1.

KVALITATIVNA ANALIZA FARMACEUTSKIH

SUPSTANCI

Kvalitativnom analizom se dokazuje iz kojih se sastavnih delova (atoma, jona, molekula) sastoji ispitivana
supstanca, dok se kvantitativnom analizom određuje količina ispitivane supstance. Prema komponentama koje se dokazuju
kvalitativna analiza može biti: elementalna (određuju se samo elementi od kojih je uzorak izgrađen), funkcionalna
(određuju se prisutne funkcionalne grupe, bez utvrđivanja o kakvom se konkretnom jedinjenju radi) i molekulska
(utvrđuje se potpuni sastav jedinjenja sa datim funkcionalnim grupama).
Za kvaliatativnu analizu ispitivanog jedinjenja koriste se instrumentalne spektroskopske metode identifikacije,
ispitivanje fizičko-hemijskih osobina i dokazne hemijske reakcije. Karakteristične hemijske reakcije identifikacije
jedinjenja su: promena boje rastvora, građenje taloga, izdvajanje gasa sa karakterističnim mirisom, bojom ili nekim
drugim svojstvima. Fizičko-hemijske osobine koje se koriste za identifikaciju jedinjenja su: tačka topljenja, specifična
optička rotacija, relativna gustina i rastvorljivost.

1.1. INSTRUMENTALNA STRUKTURNA ANALIZA

Primenom različitih instrumentalnih spektroskopskih metoda se može odrediti molekulska formula, struktura i
konfiguracija ispitivanog jedinjenja.
U instrumentalnoj strukturnoj analizi se najčešće koriste metode kao što su:
- infracrvena (IR) spektroskopija (800-2500 nm (bliska IR), 2500-20000 nm (srednja IR)),
- ultraljubičasta (UV) spektroskopija (200-800 nm),
- nuklearno-magnetna rezonantna (NMR) spektroskopija,
- masena spektrometrija (MS).
Spektroskopske metode, u poređenju sa klasičnim metodama, daju potpunije i brže informacije o strukturi
jedinjenja. Upotrebom minimalnih količina uzoraka omogućavaju i identifikaciju organskih i neorganskih nečistoća,
metabolita, i degradacionih proizvoda. Iako je različit mehanizam apsorpcije elektromagnetnog zračenja u UV, IR i NMR
spektroskopiji, osnovno i zajedničko je da uvek dolazi do apsorpcije energije. Apsorpcija elektromagnetnog zračenja
određene talasne dužine može dovesti do povećanja vibracione i rotacione energije molekulskih veza (IR spektroskopija),
prouzrokovati prelaz elektrona na više energetske nivoe (UV spektroskopija), izazvati preorijentaciju nuklearno-
magnetnog momenta jezgra u spoljašnjem magnetnom polju (NMR spektroskopija). Talasna dužina, odnosno frekvencija
elektro-magnetnog zračenja, na kojoj dolazi do apsorpcije se koristi za strukturnu analizu ispitivanog uzorka.
Najpreciznije metode strukturne analize su difrakcija X-zraka monokristala i mikrotalasna spektroskopija gasova,
koje određuju tačan raspored u prostoru svakog atoma ispitavog jedinjenja.

1
1.2. ISPITIVANJE FIZIČKO-HEMIJSKIH OSOBINA
Određivanje fizičko-hemijskih osobina kao što su: tačka topljenja, specifična optička rotacija, pH rastvora,
relativna gustina i rastvorljivost, se najčešće koriste tokom kvalitativne analize ispitivanog jedinjenja.

TEMPERATURA TOPLJENJA
Temperatura topljenja supstance je ona temperatura na kojoj su čvrsta supstanca i njen rastop u ravnoteži i jedna je
od fizičkih konstanti karakterističnih za svaku supstancu.
Određivanje temperature topljenja predstavlja jednostavnu metodu za utvrđivanje identiteta supstanci, kao i za
proveru stepena čistoće. Čiste supstance imaju uzan interval temperature topljenja. Ako je temperatura topljenja
razvučena, supstanca je onečišćena. Kada se temperatura topljenja određuje na uobičajeni način, zapaža se da se supstanca
topi u intervalu od nekoliko desetina stepeni do jednog celog stepena.
Neznatne količine primesa znatno snižavaju temperaturu topljenja supstance, a sem toga zapaža se znatno veći
interval topljenja supstance. Do depresije temperature topljenja dolazi čak i kada su primese jedinjenja sa višom
temperaturom topljenja.
Određivanje temperature topljenja zahteva pogodnu aparaturu i vrlo precizne termometre.
Ph Eur VII propisuje određivanje temperature topljenja: metodom kapilare, metodom otvorene kapilare i metodom
trenutnog topljenja.

OPTIČKA ROTACIJA
Optička rotacija je osobina određenih supstanci da obrću ravan polarizacije polarizovane svetlosti. Specifična
rotacija optički aktivnog molekula je fizička konstanta karakteristična za taj molekul, kao što su temperatura topljenja,
temperatura ključanja i gustina.
Optički aktivno jedinjenje sadrži atom za koji su vezana četiri različita supstituenta. Takav atom se zove
asimetrični atom, hiralni centar ili stereocentar. Molekuli sa jednim stereocentrom su uvek hiralni. Optički aktivna
jedinjenja ne mogu imati ravan simetrije (ravan koja preseca molekul tako da se deo strukture na jednoj strani ravni
odnosi kao lik u ogledalu onom na drugoj strani). Jedini uslov hiralnosti je da se predmet i njegov lik u ogledalu ne mogu
poklopiti. Enantiomeri su parovi hiralnog molekula koji se odnose kao predmet i njegov lik u ogledalu i ne mogu se
poklopiti jedan s drugim.
Najveći broj fizičkih osobina enantiomera je identičan, ali ukoliko se planarno polarizovana svetlost propusti kroz
uzorak, enantiomere je moguće razlikovati po rotiranju ravni polarizacije upadne svetlosti. Enantiomeri rotiraju planarno
polarizovanu svetlost za istu vrednost, ali u suprotnim smerovima. Enantiomer koji rotira ravan svetlosti u smeru kazaljke
na satu je dekstrorotatorni, a jedinjenje se označava kao (+)-enantiomer, dok je enantiomer koji rotira u suprotnom smeru
levorotatorni i označava se kao (-)-enantiomer. Zbog ovakve naročite interakcije sa svetlošću enantiomeri se drugačije
nazivaju optički izomeri, a pojava je optička aktivnost. Smesa koja sadrži enantiomere u jednakim odnosima nema
optičku rotaciju (optički je neaktivna) i zove se racemska smesa ili racemat.
Instrument kojim se određuje optička rotacija naziva se polarimetar i on mora obezbediti očitavanje sa tačnošću do
±0,01º. Skala se obično proverava korišćenjem sertifikacionih kvarcnih ploča. Linearnost skale može se proveriti pomoću
standardnog rastvora saharoze.
Izmerena optička rotacija uzorka (u stepenima) zavisi od strukture optički aktivnog jedinjenja, koncentracije, vrste
rastvarača, dužine polarimetarske cevi, talasne dužine svetlosti i temperature.
Ugao optičke rotacije tečnosti je ugao rotacije α, izražen u stepenima [º], za koji tečnost obrne ravan polarizacije
polarizovanog svetlosnog zraka D-linije natrijumovog spektra (λ=589,3 nm), pri njegovom prolasku kroz sloj debljine od
1 dm, na 20 ºC.
Specifična optička rotacija [a ]20
D rastvorene supstance je ugao rotacije α, izražen u stepenima [º], za koji rastvor

koji sadrži 1 g/ml date supstance, obrće ravan polarizovane svetlosti talasne dužine D-linije natrijumovog spektra
(λ=589,3 nm) izmeren na 20 ºC, izračunat za sloj debljine 1 dm. Specifična optička rotacija čvrstih supstanci se uvek
izražava u odnosu na dati rastvarač i koncentraciju. Postupak pripreme rastvora je propisan u monografiji.

2
 Za tečnosti: [a ]20
D = α / l∙ρ20 Za čvrste supstance: [a ]20
D = 1000 α / l∙c

α = ugao rotacije u stepenima na 20 ± 0,5 ºC,

l = dužina polarimetarske cevi u dm,
ρ20 = gustina na 20 ºC u g/cm3 (za potrebe farmakopeje gustina se zamenjuje relativnom gustinom),
c = koncentracija supstance u g/l.
U određenim slučajevima, navedenim u monografiji, ugao rotacije se može izmeriti i na drugim temperaturama,
osim na 20 ºC, kao i na drugim talasnim dužinama.

1.3. DOKAZNE HEMIJSKE REAKCIJE

Dokazne hemijske reakcije se koriste u kvalitativnoj analizi i potvrdi strukture uzorka, kao i za kontrolu eventualne
razgradnje nestabilnih jedinjenja. Potvrda strukture ispitivanog jedinjenja se sastoji iz jedne ili više dokaznih hemijskih
reakcija, koje treba da budu specifične i dovoljno osetljive da bi omogućile razlikovanje analizirane supstance od drugih
jedinjenja slične strukture.

1.4. TOK ANALIZE ISPITIVANE SUPSTANCE

Ukoliko se vrši analiza supstance poznate strukture (polazne sirovine u farmaceutskoj industriji ili u galenskoj
laboratoriji), utvrđuje se da li ispitivani uzorak odgovara svim propisima (zahtevima) odgovarajuće farmakopeje koji su
navedeni u monografiji te supstance. Ukoliko se ispituje supstanca nepoznate strukture potrebno je izvršiti sistematsku
strukturnu analizu uzorka.

1.4.1. PRETHODNA ISPITIVANJA NEPOZNATE SUPSTANCE

Ova ispitivanja služe prvenstveno da ukažu u kom pravcu treba da se usmeri kvalitativna analiza, odnosno kao
orijentaciona ispitivanja pri analizi supstance da bi se brže, lakše i sigurnije prešlo na kvalitativne reakcije. Prethodna
ispitivanja obuhvataju: ispitivanje spoljašnjih osobina ispitivane supstance, izgleda i oblika kristala, boje, mirisa,
specifične težine, higroskopnosti, ponašanja pri žarenju, boje plamena, temperature topljenja, temperature ključanja,
rastvorljivosti i pH vrednosti rastvora.
Pažljivim žarenjem supstance i praćenjem promena može se utvrditi: kako se ponaša čvrst uzorak, da li se topi,
menja boju, da li i na koji način sublimuje, kakav se miris razvija pri sagorevanju, kakav se ostatak javlja posle
sagorevanja ili da se uzorak ne menja. Ostatak posle žarenja takođe može poslužiti za ispitivanje prisustva metala koji
boje plamen, rastvorljivosti u vodi ili kiselinama i ispitivanje pH vrednosti.
Pod prethodna ispitivanja spada i kvalitativno ispitivanje elemenata prisutnih u organskim ili organsko-
-neorganskim jedinjenjima, npr. azota i sumpora itd.
Farmaceutske supstance oficinalne po Ph Eur VII se dele prema poreklu na neorganske, organske i organsko-
neorganske.
Ispitivanje čvrstih farmaceutskih supstanci vrši se sledećim redom:

UTVRĐIVANJE POREKLA SUPSTANCE

Poreklo supstance se utvrđuje tako što se supstanca u porcelanskom lončiću za žarenje (tiglu) zagreva prvo slabim,
pa sve jačim plamenom i na kraju žari. Prema tome kako se supstance ponašaju pri žarenju, dele se na:

I - NEORGANSKE SUPSTANCE:
- zagrevanjem sublimuju (jedinjenja žive, amonijuma i arsena: HgCl2, NH4Cl, As2O3);
- žarenjem ostavljaju obojen ostatak (jedinjenja Bi, Pb, Zn: BiONO3, (BiO)2CO3, ZnO. ZnO-žarenjem požuti,
a hlađenjem pobeli; BiONO3 i (BiO)2CO3 - žarenjem požute, postaju narandžasti, a hlađenjem zadržavaju
bledožutu boju);

3
 - zagrevanjem se ne menjaju ili samo gube kristalnu vodu (Na2SO4 ∙ 10H2O, ZnSO4 · 7H2O) uz eventualno
topljenje u njoj, ostavljajući amorfan ili staklast ostatak. Većina neorganskih supstanci se žarenjem ne
menja.

II - ORGANSKE SUPSTANCE:
- zagrevanjem se tope ili ugljenišu i izgaraju bez ostatka,
- blagim zagrevanjem neke sublimuju i izgaraju bez ostatka.

III - ORGANSKO-NEORGANSKE SUPSTANCE

Od neorganske komponente žarenjem ostaje beo ili obojen ostatak, a organski deo zagrevanjem sublimuje ili
ugljeniše ili se topi i izgara bez ostatka.
Neorganski deo se vidi kao beli ili mat ostatak na tiglu.
Da bi se uočila promena, ove preparate je potrebno žariti duže vremena.

RASTVARANJE SUPSTANCI

Rastvaranje supstanci (čvrstih, tečnih ili gasovitih) u tečnim rastvaračima predstavlja dispergovanje jona ili
molekula među molekule rastvarača, što podrazumeva da moraju biti savladane međujonske ili međumolekulske privlačne
sile između jona ili molekula rastvarane supstance, kao i privlačne sile između molekula rastvarača. Uzajamnim
delovanjem jona ili molekula rastvarane supstance sa molekulima rastvarača dobija se potrebna energija, i samo ako je
ona dovoljna, supstanca će se rastvarati. Razlika između potrebne energije i energije koja se pri rastvaranju dobija
određuje rastvorljivost jedinjenja.
Rastvorljivost supstanci zavisi i od karakteristika čvrstog stanja (kristalni oblik, veličina kristala i dr.).
Rastvarači se mogu podeliti na polarne i nepolarne, a supstance koje se rastvaraju na elektrolite (jonska jedinjenja i
polarna kovalentna jedinjenja) i neelektrolite. Elektroliti pri rastvaranju daju jone, tj. podležu elektrolitičkoj disocijaciji,
dok se molekuli neelektrolita pri rastvaranju samo međusobno razdvajaju, ali ne disosuju. Elektroliti se mogu dobro
rastvarati u polarnim, a neelektroliti u nepolarnim rastvaračima (slično se rastvara u sličnom), mada ovo pravilo ne važi
uvek jer problem rastvorljivosti supstanci nije jednostavan.

POLARNI RASTVARAČI
Molekuli polarnih rastvarača imaju pozitivan i negativan pol i grade tzv. dipol. U ove rastvarače spadaju voda,
alkoholi, tečni amonijak i dr.
Najznačajniji i najviše korišćeni polarni rastvarač je voda i njene osobine rastvarača su jedinstvene (visoka
polarnost, sposobnost građenja vodonične veze i donorske osobine, koje joj omogućuju građenje koordinacionih veza sa
nizom metalnih jona).
Rastvorljivost organskih jedinjenja u vodi se povećava sa povećanjem broja polarnih grupa (alkoholna –OH, amino
–NH2, karboksilna –COOH) u molekulima, a opada sa porastom sadržaja ugljenika. Između čestica nepolarnih
kovalentnih jedinjenja (npr. ugljovodonika) i dipolnih molekula vode ne postoje jače elektrostatičke interakcije, pa su
ovakva jedinjenja vrlo slabo rastvorljiva u vodi. Ovakve supstance se obično dobro rastvaraju u nepolarnim rastvaračima.

NEPOLARNI RASTVARAČI
Molekuli rastvarača kao što su benzen, ugljentetrahlorid, n-pentan, n-heksan, ugljendisulfid i dr. imaju takvu
strukturu da im se centri pozitivnog i negativnog naboja podudaraju. Posledica toga je da su to nepolarna jedinjenja čiji su
molekuli uzajamno vezani samo slabim Van der Waalsovim silama.
Nepolaran rastvarač ne može uticati na velike elektrostatičke sile između jona u kristalnoj rešetki, tako da se jonska
jedinjenja u nepolarnim rastvaračima ne rastvaraju.

ISPITIVANJE RASTVORLJIVOSTI

Većina analitičkih reakcija se izvodi u rastvorima, pa ako se radi o analizi čvrstih uzoraka, oni se moraju prethodno
rastvoriti. Ispitivanje rastvorljivosti se vrši sa malim količinama uzorka (~0,01g). Kada se koristi termin "rastvor" a
rastvarač nije naveden, podrazumeva se da se radi o vodenom rastvoru.

4
 Neorganske supstance se prevode u rastvor na različite načine, zavisno od toga da li će se rastvor koristiti za
kvalitativnu analizu katjona ili anjona.
Kod sistematske analize uzorak se najpre rastvara u vodi. U praksi se relativno malo supstanci rastvara u vodi.
Ako se uzorak ne rastvara u vodi, koriste se mineralne kiseline, najpre neoksidujuće (HCl), zatim oksidujuće
(HNO3) ili oksidansi u kiseloj sredini.
Delovanje ovih rastvarača ispituje se postepeno, što znači da se na sledeći rastvarač prelazi tek onda ako se uzorak
ne rastvara u prethodnom.
Isto tako, najpre se rastvaranje vrši u razblaženim, a zatim u koncentrovanim kiselinama, najpre na hladno, a zatim
uz zagrevanje. Ukoliko se ispitivani uzorak ne može rastvoriti na ovaj način, prelazi se na ispitivanje rastvorljivosti u
smeši različitih rastvarača.
Rastvorljivost. Kada se u odeljku pod naslovom Osobine navodi rastvorljivost, dole navedeni termini na
temperaturi od 15 °C do 25 °C, znače:
Opisni termin Približna zapremina rastvarača u ml po 1 g
rastvorene supstance
Vrlo lako rastvorljiv manje od 1
Lako rastvorljiv od 1
Umereno rastvorljiv od 10 do 30
Slabo rastvorljiv od 30 do 100
Teško rastvorljiv od 100 do 1000
Vrlo teško rastvorljiv od 1000 do 10000
Gotovo nerastvorljiv više od 10000
Termin "delimično rastvorljiv" se koristi da se opiše smeša u kojoj se samo jedna od komponenata rastvara.
Termin "može da se meša" koristi se da opiše tečnosti koje u svim odnosima mogu da se mešaju sa navedenim
rastvaračem.

ISPITIVANJE pH RASTVORA
Za lakšu i bržu identifikaciju potrebno je znati kako reaguje vodeni rastvor ispitivane supstance. Provera pH
vrednosti rastvora se vrši običnim crvenim i plavim ili univerzalnim lakmus papirom sa tačnošću od 1 pH jedinice ili
upotrebom pH-metra.

1.4.2. ISPITIVANJE NEORGANSKE SUPSTANCE

Kada se žarenjem utvrdi da je supstanca neorganskog porekla, tada se po rastvaranju u vodi, kiselinama ili bazama
identifikuje reakcijama katjona i anjona.
Tri neorganska jedinjenja su gotovo nerastvorljiva u vodi, kiselinama i bazama: BaSO4, talk i kaolin.
BaSO4 se rastvara jedino u koncentrovanoj sumpornoj kiselini uz zagrevanje (u digestoru), a talk i kaolin se
reakcijom alkalnog topljenja prevode u Mg2+, odnosno Al3+ jone i dokazuju karakterističnim reakcijama.
Kod neorganskih jedinjenja izvode se reakcije katjona i anjona, a kod organskih i organsko-neorganskih reakcije
funkcionalnih grupa.

1.4.3. ISPITIVANJE ORGANSKE I ORGANSKO-NEORGANSKE SUPSTANCE

Prvo se izvodi elementalna analiza, odnosno utvrđivanje elemenata koji ulaze u sastav organskog jedinjenja: C i H
(uvek), O, N, S (često), P, halogeni, As, (ređe) Hg, Na....
Izvodi se postupak mineralizacije organske supstance kojim se organska supstanca razara, a njeni elementi
obrazuju prosta neorganska jedinjenja koja jonizuju i dokazuju se jonskim reakcijama.
Dokazivanje N i S je bitno u farmaceutskoj analizi lekovitih supstanci.

5
DOKAZIVANJE AZOTA
Za dokazivanje azota koristi se lagana i jednostavna metoda za izvođenje. Princip: jača baza (NaOH) iz organskog
molekula sa azotom istiskuje azot u obliku slabije baze (NH3) koji menja boju ovlaženog lakmus papira (crveni lakmus
poplavi) ili pomoću Nesslerovog reagensa.
Izvođenje reakcije: u suv porcelanski lončić za žarenje (tigl ili epruvetu ako se supstanca brzo topi pri žarenju)
stavi se malo supstance i 1-2 granule NaOH i žari se. Iznad porcelanskog lončića ili epruvete drži se, na sahatnom staklu
ili epruveti sa spoljne strane, navlažena crvena lakmus hartija, koja poplavi ako supstanca sadrži azot. Suv sud je
neophodan da se oslobođeni NH3 ne bi vezao sa vodom u NH4OH. Reakcija nije uvek pouzdana (pozitivna), amini je lako
daju, a amidi teško, ali se često koristi zbog lakoće izvođenja.

DOKAZIVANJE SUMPORA

Sumpor se pomoću koncentrovane azotne kiseline oksiduje u sulfatni jon ( SO 24- ) koji se dokazuje rastvorom neke
barijumove soli (BaCl2 ili Ba(NO3)2).
S + 2 HNO3 ® H2SO4 + 2 NO­ (na vazduhu prelazi u smeđe N-okside)
SO 24- + Ba2+ ® BaSO4¯
Izvođenje reakcije: u suvu epruvetu stavi se malo ispitivane supstance i zagreva sa oko 5 ml conc. azotne kiseline
dok ne počne razvijanje smeđih para azotovih oksida (toksične). Zagreva se dok ne prestane razvijanje smeđih para
azotovih oksida. Posle hlađenja sadržaj epruvete se razblaži sa oko 5 puta većom zapreminom destilovane vode i doda
nekoliko kapi Ba2+ soli. Ako je sumpor bio prisutan u analizi, nastali sulfat se taloži kao beli BaSO4.
Napomena: Reakcija se zbog upotrebe konc. kiseline i zagrevanja izvodi u digestoru, jer se razvijaju toksični azotovi
oksidi.

1.5. FUNKCIONALNE GRUPE

Organski molekuli se klasifikuju na osnovu svoje hemijske reaktivnosti. Molekuli sa određenim grupama atoma
(funkcionalne grupe) pokazuju karakterističnu reaktivnost.
Za svaku važnu klasu organskih jedinjenja karakteristična je određena funkcionalna grupa, pa se svaki organski
molekul može predstaviti opštom formulom:
R - Fg
R - osnovni ugljovodonični niz (hemijski prilično inertan);
Fg - grupa od koje uglavnom potiče reaktivnost datog organskog molekula.
Organska hemija pod funkcionalnom grupom podrazumeva atome ili grupu atoma koji daju uvek određene
karakteristične reakcije. Funkcionalnom grupom se smatra onaj deo organskog molekula koji određuje hemijsku
reaktivnost i pripadnost određenoj hemijskoj grupi jedinjenja.
Mnogi organski molekuli sastoje se od ugljenikovih i vodonikovih atoma vezanih jednostrukim vezama. Međutim,
oni mogu sadržati i ugljenikove atome vezane dvostrukim i trostrukim vezama, kao i druge elemente (O, N, S,
halogene...).
Ovi atomi ili grupe atoma mogu biti centri relativno velike hemijske reaktivnosti i zovu se funkcionalne grupe.
Takve grupe imaju karakteristične osobine i određuju reaktivnost celog molekula.
Alkani ne sadrže funkcionalne grupe, pa su relativno nepolarni i nereaktivni (halogenovanje i sagorevanje).
Alkeni sadrže dvostruku vezu ugljenik-ugljenik koja je izvor značajne hemijske reaktivnosti. Dvostruka veza se
sastoji od dve različite vrste veza: s-veze i p-veze. p-elektroni dvostruke veze nisu jako vezani kao elektroni s-veze, tako
da je p-veza relativno slaba i hemija alkena uglavnom je određena njenim reakcijama.
Trostruka veza ugljenik-ugljenik (-CºC-) je funkcionalna grupa alkina. Sastoji se od jedne s-veze i dve p-veze.
Slično alkenima, alkini su bogati elektronima i podležu napadu elektrofila.
Mnoge funkcionalne grupe sadrže polarne veze. Polarne veze presudno utiču na ponašanje mnogih klasa jedinjenja
(uzrok polarnosti je razlika u elektronegativnosti dva međusobno vezana atoma). Polarne veze nastaju između atoma
različite elektronegativnosti (elektronegativnost je merilo sposobnosti atoma da privlači elektrone). U polarnim
kovalentnim vezama elektroni nisu podjednako deljeni. Kovalentne veze između atoma različitih elektronegativnosti su
polarizovane. Polarizacija veza je posledica pomeranja centra elektronske gustine prema elektronegativnijem atomu. Iako

6
molekul kao celina ostaje elektroneutralan, jedan njegov kraj može biti parcijalno pozitivno, a drugi parcijalno negativno
naelektrisan.
Halogenalkani (R-X) poseduju polarnu vezu ugljenik-halogen (centar reaktivnosti) kao funkcionalnu grupu.
Simbol R (od radikal ili ostatak) obično se upotrebljava da označi ugljovodonični fragment (alkil grupe), a X predstavlja
bilo koji halogen.
Dipolarni karakter C-X veze je karakteristična osobina halogenalkana. Atomi halogena su elektronegativniji od
ugljenika, pa je elektronska gustina C-X veze pomerena ka X, prouzrokujući parcijalno negativno naelektrisanje (d-) na
halogenu i parcijalno pozitivno naelektrisanje (d+) na ugljeniku. Ugljenikov atom sa parcijalno pozitivnim naelektrisanjem
je elektrofilan i teži da reaguje sa reakcionim vrstama koje poseduju slobodne elektronske parove (nukleofil je negativni
jon ili molekul koji ima najmanje jedan slobodan elektronski par - anjoni i druge reakcione vrste bogate elektronima. U
hemijskim reakcijama nukleofil napada pozitivan centar drugog molekula ili pozitivan jon).
Alkoholi (R-OH) imaju ugljovodonični osnovni niz za koji je vezan OH supstituent, hidroksilna grupa.
Hidroksilna grupa –OH karakteristična je za alkohole.
Zamenom kiseonika sumporom u alkoholima dobijaju se tioli, R-SH (sumporni analozi alkohola). Grupa –SH zove
se merkapto- ili –tiolna. U tiolima S-H veza je manje polarizovana od O-H veze alkohola i gradi slabije vodonične veze.
Veza S-H je i slabija od O-H, tako da su jedinjenja koja sadrže –SH grupe jače kiseline od kiseoničnih analoga.
Alkoksi grupa (-O-R) karakteristična je funkcionalna grupa etara, opšte formule R-O-R'. Sumporni analozi etara
(uobičajeno ime tioetri) zovu se sulfidi. Grupa RS- zove se alkiltio- , grupa RS- alkantiolatna. Sulfidi se lako oksiduju do
sulfona transformacijom koja se vrši preko sulfoksidnog intermedijera, a tioli do disulfida ili sulfonskih kiselina.
O O
.. [O] [O]
H3C S
.. CH3 H3C S CH3 H3C S CH3
O
dimetilsulfid dimetilsulfoksid dimetilsulfon
(sulfinil) (sulfonil)

O
[O] [O]
H3C SH H3C S S CH3 H3C SH H3C S OH

dimetildisulfid O
metansulfonska
kiselina
Karbonilna funkcija C=O nalazi se u strukturi aldehida (alkanala) i ketona (alkanona), i zajedno sa –OH kod
karboksilnih kiselina. Smatra se da je karbonilna grupa najvažnija grupa u organskoj hemiji. Karbonilna grupa je
polarizovana, sa parcijalno negativnim naelektrisanjem na kiseoniku i parcijalno pozitivnim naelektrisanjem na ugljeniku.
Reaktivnost karbonilne grupe se povećava sa povećanjem elektrofilnog karaktera karbonilnog ugljenika. Zbog toga su
aldehidi reaktivniji od ketona. α,β-nezasićeni aldehidi i ketoni sadrže konjugovane ugljenik-ugljenik i ugljenik-kiseonik
π-veze i podležu reakcijama karakterističnim za funkcionalne grupe iz kojih se sastoje, ali i reakcijama konjugovanog
sistema kao celine (1,4-adicije).
Kada je hidroksilna grupa vezana za ugljenik karbonilne grupe, dobija se karboksilna funkcionalna grupa
(–COOH), karakteristična za karboksilne kiseline.
Četiri najvažnija derivata karboksilnih kiselina su: halogenidi, anhidridi, estri i amidi.
Zamenom hidroksilne grupe u RCOOH halogenom dobijaju se alkanoil-(acil)halogenidi, a supstitucijom
alkanoatom (RCOO) dobijaju se anhidridi.
Estri (alkil-alkanoati) imaju opštu formulu RCOOR' i predstavljaju najvažniju klasu derivata karboksilnih kiselina.
Laktoni su intraciklični estri.

O
O C
H+
R CH CH2 C OH H 2C O + H2O
n H
n
OH C
R
n=2 g-lakton
n=3 d-lakton

7
 Amidi (alkanamidi) su derivati karboksilnih kiselina, opšte formule RCONR2.
Laktami su intraciklični amidi.

NH2 O N
H
toplota
R CH CH2 C OH C C O + H2O
n
R
CH2
n

n = 2 g-laktam
n = 3 d-laktam

Dikarboksilne kiseline (alkan-dikiseline) reaguju sa aminima gradeći imide, azotove analoge cikličnih anhidrida.

O
COOH
C
D
CH2 + R'NH2 H 2C N R' + 2 H2 O
n n

COOH C
O

Posebnu klasu derivata karboksilnih kiselina predstavljaju nitrili (RCºN) i za njih je karakteristično prisustvo
cijano grupe (-CN). Funkcionalna grupa nitrila donekle je slična alkinima jer su dva atoma koja je čine sp-hibridizovani.
Mnoge klase jedinjenja, kao što su aminokiseline i ugljeni hidrati, sadrže više funkcionalnih grupa
(polifunkcionalna jedinjenja). Kada je prisutno više funkcionalnih grupa u istom molekulu, one mogu reagovati nezavisno
jedna od druge ili može doći do drastične promene hemijskog ponašanja karakterističnog za jednu funkcionalnu grupu u
prisustvu druge funkcionalne grupe. Kod dikarbonilnih jedinjenja ukoliko su dve karbonilne grupe razdvojene više nego
jednim ugljenikovim atomom, hemija ovih funkcionalnih grupa može biti nezavisna jedna od druge. Aminokiseline su
karboksilne kiseline koje u svom molekulu sadrže amino-grupe i za njih su karakteristične reakcije i na amino i na
karboksilnu funkcionalnu grupu.
Reakcije saharida su karakteristične za karbonilnu, alkoholnu i poluacetalnu grupu. Šećeri sa poluacetalnim
funkcionalnim grupama su redukcioni, a šećeri koji poseduju acetalnu grupu su neredukcioni.

Redukcioni šećeri Neredukcioni šećeri

Alkil grupa
ili drugi šećer

C O O H C O O R
C C
C R' C R'

Poluacetal Acetal
(R' = H ili CH2OH) (R' = H ili CH2OH)

U svakoj klasi organskih jedinjenja princip je isti: struktura molekula povezana je sa reakcijama kojima podležu.

8
TABELA 1. FUNKCIONALNE GRUPE

Klasa jedinjenja Opšta formula Funkcionalna Primer

grupa

Alkani R H CH3CH2CH2CH3
butan

Halogenalkani R X (X = F, Cl, Br, I) X CH3CH2Br

brometan
Alkoholi R OH OH (CH3)2CHOH
2-propanol
(izopropilalkohol)

Etri R O R' O CH3CH2-O-CH3

metoksietan
(etilmetiletar)

Tioli R SH SH CH3CH2-SH
etantiol
Alkeni (H) R R (H) H3C
C C C C
C CH2
(H) R R (H) H3C

2-metilpropen

Alkini (H) R C C R (H) C C H3C C C CH3

2-butin

R (H)
CH3
(H) R C R (H) C
Aromatična C C H C H
jedinjenja C C C C
C C C C
(H) R C R (H) C C
C H C H
R (H)
H
metilbenzen
(toluen)

9
 Klasa jedinjenja Opšta formula Funkcionalna Primer
grupa

Aldehidi O O O
R C H C H CH3CH2 C H
propanal

Ketoni O O O
R C R' C CH3CH2 C CH2CH3
3-pentanon
Karboksilne O O O
kiseline
R C OH C OH CH3CH2 C OH
propanska
kiselina
Anhidridi O O O O O O
R C O C R' (H) C O C CH3CH2 C O C CH2CH3
propan
anhidrid
Estri O O O
R C OR' C O CH3CH2 C O CH3
metilpropanoat
(metilpropionat)
Amidi O O
O
R C N R' (H) C N
CH3CH2CH2 C NH2
R" (H)
butanamid

Nitrili R C N C N H3C C N
acetonitril

Amini R N R' N (CH3)3N

R" N,N-dimetilmetanamin
(trimetilamin)

R' O
R SH R S R' Ar SH R S S R' +-
R S R" R S R'
tioli tioetri tiofenoli disulfidi
trialkilsulfonijum sulfoksidi
joni

O O O
S O
R S R' R S OH R P OH
R C R' R S OH
O O OH
sulfoni tioketoni sulfinske sulfonske fosfonske
kiseline kiseline kiseline

1.5.1. ALKANI

Ugljovodonici koji se sastoje samo od ugljenika i vodonika povezanih jednostrukim vezama zovu se alkani. Kako
su jednostruke C-C i C-H veze uvek prisutne u molekulima organskih jedinjenja, smatra se da su alkani jedinjenja bez
prisutne funkcionalne grupe, pa su stoga slabo reaktivni (halogenovanje i sagorevanje).

10
1.5.2. ALKENI

Alkeni sadrže dvostruku vezu ugljenik-ugljenik, koja je izvor značajne hemijske reaktivnosti, odnosno predstavlja
funkcionalnu grupu alkena. Funkcionalna grupa alkena je planarna, sp2-hibridizacija utiče na mogućnost stvaranja dipola i
na relativno visoku kiselost alkenskog vodonika. Pošto alkeni podležu adicionim reakcijama, za njih se kaže da su
nezasićena jedinjenja.
Alkeni su reaktivna jedinjenja zbog povećane koncentracije elektrona na dvostrukoj vezi. Dvostruka veza se sastoji
od dve različite vrste veza: s-veze i p-veze. Hemija dvostruke veze dobrim delom je karakterisana reaktivnošću slabije p-
-veze. Dvostruka veza stupa u različite reakcije od kojih mnoge adicijom daju zasićene proizvode.
Najopštija reakcija je elektrofilna adicija reagensa A-B, pri čemu se dobija zasićeno jedinjenje. Adicione reakcije
rezultuju konverzijom jedne p-veze i jedne s-veze u 2 s-veze.
Adicija halogena, pri čemu se dobija vicinalni dihalogenid.
Alkeni reaguju brzo sa bromom u odsustvu svetlosti, na sobnoj temperaturi ili uz hlađenje. Boja rastvora broma se

na sobnoj temp.
C C + Br2 C C
u odsustvu svetlosti
a CCl4 Br Br
lken alken vic-dibromid
(bezbojan) (bezbojan)

menja iz crvene u bezbojnu.

Sinteza vicinalnih sin-diola permanganatnom oksidacijom

na hladno H 2C CH2
H 2C CH2 + KMnO4
OH- OH OH
eten 1,2-etandiol
(etilenglikol)

Hladni vodeni rastvor KMnO4 (Bayerov reagens) reaguje pod neutralnim uslovima sa alkenima (i alkinima) i
dobijaju se odgovarajući sin-dioli. Tamnoljubičasta boja permanganatnog rastvora nestaje (obezbojavanje) i uočava se
smeđa boja istaloženog mangan-dioksida, MnO2.

11
1.5.3. ALKOHOLI

Alkoholi (alkanoli) R-OH su organska jedinjenja koja sadrže jednu ili više hidroksilnih grupa vezanih za zasićene

..
C O H
..

ugljenikove atome. Mogu se smatrati hidroksiderivatima alkana ili alkilderivatima vode.

Karakteristična funkcionalna grupa ove klase jedinjenja je hidroksilna (-OH) grupa vezana za sp3 hibridizovan C-
-atom.
Podela alkohola:
- prema stepenu supstitucije C-atoma za koji je –OH grupa direktno vezana na: primarne, sekundarne i
tercijarne.
H
1o ugljenik 2o ugljenik H C H
3o ugljenik
H H H H H H H
..
H C C O
.. H H C C C H H C C C H
H H H : O: H H H
H :O :

H
etil-alkohol sekundarni tercijarni
(primarni alkohol) alkohol alkohol
- prema broju OH grupa na: mono, di i polihidroksilne.
Alkoholi imaju polarizovane i kratke OH veze. Proton je hidrofilan i gradi vodonične veze, a alkil ostatak je
hidrofoban. Na osobine alkohola utiče i radikal za koji je vezana hidroksilna grupa. Alkoholi dugih lanaca su sličniji
alkanima nego vodi.

R d- d+ ..
: O: H ..O d-
H R

Molekuli alkohola se uzajamno udružuju formiranjem vodoničnih veza, i zato imaju znatno više temperature
ključanja od etara ili ugljovodonika odgovarajuće molekulske mase i veću rastvorljivost u vodi.
Alkoholi su amfoterni. Kiseonikov atom alkohola polarizuje C-O i O-H vezu.

d-
..
O..
C H
d+ d+

Polarizacija O-H veze (zbog relativno velike elektronegativnosti kiseonika za koji je proton vezan) čini vodonik
parcijalno pozitivnim i objašnjava zašto su alkoholi slabe kiseline i prevode se u alkokside dejstvom jakih baza
(alkoksidni jon je konjugovana baza alkohola). Alkoholi su slabe baze zbog slobodnih elektronskih parova na kiseoniku i
mogu se protonovati vrlo jakim kiselinama pri čemu daju alkiloksonijum-jone.

12
 Amfoternost hidroksilne grupe karakteriše hemijsku reaktivnost alkohola.
Kiselost alkohola je slična vodi. Metanol (pKa 15,5) je nešto kiseliji od vode (pKa 15,7) ali većina alkohola su

H 2O > ROH > R C C H > H2 > NH3 > RH

H
jaka kiselina jaka baza
+
R O R OH R O
H slaba baza slaba kiselina
oksonijum alkoksidni
jon jon

slabe kiseline.

Red kiselosti u rastvorima je:

1° > 2° > 3°
Elektron-akceptorski supstituenti blizu funkcionalne grupe povećavaju kiselost, odnosno snižavaju pKa vrednost (a
smanjuju baznost).

REAKCIJE ALKOHOLA

OKSIDACIJA ALKOHOLA
Primarni alkoholi se oksiduju u aldehide, sekundarni u ketone, a tercijarni ne reaguju.

O OH O
[O] [O]
R CH2OH R C H R CH R' R C R'

1o alkohol aldehid 2o alkohol keton

Reakcija oksidacije služi za razlikovanje primarnih, sekundarnih i tercijarnih alkohola. U ovu svrhu koristi se
prelazni metal u visokom oksidacionom stanju: hrom (VI). U ovom oksidacionom stanju hrom je žutonarandžaste boje.
Reakcijom sa alkoholom Cr(VI) se redukuje u tamnozeleni Cr(III). Ovaj reagens se obično koristi kao dihromat (K2Cr2O7
ili Na2Cr2O7) ili kao CrO3. Oksidacija sekundarnih alkohola u ketone često se vrši u vodenim rastvorima.
Često je potrebno razlikovanje alkohola istog tipa: etanola i metanola. Metanol je vrlo otrovan i unošenje u
organizam ili hronično izlaganje metanolu može dovesti do slepila. Toksičnost metanola je uslovljena metaboličkom
oksidacijom u formaldehid, koji ometa fiziohemijske procese vida. Dalja oksidacija do mravlje kiseline izaziva acidozu
(neobično sniženje pH krvi) što dalje ometa transport kiseonika u krvi i dovodi do kome i smrti.
Za razliku od metanola, krajnji proizvodi metabolizma etanola su ugljen-dioksid i voda.
Razlikovanje etanola od metanola vrši se jodoformskom probom. Za razliku od metanola, etanol daje pozitivnu
jodoformsku reakciju. Izdvajanje jodoforma (jodoformska reakcija) je kvalitativan test za strukturnu jedinicu R-CO-CH3.
Jodoformsku probu daju metilketoni (aceton, progesteron...), alkoholi koji oksidacijom daju acetaldehid ili

acetil-grupa
O H O
R C CH3 R C CH3 R C CH2 C R H 3C C
metil- OH O O H
ketoni
H H
R C CH2 C R CH3CH2 OH

OH OH
13
 O O O J
.. J J
R C CH3 + :OH- R C CH2 R C C H + J-

H
enolatni kiselost je povećana elektronprivlačnim
jon halogenom (- I efekat)

O J O J O J
J J
R C C H + OH- R C C R C C J + J-

H H H

O J O J O J
J J
R C C J + OH- R C C R C C J

H J J

O J : O: J
O J
.. -:
+ OH- R C C J R C OH +
.. C J
R C C J
OH J J
J

O J

R C O + H C J
J
karboksilatni jodoform
jon
metilketone.
Kod alkohola u I fazi vrši se oksidacija alkohola u karbonilno jedinjenje. Reakcija se izvodi dejstvom halogena
(joda) u baznoj sredini. Halogenovanje u kiseloj sredini vrši se selektivno do monohalogen karbonilnih jedinjenja, dok u
baznoj sredini dolazi do potpune zamene svih a-vodonikovih atoma (katalitička uloga OH jona).
Karbonilna grupa je delimično polarizovana, pa su H-atomi a-položaja aktivirani, lako se zamenjuju halogenom,
odnosno lako dolazi do perhalogenovanja aktivirane CH3 grupe i dobija se trihalogenkarbonilno jedinjenje, koje je jako
polarizovano, pa hidrolizuje u baznoj sredini pri čemu nastaje odgovarajuća karboksilna kiselina sa jednim C-atomom
manje od polaznog jedinjenja i trihalogenmetan (jodoform).

Jodoformska proba je ranije često korišćena za određivanje strukture jer identifikuje sledeće dve grupe:
C CH3 CH CH3
O OH
Jedinjenja koja sadrže ove grupe reaguju sa jodom u baznoj sredini i daju žuti talog jodoforma (t.t. 119 ºC).
Jedinjenja koja sadrže –CHOHCH3 grupu daju pozitivnu jodoformsku probu jer se prvo oksiduju do metilketona.

