sam propustila da spomenem nečije ime ili delo, onda je to
samo nenamerni previd, koji ću ispraviti u sledećem izdanju.
Nekoliko kolega naučnika bilo je toliko dobro da pročitaju neka poglavlja,
delove ili u nekim slučajevima i čitav tekst. Bez izuzetka su me spasli od
nesrećnih pogrešaka, a tu i tamo i od same sebe.
Munir Akdogan, profesor Rodni Biton, profesor Glen Bauerstok, profesor
Alan Boumen, Vilijam Darlimpl, profesor Robert Dankof, dr Ken Dark, profesor
Sol Dejvid, profesor Haralambos Dendrinos, profesorka Džudit Džeš, dr
Aleksandar Evers, dr Šahina Farid, Lusi Felmingam, profesor Džonatan Filips,
profesorka Kejt Flit, profesor Ben Fortna, dr Piter Frankopan, dr Aneliza
Frajzenbruh, dr Helen Gik, dr Dejvid Gvin, profesorka Džudit Herin,
profesorka Kerol Hilenbrand, profesor Robert Hojland, dr Timoti Hanter, dr
Ričard Haskroft, profesorka dama Averil Kameron, Aga Karliga, profesor Bekir
Karliga, profesor Pol Kartlidž, dr Helen Kastor, profesor Kris Keli, profesor
Martin Kemp, profesor Čarls King, dr Džejms Klakson, profesor Ufuk Kokabas,
profesor Džim Krou, Sinan Kuneraib, profesorka Kejt Kuper, profesor Noel
Lenski, profesor Aleksandar Lingas, profesor dr David Lordkipanidze, dr Rej
Lorens, dr Antoni Makrinos, Lučija Markini, profesor Dejvid Matingli, dr Peter
Majnek, Lizi Maknil, Džajls Milton, Kafer Boskurt Mimarlik, Kerolajn Montagju,
doktor Sajmon Sibag Montefjore, dr Alfonso Moreno, dr Luelin Morgan,
profesorka Lusija Nikson, dr Mehmed Ozdogan, profesor Kris Peling, dr
Andreas Pitas, dr Đul Pulhan, dr Tomas Rasel, profesor Filip Sends, dr Ketrin
Batler Skofild, dr Lila Rasel-Smit, profesorka Alesandra Riči, Endi Robertšo,
profesor Judžin Rogan, profesorka Šarlota Rueš, Vilijam Sent Kler, profesor
Redžep Seneturk, jasmina Sil, profesor Kristofer Skal, Rasel Smit, dr Viktorija
Solomonides, dr Najdžel Spivi, dr Dejvid Statard, profesor Dionisios
Statikopulos, dr Ričard Stounman, profesorka Zaza Širtladze, profesor Dejvid
Tomas, poručnik boj nog broda Alek Tili, profesorka Marija Vasilaki.
634 BETANI HJUZ

Mnogi su mi pružili gostoljubivost i pomoć – od vozača na

azerbejdžanskoj granici do grofova u zamkovima. Nikolas Egon i Mati bili su
predivni kao i uvek. Lord Rotšild otkrio mi je Butrint, dr Andreas Pitas Teru,
grof Flamburijari Krf, profesor Džon Kamp Agom, Marica Rodos, Nik Džons
Istanbul, a Damijan Bamber mi je pomogao da razumem tehnologiju.
Hvala Šuli Subramanijam, Lori Ejtken Bert, Robin Maden, Lorin Hejls,
Teodosiji Rosi, Lidiji Heridž-Išak, da i ne pominjem Aleksa Bela, Karu, Sali,
Oliviju, Tamaru, Joanu, Lusi M. Stefani, Šarlot, Olivera, Rebeku, Elinor, Ebigejl,
Marike, Elajzu i Katrinu, Piter Džejms je korigovao knjigu s dragomanskim
elanom i oštrinom janjičarske sablje. Bea Heming je bila lektor s mnogo
ljubaznosti i pronicljivosti, a Holi Harli me je hrabrila i podržavala u mračnim
trenucima. Džulijan Aleksandar je uvek naprosto briljantan. Alan Samson –
otelotvoreni šarm – naručio je od mene ovu knjigu pošto je pročitao jedan moj
članak o Istanbulu – hvala ti, Alane. Hvala i Mari Č, koja je išla sa mnom na
prvo putovanje u Istanbul i zemlje u njegovom zaleđu.
Devojčice i Adrijan, mama i tata, morali su kao i gotovo već celu deceniju
da se nose s prokletstvom mog krajnjeg roka. Hvala vam – trudiću se da vam
nadoknadim.
 HRONOLOŠKA LISTA

PRE NOVE ERE

800.000 Najstariji ljudski ostaci iz ovog razdoblja pronađeni su u pećini

Jarimburgaz u okolini Istanbula

7400-5500 Crnomorski potop; Bosfor dobija svoj današnji izgled

6000 Najstariji dokazi o ljudskom naselju u istorijskom centru Carigrada

682. Prvi dokazi o grčkim doseljenicima uz obalu Bosfora

657. Vizant

Prema legendi, Vizant iz Megare osnovao je Vizantion kao grčku

koloniju na zapadnoj obali Bosfora. Prema Tacitu, naselje je
osnovano prema Apolonovim uputstvima; bog je naložio Vizantu
da svoj grad podiže preko puta „grada slepih“ – Halkidona.
Halkidonjani su smatrani slepcima jer su se naselili na istočnoj
obali Bosfora, gde je zemlja manje plodna i gde je teže braniti se
od napadača.

OKO 513. AHEMENIDSKO CARSTVO

Darije I gradi most od brodova preko Bosfora, na mestu gde se

danas nalazi Most sultana Mehmeda Osvajača. Stubovi koji su
krasili Darijev pontonski most kasnije su, prema Herodotu,
odneseni u Dionisov i Artemidin hram u Vizantionu.

477. DELSKI SAVEZ

636 BETANI HJUZ

Posle ratova s Persijom Atina sklapa Delski savez grčkih gradova-

država. Vizantion je ključna strateška tačka: ako bi Grci čvrsto
ovladali ovim gradom, mogli bi da spreče širenje Persijanaca ka
zapadu i obezbeđuju trgovačke puteve kroz Bosfor i preko Crnog
mora, posebno važne radi snabdevanja žitom.

477-471/470. PAUSANIJINO NAMESNIŠTVO

Spartanski zapovednik grčkih brodova osvaja Vizantion od

Persijanaca, ali brzo gubi ugled među Grcima zbog želje da stvori
sopstvenu satrapiju u persijskom stilu.

471/470. OBNOVA DELSKOG SAVEZA

Pošto je atinski vojskovođa Kimon prognao Pausaniju iz

Vizantiona i priveo ga na suđenje u Spartu, Delski savez
uspostavlja vlast u gradu.

411-409. KLEARH

U poslednjoj fazi Peloponeskog rata Vizantion diže bunu protiv

Delskog saveza pristajući uz Spartanca Klearha.

409. Klearhovi metodi neomiljeni su u Vizantionu i grad se vraća pod okrilje

Atine posle Alkibijadove opsade 409. godine, dok je Klearh bio izvan grada.

405. LISANDER

Borba oko vlasti u Vizantionu i dalje je neizvesna. Spartanski

vojskovođa Lisander osvaja grad 405. godine, posle Bitke kod
Egospotama. Atinjani gube nadzor nad putem trgovine žitom.

404. Delski savez je raspušten pošto su Atina i njeni saveznici izgubili

Peloponeski rat.
 Istanbul 637

390. Atinski brodovi pod Trasibulovim zapovedništvom ponovo osvajaju

Vizantion.

378. DRUGI ATINSKI SAVEZ

Pošto su se umorili od spartanske vladavine, mnogi saveznici

Sparte pristaju u Korintskom ratu 395-387. g. p. n. e. uz Atinu, iz
čega sledi Drugi atinski savez. Vizantion je jedan od osnivača.

359. Vizantion sklapa savez s Filipom II Makedonskim.

357-355 – RAT MEĐU SAVEZNICIMA

Vizantion uz Hios, Rodos i Kos, uz koordinaciju karijskog satrapa

Mauzola, podiže ustanak protiv jačanja atinske moći u Drugoma
Atinskom savezu.

340-339 – FILIP II MAKEDONSKI

Filip II Makedonski stavlja Vizantion pod opsadu posle pokušaja

da opsedne Perint 340. Posledica ovoga je prekid Filokratovog
mira, uspostavljenog između Filipa i Atine 346. g. p. n. e.
Ahemenidsko carstvo pod Artakserksom III pritiče Vizantionu u
pomoć i obustavlja Filipovu opsadu.

338. BITKA KOD HERONEJE

Posle poraza koji je Filip naneo grčkom savezu, Vizantion potpada

pod makedonski uticaj.

334. ALEKSANDAR VELIKI

Aleksandar polazi u pohod protiv Darija III i Persijskog carstva –

prelazi Helespont i odnosi pobedu u Bici kod Granika. S
638 BETANI HJUZ

nastajanjem Aleksandrovog ogromnog grčkog carstva Vizantion je

oslobođen ahemenidskih uticaja.

323. Posle smrti Aleksandra Makedonskog, Vizantion ostaje teorijski

nezavisan.

318. ANTIGON MONOFTALM

Aleksandrov vojskovođa preuzima vlast nad Vizantionom kao

delom istočne polovine Aleksandrovog carstva. Vizantion
nominalno i dalje ostaje „slobodni“ grčki grad.

OKO 270. NAJEZDA GALATA

Vizantion strada dok se Galati doseljavaju u Malu Aziju, da bi se

konačno skrasili u zemlji koja će poneti ime Galatija.

