Professional Documents
Culture Documents
Ратко Павловић Ћићко WIKIPEDIA
Ратко Павловић Ћићко WIKIPEDIA
Породица
Потицао је из старе црногорске ратничке породице Николић са Чева, која се у тек ослобођену
јужну Србију, доселила 1880. године.[2] Његов предак био је црногорски војвода Пеко Павловић,
који се након Херцеговачког устанка, 1875. године сукобио са књазом Николом, па је 1880.
напустио Кнежевину Црну Гору и са породицом се настанио у Кнежевини Србији, где му је кнез
Милан Обреновић доделио пензију и кућу у Топлици, код Прокупља. Не дуго потом, Пеко је
1883. године, након Тимочке буне, пореметио односе са тада већ краљем Миланом, па је
напустио Србију и отишао најпре у Кнежевину Бугарску, а потом у Русију.[3]
Ратко није био директни потомак Пека Павловић, већ праунук његовог рођеног брата Крста
Павловића. Раткови родитељи били су Вељко и Петрана. Вељко је био рођен у Бериљу, док је
Петрана, била из села Косор, код Подгорице, из племена Куча. Ратко је рођен у току Првог
балканског рата, док су његов отац и стричеви били у српској војсци. Године 1915, у току Првог
светског рата, рођени су његови сестра и брат близанци — Вера и Витомир[а]. За време
Топличког устанка, 1917. године, кућа Павловића у Бериљу је била важно упориште устаника.
Ратков стриц Божа Петровић је био писар код војводе Косте Војиновића, а у њиховој штали је био
закопан војводин архив. Након слома устанка, Бугари су запалили кућу Павловића и све помоћне
зграде, па је тако страдала и војводина архива. Том приликом, Бугари су убили Ратковог деду
Лазара и стрица Петра, који је имао свега 16 година. Отац Вељко, борац Другог пешадијског
гвозденог пука, као тешки рањеник са Солунског фронта, умро је 1918. године током боравка
српске војске у Бизерти, у Тунису, док је стриц Крсто умро током боравка српске војске на Крфу.
Рат су преживели само стричеви Љуба[б] и Божо.[6][7]
Послератни период био је изузетно тежак за Раткову мајку Петрану, која је остала сама са троје
деце. Ноћу је шила, а преко дана су мужеви жена којима је шила обрађивали њихову земљу.
Касније је морала земљу да да у закуп односно „наполицу”. Године 1925, као удовица солунског
борца је од ратних обвезница добила кућу и имање у Кочану, у Македонији. Стриц Љубомир-
Љуба, као солунски борац такође је добио имање у Македонији и тамо се колонизирао. Петрана
није желела да се са децом сели у Македонију, па је остала у селу, а Љуба, који је тамо био
управник једне фабрике пиринча, водио је бригу њеној кући и имању. Она је једном годишње
одлазила тамо да узме кирију, прода сено и др.[7]
Школовање и Праг
Исте године, када је уписао факултет, издао је у Лесковцу збирку песама Окови и без окова.
Такође, своје текстове политичке и социјалне садржине објављивао у листу „Глас“ у Лесковцу. На
самом почетку студија, 1933. године, био је примљен у чланство тада илегалне Комунистичке
партије Југославије (КПЈ).[1] За свега две године, Ратко је апсолвирао на Правном факултету и
пријавио се на конкурс за студије финансија у Чехословачкој. У оквиру програма размене
студената између Чешке банке и Народне банке Југославије, Ратко је школске 1935/36. године
отишао у Праг. Као стипендиста, становао је студентском дому „Александар колеџ”, који је
изградила чехословaчка влада у знак пријатељства с Краљевином Југославијом. У њему је тада
живело око 120 студената из Југославије и око 60 чешких студената. Неки од тадашњих
југословенских студената, били су касније познати револуционари — Бранко Крсмановић, Мирко
Ковачевић, Вељко Влаховић, Ахмет Фетахагић и др.[9]
Током боравка у Прагу, Ратко се спријатељио с многим југословенским студентима, а пре свега са
Лазаром Удовичким, с којим је заједно становао. Тадашњи југословенски студенти у Прагу, имали
су чак девет удружења, али је главна подела била на националисте и комунисте. Ратко се истицао