CH CH3 + I2 + 2 OH- C CH3 + 2I - + 2 H2O

OH O
Etanol i acetaldehid daju pozitivnu jodoformsku probu.
Izvođenje reakcije: u malo ispitivanog preparata doda se 1ml rastvora NaJ ili KJ, nekoliko kapi rastvora NaOH i
kristalić joda, pa se zagreva na vodenom kupatilu nekoliko minuta. Karakterističan miris i izdvajanje žutog taloga znak je
pozitivne jodoformske probe.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije etilaminobenzoata (anestezina).

Jedna od najkorisnijih reakcija alkohola je transformacija u estre. Alkoholi reaguju sa karboksilnim kiselinama u
prisustvu katalitičke količine mineralne kiseline, pri čemu nastaju estar i voda, procesom koji se zove esterifikacija.

14
 O +
O
H
H 3C C OH + CH3CH2 OH H 3C C OCH2CH3 + HOH
sirćetna etanol etilacetat
kiselina

1.5.4. FENOLI I ENOLI

Enoli su alkoholi koji na ugljenikovom atomu sa dvostrukom vezom imaju alkoholnu funkcionalnu grupu.
Aromatična jedinjenja koja imaju hidroksilnu grupu direktno vezanu za aromatičan sistem su fenoli (IUPAC:
benzenoli). Areni supstituisani hidroksi grupama zovu se fenoli. Benzenov p-sistem se preklapa sa popunjenom p-
-orbitalom kiseonikovog atoma, što dovodi do delokalizacije slične benzilanjonu. Kao rezultat ovako proširene
konjugacije, fenoli imaju neobičnu enolnu strukturu.
Enoli su obično nestabilni i lako tautomerizuju u odgovarajuće ketone.

+
H
C C C C

:O
.. H H O:
..

enolni oblik keto oblik

Kod acikličnih jedinjenja dominira keto oblik nad enolnim. Karakteristična je pojava tautomerije (vrsta izomerije
koja nastaje prelazom protona sa jednog položaja na drugi). Međutim, fenoli se nalaze u enolnom obliku zbog rezonantne
stabilizacije aromatičnog sistema.

H H H H H
O :O: :O: :O+ :O+ :O+
H

:- -:
H

..
2,4-cikloheksadienon -

Fenol je enolni oblik 2,4-cikloheksadienona. Fenol je rezonantno stabilizovan.

Iako su fenoli strukturno slični alkoholima, oni su mnogo jače kiseline (pKa vrednost alkohola je oko 18, a fenola
manja od 11). Fenoli su slabe kiseline u poređenju sa karboksilnim kiselinama kao što je sirćetna (pKa 4,76). Daju soli
samo sa NaOH (razlikovanje od alkohola), a ne i sa NaHCO3 (razlikovanje od karboksilnih kiselina).

H 2O
+
OH + NaOH O Na + H2O

jača kiselina jača slabija baza slabija kiselina

pKa = 10 baza (rastvorljiv) pKa = 16
(teško rastvorljiv)

Na kiselost ovog sistema mogu mnogo uticati supstituenti u prstenu koji stupaju u rezonanciju.
OH OH OH
O 2N NO2

CH3 NO2 NO2

4-metilfenol 4-nitrofenol 2,4,6-trinitrofenol

pKa 10,26 pKa 7,15 pKa 0,25

15
 Elektron-donorski supstituenti (+I efekat) smanjuju kiselost, dok elektron-akceptorski supstituenti (-I efekat)
povećavaju kiselost do vrednosti karboksilnih kiselina ili čak mineralnih kiselina.
Karakteristična reakcija fenola je stvaranje u vodi rastvorljivih kompleksa sa Fe3+ jonom, koji su obojeni plavo ili
ljubičasto.
6 Ar - OH + FeCl3 ® Fe[(Ar - O)6] + 3H+ + 3 HCl
Smatra se da nastaju koordinaciona jedinjenja sa heksakovalentnim gvožđem.
Boja i intenzitet kompleksa zavise od hemijske strukture jedinjenja, prirode rastvarača i koncentracije reagensa.

H C
N CH3
O ONa O OH
COOH C C
OH OH O CH3
C

O
OH

salicilna natrijum- aspirin paracetamol

kiselina salicilat

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije: salicilne kiseline, Na-salicilata, acetil-salicilne kiseline, fenilsalicilata i
paracetamola.

1.5.5. ETRI R-O-R ILI R-O-R¢

Etri (IUPAC: alkoksialkani) se mogu smatrati derivatima alkohola u kojima je hidroksilni proton zamenjen alkil
grupom, ili derivatima vode, u kojima su oba H atoma zamenjena alkil grupama. R-radikali mogu biti identični (simetrični
etri) ili različiti (asimetrični etri).
Funkcionalna grupa etara:

..
C O
.. C

Etarski kiseonik čini etre baznim.

Ne postoje direktne bojene ili taložne reakcije kojima bi se dokazala etarska funkcionalna grupa.
Etri su hemijski prilično nereaktivni (inertni), osim cikličnih etara pod naponom, i iz tog razloga se često koriste
kao rastvarači u organskim reakcijama (dioksan, tetrahidrofuran THF).

O O
oksaciklopentan 1,4-dioksacikloheksan
(tetrahidrofuran) (1,4-dioksan)

Epoksidi su ciklični etri sa tročlanim prstenom (IUPAC: oksirani). Najjednostavniji epoksid je etilenoksid.

2 3
H 2C CH2
C C
:O:
:O: 1
epoksid IUPAC: oksiran
Uobičajeno: etilen-oksid

16
 Iako su etri prilično nereaktivni, mogu sporo da reaguju sa kiseonikom iz vazduha i radikalskim mehanizmom
formiraju hidroperokside. Zbog toga što se peroksidi mogu eksplozivno razlagati trebalo bi naročitu pažnju posvetiti
uzorcima etara koji su nekoliko dana izloženi vazduhu.
Etri ne grade vodonične veze, pa su njihove temperature ključanja znatno niže od odgovarajućih izomernih
alkohola.
Prisustvo atoma kiseonika sa dva slobodna elektronska para omogućava da se etri ponašaju kao Lewisove baze,
koje mogu reagovati sa jakim mineralnim kiselinama gradeći kristalna jedinjenja-oksonijum soli koje se razlažu u vodi.
Etri su stabilni u odnosu na nukleofilni napad i baze. Etarski kiseonik, kao i onaj kod alkohola, može se
protonovati uz nastajanje alkiloksonijum jona. Reaktivnost nagrađenih parova zavisi od alkil supstituenata.
Etri se cepaju jakim kiselinama. Alkohol koji nastaje kao drugi proizvod dalje se transformiše u bromalkan.

HBr HBr
CH3CH2 O CH2CH3 CH3CH2Br + CH3CH2OH CH3CH2Br + H2O

1.5.6. ALDEHIDI I KETONI

Aldehidi (alkanali) i ketoni (alkanoni) predstavljaju dve klase karbonilnih jedinjenja koje karakteriše prisustvo
karbonilne grupe.

R R
.. .. ..
C O: C O: C O:
H R
karbonilna keton
grupa aldehid

.. .. d+ ..
C O: +C .. : -
O ili C O: d-

rezonantne strukture hibrid

karbonilne grupe
Aldehidi su jedinjenja kod kojih je ugljenikov atom karbonilne grupe vezan za najmanje jedan vodonikov atom,
dok su kod ketona za ugljenikov atom karbonilne grupe vezana dva C-atoma.
Kiseonik karbonilne grupe ima dva slobodna elektronska para, zbog čega je karbonilna grupa slaba Lewisova baza.
Veza ugljenik-kiseonik je polarizovana, što ugljenik karbonilne grupe čini elektrofilnim.

d-..
O:
d+
H C C
R

napad elektrofila

napad nukleofila
kiseo
centri reaktivnosti aldehida i ketona

Kao i p-veza alkena, ugljenik-kiseonik dvostruka veza je podložna adicijama. Elektrofili napadaju kiseonik, a
nukleofili ugljenik.
Centri reaktivnosti aldehida i ketona su:
- kiseonik karbonilne grupe (Lewisova baza);

17
 - karbonilni ugljenik i
- α-C atom.
Relativne reaktivnosti karbonilnih grupa:

O O O O

C > C > C > C

H H H H
Cl3C H3C H3C CH3

CCl3 grupa privlači elektrone i stvara dodatno pozitivno naelektrisanje na C-atomu (povećava elektrofilnost).
Elektron-donorske CH3 grupe smanjuju pozitivno naelektrisanje na karbonilnom ugljeniku.

REAKCIJE ALDEHIDA I KETONA

Reakcije na aldehide i ketone su slične, s tim što su aldehidi reaktivniji od ketona.

NASTAJANJE POLUACETALA I ACETALA IZ ALDEHIDA I KETONA

Alkoholi se adiraju na aldehide i ketone gradeći acetale.
Alkoholi se adiraju na karbonilne grupe slično vodi. Ovaj proces katalizuju kiseline i baze, a dalju transformaciju
dobijenog adicionog proizvoda u acetal katalizuju kiseline.
Opšta jednačina formiranja poluacetala:

H
+ ..
R R O R' R O R'
.. .. .. ..
C O: + HO
.. R' C C
.. ..
H H .. :
O H O
.. H

aldehid alkohol poluacetal

Intramolekulsko formiranje poluacetala je uobičajeno u hemiji šećera. Npr. glukoza se nalazi kao ravnotežna smeša
acikličnog pentahidroksialdehida i dva izomerna ciklična poluacetala koji čine više od 99% smeše u vodenom rastvoru.

H
CH2OH CH2OH
H O H H O H
H H+ ili OH- H
O
OH H OH H OH
OH OH
H OH H OH novi stereocentar
aldehidni ciklični (2 stereoizomera)
oblik poluacetal
Nastajanje acetala katalizuju kiseline.
U prisustvu viška alkohola, kiselo-katalizovana reakcija aldehida i ketona odvija se građenjem acetala.

OH OR'
HCl(g)
R C OR' R C OR' + H2O
R'OH
R" R"

poluacetal acetal
(R" može da bude H) (R" može da bude H)

Svaka faza je reverzibilna, a položaj ravnoteže može se pomeriti u oba smera kontrolisanjem reakcionih uslova:
- prema acetalima, upotrebljavajući višak alkohola ili stalnom eliminacijom vode iz reakcione sredine;
- prema aldehidu ili ketonu u prisustvu viška vode. Ovaj poslednji proces zove se hidroliza acetala.

NUKLEOFILNA ADICIJA AMONIJAKA I NJEGOVIH DERIVATA

Dejstvom amina na aldehide i ketone nastaju polu(hemi)aminali, azotovi analozi poluacetala. Hemiaminali
primarnih amina lako gube vodu uz nastajanje dvostruke veze ugljenik-azot. Ova funkcionalna grupa zove se imin (starije
ime je Schiffova baza) i to je azotov analog karbonilne grupe.
18
 Nastajanje imina iz amina i aldehida ili ketona:

H3O+
C O + H2N R C N R + H2O

Procesi kao što su nastajanje imina iz primarnih amina i aldehida ili ketona u kojima se dva molekula spajaju uz
eliminaciju vode zovu se kondenzacije. Nastajanje imina je reverzibilno i potrebno je preduzeti uobičajene mere za
pomeranje ravnoteže u željenom smeru.

Identifikacija aldehida i ketona pomoću posebnih vrsta imina

Neki derivati amina kondenzuju se s aldehidima i ketonima gradeći kristalne proizvode karakterističnih
temperatura topljenja.
Reakcija sa hidroksilaminom:

C O + H2N OH C N OH + H2O

aldehid hidroksilamin oksim

ili
keton
Reakcije sa hidrazinom, fenilhidrazinom i 2,4-dinitrofenilhidrazinom:

C O + H2N NH2 C N NH2 + H2O

hidrazin hidrazon

C O + H N
2
NHC 6 H 5 C N NHC H + H2 O
6 5

fenilhidrazin
f eni l hi dr azi n f eni l fenilhidrazon
hi dr azon

C O + H2N NH NO2 C N NH NO2 + H2O

O2N O2N
2,4-dinitrofenilhidrazin 2,4-dinitrofenilhidrazon

Reakcija sa semikarbazidom:

O O

C O + H2N NH C NH2 C N NH C NH2 + H2O

semikarbazid semikarbazon

U analitičke svrhe koriste se nitroderivati zbog karakterističnih temperatura topljenja.

U raznim udžbenicima tabelarno su prikazane temperature topljenja na hiljade iminskih derivata aldehida i ketona.
Pre nego što su spektroskopske metode postale rutinske, hemičari su poređenjem ovih tabelarnih podataka sa
temperaturom topljenja iminskih derivata određivali da li je aldehid ili keton nepoznate strukture identičan prethodno
okarakterisanom jedinjenju.

19
 REAKCIJA KONDENZACIJE SA PRIMARNIM AROMATIČNIM AMINIMA
Kondenzacijom aldehida sa primarnim aromatičnim aminima nastaju vrlo stabilni proizvodi, Schiffove baze,
postojane žute boje. Primarni aromatični amin koji se najčešće koristi je benzidin. Ketoni sa benzidinom ne reaguju (osim
u visokim koncentracijama).

R R R R
C O + H2N NH2 + C O C N N C + H2O
H H H H

REAKCIJA SA BAKAR(II)VINSKOM KISELINOM (PH. JUG. V)

(FEHLING-OVA REAKCIJA- STARI NAZIV)

Aldehidi se mogu lako oksidovati do kiselina, odnosno služe kao redukciona sredstva. To je karakteristično za
aldehide sa slobodnim H u a-položaju u odnosu na aldehidnu grupu.
U baznoj sredini

H O
C C OH
a OH-
H C OH C OH

R R
endiol
(redukton)

Fehling I je vodeni rastvor CuSO4, a Fehling II alkalni rastvor K, Na-tartarata.

COOK COOK
CHOH H C O 2+
CuSO4 + Cu
CHOH H C O
COONa COONa

Redukuju se joni Cu2+ do jona Cu+, a aldehid se oksiduje do odgovarajuće karboksilne kiseline sa istim brojem C-
-atoma.
Kompleks disosuje dajući dovoljnu koncentraciju Cu2+ jona da oksiduje aldehid (šećer), a nedovoljnu da se
prekorači proizvod rastvorljivosti Cu(OH)2.

R R
2+
NaOH, tartarat
C O + Cu Cu2O + C O
H H2O HO

Izvođenje reakcije: u epruveti se izmešaju jednake zapremine Fehling-a I i II, doda rastvor ispitivane supstance i
zagreje. Pojava crvenog taloga je dokaz da je reakcija pozitivna.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije glukoze, laktoze i askorbinske kiseline.

20
REDUKCIJA TOLLENS-OVOG REAGENSA
Tollens-ov reagens (amonijačni rastvor srebro-nitrata), iako slab oksidacioni reagens, oksiduje aldehide do
karboksilatnog anjona, a sam se redukuje do elementarnog srebra. Kako je ova reakcija spora, po zidovima epruvete taloži
se fino srebro (ogledalo).

AgNO3 + OH- → AgOH↓ + NO3-

AgOH↓ + 2NH4OH → [Ag(NH3)2]OH + 2H2O
RCHO + [Ag(NH3)2]OH → Ag↓ + RCOONH4 + H2O

R R
Ag(NH3)2+
C O C O + Ag srebrno
ogledalo
H -O
aldehid

O OH O O
Ag(NH3)2+
R C CH R' R C C R' + Ag srebrno
ogledalo
a-hidroksiketon

R
Ag(NH3)2+
C O nema reakcije
R'
keton

Izvođenje reakcije: U 2-3ml rastvora AgNO3 doda se jedna kap rastvora NaOH, pri čemu se izdvoji tamni talog
AgOH. Onda se u kapima dodaje rastvor NH4OH dok se talog ne rastvori (ne sme ga biti u višku), a zatim rastvor
ispitivane supstance. Sadržaj epruvete se zagreva nekoliko minuta na vodenom kupatilu.
Redukujući šećeri daju pozitivnu reakciju sa Tollens-ovim reagensom.

21
1.5.7. UGLJENI HIDRATI

Definišu se kao polihidroksilni aldehidi, ketoni ili supstance koje hidrolitičkim cepanjem daju takva jedinjenja.
Sufiks za većinu šećera je -oza.
Dele se na:
- monosaharide (MSH) /glukoza, fruktoza, galaktoza.../
- disaharide (DSH) /laktoza, saharoza, maltoza.../
- polisaharide (PSH) /celuloza, skrob, glikogen,.../.
MONOSAHARIDI (MSH) ili prosti šećeri sastavljeni su od jednog ugljenikovog niza sa 3-7 C atoma. Klasifikuju
se: 1) prema broju C-atoma prisutnih u molekulu na trioze, tetroze, pentoze, heksoze, heptoze, 2) prema tome da li sadrže
aldehidnu ili keto grupu na aldoze i ketoze. Ove dve klasifikacije se često kombinuju tako da se aldoza sa 4C atoma zove
aldotetroza, a ketoza sa 5C atoma ketopentoza.
MSH

ALDOZE KETOZE

H O H O
C C CH2OH

H C OH H C OH C O

HO C H HO C H HO C H

H C OH HO C H H C OH

H C OH H C OH H C OH

CH2OH CH2OH CH2OH

D-glukoza D-galaktoza D-fruktoza

Fisher-ove projekcione formule
Formule se crtaju na standardni način. Ugljenični niz se prikazuje vertikalno, pri čemu se aldehidna grupa stavlja
na vrh. Hidroksilna grupa stereocentra sa najvišim brojem nalazi se sa desne strane. Skoro svi prirodni šećeri su D-
konfiguracije. Svi MSH koji poseduju hiralni C-atom (koji je susedan primarnoj alkoholnoj grupi), a imaju OH grupu na
istoj strani niza kao i D-glicerinaldehid, pripadaju D-seriji MSH.
Iako je R- i S- nomenklatura potpuno zadovoljavajuća za imenovanje šećera, stariji sistem, razvijen pre nego što je
određena apsolutna konfiguracija šećera, po kome se svi šećeri upoređuju sa gliceraldehidom, je još uvek u upotrebi.
Umesto R- i S- koriste se prefiksi D za (+)enantiomer gliceraldehida i L za (-)enantiomer. Oni MSH čiji stereocentar
najvišeg broja (tj. najudaljeniji od aldehidne ili keto grupe) ima istu apsolutnu konfiguraciju kao D(+)gliceraldehid,
obeležavaju se sa D, dok se oni suprotne konfiguracije na ovom atomu obeležavaju sa L. Dva diastereoizomera koja se
razlikuju samo po konfiguraciji na jednom ugljenikovom atomu zovu se epimeri.
Šećeri koji se u okviru iste serije razlikuju po konfiguraciji samo na jednom asimetričnom C-atomu nazivaju se
epimerni šećeri (glukoza i galaktoza).
Prikazivanje strukture MSH Fisher-ovim formulama je uobičajeno, ali ne odgovara stvarnom stanju. Pentoze i
heksoze se javljaju pretežno u cikličnoj strukturi. Prsten se obrazuje nastajanjem poluacetala kao rezultat međusobne
interakcije karbonilne grupe sa prvog C-atoma (kod aldoza) ili sa drugog C-atoma (kod ketoza) sa hidroksilnom grupom
na četvrtom, odnosno petom C-atomu.
Rezultat interakcije je građenje 5- ili 6-članog prstena sa kiseonikom. Kako ovi prstenovi odgovaraju po strukturi
molekulima furana i pirana to se MSH mogu smatrati derivatima ovih heterocikličnih sistema.
OH OH
H H O H
C C C
H C OH H C OH H C OH
O
HO C H O HO C H HO C H
H C OH H C OH H C
H C H C OH H C OH
CH2OH CH2OH CH2OH 22
D-glukopiranoza D-glukofuranoza
 Ciklične strukture u vodenom rastvoru ima više od 99%.

Haworth-ove projekcione formule tačnije prikazuju pravu trodimenzionalnu strukturu molekula šećera.

CHO CHO
H OH H OH
HO H HO H
H OH H OH
H OH H OH
CH OH CH OH
2 2

Fisherova
projekciona
formula

CH OH CH OH
2 2
H O H H O OH
H + H
OH H OH H
OH OH OH H
H OH H OH

Hawor t hove f or mul e

OH OH

H C H C
2 2
O O
HO HO OH
HO HO
OH OH
OH

a) C-atomi se predstavljaju crtanjem prstena odgovarajuće veličine, pri čemu se kiseonik računa članom
prstena,
b) kiseonikov atom se piše uvek desno i pozadi,
c) pri čemu je prvi C-atom odmah desno do kiseonika (dalje brojanje je u smeru kazaljke na satu),
d) atomi i atomske grupe koji se u Tollens-ovoj formuli nalaze s desne strane u odnosu na C-niz pišu se ispod
ravni prstena, a oni sa leve strane iznad ravni prstena.
Grupe na desnoj strani Fisher-ove projekcione formule upravljene su nadole u Haworth-ovoj formuli.
Šećeri koji se razlikuju po položaju poluacetalne hidroksilne grupe na C-atomu nazivaju se anomernim šećerima.
Poluacetalna hidroksilna grupa se razlikuje po svojim osobinama od ostalih hidroksilnih grupa. Prvenstveno, ona je
mnogo reaktivnija od ostalih hidroksilnih grupa u molekulu šećera..
Jednostavni šećeri se nalaze kao različiti izomeri:
- karbonilna jedinjenja otvorenog niza,
- kao a- i b-anomeri različitih cikličnih oblika.
Reakcije šećera mogu se podeliti na:
- one koje se vrše na šećeru linearnog oblika i
- reakcije cikličnog oblika, iako neki put obe strukture kompetitivno reaguju.
Reakcije aldoza sa oksidacionim reagensima se zasnivaju na reakcijama s otvorenim strukturama.
Fehling-ovim i Tollens-ovim testom dokazuju se redukcioni šećeri.
Kako su polifunkcionalna jedinjenja MSH otvorene strukture daju reakcije tipične za svaku od funkcionalnih
grupa. Npr. aldoze imaju aldehidnu grupu koja se može oksidovati i prema tome reaktivna je u klasičnim oksidacionim
testovima kao što su reakcije sa Fehling-ovim i Tollens-ovim rastvorima.
23
 a-Hidroksi supstituisane ketoze oksiduju se na sličan način kao i aldoze.
Ovim reakcijama aldoze se transformišu u aldonske kiseline, dok se ketoze prevode u a-dikarbonilna jedinjenja.
Šećeri koji pozitivno reaguju na ove testove zovu se redukcioni šećeri. Svi obični MSH su redukcioni šećeri.
Izvođenje reakcija. Rastvori se 0,1 g ispitivane supstance u 10 ml vode R, pa se doda 3 ml bakar(II)-vinske
kiseline, rastvora R i zagreva. Izdvaja se crveni talog.

PRAKTIČNE VEŽBE. PRIMENA KOD IDENTIFIKACIJE GLUKOZE, LAKTOZE.

Oksidacijom aldoza dobijaju se mono- ili dikarboksilne kiseline. Oksidacijom aldehidne grupe aldoza nastaju
aldonske kiseline (glukoza – glukonska kiselina). Jačim oksidacionim sredstvom napada se primarna alkoholna funkcija i
nastaju uronske kiseline (glukoza – glukuronska kiselina), dok oksidacijom aldehidne i primarne alkoholne grupe nastaju
aldarne ili šećerne kiseline (glukoza – glukarna kiselina).

CHO COOH CHO COOH

Br2 HNO3
(CHOH)n (CHOH)n (CHOH)n (CHOH)n
CH2OH H2O
CH2OH CH2OH COOH
aldoza aldonska aldoza aldarna
kiselina kiselina

Alkoholi se adiraju na aldehide i ketone gradeći acetale. Šećeri grade intramolekulske poluacetale.
Glukoza i druge heksoze i pentoze se nalaze u ravnotežnoj smesi sa njihovim cikličnim poluacetalnim izomerima
koji i preovlađuju. Iako se u principu svaka od 5 hidroksilnih grupa može adirati na karbonilnu grupu aldehida, energetski
je povoljnije formiranje šestočlanog prstena, mada su poznati i petočlani prstenovi.
Hidroksilna grupa na C5 rotacijom dolazi u položaj da se adira na aldehidni ugljenik C1 i nagradi šestočlani ciklični
poluacetal. Slično, petočlani prsten nastaje rotacijom hidroksilne grupe na C4 koja dolazi u položaj da reaguje sa C1. Posle
ciklizacije karbonilni C-atom postaje novi stereocentar. Posledica toga je da se nastajanjem poluacetala nagrade dva nova
jedinjenja, dva diastereoizomera koji se razlikuju po konfiguraciji poluacetalne grupe. Novi stereocentar zove se anomerni
ugljenikov atom. Kako je ovakvo građenje diastereoizomera jedinstveno za šećere, takvi izomeri se nazivaju posebnim
imenom anomeri.

H O
C
OH OH
H C OH
H2C O H2C O
HO C H
HO HO
H C OH OH
HO HO
OH H C OH OH
OH
CH2OH

a-D-(+)-glukopiranoza oblik D-(+)-glukoze otvorenog lanca b-D-(+)-glukopiranoza

24
 H O
1C

H 2C OH
HO 3C H
H C OH
4
H C OH
5
CH2OH
6
glukoza

H
5 6
C CH2OH
OH
H
4C 1
OH H CH O
OH 3 2
C C
H OH

CH2OH 6CH OH CH2OH

2 H
H C O H 5 *
H C O H C O OH
C H C H 1CH H
OH H 4C O C C
OH H OH H
OH C *
OH
C OH C C OH C C H
3 2
H OH H OH H OH
a-D-(+)-glukopiranoza Oblik D-glukoze b-D-(+)-glukopiranoza
otvorenog lanca
Promena optičke rotacije do koje dolazi kada se šećer uravnotežuje sa svojim anomerom zove se mutarotacija (lat:
mutare-promeniti). Interkonverzija a- i b-anomera je opšta osobina šećera. To uključuje sve MSH koji se nalaze u
poluacetalnom obliku.
Kada se rastvor MSH tretira razblaženim alkalijama dolazi do premeštanja unutar molekula, pri čemu preko jednog
zajedničkog međuproizvoda enolnog oblika (en-diol) nastaje ravnoteža dobijenih epimernih oblika.
H O H O H O H O
C C C C
H OH -:C OH C OH HO H
HO H OH- HO H HO H H2O HO H
H OH H OH H OH H OH
H2O OH-
H OH H OH H OH H OH
CH2OH CH2OH CH2OH CH2OH

D-glukoza enolatni jon D-manoza

OH- H2O

H OH
CH2OH C
C O C OH
HO H tautomerizacija HO H
H OH H OH
H OH H OH
CH2OH CH2OH

D-fruktoza endiol
25
 DISAHARIDI (DSH) nastaju tako što poluacetalna grupa jednog MSH reaguje sa jednom OH grupom drugog
MSH obrazujući glikozidnu vezu. Ako poluacetalna grupa jednog MSH reaguje sa poluacetalnom grupom drugog MSH,
nastaje tzv. trehalozni tip vezivanja (trehalozna veza). Obe poluacetalne grupe su blokirane, pa takav DSH ne pokazuje
karakteristične reakcije (nema redukcione osobine, ne pokazuje mutarotaciju, ne gradi ozazone). Ako je poluacetalna
grupa jednog MSH reagovala sa bilo kojom alkoholnom grupom (izuzev poluacetalne), drugog MSH, nastaje tzv.
maltozni tip vezivanja (maltozna veza). Ovako nastali DSH ima jednu slobodnu poluacetalnu grupu pa pokazuje sve
reakcije MSH (laktoza).
SAHAROZA (α-D-glukopiranozil-β-D-fruktofuranozid)

6
1
CH2OH CH2OH
5 O H O
od D-glukoze 1 2 5 od D-fruktoze
4 OH OH 6
2 CH2OH
OH 3 O 3 4
OH OH

a-glikozidna b-fruktozidna
veza veza
OH
H 2C O
CH2OH
HO O
H
HO
OH OH
O CH2OH

OH
Hidrolizom u kiseloj sredini saharoza se razlaže na glukozu i fruktozu.
Izvođenje reakcije. U oko 5 ml rastvora saharoze doda se 0,15 ml sveže pripremljenog bakar(II)-sulfata, rastvora
R i 2 ml sveže pripremljenog natrijum-hidroksida, rastvora, razblaženog R. Rastvor je plav i bistar, a takav ostaje i posle
ključanja. U vreo rastvor se doda 4 ml hlorovodonične kiseline, razblažene R i zagreva da ključa 1 min. Doda se 4 ml
natrijum-hidroksida, rastvora razblaženog R. Izdvaja se odmah narandžast talog.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije: saharoze (nakon kisele hidrolize).

LAKTOZA ili mlečni šećer (O-b-D-galaktopiranozil-(1→4)-α-D-glukopiranoza) je DSH koji se posle saharoze u
prirodi najviše nalazi. Laktoza je redukcioni šećer jer ovakvim rasporedom glukoza zadržava nezaštićenu poluacetalnu
strukturu sa karakterističnim hemijskim osobinama.

b-glikozidna
veza

CH2OH
H O OH
CH2OH
O H
OH
iz D-galaktoze O OH H iz D-glukoze
H H
OH H H OH
H H
H OH

OH
CH2OH O CH2OH O
O
HO OH
OH HO
OH
Izvođenje reakcije. Rastvori se 0,25 g laktoze u 5 ml vode R, pa se doda 5 ml amonijaka R i zagreva u vodenom
kupatilu 10 min na 80 ºC. Razvija se crvena boja.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije: laktoze.

26
1.5.8. KARBOKSILNE KISELINE

Kada se hidroksilna grupa nalazi vezana za ugljenik karbonilne grupe dobija se karboksilna funkcionalna grupa,
karakteristična za karboksilne kiseline.

elektrofilan
karbonilna bazni
O d- R
:O:
C C O
C d+.. H
OH R O
.. HO
hidroksilna kiseo karboksilna
kiselina
Vodonik je kiseo, atomi kiseonika su bazni i nukleofilni, a karbonilni ugljenik je elektrofilan i podleže
nukleofilnom napadu.
Po IUPAC nomenklaturi sufiks za karboksilne kiseline je -ska kiselina.
Karbonilna grupa je polarna i gradi dimere vezane vodoničnim vezama.

O H O
2 R COOH R R
O H O
Karboksilne kiseline imaju neobično visoke temperature topljenja i ključanja.
Karboksilna grupa je vrlo polarna usled prisustva polarizovane karbonilne dvostruke veze i hidroksilne grupe i
formira vodonične veze sa drugim polarizovanim molekulima, kao što su voda, alkoholi i druge karboksilne kiseline.
Kiseli karakter karboksilnih kiselina. Karboksilne kiseline su kisele jer polarizovani karbonilni ugljenik privlači
elektrone i zato što se deprotonovanjem dobijaju anjoni stabilizovani rezonancijom.
Karboksilne kiseline su relativno jake kiseline (pKa ~4-5). One lako disosuju.

O O
.. .. +
R C OH
.. + H2O R C O
.. + HOH2

Dikarboksilne kiseline imaju dve pKa vrednosti, po jednu za svaku –COOH grupu.
Karboksilatni jon je visokostabilizovan rezonancijom. Dve rezonancione strukture su ekvivalentne.

..
O : O:
.. ..
R C O
.. R C O
..

Elektron-akceptorski supstituenti (grupe sa –I efektom) pojačavaju kiselost karboksilnih kiselina.

Cl Cl H H
Cl C COOH > Cl C COOH > Cl C COOH > H C COOH
Cl H H H

pKa 0,70 1,48 2,86 4,76

Efekat elektron-akceptorskih supstituenata na kiselost karboksilnih kiselina brzo opada sa povećanjem rastojanja
od karboksilne grupe.
O O O
CH3 CH2 CH C CH3 CH CH2 C CH2 CH2 CH2 C
Cl OH OH OH
Cl Cl
2-hlorbutanska kiselina 3-hlorbutanska kiselina 4-hlorbutanska kiselina
pKa = 2,85 4,05 4,50

27
 Relativno velika kiselost karboksilnih kiselina znači da se odgovarajuće karboksilatne soli lako dobijaju dejstvom
NaOH, Na2CO3 ili NaHCO3. Soli se imenuju navodeći ime metala i zamenom završetka –ska kiselina u imenu kiseline sa
–at ili –oat.

O O
H2O
C + NaOH C + H2O
+
OH O Na
benzojeva kiselina natrijum-benzoat
slabija
(nerastvorljiva u vodi) jača baza (rastvorljiv u vodi)
kiselina
jača kiselina slabija baza

O O
H2O
C + NaHCO3 C + H2O + CO2
+
OH O Na
(nerastvorljiva u vodi) (rastvorljiv u vodi) slabija
jača baza
jača kiselina slabija baza kiselina

Podela prema broju karboksilnih grupa:

- monokarboksilne (metanska, etanska...),
- dikarboksilne (oksalna, malonska, ćilibarna),
- polikarboksilne (limunska...).
Karboksilne kiseline se dele i na: alifatične, aromatične, nezasićene, hidroksikiseline, oksikiseline, aminokiseline...

ALIFATIČNE KISELINE

COOH 1
H2C COOH
CHOH 2
HO C COOH
CHOH 3
H2C COOH
COOH
Vinska kiselina Limunska kiselina
(2R,3R)-2,3-dihidroksibutan- 2-hidroksipropan-1,2,3-
-dikarboksilna kiselina -trikarboksilna kiselina

OH
HO
O
H O
HO C H
CH2OH
Askorbinska kiselina (vitamin C)
(R)-5-[(S)-1,2-dihidroksietil]-3,4-dihidroksi-5H-furan-2-on

28
VINSKA KISELINA
Evropska farmakopeja (Ph Eur VII, 2.3.1) propisuje Fentonov i Pesezov test za identifikaciju tartarata.
1. Reakcija kompleksiranja sa gvožđem - Fentonov test
Vinska kiselina se oksiduje Fentonovim reagensom (FeSO4/H2O2) do dihifroksifumarne kiseline. Nagrađena
dihidroksifumarna kiselina u baznoj sredini formira ljubičasto-plave komplekse sa gvožđem(III). Precizna
struktura ovog kompleksa još uvek nije sa sigurnošću utvrđena.
Fentonov reagens (FeSO4/H2O2): Fe2+ + H2O2 Fe3+ + HO• + OH-
COOH

CHOH HOOC OH NaOH

HO• Fe3+ - kompleks sa
CHOH C C 3+
Fe dihidroksifumaratnim dianjonom
HO COOH
COOH

vinska kiselina dihidroksi-fumarna kiselina kompleks ljubicasto-plave boje

Izvođenje reakcije. Rastvori se 0,02 g vinske kiseline u 5 ml vode R, pa se u rastvor doda 0.05 ml (1-2 kapi)
rastvora 0 g/l gvožđe(II)sulfata R i ista zapremina 0.05 ml (1-2 kapi) vodonik-peroksida, rastvora razblaženog R. Rastvor
se kratkotrajno oboji žuto. Tek kada žuta boja rastvora nestane, u kapima se dodaje natrijum-hidroksid, rastvor, razblažen
R. Dobija se ljubičasto-plavo obojenje.
Prolazno nastala žuta boja potiče od nagrađenog kompleksa vinske kiseline sa gvožđem(II) pre oksidacije.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije: vinske kiseline.

2. Reakcija sa rezorcinolom u kiseloj sredini – Pesezov test
COOH
CHOH O O OH
H2SO4 H2
CHOH HO C C C C
KBr
COOH H H O
glioksalna kiselina
vinska kiselina

OH
OH OH
O OH
C C 2
+
H O OH
OH OH
rezorcinol OH
O

Br Br
HO OH HO OH
KBr

Br Br
OH O
OH O
O
O

kompleks plave boje kompleks crvene boje

Izvođenje reakcije. U 0,1 ml rastvora ispitivane supstance koja sadrži oko 15 mg/ml vinske kiseline doda se 0,1
ml rastvora 100 g/l kalijum-bromida R, zatim 0,1 ml rastvora 20 g/l rezorcinola R i 3 ml sumporne kiseline R. Kada se

29
zagreje na vodenom kupatilu 5 min do 10 min, rastvor se oboji tamnoplavo. Kada se rastvor ohladi i razblaži vodom R,
boja se menja u crvenu .

LIMUNSKA KISELINA

Evropska farmakopeja (Ph Eur VII, 2.3.1) propisuje Legalov test za identifikaciju citrata. U prvoj fazi ove reakcijie
dolazi do oksidacije limunske kiseline, i zatim do dekarboksilacije do acetona. Aceton dalje reaguje sa nitrozo grupom iz
nitroprusida i formira izonitrozoaceton, koji dalje ulazi u sastav kompleksnog anjona. U toj reakciji dolazi i do redukcije
gvožđa(III) do gvožđa(II).

H2C COOH CH3

H2C COOH
KMnO4, T - 2CO2
HO C COOH C O
C O
H2SO4
H2C COOH CH3
H2C COOH

Na2[Fe(CN)5NO]

4- 4-
H H

(CN)5Fe N C C CH3 (CN)5Fe N C C CH3

O O O O

Komleks ljubičaste boje koji u višku amonijaka prelazi u plavo-ljubičastu boju.

Boja kompleksa zavisi od pH rastvora. Sulfaminska kiselina se dodaje da bi vezala nagrađene nusproizvode, kao
što su nitritna kiselina i oksidi azota.
Izvođenje reakcije. U 5 ml vode R rastvori se količina ispitivane supstance koja sadrži oko 50 mg limunske
kiseline. U rastvor se doda 0,5 ml sumporne kiseline R i 1 ml kalijum-permanganata, rastvora R. Zatim se zagreva sve do
obezbojenja. Doda se 0,5 ml rastvora 100 g/l natrijum-nitroprusida R u sumpornoj kiselini, razblaženoj R i 4 g sulfamin-
ske kiseline R. Rastvor se zaalkališe dodavanjem amonijaka, koncentrovanog R u kapima sve dok se sulfaminska kiselina
ne rastvori. Kada se doda u višku amonijak, koncentrovani R nastaje ljubičasta boja, koja prelazi u ljubičastoplavu.

Praktične vežbe. Identifikacija limunske kiseline se vrši reakcijom sa kalcijum-hloridom: u rastvor limunske
kiseline se doda 1-2 kapi jako razblaženog rastvora NaOH (pripremljenog u posebnoj epruveti: 1 kap (0,05 ml) natrijum-
hidroksida, rastvora razblaženog R se dopuni vodom do vrha epruvete) U rastvor se zatim doda sveže pripremljen zasićen
rastvor kalcijum hlorida. Zagrevanjem na vodenom kupatilu i trljanjem staklenim štapićem javlja se beli talog kalcijum-
citrata. Ukoliko se beli talog formira odmah po dodatku rastvora kalcijum-hlorida pre zagrevanja to ukazuje na taloženje
kalcijum-hidroksida usled prevelike baznosti ispitivanog rastvora (lažno pozitivna reakcija).

AROMATIČNE KISELINE

COOH COOH
OH

Benzojeva kiselina Salicilna kiselina

benzenkarboksilna kiselina 2-hidroksibenzojeva kiselina

30
BENZOJEVA KISELINA

Evropska farmakopeja (Ph Eur VII, 2.3.1) propisuje tri postupka identifikacije benzoata (C6H5COO-), odnosno
soli (Na-benzoat) ili derivata benzojeve kiseline (benzoilperoksid). U prvom postupku benzoati reaguju sa
gvožđe(III)hloridom, dok se pomoću druga dva postupka određuju fizička svojstva benzojeve kiseline (sublimacija, tačka
topljenja).
Prvi postupak se bazira na taloženju soli benzoata sa gvožđem Fe3+ u neutralnoj sredini, kada nastaje talog mrko-
žute boje:
3C6H5COO- + 2Fe3+ + 3H2O → (C6H5COO)3Fe´Fe(OH)3¯ + 3H+

SALICILNA KISELINA

Evropska farmakopeja (Ph Eur VII, 2.3.1) propisuje dva postupka identifikacije salicilata (C6H4(OH)COO-),
odnosno soli (Na-salicilat) ili derivata salicilne kiseline (acetilsalicilat, fenilsalicilat). U prvom postupku salicilati reaguju
sa gvožđe(III)hloridom, dok se u drugom postupku određuju fizička svojstva salicilne kiseline (tačka topljenja). Oba
postupka se mogu koristiti i za identifikaciju salicilne kiseline.
Prvi postupak se bazira na formiranju ljubičastih ili ljubičasto-crvenih kompleksa salicilata sa gvožđem(III), koji
su stabilni u kiseloj sredini:

3C6H4(OH)COOH + Fe3+ → í[C6H4(O)COO]3Feý3- + 6H+

-O

O
O O

Fe O O-

O
O

O-

Kompleks salicilata i Fe(III)

DERIVATI KARBOKSILNIH KISELINA

R
C O
R'O
ESTRI

Karboksilne kiseline reaguju sa alkoholima gradeći estre. Kada se pomešaju karboksilna kiselina i alkohol, ne
dolazi do reakcije. Dodatkom katalitičke količine mineralne kiseline (H2SO4 ili HCl) dve komponente polako reaguju
gradeći estar i vodu.
Esterifikacija je kiselo-katalizovana adiciono-eliminaciona reakcija. Prisustvo kiselog katalizatora bitno utiče na
mehanizam nastajanja estara: estar aktivira karbonilnu grupu za nukleofilni napad alkohola i transformiše hidroksilnu
grupu u vodu (odlazeća grupa). Jedan od načina da se ravnoteža pomeri prema estarskom proizvodu je dodatak viška
jednog od reaktanata ili selektivna eliminacija estra ili vode iz reakcione smeše.

O + O
H
R C + R' OH R C + H2O

OH OR'
31
 O + O
H
R C + H2O R C + R' OH
OR' OH

O O
H2 O
R C + OH- R C + R' OH
OR' O
Hidrolitička degradacija estara je reakcija suprotna esterifikaciji. Reakcija se izvodi pod istim uslovima kao i
esterifikacija, ali da bi se pomerila ravnoteža dodaje se višak vode rastvaraču koji se meša sa vodom.

Evropska farmakopeja (Ph Eur VII) propisuje dokazivanja estare reakcijom sa hidroksilaminom.
Ova reakcije se lakše odigrava sa hidroksiamin-hloridom (rastvorenim u metanolu). Pošto se u tom slučaju
oslobađa hlorovodonična kiselina neophodno je regulisati pH rastvora dodatkom kalijum-hidroksida.
R-C(=O)-OR’ + NH2-OH → R-C(=O)-NHOH + R'OH
U poslednjoj fazi postupka identifikacije, hidroksamska kiselina reaguje sa gvožđe(III)hloridom u kiseloj sredini i
formira plavičastocrvenu ili crvenu boja kompleksa. Boja kompleksa zavisi od pH rastvora i od vrste hidroksamske
kiseline (R-C(=O)-NHOH).