220-218. RODOS OBJAVLJUJE RAT VIZANTIONU

Kada su Gali pod Komontorijem počeli da se kreću kroz Evropu,

stigli su i u Vizantion i zainteresovali se. Da bi se zaštitio,
Vizantion je morao da plaća danak, te je na kraju počeo da
pribavlja ova sredstva naplaćujući carinu brodovima koji su
prolazili kroz Bosfor. Nezadovoljan takvim stanjem, Rodos je
objavio rat Vizantionu. Mir je na kraju sklopljen i takva dažbina
nije više nametana.

214-148. MAKEDONSKI RATOVI

Vizantion stiče povlašteni status pod Rimskim carstvom u

rasprostiranju zbog toga što je pružio Rimljanima podršku za
vreme četiri Makedonska rata (214-205, 200-196, 172-168. i 150-
148. g. p. n. e.). Posle dolaska mira usledio je i ekonomski
oporavak.
 Istanbul 639

OKO 146. Izgrađenje Ignacijev put da bi se lakše sprovelo vojno potčinjavanje

nove rimske provincije Makedonije.

129. Vizantion sklapa mirovni dogovor s Rimljanima.

NOVA ERA

53. Rimski senat ukida godišnji danak prethodno nametnut Vizantionu.

73. Vespazijan i zvanično priključuje Vizantion Rimskom carstvu.

193. Pescenije Niger šalje vojsku da zauzme Vizantion. Za vreme nadmetanja

sa Septimijem Severom oko titule rimskog cara Niger uspostavlja svoje
sedište u Vizantionu. U okršaju sa Severom 194. godine. Niger je poražen, a
njegova glava poslata u Vizantion da bi se grad predao Severu, ali se
Vizantion predaje tek 196.

196. SEPTIMIJE SEVER

Posle Niger ovog poraza, Septimije Sever je opseo i konačno

osvojio Vizantion. Gradske zidine su porušene za kaznu što se
grad tako tvrdoglavo opirao. Vizantion dospeva u položaj
zavisnosti prema Perintu. Sever je na kraju, uviđajući taktičke
prednosti grada, obnovio Vizantion i podigao mnoge spomenike.
Izgradnju nastavlja i Severov sin Lucije Septimije Basijan zvani
Karakala, koji će kao car nositi ime Marko Aurelije Sever Antonin
Pije Avgust. U njegovu čast Vizantion će se zakratko dičiti imenom
Avgusta Antonina.

212. Karakala uvodi rimska građanska prava za sve slobodnorođene

muškarce u svom carstvu, a za sve slobodnorođene žene ista prava koja
uživaju Rimljanke.

267. Posle istrajnih pokušaja Vizantion nakratko osvaja gotsko pleme Heruli.
640 BETANI HJUZ

269. Klaudije II potukao je Herule i podigao Gotski stub.

284. Dioklecijan postaje rimski car.

293. Dioklecijan uspostavlja tetrarhiju.

305. Dioklecijan se odriče prestola.

Galerije je avgust Istočnog carstva, Maksimin Daja njegov cezar.

Konstancije je avgust Zapadnog carstva, Sever njegov cezar.

311. Galerijev Edikt o verskoj trpeljivosti stišava progone hrišćana.

312. BITKA KOD MILVIJSKOG MOSTA

Konstantin je porazio Maksencija nadomak Rima; vladavina

tetrarhije uskoro će biti napuštena.

313 LICINIJE I KONSTANTIN

Milanskim ediktom i zvanično je stavljena tačka na progone

hrišćana u Rimskom carstvu. Licinije uklanja Maksimina Daju i
trijumfalno ulazi u Nikomediju.

324. 3. jula: Bitka između Konstantina i Licinija kod Adrijanopolja.

324-337. KONSTANTIN I

Licinije se predaje kod Hrisopolja i Konstantin ostaje jedini vladar

i Istočnog i Zapadnog carstva. Konstantin postavlja nove temelje
Vizantu kao prestonici Rimskog carstva i grad 330. godine dobija
novo ime – Konstantinopolj.
 Istanbul 641

325. 20. maj – 19. jun: Prvi vaseljenski sabor u Nikeji.

330. Vizant dobija ime Konstantinopolj.

337-361. Carstvom vlada Konstancije II sa svojom braćom Konstantinom II

(337-340) i Konstantom I (337-350). Carstvo je podeljeno među
Konstantinovim sinovima – Konstant I uzeo je Makedoniju i Dakiju,
Konstantin II Galiju, Britaniju i Hispaniju, a Konstancije II Trakiju i s njom
Konstantinopolj. Konstancije nadgleda pogreb svog oca u Konstantinopolj
u i sahranjuje ga kao trinaestog apostola u Crkvi Svetih apostola. Bira
Jevsevija za konstantinopoljskog episkopa. Po Jevsevijevoj smrti pristalice
Nikejskog simbola vere dižu bunu, koju Konstancije guši i prepolovljuje
gradu sledovanje žita. Započinje gradnju niza akvedukta i podiže prvu
Svetu Sofiju.

361-363. JULIJAN APOSTATA

Julijan odbacuje hrišćanstvo i prihvata neoplatonsko paganstvo.

Povećava kapacitet konstantinopoljskih luka; rat s Persijom se
nastavlja.

363-364. JOVIJAN

Za cara ga je proglasila vojska. Smatra se da je on naredio

spaljivanje Antiohijske biblioteke 363. godine. Ponovo uvodi
hrišćanstvo kao državnu religiju.

364-375. VALENTINIJAN I (ZAPADNO CARSTVO)

Postaje car pošto je Jovijan umro od gušenja. Vlada Zapadnim

carstvom.

364-378. VALENT
642 BETANI HJUZ

Brat Valentinijana I ustoličen je za cara Istočnog carstva. Morao je

da suzbije pokušaj Julijanovog rođaka Prokopija da mu preotme
presto. Sagradio je dvorac u Evdomonu. Poginuo je u Bici protiv
Gota kod Adrijanopolja 378.

381. U Koristantinopolju održan Drugi vaseljenski sabor.

367-383. GRACIJAN (ZAPADNO CARSTVO)

Sin Valentinijan I zaputio se na Istok da pomogne Valentu u borbi

protiv Tervinga; Valent međutim nije sačekao pojačanje i poginuo
je u bici pre nego što je ono stiglo. Gracijana je pogubio Magnus
Maksim, uzurpator iz Britanije.

375-392 – VALENTINIJAN II (ZAPADNO CARSTVO)

Primoran da pred Maksimovom vojskom pobegne u Tesaloniku.

Vraćen je na presto Zapadnog carstva 338 godine.

378-395. TEODOSIJE I

Posle Valentove smrti Istočno carstvo ostaje bez vladara. Gracijan

uzdiže bivšeg vojskovođu po imenu Teodosije za svog savladara.
Posle dve godine ratovanja Teodosije sklapa mir s gotskim
osvajačima. Godine 380. ulazi u Konstantinopolj i osniva novu
dinastiju. Teodosije je strogi pravoslavni hrišćanin i osuđuje
arijanstvo, koje su Konstancije i Valent podržavali. Godine 381.
saziva sabor na kome se konstantinopoljski episkop proglašava
drugim po starešinstvu odmah iza rimskog, na osnovu toga što je
Konstantinopolj Novi Rim. Teodosije podiže Crkvu Jovana
Krstitelja da bi u njoj pohranio svečevu glavu. Pre smrti dodeljuje
dvojici svojih sinova ravnopravno starešinstvo, jednom nad
Istočnim, drugom nad Zapadnim carstvom. Ovo se smatra
presudnim korakom u podeli na dva zasebna carstva.
 Istanbul 643

395-408. ARKADIJE

Sin Teodosija I stupio je na presto kad mu je bilo osamnaest

godina. Najveći deo svoje vladavine provodi u Konstantinopolj u.
Smatra se prvim pravim vizantijskim carem, pošto su Istočno i
Zapadno carstvo pošli odvojenim putevima, suočavajući se s
različitim neprijateljima.

393-423. HONORIJE (ZAPADNO CARSTVO)

Sin Teodosija I, premešta dvor iz Milana u Ravenu.

406. Rimska vojska se povlači iz Britanije. 410. Alarihovi Goti pljačkaju Rim.

408-450. TEODOSIJE II

Arkadijev sin najveći deo svoje vladavine provodi u

Konstantinopolj u, u kome je sada učvršćeno sedište Istočnog
carstva. Gradi novi forum, cisterne i Teodosijeve zidine, s
devedeset šest kula motrilja, isturajući odbranu grada dalje od
kilometra u odnosu na Konstantinove zidine. Uglavnom dovršen
do 413. godine, ovaj bedem ostaje glavna odbrana grada narednih
hiljadu godina.

425. Osniva visoku školu u blizini Bikovog foruma.

429. Vandali osvajaju severnu Afriku.

431. I 449. Efeski sabori (zvanično je priznat samo onaj iz 431; drugi je papa
Lav I nazvao latrocinium – razbojnički sabor).

425-455. VALENTINIJAN III (ZAPADNO CARSTVO)

Honorijev bratanac, potukao je uzurpatora Jovana.

644 BETANI HJUZ

451. Halkidonski sabor.

455. Vandali iz severne Afrike pljačkaju Rim.

450-457. MARKIJAN

Brakom s Arkadijevom kćerkom Pulherijom postigao je savez s

Teodosijevom dinastijom. Pravoslavna crkva slavi ga kao sveca.
Odbio je da plaća danak Atili.

457-474 – LAV I

Vojnik, nije pripadao Teodosijevoj dinastiji. Zakone je izdavao na

grčkom umesto na latinskom.

467-472. ANTEMIJE (ZAPADNO CARSTVO)

Pokušava da potisne Vizigote i Vandale, ali bezuspešno. Ubio ga je

njegov vojskovođa Ricimer, poreklom Got.