у групи студената-комуниста. Доста је читао, пре свега дела из марксизма, па је у то време већ био
изграђени марксиста, који је скоро напамет знао „Комунистички манифест”. Јуна 1936. године, на
крају школске године, студенти-комунисти су организовали велики збор против фашизма, који су
подржали сви југословенски студенти, а Ратко је био један од говорника на митингу.[10] У току
лета 1936, пред отварање Светског омладинског конгреса у Женеви, Ратко и Вељко Влаховић су
радили на састављању брошуре „Сви за мир — мир за све”.[1] Ратко се са Вељком Влаховићем
спријатељио још у Београду, а он је у Праг дошао бежећи од југословенске полиције. Септембра
1936. године, Раткови другови Вељко Влаховић и Лазар Удовички су учествовали на Светском
омладинском конгресу, као део југословенске делегације, коју је предводио Иво Лола Рибар.[11]
Почетком октобра 1936, одржана је годишња скупштина Академског друштва „Југославија”, које
је окупљало сва стручна и завичајна удружења југословенских студената у Прагу, којих је тада
било око 200. На овој скупштини био је изабран нови Управни одбор за чијег је председникa био
изабран Ратко Павловић, а један од чланова Управног одбора је био и Бранко Крсмановић.[1]
Одлазак у Шпанију
Јула 1936. године у Шпанији је дошло до војне побуне, која је прерасла у грађански рат, а већ у
септембру Влада Шпанске републике је позвала све антифашисте да се у редовима
Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма. Такође, у
новембру 1936. године у листу „Пролетер“ је био објављен чланак Јосипа Броза Тита, који је у
име Централног комитета КП Југославије (ЦК КПЈ) позвао све комунисте и антифашисте да се
укључе у одбрану Шпанске републике. Након тога, међу југословенским студентима-
комунистима у Прагу, јавила се жеља да оду у Шпанију, па су се обратили ЦК КПЈ, с жељом да
им одобри одлазак.[12]
Како би успоставили везу са ЦК КПЈ, који је требало да им дозволи и омогући одлазак у Шпанију,
Ратко Павловић Ћићко је децембра 1936. године отпутовао у Париз, где се тада налазило седиште
ЦК КПЈ. По доласку у Париз Ћићко је дошао у књижару „Хоризонт”, где се јавио на везу
Живојину Павловићу. Током краткотрајног боравка у Паризу, Ћићко је од Живојина Павловића
сазнао многе тада непознате ствари о стању у КПЈ — да се у Централном комитету воде оштре
борбе, да је Коминтерна оптужила секретара КПЈ Милана Горкића да ради на осамостаљивању
КПЈ од Коминтерне и да је у Париз дошао специјални изасланик Коминтерне са задатком да среди
стање у Централном комитету.[13]
На овакве Раткове ставове није утицала само прича Живојина Павловића о стању у КПЈ, већ је он
током боравка у Прагу разрадио Стаљиново дело „Питања лењинизма” и сматрао га за удаљавање
од марксизма. Због отвореног иступа против Стаљина Ратко је још у Прагу добио епитет
„троцкисте”. У то време сви комунисти који нису одобравали Стаљинове чистке проглашавани су
троцкистима, иако многи од њих нису имали никаве везе са Лавом Троцким и његовом теоријом
комунизма.[13]
У групи студената из Прага, која је дошла у Шпанију јануара 1937. године, поред Ратка
Павловића, били су — Вељко Влаховић, Бранко Крсмановић, Мирко Ковачевић, Иван Турк,
Лазар Латиновић, Илија Енгел, Анђелко Радошевић, Мирко Хорват, Сигберт Бастијанчић, Ахмет
Фетахагић, Рудолф Јанхуба, Матија Шипрак, Лазар Удовички и Ратко Вујовић Чоче.[14]
По доласку у Шпанију, Ратко и његови другови су неколико дана боравили у Фигерасу, градићу
на шпанско-француској граници. За то време су изводили војничку обуку, пошто већина њих није
служила војску и није имала никакво војно искуство. Потом су првих дана фебруара пошли за
Албасету, где се налазио центар Интернационалних бригада. Ту су били укључени у састав
Интернационалог батаљона „Георги Димитров“ и после пар дана кренули на фронт у прве борбе.