AMIDI

Amidi su derivati karboksilnih kiselina, opšte formule:

R-CO-NH2 R-CO-NHR’ R-CO-NR’R’’

O
O O
H 3C C
H 3C C H 3C C
N CH3
NH2 NHCH3
H 3C
acetamid N-metilacetamid N,N-dimetilacetamid
Amidi su najmanje reaktivni derivati karboksilnih kiselina (zbog dodatne rezonancione sposobnosti slobodnog
elektronskog para na azotu). Do hidrolize amida dolazi samo uz produženo zagrevanje u jako kiseloj ili baznoj sredini
(kiselom hidrolizom oslobađa se amin i nagradi se odgovarajuća amonijum so, dok baznom hidrolizom nastaju amin i
karboksilatna so).
Atomi vodonika na ugljeniku i azotu, u susedstvu karbonilne grupe amida su kiseli. Eliminacijom vodonika na
azotu dobija se amidatni jon. Vodonici na ugljeniku su manje kiseli zbog čega je deprotonovanje na α-ugljeniku znatno
otežano.
Laktami su ciklični amidi. Veličina prstena se označava grčkim slovima.

O O
a O
a C H
H 2C C a H
H 2C N H 2C N
R HC N H H 2C d
CH R
b H 2C CH R b
b g CH2
g
b-laktam g-laktam d-laktam

32
1.5.9. AMINI

Amini su derivati amonijaka kod koga su jedan (primarni), dva (sekundarni) ili tri (tercijarni) vodonikova atoma
zamenjena alkil ili aril radikalima.

H 2N R 1o

H
N H HNR2 2o

NR3 3o
Ako se u NH4OH sva četiri H-atoma zamene alkil/aril/radikalima, dobija se kvaternerna amonijum baza.

R
+
R N R OH-

Kvaternerna amonijum so dobija se alkilovanjem amina (nukleofilna supstitucija alkilhalogenida s baznim aminom
koji je ovde nukleofilni reagens) na sledeći način:
3R–X + NH3 ® R3N + R–X ® [R4N]+X-
Kiselost i baznost amina. Kao i alkoholi, amini nisu samo bazni već i kiseli. Zbog manje elektronegativnosti azota
u poređenju sa kiseonikom, kiselost amina je za oko faktor 20 manja od kiselosti alkohola. Za deprotonovanje amina
neophodne su izuzetno jake baze (alkillitijumovi reagensi).
S druge strane, slobodni elektronski par se mnogo lakše protonuje, što je uzrok jake baznosti amina. Ponašaju se
kao Lewisove baze, tj. donori elektronskog para koji može da veže H+ koordinativnom vezom.

H
..
..
R NH2 + HA R NH2 + A-
+

Amini su bazniji od alkohola. Jačina baznosti amina može se izraziti pKb vrednostima, čija vrednost je oko 4.

H
.. .. Kb
R NH2 + HOH
.. R NH2 + OH-
+

Kb =
[RH ][OH ] ~ 10
+
3
-
-4
[RNH 2 ]
pKb ~ 4
Alifatični amini su jače baze od amonijaka, dok su aromatični amini slabije baze od amonijaka.
H H
+
R N + H+ R N H
H H
Slaba baznost aromatičnih amina proizilazi iz činjenice da je amin zbog rezonancije jače stabilizovan nego
odgovarajući jon (što je stabilniji jon u odnosu na amin iz koga je nastao, to je amin bazniji).
Rezonantni hibridi Kekuleovih struktura (rezonanca podjednako stabilizuje anilin i jon anilina).

H H
H
.. H
.. + +
:N: H :N: H H N H H N H

+ H+

33
anilin jon anilina
 Anilin se može rezonantno stabilizovati i tako što se dvostruka veza nalazi između N i prstena, pa N deli svoj
četvrti elektronski par sa prstenom i prima pozitivan naboj. Jon anilina se ne može stabilizovati na ovaj način.

+ + +
NH2 NH2 NH2

:- -:

..
-

pKb vrednosti niza metilamina:

NH3 CH3NH2 (CH3)2NH (CH3)3N
pKb 4,76 3,38 3,27 4,21

Protonovanjem amina nastaju amonijum-soli.

RNH2 + H+Cl- ® RNH3+Cl-
alkilamonijum-hlorid
R2NH + H+Cl- ® R2NH2+Cl-
dialkilamonijum-hlorid
R3N + H+Cl- ® R3NH+Cl-
trialkilamonijum-hlorid
Alkilovanjem tercijarnih amina halogenalkanima nastaju kvaternerne amonijum-soli.

REAKCIJE ZA RAZLIKOVANJE 1º, 2º I 3º AMINA

HINSBERGOV TEST
Služi za razlikovanje 1º, 2º i 3º amina, a izvodi se u dve faze: 1) smeša koja sadrži male količine amina i
benzensulfonil-hlorida se mućka sa viškom kalijum-hidroksida, 2) Posle određenog vremena, smeša se zakiseli.
Svaki tip amina daje različitu reakciju.
1º amini reaguju sa benzensulfonil-hloridom i njegovim derivatima (npr. tozil-hloridom) gradeći N-supstituisane
benzensulfonamide. U reakciji sa viškom KOH nastaje u vodi rastvorljiva kalijumova so. Reakcija se dešava jer je
vodonik vezan za N kiseo, zbog –I efekta –SO2 grupe. U ovom stupnju sadržaj u epruveti je bistar. U sledećem stupnju,
zakiseljavanjem ovog rastvora, taloži se u vodi nerastvorljiv N-supstituisani sulfonamid.

kiseli vodonik

H O H O
OH-
R N H + Cl S R N S
.. (-HCl) ..
O O

KOH

H O + O
K
..
HCl
R N S R N S
.. ..
O O

nerastvorljiv so rastvorljiva
u vodi u vodi
(talog) (bistar rastvor) 34
 2º amini reaguju sa benzensulfonil-hloridom u rastvoru KOH gradeći nerastvorljivi N,N-disupstituisani sulfonamid
(taloži se posle I stadijuma).

R O R O
OH-
R N H + Cl S R N S
.. (-HCl) ..
O O
nerastvorljiv u vodi
(talog)

Ako je amin tercijarni i u vodi nerastvorljiv, ne dolazi do promene u smesi pri mešanju sa benzensulfonil-hloridom
i rastvorom KOH. Kad se smesa zakiseli, 3º amin se rastvara jer nastaje u vodi rastvorljiva so.

REAKCIJE AMINA SA AZOTASTOM KISELINOM I Β-NAFTOLOM (DIAZO REAKCIJA)

1. Reakcija diazotacije. Azotasta kiselina (HONO) je slaba, nestabilna kiselina i uvek se priprema ex tempore (u
trenutku nastanka) tretiranjem NaNO2 ili KNO2 vodenim rastvorom jake kiseline.
HCl(aq) + NaNO2(aq) ® HONO(aq) + NaCl (aq)
Azotasta kiselina reaguje sa svim vrstama amina, a koji će se proizvod dobiti zavisi od toga da li reaguje 1º, 2º ili
3º amin i da li je amin alifatičan ili aromatičan.

1º AMINI
Reakcija sa 1º alifatičnim aminima:

(HONO) +
R NH2 + NaNO2 + 2 HX R N N : X- + NaX + 2 H2O
H2O
1o alifaticni alifaticna diazonijum-so
amin (veoma nestabilna)

- N2

R+ + X-

alkeni, alkoholi,
alkilhalogenidi

Sa azotastom kiselinom grade N-nitrozo derivat, koji odmah tautomerizuje i dehidratacijom prelazi u diazonijum
so. 1º alifatični amini grade nestabilne diazonijum soli, koje se i na 0ºC raspadaju formirajući smešu organskih jedinjenja
(uglavnom ROH i alkena) uz oslobađanje gasovitog N2.

35
 Reakcija sa 1º aromatičnim aminima:
Ar-NH2 + NaNO2 + 2HX ® Ar-NºN:X- + NaX + 2H2O
Mehanizam diazotacije:

.. + +..
HONO + H3O + H2 O NO + H2O 2 H2O + N O

H H
+.. + .. .. .. - H+
- H+
Ar N: N O Ar N N O Ar N N O
+H+
H H H
1o aril ili N-nitrozoamonijum N-nitrozoamin
alkil amin jon

.. .. .. .. +H+ .. ..
+H+ Ar N N OH Ar N N OH2+
Ar N N O
- H+ - H+
diazohidroksid

+ .. .. +..
Ar N N Ar N N + H2 O

diazonijum-jon

+
Ar NH2 + NaNO2 + 2 HX Ar N N: X- + NaX + 2 H2O
primarni arendiazonijum so
arilamin
Diazonijum soli aromatičnih amina su relativno stabilne na 0-5 ºC zbog rezonantne stabilizacije u aromatičnom
sistemu (interakcija između N i prstena).

+ + + - + - + + -
N N: N N N N N N N N

+ +

Zagrevanjem se raspadaju dajući fenole.

2. Reakcija kuplovanja aromatičnih diazonijum soli. Aromatične diazonijum soli su bezbojne i kao slabi elektrofili
reaguju sa visokoreaktivnim aromatičnim jedinjenjima (fenolima i aromatičnim aminima) dajući azo-jedinjenja (dva
aromatična sistema vezana preko azo-grupe). Ova elektrofilna aromatična supstitucija često se naziva reakcija diazo
kuplovanja.
Opšta reakcija:

H
+
N N: + <G N N + <G X-
X-

G= NR2 ili OH - HX

N N G

azo-jedinjenje

36
 Za kuplovanje je važna pH vrednost rastvora. Kuplovanje između aromatičnih diazonijum soli i fenola se brzo
izvodi u slabo alkalnom rastvoru. Pod ovim uslovima znatna količina fenola je prisutna kao fenoksidni/fenolatni jon (ArO-)

.. ..
OH :O :
O O - O
O
OH-

H+ - -

fenol fenoksid jon

(sporo kupluje) (brzo kupluje)
koji je mnogo reaktivniji prema elektrofilnoj supstituciji nego sam fenol.
Ako je rastvor jako alkalan (pH>10) aromatične diazonijum soli reaguju sa hidroksidnim jonom gradeći relativno
nereaktivne diazohidrokside ili diazotatne jone koji se ne kupluju.
+ OH- .. .. OH- .. .. ..
Ar N N: Ar N N OH Ar N N .. :
O
H+ H+
arendiazonijum jon diazohidroksid diazotat jon
(kupluje) (ne kupluje) (ne kupluje)
Diazonijum so sa b-naftolom gradi narandžast talog nastale azo boje. U ovom slučaju b-naftol služi kao reagens za
dokazivanje diazonijum soli. Zbog veličine E+ koji vrši napad, supstitucija je uglavnom u p-položaju u odnosu na
aktivirajuću grupu, osim ako p-položaj nije zauzet, kao što je prikazano reakcijom, pa se supstitucija vrši u o-položaju.

N N Ar
OH O
+ NaOH
+ Ar N N Cl-

p-položaj (zauzet)
Kuplovanje aromatičnih diazonijum soli i amina može se brzo izvesti u slabo kiselim rastvorima (pH 5-7). Pod
ovim uslovima koncentracija arildiazonijum katjona je maksimalna, a u isto vreme višak amina se ne prevodi u
nereaktivnu amonijum so.

+
: NR2 NR2H

+
H
OH-

Ako je pH rastvora manji od 5, koncentracija slobodne baze koja se kupluje je niska.

Azo-jedinjenja su obično intenzivno obojena zbog konjugacije –N=N- veze sa dva aromatična prstena. Kako je
proširen sistem delokalizovanih p-elektrona, dolazi do apsorpcije svetlosti u vidljivoj oblasti. Azo-jedinjenja se zbog
intenzivne obojenosti koriste kao boje.
Izvođenje reakcije: Propisani rastvor ispitivane supstance se zakiseli rastvorom hlorovodonične kiseline,
razblažene R (najčešće je dovoljno 1-2 kapi, do pH 5-7) i doda se 1-2 kapi (0.2 ml) natrijum-nitrita, rastvora R. Nakon 1-
2 min hlađenja rastvora pod mlazom vode doda se 1 ml β-naftola, rastvora R. Razvija se jaka narandžasta ili crvena boja i
može se izdvojiti talog iste boje.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije: etilaminobenzoata (anestezina), sulfacetamid-natrijuma,

paracetamola (nakon hidrolize), fenacetina (nakon hidrolize), metronidazola (nakon redukcije).

37
2º AMINI
Alifatični i aromatični sa azotastom kiselinom daju N-nitrozo amine koji su stabilni.

R R
N H + HO N O N N O + H2 O
R R

Zagrevanjem do ključanja u kiseloj sredini reakcija je povratna.

3º AMINI
Alifatični ne reaguju sa HNO2, dok aromatični mogu da reaguju samo ako je slobodan p-položaj, pri čemu se gradi
nitrozo derivat.

H 3C H 3C
N 8 oC
+ HCl + NaNO2 N N O
H2O
H 3C H 3C

p-nitrozo-N,N-dimetilanilin

KARBILAMINSKA (IZONITRIL) REAKCIJA

Karakteristična je za 1º aromatične i alifatične amine. Izonitril nastaje zagrevanjem amina sa hloroformom u
baznom rastvoru.

- Cl
CHCl3 + OH- -CCl3 :CCl2 dihlorkarben

H
.. + - 2 HCl +
:CCl2 + RNH2 Cl C N R -C N R
Cl H +
R N C

Ova reakcija se često koristila kao test za 1º amine, ali pošto je izonitril otrovan i ima neprijatan miris, savremene
farmakopeje ovu reakciju ne propisuju.
Izvođenje reakcije: Kad se ispitivanoj supstanci ili rastvoru supstance doda alkoholni rastvor natrijum-hidroksida,
zagreje do ključanja i u vruću smešu doda nekoliko kapi hloroforma, razvija se miris izonitrila.
Napomena: Izvodi se u digestoru zbog toksičnosti izonitrila.
Kod 2º amina nastali proizvod hidrolizuje u N,N-disupstituisani formamid.
R R
.. ..
H
Cl C
+
N R' HOH
Cl C N R' H C NR2
Cl H Cl O

38
1.6. ISPITIVANJE NEKIH SUPSTANCI KOJE SADRŽE AZOT KAO
HETEROATOM
1.6.1. BARBITURATI (DERIVATI PIRIMIDINA)

4
3
5
N
6 2
N
1

pirimidin
(1,3-diazin)
Barbiturna kiselina je 2,4,6-trihidroksipirimidin koji je u ravnoteži sa okso strukturama i verovatno betainskom
strukturom.

OH O O O
H H + H
N N N N

+
HO N OH O N O O N OH HO N O
H H

trienolna keto oblik monoenolna betainska

struktura (triokso struktura) struktura struktura
Na osnovu IR spektara i difrakcije X-zraka potvrđeno je da barbiturna kiselina postoji isključivo u trioksoobliku.

O Barbiturna kiselina (1H,3H,5H-pirimidin-

O H
2,4,6-trion) je jaka kiselina, jača od sirćetne kiseline.
C N H Izrazita kiselost barbiturne kiseline pripisuje se H
N
H2 C C O atomima metilenske grupe (-CH2-) na C5. Odlaskom
C N O N O protona sa metilenske grupe negativno naelektrisanje
O H sa C5 atoma se delokalizuje na sva tri kiseonika.
H
barbiturna kiselina
BARBITURATI su dialkilderivati barbiturne kiseline.

O O

H C 2H 5 H C 2H 5
N N
C 2H 5 C 6H 5
O N O O N O
H H

barbiton fenobarbiton
5,5-dietil-1H,3H,5H-pirimidin-2,4,6-trion 5-etil-5-fenil-1H,3H,5H-pirimidin-2,4,6-trion
5,5-dietilbarbiturna kiselina (Veronal) 5-etil-5-fenilbarbiturna kiselina (Luminal)

39
 Na-soli se grade iz monoenolnog oblika barbiturne kiseline.
O O

H C 2H 5 H C 2H 5
N N
C 2H 5 C 6H 5
NaO N O NaO N O
barbiton-Na fenobarbiton-Na
Natrijum-5,5-dietil-1H,3H,5H- Natrijum-5-etil-5-fenil-1H,3H,5H-
-pirimidin-2,4,6-trion -pirimidin-2,4,6-trion
Barbiturati su slabo kisela jedinjenja ali kiselija od fenola, pa lako grade soli. Kiselost je rezultat deprotonizacije –
NH- grupe i pomeranja elektronskog para sa azota na kiseonik susedne karbonilne grupe.
O O
H R H R
N N
R' OH- R'
O N O -O N O
H
Barbiton-Na i fenobarbiton-Na se lako rastvaraju u vodi, za razliku od barbitona i fenobarbitona. Vodeni rastvori
barbiton-Na i fenobarbiton-Na usled hidrolize reaguju bazno.
Svi barbiturati imaju –CONH- (amidsku) grupu na kojoj se i baziraju analitičke metode dokazivanja.

PARRIEVA REAKCIJA
Za N-nesupstituisane barbiturate je karakteristična PARRIEVA reakcija koja bazira na građenju ljubičastog
kompleksa sa Co2+-jonima, pri odgovarajućem pH rastvora. Grade se mešoviti kompleksi ljubičaste boje koji sa Ca2+
jonom grade ljubičasto-plavi kompleks, slaborastvoran u metanolu.
O O
L L
H
Co H
N N N N
L L

O O O
O
R, R,, R, R,,

kompleks Co2+ sa barbituratom i ligandom rastvaraca (L)

Osetljivost i selektivnost reakcije zavise od upotrebljene baze. Ukoliko se koristi amonijak ili organski amini
dolazi do formiranja aminskog kompleksa, u kom Co2+ gradi kompleks sa dva molekula barbiturata i dva molekula amina.
Intenzitet boje kompleksa sa ligandom rastvarača je slabiji od boje aminskog kompleksa.

R
R N R
H O O R" R'
N
O N Co N O
N
R' R" O R O H
N R
R
Izvođenje Parrieve reakcije: Oko 5 mg ispitivane supstance se rastvori u 3 ml metanola R, doda 0,1 ml (1-2 kapi)
rastvora 100 g/l kobalt(II)-nitrata R i 0,1 ml (1-2 kapi) rastvora 100g/l kalcijum-hlorida R. Kada se rastvor promeša doda
se uz mućkanje 1 kap (0,05 ml) natrijum-hidroksida, rastvora razblaženog R, nastaje ljubičastoplava boja i talog.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije: barbitona, fenobarbitona, bariton-Na, fenobarbiton-Na.

40
 NITROVANJE FENOBARBITONA (REAKCIJA RAZLIKOVANJA BARBITONA I FENOBARBITONA)
Barbiton i fenobarbiton se razlikuju samo po supstituentu u položaju 5.
Moguće je izvršiti nitrovanje fenilgrupe fenobarbitona pri čemu se dobija žut nitroproizvod.

O O
H C 2H 5 H C 2H 5
N NO2+ N
NO2
60 oC
O N O conc. HNO3 O N O
H conc. H2SO4 H
KNO3
nitroproizvod

Elektrofilna supstitucija se dešava u m-položaju zbog –I efekta već prisutnog supstituenta (uticaj kiseonika
karbonilnih grupa koje snažno odvlače elektrone).
Reakcija nije dovoljno osetljiva pa se izvodi u koncentrovanim rastvorima i odgovarajućim kiselinama. U takvoj
sredini se gradi nitronijum jon (NO2+) koji predstavlja reagens za nitrovanje.
Izvođenje reakcije: U suvu epruvetu se stavi ispitivana supstanca u čvrstom stanju, pa se doda 0.5 ml
koncentrovane HNO3, 0.5 ml koncentrovane H2SO4 i nekoliko kristala KNO3 ili NaNO3. Sadržaj u epruveti se zagreva na
vodenom kupatilu 5-10 min. Pojava bledo žute boje ukazuje na pozitivnu reakciju nitrovanja. Uporedo analizirati slepu
probu.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije: fenobarbitona, fenobarbiton-Na.

REAKCIJA ALKALNOG TOPLJENJA

Pri topljenju ovih derivata sa čvrstim NaOH dolazi do degradacije molekula i izdvajanja gasovitih proizvoda koji
se mogu razlikovati organoleptički, tj. na osnovu mirisa.

O
H C2 H5 C 2H 5
N NaOH(s)
C 2H 5 H C COOH + NH3 + CO2
Dt
O N O C 2H 5
H
dietilsirćetna kiselina
(neprijatan miris na užeglu mast)

O
H C 2H 5 C2H5
N NaOH(s)
C6H5 H C COOH + NH3 + CO2
Dt
O N O C6H5
H
feniletilsirćetna kiselina
(prijatan aromatičan miris)

41
1.6.2. PURINSKE BAZE (DERIVATI METILKSANTINA)

Purin je bicikličan sistem sastavljen od pirimidina i imidazola. To je aromatičan sistem sa 10 p-elektrona i javlja se
u 2 tautomerna oblika (9H- i 7H-). U kristalnom stanju postoji kao 7H-tautomer, dok su u rastvoru prisutni 7H- i 9H
tautomeri u ravnoteži.
H 6 7
6 1 N
7 N 5
1 N
N 5
8
8 2
N
4
N9
2
N
4
N 3
3
9 H
7H- 9H-
purin (7H-imidazo[4,5-d]pirimidin)
Sam purin nije nađen u prirodi, ali se purinski sistem nalazi u strukturi važnih prirodnih proizvoda (kofein, teofilin,
teobromin) i biomolekula (purinske baze).

Bazne osobine purina:

H
H + N N +
N N N
N
+
N N N
N N
N
H H H
H
Purin je slaba baza. Dominirajući položaj za vezivanje H+ nije sa sigurnošću utvrđen. Ispitivanja su pokazala da su
u rastvoru moguća sva tri protonovana oblika.

Kisele osobine purina:

N N N N
N N N N

N N N N N N N N

Purin ima kisele osobine. Nešto je kiseliji od fenola, a znatno kiseliji od imidazola. Relativno velika kiselost se
objašnjava time što se naboj anjona (koji nastaje odlaskom protona) delokalizuje na sva četiri atoma azota.

42
 DERIVATI METILKSANTINA

ksantin (3,7-dihidro-1H-purin-2,6-dion):
O OH O
H H
H N H
N N N
N N

O N N N O N N
HO N
H
H H

165 7
8
2 34 9

(1) (3) (7)

R R¢ R¢¢

-CH3 -CH3 -CH3 kofein

1,3,7-trimetilksantin
1,3,7-trimetil-3,7-dihidro-1H-purin-2,6-dion

-CH3 -CH3 -H teofilin

1,3-dimetilksantin
1,3-dimetil-3,7-dihidro-1H-purin-2,6-dion

-H -CH3 -CH3 teobromin

3,7-dimetilksantin
3,7-dimetil-3,7-dihidro-1H-purin-2,6-dion

-CH2CH2CH2CH2COCH3 -CH3 -CH3 pentoksifilin

3,7-dimetil-1-(5-oksoheksil)-3,7-dihidro-1H-purin-2,6-dion

Sva četiri derivata ksantina su oficinalna po Ph. Eur VII.

Za ove derivate ksantina je karakteristična MUREKSIDNA REAKCIJA koja se zasniva na oksidativnoj
degradaciji (H2O2/HCl) ispitivanog jedinjenja kada nastaje purpurna kiselina koja sa NH4OH gradi amonijum so purpurne
kiseline (mureksid) karakteristične ljubičaste boje.

OH O O O
R' R' R' R'
N N N NH4OH N N N
NH4+

O N O O N O O N O O N O
R" R" R" R"

purpurna kiselina mureksid

Izvođenje reakcije: U nekoliko mg ispitivane supstance, na sahatnom staklu, doda se 2-3 kapi vodonik-peroksida,
rastvora koncentrovanog R i nekoliko kapi hlorovodonične kiseline, razblažene R. Uparava se na vodenom kupatilu sve
dok se ne dobije žućkastocrveni ostatak. Kada se doda 2-3 kapi amonijaka, razblaženog R2 ostatak promeni boju u
ljubičastocrvenu.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije: teofilina, teobromina, kofeina, pentoksifilina.

43
REAKCIJE ZA RAZLIKOVANJE DERIVATA METILKSANTINA

Mureksidna r. AgNO3 Parrieva r. I2/KI/HCl

TEOFILIN + + + -
TEOBROMIN + + - -
KOFEIN + - - + (smeđ)
PENTOKSIFILIN + - - + (smeđ→crn)

Teofilin i teobromin su strukturni izomeri. Pošto su derivati dimetilksantina, postoji mogućnost enolizacije, tj.
sadrže kiseo H-atom u položaju 1 ili 7 i sa amonijačnim rastvorom AgNO3 grade beo, želatinozan talog tipa soli
(pahuljasti). Kofein ne daje ovu reakciju, a reaguje sa rastvorom joda u kiseloj sredini (I2/KI/razblažena HCl) i izdvaja se
smeđ talog. Pentoksifilin takođe reaguje sa rastvorom joda u kiseloj sredini (I2/KI/razblažena HCl) ali se izdvaja smeđ
talog koji stajanjem prelazi u crn.
U strukturi teofilina i teobromina se nalazi karbamidska grupa. Teofilin i teobromin teorijski daju Parrijevu
reakciju, a samo je teofilin daje praktično.

1.6.3. AMINOALKOHOLI, ANILIDI I DERIVATI 3-PIRAZOLIN-5-ONA

EFEDRIN HIDROHLORID
Reakcija identifikacije sa bakar (II) sulfatom u baznoj sredini (Ph. Eur VII)
2+
OH
H H
CH3
O O
OH-
2 + Cu2+
Cu
NHCH3

H3C N N CH3
H H
CH3 CH3

ljubicast kompleks (rastvoran u etru)

Izvođenje reakcije: U 0,1 ml rastvora ispitivane supstance doda se 1 ml vode R, 0,2 ml bakar(II)-sulfata, rastvora R i 1
ml natrijum-hidroksida, rastvora koncentrovanog R. Nastaje ljubičasta boja. Doda se 2 ml etra R i mućka. Sloj etra je
purpurne, a vodeni sloj plave boje.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije efedrin hidrohlorida.

44
 LIDOKAIN HIDROHLORID
Reakcija identifikacije sa kobalt (II) nitratom (Ph Eur VII)

CH3 CH3

H H
N N
Cl - NaOH
NH+ CH3 N CH3

O O
CH3 CH3
CH3 CH3

Co(NO3)2

CH3

H CH3
N
N
Co (OH)NO3
O
CH3
CH3
4

plavo-zeleni kompleks
Izvođenje reakcije: U 5 ml rastvora ispitivane supstance doda se 5 ml vode R i rastvor zaalkališe natrijum-
hidroksidom, rastvorom, razblaženim R. Sakupi se talog na filtru i ispere vodom R. Rastvori se polovina taloga u 1 ml
alkohola R i doda 0,5 ml rastvora 100 g/l kobalt(II )-nitrata R. Izdvaja se plavkastozeleni talog.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije lidokain hidrohlorida.

PARACETAMOL
Reakcija identifikacije sa kalijum-dihromatom (Ph Eur VII)

C
HN CH3 NH2

H
+ CH3COOH
°t

NH2
OH OH

+ K2Cr2O7
+

OH
O NH H2N N O

plavoljubicasto jedinjenje
Izvođenje reakcije: 0,1 g ispitivane supstance se pomeša sa 1 ml hlorovodonične kiseline R i zagreva da ključa 3 min,
doda se 10 ml vode R i ohladi, talog se ne izdvaja. Doda se 0,05 ml 0,0167 M kalijum-dihromata. Razvija se ljubičasta
boja koja se ne menja u crvenu.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije paracetamola.

45
 FENACETIN
1. Reakcija identifikacije sa kalijum-dihromatom (Ph Eur VII)
O

NH NH2
CH3
H+/H2O + CH3COOH
0t

OC2H5 OC2H5

- 2H + K2Cr2O7

NH OC2H5

NH2
C2H5O H2N
1. ili 2. +
-2H
OC2H5

N OC2H5 N OC2H5

C2H5O HN C2H5O H2N N

- NH3

N OC2H5

OC2H5
C2H5O O
ljubicasto jedinjenje
-2H
NH2

OC2H5

N OC2H5 N OC2H5

C2H5O N+ C2H5O N NH

OC2H5 OC2H5
rubincrveno jedinjenje
Izvođenje reakcije: 0,1 g ispitivane supstance se pomeša sa 1 ml hlorovodonične kiseline, razblažene R i zagreva da
ključa 1 min. Doda se 10 ml vode R, ohladi i filtrira. U filtrat se doda 0,1 ml kalijum-dihromata, rastvora R. Nastaje
ljubičasta boja koja se naglo menja u rubincrvenu..

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije fenacetina.

46
2. Reakcija nitrovanja fenacetina sa razblaženom azotnom kiselinom (Ph Eur VII)
O O O

HN CH3 NH CH3 HN CH3

NO2
dil. HNO3
+
0
t
NO2

OC2H5 OC2H5 OC2H5

15% 85%
žuto jedinjenje žuti kristali
Izvođenje reakcije: U oko 50 mg ispitivane supstance doda se 1 ml azotne kiseline, razblažene R i 1 ml vode R i
ključa 30 s. Naglo se ohladi, filtrira, talog ispere vodom R i prekristališe iz alkohola R. Izdvavaju se žuti kristali koji se
tope (2.2.14) na 100 °C do 103 °C.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije fenacetina.

FENAZON
1. Reakcija sa gvožđe (III) hloridom (Ph Eur VII)

N FeCl3 N
O CH3 -O CH3
N N+ Fe

CH3 CH3
3
crveni kompleks
Izvođenje reakcije: U 1 ml rastvora ispitivane supstance doda se 4 ml vode R i 0,5 ml gvožđe(III)-hlorida, rastvora R2.
Razvija se crvena boja koja se gubi dodatkom sumporne kiseline, razblažene R.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije fenazona.

47
2. Reakcija sa natrijum-nitritom (Ph Eur VII)

N N
O CH3 O CH3
N H2SO4 N
NaNO2

CH3 O N CH3

zeleno jedinjenje
Izvođenje reakcije: U 1 ml rastvora ispitivane supstance doda se 4 ml vode R i 0,25 ml sumporne kiseline, razblažene R.
Doda se 1 ml natrijum-nitrita, rastvora R. Razvija se zelena boja.

Praktične vežbe. Primena kod identifikacije fenazona.

48
1.7. IDENTIFIKACIJA
1.7.1. NAJČEŠĆE REAKCIJE IDENTIFIKACIJE FUNCIONALNIH GRUPA (Ph. Eur. VI, 2.3.1)

ACETATI (SOLI SIRĆETNE KISELINE)

a) Ispitivana supstanca zagreje se sa jednakom količinom oksalne kiseline R. Razvijaju se kisele pare
karakterističnog mirisa na sirćetnu kiselinu, koje pokazuju kiselu reakciju (Ph. Eur. VI, 2.2.4).
2CH3COONa + (COOH)2 → 2CH3COOH­ + (COONa)2
Napomena: Prilikom pripremanja novih farmakopejskih monografija (Ph. Eur VII) ne preporučuje se
organoleptička analiza reakcija kod kojih dolazi do formiranja otrovnih gasova i para.
b) Oko 30 mg ispitivane supstance rastvori se u 3 ml vode R ili se upotrebi 3 ml propisanog rastvora. Sukcesivno
se doda 0,25 ml lantan(III)-nitrata, rastvora R, 0,1 ml 0,05 M joda i 0,05 ml amonijaka, razblaženog R2. Pažljivo se
zagreva do ključanja. Za nekoliko min izdvoji se plavi talog ili nastaje tamno plava boja (obojenje).
2CH3COO- + La(NO3)3 + NH3 + H2O → La(OH)(CH3COO)2¯ + NH4+ + 3NO3-
La(OH)(CH3COO)2¯ + I2 → adsorpcioni kompleks plave boje
Selektivnost reakcije: lažno pozitivnu reakciju daje propionat i monofluoroacetat.
Osetljivost reakcije: vrlo visoka (limit identifikacije LI = 50 μg)

ACETIL GRUPA (ORGANSKA JEDINJENJA KOJA SADŽE ACETIL GRUPU)

15 mg ispitivane supstance, ili propisana količina ispitivane supstance, i 0,15 ml fosforne kiseline R prenese se u
epruvetu dužine oko 180 mm i spoljnog prečnika 18 mm. Otvor epruvete zatvori se čepom kroz koji prolazi mala epruveta
dužine oko 100 mm i spoljnog prečnika 10 mm napunjena vodom R, koja ima ulogu kondenzatora. Na spoljašnji zid
manje epruvete nanese se kap lantan(III)-nitrata, rastvora R. Osim kada se ispituju supstance koje teško hidrolizuju,
aparatura se postavi u vodeno kupatilo tokom 5 min, a zatim se manja epruveta izvadi. Kap se prenese na pločicu i
pomeša sa 0,05 ml 0,01M joda. Na ivicu pločice doda se 0,05 ml amonijaka, razblaženog R2. Posle 1 do 2 min na spoju
dve kapi razvija se plava boja, koja se pojačava i održava kratko vreme.
Kod supstanci koje teško hidrolizuju smeša se na otvorenom plamenu polako zagreva do ključanja, a zatim postupi
kao što je gore propisano.
6CH3COOH + 3La(NO3)3 + 3NH3 + 3H2O → 3La(OH)(CH3COO)2¯ + 3NH4+ + 9NO3-
La(OH)(CH3COO)2¯ + I2 → adsorpcioni kompleks plave boje
Napomena: Čak i male količine fosfata i sulfata ometaju ovu reakciju, tako da se hidroliza ispitivanog jedinjenja
vrši pomoću gore opisane aparature.

ALKALOIDI

Nekoliko miligrama ispitivane supstance, ili propisana količina, rastvori se u 5 ml vode R i doda hlorovodonična
kiselina, razblažena R do kisele reakcije (Ph. Eur. VI, 2.2.4), zatim 1 ml kalijum-jodobizmutata (KBiI4), rastvora R
(Dragendorff-ov reagens). Odmah se izdvoji narandžasti ili narandžastocrven talog.
U kiseloj sredini su alkaloidi, kao tercijerni i kvaternerni amini, u katjonskom obliku. Tada dolazi do reakcije
katjonskog alkaloida sa anjonskim jodobizmutatom u odnosu 1:1 i do formiranja oligomernih katjona i anjona:
[alkaloid+]m [BiI4-]m¯
Selektivnost reakcije: lažno pozitivnu reakciju daju mnogi tercijerni i kvaternerni amini.

AMINI, PRIMARNI AROMATIČNI (DIAZO REAKCIJA)

Propisani rastvor ispitivane supstance se zakiseli rastvorom hlorovodonične kiseline, razblažene R (najčešće je
dovoljno 1-2 kapi, do pH 5-7) i doda se 1-2 kapi (0.2 ml) natrijum-nitrita, rastvora R. Nakon 1-2 min hlađenja rastvora
pod mlazom vode doda se 1 ml β-naftola, rastvora R. Razvija se jaka narandžasta ili crvena boja i može se izdvojiti talog
iste boje (reakcija je prikazana u poglavlju 1.5.10).
Selektivnost reakcije: lažno negativna diazo reakcija nastaje usled nemogućnosti β-naftola da nagradi željenu azo
boju u alkarnoj sredini. Zato je neophodno postići optimalan pH 5-7 rastvora pre dodavanja ostalih reagensa za diazo
reakciju.

51
BARBITURATI, N-NESUPSTITUISANI (PARRIEVA REAKCIJA)
Oko 5 mg ispitivane supstance se rastvori u 3 ml metanola R, doda 0,1 ml (1-2 kapi) rastvora 100 g/l kobalt(II)-
nitrata R i 0,1 ml (1-2 kapi) rastvora 100g/l kalcijum-hlorida R. Kada se rastvor promeša doda se uz mućkanje 1 kap (0,05
ml) natrijum-hidroksida, rastvora razblaženog R, nastaje ljubičastoplava boja i talog (reakcija je prikazana u poglavlju
1.6.1).
Selektivnost reakcije: lažno pozitivnu Parrievu reakciju daju jedinja koja sadrže karbamidsku grupu,
heterociklična jedinjenja sa azotom, dipeptidi, određeni amidi i imidi, fenoli, 1,2-difenoli i polihidroksilna jedinjenja.

BENZOATI (BENZOJEVA KISELINA I SOLI BENZOJEVE KISELINE)

a) U 1 ml propisanog rastvora doda se 0,5 ml rastvora gvožđe(III)-hlorida, rastvora R2. Izdvaja se talog mutnožute
boje (boje puti), koji se rastvara u etru R (reakcija je prikazana u poglavlju 1.5.8).
b) 0,2 g ispitivane supstance, prethodno tretirane, ukoliko je to propisano, prenese se u epruvetu. Ovlaži se sa 0,2
ml do 0,3 ml sumporne kiseline R. Kada se dno epruvete blago zagreje na unutrašnjem zidu epruvete izdvaja se beo subli-
mat.
c) 0,5 g ispitivane supstance rastvori se u 10 ml vode R ili se upotrebi 10 ml propisanog rastvora. Doda se 0,5 ml
hlorovodonične kiseline R. Dobijeni talog posle kristalizacije iz tople vode R i sušenja u vakuumu ima temperaturu
topljenja (Ph. Eur. VI, 2.2.14) od 120 ºC do 124 ºC.

CITRATI (LIMUNSKA KISELINA I SOLI LIMUNSKE KISELINE)

U 5 ml vode R rastvori se količina ispitivane supstance koja sadrži oko 50 mg limunske kiseline. U rastvor se doda
0,5 ml sumporne kiseline R i 1 ml kalijum-permanganata, rastvora R. Zatim se zagreva sve do obezbojenja. Doda se 0,5
ml rastvora 100 g/l natrijum-nitroprusida R u sumpornoj kiselini, razblaženoj R i 4 g sulfaminske kiseline R. Rastvor se
zaalkališe dodavanjem amonijaka, koncentrovanog R u kapima sve dok se sulfaminska kiselina ne rastvori. Kada se doda
u višku amonijak, koncentrovani R nastaje ljubičasta boja, koja prelazi u ljubičastoplavu (reakcija je prikazana u
poglavlju 1.5.8).
Selektivnost reakcije: Slična metodologija dokazivanja se primenjuje i kod dokazivanja laktata (Ph. Eur. VI),

ESTRI

U oko 30 mg ispitivane supstance ili propisanoj količini doda se 0,5 ml rastvora 70 g/l hidroksilamin-hidrohlorida
R u metanolu R i 0,5 ml rastvora 100 g/l kalijum-hidroksida R u alkoholu R. Zagreje se do ključanja, ohladi, zakiseli
hlorovodoničnom kiselinom, razblaženom R i zatim doda 0,2 ml gvožđe(III)-hlorida, rastvora R2 prethodno razblaženog
deset puta. Dobija se plavičastocrvena ili crvena boja.
Selektivnost reakcije: Pod određenim uslovima ovu reakciju daju amidi, imidi i laktoni.

KSANTINI (DERIVATI METILKSANTINA)

Mureksidna reakcija: U nekoliko miligrama ispitivane supstance ili propisanoj količini, na sahatnom staklu, doda
se 0,1 ml (2-3 kapi) vodonik-peroksida, rastvora koncentrovanog R i 0,3 ml (nekoliko kapi) hlorovodonične kiseline,
razblažene R. Uparava se zagrevanjem na vodenom kupatilu sve dok se ne dobije žućkastocrveni ostatak. Kada se doda
0,1 ml (2-3 kapi) amonijaka, razblaženog R2 ostatak promeni boju u ljubičastocrvenu.

LAKTATI

Količina ispitivane supstance koja sadrži oko 5 mg mlečne kiseline rastvori se u 5 ml vode R ili se upotrebi 5 ml
propisanog rastvora. Doda se 1 ml bromne vode R i 0,5 ml sumporne kiseline, razblažene R. Zagreva se na vodenom ku-
patilu dok se rastvor ne obezboji, uz povremeno mešanje staklenim štapićem. Doda se 4 g amonijum-sulfata R i promeša.
Zatim se dodaje u kapima i bez mešanja 0,2 ml rastvora 100 g/l natrijum-nitroprusida R u sumpornoj kiselini, razblaženoj
R. Ostavi se da stoji 30 min. Na spoju dve tečnosti se formira prsten tamnozelene boje.

SALICILATI (SALICILNA KISELINA, SOLI SALICILNE KISELINE I DERIVATI SALICILNE KISELINE)

a) U 1 ml propisanog rastvora doda se 0,5 ml gvožđe(III)-hlorida, rastvora R2. Rastvor se oboji ljubičasto, a boja
se zadržava i po dodatku 0,1 ml sirćetne kiseline R. (reakcija je prikazana u poglavlju 1.5.8).
b) 0,5 g ispitivane supstance rastvori se u 10 ml vode R ili se upotrebi 10 ml propisanog rastvora. Doda se 0,5 ml
hlorovodonične kiseline R. Dobijeni talog posle rekristalizacije iz vrele vode R i sušenja u vakuumu, ima temperaturu
topljenja (Ph. Eur. VI, 2.2.14) od 156 ºC do 161 ºC.

52
TARTARATI (VINSKA KISELINA I SOLI VINSKE KISELINE)
a) Fentonov test: Oko 15 mg ispitivane supstance rastvori se u 5 ml vode R ili se upotrebi 5 ml propisanog
rastvora. Kada se doda 0,05 ml (1-2 kapi) rastvora 10 g/l gvožđe(II)-sulfata R i 0,05 ml (1-2 kapi) vodonik-peroksida,
rastvora razblaženog R (Fentonov reagens) rastvor se kratkotrajno oboji žuto. Tek kada žuta boja rastvora nestane, u
kapima se dodaje natrijum-hidroksid, rastvor, razblažen R. Dobija se plavo-ljubičasto obojenje (reakcija je prikazana u
poglavlju 1.5.8).
Selektivnost reakcije: mnoga jedinjenja formiraju obojene komplekse sa gvožđem(III), međutim pozitivnu
Fentonovu reakciju ne daju: šećeri, limunska (Ph.Eur. V), oksalna, malonska (Ph.Eur. V) i ćilibarna kiselina.
b) Pasezov test: U 0,1 ml rastvora ispitivane supstance koja sadrži oko 15 mg/ml vinske kiseline ili u 0,1 ml
propisanog rastvora doda se 0,1 ml rastvora 100 g/l kalijum-bromida R, 0,1 ml rastvora 20 g/l rezorcinola R i 3 ml
sumporne kiseline R. Kada se zagreje na vodenom kupatilu 5 min do 10 min, rastvor se oboji tamnoplavo. Kada se rastvor
ohladi i razblaži vodom R, boja se menja u crvenu (reakcija je prikazana u poglavlju 1.5.8).
Selektivnost reakcije: pozitivan Pasezov test daju α,β-dihidroksi karboksilne kiseline uz upotrebu jačeg
oksidacionog sredstva.Međutim pozitivnu Pasezovu reakciju ne daju laktati (Ph.Eur. VI) i citrati (Ph.Eur. VI).

