Članak na temu: „Veličanstveni odgovor srpske diplomatije na Julski ultimatum”

Uvod:
Danas pouzdano znamo da odluku o stupanju u rat s Kraljevinom Srbijom Austrougarska carevina nije
donela na Vidovdan 1914. i da je ratni povod te monarhije dobrano iskorišćen. Način na koji je srpski
državni vrh odgovorio na austrougarski ultimatum i veštom diplomatijom bez premca zadržao obraz i
dostojanstveno pokazao da nismo ti koji su izazvali rat, već da smo zarad mira bili spremni na razne
kompromise, saznajmo:
Julski ultimatum:
Kada je u 12 sati 23. jula u Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Srbije, austrijski poslanik baron Gizel
fon Gizlingen predao čuveni ultimatum srpskom ministru finansija Lazaru Pačuu, odmah ga je upozorio da
ukoliko odgovor ne bude zadovoljavajuć, dužan je da se s poslanstvom pokupi nazad za Beč. "Bio je to
najteži ultimatum koja je jedna država ikada uputila drugoj" bile su reči britanskog ministra Edvarda Greja
koje je ovaj uputio austrijskom poslaniku u Londonu. I zaista, ultimatum je bio zastrašujuć atak na srpski
suverenitet. U 10 tačaka se između ostalog tražilo da se Srbija totalno ogradi od neprijateljstva prema
carevini, da otpusti činovnike i službenike koji su bili protiv austougarske politike, da spreči transport oružja
preko granice, i da do 25. jula u 18. časova obavesti Beč. Srpska vlast je bila na mukama. Ovakav izazov bio
je pravo iskušenje i naporno umovanje za Pašića i ostale koji su u napetoj atmosferi i pod pritiskom gledali
da se na što bolji način pokažu pred svetom, i da udovolje Austrougarima. Dostojno, ministar finansija
Stojan Protić i predsednik vlade Nikola Pašić sastavili su odgovor i Pašić ga je predao u austrijsko
veleposlanstvo pola sata pre isteka dobijenog roka. Poslanik se s pratnjom odmah pokupio i brodovima
vratio u Beč kada je video da odgovor nije adekvatan. Bio je to unapred osmišljen potez koji Srbija nije
mogla da izbegne. Ali predsednik vlade Pašić se pokazao kao izvrstan diplomata. Srpska vlada prihvatila je
apsolutno skoro sve tačke ultimatuma, neke čak i veoma sramne po srpsku dežavnost, ali je dobro odmerila
u kakvoj smo situaciji bili. Dozvolili bi da se Austrija umeša u srpsku nezavisnost, ali nikako nisu mogli
totalno da prihvate tačku 6 u kojoj je traženo da austrougarski oficiri vrše samostalnu istragu na teritoriji
Srbije i da hapse bilo koje ljude koji im se učine sumnjivim. Srbija je taktički odgovorila da za takvo nešto
treba tražiti dozvolu i mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu. Nismo u suštini odbili 5. i 6. tačku već
je vlada za nju tražila proveru legitimacije od strane pomenutog suda. Neki od srpskih zakona takođe se nisu
mogli povinuti tačkama ulitimatuma, i u tom smislu srpski odgovor je bio i više nego diplomatski i u
svojstvu očuvanja mira. O takvom stavu izjašnjvali su se razni politički krugovi, od kojih se najviše izdvaja
italijanska vlada sa svojim poslanstvom u Crnoj Gori i Srbiji. Ona je to naglašavala, jer joj, strateški
gledano, rat koji bi zahvatio Crnu Goru tada rame uz rame sa srpskom politikom, isprva nikako nije
odgovarao. No najveće priznanje Srbija je dobila od samog kajzera koji je rekao da je odgovor
zadovoljavajuć. Međutim, ni to nije sprečilo vremenom jačanu krvožednu nemačku politiku i Austrija je
objavila Srbiji rat telegramom 28. jula. Do tada u istoriji nijedan rat nije objavljen na taj način, a sem toga,
nijedan rat do tada nije bio tako stradalan.

Aleksandar Tintor
Literatura:
1. https://youtu.be/Ft9hkMvEgcY
2. https://youtu.be/GbZcnx-5Rvo
3. https://youtu.be/ElPCzR66i9k
4. https://books.google.rs/books?id=MeMMAAAAIAAJ&q=austrougarski+ultimatum&dq=austrougars
ki+ultimatum&hl=sr-
Latn&sa=X&ved=2ahUKEwiZrZP4z436AhXH_rsIHZb2DO0Q6AF6BAgFEAM
5. https://www.google.com/url?sa=t&source=web&rct=j&url=https://www.academia.edu/30960843/Ve
liki_rat_Uzroci_posledice_tumacenja_TOM_1_pdf&ved=2ahUKEwiX06bD0I36AhUppIsKHYIyBP
0QFnoECAQQAQ&usg=AOvVaw23gd4XfEa6ZmdTJ661YP7q