474. LAV II

Unuk Lava I, umro je od nepoznate bolesti svega deset meseci po

stupanju na presto – moguće je da ga je otrovala njegova majka
Arijadna da bi na presto dovela svog muža Zenona.

474-475. JULIJE NEPOT (ZAPADNO CARSTVO)

Vlada iz Dalmacije. Imao je izvesnu podršku Konstantinopolj a.

Posle svrgavanja Romula Avgustula stvarnu vlast je u njegovo ime
zapravo držao nerimljanin Odoakar. Rimski Senat uputio je
istočnom caru Zenonu peticiju da naimenuje Odoakara za patricija
– u starom Rimu bio je to pripadnik plemićke klase, ali u Vizantiji
 Istanbul 645

počasno zvanje – i Zenon je to uslišio. Posle Nepotove smrti 480.

Odoakar je nastavio da vlada u Zenonovo ime.

475-476. U Konstantinopolju dvadeset četiri meseca vlada Vasilisk.

475-476. ROMUL AVGUSTUL (ZAPADNO CARSTVO)

Lažni car, koji je na prestolu sedeo od 31. oktobra 475. do 4.

septembra 476. Zbacio ga je Odoakar. Istoričari smatraju da je
time obeležen kraj Zapadnog rimskog carstva i početak srednjeg
veka u zapadnoj Evropi.

474-491. ZENON

Vladavinu su mu zagorčavali verski razdori, posebno monofizitska

jeres. Enotikon, edikt koji je 482. uputio egipatskoj crkvi, uneo je u
izvesnoj meri red, iako izbijaju razmimoilaženja s rimskom
crkvom. Budući da je bio pravoslavac, Zenonu je dozvoljeno da se
uspne na presto iako je po narodnosti bio Isavrijac, po imenu
Tarasis sin Kodisin. Posle Odoakarove smrti postavio je Teodoriha
za kralja Italije, štiteći Istočno carstvo od Ostrogota.

491-518. ANASTASIJE

Odabrala ga je Zenonova udovica Arijadna za svog novog muža i

cara. Imao je heterohromne oči, jedno crno, jedno plavo.
Reformisao je poreski i novčani sistem. Bio je pristalica
mijafizitizma.

518-527. JUSTIN I

Odrastao kao nepismeni svinjar, Justin je u Konstantinopolj došao

negde u pubertetskom uzrastu, bežeći od varvarske najezde.
Stupio je u vojsku i 518. godine uznapredovao do položaja
zapovednika dvorske straže. Iste godine je, služeći se mitom
646 BETANI HJUZ

koliko i uticajem, izabran za cara. Godine 525. ukida zakon koji je

zabranjivao pripadnicima senatorske klase da se žene ženama iz
nižih društvenih slojeva, omogućivši na taj način svom sestriću
Justinijanu da se oženi Teodorom.

527-565. JUSTINIJAN I

Zaslužan za Corpus iuris civilis, opštepoznat kao Justinijanov

zakonik. Obnavlja Svetu Sofiju i Crkvu Svetih apostola. Za vreme
njegove vladavine podignut je ustanak Nika, koji je uspešno
ugušen.
Godine 533. objavio je večni mir između Vizantije i Persije.
Godine 540. zauzima Ravenu, a 562. dovršava osvajanje Italije.
Zatvara Platonovu akademiju u Atini 529.
Ženi se Teodorom, plesačicom s hipodroma; o ovome mnogo
govori Prokopije u svojoj Tajnoj istoriji.

542. Kuga odnosi petinu konstantinopoljskog stanovništva.

557. Zemljotres u Konstantinopolju.

565-578. JUSTIN II

Iako je najpre pokušao izmirenje s monofizitima, 571. ih

podvrgava progonima i proglašava zvaničnu osudu
monofizitizma, koju je moralo da potpiše celokupno sveštenstvo.
Letopisci tvrde da je Justin poludeo 573, pošto je čuo izveštaje da
je Dara, grad u blizini današnje granice između Turske i Sirije, pao
zbog nesavesnosti zapovednika posade. Nesposoban da dalje
vlada, povlači se, ili je prinuđen da se povuče, s carskih dužnosti; u
trenucima lucidnosti pozivan je ipak da odobri izvesne krupnije
odluke, na primer naimenovanje Tiberija za cezara.

578-582 TIBERIJE II KONSTANTIN

 Istanbul 647

Carica Sofija ubedila je 574. godine svog poludelog muža Justina

da naimenuje Tiberija za cezara i vladala je uz njega do smrti
Justina II, kada je Tiberije postao car. Sofija se nadala da će se
udati za njega i zabranjivala je njegovoj ženi Eliji Anastasiji
pristup na dvor. Tiberije je, prema svedočenjima, bio srdačan i
promišljen čovek. Pavle Đakon piše da je blago koje je pronašao
pod jednom kamenom pločom razdelio sirotinji. Takođe je
umanjio državne dažbine ukinuvši porez na vino i hleb koji je bio
uveo Justinijan I.

582-602. MAVRIKIJE

Sposoban vojskovođa, vodio je nekoliko uspešnih pohoda protiv

Sasanida. Pošto je postao car, uspeo je da okonča rat s Persijom,
proširi carstvo do Kavkaza i ukine potrebu za plaćanjem danka
Persijancima da bi se sačuvao mir.

602-610. FOKA

Oteo je presto Mavrikiju. Kao car postaje sve neomiljeniji, dok ga

nije zbacio Iraklije. Prvi vizantijski car, ne računajući Julijana
Apostatu, koji je nosio bradu.

610-641. IRAKLIJE

Uvodi grčki kao zvanični jezik u Istočnom carstvu. Godine 610.

Persijanci su uspeli da prodru uz Bosfor, ali ne i kroz carigradske
zidine.

618. Carigrađani gube pravo na besplatno žito pošto su Persijanci presekli

snabdevanje iz Egipta. Stanovništvo u gradu opada.

622. Muhamedov prelazak iz Meke u Medinu (hidžra).

626. Persijanci i Avari opsedaju Konstantinopolj.

648 BETANI HJUZ

630. Iraklije vraća delić Istinskog krsta u Jerusalim.

632. Umire prorok Muhamed.

635. Zabeležen dolazak misionara iz „rimskih zemalja“ u Kinu.

636. Bitka protiv muslimana kod Jarmuka; poraz Vizantije.

641. KONSTANTIN III, IRAKLONA

Posle iznenadne smrti Konstantina III u maju 641. godine Iraklona ostaje
jedini vladar. Glasine da su on i njegova majka Martina ubili Konstantina
dovode do pobune s vojskovođom Valentinom na čelu, što primorava Iraklonu
da prizna za savladara svog malog bratanca Konstanta.

641-668. KONSTANTU

Sin Konstantina III imao je svega jedanaest godina kada se popeo

na presto. Za vreme njegove vladavine Arapi su osvojili velike
delove južnih i istočnih vizantijskih provincija. Izdaje 648. godine
Tipos, edikt kojim zabranjuje monotelitstvo, razrađenu verziju
monofizitstva i mijafizitstva, prema kojoj je Isus dvosuštastven, ali
ima samo jednu volju. Naložio je ubistvo svog brata Teodosija da
bi obezbedio presto svom sinu Konstantinu IV. Odlazi s vojskom
na zapad da bi branio Italiju od Langobarda, ali okreće papu
protiv sebe izdvajanjem Ravene ispod papske jurisdikcije. Povlači
se u Sirakuzu na Siciliji, gde je ubijen.

OKO 655. Bitka jarbola, kod Finikea.

668-685. KONSTANTIN IV POGONAT

Sin Konstanta II i njegov savladar od 654. godine. Okončao je

monotelitstvo sazivanjem Šestog vaseljenskog sabora. Godine
672. brojni arapski brodovi napali su Konstantinopolj. Arapski
 Istanbul 649

brodovi uspostavili su bazu u Kiziku i krstare maloazijskom

obalom.

674. Prva arapska opsada Konstantinopolja.

680-681. Održava se Šesti vaseljenski ili Treći carigradski sabor.

685-695. JUSTINIJAN II (PRVA VLADAVINA)

Razvija carstvo u vojnom i administrativnom pogledu. Žestoki

progoni manihejaca i gušenje narodnih običaja nehrišćanskog
porekla izazivaju podele u crkvi. Godine 692. sazvan je Petošesti
sabor u Carigradu; ishod zasedanja navodi Justinijana da pošalje u
Rim izaslanika sa zahtevom da se uhapsi papa Sergije I, čime
izaziva pobunu milicije u Rimu i Raveni.

695-698. LEONTIJE II

Zbačen 698; odsečeni su mu nos i jezik i zatvoren je u manastiru

Psamation u Carigradu.

698-705. TIBERIJE II

German rodom, pomorski starešina, menja ime Apsimar u Tiberije

i odlazi 698. godine u Carigrad, kojim je harala kuga. Stiče podršku
stranke zelenih, a uz sebe ima i vojsku i carsku dvorsku stražu;
proglašavaju ga za cara. Potom je njegova vojska opljačkala grad.
Tiberije reorganizuje vojnu upravu. Iako uspešan vojskovođa, beži
pošto je čuo da je Justinijan II osvojio Vlahernski dvorac. Na kraju
je uhvaćen, sproveden ulicama i pogubljen na hipodromu, zajedno
s Leontijem i svojim vojnim zapovednicima.

705-711. JUSTINIJAN II (DRUGA VLADAVINA)

650 BETANI HJUZ

Vraća se iz izgnanstva i polazi s vojskom na Carigrad. Kako nije

mogao da probije zidine, uvlači se u grad kroz vodovodnu cev. Kao
ishod Justinijanove opsednutosti osvetom usledili su pokolji, zbog
kojih je car povratnik izgubio mnoge pristalice. Glave mu je došla
njegova vojska.