1.7.2. NAJČEŠĆE REAKCIJE IDENTIFIKACIJE NEORGANSKIH KATJONA (Ph. Eur. VI, 2.3.1)

ALUMINIJUM

Oko 15 mg ispitivane supstance rastvori se u 2 ml vode R ili se upotrebi 2 ml propisanog rastvora. Kada se doda
oko 0,5 ml hlorovodonične kiseline, razblažene R i oko 0,5 ml tioacetamid, reagensa R, ne izdvoji se talog. Po dodatku
nekoliko kapi natrijum-hidroksida, razblaženog rastvora R izdvaja beo želatinozan talog aluminijum-hidroksida, koji se
posle daljeg dodavanja natrijum-hidroksida, razblaženog rastvora R. Kada se rastvoru doda amonijum-hlorid, rastvor R
ponovo se izdvaja beo želatinozan talog.
Tumačenje reakcije: U kiseloj sredini tioacetamid reagens R u prvom koraku reakcije postupno oslobađa
hidrolizom sulfidne jone:
CH3C(=S)NH2 + 2H2O + H+ « CH3COOH + NH4+ + H2S­
Aluminijun sulfid je veoma dobro rastvorno jedinjenje, koje se pri ovim reakcionim uslovima ne taloži.
U drugom koraku reakcije dodatkom natrijum-hidroksida, razblaženog rastvora R izdvaja beo želatinozan talog
aluminijum-hidroksida, koji se potom zbog amfoternog karaktera rastvara posle daljeg dodavanja natrijum-hidroksida,
razblaženog rastvora R, gradeći hidrokso kompleks:
Al3+ + 3OH- → Al(OH)3¯
Al(OH)3¯ + OH- → [Al(OH)4]-
Kao rezultat promene pH vrednosti dodatkom amonijum-hlorid, rastvora R dolazi ponovo do taloženja
aluminijum-hidroksida:
[Al(OH)4]- + NH4+ → Al(OH)3¯ + NH3 + H2O
Selektivnost reakcije: Zadnjim korakom ove reakcije se eliminišu lažno pozitivni rezultati od strane cinka(II), koji
sa amonijum-hloridom formira rastvorne komplekse [Zn(NH3)4]2-.

AMONIJUM SOLI

Propisanom rastvoru doda se 0,2 g magnezijum-oksida R. Zatim se propusti struja vazduha kroz smešu i
oslobođeni gas (NH3) usmeri neposredno ispod površine smeše 1 ml 0,1 M hlorovodonične kiseline i 0,05 ml
metilcrvenog, rastvora R, koja se nalazi u drugoj epruveti. Boja indikatora se usled promene pH menja u žutu. Kada se
doda 1 ml sveže pripremljenog 100 g/l rastvora natrijum-heksanitrokobaltata(III) R, izdvaja se žut talog.
Tumačenje reakcije: Amonijumovi joni se u rastvoru deprotonuju dejstvom magnezijum-hidroksida, pri čemu
nastaje amonijak:
NH4+ + OH- → NH3­ + H2O
Kao slabija kiselina od natrijum-hidroksida magnezijum-hidroksid oslobađa amonijak samo iz amonijumovih soli,
ali nije u stanju da hidrolizuje amide i druga organska jedinjenja sa azotom.
U poslednjem koraku analize u drugoj se epruveti izdvaja žuti talog amonijum heksanitritokobaltata(III):
3NH4+ + [Co(NO2)6]3- → (NH4)3[Co(NO2)6] ¯
53
 Selektivnost reakcije: Uvođenjem para amonijaka u drugu epruvetu sprečavaju se lažno pozitivne rekacije katjona
(K, Tl, Rb) sa rastvorom natrijum-heksanitrokobaltata(III) R. Na ovaj način je ispraljivost amonijaka upotrebljena za
formiranje vrlo specifičnog analitičkog postupka identifikacije amonijumovih jona.

AMONIJUM SOLI I SOLI ISPARLJIVIH BAZA

Oko 20 mg ispitivane supstance rastvori se u 2 ml vode R ili se upotrebi 2 ml propisanog rastvora. Doda se 2 ml
natrijum-hidroksida, razblaženog rastvora R. Kada se rastvor zagreje izdvoje se pare koje se identifikuju po
karakterističnom mirisu i po alkalnoj reakciji (Ph. Eur VII, 2.2.4).
Selektivnost reakcije: Lažno pozitivnu reakciju daju organska jedinjenja sa azotom, poput amida ili amina, kao i
cijanidi i amonijak.

ANTIMON

10 mg ispitivane supstance rastvori se uz blago zagrevanje u rastvoru 0,5 g natrijum-kalijum-tartarata R u 10 ml

vode R i ostavi da se ohladi: kada se u 2 ml ovog rastvora ili 2 ml propisanog rastvora, doda u kapima natrijum-sulfid,
rastvor R izdvaja se narandžastocrven talog koji se rastvara po dodatku natrijum-hidroksida, rastvora, razblaženog R.

ARSEN

Kada se 5 ml propisanog rastvora zagreje na vodenom kupatilu sa podjednakom zapreminom hipofosfitnog

reagensa R izdvaja se smeđ talog amorfnog koloidnog arsena.
As2O3 + 3H3PO2 → 2As¯ + 3H3PO3
2As2O3 + 3H3PO2 → 4As¯ + 3H3PO4
Selektivnost reakcije: Svako jednjenje koje u kiseloj sredini može da oksiduje hipofosfitnu kiselinu i da se
redukuje formirajući tamni talog metala daje lažno pozitivnu reakciju.

BIZMUT

a) U 0,5 g ispitivane supstance doda se 10 ml hlorovodonične kiseline, razblažene R ili se upotrebi 10 ml

propisanog rastvora. Zagreje se do ključanja 1 min, a zatim ohladi i ukoliko je potrebno filtrira. U 1 ml dobijenog rastvora
doda se 20 ml vode R. Izdvaja se talog bele ili bledo žute boje, koji se po dodatku 0,05 ml do 0,1 ml natrijum-sulfida, ras-
tvora R oboji u smeđe.
Bi3+ + H2O → BiO+ + 2H+
BiO+ + Cl- → BiOCl (rastvoran u HCl, a taloži se dodatkom vode)
BiOCl + 3S- → Bi2S3¯
b) U oko 45 mg ispitivane supstance doda se 10 ml azotne kiseline, razblažene R ili se upotrebi 10 ml propisanog
rastvora. Zagreje se 1 min, zatim ohladi i, ukoliko je potrebno, filtrira. U 5 ml dobijenog rastvora doda se 2 ml rastvora
100 g/l tiouree R. Rastvor se oboji žućkastonarandžasto ili se izdvoji narandžast talog. Kada se doda 4 ml rastvora 25 g/l
natrijum-fluorida R, rastvor se ne obezbojava u toku 30 min.
Bi3+ + nSC(NH2)2 « íBi[SC(NH2)2]ný3+ + 2H+

CINK

0,1 g ispitivane supstance rastvori se u 5 ml vode R ili se upotrebi 5 ml propisanog rastvora. Kada se doda 0,2 ml
natrijum-hidroksida, rastvora, koncentrovanog R, izdvoji se beo talog. Doda se još 2 ml natrijum-hidroksida, rastvora
koncentrovanog R. Talog se rastvara. Po dodatku 10 ml amonijum-hlorida, rastvora R rastvor ostaje bistar. Kada se doda
0,1 ml natrijum-sulfida, rastvora R, izdvaja se beo pahuljast talog.
Tumačenje reakcije: U prvom koraku analize se dodatkom natrijum-hidroksida, rastvora, koncentrovanog R
izdvaja beo želatinozan talog cink-hidroksida, koji se potom zbog amfoternog karaktera rastvara posle daljeg dodavanja
natrijum-hidroksida, rastvora, koncentrovanog R, gradeći hidrokso kompleks:
Zn2+ + 2OH- → Zn(OH)2¯
Zn(OH)2¯ + OH- → [Zn(OH)4]2-
Dodatkom amonijum-hlorid, rastvora R joni cinka ostaju u rastvoru usled građenja kompleksa:
[Zn(OH)4]2- + 4NH4+ → [Zn(NH3)4]2+ + 4H2O

54
 U poslednjem koraku postupka identifikacije dodatkom natrijum-sulfida, rastvora R, izdvaja se beo pahuljast talog
cink-sulfida:
[Zn(NH3)4]2+ + S2- → ZnS¯ + 4NH3
Selektivnost reakcije: U prva dva koraka reakcije potpuno isto bi ragovali: Be2+, Pb2+, Al3+, Sn2+, Sn4+ i Sb3+.
Dodatkom amonijum-hlorida, u trećem koraku, došlo bi do ponovnog taloženja hidroksida Be2+ i Al3+, dok bi dodatkom
natrijum-sulfida došlo do taloženja sulfida Pb2+, Sn2+, Sn4+ i Sb3+ crne, smeđe, žute i narandžaste boje.

GVOŽĐE
a) Količina ispitivane supstance koja sadrži oko 10 mg gvožđa (Fe2+) rastvori se u 1 ml vode R ili se upotrebi 1 ml
propisanog rastvora i doda se 1 ml kalijum-heksacijanoferata(III), rastvora R. Izdvaja se plavi talog (prusko ili
Turnbullovo plavetnilo) koji se ne rastvara po dodatku hlorovodonične kiseline, razblažene R.
3Fe2+ + 2 K3[Fe(CN)6] → Fe3[Fe(CN)6]2¯ + 6K+
b) Količina ispitivane supstance koja sadrži oko 1 mg gvožđa (Fe3+) rastvori se u 30 ml vode R. Kada se u 3 ml
ovog rastvora ili u 3 ml propisanog rastvora doda 1 ml hlorovodonične kiseline, razblažene R i 1 ml kalijum-tiocijanata,
rastvora R rastvor se oboji crveno. Odvoje se dva dela smeše svaki po 1 ml. Jednom delu se doda 5 ml izoamilalkohola R
ili 5 ml etra R. Promućka se i ostavi da se slojevi odvoje. Organski sloj se oboji ružičasto. Drugom delu se doda 2 ml
živa(II)-hlorida, rastvora R. Crvena boja nestaje.
Fe3+ + 3SCN- → Fe(SCN)3
Selektivnost reakcije: reakcija je veoma specifična za Fe+3 jon. Koristi se za razlikovanje Fe+3 of Fe+2 jona.
c) Količina ispitivane supstance koja sadrži ne manje od 1 mg gvožđa (Fe3+) rastvori se u 1 ml vode R ili se
upotrebi 1 ml propisanog rastvora. Doda se 1 ml kalijum-heksacijanoferata(II), rastvora R. Izdvaja se talog plave boje
(berlinsko plavetnilo) koji se ne rastvara dodatkom 5 ml hlorovodonične kiseline, razblažene R.
4Fe3+ + 3 K4[Fe(CN)6] → Fe4[Fe(CN)6]3¯ + 12K+
Selektivnost reakcije: reakcija je veoma specifična za Fe+3 jon. Koristi se za razlikovanje Fe+3 of Fe+2 jona.
Ukoliko je u rastvoru prisutan samo Fe2+ doći će do formiranja belog taloga sa kalijum-heksacijanoferata(II).

KALCIJUM

a) U 0,2 ml neutralnog rastvora one količine ispitivane supstance koja sadrži oko 0,2 mg kalcijuma (Ca2+) u ml ili u
0,2 ml propisanog rastvora doda se 0,5 ml rastvora 2 g/l glioksalhidroksianila R u alkoholu R, zatim 0,2 ml natrijum-
hidroksida, rastvora, razblaženog R i 0,2 ml natrijum-karbonata, rastvora R. Kada se rastvor mućka sa 1 ml do 2 ml
hloroforma R i doda 1 ml do 2 ml vode R hloroformski sloj oboji se crveno.
HO

O O
N
Ca
N
2+ OH-
+ Ca N N

OH

glioksalhidroksianil (2,2'-(Etanediilidendinitrilo)difenol) crveni kompleks, rastvoran u hloroformu

Selektivnost reakcije: Osim Ca2+ i mnogu drugi katjoni, Cd, Cu, Sn, Ba, Sr, Co, Ni, Mn, Al, Ga, grade crvene
komplekse sa glioksahidroksianilinom. Kompleksi kobalta i nikla nisu rastvorni u hloroformu.
b) Oko 20 mg ispitivane supstance ili propisana količina rastvori se u 5 ml sirćetne kiseline R. Rastvor ostaje bistar
po dodatku 0,5 ml kalijum-heksacijanoferata(II), rastvora R. Kada se zatim doda oko 50 mg amonijum-hlorida R izdvaja
se beo, kristalan talog.
Ca2+ + 2NH4+ + [Fe(CN)6]4- → (NH4)2Ca[Fe(CN)6] ¯
Selektivnost reakcije: Magnezijum reaguje veoma slično kao i kalcijum, ali ukoliko se u reakcioni rastvor doda i
alkohol. Barijum u visokim koncetracijama daje lažno pozitivnu reakciju.

KALIJUM

a) 0,1 g ispitivane supstance rastvori se u 2 ml vode R ili se upotrebi 2 ml propisanog rastvora. Doda se 1 ml
rastvora natrijum-karbonata R i zagreje. Ne dolazi do taloženja. Kada se u zagrejan rastvor doda 0,05 ml natrijum-sulfida,
55
rastvora R, ne izdvoji se talog. Rastvor se ohladi u vodi sa ledom i doda 2 ml rastvora 150 g/l vinske kiseline R. Ostavi se
da stoji. Izdvaja se beo kristalan talog.
Tumačenje reakcije: Na početku reakcije se dodaje rastvor natrijum-karbonata R kako bi se dokazalo eventualno
prisustvo katjona koji grade slaborastvorne karbonate. Zatim se dodaje rastvor natrijum-sulfida R kako bi se dokazalo
eventualno prisustvo katjona koji grade slaborastvorne sulfide. Nakon toga se dodaje rastvor vinske kiseline R, koji sa
kalijumovim jonima gradi beli kristalni talog kalijum-hidrogentartarata:
K+ + HOOC-C(OH)-C(OH)-COOH → HOOC-C(OH)-C(OH)-COOK ¯ + H+
Taloženje je obično sporo, ali se može ubrzati struganjem staklenim štapićem. Talog se lako rastvara i u jakim
kiselinama i u jakim bazama.
Selektivnost reakcije: Pošto vinska kiselina gradi slaborastvorne tartarate sa velikim brojem katjona,
zadovoljavajuća selektivnost ove reakcije se postiže sa dva eventualna taloženja koja prethode dodatku vinske kiseline.
b) Oko 40 mg ispitivane supstance rastvori se u 1 ml vode R ili se upotrebi 1 ml propisanog rastvora. Doda se 1 ml
sirćetne kiseline, razblažene R i 1 ml sveže pripremljenog 100 g/l rastvora natrijum-heksanitrokobaltata(III) R. Odmah se
izdvaja žut ili narandžastožut talog.
2K+ + [Co(NO2)6]3- + 3Na+ → K2Na[Co(NO2)6] ¯ + 2Na+
Osetljivost reakcije se znatno povećava u prisustvu jona srebra.
Ukoliko su K+ joni u višku izdvaja se žut talog K3[Co(NO2)6].
Nastali talog se ne rastvara u sirćetnoj kiselini. Pri visokim pH vrednostima rastvora dolazi do izdvajanja
tamnosmeđeg taloga kobalt(III)hidroksida.

MAGNEZIJUM

15 mg ispitivane supstance rastvori se u 2 ml vode R ili se upotrebi 2 ml propisanog rastvora. Doda se 1 ml

amonijaka, razblaženog R1. Izdvoji se beo talog koji se rastvara po dodatku 1 ml amonijum-hlorida, rastvora R. Kada se
doda 1 ml natrijum-hidrogenfosfata, rastvora R, izdvaja se beo kristalan talog.
Tumačenje reakcije: U prvom koraku analize se magnezijumovi joni u baznoj sredini prevode u želatinozni talog
magnezijum hidroksida:
Mg2+ + 2NH3 + 2H2O → Mg(OH)2¯ + 2NH4+
U drugom koraku analize amonijum jon reaguje sa Mg2+ jonima i gradi rastvorne komplekse ([Mg(H2O)5(NH3)]2+)
i tako smanjuju koncentraciju slobodnih Mg2+ jona, što dovodi do rastvaranja Mg(OH)2.
Kada se doda 1 ml natrijum-hidrogenfosfata, rastvora R, izdvaja se beo kristalan talog.
Mg2+ + NH4+ + OH- + HPO42- + 5H2O → Mg(NH4)PO4 ´ 6H2O¯
Hlađenjem i struganjem se može pospešiti kristalizacija i ubrzati izdvajanje taloga.
Selektivnost reakcije: Joni cinka reaguju sa amonijakom gradeći beli talog cink-hidroksida, koji se rastvara u
amonijum-hloridu, tako da u prva dva koraka ove reakcije cink daje lažno pozitivan rezultat.

NATRIJUM

a) 0,1 g ispitivane supstance rastvori se u 2 ml vode R ili se upotrebi 2 ml propisanog rastvora. Kada se doda 2 ml
rastvora 150 g/l kalijum-karbonata R i zagreje do ključanja, ne izdvaja se talog. Zatim se doda 4 ml rastvora kalijum-
heksahidroksoantimonata(V) R i zagreva do ključanja. Kada se ohladi u ledenoj vodi i, ukoliko je potrebno, unutrašnjost
epruvete istrlja staklenim štapićem izdvaja se viskozan beo talog.
Tumačenje reakcije: Rastvor kalijum-karbonata R se dodaje iz dva razloga: kako bi se povećala pH vrednost
rastvora i tako onemogućilo taloženje antimonata u obliku antimonatne kiseline (H3SbO4) i da bi se otkrilo eventualno
prisustvo katjona, poput jona kalcijuma, koji bi mogli dati lažno pozitivnu reakciju usled taloženja odgovarajućih
karbonata.
Na+ + [Sb(OH)6]- → Na[Sb(OH)6]¯
Selektivnost reakcije: Joni litijuma mogu dati lažno pozitivnu reakciju.
b) Količina ispitivane supstance koja sadrži oko 2 mg natrijuma (Na+) rastvori se u 0,5 ml vode R ili se upotrebi 0,5
ml propisanog rastvora. Kada se doda 1,5 ml metoksifenilacetata, reagensa R i hladi u ledenoj vodi 30 min izdvaja se vo-
luminozan, beo, kristalan talog sastava ([C6H5CH(OCH3)COONa ´ C6H5CH(OCH3)COOH]). Zatim se stavi u vodu na

56
20 °C i meša 5 min. Talog se ne rastvara. Kada se doda 1 ml amonijaka, razblaženog R1, talog se potpuno rastvori. Po
dodatku 1 ml amonijum-karbonata, rastvora R, ne izdvaja se talog.
Tumačenje reakcije: Taloženje je optimalno pri pH od 3 do 4. U drugoj fazi reakcije se dodaje amonijak razblaženi
R1 kako bi pospešio rastvaranje taloga. U poslednjoj fazi analize se dodaje rastvor amonijum-karbonata R koji zbog
bazne sredine ne dovodi do taloženja natrijumove soli metoksifenilacetatne kiseline.
Selektivnost reakcije: Ukoliko su u rastvoru prisutni joni kalcijuma, barijuma ili stroncijuma u poslednoj fazi
reakcije će doći to taloženja njihovih hidroksida ili karbonata u baznoj sredini.

OLOVO

a) 0,1 g ispitivane supstance rastvori se u 1 ml sirćetne kiseline R ili se upotrebi 1 ml propisanog rastvora. Doda se
2 ml kalijum-hromata, rastvora R. Izdvaja se žut talog koji se rastvara po dodatku 2 ml natrijum-hidroksida, rastvora,
koncentrovanog R.
Tumačenje reakcije: U neutralnoj ili slabokiseloj sredini joni olova grade žut amorfni talog olovo-hromata. Za
kontrolu pH rastvora je izabrana sirćetna kiselina pošto joni olova grade nerastvorne soli sa anjonima mineralnih kiselina
(PbCl2, PbSO4).
Pb2+ + CrO42- → PbCrO4¯
Pri jako niskim pH vrednostima rastvora neće doći do taloženja olovo-hromata usled prelaska cromatnoh u
dihromatni anjon:
2CrO42- + 2H+ « Cr2O72- + H2O
U sledećem koraku analize se rastvara talog olovo-hromata u prisustvu koncentrovanog natrijum-hidroksida usled
amfoternog karaktera olova:
PbCrO4¯ + 4OH- → [Pb(OH)4]2-
Ukoliko se ne doda natrijum-hidroksid u višku doći će do taloženja olovo-hidroksida. Zato je veoma važna pažljiva
kontrola pH rastvora tokom izvođenja ove reakcije identifikacije.
Selektivnost reakcije: Joni barijuma mogu dati žut talog sa hromatima, ali barijum nije amfoteran tako da se
barijum-hromat neće rastvoriti dodatkom natrijum-hidroksida.
b) 50 mg ispitivane supstance rastvori se u 1 ml sirćetne kiseline R ili se upotrebi 1 ml propisanog rastvora. Doda
se 10 ml vode R i 0,2 ml kalijum-jodida, rastvora R. Izdvaja se žut talog. Zagreje se do ključanja 1 min do 2 min. Talog se
rastvara. Kada se rastvor ohladi ponovo se izdvoji talog u vidu svetlucavih žutih ljuspica.
Pb2+ + 2I- → PbI2¯
Selektivnost reakcije: Joni srebra takođe grade žuti talog sa jodidima, ali nagrađeni srebro-jodid nije rastvoran u
vrućoj vodi.

SREBRO

Oko 10 mg ispitivane supstance rastvori se u 10 ml vode R ili se upotrebi 10 ml propisanog rastvora. Doda se 0,3
ml hlorovodonične kiseline R1. Izdvaja se sirast talog koji se rastvara po dodatku 3 ml amonijaka, razblaženog R1.
Ag+ + Cl- → AgCl¯
AgCl¯ + 2NH3 → [Ag(NH3)2]+ + Cl-
Postupak taloženja srebro-hlorida treba izvesti brzo i uz prigušeno svetlo kako ne bi došlo do promene boje taloga
usled taloženja elementarnog srebra:
2 AgCl¯ + l → 2Ag¯ + Cl2
Selektivnost reakcije: Joni bakra, zlata, žive i olova grade slaborastvorne hloride, ali se samo srebro-hlorid rastvara
u amonijaku, razblaženom R.1

ŽIVA

a) Oko 0,1 ml rastvora ispitivane supstance prenese se na foliju od bakra, čija je površina prethodno dobro
ostrugana. Nastaje tamnosiva mrlja koja postaje sjajna posle trljanja. Kada se folija osuši i zagreje u epruveti, mrlja
nestaje.
Tumačenje reakcije: Površina bakarne folije se pre analize mora sastrugati kako bi se uklonio zaštitni sloj
(Cu2(OH)2CO3), koji sprečava jone žive da dođu u dodir sa metalnim bakrom.
U prvom koraku analize se koristi veća elektronegativnost žive od bakra za identifikaciju žive(I) i žive(II):
57
 Hg22+ + 2Cu → 2Hg + 2Cu+
Hg22+ + Cu → 2Hg + Cu2+
Hg2+ + 2Cu → Hg + 2Cu+
Hg2+ + Cu → Hg + Cu2+
Kao rezultat ovih reakcija dolazi do formiranja tamnosive mrlje koja postaje sjajna posle trljanja.
U drugom koraku analize se zagreva folija od bakra i tada dolazi do sublimacije žive.
Selektivnost reakcije: Opisana metoda identifikacije je veoma selektivna za jona žive.
b) Propisanom rastvoru doda se natrijum-hidroksid, rastvor, razblaženi R do jako alkalne reakcije (Ph.Eur. VI
2.2.4). Izdvoji se voluminozan, žut talog (živine soli).
Tumačenje reakcije: Veliki broj katjoni gradi slaborastvorne hidrokside u baznoj sredini, ali jedino joni žive daju
žuti talog živa(II)oksida jako baznoj sredini (pH>8.3 (provera lakmusom)):
Hg2+ + 2OH- → HgO¯ + H2O
Živa(I) soli pod istim uslovima podležu disproporciji do crnog taloga elementarne žive:
Hg22+ + 2OH- → HgO¯ + Hg¯ + H2O
Zbog toga se ovaj analitički postupak može koristiti za razlikovanje žive(I) od žive(II).

1.7.3. NAJČEŠĆE REAKCIJE IDENTIFIKACIJE NEORGANSKIH ANJONA (Ph. Eur. VI, 2.3.1)

BROMIDI

a) Količina ispitivane supstance koja sadrži oko 3 mg bromida (Br–) rastvori se u 2 ml vode R ili se upotrebi 2 ml
propisanog rastvora. Rastvor se zakiseli azotnom kiselinom, razblaženom R i doda 0,4 ml srebro-nitrata, rastvora R. Pro-
mućka se i ostavi da stoji. Izdvoji se sirast talog bledo žute boje. Centrifugira se i talog ispira tri puta sa po 1 ml vode R.
Postupak se izvodi brzo pri prigušenoj svetlosti, bez obzira što možda rastvor supernatanta nije postao potpuno bistar.
Dobijeni talog suspenduje se u 2 ml vode R i doda 1,5 ml amonijaka R. Nastao talog je teško rastvorljiv u amonijaku.
Br- + Ag+ → AgBr¯
u prisustvu svetlosti: 2 AgBr¯ + l → 2Ag¯ + Br2
AgBr¯ + 2NH3 → [Ag(NH3)2]+ + Br- « [Ag(NH3)2]Br
Redosled rastvaranja taloga sredro-halogenida u amonijaku: AgCl>AgBr>AgI.
Nastao talog srebro-bromida se ne rastvara pomoću rastvora amonijum-karbonata, za razliku od taloga srebro-
hlorida koji se u veoma lako rastvara pomoću rastvora amonijum-karbonata.

b) Količina ispitivane supstance koja sadrži oko 5 mg bromida (Br–) ili propisana količina prenese se u manju epru-
vetu. Doda se 0,25 ml vode R, oko 75 mg olovo(II)-oksida R i 0,25 ml sirćetne kiseline R i blago mućka. Unutrašnji zid
gornjeg dela epruvete osuši sa komadićem filter papira i rastvor ostavi da stoji 5 min. Pripremi se u obliku trake pogodan
filter papir, odgovarajuće veličine. Koristeći kapilarne sile filter papir se impregnira, ovlaži uranjanjem vrha u kap
fuksina, obezbojenog rastvora R i odmah zatim se impregnirani deo unese u epruvetu. Polazeći od vrha trake, za 10 s
javlja se ljubičasto obojenje, koje se jasno razlikuje od crvene boje fuksina koja se može javiti u maloj zoni na gornjem
delu impregnirane površine trake.
2Br- + PbO2 + 4CH3COOH → Br2­ + Pb2+ + 4CH3COO- + 2H2O

58
 H2N

H2N

NH2 H+ SO3-
O3S NH3

CH3
H2N
CH3
crveni fuksin H2N
bezbojni fuksin

Br Br2

H2N
Br

Br
NH2
Br

CH3
H2N

Br
bromirani fuksin ljubicaste boje

Selektivnost reakcije: Ovu rekaciju ne daju ni hloridi ni jodidi, tako da se ona može koristiti i za dokazivanje
bromida u prisustvu hlodna i jodida.

FOSFATI (ORTOFOSFATI)

a) U 5 ml propisanog rastvora, po potrebi neutralisanog, doda se 5 ml srebro-nitrata, rastvora R1. Izdvoji se žut
talog čija se boja ne menja zagrevanjem do ključanja, a koji se rastvara po dodatku amonijaka R.
PO43- + 3Ag+ → Ag3PO4¯
Ag3PO4¯ + 6NH3 → 3[Ag(NH3)2]+ + PO43-
Selektivnost reakcije: Lažno pozitivnu reakciju mogu dati bromidi i jodidi, mada su njihove soli srebra slabije
rastvorne (AgBr) ili nerastvorne (AgI) u amonijaku. Zagrevanjem nagrađenog taloga, nakon dodatka rastvora srebro-
nitrata, se razlikuju fosfati od fosfita, PO33-, i hipofosfita, PO23-, koji redukuju jone srebra do metalnog srebra i tako
menjaju boju taloga u crnu.
b) Kada se 1 ml propisanog rastvora pomeša sa 2 ml molibdenvanadatnog reagensa R (smeša amonijum vnadata i
amonijum molibdata), oboji se žuto ((NH4)3PO4 ´ NH4VO3 ´ 16MoO3).
Selektivnost reakcije: Lažno pozitivnu reakciju daju arsenati i silikati.

HLORIDI

a) Količina ispitivane supstance koja sadrži oko 2 mg hlorida (Cl–) rastvori se u 2 ml vode R ili se upotrebi 2 ml
propisanog rastvora. Rastvor se zakiseli azotnom kiselinom, razblaženom R i doda 0,4 ml srebro-nitrata, rastvora R1. Pro-
mućka se i ostavi da stoji. Izdvaja se sirast talog bele boje. Centrifugira se i talog ispira tri puta sa po 1 ml vode R. Po-
stupak se izvodi brzo pri prigušenoj svetlosti, bez obzira što možda rastvor supernatanta nije postao potuno bistar. Sus-
penduje se talog u 2 ml vode R i doda 1,5 ml amonijaka R. Talog se lako rastvara uz mogući ostatak nekoliko velikih
čestica koje se sporije rastvaraju.
Cl- + Ag+ → AgCl¯
u prisustvu svetlosti: 2 AgCl¯ + l → 2Ag¯ + Cl2
AgCl¯ + 2NH3 → [Ag(NH3)2]+ + Cl-
59
 Redosled rastvaranja taloga sredro-halogenida u amonijaku: AgCl>AgBr>AgI.
Za razliku od AgBr i AgI, talog AgCl se veoma lako rastvara i pomoću rastvora amonijum-karbonata.
AgCl¯ + (NH4)2CO3 → [Ag(NH3)2]+ + H2CO3 + Cl-

b) Količina ispitivane supstance koja sadrži oko 15 mg hlorida (Cl–) ili propisana količina prenese se u epruvetu.
Doda se 0,2 g kalijum-dihromata R i 1 ml sumporne kiseline R. Traka filter papira impregnirana sa 0,1 ml
difenilkarbazida, rastvora R postavi se na otvor epruvete, da bi došao u kontakt sa parama hromil(VI)hlorida. Papir se
oboji ljubičastocrveno.
Tumačenje reakcije: U prvom koraku analize formira se gas hromil(VI)hlorid:
4Cl- + Cr2O72- + 6H+ → 2CrO2Cl2­ + 3H2O
U reakciji oksidacije hromil(VI)hlorid oksiduje difenilkarbazid do difenilkarbazona. Formirani hrom(III) joni
grade sa difenilkarbazonom ljubičasti kompleks:

NH N
HN N

O C + Cr+6 O C + Cr+3
HN HN
N N
H H

difenilkarbazid
difenilkarbazon

N
N

C O Cr(H2O)4

HN
N
H

ljubicasti kompleks Cr(III) i difenilkarbazona

Selektivnost reakcije: Impregnirani filter papir ne sme da dođe u kontakt sa kalijum-dihromatom, koji bi mogao da
oksiduje difenilkarbazid i da lažno pozitivnu reakciju. Fluoridi mogu pod istim uslovima da nagrade hromil-fluorid i da
daju lažno pozitivnu reakciju.

JODIDI

a) Količina ispitivane supstance koja sadrži oko 4 mg jodida (I–) rastvori se u 2 ml vode R ili se koristi 2 ml
propisanog rastvora. Rastvor se zakiseli azotnom kiselinom, razblaženom R i doda 0,4 ml srebro-nitrata, rastvora R1.
Promućka se i ostavi da stoji. Izdvoji se sirast talog bledožute boje. Centrifugira se i talog ispira tri puta sa po 1 ml vode
R. Postupak se izvodi brzo pri prigušenoj svetlosti, bez obzira što možda rastvor supernatanta nije postao potpuno bistar.
Talog se suspenduje u 2 ml vode R i doda 1,5 ml amonijaka R. Talog se ne rastvara.
I- + Ag+ → AgBr¯
u prisustvu svetlosti: 2 AgI¯ + l → 2Ag¯ + I2
Redosled rastvaranja taloga sredro-halogenida u amonijaku: AgCl>AgBr>AgI.

60
 b) U 0,2 ml rastvora ispitivane supstance koji sadrži oko 5 mg jodida (I–) u ml ili u 0,2 ml propisanog rastvora,
doda se 0,5 ml sumporne kiseline, razblažene R, 0,1 ml kalijum-dihromata, rastvora R, 2 ml vode R i 2 ml hloroforma R.
Mućka se nekoliko sekundi i ostavi da stoji. Hloroformski sloj se oboji ljubičasto ili ljubičastocrveno.
6I- + Cr2O72- + 7H2SO4 → 3I2 + 2Cr3+ + 7SO42- + 7H2O

KARBONATI I BIKARBONATI
0,1 g ispitivane supstance prenese se u epruvetu i suspenduje u 2 ml vode R ili se upotrebi 2 ml propisanog
rastvora. Doda se 3 ml sirćetne kiseline, razblažene R. Epruveta se odmah zatvori čepom kroz koji prolazi staklena cev
savijena dva puta pod pravim uglom. Rastvor ili suspenzija postaju efervescentni i razvija se bezbojan gas bez mirisa.
Epruveta se polako zagreva i nastali gas (CO2) uvodi u 5 ml barijum-hidroksida, rastvora R. Izdvaja se beo talog koji se
rastvara dodavanjem hlorovodonične kiseline R1 u višku.
CO32- + 2H+ → H2CO3 « CO2­ + H2O
HCO32- + H+ → H2CO3 « CO2­ + H2O
CO2 + Ba2+ + 3OH- → BaCO3¯ + H2O
Beli talog se rastvara dodavanjem hlorovodonične kiseline R1 u višku, kada dolazi do ponavljanje prve reakcije:
CO32- + 2H+ → H2CO3 « CO2­ + H2O
Selektivnost reakcije: Sulfiti daju lažno pozitivnu reakciju ukoliko se umesto sirćetne kiseline koristi
hlorovodonična kiselina. Tada dolazi do oslobađanja sumpor-dioksida (neprijatnog mirisa) koji sa barijumovim jonima
gradi beli talog barijum-sulfita.
Razlikovanje bikarbonata od karbonata se može izvesti kiselinsko-baznim indikatorom fenolftaleinom.
rastvor HCO3-, pH oko 8 - roza rastvor CO32-, pH vece od 8 - crveno
-O O
HO OH HO OH

OH- OH-
O OH O-
O-

O
O O

pH manje od 7 pH 7-8 pH vece od 8

bezbojno bezbojno crveno

NITRATI

Količina sprašene supstance koja sadrži oko 1 mg nitrata (NO3-) ili propisana količina doda se smeši 0,1 ml
nitrobenzena R i 0,2 ml sumporne kiseline R i ostavi da stoji 5 min. Ohladi se u vodi sa ledom i polako uz mešanje doda 5
ml vode R, a zatim 5 ml natrijum-hidroksida, rastvora koncentrovanog R. Doda se 5 ml acetona R, snažno se promućka i
ostavi da se slojevi odvoje. Gorni sloj se oboji intenzivno ljubičasto.
Tumačenje reakcije: Nitrati se nitrobenzenom u prisustvu sumporne kiseline R u najvećem procentu formiraju m-
dinitronenzen. U baznoj sredini aceton reaguje sa m-dinitrobenzenom gradeći ljubičasti Janovsky proizvod koji
oksidacijom delimično prelazi u Zimmermann proizvod.

61
 NO2 NO2

+ HNO3

NO2
nitrobenzen
m-dinitrobenzen
O O
NO2 NO2 NO2
CH3 CH2 CH3 CH
O
OH- H [O]
+ CH3 CH3
O- O-
NO2 N N
m-dinitrobenzen
O- O-
Janovsky proizvod Zimmermann proizvod

Selektivnost reakcije: Nitrobenzen R onečišćen dinitrobenzenom može prouzrokovati lažno pozitivnu reakciju.

SILIKATI

Propisana količina ispitivane supstance izmeša sa oko 10 mg natrijum-fluorida R i nekoliko kapi sumporne kiseline
R u olovnom ili platinskom lončiću za žarenje pomoću bakarne žice kako bi se dobio tanak sloj smeše. Lončić za žarenje
pokrije se tankom, providnom plastičnom pločom na čiju donju površinu je naneta kap vode R i polako zagreva. Za kratko
vreme se oko kapi ubrzano formira beo prsten.
Reakcija identifikacije silikata se bazira na isparljivosti silicijum-tetrafluorida i na veoma slaboj rastvorljivosti
nagrađenog silicijum-dioksida:
SiO2 + 4HF → SiF4­ + 2H2O
3SiF4­ + 2H2O → SiO2¯ + 2[SiF6]2- + 4H+

SULFATI

a) Oko 45 mg ispitivane supstance rastvori se u 5 ml vode R ili se upotrebi 5 ml propisanog rastvora. Kada se doda
1 ml hlorovodonične kiseline, razblažene R i 1 ml barijum-hlorida, rastvora R1 izdvaja se beo talog.
Ba2+ + SO42- → BaSO4¯
Selektivnost reakcije: Pošto joni sulfita, ditionata, jodata, selenata i volframata (SO32-, S2O42-, IO3-, SeO42-, WO42-)
daju lažno pozitivnu reakciju, dobijenu suspenziju je potrebno dalje analizirati postupkom (b).
b) U suspenziju dobijenu tokom reakcije (a) doda se 0,1 ml 0,05 M joda. Suspenzija ostaje žuta (razlika od sulfita i
ditionata), a obezbojava se po dodatku u kapima kalaj(II)-hlorida, rastvora R (razlika od jodata). Smeša se zagreje do
ključanja. Ne izdvaja se obojen talog (razlika od selenata i volframata).
Tumačenje reakcije: U prvom koraku analize sulfiti ili ditionati će redukovati jod do jodida i tako obezbojiti
suspenziju.
U drugom koraku analize se vrši razlikovanje sulfata od jodata dodatkom kalaj(II)-hlorida, rastvora R, koji će u
prisustvu sulfata redukovati jod do jodida dok će u prisustvu barijum-jodata redukovati jodate do elementarnog joda.
U poslednjem koraku analize zagrevanjem rastvora ne nastaje obojen talog ukoliko su prisutni sulfatni joni.
Međutim, ukoliko je prisutan talog barijum-sulfata ili barijum-volframata nastaće crveni talog elementarnog selena ili
talog volframovog plavila.

62
1.8. PRAKTIČNE VEŽBE – IDENTIFIKACIJA
1.8.1. Organska i organsko-neorganska jedinjenja za identifikaciju na praktičnim vežbama

Reakacija dokazivanja prisustva azota u organskim i organsko-neorganskim jedinjenjima:

Postupak: u suvu epruvetu se stavi malo supstance i 1-2 granule NaOH i žari se. Iznad epruvete se drži na drugoj
epruveti sa spoljne strane, navlažena crvena lakmus hartija, koja poplavi ako supstanca sadrži azot. Suv sud je neophodan
da se oslobođeni NH3 ne bi vezao sa vodom u NH4OH.
Usled prskanja NaOH prilikom žarenja ili usled slučajnog nanošenja malih količina NaOH na lakmus papir dolazi
do lažno pozitivne reakcije. Neka jedinjenja, poput amida, sporo oslobađaju NH3 što dovodi do lažno negativane reakcije.
Na praktičnim vežbama se identifikacija organskih i organsko-neorganskih jedinjenjia započinje izvođenjem
reakcije sa rastvorom gvožđe(III)-hlorida R2 i sa rastvorom srebro-nitrata R2.

Organska jedinjanja za identifikaciju na praktičnim vežbama:

1. AROMATIČNE KISELINE i njihovi derivati: salicilna kiselina, acetilsalicilna kiselina, fenilsalicilat i benzojeva
kiselina.
2. ALIFATIČNE KISELINE i njihovi derivati: limunska kiselina, vinska kiselina i askorbinska kiselina.
3. UGLJENI HIDRATI: glukoza, laktoza, saharoza i skrob.
4. BARBITURATI: barbiton i fenobarbiton.
5. KSANTINSKI DERIVATI: kofein, teofilin, teobromin i pentoksifilin.
6. AMINI: etilaminobenzoat (anestezin) i urotropin (metenamin).
7. AMINOALKOHOLI, ANILIDI, AMIDI, IMIDAZOLINI, PIRAZOLINI: aminofenazon, propifenazon, fenazon,
paracetamol, fenacetin, metronidazol, hloramfenikol, klindamicin.

Od ispitivanih organskih jedinjenja obojene komplekse sa rastvorom gvožđe(III)-hlorida R2 formiraju: salicilna

kiselina (ljubičasto), acetilsalicilna kiselina (ljubičasto, nakon termičke hidrolize), fenilsalicilat (ljubičasto, iz etanolnog
rastvora), benzojeva kiselina (svetlo narandžasta, nakon neutralizacije), limunska kiselina (svetlo žuto-zelena), vinska
kiselina (svetlo žuto-zelena), aminofenazon (ljubičasta, nestabilna), propifenazon (braon pa crvena), fenazon (crvena)
paracetamol (plava) i metronidazol (narandžasta).
Od ispitivanih organskih jedinjenja sa rastvorom srebro-nitrata R2 formira talog askorbinska kiselina (sivi talog),
urotropin (beli talog rastvoran u višku urotropina) i aminofenazon (ljubičasti talog koji stajanjem prelazi u sivo).

Organsko-neorganska jedinjanja za identifikaciju na praktičnim vežbama: natrijum-salicilat, natrijum-

benzoat, natrijum-citrat, kalcijum-glukonat, kalcijum-pantotenat, barbiton-natrijum, fenobarbiton-natrijum, sulfacetamid-
natrijum, metamizol-natrijum (noraminofenazon-natrijum), lidokain hidrohlorid, ksilokain hidrohlorid, ksilometazolin
hidrohlorid i efedrin hidrohlorid.
Neka od ispitivanih organsko-neorganskih jedinjenja se menjaju žarenjem, npr. kalcijum-glukonat žarenjem
formira braon «kokicu» koja miriše na karamel, dok se sulfacetamid-natrijum žarenjem prvo topi pa zatim formira
«kokicu» metalnog sjaja.
Ispitivana organsko-neorganskih jedinjenja se mogu grupisati na kisela i bazna na osnovu različite pH vrednosti
njihovih vodenih rastvora pomoću fenol-ftaleina ili lakmus papira.
Sva ispitivana organsko-neorganska jedinjenja, osim kalcijum-glukonata i kalcijum-pantotenata, daju beli talog sa
rastvorom srebro-nitrata R2.
Od ispitivanih organsko-neorganskih jedinjenja obojene komplekse sa rastvorom gvožđe(III)-hlorida R2
formiraju: natrijum-salicilat (ljubičasto-crvena), natrijum-benzoat (svetlo narandžasta), natrijum-citrat (svetlo žuto-
zelena), kalcijum-glukonat (svetlo žuto-zelena), metamizol-natrijum (plava pa zelena pa žuta).