Шест дана су путовали до фронта, успут изводећи војну обуку.[10][14]
У јеку борбе за место генералног секретара КПЈ, група од око 15 југословенских комуниста је у
Барселони одржала тајни састанак, који се чето назива и Барселонски конгрес КПЈ. На овом
састанку, коме је учествовао и Ратко Павловић Ћићко, упућено је писмо Коминтерни у коме се
протестовало против — именовања анонимуса Валтера за привременог генералног секретара
КПЈ и потискивања Милана Горкића и других кадрова из руковоства КПЈ. Такође на састанку је
дат предлог да за новог генералног секретара КПЈ буде изабран Петко Милетић, политички-
затвореник родом из Црне Горе. Након добијања етикете „троцкисте” у Прагу, због отвореног
критиковања „стаљинових чистки”, као и повезаности са смењеним руковдиоцем КПЈ
Живојином Павловићем, ово је био нови Ратков „преступ” из перспективе новог руководства
КПЈ на челу са Јосипом Брозом.[ђ][13]
Повратак у Југославију
У Југославији
Након повратка у земљу, 1940. године, Ратко је дошао у родно село Бериље. Борбени народ
Топлице је у годинама пред Други светски рат био поносан да су се у Шпанији против фашизма
борила и тројица Топличана — Светислав Ђорђевић из Прокупља, Ратко Вукићевић из
Претежана, код Блаца, који је погинуо као комесар чете у Шпанији и Ратко Павловић Ћићко. Од
ове тројице најпопуларнији је био Ратко, чија су писма из Шпаније организовано била ношена и
читана на одређеним партијским и скојевским скуповима. Та писма, посебно због песама
писаних у њима, имала су велики утицај на опредељивање омладине.[18]
Кућа Раткове мајке Петране у Бериљу, након његовог доласка, претворила се у окупљалиште
људи из села, студената, радника и других, који су долазили са жељом да виде Ратка и чују
његове приче из рата и борбе шпанског народа. У то време, власти Краљевине Југославије су
познате комунисте, револуционаре и бивше шпанске борце хапсиле у упућивале у
концентрационе логоре, од којих је најпознатији био логор у Билећи. Како би се што пре решиле
присуства Ратка у народу, власти су га крајем године упутиле на одслужење кадровског војног
рока. Веровато би он био затворен у неком од логора, али је на то утицао његов стриц Божа
Павловић, па је позван у војску. Био је упућен у Македонију, у Штип.[19]
У Југословенској војсци, током одслужења војног рока Ратка је посебно исмевао један капетан,
командир његове јединице, када је сазнао да је Ратко имао чин капетана Шпанске републиканске
армије. Почетак Априлског рата, 1941. године затекао га је на југословенско-бугарској граници,
на планини Осогово.[20] Био је у јединици у саставу Треће групе армије, под командом генерала
Милана Недића. Услед јаког продора немачке 12. армије, ова армијска групација је доживела брз
слом, а Вермахт је већ 7. априла заузео Скопље. Брзи слом војске, скоро без пружања отпора
непријатељу, није деморалисао Ратка и он је одмах око себе окупио групу војника из јужне Србије
и с њима кренуо из Македоније у Топлицу.[19]
Народноослободилачки рат
Организовање устанка
Приликом повратка из Македоније у Топлицу, Ратко није отишао кући, већ је најпре свратио у
село Коњарник, код Житорађе, где се срео са својим школским другом и комунистом Војином
Бајовићем Вуком. Овде су провели неколико дана у згради основне школе, јер је локални учитељ
био члан КПЈ. Током боравка, они су одржали састанак са локалним комунистима и
симпатизерима, на коме их је Ратко упознао са новонасталом војном и политичком
ситуацијом.[22] Потом је отишао код рођака у село Петровац, где је боравио у кући Драгољуба
Петровића Радета. Ту је оставио оружје које понео са собом из војске и после неколико дана
отишао у родно Бериље.[23]
Као шпански добровољац и антифашиста, Ратко је већ од првих дана окупације знао да ће бити
на удару окупационих власти, па је прешао у илегалност. На дан напада Сила осовине на
Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, почео је отворени прогон и хапшење комуниста. Истог
дана полиција из Прокупља је дошла у Бериље са задатком да ухапси Ратка, али је он пре тога
напустио кућу и отишао у шуму. Пар дана потом се скривао код рођака, а онда је заједно са
браћом Поповић — Светиславом Тилетом и Новицом направио једну колибу у шуми код села
Растовница. Овде је Ратко имао свакодневне активности усмерене ка организовању покрета
отпора. Тада је дошло и до првих контаката између њега и званичних представника КПЈ. Међу
првима је дошао Васа Смајевић, члан Окружног комитета КПЈ за Ниш, који је с Ратком водио
разговре о припремамa за организовање партизанског одреда у Топлици. Поред званичних
представника КПЈ, контакт с Ратком су одржавали и други комунисти из Топлице — Радош
Јовановић Сеља, Раде Ђорђевић Балонче, Војин Бајовић Вук, Видак Миловић и др.[19]
Иако је према Ратку Павловићу владало одређено неповерење од стране партијске организације
КПЈ — које је било засновано на ставу виших партијских форума да је самовољно напустио логор
у Француској и тиме прекршио партијску дисциплину, Ћићко је имао велики углед међу народом
и омладином у Топлици, а посебно међу члановима КПЈ и СКОЈ и њиховим симпатизерима.