711-713. FILIPIK VARDAN

Jermen Vardan bio je izgnan na Kefaloniju po naređenju Tiberija

III jer je gajio težnje ka prestolu. Justinijan II ga je vratio iz
izgnanstva 711. godine da bi ugušio pobunu u Hersonu na Krimu.
Umesto toga, Vardan je tamo proglašen za cara. Iz Hersona je
otplovio u Konstantinopolj i pobio Justinijana i njegovu porodicu.
Pobornik monotelitske jeresi, naredio je da se iz dvorca uklone
natpisi i prikazi Šestog vaseljenskog (Trećeg carigradskog) sabora
i rehabilituju oni koje je sabor osudio. Zbog toga je papa
Konstantin odbio da ga prizna za cara. Bugari opsedaju Carigrad
712. Naredne godine Filipik je zbačen vojnom zaverom i oslepljen,
a na presto je doveden starešina carske kancelarije Artemije,
krunisan kao Anastasije II.

713-715 – ANASTASIJEII

Primoran je da se odrekne prestola i primi monaški zavet, a zatim

prognan u Solun. Pokušao je da povrati presto 720. godine, posle
čega ga je Lav III pogubio.

715-717. TEODOSIJE III

Uspeo je da uđe u Konstantinopolj tek posle šestomesečne opsade.

Na zalaganje patrijarha Germana I dopušta Anastasiju da se živ
povuče s prestola.

717-718. Arapska opsada Carigrada.

 Istanbul 651

726. Erupcija vulkana na Teri.

717-741. LAV III ISAVRIJANAC

Sproveo je opsežne popravke Teodosijevih zidina, plaćene od

poreza nametnutih u celom carstvu. Godine 718. okončana je
arapska opsada.

741-775. KONSTANTIN V KOPRONIM

Ikonoklast. Kada se njegov zet Artavazd, strateg teme Armenijake,

zabarikadirao u Carigradu, Konstantin je morao da opsedne grad.
Postoje 743. porazio Artavazda, a zatim pobedio i zbacio i
njegovog sina Nikitu, konačno je ušao u prestonicu. Godine 751.
Lombardi su osvojili Ravenu i prekratili svaki vizantijski uticaj u
severnoj i srednjoj Italiji. Konstantin je umro na ratnom pohodu
protiv Bugara.

762. Bagdad je postao sedišta kalifata.

775-780. LAV IV

Prvobitno se držao trpeljivosti prema ikonofilima, ali je pred kraj

vladavine promenio stav. Teofan Ispovednik beleži da je Lav umro
od groznice koju je dobio zato što je u kruni nosio drago kamenje
uzeto iz Svete Sofije.

780-797. KONSTANTIN VI

Ikonoklast. Vladar je postao s deset godina, pod okriljem svoje

majke Irine, koja je uhapšena 790, kada je pokušala da zadrži
vrhovnu vlast iako je njen sin dozreo do punoletstva. Konstantin
ju je, međutim, kasnije pomilovao, a kada se oženio svojom
ljubavnicom Teodorom, Irina je iskoristila nezadovoljstvo koje je
time izazvao da ga zbaci i oslepi.
652 BETANI HJUZ

787. U Nikeji održan Sedmi vaseljenski sabor.

797-802. IRINA

Vladala je u ime svog sina, a kasnije pokušala da se proglasi za

samostalnu caricu. Bila je ikonofil i trudila se da iskuje bliskije
odnose sa Zapadnim rimskim i sa Karolinškim carstvom.
Osniva Manastir Svete Eufrosine. Predsedava Sedmim
vaseljenskim saborom 787. godine u Nikeji, s ciljem da ponovo
uspostavi obožavanje ikona.

802-811. NIĆIFOR I

Ojačava vojsku prihodima od povećanja poreza, ali gine u Bici kod

Pliske protiv kana Kruma u julu 811. Venecija, Istra i Dalmacija
predmet su spora između Vizantije i carstva Karla Velikog koje se
nalazi u usponu. Nićifor sklapa s Karlom sporazum o nenapadanju
i vraća ove teritorije Vizantiji.

811. STAVRAKIJE

Nićiforov sin teško je ranjen u Bici kod Pliske, u kojoj mu je

poginuo otac, i nikada se nije sasvim oporavio. Vladao je svega dva
meseca pre nego što se povukao u manastir i ubrzo umro.

812. Vizantija priznaje Karla Velikog za vasilevsa, ali samo

Zapadnog carstva.

813. Bugarski kan Krum opseda Carigrad.

811-813. MIHAJLO I

Povećao je državna davanja crkvama i manastirima i priznao

Karla Velikog za vasilevsa, mada samo Zapadnog carstva.
 Istanbul 653

Primoran je da se odrekne prestola 813. godine, posle poraza od

Bugara.

813-820. LAV V

Poveo je drugi talas ikonoborstva. Ubio ga je na Božić 820. godine

pred oltarom Svete Sofije Mihajlo Amorijac, koga je sam Lav
uzdigao na položaj starešine dvorske straže.

820-829. MIHAJLO II

Osnivač Amorijske dinastije. Ubistvom Lava V izazvao je bunu

Tome Slovena 820-823. godine, koju je ugušio uz pomoć
Krumovog sina kana Omurtaga.

829-842. TEOFIL

Poslednji car ikonoborac, preduzeo je korake da ojača odbranu

carstva, kao što je bila gradnja tvrđave Sarkel na Donu, koju je
podigao u saradnji s Hazarima.

842-867. MIHAJLO III

Zbacivši 856. godine svoje namesnike, majku Teodoru i evnuha

Teoktista, koji su obnovili ikonofilstvo, pada pod uticaj ujaka
Varde. Pod njegovom vladavinom dodatno su ojačana
odbrambena utvrđenja carstva, a Carigrad odbranjen od Rusa
860. Ubio ga je na spavanju Vasilije Makedonac.

850. Sveti Ćirilo uvodi među Slovene glagoljsko pismo. 860. Ruska opsada
Carigrada.

867-886. VASILIJE I MAKEDONAC

654 BETANI HJUZ

Ubio je Mihajla III i vratio na patrijaršijsku stolicu Ignjatija da bi

popravio diplomatske odnose s Rimom.
Potukao je Arape na jugu Italije, iako je na kraju izgubio
Sirakuzu, dalmatinsku obalu, grčku obalu i Eufrat.

886-912. LAV VI MUDRI

Vasilijev savladar od 870, plodan pisac, preveo je na grčki i

dopunio Justinijanov zakonik. Četvrtom ženidbom, sa svojom
ljubavnicom Zojom Karbonopsinom, izazvao je mnogo protivljenja
i sporova s crkvenom hijerarhijom. Za vreme njegove vladavine
vizantijske zemlje napadane su mnogo puta; Arapi su osvojili
Siciliju, Lav Tripolijski opljačkao Solun, a Bugari su iznudili danak.

907. Ruska opsada Carigrada (sporno).

912-913 ALEKSANDAR

Treći sin Vasilija Makedonca, ekstravagantan vladar, odbio je da

plaća danak bugarskom caru Simeonu, koji se zbog tog spremio da
pođe u rat.

913-959 – KONSTANTIN VII PORFIROGENIT

Punopravni vladar od svoje osme godine. Oženio se Jelenom,

kćerkom zapovednika (drungarija) carske mornarice Romana
Lakapina. Napisao je nekoliko traktata, među njima De ceremoniis
aulae Bizantinae (O ceremonijama vizantijskog dvora) i De
administrando imperio (O upravljanju carstvom). Pod njegovom
vladavinom okončan je 927. godine rat sa Simeonom.

941. Neuspeli napad Rusa na Carigrad.

920-944. ROMAN I LAKAPIN

 Istanbul 655

Savladar svog zeta Konstantina VII do svrgavanja. Pošto je Roman

svrgnut, Konstantin vlada sam.

959-963. ROMAN II

Nasleđuje svog oca Konstantina. Donosi zakon protiv aristokrata

moćnika, izazvavši izvesnu neomiljenost kod crkve.

963-969. NIĆIFOR II FOKA

Postigao je brojne pobede protiv Arapa. Povećao je najmanju

površinu vojničkog zemljoposeda, ali je zato ograničio veličinu
crkvenih imanja. Ubijen je usled zavere u kojoj su učestvovali
njegova žena Teofana i njegov vojskovođa i sestrić Jovan
Cimiskije.

969-976. JOVAN I CIMISKIJE

Prognao je svoju suzaverenicu Teofanu da bi pridobio podršku

patrijarha Polieukta. Ukinuo je ograničenja crkvenih poseda koja
je uveo Nićifor II i priznao Ota I kao vasilevsa Franaka.

976-1025. VASILIJE II BUGAROUBICA

Trudio se da sačuva sitne seljačke i naročito vojničke posede

uvevši ograničenja na širenje aristokratskih veleposeda i
zapovedio da bogati plaćaju poreze koje sirotinja ne uspe da plati.
Uveo je takođe stajaću vojsku, koja je nanela konačni poraz
Bugarima kod Belasice 1018. Vasilije je svim zarobljenicima
povadio oči, ostavivši po jedno samo svakom stotom da ostale
vrati kući.

1025-1028. KONSTANTIN VIII

656 BETANI HJUZ

Draže su mu bile trke dvokolica od upravljanja carstvom. Pod

pritiskom vlastele ukinuo je zemljišne reforme svog brata Vasilija
II.

1028-1034. ROMAN III ARGIR

Oženjen kćerkom Konstantina VIII Zojom. Započinje podizanje

skupih građevina i smanjuje dažbine aristokratiji, unevši potpuno
rasulo u državne finansije. Ubila ga je Zoja, koja ga je najpre
verovatno lagano trovala, a zatim naredila da bude zadavljen u
kupatilu.