63
1.AROMATIČNE
FeCl3/R2 (kap po kap) AgNO3/R2 Felingov test Ostale reakcije
KISELINE i derivati
Salicilna kiselina ljubičasto (&)

Na-salicilat crveno-ljubičasto (&) beo talog(+)

Acetilsalicilna kiselina ljubičasto (nakon t↑ hidrolize) (#) (&)

Ø u vodi
Fenilsalicilat (salol) vodeni rastvor (t↑) -uljana kap
ljubičasto u C2H5OH (#)
svetlo-narandžasto (nakon neutralizacije
Benzojeva kiselina sa veoma razbl NaOHdil) (+) (&)

Na-benzoat svetlo-narandžasto (&) beo talog (+)

2. ALIFATIČNE KISELINE I DERIVATI

neutraliz. veoma razbl. NaOHdil, CaCl2 - t↑ 10min -> beo
Limunska kiselina žuto-zeleno (+SP) (+)
talog( #)
neutraliz. veoma razbl. NaOHdil, CaCl2 - t↑ 10min -> beo
Na-citrat žuto-zeleno (+SP) (+) beo talog (+)
talog (+)
Fentonov Test: H2O2dil:FeSO4 (1:1)-mućkati do gubitka
Vinska kiselina žuto-zeleno (+SP) (+)
boje-NaOHdil -> plavo-ljubičasto (&)

Ca-glukonat žuto-zeleno (+SP) (+) Ø t↑-> smeđa kokica (+). Dokazna r-ja za Ca-jon.

Askorbinska kiselina siv talog (#) narandžasto-crveni talog (+)

3. UGLJENI HIDRATI

Glukoza t↑ -> narandžasto-crveni talog (#) Cu-acetat t↑ → narandžasto-crveni talog (+)

Laktoza t↑ -> narandžasto-crveni talog (+) NH3conc - t↑ -> bledo ružičasto (#)

narandžasto-crveni talog (nakon

Saharoza
HCldil/t↑ hidrolize) (#)

Skrob - I2-> plava boja (#)

(#)
Opis analitičkog postupka u Monografiji datog jedinjenja. (+) Analitički postupak prilagođen praktičnim vežbama. (&)Opis analitičkog postupka u okviru poglavlja 1.7. Identifikacija.

64
4. BARBITURATI Parijeva reakcija Mureksidna reakcija Diazo reakcija AgNO3/R2 Ostale reakcije

metanol, Co(NO3)2, CaCl2,

Barbiton
NaOHdil -> ljubičasto-plavo(&)
metanol, Co(NO3)2, CaCl2,
Barbiton-Na beo talog(#)
NaOHdil -> ljubičasto-plavo(&)
metanol, Co(NO3)2, CaCl2, Nitrovanje:HNO3conc,H2SO4conc,
Fenobarbiton
NaOHdil -> ljubičasto-plavo(&) NaNO3 - t↑5 min - bledo žuta/(+SP)(+)
metanol, Co(NO3)2, CaCl2, Nitrovanje:HNO3conc,H2SO4conc,
Fenobarbiton-Na beo talog (+)
NaOHdil -> ljubičasto-plavo(&) NaNO3 - t↑5 min - bledo žuta/(+SP)(+)

5. KSANTINSKI DERIVATI
H2O2conc, HCl(R) - t↑do suva
Kofein
- NH3(R2) -> ljubičasto(&) I2/KI+HCldil -> tamno braon (#)
metanol, Co(NO3)2, CaCl2, H2O2conc, HCl(R) - t↑do suva NH4OHdil - t↑do rastvaranja.
Teofilin
NaOHdil -> ljubičasto-plavo(&) - NH3(R2) -> ljubičasto(&) AgNO3/R2 t↑ - beo talog (+)
H2O2conc, HCl(R) - t↑do suva NH4OHdil - t↑do rastvaranja,
Teobromin
- NH3(R2) -> ljubičasto(&) AgNO3/R2 t↑ - beo talog (+)
H2O2conc, HCl(R) - t↑do suva
Pentoksifilin
- NH3(R2) -> ljubičasto(&) I2/KI+HCldil -> tamno braon -> crna (+)

6. AMINI
HCldil, NaNO2dil - t¯ -
Anestezin β-naftol->narandžasto-
crveno(&) jodoformska r-ja; uljana kap u vodi

HCldil, NaNO2dil - t¯ -
Sulfacetamid-Na β-naftol->narandžasto-
crveno (&) beo talog (+) t↑ - kokica metalnog sjaja (+)
beo talog, rastrvoran u višku
Urotropin
urotropina (#)
(#)
Opis analitičkog postupka u Monografiji datog jedinjenja. (+) Analitički postupak prilagođen praktičnim vežbama. (&)Opis analitičkog postupka u okviru poglavlja 1.7. Identifikacija.

65
 7. AMINOALKOHOLI, ANILIDI, AMIDI, IMIDAZOLINI, PIRAZOLINI
Parijeva Mureksidna
Diazo reakcija FeCl3/R2 (kap po kap) AgNO3/R2
reakcija reakcija Ostale reakcije
ljubičasto→sivi
Aminofenazon ljubičasto, nestabilno(#)
talog (#)

Propifenazon braon-crveno (#)

Fenazon crveno (#) H2SO4dil + NaNO2 -> zelena (#)

Metamizol-Na
plavo→zeleno→žuto(#) beo talog (+)
Noraminofenazon-Na
(+) nakon hidrolize-HCldil nakon hidrolize (HCldil /t↑ 10-15 min) -t¯
Paracetamol plavo (+)
/t↑, 10-15 min) -t¯ (+)(&) K2Cr2O7dil(0.0167M) –> bledo ljubičasto (#)

1. nakon hidrolize (HCldil /t↑ 10-15 min) -t¯

(+) nakon hidrolize-HCldil
Fenacetin - K2Cr2O7(R) –> ljubičasto pa crveno (#)
/t↑, 10-15 min) -t¯ (+)(&)
2. nitrovanje (HNO3dil t↑20 sec), t↓, žuto (+)

Lidokain HCl beo talog (+)

NaOHdil, Co(NO3)2 -> plavo-zeleno (#)
Na-nitroprusid, NaOH, NaHCO3 ->
Ksilometazolin HCl beo talog (+)
ljubičasto (#)
CuSO4(125g/l ), NaOHconc, etar ->
Efedrin HCl beo talog (+)
ljubičast etarski r-or, plavi vodeni r-or (#)
(+) nakon redukcije NaOH (R) t↑ -> crvenoljubičasto,
Metronidazol narandžasto (+)
Zn/HCldil (t↑ 5 min) -t¯(#)(&) HCl dil -> žuto (+)
etanol, CaCl2, Zn, benzoilhlorid, FeCl3,
Hloramfenikol
hloroform –> ljubičasto-crven vodeni sloj (#)
plavo HCldil (t↑ 5 min), Na2CO3 + Na-nitroprusid –
Klindamicin HCl beo talog (+)
ljubičasto (+) ljubičasto-crveno (#)

Ca-pantotenat NaOH, CuSO4 – plava (#)

Dekspantenol NaOH, CuSO4 – plava (#)

(#)
Opis analitičkog postupka u Monografiji datog jedinjenja. (+) Analitički postupak prilagođen praktičnim vežbama. (&)Opis analitičkog postupka u okviru poglavlja 1.7. Identifikacija.
66
1.8.2. Neorganska jedinjenja za identifikaciju na praktičnim vežbama

REDOSLED ISPITIVANJA RASTVORLJIVOSTI NEORGANSKIH JEDINJENJA:

1. U vodi – bez zagrevanja

2. U vodi – uz zagrevanje
3. U sirćetnoj kiselini – bez zagrevanja
4. U sirćetnoj kiselini – uz zagrevanje
5. U razblaženoj kiselini (HCl, HNO3, H2SO4) – bez zagrevanja
6. U razblaženoj kiselini (HCl, HNO3, H2SO4) – uz zagrevanje
7. U koncentrovanoj kiselini (HCl, HNO3, H2SO4) – bez zagrevanja
8. U koncentrovanoj HCl – uz zagrevanje
Napomena: NE SME SE ZAGREVATI koncentrovana HNO3 i H2SO4.

(I) Jedinjenja rastvorna u vodi:

- Rastvorna u hladnoj vodi: NaCl, Na2CO3, Na2SO4, NaH2PO4, Na2HPO4, KBr, NH4Cl, ZnSO4, MgSO4, Al2SO4,
KJ, NaHCO3, Na2B4O7.
- Rastvorna u ključaloj vodi: HgCl2 i H3BO3.

(II) Jedinjenja rastvorna u sirćetnoj kiselini:

- MgO, CaCO3

(III) Jedinjenja rastvorna u mineralnim kiselinama - HCl:

- CaHPO4, CaSO4, As2O3 (sublimuje), ZnO (žut u plamenu), (BiO)2CO3 (žuto-narandžast).

Nekoliko neorganskih jedinjenja rastvornih u mineralnim kiselinama se mogu identifikovati žarenjem: As2O3
(sublimuje), ZnO (prelazi u žutu boju u plamenu), (BiO)2CO3 (prelazi prvo u žutu pa u narandžastu boju).
(IV) Gotovo nerastvorna jedinjenja:
- BaSO4, talk i kaolin.

PROMENA ISPITIVANIH NEORGANSKIH JEDINJENJA PRILIKOM ŽARENJA:

- Sublimuju: NH4Cl, HgCl2 i As2O3
- Menjaju boju: ZnO (u žutu) i (BiO)2CO3 (u žutu pa u narandžastu)
- Gube kristalnu vodu
- ne menjaju se
Razlikovanje srodnih neorganskih jedinjenja na osnovu različite pH vrednosti njihovih vodenih rastvora se vrši
pomoću fenol-ftaleina koji u baznoj sredini pH>8 prelazi u jedinjenje crveno-ljubičaste boje:
- rastvor H3BO3 + f.f (bezbojno) / rastvor Na2B4O7 + f.f. (crveno-ljubičasto)
- rastvor NaHCO3 + f.f. (bledo ljubičasto) / rastvor Na2CO3 + f.f. (crveno-ljubičasto)
- NaH2PO4 + f.f. (bezbojno) / rastvor Na2HPO4 + f.f. (bledo ljubičasto)
Razlikovanje sulfata, Na2SO4, ZnSO4, Al2(SO4)3, MgSO4, pomoću taložnih reakcija sa natrijum-hidroksida, razblaženog
rastvora R (NaOH dil) i amonijum-hidroksida, razblaženog rastvora R (NH4OH dil).

Sulfati NaOH dil NH4OH dil

Na2SO4 ne stvara se talog ne stvara se talog
ZnSO4 talog rastvoran u višku reagensa talog rastvoran u višku reagensa
Al2(SO4)3 talog rastvoran u višku reagensa talog nerastvoran u višku reagensa
MgSO4 talog nerastvoran u višku reagensa talog nerastvoran u višku reagensa

67
1.8.3. Dokazne reakcije neorganski anjona koje se primenjuju na praktičnim vežbama

Cl- - reakcija sa AgNO3 → BEO TALOG AgCl¯ (rastvara se u NH4OH R ili (NH4)2CO3) (&)
Br- - reakcija sa AgNO3 → BLEDO-ŽUT TALOG AgBr¯ (delimično se rastvara u NH4OH R, ne rastvara se u
(NH4)2CO3) (&)
- reakcija sa Pb(CH3COO)2 → BEO TALOG PbBr2¯ rastvoran u toploj vodi (+)
I- - reakcija sa AgNO3 → ŽUT TALOG AgI¯ (ne rastvara se u NH4OH R ili (NH4)2CO3) (&)
- reakcija sa Pb(CH3COO)2 → ŽUT TALOG PbI2¯ (+)
CO32- - reakcija sa Ba(NO3)2 → BEO TALOG BaCO3¯ (rastvara se u sirćetnoj ili hlorovodoničnoj kiselini) (+)
(+)
- reakcija sa AgNO3 → BEO TALOG Ag2(CO3)¯, koji zagrevanjem t­→ Ag2O¯ CRNO-SMEĐ
PO43- - reakcija sa AgNO3 → ŽUT TALOG Ag3PO4¯ (rastvara se u NH4OH R) (&)
- reakcija sa Ba(NO3)2 → BEO TALOG BaHPO4¯ (rastvara se u sirćetnoj kiselini) (+)
- reakcija sa NH3/Ba(NO3)2 → BEO TALOG Ba3(PO4)2¯ (+)
- reakcija sa MgCl2/NH4Cl/NH3 → BEO zvezdast TALOG MgNH4PO4¯ (+)
SO42- - reakcija sa Ba(NO3)2 → BEO TALOG BaSO4¯ (ne rastavara se u sirćetnoj ili hlorovodoničnoj kiselini) (&)
B4O72- - reakcija sa C2H2OH/ H2SO4 konc t­ → ZELENI PLAMEN (+) (#)
- reakcija sa AgNO3 → BEO TALOG AgBO2¯ dodatak vode→ Ag2O¯ CRNO-SMEĐ (+)

1.8.4. Dokazne reakcije neorganskih katjona koje se primenjuju na praktičnim vežbama

Al3+ - reakcija sa tioacetamidnim reagensom/NaOH → BEO TALOG Al(OH)3¯ (rastavara se u višku NaOH,
ponovo se stvara po dodatku NH4OH) (&)
NH4+ - reakcija sa natrijum-hidroksidom, razblaženim rastvorom R → NH3­ (lakmus papir) (+) (&)

- reakcija sa Hg2(NO3)2 → BEO TALOG kompleks¯ (+)

- reakcija sa K2[HgI4] (Nessler-ov reagens) → MRKO ŽUT TALOG kompleks¯ (+)
As3+ - reakcija sa hipofosfitnim reagensom → As¯ (taman talog) (&)
Bi3+ - reakcija sa Na2S –MRKI TALOG Bi2S3¯ (&)
- reakcija sa KI –CRNI TALOG BiI3¯ → ŽUTO-NARANDŽASTI TALOG¯ (+)
Zn2+ - reakcija sa Na2S → BEO TALOG ZnS ¯ (rastvoran u HCl) (+)(&)
- reakcija sa NaOH → BEO TALOG Zn(OH)3 ¯ (rastvoran u HCl i u NaOH) (+)(&)
- reakcija sa K4[Fe(CN)6] → BEO TALOG kompleks ¯ (+)
Ca2+ - reakcija sa K4[Fe(CN)6] ostaje bistar + NH4OH → BEO TALOG kompleks ¯ (&)
K+ - reakcija sa HClO4 iz koncentrovanog rastvora K+ soli → BEO TALOG KClO4 ¯ (+)
- reakcija sa vinskom kiselinom → BEO TALOG K-tartarata ¯ (&)
Mg2+ - reakcija sa NH4OH dil/NH4Cl/Na2HPO4 → BEO zvezdast TALOG MgNH4PO4¯ (&)
Hg2+ - reakcija sa natrijum-hidroksidom, razblaženim rastvorom R → ŽUT TALOG HgO¯ (&)

(#)
Opis analitičkog postupka u Monografiji datog jedinjenja.
(+)
Analitički postupak prilagođen praktičnim vežbama.
(&)
Opis analitičkog postupka u okviru poglavlja 1.7. Identifikacija.

68
 2. FARMACEUTSKA ČISTOĆA SUPSTANCI

2.1. Uvod
Svaka lekovita supstanca i lekoviti proizvod (gotova formulacija koja sadrži lekovitu supstancu u nekom obliku)
mora odgovarati strogim zahtevima u pogledu farmaceutske čistoće. Nečistoće predstavljaju komponente koje se nalaze u
lekovitoj supstanci ili u formulaciji leka, a koje nisu ni lekovita supstanca ni ekscipijens u skladu sa definicijom
Međunarodne Konferencije za Harmonizaciju (International Conference for Harmonization, ICH). Ova definicija
nečistoća obuhvata i degradacione proizvode koji nastaju razgradnjom lekovitih supstanci. Ispitivanje nečistoća je
posebno važno jer su mnoge od njih toksične, imaju dejstvo suprotno dejstvu aktivne supstance ili u potpunosti različitu
aktivnost. Nemoguće je proizvesti apsolutno čistu supstancu ili proizvod. Stepen čistoće koji se može postići u toku
procesa sinteze aktivne supstance ili proizvodnje gotove formulacije zavisi od troškova procesa, dostupnih metoda
prečišćavanja, stabilnosti proizvoda, ostalih komponenti koje se dodaju formulaciji... Važno je da nečistoće koje su
prisutne, budu u granicama koje su strogo propisane od strane nadležnih organa i navedene u monografiji supstance u
važećoj Farmakopeji. Ove granice se uspostavljaju tako da se napravi ravnoteža između razumne cene proizvodnje i
zadovoljavajućeg stepena neškodljivosti i efikasnosti.
Evropska farmakopeja zahteve vezane za nečistoće propisuje u specifičnim monografijama lekovitih supstanci i
u opštoj monografiji Supstance za farmaceutsku upotrebu. Specifične monografije daju granice prihvatljivosti
nečistoća za pojedine supstance, a opšta monografija postavlja zahteve za kvalifikaciju, identifikaciju i prijavljivanje
organskih nečistoća.
U okviru monografije supstance, pod naslovom 'Ispitivanja' dat je niz testova koji imaju za cilj da obuhvate
organske i neorganske nečistoće koje se pojavljuju u posmatranoj lekovitoj supstanci. U ta ispitivanja spada: izgled
rastvora, kisele i bazne osobine, pH vrednost, limit testovi, gubitak sušenjem, sulfatni ostatak i srodne supstance.
Ispitivanje srodnih supstanci propisuje odgovarajuću metodu (najčešće hromatografsku) kojom se ispituje prisustvo skoro
svih organskih nečistoća karakterističnih za posmatranu lekovitu supstancu. Kod nekih supstanci, ovo ispitivanje može
biti dopunjeno dodatnim, specifičnim testovima za neke organske nečistoće koje iz bilo kog razloga nisu obuhvaćene
zajedničkom metodom.
Na kraju svake monografije, pod naslovom 'Nečistoće' su nabrojane sve, uglavnom organske, nečistoće za koje
se zna da mogu biti prisutne u lekovitoj supstanci. One su predstavljene hemijskom formulom i IUPAC nazivom.

2.2. Tipovi nečistoća

Međunarodna Konferencija za Harmonizaciju deli nečistoće u tri grupe:
ü Organske nečistoće – polazna jedinjenja, sporedni proizvodi i intermedijeri u sintezi, degradacioni proizvodi,
reagensi, katalizatori; mogu biti identifikovane ili neidentifikovane, isparljive ili neisparljive;
ü Neorganske nečistoće – soli, neorganski katalizatori, teški metali i ostali rezidualni metali, ligandi; ove
nečistoće su poznate i identifikovane;
ü Rezidualni rastvarači – organske i/ili neorganske tečnosti koje se koriste tokom procesa sinteze i prečišćavanja

U gotovim farmaceutskim proizvodima su uglavnom prisutni degradacioni proizvodi koji nastaju hemijskim
razlaganjem aktivne supstance pod dejstvom različitih faktora kao što su: svetlost, vlaga, temperatura, oksidaciona
sredstva ili interakcija sa drugim komponentama prisutnim u formulaciji. Iz praktičnih razloga, nečistoće se mogu podeliti
i na drugi način.
69
2.3. Poreklo nečistoća
2.3.1. Polimorfizam

Mnoge lekovite supstance mogu postojati u obliku više različitih kristalnih struktura. Svaki kristalni oblik može
imati različite fizičko-hemijske osobine (čvrstinu, rastvorljivost, higroskopnost, temperaturu topljenja ili ključanja...). Cilj
proizvodnje lekovite supstance ili proizvoda je da supstanca ostane u željenom kristalnom obliku tokom roka upotrebe.

2.3.2. Stereohemijske nečistoće

U ovu grupu spadaju svi oblici stereoizomera, uključujući enantiomere. Dva enantiomera mogu pokazivati
različitu farmakološku i toksikološku aktivnost. Neke aktivne supstance se koriste u obliku smeše dva enantiomera
(racemat), a za neke je veoma važno da u sastav formulacije uđe samo jedan enantiomer koji pokazuje željeno dejstvo. To
je posebno važno kada drugi enantiomer ima drugačiju, neželjenu, često toksičnu aktivnost.

2.3.3. Rezidualni rastvarači

Male količine rastvarača koje se koriste u sintezi, za kristalizaciju intermedijera ili prečišćavanje, mogu da
onečiste krajnji proizvod. Najčešći rastvarači su voda i etanol. Ovi rastvarači su jeftini i neškodljivi. Voda se u većini
slučajeva i ne smatra nečistoćom. Ipak, kod nekih supstanci važno je ispitivanje sadržaja vode. To su na primer supstance
koje su osetljive na hidrolizu (estri, amidi, acetali) ili supstance koje lako grade hidrate. U poglavlju Reagensi,
farmakopeja propisuje nekoliko različitih tipova vode (voda, destilovana; voda za injekcije; voda, bez prisustva ugljen-
dioksida...). Kada u monografiji supstance piše 'voda, R' podrazumeva se da je to Prečišćena voda. Termin 'destilovana
voda' znači da je voda prečišćena metodom destilacije. Svaki tip vode ima svoju primenu za odgovarajuće svrhe. Voda
koja nije prečišćena može sadržati veću količinu različitih neorganskih katjona i anjona, koji iz vode mogu preći u
farmaceutsku supstancu ili oblik.
Toksičniji rastvarači, kao što je metanol (u Streptomicin-sulfatu), hloroform i etilacetat (u Kolhicinu) ili
metilenhlorid u antibioticima (Ampicilin-natrijum) su često neophodni. Onečišćenje njima je potencijalna opasnost za
pacijenta i zbog toga predmet stroge kontrole u opštim ispitivanjima.

2.3.4. Polazne supstance, sporedni proizvodi i intermedijeri u sintezi

Polazne sirovine i intermedijeri u sintezi ne podležu zahtevima da budu velikog stepena čistoće, kao gotove
lekovite supstance. Nečistoće koje su prisutne u njima se mogu zadržati i u finalnom proizvodu. Sem toga, same polazne
sirovine i intermedijeri mogu biti prisutni i u finalnom proizvodu, ako nisu u potpunosti izreagovali ili ako su dodati u
višku. Sporedni proizvodi su još veći problem jer često njihova struktura nije poznata i teško je kontrolisati njihovo
nastajanje.

2.3.5. Nečistoće iz formulacije

Mnoge nečistoće prisutne u gotovom lekovitom obliku mogu poticati od ekscipijenasa koji ulaze u sastav
formulacije. Sem toga, tokom proizvodnje gotovog lekovitog oblika, lekovita supstanca je izložena različitim uslovima
pod kojima može doći do njene degradacije. Npr. supstance koje su osetljive na hidrolizu se mogu razgraditi pod uticajem
vode koja se koristi za proces granulacije. Fotosenzitivne supstance u nekim fazama proizvodnje se mogu ili moraju
izložiti svetlosti. Ekscipijensi koji ulaze u sastav formulacije se biraju tako da ne utiču na hemijsku stabilnost aktivne
supstance, ali nečistoće prisutne u njima mogu predstavljati problem.

2.3.6. Nečistoće koje nastaju tokom stajanja

Tokom stajanja gotovog preparata ili same lekovite supstance može nastati veći broj nečistoća. Ove nečistoće su
najčešće degradacioni proizvodi. Da bi se predvideo stepen degradacije, struktura glavnih degradacionih proizvoda i
hemijske reakcije kojima oni nastaju važno je uraditi studije stabilnosti. Postoje 'Studije forsirane degradacije' ('Stres
studije') kojima se prati nestabilnost supstance ili gotovog proizvoda pod ekstremnim uslovima, u kraćem vremenskom

70
intervalu i 'Studije ubrzanog starenja' u kojima se koriste blaži uslovi i duži vremenski intervali. Cilj i jednih i drugih
testova je da se utvrdi stabilnost supstance ili proizvoda, uslovi pod kojima se mora čuvati i rok upotrebe.

2.3.7. Laboratorijsko posuđe

Laboratorijsko posuđe koje se koristi u savremenim proizvodnim procesima se obično izrađuje od nerđajućeg
čelika ili tvrdog borsilikatnog stakla, pa je mogućnost onečišćenja smanjena na najmanju moguću meru. Posuđe od bakra,
gvožđa, galvanizovanog gvožđa i olova se ponekad još uvek koristi, naročito u proizvodnji neorganskih jedinjenja. U
metalnim sudovima, rastvarač može da prouzrokuje koroziju, tako da tragovi metalnih jona prelaze u rastvor i daju
onečišćen proizvod. Staklo nezadovoljavajućeg kvaliteta (meko staklo) može da otpusti alkalije u reakcionu smešu.
Plastični kontejneri za tečnosti i polučvrste proizvode mogu da otpuste jone metala i organske primese (antioksidanse,
aditive).

2.4. Stabilnost farmaceutski aktivne supstance i gotovog proizvoda

Stabilnost se definiše kao stepen u kome tokom čuvanja i upotrebe, farmaceutski oblik u navedenim granicama
zadržava iste osobine koje je posedovao u vreme izrade. Postoje tri osnovna tipa stabilnosti:
► Hemijska stabilnost je sposobnost leka da zadrži svoj hemijski identitet (nepromenjenu hemijsku strukturu),
► Fizička stabilnost je sposobnost leka da zadrži nepromenjene fizičke karakteristike: izgled, veličinu i oblik
čestica, rastvorljivost,
► Mikrobiološka stabilnost je sposobnost lekovite supstance da ostane sterilna ili rezistentna na rast
mikroorganizama.
Stabilnost finalnog proizvoda zavisi od hemijske strukture lekovite supstance i pomoćnih farmaceutskih sirovina
koje ulaze u sastav formulacija, tehnologije porizvodnje, materijala koji se koriste za izradu ambalaže, uslova čuvanja.

2.4.1. Hemijska stabilnost

Na hemijsku stabilnost lekovitih supstanci utiče molekulska struktura leka i spoljašnji faktori kao što su
temperatura, pH, svetlost, kiseonik, vlaga, aditivi i pomoćne supstance.
Osnovni mehanizmi hemijske degradacije uključuju: hidrolizu, dehidrataciju, izomerizaciju i racemizaciju,
eliminaciju, oksidaciju, fotodegradaciju, kao i kompleksne interakcije sa pomoćnim materijama i drugim lekovima.
Veoma je važno poznavanje osnovnih hemijskih osobina funkcionalnih grupa. Na osnovu tog znanja se može predvideti
nastanak mogućih degradacionih proizvoda, kao i moguće interakcije sa drugim lekovima ili komponentama formulacije.

KARBONILNA GRUPA

Karbonilna grupa ulazi u sastav mnogih funkcionalnih grupa (aldehidi, ketoni, karboksilne kiseline, estri, laktoni,
amidi, laktami...) koje poseduju međusobno prilično različite osobine, pa se moraju zasebno razmatrati.

ESTRI I LAKTONI

Estri i laktoni nisu podložni reakcijama oksidacije. Karakteristična reakcija njihove degradacije je hidroliza do
alkohola i kiseline u slučaju estara (Sl.1), tj. do hidroksi kiseline u slučaju laktona. Hidroliza se može odvijati i u kiseloj i
u baznoj sredini, a od primenjenih uslova zavisi koji će proizvodi nastati. Na brzinu hidrolize značajno utiče i sama
priroda supstituenata kao i njihova voluminoznost. Elektrofilne grupe ubrzavaju, a elektron-donorske, kao i voluminozne
grupe inhibiraju hidrolizu. Uticaj ima i pKa vrednost alkohola, npr. hidroliza fenilbenzoata je mnogo brža nego
etilbenzoata jer je pKa vrednost etanola 18, a fenola 10. Kod laktona se stepen nestabilnosti povećava smanjenjem
veličine laktonskog prstena usled povećanja ugaonog napona (β>γ>δ).

Slika 1. Hidroliza aspirina

71
AMIDI I LAKTAMI
Amidna veza je često prisutna u strukturama lekova i manje je osetljiva na hidrolizu od estarske što se objašnjava
manjom elektrofilnošću ugljenikovog atoma karbonilne grupe amida i prisustvom amina kao slabo odlazeće grupe. Kao i
estarska, ni amidna grupa nije osetljiva na oksidaciju.
Amidi hidrolizuju u kiseloj i u baznoj sredini, ali su relativno stabilni prema kiselinama i bazama u uslovima koji
se sreću u farmaciji.
Laktami (ciklični amidi) lako hidrolizuju pod dejstvom kiselina i baza. Stepen nestabilnosti se povećava
smanjenjem laktamskog prstena usled povećanja ugaonog napona (β>γ>δ). Hidroliza beta laktama je veliki problem koji
se javlja kod mnogih penicilina i cefalosporina (Sl. 2).

Slika 2. Hidroliza β-laktamskog prstena penicilina i cefalosporina

KARBOKSILNE KISELINE

Karboksilne kiseline su relativno stabilna jedinjenja. Ne podležu reakcijama oksidacije. Njihova kiselost potiče
od karboksilne grupe, a na jačinu kiseline (pKa vrednost) utiče ostatak organske molekule. Ne disosuju sve karboksilne
kiseline u istom stepenu. Za njih je karakteristična reakcija esterifikacije koja se odvija u prisustvu alkohola, mada se i
ona retko dešava spontano u strukturi farmaceutski aktivnih supstanci (Sl.3). Hidroksi-kiseline koje u strukturi imaju i
alkoholnu i karboksilnu grupu na određenom rastojanju se mogu spontano ciklizovati i nagraditi laktone, tj. postoji
ravnoteža između otvorenog, kiselinskog i zatvorenog, laktonskog oblika.

Slika 3. Esterifikacija aspirina salicilnom kiselinom

KETONI I ALDEHIDI

Iako su ketoni i aldehidi veoma slične strukture, značajno se razlikuju po stabilnosti. Ketoni su prilično stabilni
na oksidaciju. Oni se mogu oksidovati uz cepanje strukture do smeše karboksilnih kiselina sa manjim brojem ugljenikovih
atoma, ali to se dešava pod drastičnim uslovima koji nisu uobičajeni za čuvanje farmaceutski aktivnih supstanci. Aldehidi
su podložni oksidaciji do karboksilnih kiselina i pod uobičajenim uslovima čuvanja.
U vodenim rastvorima, aldehidi i ketoni se nalaze u obliku gem-diola, koji su jedinjenja koja imaju dve OH
grupe na istom ugljenikovom atomu. Sem toga, ova jedinjenja podležu keto-enolnoj tautomeriji ako sadrže vodonikov
atom na α ugljeniku, pored karbonilne grupe. Ovaj oblik tautomerije je veoma čest kod lekova, posebno u vodenim
rastvorim. Obe reakcije su prikazane na slici 4.

72
 Slika 4. Građenje gem-diola i keto-enolna tautomerija ketona i aldehida

GRUPE SA AZOTOM

NITRILI

Nitrili ili cijanidi su jedinjenja koja u svojoj strukturi sadrže cijano, -CN grupu. Nitrili, u prisustvu baza ili
kiselina i pod uticajem povišene temperature mogu da hidrolizuju do imidskih kiselina koje su nestabilne i brzo
tautomerizuju u amide (Sl.5). Pri pH između 7,5 i 8 i u prisustvu peroksida, nitrili se mogu oksidovati do nestabilnih
peroksida koje se brzo razlažu do imidskih kiselina koje dalje tautomerizuju do amida (Sl.5).

Slika 5. Hidroliza i oksidacija nitrila

AMINI

Amini se međusobno razlikuju po baznosti (postoje razlike između primarnih, sekundarnih i tercijarnih amina, ali
i između aromatičnih i alifatičnih), podložnosti oksidaciji i nekim drugim reakcijama.
Reakcija oksidacije je karakteristična za amine. Poznato je da tercijarni amini oksiduju do N-oksida, a primarni i
sekundarni do hidroksilamina. Heteroaromatični amini mogu takođe dati N-okside koji najčešće povećavaju reaktivnost
aromatičnog prstena. Na primer, N-oksid piridina olakšava elektrofilnu i nukleofilnu supstituciju u alfa i gama položaju.
Mehanizmi degradacije amina u najvećoj meri zavise od stanja protonacije. Kada su amini neprotonovani tj. neutralni
„slobodne baze“ oni se ponašaju kao nukleofili, lakše oksiduju i isparljiviji su.
U prisustvu karboksilnih kiselina, amini mogu sa njima reagovati i nagraditi amide. Ovakva reakcija se može
desiti između lekovite supstance koja sadrži amin i soli ili ekscipijenasa koji sadrže karboksilnu kiselinu, pa se mora
predvideti i takav ekscipijens zameniti drugim koji ne sadrži karboksilnu grupu. Npr. norfloksacin može reagovati sa
magnezijum-stearatom koji se nalazi u tabletama tokom dugog skladištenja na 60ºC (Sl.6).

73
 Slika 6. Reakcija norfloksacina sa Mg-stearatom
S obzirom na reaktivnost amina, moguće su njihove reakcije i sa drugim komponentama formulacije koje sadrže
funkcionalne grupe kao što su aldehidi, ketoni, karboksilne kiseline...

GRUPE SA SUMPOROM

SULFONAMIDI

Sulfonamidi mogu biti primarni (-SO2NH2), sekundarni (-SO2NH-) i tercijarni (-SO2N-). Sulfonamidi koji su
potpuno supstituisani (nemaju H) pokazuju neutralne osobine, dok oni koji imaju vodonikov atom koji mogu otpustiti se
ponašaju kao kiseline. Ova funkcionalna grupa ne podleže reakcijama oksidacije jer je sumpor već maksimalno
oksidovan. Sekundarni i tercijarni sulfonamidi mogu hidrolizovati u prisustvu kiselina pri čemu nastaje slobodna
sulfonska kiselina i odgovarajući primarni ili sekundarni amin. Ako se hidroliza vrši u prisustvu alkohola, umesto
slobodne sulfonske kiseline nastaće odgovarajući sulfonski estar. Ipak, reakcija hidrolize sulfonamida nije uobičajena
degradaciona reakcija lekovitih supstanci.

JEDINJENJA KOJA SADRŽE HIDROKSILNE GRUPE

ALKOHOLI

U zavisnosti od prirode ugljenikovog atoma za koji je vezana OH grupa, postoje primarni, sekundarni i tercijarni
alkoholi koji se međusobno razlikuju u pogledu stabilnosti. Alkoholi relativno lako podležu reakciji dehidratacije, pri
čemu su na gubitak vode najviše osetljivi tercijarni, zatim sekundarni a najmanje su osetljivi primarni alkoholi.
Različiti tipovi alkohola pokazuju različitu osetljivost prema oksidaciji. Primarni alkoholi se najlakše oksiduju do
aldehida i dalje do karboksilnih kiselina (Sl. 7), zatim sekundarni do ketona dok tercijarni alkoholi nisu osetljivi na
oksidaciju.

Slika 7. Oksidacija metronidazola do odgovarajuće kiseline (nečistoće G)

Jedinjenja koja istovremeno sadrže alkoholnu i karboksilnu funkcionalnu grupu na odgovarajućem rastojanju
podležu reakciji intramolekulske esterifikacije pri čemu nastaju laktoni. Ova reakcija se dešava spontano, a nastali lakton
ponovo može hidrolizovati tako da su u ravnoteži zatvoreni i otvoreni oblik. Građenje laktona je prikazano na primeru
atorvastatina (Sl.8).

74
 Slika 8. Ravnoteža između laktona i hidroksi-kiseline atorvastatina

FENOLI

Fenoli su podložni reakcijama oksidacije do hinona. Ove reakcije su prilično česte u farmaceutskim preparatima i
oksidacioni proizvodi fenola su uobičajene nečistoće mnogih jedinjenja koja sadrže fenolsku grupu. Stabilnost fenola
opada sa porastom broja hidroksilnih grupa vezanih za aromatičnih prsten, tako da se kateholamini lakše oksiduju od
samog fenola (Sl.9).

Slika 9. Oksidacija adrenalina

UGLJENI HIDRATI, NUKLEINSKE KISELINE I AMINOKISELINE

Ugljeni hidrati, nukleinske i aminokiseline su složeni molekuli koji u svojoj strukturi sadrže veći broj različitih
funkcionalnih grupa. Njihove hemijske osobine i nestabilnost potiču od tih funkcionalnih grupa i njima se mogu objasniti.

IZOMERIZACIJA I RACEMIZACIJA

Izomerizacija je proces prelaska jednog optičkog ili geometrijskog izomera u drugi. Poznato je da dva izomera
mogu imati potpuno različite farmakokinetičke, farmakodinamičke i toksikološke osobine zbog čega se i sama
izomerizacija može smatrati vidom degradacije, a nivo nastalih izomera, naročito ukoliko ispoljavaju neželjene efekte,
mora biti strogo kontrolisan. Tako na primer epimerizacijom tetraciklina u kiseloj sredini nastaje 4-epitetraciklin koji se
ispituje kao nečistoća (Sl.10).

Slika 10. Epimerizacija tetraciklina

Racemizacija je uži pojam od pojma izomerizacije (vrsta izomerizacije) i to je prelazak jednog enantiomera u
smešu dva enantiomera tj. u racemat. S obzirom da dva racemska oblika mogu imati potpuno različitu aktivnost ili čak,
jedan biti aktivan a drugi toksičan, racemizacija se može smatrati vidom nestabilnosti. Čuveni primer je talidomid (Sl.11)
čiji (R) enantiomer se koristio kao efikasan lek protiv jutarnje mučnine kod trudnica. (S) enantiomer ima teratogeno
dejstvo i dovodi do defekta ploda. Dokazano je da u organizmu trudnica koje su uzimale talidomid dolazi do racemizacije
i lek je povučen sa tržišta.
75
 Slika 11. Racemizacija talidomida

TRANSFORMACIJA PRSTENA I DIMERIZACIJA

Ponekad, kod nekih lekova koji u strukturi sadrže prstenove sa 7 ili više ugljenikovih atoma može doći do
reakcija pregrađivanja i transformacije prstena. Kao rezultat nastaju strukture koje imaju manji prsten, ali i drugačije
dejstvo. Primer je lorazepam čiji sedmočlani prsten usled reakcije između alkoholne i karbonilne grupe može postati
šestočlani (Sl.12).

Slika 12. Degradacija lorazepama

Dimerizacija se dešava pod određenim uslovima (npr. prisustvo vlage, oksidacionog sredstva ili povišena
temperatura) i to je reakcija jednog molekula sa drugim molekulom iste supstance. Formirani dimer uglavnom gubi
dejstvo ili pokazuje aktivnost drugačiju od aktivnosti početnog molekula (Sl.13).

Sl.13 Dimerizacija kaptoprila

FOTOHEMIJSKA DEGRADACIJA

Fotohemijska degradacija se javlja kod velikog broja lekovitih supstanci. Često je udružena sa oksidacijom u
prisustvu kiseonika. Primarna fotohemijska degradacija se dešava kada je talasna dužina upadne svetlosti u opsegu
apsorpcionog maksimuma lekovite supstance, tako da molekul lako apsorbuje zračenje i menja se. Fotohemijska
degradacija može nastati i kao posledica zračenja pomoćnih supstanci u formulaciji koje apsorbovanu energiju prebacuju
na lekovitu supstancu prouzrokujući njeno raspadanje. Neke funkcionalne grupe su više osetljive na dejstvo svetlosti od
drugih (karbonilna, aromatična nitro, N-oksid, alkeni, arilhloridi, alkoholna grupa, polieni, sulfidi). Fotohemijska
degradacija je prikazana na primeru nifedipina (Sl.14).

76
 Slika 14. Aromatizacija nifedipina pod dejstvom svetlosti

2.4.2. Fizička stabilnost

Na fizičku stabilnost lekovitih supstanci mogu uticati isti faktori koji dovode i do hemijske degradacije leka.
Fizičko stanje lekovite supstance određuje njene fizičke osobine kao što su rastvorljivost i dr. koje dalje mogu da utiču na
efikasnost, aktivnost i bezbednost leka. Isto tako, fizičko stanje pomoćnih supstanci u formulaciji može uticati na
stabilnost same aktivne supstance.
Neke od fizičkih promena su promene u veličini i obliku kristala ili aglomeracija suspendovanih čestica lekovite
supstance. Postojanje različitih polimorfnih oblika leka može uticati na brzinu rastvaranja, stabilnost, bioraspoloživost.
Različiti polimorfni oblici leka takođe mogu imati različitu farmakološku aktivnost (manje aktivan, neaktivan) ili
toksičnost.

2.4.3. Mikrobiološka stabilnost

Zahtevi Farmakopeje za ispitivanje sterilnosti svih parenteralnih i oftalmoloških preparata obezbeđuju adekvatan
nivo kontrole ovih proizvoda. Mnogi drugi proizvodi, naročito tečni preparati i kremovi za površinsku aplikaciju na teško
oštećenu kožu, otvorene rane ili mukozne membrane, podložni su bakterijskoj ili gljivičnoj kontaminaciji iz atmosfere
tokom izrade, pa se obavezno mikrobiološki ispituju. Neke supstance potpomažu razvoj bakterija ili gljivica, pa je takvim
proizvodima potrebno dodati antibakterijske ili antifungalne supstance.

2.5. Fizičke metode

Prema Evropskoj farmakopeji ispitivanja bistrine i stepena opalescencije, gubitka sušenjem i stepena obojenosti
su opisana u opštoj monografiji Fizičke i fiziko-hemijske metode.

2.5.1. Bistrina i stepen opalescencije tečnosti

Ispitivanje se izvodi direktnim poređenjem ispitivane tečnosti sa referentnom suspenzijom pri difuznoj svetlosti,
posmatranjem duž vertikalne ose prema tamnoj pozadini. Tečnost se smatra bistrom ako je njena bistrina ista kao i
bistrina vode ili rastvarača koji je korišćen pri ispitivanju ili ako opalescencija tečnosti nije intenzivnija od opalescencije
referentne suspenzije I. Standard opalescencije se dobija razblaživanjem primarne opalescentne suspenzije nastale
mešanjem rastvora hidrazin-sulfata i heksametilentetramina. Referentne suspenzije (I-IV) se pripremaju mešanjem
standarda opalescencije i vode u različitim odnosima.