Чланови Месног комитета КПЈ за Топлицу, а пре свега Радош Јовановић Сеља и Раде Ђорђевић
Балонче, пренели су Окружном комитету КПЈ за Ниш став да је без Ћићка немогуће покренути
устанак у Топлици. Како би се превазишле одређене несугласице између Ратка и КПЈ, Василије
Буха, инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију у јужној Србији, крајем јула 1941. године,
је позвао Ратка да дође у окупирани Ниш на разговор. Иако је овај пут до Ниша, као и сам одлазак
у Ниш, представљао одређену опсаност за Ћићкову безбедност, он је одлучио да пође на разговор.
На путу ка Нишу, Ратко је заједно са Сељом Јовановићем, био заробљен од стране четника Косте
Пећанца, али га је локални војвода ослободио знајући колики углед Ратко има међу народом.
Након инцидента са четницима, Ратко и Сеља су одустали од даљег пута у Ниш и вратили се на
Пасјачу. Након неуспелог доласка у Ниш, секретар Окружни комитет КПЈ за Ниш Сретен
Младеновић Мика и инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију Василије Буха донели су
одлуку да се Ратко Павловић Ћићко врати у чланство КПЈ.[21]
Коста Пећанац је био изненађен нападом партизана на Прокупље и у страху да Немци поново не
окупирају територију коју су му дали на управљање, наредио је општу мобилизацију.
Мобилизација се није односила само на његове четнике, већ и на све војне обвезнике, па је
већина сељака мобилисана под претњом. Својим војводама, Коста је наредио да све мобилисане
снаге јачине око 3.000 људи усмере ка Пасјачи и Видојевици, а он је свој Штаб сместио у Житном
Потоку, одакле је руководио операцијом напада на партизане. Штаб Топличког одреда, а пре свега
Ћићко и Марко Шпанац, који су били капетани Шпанске републиканске армије, знали су да иако
бројнији четници немају борбену снагу и у сусрет њима послали су знатно мање партизанске
јединице. Четничка офанзива трајала је од 12. до 14. октобра 1941. године, али је доживела општи
неуспех. Сви четнички правци напада били су одбијени знатно мањим партизанским снагама.
Најпре су разбијени четници војводе Илије, који се кретао од села Бучинце, а потом и четници
војводе Бањца на Јовиним Ливадама. Најмасовнији четничке снаге попа Мике Поповића из
Блаца и Мике Куштримовића из Доње Коњуше, бројале су више од 1.000 људи, али су и оне биле
разбијене. У ствари, приликом напада партизана већина насилно мобилисаних четника се
разбежала и настао је општи метеж, који је деморалисао и оне који су били вољни за борбу. Део
мобилисaних четника који није побегао, али није желео ни борбу, партизани су поделили у три
групе, којима су Ратко, Никодије Стојановић Татко и Кирил Михаловски Грујица одржали говоре
и упознали их са циљевима Народноослободилачког покрета. Пошто је већина ових четника била
из села око Куршумлије и Блаца, они су након тога отишли кућама. По доласку у своја села ови
бивши четници били су прави агитатори НОП-а јер су људима причали о партизанима и њиховој
борби, увеличавајући њихово бројно стање, а посебно о њиховом вођи Ратку Павловићу
Ћићку.[27]
У току офанзиве, војвода Јован Бабовић из Крушевице одбио је да нападне партизане, јер му се
син Вукоје налазио у партизанима.[е] Због овога, он је дошао у сукоб са војводом Миланом
Пећанцем, Костиним сином, који се вратио у штаб свога оца. Чувши за поразе на Пасјачи,
Јовиним Ливадама, Белом камену и Ђуровцу, Коста Пећанац је у току ноћи 13/14. октобра
напустио Житни Поток и отишао у Куршумлију, чиме је ова офанзива и дефинитивно била
завршена.[27]
После напуштања Косанице, крајем новембра 1941. године, Ћићко је са својом четом кренуо
према Крушевици, обилазећи околна села. Након тога је у Крушевици одржао велики збор, коме
су присуствовали мештани из околиних села. Ту им се придружио и бивши Пећанчев војода