1034-1041. MIHAJLO IV

Oženio se Zojom posle smrti Romana Argira. Bolovao je od

epilepsije i vladavinu je uglavnom prepuštao svom bratu Jovanu,
koji je obavljao visoke dvorske dužnosti pod vladavinom
Konstantina VIII i Romana III. Jovan je povećao poreze, izazvavši
bunu. Godine 1037. sklopljen je važan tridesetogodišnji mir s
fatimidskim kalifatom.

1041-1042. MIHAJLO V KALAFAT

Vladao je svega četiri meseca. Prognao je svoju pomajku Zoju, što

je bio pogrešan potez. Usledio je munjeviti prevrat. Mihajlo je
pobegao u manastir, ali je bez obzira na to oslepljen; umro je
nekoliko meseci kasnije.

1042. ZOJA I TEODORA

Kćeri Konstantina VIII ustoličene su za savladarke po želji crkve i

Senata. Trudile su se da spreče prodaju službenih zvanja i
obezbede sprovođenje pravosuđa, ali je podrška dvora bila
podeljena između dveju carica. Zoja se zatim udaje za Konstantina
Monomaha da bi ograničila Teodorinu vlast.
 Istanbul 657

1043. Poslednja vikinška pljačka Konstaninopolja.

1047. Opsada za vreme pobune Lava Tornikija.

1042-1055. KONSTANTIN IX MONOMAH

Doveo je svoju ljubavnicu Mariju Sklirenu na dvor, gde je bila

podređena jedino Zoji i Teodori. Glasine da Marija priprema
ubistvo carica izazvale su narodni ustanak, koji su umirile same
carice. Favorizovao je krupne velmože, dinate, i dodelio im
poreske olakšice. Posle boravka papskih legata u Konstantinopolj
u 1054. godine grčka i rimska crkva definitivno su se razdvojile, a
patrijarh Mihajlo Kerularije i papa Lav IX međusobno su se
izopštili.

1054. Veliki raskol istočnog i zapadnog brišćanstva.

1055-1056. TEODORA

Vlada sama posle Zojine smrti (1050) i Konstantinove (1055),

iako su savetnici ubedili Konstantina da imenuje Nićifora
Proteona kao svog naslednikt Da bi učvrstila vlast, kažnjava lične
neprijatelje na dvorj i postavlja svoje domaće evnuhe na važne
položaje.

1056-1057. MIHAJLO VI STRATIOTIK

Teodora ga je izabrala za svog nasledrika, ali kako nije pripadao

Makedonskoj dinastiji, uslecile su borbe oko prestola. Mihajlo
postaje neomiljen među vojskom pošto je odbio da vrati
zaplenjeno imanje vojskovođi Nićiforu Vrijeniju. Bio je prinuđen
da preda presto Isaku Komninu i povuče se u manastir.

1057-1059. ISAK I KOMNIN

658 BETANI HJUZ

Pokušao je da oporavi državne finansije. Porazio je ugarskog

kralja Andraša I, ali se ubrzo posle toga teško razboleo, povukao s
prestola i primio monaski postrig.

1059-1067. KONSTANTIN X DUKA

Srezao je vojne troškove i time oslabio odbranu carstva. Podigao

je poreze da bi plaćao najamničku vojsku, što mu je donelo opštu
neomiljenost. Preživeo je pokušaj ubistva 1061. godine.

1068-1071. ROMAN IV DIOGEN

Da bi se popeo na presto oženio se Jevdokijom Makremvo litisom,

udovicom Konstantina Duke, iako se ona zaklela mužu da se neće
preudati posle njegove smrti. Lično je vodio vojsku protiv Turaka.
Srezao je javne troškove carstva, što znači da nije održavao
nikakve igre, čime je navukao na sebe veliku neomiljenost; među
narodom.
U Bici kod Mancikerta Seldžuci su ga zarobili, ali su ga zatim iz
poštovanja pustili na slobodu. S prestola ga je zbacio Mihajlo
Duka, a Jevdokija je primorana da se povuče u manastir. Iste te
godine Normani su zauzeli Bari, poslednje vizantijsko uporište u
Italiji.

1071. April: Normani osvojili Bari. Avgust: Bitka kod Mancikerta.

1071-1078. MIHAJLO VII DUKA

Najstariji sin Konstanina Duke i Jevdokije Makremvolitse. Za

vreme njegove vladavine devalviran je vizantijski novac. Bilo je
više pokušaja da mu se otme presto dok konačno nije zbačen i
primoran da se zamonaši.

1078-1081. NIĆIFOR III VOTANIJAT

 Istanbul 659

Strateg Anadolske teme, uz podršku Seldžuka ušao je u Nikeju,

posle čega su ga kao cara podržale aristokratija i crkva.
Nameravao je da se na prestolu učvrsti ženidbom s Jevdokijom, ali
se na nagovor Duka oženio njenom snahom Marijom Alanskom,
ženom Mihajla VII. Nićifor nije bio omiljen, a devalvacija novca se
nastavljala. Posle više pobuna prepustio je presto Komnenima i
povukao se u manastir.

1081. Prodor Roberta Gviskara na vizantijsku teritoriju. 1090. Turska opsada

Carigrada. 1095. Prvi krstaški pohod.

1081-1118. ALEKSIJE I KOMNIN

Ratovao je protiv Normana i Turaka Seldžuka. Začetnik je

komninskog preporoda – vojne, finansijske i teritorijalne obnove
Vizantije. Za vreme njegove vladavine poveden je Prvi krstaški
pohod, posle molbe za pomoć protiv Seldžuka koju je Aleksije
uputio papi Urbanu II.

1118-1143. JOVAN II KOMNIN

Preoteo je neke gradove od Turaka i naneo poraz Srbima, Ugrima i

Pečenezima.

1145-1149. Drugi krstaški pohod

1143-1180. MANOJLO I KOMNIN

Sklapa savez s papom i s Jerusalimskim kraljevstvom prodire u

fatimidski Egipat. Za vreme njegove vladavine poveden je Drugi
krstaški pohod. Godine 1171. pohapsio je mletačke trgovce širom
Vizantije.

1180-1183. ALEKSIJE II
660 BETANI HJUZ

Za vreme njegove vladavine, pod vodstvom namesništva jer je na

presto stupio s jedanaest godina, Vizantija trpi značajne poraze i
gubi Srem, Bosnu, Dalmaciju, Koteon i Sozopol. Zadavljen je
tetivom luka po naređenju svog suvladara cara Andronika.

1183-1185. ANDRONIK I KOMNIN

Oženio se Agnesom, kćerkom francuskog kralja Luja VII,

verenicom Aleksija II. Surovim merama suzbijao je vlast plemstva
i naredio je pogubljenje svih zatvorenika i izgnanika. Bunu koja je
usledila iskoristio je normanski kralj Sicilije Vilijam II i napao
najpre Drač, a zatim Solun. Andronik je svrgnut, zatim zarobljen
pri pokušaju bekstva iz Carigrada i umoren strašnom smrću.

1185-1195. ISAK II ANĐEO (PRVA VLADAVINA)

Potukao je osvajačku vojsku Vilijama Sicilijanskog. Uveo je teške

dažbine da bi plaćao vojsku, što je izazvalo Vlaško-bugarski
ustanak (Ustanak Asena i Petra). Isak je pošao u rat protiv
Bugarske, ali ga je neočekivano svrgnuo njegov brat Aleksije, koji
ga je oslepio i zatvorio u Carigradu.

1195-1203. ALEKSIJE III ANĐEO

Isakov stariji brat nije uspeo da odbrani Konstantinopolj od

učesnika Četvrtog krstaškog pohoda i pobegao je iz grada.

1202-1204. Četvrti krstaški pohod

1203. ALEKSIJE IV I ISAK II (DRUGA VLADAVINA)

Isakovom sinu Aleksiju uspelo je da preusmeri Četvrti krstaški

pohod ka Carigradu u nameri da izbavi oca iz zatvora. Kako je Isak
bio slep i iznemogao u zatočeništvu, krstaši su zahtevali od njega
da naimenuje sina za savladara. Aleksije i Isak nisu bili u stanju da
 Istanbul 661

plate krstašima kao što su obećali te su krstaši nasrnuli na

Carigrad i svrgnuli ih obojicu. Nešto kasnije Aleksije je zadavljen, a
Isak je umro od pretrpljenih duševnih udaraca.

1204. ALEKSIJE V DUKA MURZUFL

Nije uspeo da odbrani Carigrad od učesnika Četvrtog krstaškog

pohoda.

LATINSKO CARSTVO

1204-1205. BALDUIN I

Krunisan u Svetoj Sofiji prema vizantijskim običajima. Zarobljen je

kod Adrijanopolja posle poraza koji je pretrpeo od bugarskog cara
Kalojana. Za vreme Balduinovog zatočeništva njegov brat Henrih
preuzeo je namesništvo u Carigradu. Balduin je umro nedugo
pošto je zatočen, ali su tačne okolnosti njegove smrti ostale
nepoznate. Dve decenije kasnije u Flandriji se pojavio samozvanac
koji je tvrdio da je Balduin. Razotkriven je i pogubljen 1226.

1205-1216. HENRIK FLANDRIJSKI

Postigao je pobede protiv bugarskog cara Kalojana i posle njega

Borila, te protiv nikejskog cara Teodora I Laskarisa, s kojim je
zatim sklopio mir 1214.

1216-1217. PETAR II KURTENE

Krunisan u Crkvi Svetog Lavrentija izvan gradskih granica Rima,

nikada nije dospeo u Carigrad, jer ga je na putu zarobio epirski
despot Teodor Komnin Duka. U zarobljeništvu je i umro 1219.
godine.
662 BETANI HJUZ

1217-1219. JOLANDA FLANDRIJSKA (NAMESNICA)

Petrova žena, sestra Balduina i Henrika Flandrijskog. Sklopila je

savez s Bugarskom i jednu od svojih kćeri udala za Teodora I
Laskarisa.