2.5.2. Stepen obojenosti tečnosti

Rastvor je bezbojan ako ima izgled vode ili rastvarača ili ako obojenost rastvora nije intenzivnija od obojenosti
najrazblaženijeg referentnog rastvora. Ispitivanje stepena obojenosti tečnosti se vrši prema jednoj od dve metode, kako je
propisano u monografiji. Primarne standardne rastvore čine: žuti rastvor (pripremljen sa gvožđe(III)-hloridom), crveni
rastvor (pripremljen sa kobalt(II)-hloridom) i plavi rastvor (pripremljen sa bakar(II)-sulfatom). Mešanjem primarnih
rastvora sa rastvorom hlorovodonične kiseline (10 g/l) priprema se pet standardnih rastvora (smeđ, smeđežut, žut,
zelenkastožut, crven). Referentni rastvori za metode I i II dobijaju se mešanjem pet standardnih rastvora sa različitim
zapreminama rastvora hlorovodonične kiseline.

77
2.5.3. Gubitak sušenjem i isparljive materije

Mnoge supstance apsorbuju vlagu prilikom čuvanja, pa je neophodno da se ispita gubitak sušenjem. Gubitak
sušenjem predstavlja gubitak mase izražen u procentima m/m. Supstanca se suši pod određenim uslovima, pri čemu
temperatura mora da bude dovoljno visoka da bi se postigao rezultat u razumnom vremenu, ali ne previše visoka da
dovede do degradacije ispitivane supstance. Ako je supstanca stabilna, ispitivanje se izvodi sušenjem do konstantne mase
u sušnici na 105 °C.
Posebne modifikacije se uvode za termolabilne supstance (²u eksikatoru², ²u vakuumu² na sobnoj temperaturi ili
u propisanom opsegu temperature, ²u visokom vakuumu²), a postupak koji treba da se koristi propisan je u potpunosti u
određenoj monografiji.
Neorganske hidratisane soli, kao što je Natrijum-sulfat (Na2SO4, 10 H2O) sušenjem gube deo ili celokupnu
kristalnu vodu. U ovom slučaju ograničenje za gubitak sušenjem je mnogo veće ( od 52 % do 57 %).
Kod nekih supstanci, gde je važno razlikovati vodu od ostalih isparljivih materija, voda može da se odredi
titracijom sa modifikovanim Karl Fischerovim reagensom (semi-mikro metoda). Tako se određuje voda u antibioticima
(Eritromicin, Gentamicin-sulfat i dr.) i nekim neorganskim komponentama (Natrijum-nitroprusid i dr.).
U monografijama u kojima postoji zahtev za ispitivanjem gubitka sušenjem, sadržaj se najčešće izračunava u
odnosu na suvu supstancu. To daje mogućnost korišćenja osušene supstance za određivanje, tako da se i određivanje i
gubitak sušenjem mogu izvesti istovremeno.

2.6. Limit testovi

Limit testovi predstavljaju kvantitativna ili semikvantitativna ispitivanja koja se koriste za identifikaciju i
kontrolu nečistoća prisutnih u supstanci. Nečistoće u supstanci su prisutne u malim količinama, pa je i vidljivi odgovor
reakcije za datu nečistoću slab. Dizajn metode individualnog ispitivanja je zato vrlo važan, da bi se izbegle greške koje
potiču od različitih osoba koje vrše ispitivanja. Osnovne granice u kojima se ispituju nečistoće prema Farmakopeji su od
0,1 % do 1 %. Ispitivanje nečistoća čija je koncentracija ispod 0,1 % je ograničeno osetljivošću testova koji se primenjuju.
Svako ispitivanje koje se koristi kao limit test, mora u osnovi da se bazira na selektivnoj reakciji za nečistoće u
tragovima. Visokospecifične reakcije nisu uvek najbolje rešenje. Manje specifične reakcije, koje obuhvataju istovremeno
nekoliko sličnih nečistoća, imaju očigledne prednosti. Primer takve reakcije je ispitivanje teških metala, koje se ne odnosi
samo na onečišćenje olovom, već i drugim teškim metalima koji se talože sa tioacetamidom kao sulfidi pri pH 3,5.
Visoka specifičnost se postiže limit testovima koji se izvode hromatografijom na tankom sloju, gasnom
hromatografijom ili tečnom hromatografijom, pri čemu se nečistoće razdvajaju i identifikuju na osnovu karakterističnih Rf
vrednosti i retencionih vremena.
Osetljivost limit testova se menja, zavisno od stepena čistoće koji se zahteva u monografiji. Osetljivost većine
ispitivanja zavisi od broja promenljivih faktora koji su strogo definisani, da bi se dobili reproduktivni rezultati u svim
slučajevima.Taloženje nerastvorne supstance iz rastvora zavisi od koncentracije supstance koja se rastvara i taložnog
reagensa, dužine izvođenja reakcije, temperature, hemijskih osobina i koncentracije drugih supstanci prisutnih u rastvoru.
Hladni, razblaženi rastvori daju slabe taloge, za razliku od toplih, koncentrovanih rastvora. Mnogi limit testovi se izvode
sa vrlo razblaženim rastvorima koji često sporo reaguju, pa se osetljivost reakcije povećava dužim izvođenjem reakcije ili
povišenjem reakcione temperature. Slični uslovi se primenjuju i na bojene i druge reakcije.
Hromatografska ispitivanja su osetljivija od hemijskih ispitivanja, a osetljivost se povećava promenom faktora
kao što su sastav rastvarača, temperatura, metoda detekcije itd.
Ispitivanja u kojima nema vidljive reakcije podrazumevaju odsustvo boje, opalescencije ili taloga u
određenom ispitivanju. Ovakva ispitivanja se retko koriste, jer se postavljaju tako da pokazuju odsustvo većih količina
nečistoća, tako da negativan rezultat ne znači potpuno odsustvo nečistoća.
Metode poređenja zahtevaju standard koji sadrži poznatu količinu nečistoće (maksimalno dozvoljenu) i koji se
priprema u isto vreme i pod istim uslovima kao ispitivani rastvor. Na ovaj način vrši se direktno poređenje ispitivanog
rastvora sa standardom poznate koncentracije. Najveći broj ispitivanja zasniva se na ovoj metodi, a neka su dizajnirana
tako da istovremeno mogu da se koriste i za kvantitativnu analizu.
Ako nije drugačije propisano, poredbena ispitivanja se izvode u epruvetama od bezbojnog stakla čiji je
uniforman unutrašnji prečnik 16 mm. Osnova je ravna i providna. Stub tečnosti se posmatra duž vertikalne ose epruvete
prema beloj ili tamnoj podlozi u difuznoj svetlosti.
Kvantitativna ispitivanja primenjuju se u slučajevima kada granica osetljivosti nije takva da omogući direktno
hemijsko ispitivanje. Ove metode se primenjuju u mnogim od opštih limit testova za nespecifične nečistoće, kao što su
sulfatni ostatak, ukupni pepeo, gubitak sušenjem itd.

78
2.6.1. Aluminijum

Kada se dugotrajno primenjuju supstance koje sadrže aluminijum, ovaj element može da se akumulira i dostigne
toksični nivo u organizmu. Ovo je naročito značajno kod rastvora za hemodijalizu, gde se postavljaju strogi kriterijumi
(do 15 ppm Al). Ispitivanje se zasniva na reakciji aluminijuma sa hidroksihinolinom u hloroformu i merenju
fluorescencije nastalog kompleksa metodom fluorimetrije.

N
O
3 + Al3+ N
O Al3+ + 3 H+
N
O
OH
N

2.6.2. Amonijum jon

Farmakopeja propisuje dve metode za ispitivanje amonijum jona (A i B). Ako nije drugačije propisano, koristi se
metoda A. Metoda A se zasniva na reakciji sa alkalnim rastvorom kalijum-tetrajodmerkurata (II) i poređenju intenziteta
žute boje ispitivanog i standardnog rastvora.

Hg
NH3 + 2 HgJ42- + 3 OH- O NH2 J + 7 J- + 2 H20
Hg

Metoda B se koristi ređe, i samo ako je posebno propisana u monografiji ispitivane supstance. Ispitivanje se
zasniva na reakciji amonijuma sa srebro-manganom i poređenju intenziteta sive boje ispitivanog i standardnog rastvora.

2.6.3. Arsen

I za ispitivanje arsena su propisane dve metode (A i B). Metoda A predstavlja modifikaciju Gutzeit-ovog testa,
gde se arsen prevodi u arsin (AsH3) redukcijom sa cinkom i hlorovodoničnom kiselinom. U reakciji izdvojenih gasova sa
papirom impregniranim živa (II)-bromidom nastaje žuta ili smeđa mrlja, koja se poredi sa bojom mrlje koju daje poznata
koncentracija arsena.
Vodonik nastaje u rastvoru reakcijom hlorovodonične kiseline tretirane kalaj (II)-hloridom na granulirani cink
(prethodno aktiviran heksahlorplatinatnom (IV)-kiselinom). Prisustvo malih količina kalaj (II)-hlorida u hlorovodoničnoj
kiselini katalizuje brzu reakciju između kiseline i cinka i razvijanje vodonika.
Kalaj (II)-hlorid je i redukciono sredstvo koje eventualno prisutni petovalentni arsen redukuje do trovalentnog.
Redukovani arsen u obliku arsina prolazi kroz cev nošen strujom vodonika i prolazi preko živa (II)-bromid papira.

AsH2
2 AsH3 + HgBr2 Hg + 2 HBr
AsH2
U toku reakcije mogu da nastanu i proizvodi kao što su AsH(HgBr)2, As(HgBr)3 i As2Hg3. Pod uslovom da je
prečnik papira koji je izložen gasovima koji se razvijaju konstantan, intenzitet nastale boje je proporcionalan koncentraciji
prisutnog arsena. Živa (II)-bromid papir se obezbojava na svetlosti, pa se čuva u posudi sa staklenim zatvaračem
umotanoj u crni papir.
Arsen je kumulativni otrov, tako da supstance koje se primenjuju u velikim dozama ili dugotrajno u malim
dozama, imaju stroge kriterijume za ispitivanje arsena kao nečistoće. Faktori kao što je poreklo leka i proces proizvodnje
značajno utiču na postavljanje kriterijuma za ispitivanje prisutnog arsena. Zapremina standardnog rastvora arsena (1 ppm
As) je u praksi najčešće konstantna, a menja se masa uzorka koja se koristi za pripremu ispitivanog rastvora.

79
 Modifikacije opšte metode za ispitivanje arsena su neophodne u slučajevima:
- nerastvorljivih supstanci;
- supstanci koje u reakciji sa hlorovodoničnom kiselinom reaguju burno ili oslobađaju ugljen-dioksid;
- soli metala koji se taloži na površini cinka i ometa reakciju između cinka i kiseline;
- supstanci koje dodatkom cinka oslobađaju okside azota, pa nema vodonika za redukciju arsena;
- supstanci koje sadrže sumpor koji se dodatkom kiseline taloži.

Metoda B se zasniva na reakciji arsena sa hipofosfitnim reagensom na povišenoj temperaturi i poređenju

intenziteta nastale boje ispitivanog i standardnog rastvora.
2 AsCl3 + 3 H3PO2 + 3 H2O → 2 As↓ + 3 H3PO3 + 6 HCl
As2O3 + 3 H3PO2 → 2 As↓ + 3 H3PO3
2 As2O3 + 3 H3PO2 → 4 As↓ + 3 H3PO4

2.6.4. Fosfati

Fosfati se ispituju sa amonijum-molibdatom u sumpornoj kiselini (sulfomolibdenski reagens) i žuta boja nastalog
kompleksa ispitivanog rastvora poredi se sa bojom standardnog rastvora koji sadrži poznatu količinu fosfata.
H3PO4 + 12 (NH4)2MoO4 + 21 HNO3 → (NH4)3PO4∙12 MoO3↓ + 21 NH4NO3 + 12 H2O

2.6.5. Gvožđe

Ispitivanje gvožđa se zasniva na reakciji sa tioglikolnom (merkaptosirćetnom) kiselinom u rastvoru puferovanom

amonijum-citratom. Ružičasta boja koja se razvija potiče od kompleksnog jedinjenja, gvožđe(II)merkaptoacetata
(tioglikolata) pri čemu se prvo Fe3+ redukuje u Fe2+ .
2 Fe3+ + 2 HSCH2-COOH → 2 Fe2+ + HOOC-CH2S-SCH2-COOH + 2 H+

CH2-SH O-CO
Fe2+ + 2 HSCH2-COOH Fe + 2 H+
CO-O HS-CH2

2.6.6. Hloridi

Ispitivanje hlorida se zasniva na taloženju sa srebro-nitratom u prisustvu razblažene azotne kiseline i poređenju
opalescencije ispitivanog rastvora sa opalescencijom standarda koji sadrži poznatu količinu hlorida. Poređenje se vrši
posmatranjem prema tamnoj pozadini.
Cl- + Ag+→ AgCl↓
Supstance koje reaguju sa azotnom kiselinom (Magnezijum-oksid, Magnezijum-karbonat) rastvaraju se u
sirćetnoj kiselini. Nerastvorljive supstance (Magnezijum-trisilikat) se zagrevaju do ključanja sa smešom vode i
koncentrovane azotne kiseline, rastvor filtrira i filtrat ispituje opštim postupkom. Posebne modifikacije koje prethode
opštem postupku postoje i u propisima za nerastvorljive organske supstance, soli aromatičnih kiselina sa metalima kao i
za supstance koje sadrže hlor i mogu da hidrolizuju, tako da se hloridni joni prevode u vodeni rastvor.
Obojene supstance koje mogu da ometaju reakciju prethodno se tretiraju na sledeći način: kalijum-permanganat
se obezbojava redukcijom sa etanolom, filtriranjem odvaja od taloga mangan-dioksida i zatim opšti postupak primenjuje
na filtrat. Posebne modifikacije postoje i za ispitivanje prisustva hlorida u Kalijum-bromidu, hlorida i bromida u Jodu. U
monografiji za Prečišćenu vodu postavlja se zahtev za potpunim odsustvom hlorida. Ispitivani rastvor kome su dodati
srebro-nitrat i razblažena azotna kiselina mora da ostane bistar i bezbojan 15 minuta. Ovo ispitivanje ograničava i
prisustvo anjona drugih kiselina koji se talože srebro-nitratom u neutralnim rastvorima.
Posebna semikvantitativna ispitivanja primenjuju se za supstance koje su jako onečišćene hloridima. U tim
slučajevima se primenjuje potenciometrijska titracija sa srebro-nitratom ili titracija po Mohru (Natrijum-laurilsulfat).
Opšta metoda ne može da se primeni na tečnosti koje se ne mešaju sa vodom (Halotan), pa se modifikuje
ekstrakcijom sa vodom.

80
2.6.7. Kalcijum

Ispitivanje kalcijuma se zasniva na taloženju nerastvorljivog oksalata u reakciji sa amonijum-oksalatom u

prisustvu sirćetne kiseline i etanola.
Ca2+ + C2O42- → CaC2O4 ↓
Kod nerastvorljivihih supstanci (Magnezijum-karbonat, Magnezijum-oksid), sama supstanca se prvo rastvara u
razblaženoj sirćetnoj kiselini, a onda ispituje opštim postupkom za kalcijum. Magnezijum-oksalat je rastvorljiv u
razblaženom etanolu, a kalcijum-oksalat se kao nerastvorljiv taloži.

2.6.8. Kalijum

Ispitivanje alkalnih metala u nerastvorljivim supstancama nije terapeutski značajno, pa je i određivanje suvišno
(Magnezijum-karbonat). U uslovima gde su strožiji zahtevi, natrijum i kalijum se posebno ispituju atomskom emisionom
spektrometrijom. Opšta metoda za ispitivanje kalijuma zasniva se na taloženju kalijuma sa natrijum-tetrafenilboratom i
poređenju opalescencije ispitivanog i standardnog rastvora.

B- Na+ + K+ B- K+ + Na+

2.6.9. Magnezijum

Magnezijum se kao nečistoća u kalcijumovim solima (Kalcijum-karbonat, Kalcijum-hlorid) taloži kao sulfat i
talog određuje gravimetrijski posle uklanjanja kalcijum-oksalata. Građenje kompleksa magnezijuma sa hidroksihinolinom
se takođe koristi za ispitivanje magnezijuma.

N O
2 + Mg2+ Mg + 2 H+
N O N
OH

Magnezijum i zemnoalkalni metali mogu da se ispituju i titracijom sa standardnim rastvorom natrijum-edetata po

dodatku hidroksilamin-hidrohlorida i cink-sulfata pri pH 10.
Zn2+ + HY3- → ZnY2- + H+

2.6.10. Oksalati

Oksalna kiselina se koristi za otklanjanje kalcijuma u procesu proizvodnje, za izolovanje i prečišćavanje

organskih baza koje grade dobro definisane kristalne oksalate. Uobičajeni reagens za ispitivanje ove nečistoće je
kalcijum-hlorid sa amonijakom ili sirćetnom kiselinom, iako su kolorimetrijske metode osetljivije (Natrijum-citrat).
C2O42- + Ca2+→ CaC2O4↓

81
2.6.11. Ostatak posle žarenja

Ispitivanje ostatka posle žarenja se primenjuje na supstance koje podležu degradaciji, pri čemu nastaje ostatak
definisanog sastava.
Ovo ispitivanje se primenjuje za termostabilne supstance koje sadrže veliku količinu čvrsto vezane vode
(Magnezijum-trisilikat) ili termolabilne nečistoće (karbonati u Magnezijum-oksidu).

2.6.12. Sulfati

Ispitivanje sulfata se zasniva na taloženju sa barijum-hloridom u prisustvu sirćetne kiseline. Opalescencija

ispitivanog rastvora se poredi sa opalescencijom standarda koji sadrži poznatu količinu sulfata.
SO42- + Ba2+ → BaSO4↓

2.6.13. Sulfatni ostatak

Sulfatni ostatak se često koristi za kontrolu onečišćenja organskih supstanci neisparljivim neorganskim
nečistoćama. Ispitivanje može da se koristi za kontrolu tragova alkalnih metala (Hlorbutanol) koji mogu da zaostanu iz
procesa pripreme, kada se aceton i hloroform zagrevaju u prisustvu kalijum-hidroksida.
Supstanca se žari sa koncentrovanom sumpornom kiselinom, koja razgrađuje i oksiduje organsku materiju, a
zaostaje neorganski sulfat. Na ovaj način se dobijaju reproduktivniji rezultati nego ispitivanjem ukupnog pepela, jer su
metalni sulfati stabilni i posle dugog i intenzivnog žarenja.

2.6.14. Teški metali

Onečišćenje olovom i drugim teškim metalima se najefikasnije ispituje taloženjem njihovih relativno
nerastvorljivih i karakteristično obojenih sulfida, pri čemu stabilnost nagrađenih metalnih sulfida u kiselini zavisi od
jačine kiseline. U Farmakopeji je u nekim monografijama zadržan zahtev za specifičnim limit testom za olovo i
kadmijum, kao potencijalnim nečistoćama u preparatima za dugotrajnu upotrebu, za direktnu primenu na mukozne
membrane ili intravensku primenu velikih doza. Olovo i kadmijum se najčešće određuju atomskom apsorpcionom
spektrometrijom (Bizmut-subkarbonat, šećeri i dr.).
Limit test za teške metale se zasniva na građenju koloidnog taloga metalnog sulfida smeđe boje, pri pH oko 3,5
koji je stabilizovan u prisustvu glicerola. Rastvor analize se posle 5 min poredi sa standardnim rastvorom olova sa kojim
se postupa isto kao i sa ispitivanim rastvorom. Rastvori se posmatraju duž vertikalne ose iznad bele podloge.

S S S
2 CH3C + Pb2+ CH3C Pb C CH3
NH2 . ..N
N.
H H
Postupci se razlikuju u načinu pripreme ispitivanog rastvora. Farmakopeja propisuje 7 različitih metoda za
ispitivanje teških metala (A, B, C, D, E, F i G). Opšta metoda (metoda A) je zadovoljavajuća za sve supstance koje daju
bistre rastvore (Sirćetna kiselina, Limunska kiselina, Mlečna kiselina i dr.). U metodi B se ispitivana supstanca rastvara u
organskom rastvaraču koji sadrži minimalni procenat vode, a zatim ispituje opštim postupkom (Tolbutamid, Natrijum-
salicilat, Paracetamol i dr.). Ove dve metode se mogu koristiti ako supstanca ne utiče na precipitaciju sulfida
tioacetamidnim reagensom ili ne maskira metale građenjem helatnih kompleksa. Metode C, D, F i G se koriste kada se ne
može primeniti metoda A ili B. Ove četiri metode zahtevaju digestiju uzoraka pre taloženja sa tioacetamidnim reagensom.
Metoda C se često primenjuje za organske supstance koje ne daju bistre vodene rastvore, izvodi se sa sulfatnim ostatkom
koji se dobija posle žarenja sa koncentrovanom sumpornom kiselinom, u smeši sa magnezijum-sulfatom (Desipramin-
hidrohlorid, Diazepam, Pentoksifilin i dr.). Metoda žarenja sa magnezijum-oksidom (metoda D) se koristi ređe, kada
supstanca ne može da se ispita prethodnim postupcima (Askorbinska kiselina i dr.). Metode C i D nisu robustne i dovode
do većeg ili manjeg gubitka nekih teških metala (žive, olova ili arsena) tokom pripreme uzorka i dugotrajnog žarenja.
Metode F i G imaju prednost jer su robustnije. Metoda F se retko koristi jer je veoma dugotrajna, a kod metode G
digestija uzoraka se vrši pod dejstvom mikrotalasa, pa je značajno brža. Metoda E obuhvata poseban proces filtracije
aparatom sa membranskim filterom i predfilterom. Ova metoda se koristi kada je neophodno postići značajno veću
osetljivost.
Ispitivanje teških metala otežavaju supstance koje utiču na boju nagrađenog koloidnog metalnog sulfida.
Problem se prevazilazi poređenjem dva rastvora supstance, ispitivanog i standarda, pri čemu standardni rastvor sadrži
malu količinu ispitivane supstance kojoj je dodata propisana količina olova (najčešće u koncentraciji od 1 do 2 ppm Pb).
82
2.7. Ispitivanje organskih primesa u lekovitim supstancama
2.7.1. Fizičke metode

TEMPERATURA TOPLJENJA
Temperatura topljenja je važna konstanta za ispitivanje prisutnih nečistoća. Međutim, i kada su uslovi ispitivanja
konstantni (veličina uzorka, brzina rasta temperature, dimenzije kapilare) teško je da se obezbedi reproduktivnost rezultata
dobijenih u različitim laboratorijama. Zato je temperaturni interval topljenja bolji kriterijum za identifikaciju i ispitivanje
stepena čistoće. Najveći broj organskih supstanci ima temperaturu topljenja ispod 300 °C i ove temperature su najčešće
snižene u prisustvu organskog onečišćenja.

RASTVORLJIVOST
Prisustvo nečistoća može da se ispituje i rastvaranjem uzorka određene koncentracije u propisanom rastvaraču,
npr. prisustvo lumiflavina u Riboflavinu se ispituje rastvaranjem uzorka u hloroformu. Farmakopeja daje tabelu za
rastvorljivost prema približnoj zapremini rastvarača u ml po 1 g rastvorene supstance na temperaturi od 15°C do 25°C.

OPTIČKA ROTACIJA
Optička rotacija se koristi za ispitivanje nečistoća u supstancama kod kojih farmakološka ili fiziološka aktivnost
zavisi od molekulske konfiguracije. Merenje optičke rotacije je naročito značajno u slučajevima kada je samo jedan od
enantiomera farmakološki aktivan. Promena vrednosti ugla skretanja polarizovane svetlosti ukazuje na prisustvo
degradacionih proizvoda koji su optički aktivni.

PH RASTVORA
Kontrola aciditeta i/ili alkaliteta je metoda koja može da se koristi za identifikaciju, ispitivanje stabilnosti i
čistoće supstance. Supstance rastvorljive u vodi imaju ograničenje aciditeta ili alkaliteta koje se izražava kao pH oblast za
rastvor propisane koncentracije. Voda za injekcije, koja ima strogi kriterijum (pH 7,0) ima ograničenja za aciditet ili
alkalitet koji se ispituju titracijom sa standardnim rastvorima natrijum-hidroksida i hlorovodonične kiseline uz
fenolcrveno kao indikator.

HROMATOGRAFIJA NA TANKOM SLOJU

Zbog brzine, lakoće izvođenja i osetljivosti metode, hromatografija na tankom sloju se sve češće primenjuje kao
osnova važnih specifičnih limit testova. Koristi se za ispitivanje srodnih supstanci i proizvoda degradacije. Osetljivost
ovakvih ispitivanja može da se poveća derivatizacijom reagensima koji su visokospecifični za ispitivanu nečistoću.
Većina ispitivanja hromatografijom na tankom sloju je zasnovana na direktnom poređenju sa poredbenim
rastvorom nečistoće određene koncentracije. Problem ove metode se javlja kada su nedostupni standardi nečistoća. Tada
se kao poredbeni rastvori pripremaju dva ili više razblaženja ispitivane supstance u koncentracijama 0,5, 1,0 ili 2,0 %.
Sporedne mrlje na hromatogramu najrazblaženijeg rastvora ne smeju da budu intenzivnije od glavne mrlje koja odgovara
ispitivanom jedinjenju na hromatogramu manjeg razblaženja. Hromatografija na tankom sloju je dovoljno osetljiva i za
kontrolu nečistoća koje potiču od epimera optički aktivnih supstanci.

GASNA HROMATOGRAFIJA
Gasna hromatografija se koristi kada je potrebna veća osetljivost i efikasnost metode, na primer kada je potrebno
da se razdvoje i razlikuju vrlo srodne supstance (cis- i trans-izomeri).

TEČNA HROMATOGRAFIJA
Ova metoda je rezultat daljeg usavršavanja hromatografskih analitičkih metoda koje se koriste za ispitivanje
nečistoća i izomera onih supstanci na koje ne može da se primeni gasna hromatografija zbog nestabilnosti ili
neisparljivosti. Tečna hromatografija se danas dosta primenjuje u kontroli velikog broja prirodnih supstanci, kao što su
krvni derivati, antibiotici i hormoni. Koristi se za određivanje Oksitetraciklina, pri čemu se u isto vreme vrši ispitivanje
srodnih supstanci kao nečistoća (4-epioksitetraciklin, tetraciklin). Koristi se i u ispitivanju Gentamicin-sulfata koji
predstavlja smešu više komponenata različite toksičnosti i različite jačine delovanja.

APSORPCIONE METODE
Veliki broj važnih ispitivanja organskih nečistoća se zasniva na specifičnim bojenim reakcijama i poređenju boja
ispitivanog rastvora sa bojom standardnog rastvora. U okviru apsorpcionih metoda razlikuju se UV-VIS
spektrofotometrija i IR spektroskopija. Merenje apsorpcionih karakteristika (talasna dužina, relativni intenzitet
apsorpcionog maksimuma ili minimuma, odnos između apsorbancija izmerenih na dva maksimuma) predstavlja korisnu

83
metodu za ispitivanje čistoće supstanci. Srodne supstance u Acetilsalicilnoj kiselini se ispituju metodom UV-VIS
spektrofotometrije.

2.7.2. Hemijske metode

ALDEHIDI, KETONI, ŠEĆERI I REDUKUJUĆE SUPSTANCE

Aldehidi i ketoni se talože visokoosetljivom reakcijom sa alkalnim rastvorom kalijum-tetrajodmerkurata (II)
(Etar). Redukujuće supstance mogu da se određuju titracijom sa natrijum-tiosulfatom. Prisustvo acetaldehida u
Paraldehidu se ispituje titracijom oslobođene kiseline natrijum-hidroksidom posle reakcije sa alkoholnim rastvorom
hidroksilamina. Fehlingov rastvor daje crveni talog (Cu2O) u prisustvu redukujućih šećera i koristi se za ispitivanje ovih
supstanci. Obezbojavanje kalijum-permanganata se koristi za ispitivanje oksidabilnih komponenti u Prečišćenoj vodi.
U slučajevima kada je potrebno manje osetljivo ispitivanje, redukujuće supstance se ispituju reakcijom sa
kalijum-dihromatom i sumpornom kiselinom u prisustvu kalijum-jodida (Sirćetna kiselina). Višak oslobođenog joda se
titrira standardnim rastvorom tiosulfata.

SLOBODNE BAZE
Piridin i amonijak mogu da se prepoznaju po mirisu. Amini i soli amina mogu da se određuju potenciometrijski
uz tetrabutilamonijum-hidroksid (Cetilpiridinijum-hlorid, Benzalkonijum-hlorid).

METANOL
Onečišćenje metanolom može da se javi kada se u proizvodnji umesto etanola koriste industrijski metilovani
alkoholi. Metanol se selektivno oksiduje do formaldehida koji se detektuje dodavanjem Schiffovog reagensa (bojena
reakcija, kompleks ružičaste boje).
Pri određivanju alkohola u galenskim preparatima i formulacijama, destilat mora da odgovara ne samo zahtevima
za indeks refrakcije i specifičnu težinu nego i ispitivanju metanola metodom gasne hromatografije. Metanol ne sme da
bude prisutan u većoj meri od dozvoljene u alkoholu koji je korišćen u procesu proizvodnje.

NEČISTOĆE SA KOVALENTNO VEZANIM HALOGENOM

Kao jedan od intermedijera u sintezi dimerkaprola javlja se 1,2-dibrompropanol koji može da onečisti krajnji
priozvod. Brom se iz ove nečistoće prevodi u jonizovani oblik refluksiranjem uzorka sa alkoholnim rastvorom kalijum-
hidroksida, a onda određuje titracijom po Volhardu. Oksidacija dimerkaprola vodonik-peroksidom u odgovarajuću
disulfonsku kiselinu sprečava bilo kakvu moguću interferenciju pri titraciji.

NEČISTOĆE TIPA PEROKSIDA

Peroksidi koji su vrlo toksični, mogu da se jave kao posledica oksidacije katalizovane svetlošću (Etar, Etar za
anesteziju). Onečišćenje peroksidima može da se izbegne destilacijom u prisustvu malih količina gvožđe (II)-sulfata.
Uklanjanje peroksida kao nečistoća tokom proizvodnje ne garantuje i odsustvo posle određenog perioda čuvanja.
Ispitivanje prisustva peroksida se izvodi mešanjem etra sa rastvorom kalijum-jodida koji sadrži rastvor skroba. Posle
stajanja rastvora na tamnom mestu, ne sme da se razvije žuta ili smeđa boja. Ova boja potiče od joda oslobođenog iz
kalijum-jodida pod dejstvom peroksida.

SRODNE SUPSTANCE U ALKALOIDIMA, GLIKOZIDIMA I SINTETSKIM LEKOVIMA

Biljke biosintezom proizvode ne samo jedan alkaloid ili glikozid, već celu grupu srodnih supstanci. Ove
supstance su često hemijski veoma slične (hinin i srodni cinhona-alkaloidi, morfin i srodni opijumski alkaloidi), tako da je
njihovo izolovanje težak i dug proces koji se ne može isključiti. Sintetske organske supstance mogu da budu onečišćene
tragovima polaznih materijala, intermedijera, proizvoda razgradnje. Najveći broj ispitivanja srodnih supstanci izvodi se
hromatografijom na tankom sloju (gitoksin u Digitoksinu, kodein-fosfat u Morfin-hidrohloridu, atropin, hioscijamin u
Homatropin-hidrobromidu). Morfin u Kodein-fosfatu se ispituje poređenjem boje ispitivanog sa bojom referentnog
rastvora posle dodatka natrijum-nitrita i razblaženog amonijaka.

NEČISTOĆE TIPA OLEFINA

Prisustvo cinamoilkokaina u kokainu se ispituje dodatkom kalijum-permanganata (Kokain-hidrohlorid).
Cinamoilkokain se oksiduje prvo do benzaldehida, a zatim do benzojeve kiseline, pri čemu je sam kokain stabilan u
prisustvu kalijum-permanganata.

84
2.8. PRIMER – MONOGRAFIJA FENITOINA (Ph.Eur.6.0)

85
86
SINTEZA FENITOINA

Metoda A:

Metoda B:

87
2.9. Eksperimentalni deo

2.9.1. Fizičke i fizičko-hemijske metode

BISTRINA I STEPEN OPALESCENCIJE TEČNOSTI
Za ispitivanje se koriste identične epruvete od bezbojnog, providnog, neutralnog
stakla sa ravnim dnom, unutrašnjeg prečnika od 15-25 mm. Pri dubini sloja od 40 mm,
poredi se ispitivana tečnost sa referentnom suspenzijom, sveže pripremljenom. Rastvori se
porede pri difuznoj dnevnoj svetlosti, 5 min posle pripreme referentne suspenzije,
posmatranjem duž vertikalne ose prema crnoj pozadini. Difuzija svetlosti mora da bude
takva da referentna suspenzija I može da se razlikuje od vode R, kao i da referentna
suspenzija II može lako da se razlikuje od referentne suspenzije I.
Tečnost se smatra bistrom ukoliko je njena bistrina ista kao i bistrina vode R ili
rastvarača koji je korišćen pri ispitivanju pod gore opisanim uslovima, ili ukoliko
opalescencija tečnosti nije intenzivnija od opalescencije referentne suspenzije I.

STEPEN OBOJENOSTI TEČNOSTI

Ispitivanje stepena obojenosti tečnosti u rasponu smeđe-žuto-crveno se vrši prema jednoj od dve dole navedene
metode, kako je propisano u monografiji.
Rastvor je bezbojan ukoliko ima izgled vode R ili rastvarača ili ukoliko obojenost rastvora nije intenzivnija od
obojenosti referentnog rastvora B9.

METODA I
Za ispitivanje se koriste identične epruvete od bezbojnog, prozirnog, neutralnog
stakla, spoljašnjeg prečnika od 12 mm. Poredi se 2,0 ml ispitivane tečnosti sa 2,0 ml vode R
ili rastvarača ili referentnog rastvora (videti Tabele referentnih rastvarača) opisanog u
monografiji. Boje se upoređuju i posmatraju pri difuznoj dnevnoj svetlosti, horizontalno
prema beloj pozadini.

METODA II
Za ispitivanje se koriste identične epruvete od bezbojnog, prozirnog, neutralnog
stakla sa ravnim dnom, unutrašnjeg prečnika 15-25 mm. Poredi se ispitivana tečnost sa
vodom R ili rastvaračem ili referentnim rastvorom (videti Tabele referentnih rastvora)
opisanim u monografiji, pri dubini sloja od 40 mm. Boje se upoređuju i posmatraju pri
difuznoj dnevnoj svetlosti, vertikalno prema beloj pozadini.

2.8.2. Ispitivanje dozvoljenih graničnih vrednosti (limit testovi)

AMONIJAK
Ako nije drugačije propisano, postupi se prema metodi A.

METODA A
Propisana količina ispitivane supstance rastvori se u epruveti u 14 ml vode R, rastvor zaalkališe, ukoliko je
potrebno, dodavanjem natrijum-hidroksida, razblaženog rastvora R i dopuni do 15 ml vodom R. Ovom rastvoru se doda
0,3 ml kalijum-tetrajodomerkurata(II), rastvora alkalnog R. Rastvor standarda priprema se tako što se pomeša 10 ml
amonijuma, standardnog rastvora (1 ppm NH4) R sa 5 ml vode R i 0,3 ml kalijum-tetrajodomerkurat(II), rastvora
alkalnog R. Epruvete se zatvore čepom.
Posle 5 min žuta boja ispitivanog rastvora ne sme da bude intenzivnija od boje standardnog rastvora.

88
ARSEN

METODA B
Propisana količina ispitivane supstance prenese se u epruvetu u kojoj se već nalazi 4 ml hlorovodonične kiseline R
i oko 5 mg kalijum-jodida R i doda se 3 ml hipofosfitnog reagensa R. Smeša se zagreva na vodenom kupatilu 15 min, uz
povremeno mućkanje. Pripremi se standard na isti način, koristeći 0,5 ml arsena, standardnog rastvora (10 ppm As) R.
Posle zagrevanja u vodenom kupatilu boja ispitivanog rastvora ne sme da bude intenzivnija od boje standardnog
rastvora.

KALCIJUM
Svi rastvori koji se koriste za ovaj test moraju se pripremiti sa destilovanom vodom R.
U 0,2 ml kalcijuma, standardnog alkoholnog rastvora (100 ppm Ca) R doda se 1 ml amonijum-oksalata, rastvora
R. Posle 1 min, doda se smeša 1 ml sirćetne kiseline, razblažene R i 15 ml rastvora koji sadrži propisanu količinu
ispitivane supstance i promućka. Pripremi se standard na isti način koristeći 10 ml kalcijuma, standardnog vodenog
rastvora (10 ppm Ca) R, 1 ml sirćetne kiseline, razblažene R i 5 ml destilovane vode R.
Posle 15 min, opalescencija ispitivanog rastvora ne sme da bude intenzivnija od opalescencije standarda.

HLORIDI
U 15 ml propisanog rastvora doda se 1 ml azotne kiseline, razblažene R, a potom se smeša odjednom prenese u
epruvetu u kojoj se nalazi 1 ml srebro-nitrata rastvora R2. Pripremi se standard na isti način koristeći 10 ml hlorida, sta-
ndardnog rastvora (5 ppm Cl) i 5 ml vode R. Epruvete se posmatraju bočno, prema crnoj pozadini.
Posle 5 min stajanja rastvora, zaštićeno od svetlosti, opalescencija ispitivanog rastvora ne sme da bude intenzivnija
od opalescencije standarda.

MAGNEZIJUM I ZEMNO-ALKALNI METALI

U 200 ml vode R doda se 0,1 g hidroksilamin-hidrohlorida R, 10 ml rastvora amonijum-hlorida pufera pH 10,0, R,
1 ml 0,1 M cink-sulfata i oko 15 g Eriohromcrno T (mordantcrno 11), triturata R. Rastvor se zagreva do oko 40 °C. Titrira
se 0,01 M natrijum-edetatom do promene ljubičaste boje u jasnoplavu. Ovom rastvoru doda se propisana količina
ispitivane supstance rastvorena u 100 ml vode R ili propisani rastvor. Ako se boja rastvora promeni u ljubičasto, titrira se
0,01 M natrijum-edetatom sve dok se ponovo ne dobije jasnoplava boja.
Utrošak 0,01 M natrijum-edetata za drugu titraciju ne sme da bude veći od propisane zapremine.

TEŠKI METALI

METODA A
U 12 ml propisanog vodenog rastvora doda se 2 ml rastvora pufera pH 3,5 R. Promeša se i doda u 1,2 ml tioace-
tamid, reagensa R. Odmah se promeša. Pripremi se standard na isti način koristeći smešu 10 ml olova, standardnog
rastvora (1 ppm ili 2 ppm Pb) R, kao što je propisano i 2 ml ispitivanog rastvora. Pripremi se slepa proba korišćenjem
smeše 10 ml vode R i 2 ml ispitivanog rastvora. U poređenju sa slepom probom standard pokazuje svetlosmeđu boju.
Posle 2 min, smeđa boja ispitivanog rastvora ne sme da bude intenzivnija od boje standarda.

METODA B
Ispitivana supstanca se rastvori u organskom rastvaraču koji sadrži minimalni procenat vode (na primer, dioksanu
koji sadrži 15% vode ili acetonu koji sadrži 15% vode).
U 12 ml propisanog rastvora doda se 2 ml rastvora pufera pH 3,5 R. Promeša se i doda u 1,2 ml tioacetamid,
reagensa R. Odmah se promeša. Pripremi se standard na isti način sa smešom od 10 ml olova, standardnog rastvora (1
ppm ili 2 ppm Pb) R, kako je propisano i 2 ml ispitivanog rastvora. Pripremi se standardni rastvor olova (1 ppm ili 2 ppm
Pb) razblaživanjem olova, standardnog rastvora (100 ppm Pb) R rastvaračem koji je korišćen i za ispitivanu supstancu.
Pripremi se slepa proba sa smešom od 10 ml rastvarača koji je korišćen za ispitivanu supstancu i 2 ml ispitivane
supstance. U poređenju sa slepom probom standard pokazuje svetlosmeđu boju.
Posle 2 min smeđa boja ispitivanog rastvora ne sme da bude intenzivnija od boje standarda.

GVOŽĐE
Propisana količina ispitivane supstance rastvori se u vodi R i dopuni do 10 ml istim rastvaračem ili upotrebi 10 ml
propisanog rastvora. Doda se 2 ml 200 g/l rastvora limunske kiseline R i 0,1 ml tioglikolne kiseline R. Promeša se, zaal-
kališe amonijakom R i dopuni do 20 ml vodom R. Pripremi se standard na isti način, koristeći 10 ml gvožđa, standardnog
rastvora (1 ppm Fe) R.

89
 Posle 5 min, ružičasta boja ispitivanog rastvora ne sme da bude intenzivnija od boje standarda.

FOSFATI
U 100 ml rastvora pripremljenog i po potrebi neutralisanog kako je propisano, doda se 4 ml sulfomolibdenovog,
reagensa R3. Promućka se i doda 0,1 ml rastvora kalaj(II)-hlorida R1. Standard se pripremi na isti način koristeći 2 ml
fosfata, standardnog rastvora (5 ppm PO4) R i 98 ml vode R. Posle 10 min, porede se boje rastvora upoređujući po 20 ml
od svakog.
Boja ispitivanog rastvora ne sme da bude intenzivnija od boje standarda.

SULFATI
Svi rastvori koji se koriste za ovaj test moraju se pripremati sa destilovanom vodom R.
U 1,5 ml sulfata, standardnog rastvora (10 ppm SO4) R1 doda se 1 ml 250 g/l rastvora barijum-hlorida R.
Promućka se i ostavi da rastvor stoji 1 min. Doda se 15 ml ispitivanog rastvora i 0,5 ml sirćetne kiseline R. Pripremi se
standard na isti način koristeći 15 ml sulfata, standardnog rastvora (10 ppm SO4) R umesto ispitivanog rastvora.
Posle 5 min, opalescencija ispitivanog rastvora ne sme da bude intenzivnija od opalescencije standarda.