Јован Бабић. Након тога је био организован збор у Широким Њивама, после чега је од
новопридошлих бораца била формирана месна десетина. Косаничка чета се није дуго задражала
на овом терену јер је Ћићко 3. децембра 1941. добио задатак од Штаба одреда да одмах крене
према Топлици у правцу Блаца. Разлог ове наредбе је била припрема напада на Блаце с циљем да
се из њега ослободи заробљена група партизана, коју су 29. новембра у близини села Здравиње
заробили четници Косте Пећанца и предали војводи попу Мики Поповићу.[31]
Након напада на Блаце, Штаб Топличког одреда је водио успешне преговоре са четничким
командантом Прокупља официром Ацом Поповићем и постигао споразум да једна чета партизана
уђе у град и држи власт. Како се не би привукла пажња Косте Пећанца и Немаца, партизанска
чета је у граду боравила илегално као четничка јединица. За овај задатак у Топличком одреду је
била формирана посебна чета на чијем је био командант Димитрије Писковић Трнавац, а
политички комесар Милић Ракић. Ова чета држала је власт у Прокупљу уз помоћ тамошње
партијске организације КПЈ и месне чете под командом Љубинка Несторовића Озрена, све до
уласка Бугара у Прокупље 9. јануара 1942. године.[33]
Долазак бугарских снага у Топлицу, код већине становништва је пробудио страх и подсећање на
ужасне злочине које су Бугари вршили за време окупације у Првом светском рату, а посебно
током гушења Топличког устанка 1917. године. Узнемирени сељаци одлазили су појединачно или
у групама на Пасјачу с циљем да се састану са Ћићком и од њега траже објашњење новонастале
ситуације. Многи од њих, у страху од терора, давали су савете да партизани први не започињу
борбу с Бугарима. Не дуго по доласку Бугара, партизани су на Пасјачи и Белом Камену у ноћи
13/14. јануара организовали дочек Нове године по старом календару, коме је присуствовао велики
број сељака из околних села. Одмах након тога Штаб Одреда је донео одлуку да се један број
бораца отпусти из Одреда, а остатак подели у мање групе. Ова одлука донета је самостално, без
сагласности Окружног комитета КПЈ за Ниш, јер се његов секретар Сретен Младеновић Мика
тада налазио на Озрену. Он се одмах по добијању информације о разбијању Одреда вратио у
Топлицу и повео иницијативу за повратак бораца у Одред, називајући овакву одлуку руководства
Одреда за опортунизам.[38]
Погибија
Народни херој
Одлуком Председништва Антифашистичког већа
народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на предлог
маршала Југославије Јосипа Броза Тита, на дан
капитулације Трећег рајха 9. маја 1945]. године за
осведочена херојска дела на бојном пољу Ратко
Павловић Ћићко проглашен је за народног хероја
Југославије.[40] Одлуком Президијума Врховног совјета
СССР-а, као истакнути борац против фашизма,
одликован је Орденом отаџбинског рата првог степена.
Поред споменика у Раткову, народном хероју Ратку Павловићу Ћићку подигнуто је још неколико
спомен-обележја. У Прокупљу се налазе две спомен-бисте — у центру града, где су 1955. године
пренети и сахрањени његови посмртни остаци и у кругу касарне Војске Србије која носи његово
име, подигнутo 1966. године.[42] У његовом родном селу Бериљу, на згаришту његове родне куће
1958. године је подигнута спомен-биста, рад вајара Сретена Стојановића.[43]
Његово име носи преко 30 улица на територији Републике Србије, а неки од градова, са улицом
која носи његово име, су — Врање, Београд, Зрењанин, Крагујевац, Краљево, Куршумлија,
Лесковац и Ниш.[44] Поред улица, име Ратка Павловића носе и две основне школе — у
Прокупљу, која је ово име добила 1956. године[45] и у Раткову, која је ово име добила 1959.
године.[46]
О животу Ратка Павловића Ћићка снимњено је и неколико документарних филмова. Године 1973.