1219-1228. ROBERT KURTENE

Gubi teritorije u sukobima s Epirskom despotovinom i Nikejskim

carstvom. Da bi sklopio mir s nikejskim carem Jovanom III
Vatacom, pristaje da se oženi kćerkom Teodora I Laskarisa
Jevdokijom, ali se umesto toga ženi svojom ljubavnicom
Francuskinjom, gospođicom De Nevil, mada je ona bila zaručena
za nekog burgundijskog plemića. Iznevereni zaručnik proterao je
Roberta iz Konstantinopolj a. Robert je pobegao u Rim, da potraži
pomoć od pape. Umro je na putu, u Moreji.

1228-1237. JOVAN BRIJEN (NAMESNIK)

Vladao je kao namesnik za vreme maloletstva Balduina, sina Petra

Kurtenea i Jolande Flandrijske. Odbranio je Konstantinopolj od
opsade Jovana III Vataca i bugarskog cara Jovana Asena II 1235.
godine. Takođe je bio kralj Jerusalima, preko braka s kraljicom
Marijom Jerusalim skom (Monferatskom).

1260. Nikejsko carstvo preduzima neuspeo pokušaj opsade Konstantinopolja.

1237-1261. BALDUIN II

Oženjen Marijom, kćerkom Jovana Brijena. Rasprodao je relikvije,

među njima Hristov trnov venac, da bi prikupio novac. Pod
njegovom vladavinom Vizantijsko carstvo u suštini je svedeno na
sam Carigrad, koji u to vreme ima jedva trideset pet hiljada
stanovnika. Mihajlo VIII Paleolog osvaja grad, a Balduin se spašava
bekstvom.
 Istanbul 663

NIKEJSKO CARSTVO: Teodor I Laskaris (1208-1221), Jovan III Vatac (1221-

1254), Teodor II Laskaris (1254-1258), Jovan IV Laskaris (1258-1261)

OBNOVLJENO VIZANTIJSKO CARSTVO

1259-1282. MIHAJLO VIII PALEOLOG

Pošto je 1261. preoteo Carigrad od Latina, obnavlja vizantijske

običaje, popravlja crkve i javna zdanja i podiže broj stanovnika na
sedamdeset hiljada. Na Drugom lionskom saboru 1274. godine
obnovljeno je jedinstvo rimske i vizantijske crkve.

1282-1328. ANDRONIK II PALEOLOG

Povećava poreze i raspušta mornaricu da bi oporavio državnu

blagajnu. Gubi mnogo teritorije u sukobima s Turcima. Pretrpeo je
poraz od bugarskog cara Teodora Svetoslava. Rođeni unuk
Andronik III primorao ga je da napusti presto i zamonaši se.

1328-1241. ANDRONIK III

Obnavlja mornaricu. Nije uspeo da preotme od osmanskog sultana

Orhana Nikeju, koju su Turci preimenovali u Iznik, ali je uspeo da
povrati Epir, Tesaliju i Hios.

1331. Osmanlije osvajaju Nikeju. 1341. Osmanlije osvajaju Hrisopolj.

1341-1347. JOVAN V PALEOLOG (PRVA VLADAVINA)

Sa svega devet godina nasleđuje oca, koji ga nije prethodno

krunisao za savladara ni naimenovao za naslednika, te izbija
građanski rat između njegovih namesnika carice majke Ane,
patrijarha Jovana Kaleke i Aleksija Apokavka s jedne strane i
664 BETANI HJUZ

saradnika njegovog oca Jovana Kantakuzina, koga je sam

Andronik bio naimenovao za namesnika sinu.

1347-1348. Crna smrt hara Carigradom.

1347-1354. JOVAN VI KANTAKUZIN

Posle pobede u građanskom ratu postao je suvladar Jovana V, još

uvek maloletnog, tako da Kantakuzin u suštini vlada sam.
Pretrpevši poraz od Đenovljana i izložen unutrašnjim pretnjama,
pribegao je savezu s Osmanlijama. Svrgnuo ga je Jovan V, posle
čega se Kantakuzin zamonašio.

1354-1391 – JOVAN V PALEOLOG (DRUGA VLADAVINA)

Putuje po Evropi ne bi li pribavio pomoć protiv Osmanlija. Godine

1376. zbacio ga je na tri godine njegov sin Andronik IV uz pomoć
sultana Murata I, a zatim na pet meseci 1390. unuk Jovan VII.
Započeo je da obnavlja zidine i Zlatnu kapiju, ali je sve urađeno
morao da poruši po naređenju Bajazita II, koji je držao njegovog
sina Manojla kao taoca.

1372-1373. Vizantijski carevi postaju vazali Osmanlija.

1376. Andronik IV Paleolog drži, uz pomoć Osmanlija, Carigrad pod

tridesetdvodnevnom opsadom.

1376-1379. ANDRONIK IV

1390. JOVAN VII

Svrgava dedu s prestola, ali njega samog zatim s prestola uklanja

stric Manojlo uz pomoć Mlečana.
 Istanbul 665

1396-1402. PRVA TURSKA BLOKADA CARIGRADA.

1422. PRVA VELIKA TURSKA OPSADA CARIGRADA.

1391-1425. MANOJLO II

Nasleđuje svog oca Jovana V. Odbranio je Carigrad od opsade

Bajazita I 1394. godine, a zatim obilazi evropske dvorove moleći
za pomoć protiv Osmanlija. Jedini je vizantijski car koji je boravio
u Engleskoj, gde je ugošćen u Eltamskom dvorcu. Napisao je
brojne pesme, traktate i pisma.

1425-1448. JOVAN VIII

Prisustvuje Saboru u Firenci 1439. godine, s namerom da prihvati

uniju grčke crkve s rimskom da bi pribavio pomoć pape Evgenija
IV protiv Osmanlija.

1439. Na Saboru u Firenci vizantijski car priznaje papski primat nad

vizantijskom crkvom.

1449-1453. KONSTANTIN XI

Gine u poslednjoj odbrani svoje prestonice; Mehmed II osvaja

Carigrad i ono što je preostalo od zemalja pod njegovom vlašću.

OSMANSKO CARSTVO

1453-1481. MEHMED II

U svojoj dvadeset drugoj godini osvaja Carigrad (koji se nadalje

naziva i Konstantinija ili Islambol), a poslednje slobodne krpice
vizantijskih zemalja zbrisane su do 1461. godine. Naziva sebe
666 BETANI HJUZ

sultanom Ruma (Rima). Godine 1459. započinje gradnju Topkapi

saraja.

1492. Pad Granade; proterani muslimani i Jevreji dolaze iz Andaluzije u

Konstantiniju.

1481-1512. BAJAZIT II

Zemljotres 1509. godine razorio je Konstantiniju. Bajazit prima

izbegle pred španskom inkvizicijom. Odnosi se podjednako
pokroviteljski i prema istočnoj i prema zapadnoj kulturi.

1512-1520. SELIM I

Prvi sultan koji je takođe poneo titulu kalifa islama pošto je 1517.
godine osvojio Egipat. Pobio je toliko svojih savetnika da je u
narodu nastala kletva „Dabogda postao Selimov vezir“.

1520-1566. SULEJMAN I VELIČANSTVENI

Uvodi kanonizovane zakone i promene u društvu – poreze,

obrazovanje i suđenja prekršiocima zakona. Obrazovao se u školi
u Topkapiju od svoje sedme godine. Radio je na razvoju kulture
širom carstva, ali u Istanbulu posebno.

1522. Osmanlije napadaju Rodos.

1529. Neuspela opsada Beča.

1537. Sulejman seli mornaricu u Butrint.

1544. Petrus Gilijus boravi u Istanbulu u potrazi za rukopisima za francuskog

kralja.
 Istanbul 667

1571. Osmanlije gube Bitku kod Lepanta.

1566-1574. SELIM II

Sedamnaestog februara 1568. godine potpisuje u Istanbu lu

mirovni sporazum prema kome se Maksimilijan II, car Svetog
rimskog carstva, obavezuje da će plaćati Osmanskom carstvu
godišnji danak od trideset hiljada dukata i priznaje vlast
Osmanlija nad Moldavijom i Vlaškom.

1574-1595. MURATIII

Započinje vladavinu zadavivši petoricu svoje braće. Razmatra s

Elizabetom I zajedničke vojne poteze protiv Španije. Sve vreme
vladavine provodi u Konstantiniji i ne odlazi zaista ni u jedan ratni
pohod.

1595-1603. MEHMED III

Po njegovom naređenju njegovi gluvonemi evnusi zadavili su mu

devetnaestoricu braće i polubraće. Manje-više prekida svako
umetničko pokroviteljstvo i u prestonici i u celom carstvu. Oženio
se vizantijskom princezom iz porodice Komnina.

1603-1617. AHMED I

Umesto da vladavinu započne bratoubistvom, zatvara mlađeg

brata u Kavez u carskom dvorcu. Zaljubljenik u poeziju, ali u
likovne umetnosti nije ulagao. Podigao je Džamiju sultana
Ahmeda, poznatiju kao Plava džamija. Sahranjen je u mauzoleju
ispred nje.

1617-1618. MUSTAFA I
668 BETANI HJUZ

Do Ahmedove smrti živeo je zatvoren u Kavezu, usled čega je

oboleo od teške paranoje. Svrgnut je 1618. godine.

1618-1622. OSMAN II

Izvanredno obrazovan, na presto je stupio s četrnaest godina.

Zadavljen je u Jedikuli.