90
3. TITRACIJA U NEVODENOJ SREDINI

Titracija u nevodenoj sredini je volumetrijska metoda koja se primenjuje za određivanje slabih organskih kiselina i
slabih organskih baza koje pri titraciji u vodenim rastvorima ne mogu dati dovoljno oštru ekvivalentnu tačku titracije, kao
i za određivanje organskih jedinjenja slabe rastvorljivosti u vodi.
Veoma slabe kiseline ili baze ne mogu se titrirati u vodenim rastvorima ako su njihove ravnotežne konstante manje
-8
od 10 ili su njihove koncentracije veoma niske. Kod ovih jedinjenja se u oblasti ekvivalentne tačke na titracionim
krivama ne dobija dovoljan skok pH vrednosti. Koncentracija H3O+ jona koja nastaje disocijacijom slabe kiseline
približna je koncentraciji H3O+ jona koja nastaje autoprotolizom vode. Tako u toku titracije slabe kiseline jakom bazom, u
vodenim rastvorima dolazi do konkurencije za OH- jone između slabe kiseline i vode, usled čega se slaba kiselina ne
može odrediti u vodenoj sredini. Slično je i sa slabim bazama. Međutim, kiseline i baze koje u vodenom rastvoru malo
disosuju mogu se ponašati kao jake kiseline ili jake baze u pravilno izabranom organskom ili neorganskom rastvaraču,
odnosno u nevodenoj sredini.
Zbog svojih karakteristika kao što su:

(a)specifičnost (pravilnim izborom rastvarača i titranta lako se određuju slabe organske baze i kiseline)
(b)jednostavnost (primenjuje se jednostavna volumetrijska tehnika sa nekoliko rastvarača i reaktanata)
(c)osetljivost
(d)selektivnost (u zavisnosti od prisutnih funkcionalnih grupa u jedinjenjima, primenom odgovarajućih
rastvarača i titranata, jedinjenja u smeši mogu se lako odrediti diferencijalnom titracijom pod uslovom da je
odnos njihovih konstanti disocijacija veći od 104)
(e) tačnost i preciznost (ako se izvodi potenciometrijska titracija preciznost određivanja završne tačke titracije
je veća nego kod vizuelne, zato što slabe baze ili kiseline daju oštriji skok potencijala u završnoj tački
titracije),
titracije u nevodenoj sredini su našle značajnu primenu u kvantitativnoj analizi velikog broja farmakološki aktivnih
supstanci. Pritom, pravilan odabir rastvarača i titranta, kao i načina određivanja završne tačke titracije predstavljaju važne
parametre koje treba uzeti u obzir prilikom razvoja ove volumetrijske metode.

3.7. TEORIJE KISELINA I BAZA

Da bi se razumela teorijska osnova titracija u nevodenoj sredini, neophodno je najpre razmotriti svojstva kiselina i
baza. Pojam kiselosti i baznosti jedinjenja može se definisati pomoću nekoliko različitih teorija od kojih su najpoznatije
Arrhenius-ova, Brönsted – Lowryeva i Lewis-ova teorija kiselina i baza.
Arrhenius definiše kiseline kao jedinjenja koja u rastvorima daju vodonikove jone (H+), a baze kao jedinjenja koja
u rastvorima daju hidroksilne jone (OH-). Međusobnom rekcijom kiseline i baze nastaju so i voda usled čega je i sama
teorija ograničena na vodene rastvore.
Teorijsku osnovu titracija kiselina i baza u nevodenim rastvaračima dala je Brönsted – Lowryeva “Protolitička
teorija kiselina i baza”, kao najpogodnija za objašnjenje kiselinsko-baznih procesa u nevodenoj sredini.
Prema ovoj teoriji, kiseline (HA) su jedinjenja koja mogu da otpuste proton (donori protona), a baze (B) jedinjenja
koja mogu da prime proton (akceptori protona). Opšte reakcije date definicije glase:

HA H+ + A-
B + H+ BH+

91
 Iz navedenih reakcija se vidi da kiselina HA otpušta proton i prelazi u odgovarajuću konjugovanu bazu A-, a baza
B primajući proton prelazi u odgovarajuću konjugovanu kiselinu BH+. Kako protoni ne mogu da postoje slobodni u
rastvorima, neko jedinjenje može reagovati kao kiselina samo u prisustvu baze, jedinjenja koje može da primi proton i
obratno, što se zbirno može prikazati sledećom kiselinsko-baznom reakcijom:
HA + B A- + HB+
u kojoj nastaju dva kiselinsko-bazna konjugovana para (conjuctio (lat.) = veza, uzajamno dejstvo) HA/A- i B/HB+. Jača
kiselina lakše otpušta proton u poređenju sa slabom kiselinom dok jača baza lakše prima proton nego slaba baza.
Evidentno je da je konjugovana kiselina jake baze uvek slaba, dok je konjugovana baza slabe kiseline uvek jaka i obratno.
Brönstedove kiseline su u literaturi poznate pod nazivom H- kiseline.
Važna osobina protolitičke teorije je ta što definicija kiselina i baza nije više ograničena samo na postojanje
katjona H3O+ i anjona OH-. Prema ovoj teoriji kiseline mogu biti neutralni molekuli, elektropozitivni i elektronegativni
joni:
Kiselina Baza

COOH COO-

+ H+

NH3+ NH2

+ H+

HSO4- SO42- + H+

Baze takođe mogu biti neutralni molekuli C6H5NH2 (anilin), anjoni (kao Cl-) ili katjoni (kao aluminat jon
Al(OH)2+).
Prema Lewisovoj teoriji kiselinsko-baznih procesa kiseline su jedinjenja koja su sposobna da prime koordinacijom
jedan elektronski par u nepopunjen valencioni sloj jednog od atoma kao što su npr.: BF3, AlCl3 ( jedinjenja koja u svom
sastavu ne moraju da imaju H-atom). Takva jedinjenja predstavljaju Lewisove kiseline, tj. “elektron-akceptore” ili kako se
još u teoriji nazivaju L-kiseline. Baze su jedinjenja koja mogu da “daju” elektronski par kao npr. NH3, NH2R, NR3, pa su
one “elektron-donori”. U pogledu karaktera i definicije baza, Lewisova teorija se ne razlikuje od Brönstedove. Po
Lewisovoj teoriji u kiselinsko-baznim procesima nastaju koordinaciona jedinjenja. Reakcijom Lewisove baze i kiseline
nastaju Lewisove soli, tj. adiciona jedinjenja npr.

Cl3B + NH3 Cl3B : NH3

Značaj ove teorije je u tome što dovodi u vezu srodnost protona (H+) sa drugim Lewisovim kiselinama kao što su
BF3, AlCl3, ZnCl2, SnCl4, SO2, a koje imaju katalitičku aktivnost u brojnim organskim reakcijama.

Brönstedova i Lewisova teorija dale su svoj teorijski doprinos boljem poznavanju prirode organskih kiselina i
baza. Jačina neke kiseline ili baze određena je njenim afinitetom da daje, odnosno da prima protone. Težnja kiseline da
otpusti proton zavisi od težnje baze da isti primi. Zato se jačina kiselina meri poređenjem njihovih sposobnosti da daju
proton jednoj istoj bazi kao što se i jačina baza meri njihovom sposobnošću da prime proton od jedne iste kiseline.

Kiselinsko-bazne osobine supstance rastvorene u nekom rastvaraču zavise od:

- hemijske strukture jedinjenja
- osobina rastvarača
92
3.8. PRIRODA I STRUKTURA ORGANSKIH KISELINA I BAZA
Sagledavajući Brönsted – Lowryevu i Lewisovu teoriju izvodi se zaključak da su baze jedinjenja koja u svom
molekulu odnosno funkcionalnim grupama imaju atome sa slobodnim elektronskim parom koji može vezati proton. Što je
elektronski par jače vezan za atom koji je nosilac slobodnog elektronskog para baznost takvog molekula je manje
izražena. Suprotno, što je elektronski par slabije vezan za atom, odnosno što je elektropozitivniji, to su bazna svojstva
izraženija.
Kiseline su jedinjenja koja mogu da otpuštaju protone ali samo u prisustvu jedinjenja sa atomima koji mogu da
vezuju protone. Što je elektronski par za koji je vezan proton jače vezan za atom, to je jedinjenje elektronegativnije i kao
kiselina jače jer lakše otpušta proton i obratno.
Jačina privlačenja elektronskog para odnosno protona zavisi od strukture jedinjenja, tj. elementa nosioca
slobodnog elektronskog para. Tako npr. baznost hidrida opada od NH3 preko H2O do HF. Od jona: CH3-, NH2- i F- najjača
baza je metidni jon tj. CH3-, a najslabija F-. Joni su bazniji od neutralnih molekula od kojih potiču jer imaju slabiji afinitet
prema elektronskom paru.
U sledećoj tabeli prikazano je nekoliko jedinjenja u molekulskom obliku i u obliku odgovarajuće konjugovane
baze tj. kiseline, poređanih po rastućoj kiselosti, odnosno opadajućoj baznosti.

Tabela 1. Kiselos i baznost molekulskih oblika i odgovarajućih konjugovanih kiselina (baza)

Kiselost Baznost
Najslabija CH4 Najjača CH3-
R2NH, RNH2 R2N- , RNH-
NH3 NH2-
R3COH, R2CHOH, RCH2OH R3CO- , R2CHO- , RCH2O-
HOH OH-
HCN CN-
R3NH+, R2NH2+, RNH3+ R3N , R2NH , RNH2
+
NH4 NH3
H2CO3 HCO3-
RCOOH RCOO-
R2OH+, ROH2+ R2O , ROH
H3O+ H2O
+
RCONH3 RCONH2
RCOOH2+ RCOOH
Najjača HX Najslabija X-

Baznost jedinjenja opada sa smanjenjem pKa vrednosti od 14 do 1. Titracijom u nevodenoj sredini mogu se
odrediti bazna jedinjenja male rastvorljivosti u vodi i slabe baze sa pKa vrednostima od 1 do 4.
Primeri jedinjenja koja se mogu titrirati kao baze su: amini, heterociklična jedinjenja sa azotom, oksazolini,
kvaternerna amonijum jedinjenja, alkalne soli organskih kiselina, alkalne soli slabih neorganskih kiselina, pojedine soli
amina, soli halogenih kiselina (Tabela 2.).

93
Tabela 2. Primeri organskih baza koje se mogu odrediti titracijom u nevodenoj sredini

O CH3
OH
H
O N CH3 H3C N
O N N

CH3
H2N O N N N O
H
CH3

Atenolol Kofein Rilmenidin

CH3CH3
N
N CH3
NH2 O 3I
O O
O O H3C N N CH3
H3C COOH
H3C H3C CH3CH3
H3C O O CH3

Bisakodil Alanin Galamin triedjodid

OH
H
HO N
CH3 CH3
H
N HO
N CH3 O N
HO COOH CH3
x HCl N
O HOOC
CH3 CH3 H 3C
OH N
CH3
CH2SO3Na

Lidokain hidrohlorid Adrenalin tartarat Metamizol natrijum

Kiselost jedinjenja opada sa porastom pKa vrednosti od 1 do 14. Titracijom u nevodenoj sredini mogu se odrediti
kisela jedinjenja male rastvorljivosti u vodi i slabe kiseline sa pKa vrednostima od 4 do 14.
Primeri jedinjenja koja se mogu titrirati kao kiseline su: halidi kiselina, anhidridi kiselina, fenoli, karboksilne
kiseline, aminokiseline, enoli kao što su barbiturati, merkaptopurini, imidi, piroli i sulfonamidi (Tabela 3.).

Tabela 3. Primeri organskih kiselina koje se mogu odrediti titracijom u nevodenoj sredini

H OH OH
O O O N
O N O
S
N CH3
NH H
H 3C
CH3
H 3C H 2N
O Cl Cl

Barbiton Sulfafurazol Dihlorofen

H
H N
SH O O
N
H
O S N NH
N
N
H
COOH N N

Biotin Merkaptopurin Fenitoin

94
3.9. VRSTE I OSOBINE RASTVARAČA
Od hemijskih osobina jedinjenja zavisi izbor rastvarača. Organske baze i kiseline slabo jonizuju zbog čega je
njihovo određivanje u vodi u najvećem broju slučajeva onemogućeno. Pravilnim izborom rastvarača može se povećati
rastvorljivost jedinjenja i pojačati njegove kisele ili bazne osobine. Kod izbora rastvarača treba voditi računa o:
kiselinsko-baznim osobinama rastvarača, konstanti autoprotolize i relativnoj permitivnosti rastvarača.

3.9.1. Kiselinsko-bazne osobine rastvarača

PODELA RASTVARAČA PREMA KISELINSKO-BAZNIM OSOBINAMA

Rastvarači se prema kiselinsko-baznim osobina mogu podeliti u tri grupe:

1. amfiprotonske ili amfoterne (kisele i bazne)
2. protofilne (bazne)
3. aprotonske (inertne)

A. Amfiprotonski rastvarači su rastvarači koji poseduju i kisele i bazne osobine, pa prema tome mogu da reaguju
i sa kiselinama i sa bazama, odnosno mogu biti i donori i akceptori protona.

U zavisnosti da li imaju izraženije kisele ili bazne osobine, amfiprotonski rastvarači se mogu podeliti na:
-protogene amfiprotonske (izraženija kisela svojstva): glac. CH3COOH, HCOOH, H2SO4
-intermedijarne amfiprotonske (podjednako kisela i bazna svojstva): H2O i alkoholi
-protofilne amfiprotonske (izraženija bazna svojstva): tečni NH3, NH2-CH2-CH2-NH2
Važna osobina amfiprotonskih rastvarača je da podležu autoprotolizi ili samojonizaciji i pokazuju nivelirajući i
diferencirajući efekat.
Autoprotoliza je kiselinsko-bazna reakcija u kojoj jedan molekul rastvarača deluje kao kiselina, a drugi kao baza.
Proizvodi ove reakcije su (bez obzira na rastvarač) solvatisani proton ili LIONIJUM JON i anjon rastvarača ili LIAT JON.
2 SH SH2+ + S-
lionijum liat
jon jon
Prema tome, kiselinom se smatra jedinjenje koje rastvaranjem u amfiprotonskom rastvaraču povećeva
koncentraciju lionijum jona SH2+ (H3O+, NH3+, CH3COOH2+) dok se bazom smatra jedinjenje koje rastvaranjem u datom
rastvaraču povećava koncentraciju liatnog jona S- (OH-, NH2-, CH3COO-).
Iz toga proizilazi da jedinjenje koje reaguje kao kiselina u jednom rastvaraču, ne mora biti kiselina u nekom
drugom rastvaraču. To se može videti na primeru uree. Karbamid ili urea je u vodenom rastvoru slaba baza, u sirćetnoj
kiselini jača baza, a ako je rastvoren u tečnom amonijaku reaguje kao kiselina.

NH2CONH2 + H2O NH2CONH3+ + OH-

NH2CONH2 + CH3COOH NH2CONH3+ + CH3COO-
NH2CONH2 + NH3 NH2CONH- + NH4+
B. Protofilni (bazni) rastvarači su rastvarači koji imaju slabo bazne osobine. Ovoj grupi rastvarača pripadaju etri,
ketoni, estri, dioksan, piridin. U svojoj strukturi imaju atom azota ili kiseonika sa slobodnim elektronskim parom koji
može da primi proton od Brönstedovih kiselina, dok sa bazama ne stupaju u reakciju. Tako se na primer piridin u
prisustvu kiseline ponaša kao baza:

C5H5N: + H+ C5H5NH+

Protofilni rastvarači ne podležu autoprotolizi.

95
 C. Aprotonski ili inertni rastvarači su hemijski gotovo inertna jedinjenja sa niskom vrednošću dielektrične
konstante. Tu se ubrajaju benzen, toluen, hloroform, ugljentetrahlorid. Ova grupa rastvarača nema ni kisele ni bazne
osobine, ali može u pojedinim slučajevima da pokaže slab efekat solvatacije. Ne podležu autoprotolizi i ne pokazuju
nivelirajući i diferencirajući efekat.
Kiseline i baze koje su rastvorene u aprotonskim rastvaračima ne disosuju na jone ili je disocijacija zanemarljiva.
Primer za ovu činjenicu je sledeći: rastvor pikrinske kiseline u benzenu je bezbojan jer kiselina u benzenu ne
disosuje. Ako se rastvoru doda malo anilina rastvor se boji žuto od nastalog pikratnog anjona što je dokaz da pikrinska
kiselina jonizuje tek u prisustvu baze.
OH NH2 O- NH3+

+ +

O2N NO2 O2 N NO2

NO2 NO2

pikrinska kiselina pikratni anjon (žut)

Aprotonski rastvarači se često dodaju polarnim rastvaračima u slučaju kada je potrebno suzbiti solvataciju
proizvoda neutralizacije i tako dobiti oštar prelaz boje indikatora u završnoj tački titracije.

UTICAJ KISELINSKO-BAZNIH OSOBINA RASTVARAČA NA JAČINU KISELINA I BAZA

Kada se u amfiprotonskom rastvaraču SH rastvori kiselina HA dolazi do uspostavljanja ravnoteže:

HA + SH SH2+ + A-
Kada je reč o veoma slaboj kiselini ravnoteža je pomerena u levu stranu, a što je kiselina jača ravnoteža se više
pomera u desnu stranu. Jake kiseline potpuno jonizuju i prelaze u lionijum jone SH2+ pri čemu je i ravnoteža u potpunosti
pomerena u desno. Tako se ponaša najjača kiselina u datom rastvaraču. U istom rastvaraču različite kiseline mogu
disosovati u različitom stepenu, kao što se i jedna ista kiselina može drugačije ponašati u različitim rastvaračima. To znači
da sa promenom rastvarača kiseline mogu menjati svoju jačinu.
Jačina kiselina se pojačava u rastvaračima koji su bazniji od vode, dok se jačina baza pojačava u rastvaračima koji
su kiseliji od vode. Npr. CH3COOH je u vodi slaba kiselina (ravnotežna reakcija je više pomerena u levu stranu).

CH3COOH + H2O CH3COO- + H3O+

Ako se umesto vode upotrebi tečni amonijak, rastvarač koji ima veći afinitet prema protonu, pojačavaju se kisele
osobine CH3COOH, pa se u rastvaraču baznijem od vode ona ponaša kao jaka kiselina (ravnotežna reakcija je više
pomerena u desnu stranu).

CH3COOH + NH3 CH3COO- + NH4+

Analogno razmatranje se može primeniti i na baze.
Amonijak je u vodi slaba baza (ravnotežna reakcija je više pomerena u levu stranu).

NH3 + H2O NH4+ + OH-

Ako se umesto vode upotrebi glacijalna sirćetna kiselina, rastvarač koji lakše otpušta proton od vode, pojačavaju se
bazne osobine NH3, pa se u rastvaraču kiselijem od vode amonijak ponaša kao jaka baza (ravnotežna reakcija je više
pomerena u desnu stranu).
NH3 + CH3COOH NH4+ + CH3COO-

96
NIVELIRAJUĆI I DIFERENCIRAJUĆI EFEKAT RASTVARAČA

Amfiprotonski rastvarači zahvaljujući svojim kiselim i baznim osobinama mogu imati nivelirajući i diferencirajući
uticaj na jačinu rastvorenih kiselina i baza.
Osobina rastvarača da može da pojača stepen jačine slabe kiseline (baze) do stepena jačine jake kiseline (baze)
naziva se nivelirajući efekat rastvarača ili efekat izjednačenja.
Stepen jačine kiseline ili baze zavisi od mere u kojoj ova jedinjenja reaguju sa odgovarajućim rastvaračem. U
vodenom rastvoru sve jake kiseline su iste jačine jer reaguju kvantitativno sa vodom i daju istu kiselinu H3O+ jon koja je
od njih slabija. To znači da voda nivelira jake kiseline na istu jačinu, na jačinu kiseline H3O+ jona.
Kada se HCl rastvori u vodi reakcija se odvija do kraja, tako da u rastvoru praktično ne postoji slobodna
nedisosovana HCl, nego samo njena konjugovana baza Cl- i hidronijum jon H3O+. To znači da je HCl jača kiselina od
H3O+ usled čega u vodenim rastvorima ne može ni postojati kao slobodna jer u potpunosti predaje proton vodi. Na isti
način se može predstaviti i reakcija perhlorne kiseline sa vodom.

HCl + H2O H3O+ + Cl-

Ravnoteža reakcije pomerena je u desnu stranu

HClO4 + H2O H3O+ + ClO4-

Ravnoteža reakcije pomerena je u desnu stranu

Iste kiseline se razlikuju po jačini u kiselim rastvaračima. Ako se HCl rastvori u glac. CH3COOH, rastvaraču
kiselijem od vode, jonizacija hlorovodonične kiseline neće biti u toj meri potpuna kao u vodi. To je i razumljivo jer glac.
CH3COOH kao izrazita kiselina teže prima proton od vode usled čega i hlorovodonik rastvoren u glac. CH3COOH slabije
jonizuje i ponaša se kao slabija kiselina. Od kiselina koje su u vodi jake u glac. CH3COOH će se samo HClO4 ponašati
kao jaka, dok su ostale slabe. To se dešava zbog toga što sirćetna kiselina ima manji afinitet prema protonu od vode, a
nastali CH3COOH2+ kao konjugovana kiselina je jači od nekih kiselina.
U prikazanim ravnotežnim reakcijama druga je više pomerena u desnu stranu.

HCl + CH3COOH CH3COOH2+ + Cl-

HClO4 + CH3COOH CH3COOH2+ + ClO4-

Glacijalna sirćetna kiselina diferencira jake kiseline koje su u vodi iste jačine. U protofilnim rastvaračima kao što je
sirćetna kiselina stepen formiranja acetatnog jona pokazuje da jačina kiselina opada prema sledećem redosledu: HClO4 >
HBr > H2SO4 > HCl > HNO3 usled čega ovaj rastvarač pokazuje diferencirajući efekat za date kiseline.
Diferenciranje se dešava u slučaju kada je rastvorena kiselina slabija od solvatisanog protona kao kiseline.

Sirćetna kiselina je slaba kiselina jer u vodi kao rastvaraču ne jonizuje u potpunosti, pa je koncentracija H3O+ (koji
su merilo kiselosti u vodenom rastvoru) niska

CH3COOH + H2O CH3COO- + H3O+

Ravnoteža reakcije je pomerena u levu stranu. Voda kao amfoterni rastvarač pokazuje nivelirajući efekat
samo onda kada su razlike u jačini dve kiseline male, kao što je slučaj kod perhlorne i hlorovodonične kiseline. Međutim,
ako se porede hlorovodonična i sirćetna kiselina, u vodi kao rastvaraču efekat izjednačenja izostaje jer je baznost vode za
taj slučaj preslaba.
Ako se CH3COOH i HCl rastvore u rastvaraču baznijem od vode npr. butilaminu, obe će kiseline potpuno
jonizovati što je i eksperimentalno potvrđeno.

97
 HCl + C4H9NH2 C4H9NH3+ + Cl-
Ravnoteža reakcije je pomerena u desnu stranu

CH3COOH + C4H9NH2 C4H9NH3+ + CH3COO-

Ravnoteža reakcije je pomerena u desnu stranu

Obe kiseline predaju proton butilaminu i daju istu kiselinu C4H9NH3+ koja je od njih slabija. Butilamin je dovoljno
jaka baza koja može da pojača kisele osobine CH3COOH do stepena jačine HCl. Butilamin kao rastvarač eliminiše razliku
u jačini slabe i jake kiseline, tj. pokazuje nivelirajući efekat za kiseline.
Niveliranje se dešava u slučaju kada je rastvorena kiselina jača od solvatisanog protona kao kiseline.
Amfiprotonski protofilni rastvarači (bazni rastvarači sa izraženim proton-akceptorskim svojstvima) pojačavaju kisele
osobine slabih kiselina tako što pospešuju njhovu jonizaciju do lionijum jona pri čemu je ravnoteža reakcije pomerena u
desno. Najjača kiselina koja po rastvaranju u nekom rastvaraču može postojati je solvatisani proton tj. SH2+ lionijum jon
(H3O+, CH3COOH2+, NH4+).
Analogni efekti postoje i kod rastvorenih baza. Baze kao što su NaH, NaNH2, NaOC2H5, NaOH reaguju
kvantitativno sa vodom dajući OH- jone. Ovakve baze su jače od OH- jona kao baze jer u potpunosti primaju proton od
vode dajući konjugovanu kiselinu i OH- jone i u vodenoj sredini ne mogu ni postojati u molekulskom obliku. Voda
nivelira jake baze na istu jačinu, na jačinu baze OH- jona.

NaOH + H2O Na+ + OH- + H2O

Jača baza slabija baza
Ravnoteža reakcije pomerena u desnu stranu

Ako se umesto vode upotrebi bazniji rastvarač npr. tečni NH3 koji lakše prima proton od vode, od baza koje su u
vodi bile iste jačine, NaNH2 u tečnom amonijaku ostaje jaka baza dok se NaOH ponaša kao slaba baza. Amonijak
diferencira baze koje su u vodi iste jačine.
Amfiprotonski rastvarači diferenciraju jačinu baza koje su slabije od nastalog liatnog jona.
Amonijak je u vodi slaba baza i ravnotežna reakcija je pomerena u levo

NH3 + H2O NH4+ + OH-

Ravnoteža reakcije pomerena u levu stranu

Međutim, ako se NaOH i NH3 rastvore u rastvaraču kiselijem od vode (npr. glac. CH3COOH), obe baze će potpuno
jonizovati do liatnog jona CH3COO-. Glac. CH3COOH je dovoljno jaka kiselina koja može da pojača bazne osobine NH3
do stepena jačine NaOH. Sirćetna kiselina kao rastvarač eliminiše razliku u jačini slabe i jake baze, tj. pokazuje
nivelirajući efekat za baze.
Rastvarač nivelira jačinu svih onih baza koje su jače od nastalog liatnog jona kao baze. Amfiprotonski protogeni
rastvarači (kiseli rastvarači sa izraženim proton-donorskim svojstvima) pojačavaju bazne osobine slabih baza tako što
pospešuju njhovu jonizaciju do liatnog jona pri čemu je ravnoteža reakcije pomerena u desno. Najjača baza koja po
rastvaranju u nekom rastvaraču može postojati je anjon rastvarača tj. SH- liat jon (OH-, CH3COO-, NH2-).
Svaki rastvarač u određenoj meri ima nivelirajuće i diferencirajuće osobine. Koja osobina dominira zavisi od
osobina rastvorenog jedinjenja. Osnovna prednost nevodenih rastvarača pokazuje se kroz diferencirajući efekat jer
višekomponentne smeše koje se ne mogu titrirati u vodi mogu se diferencijalno titrirati u nevodenoj sredini.

98
3.3.2. KONSTANTA AUTOPROTOLIZE RASTVARAČA

Amfiprotonski rastvarači podležu autoprotolizi, a proizvodi ove reakcije su solvatisani proton ili LIONIJUM JON i
anjon rastvarača ili LIAT JON.

2 SH SH2+ + S-
lionijum liat
jon jon

Konstanta autoprotolize izražava stepen jonizacije rastvarača: Ks=[SH2+][S-], pKs=-logKs

Konstante autoprotolize rastvarača mogu se dobiti iz sledećih ravnoteža:

2 C2H5OH C2H5OH2+ + C2H5O-

Ks = [C2H5OH2+][C2H5O-]=7.9 x 10-20; pKs = 19.1
2 NH3 NH4+ + NH2-
Ks = [NH4+][NH2-]=1.0 x 10-22; pKs = 22
2 CH3COOH CH3COOH2+ + CH3COO- Ks = [CH3COH2+][CH3COO-]=3.6 x 10-15; pKs = 14.5

Stepen autoprotolize definisan je jačinom rastvarača kao kiseline ili baze kao i relativnom permitivnošću rastvarača
(er). Konstanta autoprotolize rastvarača određuje dužinu skale kiselosti i predstavlja merilo diferencirajućeg svojstva
rastvarača. U vodi čija je pKs = pKw = 14 pH skala iznosi od 0 do 14. U etanolu čija je pKs = 19,1 pH skala je od 0-19,1 što
znači da je na raspolaganju 19 pH jedinica za izvođenje kiselinsko-baznih reakcija. Konstanta autoprotolize za svaki
amfiprotonski rastvarač je konstantna veličina i pri izboru rastvarača, rastvarači sa niskim konstantama autoprotolize
(većim pKs vrednostima) su poželjniji jer daju veće skokove pH na titracionim krivama usled čega su i kiselinsko-bazne
reakcije u njima kvantitativnije. To se može videti i iz zavisnosti K = K'a/Ks odnosno K = K'b/Ks gde je K konstanta
ravnoteže, K'a i K'b konstante aciditeta odnosno baziciteta titrovane kiseline odnosno baze u datom rastvaraču, a Ks
konstanta autoprotolize rastvarača.

3.3.3. RELATIVNA PERMITIVNOST RASTVARAČA

Relativna permitivnost rastvarača, εr (dielektrična konstanta, D) je mera kapaciteta odnosno sposobnosti

rastvarača da jonski par razdvoji na jone. Što je vrednost relativne permitivnosti veća to je disocijacija elektrolita bolja jer
molekul rastvarača smanjuje elektrostatičko privlačenje jona, pri čemu će se joni lakše stabilizovati i odvojiti. U
rastvaračima sa visokom relativnom permitivnošću, kao što je voda (εr = 78,5), potreban je minimum rada da se pozitivni
joni razdvoje od negativnih, dok je u rastvaračima sa niskom relativnom permitivnošću, kao što je sirćetna kiselina (εr =
6,1), potrebno znatno više energije za ovaj proces.

Relativna permitivnost rastvarača utiče na jačinu rastvorene supstance kao kiseline ili baze, jer procesom
disocijacije nastaju suprotno naelektrisane čestice. Kada se kiselina HA rastvori u rastvaraču SH, procesom disocijacije
nastaju naelektrisane čestice SH2+ i A-:

HA + SH SH2+ + A-
Reakcija će biti više pomerena u desno u rastvaraču kao što je voda nego u metanolu ili etanolu. Uticaj ovog efekta
može biti veoma jak. Smanjenje jačine sirćetne kiseline u etanolu (pKa = 10,3; εr = 24,2) u odnosu na njenu jačinu u vodi
(pKa = 4,8; εr = 78,5) može se objasniti uticajem relativne permitivnosti rastvarača.
Visoku vrednost er imaju npr. formamid (109,5), acetonitril (37,5), voda (78,5) i to su polarni rastvarači, dok nisku
vrednost imaju aceton (20,7), benzen (2,27), ugljentetrahlorid (2,2) i to su nepolarni rastvarači. U rastvaračima sa er @ 40
disocijacija jona je praktično potpuna. Smanjenjem er joni ostaju više asocirani (udruženi) u jonske parove. U
rastvaračima sa er < 10 joni su najvećim delom u vidu jonskih parova ili agregata jonskih parova.

99
3.3.4. ODABIR AMFIPROTONSKOG RASTVARAČA

Prilikom odabira rastvarača potrebno je pre svega voditi računa da se ispitivano jedinjenje u potpunosti rastvara u
izabranom rastvaraču.
Da bi jedna slaba kiselina delovala kao jača, treba upotrebiti bazniji rastvarač, odnosno rastvarač sa izraženim
proton akceptorskim svojstvima.
Da bi jedna slaba baza delovala kao jača, treba upotrebiti kiseliji rastvarač, odnosno rastvarač sa izraženim proton
donorskim osobinama.
Prednost imaju rastvarači sa velikom relativnom permitivnošću i što manjom konstantom autoprotolize, Ks

OSOBINE GLACIJALNE CH3COOH KAO AMFIPROTONSKOG RASTVARAČA

Glacijalna sirćetna kiselina je jedan od najčešće upotrebljivanih amfiprotonskih rastvarača za titraciju slabih
organskih baza. Kao rastvarač glac. CH3COOH je dovoljno kisela tako da baze srednje jačine potpuno jonizuju u njoj:

CH3COOH + B CH3COO- + BH+

Tačnije reakcija se zbog male vrednosti dielektrične konstante glac. CH3COOH (er = 6,1) može prikazati kao
nastajanje jonskog para:

CH3COOH + B CH3COO-BH+
jonski par

Kao rastvarač, glac. CH3COOH nivelira alifatične amine i jednostavnije aromatične amine. Aromatični amini koji
imaju supstituente sa -I efektom kao što su -X (-Cl, -Br) ili NO2 slabije su baze te ih glac. CH3COOH ne nivelira. Pošto
nivelira slabe baze, (izuzev prethodno navedenih) glac. CH3COOH se ne može kao rastvarač upotrebiti za titraciju smeše
baza. Za dobijanje zadovoljavajućih titracionih krivih važan je sadržaj vode u rastvaraču i poželjno je da on bude sveden
na minimum. Sa povećanjem procenta vode titraciona kriva ima sve manji skok. Kod titracije slabih baza potrebno je da
sadržaj vode bude najviše 1%. Prisutna voda se uklanja anhidridom sirćetne kiseline. Procenat vode u samoj glac.
CH3COOH je nizak, ali voda može biti uneta u toku pripreme rastvora. Sadržaj anhidrida CH3COOH od oko 10-20% ima
povoljan efekat na titraciju. Prisustvo anhidrida je nepoželjno u slučaju titracije primarnih, sekundarnih i nekih
heterocikličnih amina jer dolazi do reakcije acilovanja i nastanka amida kiselina. Tercijarni amini ne reaguju sa
anhidridom kiselina pa se mogu titrirati uz anhidrid kiseline. U nekim slučajevima sam anhidrid se koristi kao rastvarač.
Glac. CH3COOH je veoma korozivna, neprijatnog mirisa i kada se koristi, rastvaranje se izvodi u digestoru. Stabilna je i
ne vezuje vlagu iz vazduha.

3.10. TITRANTI U TITRACIJAMA U NEVODENOJ SREDINI

Kao i kod titracija u vodenoj, tako se i kod titracija u nevodenoj sredini kao titranti koriste jake baze i jake kiseline.
Na taj način se održava skok na titracionoj krivoj, a time i tačnost rezultata.

3.4.1. TITRACIJA SLABIH BAZA

Za titraciju slabih baza u nevodenoj sredini kao titrant se najčešće koristi HClO4 u glac. CH3COOH koja pokazuje
diferencirajući efekat na kiseline iste jačine u vodi. Najjača mineralna kiselina u glac. CH3COOH je HClO4. Zbog niske
vrednosti dielektrične konstante glacijalne sirćetne kiseline (er = 6,1), joni perhlorne kiseline su udruženi u jonske parove:

100
 HClO4 + CH3COOH CH3COOH2+ClO4-
jonski par
Rastvor HClO4 u glac. CH3COOH se obično koristi za titraciju baza koje su rastvorene u glac. CH3COOH,
acetonitrilu, hloroformu. Kao titrant HClO4 se primenjuje u koncentraciji od 0,01 do 0,5 mol/l. Ako se titrira slaba baza,
voda uneta sa HClO4 (HClO4×2H2O) uklanja se dodatkom anhidrida CH3COOH. Kiselo katalizovana reakcija anhidrida sa
vodom je veoma brza.

(CH3CO)2O + H2O 2 CH3COOH

U slučaju kada se titriraju primarni i sekundarni amini koji mogu da reaguju sa anhidridom CH3COOH, važno je
da se izbegne višak anhidrida u titrantu. Pravilno pripremljen titrant stabilan je duže vreme.
U pojedinim slučajevima može se koristiti i rastvor HClO4 u dioksanu.
H
O O+
HClO4 + + ClO4-
O O

Nije uvek neophodno da se primene isti rastvarači za titrant i analit. Primenom različitih rastvarača ponekad se
može poboljšati ZTT.
HClO4 je sekundarni standardni rastvor. Primarni standardni rastvori koji se koriste za standardizaciju HClO4 su:
rastvor kalijumhidrogen-ftalata u glac. CH3COOH i rastvor Na2CO3 u glac. CH3COOH.

3.4.2. TITRACIJA SLABIH KISELINA

Za titraciju kiselih jedinjenja dostupne su dve klase titranata: alkalni metalni alkoksidi (CH3OLi, CH3ONa,
CH3OK) i tetraalkilamonijum hidroksidi (tetrabutilamonijum-hidroksid). Volumetrijski rastvor natrijum metoksida u
smeši metanola i toluena se često koristi kao titrant pri titraciji slabih kiselina, dok litijum metoksid u smeši metanol-
benzen ima primenu kod jedinjenja koja pri titraciji sa natrijum metoksidom daju želatinozni talog. Od tetraalkilamonijum
hidroksida kao titrant se najčešće koristi tetrabutilamonijum-hidroksid.

101
3.11. ODREĐIVANJE ZAVRŠNE TAČKE TITRACIJE
Završna tačka titracije (ZTT) može se odrediti potenciometrijski ili vizuelno (uz indikator).
Kod potenciometrijske titracije, završna tačka titracije se određuje praćenjem promene razlike potencijala između
dve elektrode (jedne indikatorske i jedne referentne elektrode ili dve indikatorske elektrode) uronjene u ispitivani rastvor,
kao funkcije količine dodatog titranta. Potencijal se obično meri pri nultoj ili praktično nultoj struji.
Od indikatorskih elektroda u praksi se najviše koristi staklena elektroda, a kao referentna kalomelova elektroda i to
uglavnom za titraciju baznih jedinjenja. Alkalna greška koja se može javiti kod titracije kiselina rastvorenih u baznim
rastvaračima ograničava primenu staklene elektrode kao indikatorske, a naročito u slučajevima kada se kao titranti koriste
alkalni metalni alkoksidi. U takvim titracijama se kao indikatorska elektroda koristi antimonska elektroda, odnosno
kalomel-antimon, antimon-antimon elektrodni sistem i dr. Kod titracija u kojima je rastvarač glac. sirćetna kiselina i njen
anhidrid vodeni rastvor KCl se zamenjuje zasićenim rastvorom LiCl u sirćetnoj kiselini. Ovom modifikacijom se uklanja
difuzioni potencijal.
Potenciometrijski način određivanja završne tačke titracije primenjuje se :
- u slučaju kada je jedinjenje obojeno
- kada je količina ispitivanog uzorka mala
- kada rastvori sadrže oksido-redukcione sisteme koji hemijski mogu da razgrade indikator.
Prednost potenciometrijske metode je u tome što brojna vrednost potencijala indikatorske elektrode zavisi od
koncentracije karakterističnih jona, a ne i od drugih jona koji se unose za vreme titracije ili nastaju hemijskom izmenom u
rastvoru. Tačnost ove metode u odnosu na vizuelnu je veća jer je u slučaju potenciometrijskog određivanja ZTT stvarni
indikator promena potencijala koja se može tačno meriti, a ne promena boje. Međutim, često je potenciometrijska kriva
nakon duže upotrebe elektrode manje oštra u ZTT nego prelaz boje indikatora.
Indikatori koji se upotrebljavaju kod titracija u nevodenoj sredini su po Brönstedovoj teoriji protoliti, tj. slabe
organske baze ili kiseline koje u nevodenim rastvaračima primaju ili otpuštaju protone i pri tome menjaju boju. Promena
boje u nekom rastvaraču SH može se prikazati na sledeći način:
HIn + SH In- + SH2+
boja1 boja2
Kiseli oblik indikatora ima različitu boju od svog konjugovanog baznog oblika. Do promene boje indikatora dolazi
usled promene potencijala u titrovanom rastvoru. Promena potencijala, koja je uslovljena promenom koncentracije
karakterističnih jona (solvatisanog protona), dovodi do promene u strukturi molekula indikatora. Boja u molekulu potiče
od prisustva hromofornih struktura (nezasićene veze, aromatični prstenovi) kao i auksohromnih grupa. Kombinacija ove
dve grupe dovodi do jake apsorpcije svetlosti u vidljivom delu spektra. Hromoforne grupe u istom molekulu pojačavaju
jedna drugu samo ako su relativno blizu ili ako su razdvojene konjugovanim sistemom kroz koji se može prenositi
elektronsko pomeranje. Nema sumnje da se postojanje boje u organskim molekulima može pripisati mogućnosti
rezonancije. Intenzivna boja se postiže kad su dva najstabilnija rezonantna oblika takva da dovode do kretanja električnog
naboja duž relativno velikog rastojanja u molekulu. Uloga auksohromnih grupa je učešće u već postojećim rezonantnim
strukturama i stvaranju novih. Auksohromne grupe mogu se podeliti na bazne (-OH, -OR, -NR2, -NHR, -NH2), efikasne u
kiselim rastvorima i kisele (-NO2, -CO, -CN), efikasne u baznim rastvorima. Pomenute auksohromne grupe odnose se
naročito na boje u kojima su glavne hromofore benzenovi prstenovi.
Većina do sada primenjivanih indikatora pripada grupi trifenilmetanskih boja kao npr. kristalviolet, malahitzeleno,
naftolbenzein, hinaldincrveno, timolplavo, metilljubičasto, azoljubičasto. Ovi indikatora se razlikuju po broju i položaju
dimetilamino grupa u strukturi trifenilmetil katjona. U kiselom rastvoru nesupstituisani trifenilmetil katjon je bledo obojen
i njegovi rezonantni oblici su kao kod molekula benzena koji apsorbuje u UV oblasti. Uvođenje dve auksohromne –
N(CH3)2 grupe u para-položaje daje boju malahitzeleno, dok tri takve grupe daju kristalviolet pri čemu su omogućeni
novi rezonantni oblici, pored onih koji su već postojali, u trifenilmetil katjonu.
Dve krajnje rezonantne strukture u molekulu malahitzelenog su:

102
 + .. .. +
(CH3)2 N N(CH3)2 (CH3)2 N N(CH3)2

U određivanju slabih organskih kiselina koriste se indikatori koji su takođe slabe organske kiseline. Kiseli
indikatori se obično rastvaraju u metanolu:

HIn + CH3OH In- + CH3OH2+

kiselina1 baza2 baza1 kiselina2
(boja1) (boja2)

Pri titraciji slabih organskih baza koriste se indikatori koji su i sami slabe organske baze. Indikatori se rastvaraju u
glac. CH3COOH :

In + CH3COOH InH+ + CH3COO-

baza1 kiselina2 kiselina1 baza2

Pri titraciji u sistemu postoje tri para konjugovanih baza i kiselina:

Titrant: HClO4 + CH3COOH CH3COOH2+ + ClO4-

Analit: .. B + CH COOH 3 BH+ + CH3COO-
In + CH3COOH InH+ + CH3COO-
Jedini uslov da dođe do promene boje indikatora je da nagrađena konjugovana kiselina indikatora InH+ bude slabija u
odnosu na konjugovanu kiselinu (BH+). Neki indikatori jasno menjaju boju u nevodenim rastvaračima, dok drugi
sukcesivno prolaze kroz široko područje različitih nijansi, verovatno zbog građenja jonskih parova i zbog drugih
strukturnih promena u molekulu indikatora izazvanih rastvaračem. Zato je prilikom izbora indikatora i kod određivanja
promene boje koja odgovara završnoj tački titracije potrebno izvesti potenciometrijsku titraciju ispitivane supstance u
datom rastvaraču i u prisustvu indikatora.
U sledećoj tabeli navedeni su indikatori koji se najviše primenjuju kod titracija u nevodenoj sredini, kao i njihove
boje u zavisnosti od prirode sredine u kojoj se nalaze:

Tabela 4. Promena boje indikatora u kiseloj i baznoj sredini

INDIKATOR BAZNA SREDINA KISELA SREDINA
Kristalviolet Ljubičasta Žutozelena
Naftolbenzein Plava ili plavozelena Tamnozelena
Nilskoplavo Plava Plavozelena
Oracetplavo B Plava Ružičasta
Malahitzeleno Zelena Žuta
Timolplavo Plava Žuta

103
3.5.1. KOREKCIJA REZULTATA SLEPOM PROBOM

Kod svake titracije, u cilju tačnog određivanja ispitivanog jedinjenja, neophodno je u rastvor analita dodati
stehiometrijski ekvivalentnu količinu titranta. Tačka u kojoj je to ostvareno naziva se ekvivalentna tačka titracije.
Ekvivalentna tačka titracije predstavlja teorijsku tačku koja se u praksi može odrediti praćenjem neke fizičke promene
koja je sa njom povezana (npr. boja titrirane supstance, reagensa ili indikatora; zamućenje; temperatura; razlika
potencijala između dve elektrode itd.). Data fizička promena koja se prati predstavlja završnu tačku titracije, tako da se
eksperimentalno kraj titracije određuje praćenjem završne tačke titracije. Ako se u titraciji koristi indikator koji
promenom svoje boje ukazuje na kraj reakcije, tačka titracije u kojoj indikator menja boju je završna tačka titracije. Pošto
određivanje završne tačke titracije u titrimetrijskim metodama predstavlja procenu reakcione ekvivalentne tačke, kvalitet
ove procene zavisi od brojnih faktora među kojima su priroda samih konstituenata titriracionog sistema i koncentracija
titranta. Jedan od načina da se poveća pouzdanost određivanja završne tačke titracije je izvođenje slepe probe i korekcija
rezultata slepom probom. Pomoću slepe probe sprovodi se korekcija za eventualno prisutnu vodu i CO2 koji se mogu naći
u rastvaraču. Pored toga, titrant može reagovati sa indikatorom i eventualno prisutnim nečistoćama. U toku izvođenja
slepe probe propisana titracija se ponavlja u svakom koraku ali bez ispitivane supstance. U takvim uslovima stvarna
zapremina titranta ekvivalentna supstanci koja se određuje predstavlja razliku između zapremine utrošene za titraciju
ispitivanog uzorka i zapremine utrošene za titraciju slepe probe. Kada se završna tačka titracije određuje
potenciometrijski, korekcije slepom probom su obično zanemarljive.

3.12. ODREĐIVANJE SLABIH ORGANSKIH BAZA

Pri određivanju slabih organskih baza kao rastvarači se najčešće koriste: glac. CH3COOH, smeša glacijalne
sirćetne i anhidrida sirćetne kiseline, smeša anhidrovane mravlje kiseline i anhidrida sirćetne kiseline i smeša mravlje
kiseline i glacijalne sirćetne. Kao titrant se najčešće koristi 0,1 M rastvor HClO4 u glac. CH3COOH, a kao indikatori
najčešće kristalviolet, malahitzeleno ili naftolbenzein.

Primer: Titrimetrijsko određivanje kofeina

Postupak: U suv erlenmajer odmeri se oko 0,1 g analize i rastvori u 10 ml sirćetne kiseline, anhidrida R,. Doda se 10 ml
toluena R, 3 kapi kristalvioleta, rastvora R kao indikatora i titrira 0,1 M perhlornom kiselinom do pojave narandžaste
boje. Istovremeno se izvodi titracija slepe probe. Napisati reakciju titracije i izračunati procenat aktivne supstance u
uzorku.

104
Titrant

CH3COOH + HClO4 CH3COOH2+ + ClO4-

Analit O O
CH3 CH3
H3 C N H3 C N
N N
+ CH3COOH + CH3COO-
O N N O N N+

CH3 CH3 H
Titracija

CH3COOH2+ + CH3COO- 2CH3COOH

O O
CH3 CH3
H3C N H3C N
N N
+ HClO4 + ClO4-
O N N O N N+

CH3 CH3 H

Iako se u molekulu kofeina nalaze četiri atoma azota, bazne osobine molekula potiču od imidazolovog azota u
položaju 9, koji je po baznim osobinama sličan azotu piridina. Slobodni elektronski parovi azotovih atoma u
pirimidinskom prstenu, kao i azota imidazola u položaju 7 delokalizovani su pod uticajem karbonilnih grupa u položaju 2
i 6, kao i dvostrukih veza u položajima 4,5 i 8,9. Analizirano jedinjenje sa perhlornom kiselinom reaguje u odnosu 1:1.
Procenat aktivne supstance u uzorku može se izračunati prema sledećoj formuli:
(Va - Vsp)(L) x CHClO4 (mol L-1) x f x M (g mol-1) x 100
% aktivne supstance =
m (g)

Va : zapremina HClO4 utrošena za titraciju analize

Vsp : zapremina HClO4 utrošena za titraciju slepe probe
CHClO4 : koncentracija standardizovanog rastvora HClO4
f: odnos molova analize i titranta (u datom primeru f=1)
M: molarna masa aktivne supstance
m : odmerena masa uzorka

Eksperimentalne vežbe: aminofenazon, diazepam, kofein, mebendazol, nikotinamid, pentoksifilin, teofilin, trimetoprim

105
3.13. ODREĐIVANJE SOLI SLABIH ORGANSKIH BAZA
Ako se slabe organske baze nalaze u obliku soli hidrohlorida, bromida ili jodida, u kojima halogenidni anjon kao
slaba baza dodatno smanjuje baznost organske baze, kiselinsko-bazna titracija u glac. CH3COOH se uspešno primenjuje
uz dodatak Hg(CH3COO)2. Halogenidni jon (hloridni) se prevodi u slabo disosovano (nejonizovano) jedinjenje HgCl2.
Višak Hg(CH3COO)2 ne ometa titraciju jer je u sirćetnoj kiselini slabo disosovan.

.
2 B .HCl + Hg(CH3COO)2 HgCl2 + 2 BH+ + 2 CH3COO-
Proizvod reakcije je konjugovana kiselina BH+ i konjugovana baza rastvarača CH3COO- isto kao i pri rastvaranju
slabe baze. Titracija se dalje izvodi (uz dodatak indikatora) sa HClO4.

Primer: Titrimetrijsko određivanje lidokain-hidrohlorida

Postupak: U suv erlrnmajer odmeri se oko 0,25 g analize i rastvori u 25 ml smeše glac. CH3COOH i anhidrida sirćetne
kiseline, doda se 5 ml živa(II)-acetata, rastvora R, 3 kapi kristalvioleta, rastvora R kao indikatora i titrira 0,1 M
perhlornom kiselinom do pojave plave boje. Istovremeno se izvodi titracija slepe probe. Napisati reakciju titracije i
izračunati procenat aktivne supstance u uzorku.

Titrant

CH3COOH + HClO4 CH3COOH2+ + ClO4-

Analit

CH3 CH3
H H
N H+ N H+
N CH3 N
2 Cl- + Hg(CH3COO)2 2
CH3 + 2CH3COO-
O O
CH3 CH3 CH3 CH3 + HgCl2

Titracija

CH3COOH2+ + CH3COO- 2CH3COOH

Bazne osobine lidokaina potiču od tercijarnog amina, tako da analizirano jedinjenje reaguje sa perhlornom
kiselinom u odnosu 1:1. Procenat aktivne supstance u uzorku može se izračunati prema sledećoj formuli:

(Va - Vsp)(L) x CHClO4 (mol L-1) x f x M (g mol-1) x 100

% aktivne supstance =
m (g)
Va : zapremina HClO4 utrošena za titraciju analize
Vsp : zapremina HClO4 utrošena za titraciju slepe probe
CHClO4 : koncentracija standardizovanog rastvora HClO4
f: odnos molova analize i titranta (u datom primeru f=1)
M: molarna masa aktivne supstance
m : odmerena masa uzorka

Eksperimentalne vežbe: efedrin-hidrohlorid, lidokain-hidrohlorid

106
 Da bi se izbegla primena živinih soli, novije preporuke evropske farmakopeje su da se titracija halogenih soli
organskih baza i kvaternernih amonijum jedinjenja, kada je god to moguće, zameni nekom drugom metodom od kojih se
najčešće preporučuju:
1. alkalimetrijska titracija u alkoholnom medijumu
2. titracija sa perhlornom kiselinom pri čemu se uzorak rastvara u glacijalnoj sirćetnoj kiselini pre dodatka
anhidrida sirćetne kiseline ili smeše anhidrida sirćetne i anhidrovane mravlje kiseline
3. argentometrija

Metode 2 i 3 su pogodne za određivanje kvaternernih amonijum jedinjenja.

3.14. TITRACIJA ALKALNIH SOLI SLABIH ORGANSKIH KISELINA

Titracija alkalnih soli slabih organskih kiselina može biti prikazana sledećom opštom jednačinom:

NaA + SH HA + Na+ + S-

Primer: Titrimetrijsko određivanje Natrijum-citrata

Postupak: U suv erlenmajer odmeri se oko 0,10 g analize u 25 ml smeše glac. CH3COOH i anhidrida sirćetne kiseline,
doda 3 kapi kristalvioleta rastvora R kao indikatora i titrira 0,1 M perhlornom kiselinom, do pojave plave boje.
Istovremeno se izvodi titracija slepe probe. Napisati reakciju titracije i izračunati procenat aktivne supstance u uzorku.

Titrant

CH3COOH + HClO4 CH3COOH2+ + ClO4-

Analit
CH2COONa CH2COOH
+ CH3COONa + CH3COO- + Na+
CHCOONa CHCOOH

CH2COONa CH2COOH

Titracija

CH3COOH2+ + CH3COO- 2CH3COOH

Natrijum citrat reaguje sa perhlornom kiselinom u odnosu 1:3. Procenat aktivne supstance u uzorku može se
izračunati prema sledećoj formuli:

(Va - Vsp)(L) x CHClO4 (mol L-1) x f x M (g mol-1) x 100

% aktivne supstance =
m (g)

Va : zapremina HClO4 utrošena za titraciju analize

107
Vsp : zapremina HClO4 utrošena za titraciju slepe probe
CHClO4 : koncentracija standardizovanog rastvora HClO4
f: odnos molova analize i titranta (u datom primeru f=1/3)
M: molarna masa aktivne supstance
m : odmerena masa uzorka

Eksperimentalne vežbe: metamizol-natrijum, natrijum-citrat, natrijum-salicilat, natrijum-benzoat

3.15. TITRACIJA SLABIH ORGANSKIH KISELINA

Pri određivanju slabih organskih kiselina najčešće se koriste rastvarači: dimetilformamid, aceton, piridin.Veliki
broj slabih organskih kiselina može se odrediti titracijom u nevodenoj sredini sa CH3OK, CH3ONa, CH3OLi u smeši
toluena i metanola ili sa tetrabutilamonijum-hidroksidom u metanolu (danas se više primenjuje). Titracija sa
tetrabutilamonijum hidroksidom koristi se za određivanje cikličnih imida (Etosuximid), tiazida (Hidrohlortiazid),
sulfonamida (Sulfafurazol), fenola (Dihlorofen).
Primer: Titracija Etosuksimida teče prema sledećoj jednačini

CH3
C4H9 CH3 C4H9
C2H5
+ C2H5 +
-
+ C4H9 N C4H9 OH + C4H9 N C4H9 + H2O
O N O
O O
C4H9 ..N - C4H9
H

Titracija se izvodi u dimetilformamidu kao rastvaraču.

Primer: Titracija fenobarbitona.

Fenobarbiton je u vodi slaba organska kiselina i gotovo nerastvoran. Dobro se rastvara u piridinu kao protofilnom
rastvaraču iz koga se kvantitativno taloži dodatkom soli srebra kao što je AgNO3. Piridinski supernatant sadrži istisnutu
HNO3 koja se titrira alkoholnim rastvorom NaOH kao jakom bazom.

O OAg
H5C2 H5C2
N H N
+ 2AgNO3
+ 2HNO3
O N O N O
AgO
H

108
3.16. PRIPREMA STANDARDNIH RASTVORA
3.10.1. PRIPREMA 0,1M HClO4

1ml sadrži 10,05 mg HClO4 (Mr = 100,46)

Prenese se 8,5 ml HClO4 u odmernu tikvicu u kojoj se nalazi 900 ml sirćetne kiseline, glacijalne R, promeša i doda
30 ml sirćetne kiseline, anhidrida R, ohladi pod vodom i dopuni sirćetnom kiselinom, glacijalnom R, do 1000 ml i ostavi
da stoji 24 h kako bi se kvantitativno odigrala reakcija anhidrida sa vodom. Sadržaj vode se odredi semi-mikro metodom
bez dodavanja metanola i ukoliko je potrebno podesi između 0,1 % i 0,2 % dodavanjem anhidrida sirćetne kiseline ili
vode. Nakon toga ostavi se da stoji 24 h. Rastvor se prenese u suvu automatsku biretu koja je pre titracije dobro isprana
rastvorom titranta.

3.10.2. STANDARDIZACIJA 0,1M HClO4

POSTUPAK 1

Rastvori se 0,35 g kalijum-hidrogenftalata u 50 ml sirćetne kiseline, bezvodne R uz blago zagrevanje (ako je

potrebno). Ostavi se da se ohladi zaštićeno od vazduha i titrira rastvorom perhlorne kiseline uz 0.05ml kristalvioleta kao
indikatora, do pojave plave boje. Ukoliko se temperatura rastvora perhlorne kiseline u toku titracije razlikuje u odnosu na
temperaturu tokom standardizacije, utrošena zapremina tokom titracije se koriguje korišćenjem sledećeg obrasca:
Vc= V [1+ (t1-t2) 0,0011]
gde je :
Vc – korigovana zapremina
V – očitana zapremina na bireti u ZTT
t1 – temperatura tokom standardizacije
t2 – temperatura tokom određivanja

1ml 0,1M HClO4 odgovara 20,42 mg C8H5KO4

Titrant:

CH3COOH + HClO4 CH3COOH2+ + ClO4-

Analit:

COOK COOH
CH3COOH + CH3COO- + + K+
COOH COOH

Titracija:

CH3COOH2+ + CH3COO- 2 CH3COOH

POSTUPAK 2

Rastvori se 0,53g natrijum-karbonata, prethodno sušenog 1 h na 105 °C , u odmernom sudu od 100 ml u sirćetnoj
kiselini, glacijalnoj R. Otpipetira se 10 ml ovoga rastvora i titrira 0,1M HClO4 uz kristalviolet kao indikator do pojave
plave boje.
1ml 0,1M HClO4 odgovara 5,3 mg natrijum-karbonata.

109
3.10.3. PRIPREMA 0,1M NATRIJUM – METOKSIDA

U ledenoj vodi ohladi se 175 ml metanola, bezvodnog R i u malim količinama se doda oko 2,5 g sveže isečenog
natrijuma R. Kada se metal rastvori odmerni sud se dopuni do 1000,0 ml toluenom, R .

3.10.4. STANDARDIZACIJA 0,1M NATRIJUM – METOKSIDA

U 10 ml dimetilformamida R doda se 0,05 ml 3 g/l rastvora timolplavog R u metanolu R i titrira rastvorom

natrijum-metoksida do pojave plave boje. Odmah se doda 0,200 g benzojeve kiseline. Rastvor se energično promućka i
titrira rastvorom natrijum-metoksida do ponovne pojave jasno plave boje. Tokom titracije rastvor se obavezno zaštiti od
uticaja atmosferskog CO2. Iz zapremine titranta utrošenog u drugoj titraciji odredi se tačna koncentracija rastvora
natrijum-metoksida. Standardizuje se neposredno pre upotrebe.
1ml 0,1M natrijum-metoksida odgovara 12,21 mg benzojeve kiseline:

COOH COONa

+ CH3ONa + CH3OH

3.10.5. PRIPREMA 0,1M TETRABUTILAMONIJUM-HIDROKSIDA

Rastvori se 40 g tetrabutilamonijum-jodida u 90 ml metanola, bezvodnog R doda 20 g fino sprašenog Ag2O i

energično mućka 1 h. Centrifugira se nekoliko mililitara smeše a potom u supernatantu ispita prisustvo jodida. Ukoliko se
dobije pozitivna reakcija, doda se još 2 g Ag2O i mućka još 30 min. Ovaj postupak se ponavlja sve dok tečnost ne pokaže
negativnu reakciju na jodide, potom se smeša filtrira kroz fini filter od sinterovanog stakla, posuda ispira tri puta sa po 50
ml toluena i filtrira. Filtrati se spoje i dopune do 1000 ml toluenom. Kroz rastvor se propušta 5 min suvi azot, bez
prisustva CO2.

2 Bu4NI + Ag2O + H2O 2 Bu4NOH + 2AgI

3.10.6. STANDARDIZACIJA 0,1M TETRABUTILAMONIJUM-HIDROKSIDA

U 10 ml dimetilformamida doda se indikator timolplavo u metanolu i titrira rastvorom tetrabutilamonijum-

hidroksida do pojave jasno plave boje. Odmah se doda 0,200 g benzojeve kiseline, energično promućka i ponovo titrira
rastvorom tetrabutilamonijum-hidroksida do pojave plave boje. Tokom titracije rastvor se zaštiti od CO2. Iz zapremine
titranta utrošenog u drugoj titraciji odredi se tačna koncentracija tetrabutilamonijum-hidroksida. Standardizuje se
neposredno pre upotrebe.

110
TITRACIJE: VEŽBANJE

Za data jedinjenja:

Aminofenazon, diazepam, efedrin hidrohlorid, lidokain hidrohlorid, kofein, mebendazol, metamizol

natrijum, nikotinamid, natrijum citrat, natrijum salicilat, natrijum benzoat, pentoksifilin, teofilin,
trimetoprim, barbiton:

1. Napisati reakcije titracije

2. Prodiskutovati odabir rastvarača, titranta i završne tačke titracije
3. Izdvojiti jedinjenja koja sa titrantom reaguju u odnosu 1:2 i 1:3

111
4. FIZIČKO–HEMIJSKA KARAKTERIZACIJA
FARMACEUTSKIH SUPSTANCI U EVROPSKOJ
FARMAKOPEJI

Istraživanja i razvoj farmaceutske industrije su svrstani u prioritete savremenog razvijenog sveta koji daju značajan
doprinos kvalitetu života i produženju životnog veka čoveka. Trend koji omogućava razvoj i proizvodnju bezbednih i
efikasnih lekova je opšte prihvaćen u razvoju farmaceutske industrije. Bezbednost i efikasnost lekova se validiraju kroz
kliničku praksu. Kvalitet lekovitih supstanci i pomoćnih farmaceutskih sirovina, materijala za izradu primarne i
sekundarne ambalaže, kao i uslovi čuvanja, opšte procedure i tehnološki postupci u toku proizvodnje su faktori koji
određuju kvalitet finalnog proizvoda kao terapijskog sredstva.
Propisi Evropske farmakopeje (Ph.Eur. VII) i drugih savremenih nacionalnih farmakopeja, GMP, GLP, GCM i
ICH regulative imaju osnovni zajednički cilj: dobijanje, kontrolu kvaliteta, distrubuciju, praćenje bezbednosti i efikasnosti
leka do krajnjeg korisnika. Uloga farmaceuta kao stručnjaka za lek u ovom čitavom nizu postupaka do krajnjeg korisnika
ima veliki značaj.
Farmaceutski preparat odnosno farmaceutska sirovina odgovara zahtevima ispitivanja relevantne monografije u
toku celog roka trajanja, odnosno u toku vremenskog perioda označenog kao rok upotrebe. O naznačenom roku trajanja
bilo kog preparata, kao i o samom početnom vremenu od kada se računa, odlučuje ovlašćena ustanova na osnovu
eksperimentalnih rezultata dobijenih pre svega u studijama stabilnosti proizvoda.
Uputstva i zahtevi dati u monografijama moraju obavezno da budu ispunjeni, izuzev ako nije drugačije naglašeno.
Opšta poglavlja su takođe obavezna kada se na njih poziva određena monografija, izuzev ako se iz samog teksta vidi da se
navode kao informacija ili sugestija. Preparat nije farmakopejskog kvaliteta ukoliko ne ispunjava sve zahteve navedene u
odgovarajućoj monografiji. Opisana ispitivanja i određivanja se smatraju oficinalnim metodama na kojima se zasnivaju
standardi Farmakopeje. Ako postoji autorizacija ovlašćene ustanove, u svrhe kontrole mogu da se koriste i alternativni
postupci analize, pod uslovom da primenom tih metoda može da se donese nedvosmislen zaključak o tome da li postoji
usklađenost sa standardima Farmakopeje ili ne, kao da su primenjene oficinalne metode. Ako se pojavi statistički značajna
razlika u rezultatima ili validnosti alternativne metode analize, oficinalna metoda određene Farmakopeje je jedino
merodavna. Pojedine supstance, opisane u farmakopejskim monografijama mogu da budu različitog kvaliteta ukoliko se
koriste u različite svrhe.
Ukoliko u monografiji nije drugačije propisano, navedeni zahtevi se primenjuju na sve vrste kvaliteta određene
supstance. U sastav određenih monografija, posebno za pomoćne farmaceutske supstance, ulaze i karakteristične fizičko-
hemijske osobine npr. viskozitet, specifična gustina i druge osobine.
Jugoslovenska farmakopeja 2000 koja je prilagođeni prevod Ph.Eur.III se sastoji iz tri knjige. Prva knjiga je Opšti
deo, druga i treća knjiga sadrže oficinalne monografije farmaceutskih supstanci i četiri posebne celine (Radiofarmaceutici,
Droge, Zavojni i hirurški materijal i Vakcine, serumi i derivati krvi). U okviru navedenih posebnih celina prisutne su i
opšte monografije npr.opšta monografija o radiofarmaceuticima u okviru celine Radiofarmaceutici. Zakonska validnost
Farmakopeje teče od 1.januara 2001. godine. Farmakopeja sadrži 1167 oficinalnih monografija prezentiranih na 1797
strana.
Opšti deo Farmakopeje (knjiga 1) sadrži veći broj potpoglavlja: Opšte napomene, Metode analize (Aparuture,
Fizičke i Fizičko-hemijske metode, Identifikacija, Limit testovi, Metode kvantitativne analize, Biološki testovi, Biološka
određivanja, Metode u farmakognoziji, Farmaceutsko-tehnološki postupci ispitivanja), Materijali za izradu ambalaže i
Kontejneri, Reagensi, Opšta poglavlja (Metode sterilizacije i mikrobiloška čistoća, Statistička analiza) i Lekoviti
preparati.

112
 Količina ispitivanog uzorka. Kod ispitivanja kod kojih su vrednosti date brojčano, kao i kod određivanja,
navedena količina uzorka koji se koristi za ispitivanje je približna. Količina koja se stvarno koristi može da odstupa za
više od 10 % od vrednosti navedene u Farmakopeji. Količina supstance se odmerava kao masa ili zapremina i rezultat se
izražava na odmerenu količinu. Kod ispitivanja gde granice nisu izražene brojevima, već zavise od poređenja sa
standardom odnosno poredbenom probom, pod istim uslovima, za ispitivanje se uzima količina navedena u Farmakopeji.
Reagensi se uvek koriste u propisanim količinama.
Količine se odmeravaju sa tačnošću koja je u srazmeri sa navedenim stepenom tačnosti. Prilikom odmeravanja
mase, tačnost je ±5 jedinica od poslednjeg navedenog decimalnog broja (npr. 0,25 g znači da je dozvoljeno odstupanje od
0,245 do 0,255 g). Kada se odmerava zapremina, ako je iza decimalnog zareza nula ili broj koji se završava nulom (npr.
10,0 ml ili 0,50 ml), zapremina se meri pipetom, odmernom tikvicom ili biretom, zavisno od uslova i vrste analize, a u
svim ostalim slučajevima može da se koristi graduisana menzura ili graduisana pipeta. Zapremina izražena u μl se
odmerava mikropipetom ili mikrošpricom.
Oficinalne monografije farmaceutskih supstanci su predstavljene u knjizi 2 i 3 i uređene su po jedinstvenom
principu (sadrže skoro identičan raspored podnaslova i vrste ispitivanja).
Naslovi monografija su na srpskom jeziku, a podnaslovi na latinskom jeziku. Umesto prvog naziva na srpskom
jeziku, koriste se latinski nazivi u poglavlju Droge, kao i sinonimi kod nekih monografija. U nazivima nekih monografija
su izvšene izmene u smislu upotrebe naziva koji su najčešće zastupljeni u stručnim komunikacijama, npr. naziv parabeni
umesto derivati 4-hidroksibenzojeve kiseline. Svaka oficinalna monografija je zadržala svoj četvorocifreni broj koji se
nalazi sa desne strane, posle broja koji označava godinu izdanja, a iznad glavnog naziva monografije. Monografije kod
kojih su uvedene prihvaćene izmene prema adendumima Farmakopeje, u broju sadrže oznaku * i godinu izdanja
adenduma.
Molekulske formule i relativne atomske (Ar) i molekulske mase (Mr) su date sa tačnošću od jedne decimale, na
početku svake monografije. Relativne atomske i molekulske mase, kao i molekulske i strukturne formule nisu sastavni
deo analitičkih standarda opisanih supstanci.
Definicija sadrži sve relevantne podatke koji se odnose na odgovarajuću farmaceutsku supstancu, preparat,
odnosno predmet oficinalne monografije. U definiciji se obavezno navodi pun hemijski naziv farmaceutske supstance
prema CAS nomenkaturi prilagođen lingvističkim pravilima našeg govornog područja.
Granice sadržaja, kada su propisane, se odnose na oficinalnu metodu određivanja sadržaja, opisanu u postupku
Određivanja. Navode se i podaci o prisustvu vode, ili drugih rastvarača koji ulaze u strukturu čvrstih supstanci, kao i drugi
relevantni podaci.
U monografijama o biljnim drogama, u definiciji se navodi stepen usitnjenosti droge. Kada se monografija
primenjuje na drogu sa različitim stepenom usitnjenosti, ovaj podatak se obavezno navodi u definiciji.
Potpoglavlje Proizvodnje sadrži podatke koji se odnose na pojedine aspekte proizvodnog procesa koji nisu
sveobuhvatni. Oni su sastavni deo instrukcija proizvođaču. Mogu da se odnose npr. na poreklo sirovina, proizvodni
proces, njegovu validaciju i kontrolu, na ispitivanja u procesnoj kontroli ili na ispitivanja koja se odnose na finalni
proizvod na odabranim serijama ili na svim serijama pre puštanja u promet. Usklađenost uzorka finalnog proizvoda sa
datim uputstvima ne mora da verifikuje nezavisni analitičar. Farmaceutske supstance se proizvode u skladu sa principima
dobre proizvođačke prakse (GMP), u skladu sa relevantnim međunarodnim dogovorima i nadnacionalnim i nacionalnim
zakonskim propisima koji važe za proizvode za humanu ili veterinarsku upotrebu.
U monografijama koje opisuju proizvodnju vakcina, definišu se relevantne osobine soja mikroorganizama koji se
koristi u proizvodnji biološkog preparata.
Osobine koje se navode su organoleptičke i ne treba ih shvatati striktno. One su varijabilne u zavisnosti od velikog
broja faktora i ne predstavljaju zahteve Farmakopeje.
Rastvorljivost. Kada se u odeljku pod naslovom Osobine, navodi rastvorljivost, dole navedeni termini, na
temperaturi od 15 °C do 25 °C, znače:

113
 Opisni termin Približna zapremina rastvarača u
ml/g rastvorene supstance
Vrlo lako rastvorljiv manje od 1
Lako rastvorljiv od 1
Umereno rastvorljiv od 10 do 30
Slabo rastvorljiv od 30 do 100
Teško rastvorljiv od 100 do 1.000
Vrlo teško rastvorljiv od 1.000 do 10.000
Gotovo nerastvorljiv više od 10.000
Termin "delimično rastvorljiv" se koristi da se opiše smeša u kojoj se samo jedna od komponenata rastvara.
Termin "može da se meša" se koristi da se opišu tečnosti koje se u svim zapreminskim odnosima mešaju sa navedenim
rastvaračem.

IDENTIFIKACIJA
Ispitivanja koja su predstavljena u odeljku koji govori o identifikaciji nisu koncipirana tako da daju potpunu
potvrdu hemijske strukture ili sastava proizvoda; cilj je da se sa određenim stepenom sigurnosti, potvrdi da uzorak
odgovara deklarisanom opisu u definiciji.
U određenim monografijama Identifikacija je podeljena na: "Prvu identifikaciju" i "Drugu identifikaciju".
Ispitivanja koja sačinjavaju "Drugu identifikaciju" mogu da se koriste umesto ispitivanja "Prve identifikacije", ako
omogućavaju potpunu potvrdu da serija supstance ili preparata koji se sertifikuje, odgovara svim zahtevima monografije.

ISPITIVANJA STEPENA ČISTOĆE I ODREĐIVANJE SADRŽAJA

Zahtevi ispitivanja nisu sveobuhvatni i ne odnose se na sve moguće nečistoće. Ovo ne znači da prisustvo neke
nečistoće koja ne može da se detektuje oficinalnim metodama propisanim u Farmakopeji može da se toleriše, ako
ispitivanja i GMP procedure ukazuju da ta nečistoća može svojim prisustvom da prouzrokuje degradacione reakcije (npr.
katalitički uticaj na stabilnost proizvoda). U ispitivanjima se posebna pažnja posvećuje analitičkim postupcima koji se
koriste u ispitivanjima srodnih supstanci, organskih nečistoća i rezidualnih rastvarača. U ovim ispitivanjima se koriste
hemijski referentni standardi (HRS), Biološki referentni preparati (BRP), strandardi degradacionih proizvoda i referentni
spektri.
Izračunavanje. Tamo gde se zahteva da se rezultat ispitivanja ili određivanja izrazi u odnosu na osušenu ili bezvo-
dnu supstancu ili u odnosu na neke druge osobine koje su navedene, određivanje gubitka sušenjem, sadržaja vlage ili
određivanje nekog drugog parametra se izvodi prema propisu relevantne monografije u Farmakopeji.
Dozvoljene granice. Propisane dozvoljene granice se određuju na osnovu podataka, dobijenih u toku uobičajene
analitičke prakse; one uzimaju u obzir uobičajene analitičke greške, prihvatljive varijacije u izradi i mešanju, kao i sma-
njenje kvaliteta do stepena koji se smatra prihvatljivim. Kada se određuje da li ispitivani uzorak odgovara zahtevima
navedenim u Farmakopeji, ne sme da se primenjuje veća tolerancija na granice sadržaja propisane u Farmakopeji.
Prilikom procene usklađenosti dozvoljenih granica određivanja, izraženih brojčanim vrednostima, izračunati
rezultat ispitivanja ili određivanja se najpre zaokružuje na dati broj značajnih cifara, ukoliko nije drugačije propisano.
Poslednja cifra se povećava za jedan ako je posle nje cifra koja se briše jednaka ili veća od polovine jedinice, a ne menja
se ako je cifra koja se briše manja od polovine jedinice.
Granice limit testova za nečistoće. U Farmakopeji može da se nalazi u zagradi naveden približan sadržaj
nečistoće koji je dozvoljen ili dozvoljen zbir nečistoća. Ovi podaci služe u informativne svrhe. Ukoliko nije propisana
hemijska referentna supstanca (HRS) za određenu nečistoću, sadržaj te nečistoće može da se izrazi kao nominalna
koncentracija te supstance koja se koristi za izradu poredbenog rastvora specificiranog u monografiji, ukoliko nije
drugačije propisano. Na osnovu toga da li uzorak koji se ispituje odgovara ili ne propisanom testu, zaključuje se da li se
prihvata ili odbacuje kao neodgovarajući.
Čuvanje sadrži neophodne informacije i preporuke koje nisu sastavni deo farmakopejskog zahteva, mada
ovlašćena ustanova može da specificira posebne uslove čuvanja koji moraju da se zadovolje.
Farmaceutske supstance opisane u Farmakopeji se čuvaju tako da se spreči kontaminacija i, koliko god je to
moguće starenje preparata. Ukoliko se preporučuju posebni uslovi čuvanja, uključujući i vrstu kontejnera i temperaturne
granice, navode se u monografiji. Pod naslovom Čuvanje se koriste izrazi čije je značenje dole navedeno:
Zaštićeno od vlage znači da proizvod mora da se čuva u hermetički zatvorenoj posudi u koju ne prodire vazduh.
Pri otvaranju posude u vlažnoj atmosferi mora da se vodi računa o načinu otvaranja. Ukoliko je potrebno, nizak sadržaj

114
vlage se održava tako da se u kontejneru nalazi sredstvo za adsorpciju vlage, pod uslovom da nije u direktnom kontaktu sa
upakovanim proizvodom.
Zaštićeno od svetlosti znači da proizvod mora da se čuva u kontejnerima od takvog materijala koji u dovoljnoj
meri apsorbuje fotohemijski aktivno zračenje svetlosti da može da zaštiti sadržaj od promena uslovljenih svetlošću, ili u
kontejneru koji je spolja obložen omotačem koji pruža zaštitu od svetlosti ili se čuva u mraku.
Označavanje navodi regulative i propise usvojene konvencijama nadnacionalnog i nacionalnog zakonskog propisa
ili međunarodnih dogovora. Iz tog razloga, odredbe pod naslovom Označavanje nisu sveobuhvatne, šta više, u
farmakopejske svrhe najbitnije su i obavezne one koje pokazuju da li je proizvod u skladu sa zahtevima monografije.
Ostale odredbe vezane za označavanje se daju kao preporuka. Kada se u Farmakopeji navodi "signatura" oznake mogu da
se nalaze na kontejneru, na pakovanju ili na posebnom listiću papira koji je priložen uz pakovanje, zavisno od odluke
ovlašćene ustanove.
Upozorenja se odnose na specifične supstance i reagense koji se opisuju u Farmakopeji i mogu da budu štetni po
zdravlje ili okolinu, ukoliko se ne preduzmu adekvatne mere predostrožnosti. Navedeni su na početku svakog specifičnog
ispitivanja italic slovima. Principi dobre kontrolno-laboratorijske prakse i zakonske odredbe moraju da budu poštovani u
svakom trenutku. U nekim monografijama se navodi upozorenje čime se skreće pažnja na određenu opasnost; ako nije
navedeno, ne znači da ne postoji nikakva opasnost.
Nečistoće mogu da budu predstavljene odgovarajućom molekulskom formulom ili odgovarajućom hemijskom
nomenklaturom (CAS-nomenklatura).U monografiji može kao informacija da bude naveden spisak svih poznatih i
potencijalnih nečistoća koje su podeljene u podgrupe "Definisane nečistoće" i "Ostale nečistoće koje mogu da se otkriju"
ili prema analitičkim postupcima kojima se detektuju odgovarajuće nečistoće (npr. nećistoće detektovane HPLC metodom
i nečistoće detektovane HPTLC metodom). Definisane nečistoće su one koje je nadležna ustanova prethodno prihvatila
kao takve; u spisak mogu da budu uključene i nečistoće koje se takođe mogu smatrati definisanima, a poreklo im nije isto
kao kod ostalih nečistoća (npr. nečistoće koje se javljaju kao proizvodi spontane degradacije).
Ostale nečistoće koje mogu da se otkriju su one potencijalne nečistoće koje prilikom razrade monografije, nisu
otkrivene ni u jednom uzorku supstance na koju se monografija odnosi, ili one čija je količina ispod 0,1%, pa je njihovo
otkrivanje ograničeno osetljivošću testova koji se primenjuju.

REFERENTNE SUPSTANCE, REFERENTNI PREPARATI I REFERENTNI SPEKTRI

U brojnim monografijama se zahteva upotreba referentnih supstanci, referentnih preparata ili referentnih spektara.
Referentne supstance, referentne preparate i referentne spektre određuje Komisija za Evropsku Farmakopeju preko
Evropske direkcije za kvalitet lekova (EDQM) iz Strazbura i oni predstavljaju službeni referentni materijal u slučaju
arbitraže. Spisak svih referentnih supstanci, referentnih preparata i referentnih spektara u obliku kataloga se publikuje
periodično od strane EDQM-a prema unapred datim procedurama koje se odnose na čistoću, upotrebu, kategorizaciju
(prema analitičkim metodama i vrstama ispitivanja), način transporta i ostale informacije.
Pojedine zemlje mogu da koriste referentne materijale, pod uslovom da su kalibrisani u odnosu na materijale koje
je odredila Komisija za Evropsku Farmakopeju.
Sve informacije potrebne za pravilnu upotrebu određene hemijske referentne supstance ili biološkog referentnog
preparata nalaze se označene na signaturi, certifikatu ili zvaničnim katalozima. Kada se na signaturi ili posebnom listiću
ne navode uslovi sušenja, supstanca se koristi u dostavljenom obliku, bez prethodnog tretiranja. U uputstvu koje prati
proizvod ne navodi se certifikat analize ili drugi podaci koji se ne odnose na propisanu upotrebu. Ne navodi se rok
trajanja; garantuje se da je isporučeni uzorak pogodan za upotrebu i da može da se koristi još najmanje 6 meseci posle
isporuke, pod uslovom da se očuva originalnost kontejnera, u skladu sa upozorenjem na priloženom certifikatu; posle
ovog perioda za korišćenje mora da se konsultuje ovlašćena institucija. Stabilnost odnosno kvalitet sadržaja jednom
otvorenog kontejnera odnosno čistoća supstance se više ne garantuje.
Hemijske referentne supstance. Skraćenica HRS (Chemical Reference Substance) označava hemijsku referentnu
supstancu koju je odredila Komisija za Evropsku Farmakopeju. Neke hemijske referentne supstance se koriste za od-
ređivanje antibiotika, stoga se njihova aktivnost izražava u Internacionalnim jedinicama (i.j.) i taj podatak je označen na
signaturi ili priloženom certifikatu. Definišu se na sličan način kao Biološki referentni preparati.
Biološki referentni preparati. Većina primarnih bioloških referentnih preparata koji se navode u Evropskoj
Farmakopeji spada u odgovarajuće Internacionalne Standarde i Referentne Preparate koje je odredila Svetska zdravstvena
organizacija (WHO). Pošto su ovi materijali dostupni u malim količinama, Komisija je odredila Biološke referentne
preparate (BRP). Tamo gde je to moguće aktivnost Biološkog referentog preparata se izražava u i.j. Aktivnost Bioloških
referentnih preparata za koje ne postoji internacionalni standard ili referentni preparat, se izražava u jedinicama Evropske
Farmakopeje (J. Eur Ph.), a aktivnost enzima u µkat.
115
 Referentni spektri. Uz referentni spektar priloženo je uputstvo koje definiše uslove pod kojima se koristi uzorak
preparata, kao i za snimanje spektra.

116
5. LITERATURA

[1] European Pharmacopoeia, 7th edition (7.8), Council of Europe, Strasbourg, 2013. http://online6.edqm.eu/ep708/
[2] Jugoslovenska farmakopeja 2000, Vol. 1, 2 i 3, Savezni zavod za zaštitu i unapređenje zdravlja, Savremena
administracija, Beograd, 2000, 2001
[3] The Merck Index, 15th edition, Merck & Co., Inc, USA, 2013, www.rsc.org/merckindex
[4] K. Peter C. Vollhardt, Neil Schore, Organic Chemistry, Freeman and Company 1994 (autorizovan prevod
izdanja na engleskom jeziku).
[5] T. W. Graham Solomons, Organic Chemistry, John Wiley & sons, sixth edition 1996.
[6] Dr Slavka Pavlov, Uvod u hemiju heterocikličnih jedinjenja, Naučna knjiga, Beograd 1991.
[7] Dr J. Savić i dr M. Savić, Osnovi analitičke hemije, klasične metode, II izdanje, „Svjetlost” Sarajevo.
[8] D. Radulović, Lj. Đerić, M. Stanojčić, D. Panić, S. Vladimirov, D. Ivanović, Praktikum iz farmaceutske hemije,
Beograd, 1988.
[9] S. Milosavljević, Strukturne instrumentalne metode, Hemijski fakultet, Beograd, 1997.
[10] UV and IR Spectra of Some Important Drugs, Hans-Werner Dibbern, Editio Cantor Aulendorf, 1980.
[11] C. F. Poole and S. K. Poole, Chromatography Today, Elsevier, 1991.
[12] G. Milovanović, Hromatografske metode odvajanja, Jugoslovenski Zavod za produktivnost rada, Beograd, 1985.
[13] C. Moffat, J. V. Jackson, M. S. Moss, B. Widdop, Clarke¢s Isolation and Identification of Drugs, The
pharmaceutical Press, London 2004.
[14] H. Beckett, J. B. Stenlake, Practical Pharmaceutical Chemistry Third Edition – Part two, London, 2001.
[15] H. Beckett, J. B. Stenlake, Practical Pharmaceutical Chemistry – Part One, The Athlone Press, London, 2001.
[16] M. Damjanović, Fizika, eksperimentalne vežbe, praktikum za studente farmacije, Beogad 2002.
[17] L. D. Field, S. Sternhell, J. R. Kalman, Organic Structures from spectra, Third Edition, John Wiley & Sons, Ltd.,
2002.
[18] M. Sollner, S. Pečar, Vaje iz Farmacevtske Kemije III, Ljubljana, 2000.
[19] M. Sollner, S. Pečar, Vaje iz Instrumentalne farmacevtske analize, Ljubljana, 2000.
[20] S. Ahuja, Impurities Evaluation of Pharmaceuticals, Marcel Dekker, Inc. New York, 1998.
[21] S. Ahuja, K. Mills Alsante, Handbook of Isolation and Characterization of Impurities in Pharmaceuticals,
Academio press, San Diego, 2003.
[22] Pharmazeutische Chemie II, Ruprecht-Karls-Universität, Heidelberg, 1995.
[23] H. J. Roth, A. Kleemann, T. Beisswenger, Pharmaceutical Chemistry, vol I: Drug Synthesis, John Wiley & Sons,
Ltd., Toronto, 1994.
[24] A. Kleemann, J. Engel, B. Kutscher, D. Reichert, Pharmaceutical Substances, 4th edition, Thieme, Stuttgart –
New York, 2000.
[25] Ž. Čeković, Eksperimentalna Organska hemija, Beograd, 1995.
[26] ChemOffice Ultra 7.0, Cambridgesoft Corporation,Cambridge, 2002.
[27] V. Grndić, POTVRDE IDENTITETA: farmaceutske tvari i ljekoviti pripravci. Hrvatska Ljekarnička Komora.,
Zagreb 2011.

117