1622-1623. MUSTAFA I

Druga vladavina. Svrgnut je ponovo 1623, ali je majka uspela da

postigne da mu se poštedi život i dozvoli da se tiho povuče.

1623-1640. MURAT IV

Stupa na presto s jedanaest godina, u prvo vreme pod snažnim

uticajem srodnika, ali 1632. uspostavlja apsolutnu vlast.
Zabranjuje u Konstantiniji alkohol, duvan i kafu, pod pretnjom
smrtne kazne. Ulaže u graditeljske projekte.

1638. Bagdad se predaje Muratu; neki razdori proistekli iz toga nisu zalečeni
ni do danas.

1640-1648. IBRAHIM LUDI

Takođe je živeo zatvoren u Kavezu. Poznat po ekscentričnosti i

povinovanju savetnicima i haremu. Odlazi preobučen na
carigradske pijace i zadaje svom velikom veziru da ispravi sve
probleme koje je zapazio. Ubijen u Topkapi saraju 18. avgusta
1648. godine.

1645. Osmanska vojska napada Krit i zauzima njegov zapadni deo 1646.

1648-1687. MEHMED IV
 Istanbul 669

Na presto stupa sa šest godina, izvršnu vlast predaje velikom

veziru. Umro je u Jedrenama i sahranjen pored džamije svoje
majke u tom gradu.

1683. Opsada Beča.

1687-1691. SULEJMANII

Zaustavlja prodiranje Austrije u Srbiju. Umire u dvorcu u

Jedrenama.

1691-1695. AHMED II

Pretrpeo je poraz u Bici kod Slankamena, posle čega su Turci

proterani iz Ugarske. Umire od bolesti i iscrpljenosti u dvorcu u
Jedrenama.

1695-1703. MUSTAFA II

Karlovačkim mirom 1699. okončan je austrijsko-turski rat i

obeležen početak opadanja Osmanskog carstva.
Mustafa se 1703. godine povlači s prestola i umire u Topkapi
saraju.

1703-1730. AHMED III

Njegova vladavina čuvena je po Dobu lala 1718-1730, kulturnom

preporodu obeleženom neoklasičnim stilom, koji je međutim u
turskoj istoriografiji prikazan kao razdoblje dekadencije, a Ahmed
kao neomiljen i rasipan sultan. Patrona Halil podigao je pobunu i
poveo deo janjičara i građana koji su se protivili Ahmedovim
socijalnim reformama na sultanov dvorac. Ahmed je dozvolio da
se njegov veliki vezir zadavi, a zatim se povukao u Kavez u
Topkapiju, gde je umro posle šest godina zatočeništva.
670 BETANI HJUZ

1727. Prva štamparska presa s arapskim pismom u Carigradu.

1730-1754. MAHMUD I

Pošto su ga kao sultana priznali i ustanici i dvorski službenici,

naredio je da se Halil zadavi i time praktično okončao janjičarski
ustanak.

1730-1740. Nove pobune u prestonici.

1754-1757 – OSMAN III

Neobična ličnost, prema svedočenjima, nije voleo muziku ni žene i

oboje je zabranio u svom prisustvu. Netrpeljiv prema
pripadnicima drugih vera; hrišćani i Jevreji u Carigradu primorani
su da nose određenu odeću i oznake po kojima se lako
prepoznavalo koje su vere.

1757-1774 – MUSTAFA III

Pokušava da modernizuje vojsku i administrativnu strukturu

carstva. U tome je slabo imao uspeha, zbog pomanjkanja novčanih
sredstava i zbog nestabilnosti na spoljnjem planu.

1774-1789. ABDULHAMID I

Lično zapoveda vatrogascima za vreme požara 1782. Otvara

Pomorsku inženjerijsku školu u Konstantiniji. Inteligentan i
pobožan čovek, nosio je nadimak Veli (Sveti). Sahranjen je u
turbetu Bahčekapi u Istanbulu.

1789-1807. SELIM III

 Istanbul 671

Uvodi evropsku vojnu obuku i reforme u svom sopstvenom

domaćinstvu, postavljajući visoko obrazovanje kao državnu
obavezu. Pobunjeni janjičari svrgli su ga i zatvorili, i odmah potom
je u pritvoru ubijen.

1793. Turci otvaraju svoju prvu ambasadu u Londonu.

1803. Vehabije napadaju Meku.

1807-1808. MUSTAFA IV

Obrazovanje ga nije mnogo zanimalo. Na presto je stupio dok je

Selim III još bio zatvoren. Proreformistički nastrojeni Barjaktar
Mustafa-paša pošao je s vojskom na Istanbul da vrati Selima na
presto, ali je Mustafa naredio da se ubiju i Selim i Mahmud,
Mustafin mlađi brat. Mahmud je međutim uspeo da pobegne.

1808-1839. MAHMUD II

Pošto je umakao ubicama, Mustafa-paša ga je doveo na presto

svrgavši Mustafu IV.

1826. Ukidanje janjičara.

1832. Potpisivanjem sporazuma u Carigradu ozvaničena je grčka nezavisnost.

1839. Tanzimatske reforme iz 1839. godine postale su katalizator

modernizacija u turskoj državi. Mahmud je uveo prve parobrode u
carigradsku mornaricu.

1839-1861. ABDULMEDŽID I

Stekao je evropsko obrazovanje. Služeći se zakonima i reformama

integriše nemuslimane u tursko društvo. U Krimskom ratu bori se
672 BETANI HJUZ

uz Britaniju i Francusku, zbog čega je na Pariškom kongresu

Osmansko carstvo primljeno u Evropsku porodicu naroda. Svakog
petka lično je primao žalbe običnog sveta. Uveo je papirne
novčanice, osnovao ministarstvo obrazovanja, dozvolio
nemuslimanima stupanje u vojsku i ukinuo zakon po kome je
homoseksualnost bila kažnjiva.

1854-1857. Krimski rat.

1859. Abdulmedžid je pomilovao krivce za neuspeli pokušaj njegovog ubistva.

1861-1876. ABDULAZIZ I

Sproveo je prvu železničku mrežu u Turskoj i otvorio u Istanbulu

železničku stanicu Sirkeči, poslednju stanicu Orijent ekspresa.
Osniva Arheološki muzej u Istanbulu. Pridružuje se osnivanju
Svetskog poštanskog saveza 1875. godine. Komponuje klasičnu
muziku i pomaže da se dovrši Džamija valide sultanije Pertevnijal,
podizane pod pokroviteljstvom njegove majke.

1875. Bankrot osmanske države.

1876. MURAT V

Svrgnut navodno zbog duševne bolesti (verovatno isfabrikovane).

1876-1909. ABDULHAMID II

Razdoblje propadanja, u kome, između ostalog, državne vlasti

sprovode masakre. Abdulhamid uvodi Hidžasku prugu – od
Damaska do Medine, preko saudijske oblasti Hidžaz, čime je
omogućeno putovanje vozom od Istanbula do svetih islamskih
gradova – planiranje stanovništva i nadzor nad štampom. Zbačen
je posle Mladoturske revolucije.
 Istanbul 673

1909-1918. MEHMED V

Posle Mladoturske revolucije državom je praktično vladao

trijumvirat paša – Enver, Talat i Džemal – tako da je sultanova
uloga uglavnom ostala samo simbolična. Mehmed, međutim,
zvanično objavljuje džihad protiv savezničkih sila 1914. Sahranjen
je u staroj gradskoj četvrti Ejup.

1918-1922. MEHMED VI

Potpisivanjem Sevrskog sporazuma 1920. godine osmanskoj

državi oduzeti su Anadolija i Smirna, a Hidžasko kraljevstvo
priznato je kao samostalna država. Turska velika nacionalna
skupština, formirana iste te godine, osudila je Mehmeda kao
vladara. Pobegavši iz Carigrada 1922, Mehmed je umro 1926. u
San Remu, a njegovi posmrtni ostaci preneseni su u džamiju
Tekiju u Damasku.

1922-1924. ABDULMEDŽID II

Turska nacionalna skupština u Ankari izabrala ga je za kalifa, sa

sedištem u Carigradu. Oteran je s porodicom u progonstvo 1924.
godine. Postao je prilično priznat slikar. Umire u Parizu 1944.

REPUBLIKA TURSKA

1923-1938. MUSTAFA KEMAL ATATURK

Prvi predsednik Republike Turske, nastoji da reformiše i

modernizuje državu. Prozvan je Ataturk, što znači Otac Turaka.
Konstantinopolj je pod republikom zvanično preimenovan u
Istanbul.
 DODATAK

OSTALA RIMSKA CARSTVA

Karolus serenissimus Augustus a Deo coronatus magnus pacificus
imperator Romanum gubernans imperium (Karlo, presvetli avgust
koga je krunisao Bog, veliki car i mirotvorac, vladar nad Rimskim
carstvom)
TITULA KARLA VELIKOG POŠTO JE KRUNISAN
ZA CARA SVETOG RIMSKOG CARSTVA

Imena su važna; za sliku pred drugim državama bilo je važno što je Carigrad
od IV veka naše ere nazivan Novim Rimom. UIX veku međutim, krunisanje
cara Svetog rimskog carstva donelo je jedan izazov. U Ahenu 812. godine Karlo
Veliki zvanično je proglašen za vasilevsa. Moglo bi se tvrditi da je ovo trenutak
u kome bi trebalo da vidimo početak opadanja i pada Rimskog carstva, ne u
obrušavanju varvarske sekire ni na Gibonovim stranicama, nego u lepom
gradiću, koji je danas najzapadniji nemački grad. Papa Lav III krunisao je
Karla, a carica Svetog rimskog carstva mogla je da bude i Vizantinka – u
Konstantinopolj u je vladala Irina, kao punopravna vladarka, i predlog za
sklapanje braka upućen je Karlu, ali Irina je svrgnuta i prognana pre nego što
je predlog mogao da bude ozbiljno razmotren. Ujedinjenje Vizantijskog i
Franačkog carstva moglo je, međutim, da promeni čitavu dinamiku između
Istoka i Zapada, pa time i istoriju Evrope i Bliskog istoka. Posle Karlove smrti
jedan anonimni monah napisao je ovu žalopojku:

Od zemalja gde se sunce rađa pa do zapadnih obala ljudi plaču i

jadikuju… Franke, Rimljane, sve hrišćane peče jad i silna briga…
staro i mlado, svetlo plemstvo, svi oplakuju gubitak svog cara…
ceo svet oplakuje Karlovu smrt… O Hriste, vladaru nad vojskama
nebeskim, daj Karlu mira u svom carstvu. Avaj meni jadnome.

Posle Karlove smrti bilo je i drugih koji su hteli da budu Rimljani.

 Istanbul 675

Domašaj vizantijske ideje precizno je ilustrovan ruševinama Preslava u

Bugarskoj. Car Simeon I, koji je vladao 893-927. godine, obrazovao se u
Konstantinopolju, otprilike od trinaeste godine.957 Tečno je govorio grčki,
poznavao je Aristotelovu filozofiju i Demostenovu retoriku. Kaže se da je
oponašanje najviši stepen laskanja, a Simeon je, po povratku u kraljevski
manastir Preslav, gradio ovu bugarsku prestonicu tako da bude novi
Konstantinopolj, s crkvama pod kupolom, vrhunskim mozaicima i umetničkim
predmetima iz grčkih zemalja, ukrašenim grčkim aforizmima.
Simeon je zatim ugrizao ruku koja ga je hranila. Jarostan zato što su grčka
dobra za trgovinu morala da se prodaju u Solunu, umesto u Konstantinopolju
kao ranije, gde su dažbine na njih bile niže, više puta je napadao vizantijske
teritorije. Stigavši konačno i do Carigrada, primorao je patrijarha da ga
kruniše za cara. Vidimo u ovome jedan vrlo važan psihološki ključ: bugarski
vladar je možda i omrznuo svoju alma mater, ali je svejedno žudeo za
patrijarhovim blagoslovom. Proglasivši se za cara – titula je, naravno,
izvedena od cezar – Simeon je čitavog života gajio (osujećenu) težnju da osvoji
sam Konstantinopolj. Neostvareni car Rimljana morao je da se zadovolji
širenjem teritorija i proglašenjem nezavisnosti bugarske pravoslavne crkve od
matične carigradske.

Dok je islamska umetnost u ovo vreme usredsređena na moć pisma (mada ne

isključivo – na svetlost dana izranja sve više primera prelepih figuralnih
ilustracija iz ovog ranog razdoblja),958 Pravoslavna crkva stvara sopstveno
pismo, koje se danas zove ćirilica. Papa Jovan Pavle II nominovao je 1980.
godine Svetog Ćirila (oko 826-869) i njegovog brata Metodija, koji se često
nazivaju slovenskim apostolima, za svece zaštitnike Evrope. Ćirilo je najveći
deo života nosio ime Konstantin. Kao Ćirilo je poživeo svega pedeset dana,
uzevši ovo ime kada se zamonašio pošto je shvatio da mu se bliži smrtni čas.
Glagoljsko pismo, koje je kasnije usavršeno u ćirilično, osmislio je iz političkih
razloga, da bi se utro put širenju hrišćanstva i vizantijskog uticaja među
nekadašnjim neprijateljima carstva – Slovenima. Varda, brat carice Teodore,
pružio je podršku Ćirilovoj i Metodijevoj misiji i zasnovao dalekosežne

957 Kao tek treći sin kneza Borisa, Simeon nije pripreman za vladara, nego za visoko svešteno lice.
Tek pošto je njegov stariji brat Vladimir pokušao da vrati Bugarsku iz hrišćanske paganskoj veri, što
je izazvalo Borisa da svrgne i oslepi svog prvenca kome je već bio prepustio presto, Simeon je
ustoličen za očevog naslednika. (Prim. prev.)
958 Džonatan Blum i Šila Bler, ur., Bog je lep i voli lepotu: predmet u islamskoj umetnosti i kulturi

(Bloom, Jonathan and Blair, Sheila, eds., God Is Beautiful and Loves Beauty: The Object in Islamic Art
and Culture, Yale University Press, New Haven and London, 2012.
676 BETANI HJUZ

obrazovne programe, utemeljivši na primer visoku školu u Magnauri. Ćirilo je

vladao arapskim i hebrejskim jezikom i bio je u stanju da vodi teološke
rasprave s abasidskim kalifom Mutavakilom. Upućen je među Hazare da
pokuša da spreči njihovo pristupanje judaizmu. Potom je postao profesor
filozofije u Carigradu. Životopis njegov i njegovog brata podsećaju nas,
slikovito i opipljivo, da se kulturni uticaj Konstantinopolj a prostirao nadaleko
i naširoko.
Upotreba ćiriličnog pisma, koje je od 2013. godine uvedeno i na banknote
evra, nosi i danas politički naboj kao i u to davno vreme.959 Godine 2015.
bugarski predsednik Rosen Plevnelijev održao je govor prilikom otkrivanja
Spomenika ćiriličnom pismu u Mongoliji:

Danas naše pismo donosi znanje i prosvećenost među više od

pedeset naroda, ne samo Bugara i Mongola nego i Rusa, Belorusa,
Ukrajinaca, Srba i mnogih drugih. Mi Bugari smo ponosni zato što
kao svoj dragoceni doprinos vidimo očuvanje dela Svete braće
Čirila i Metodija i širenje ćiriličnog pisma po svetu.960

Godine 1018. vizantijski car Vasilije II Makedonac preoteo je celu

Bugarsku od dinastije Kometopuli, koja je došla na čelo Bugarske posle
Simeonovih naslednika. Kada je Vasilije 1014. zarobio petnaest hiljada
bugarskih vojnika, povadio je oči svima, samo je svakom stotom ostavio po
jedno oko da mogu da odvedu ostale nazad svom caru Samuilu. U njegovom
zamku na modrom Ohridskom jezeru – ta slika je savršena i danas, a i u ono
vreme ju je pratio glas svojevrsnog bajkovitog savršenstva – do Samuila su
stigli grozni zvuči: jecanje vojske koja mu se vraćala šlepa i posrćući. Od tog
užasnog udarca Samuila je, kažu, udarila kap. Umro je za nekoliko dana. Četiri
godine kasnije Bugarska će ponovo biti u vizantijskim rukama.

***

959 Ivan Dikov, „Bugarska otkriva spomenik ćiriličnom (bugarskom) pismu u mongolskoj prestonici
Ulan Batoru“ (Dikov, Ivan, „Bulgaria Unveils Monument of Cyrillic (Bulgarian) Alphabet in
Mongolia's Capital Ulan Bator“, Archaeology in Bulgaria, 2015),
http://archaeologyinbulgaria.com/2015/05/ll/bulgaria-unveils-monument-of-cyrillic-bulgarian-
alphabet-in-mongolias-capital-ulan-bator.
960 Isto.
 Istanbul 677

Novi arheološki dokazi otkriveni u susednoj Mađarskoj upućuju na to da se

pokrštavanje Ugara, verovatno kao posledica misije iz Konstantinopolja,
dogodilo ispotiha pre sveobuhvatnijeg misionarskog delovanja Svetog Štefana
oko 1000. godine.961 O Mađarima se govori kao o narodu Goga i Magoga i
poklonicima vatre, pa ipak se izvestan broj pravoslavnih krstova pojavljuje u
paganskim grobovima u prikarpatskim oblastima, što upućuje na to da je neko
ili nešto, bilo čovek ili ideja, već prodiralo u ove krajeve koji su se još klanjali
duhovima. Tako je u Ibranju, na primer, jedna devojčica položena za putovanje
u zagrobni svet i s krstom i s ogrlicom sa životinjskim zubom oko vrata. Na
delu je tu bila nečija silna želja, roditeljska ili plemenskog starešine, da mlađe
pokolenje (jer se krstovi često nalaze upravo u grobovima mlađih) ima, kao
pokršteno, bolje izglede u životu, i na ovom i na onom svetu. Početak ovog
prihvatanja obeležen je ogrlicom, a okončava se celom nacijom. Kad se dakle
slavi dan državnosti Mađarske, kad su budimpeštanski mostovi iskićeni
balonima i trakama i puni krstova i veselja dok se Sveti Štefan slavi kao
svetitelj koji je hristijanizovao svoj narod, trebalo bi u mislima da posvetimo i
koji časak svim onim neupamćenim Mađarima koji su, gotovo sasvim sigurno
nadahnuti izaslanstvima iz Vizantije, tiho sami doneli tu odluku još davno pre.
Kada istražujemo spletke i uticaje koji su se širili iz Carigrada, moramo da
otputujemo u mnoge zemlje.

961Pogledajte izlaganja u Macjej Salamon, Marcin Vološin, Aleksandar Musin, Perica Špehar, ur.,
Rim, Konstantinopolj i tek pokrštena Evropa. Arheološki i istorijski dokazi, tom 2 (Salamon, Maciej,
Woloszyn, Marcin, Musin, Alexander, Špehar, Perica, eds., Rome, Constantinople and Newly-
Converted Europe. Archaeological and Historical Evidence, Instytut archeologii i etnologii Polskiej
Akademii Nauk, Crakow, Leipzig, Rzesow and Warsaw, 2012), posebno prilog Adama Boloka
„Vizantijske misije među Mađarima krajem X veka“ (Bollok, Adam, „Bvzantine missions among the
Magyars during the later 10th century“), str. 131-144.