редитељ Божидар Калезић снимо је документарни филм „Легенда о Ћићку”, у коме је Ратков лик
тумачио глумац Бошко Пулетић. Године 1980. редитељ Зоран Предић је у оквиру серијала
„Ликови револуције”, на Телевизији Београд, снимо документрану емисију о Ратку Павловићу
Ћићку.[47]
Животни пут и трагична судбина Ратка Павловић била је тема многих књижевних аутора. Године
1958. књижевник и Ћићков саборац Миливоје Перовић написао је књигу „Хроника о Ћићку”.
Након тога написана су два романа, у којима су главни ликови ових романа били базирани на
личности Ратка Павловића Ћићка. Први такав роман под називом „Варнице под пепелом”, аутора
Радисава Величковића, првоборца из Топлице, објављен је 1970. године. У овом роману Ћићков
лик се појавио под именом Милан Орловић Вељко, али је и поред тога био лако препознатљив.
Овај роман покренуо је полемику у „Топличким новинама”, али није изазвао веће реакције
друштвено-политичких организација. Други роман о Ћићку под називом „Кнез таме”, аутора
Радослава Војводића, објављен је 1971. године. У овом роману главни лик Мићун Маћинац пише
сценарио за филм о револуцији у Топлици и том приликом покреће питање погибије
партизанског команданта Баће Југовића, лика који је базиран на личности Ратка Павловића.
Поред приче о Ћићку, Војводић у свом роману покреће још једну тадашњу табу тему —
троцкизам у Топлици и пише о убиству Чеде Крушевца, који је у роману приказан кроз лик Ратка
Кораћа. За разлику од претходне, ова књига је изазвала оштре реакције друштвено-политичких
организација и била је оцењена као клевета на рачун Савеза комуниста Југославије и
Народноослободилачке борбе. [48]
Напомене
a. Витомир Павловић, Ратков млађи брат, умро је као дете од тешког запаљења плућа.[4]
b. Љубомир Љуба Павловић био је у току Другог светског рата партизански борац и
погинуо је 1943. године. Заједно са њим у партизанима су се борила и његова два
сина Аца и Владимир.[5]
c. О Ратковом прекиду школовања у Прокупљу и боравку у Београду, код стрица Боже,
мало се зна. Неки аутори Раткових биографија овај период прескачу, али га помињу
његова сестра Вера у изјави коју је дала за књигу „Ратко Павловић Ћићко” аутора
Борка Гвозденовића,[7] као и Иван Ивановић у свом фељтону у магазину „Таблоид”,
ослањајући се на записе Миливоја Перовића, Ћићковог друга из гимназије. Миливоје
Перовић сматра да је Ратков прекид школовања у гимназији у Прокупљу повезан са
увођењем Шестојануарске диктатуре и уредбом министра просвете Божидара
Максимовића да се сузбије комунистички покрет међу ученицима. Правилник о
владању ученика средњих школа, који је донео министар Максимовић забрањивао је
ученицима да се баве политиком и наређивао дикректорима школа да стриктно воде
рачуна које књиге читају ученици. Тада се на удару посебно нашла левичарска
литература, коју је Ратко доста читао. Перовић претпоставља да је Ратков стриц Божа
Павловић, који је био на државном положају, одлучио да свог братанца пребаци у
Београд, како не би дошао под удар школских власти.[8]
d. Због својих стаљинистичких ставова Адела Бохуницки, је 1949. године била ухапшена
и до 1954. је била затворена у затвору на Голом отоку, односно затвору за жене на
оближњем острву Свети Гргур.
e. Према сведочењима Миливоја Перовића Ратко се током борвака у Паризу, на путу за
Шпанију, посредством Живојина Павловића сусрео са Валтером, односно Јосипом
Брозом Титом, са којим је разговарао о приликама на студијама у Прагу.[13]
f. Према сведочењу шпанског добровољца Светислава Тиле Ђорђевића Ратко
Павловић је током борвака у Шапнији, у совјетској Официрској школи у друштву
совјетског генерала Александра Орлова, шефа НКВД за Шпанију видео Јосипа Броза
Тита. Иако званична историографија пориче Титов боравак у Шпанији, током
грађанског рата, постоје индиције да је он тамо тајно боравио.[13]
g. Војвода Јован Бабић се касније придружио партизанима и са њима остао до краја
рата[28]
h. Прва партијска конференција Топличког одреда била је одржана 2. 3 . новембра 1941.
године на Пасјачи.[34]
i. Према споразуму између Трећег рајха и Краљевине Италије потписаног 21. априла
1941. године у Бечу, Краљевина Бугарска је окупирала југоисточни део Србије —
врањски и пиротски округ, територију северозападно од Зајечара и мање подручије
Косова.[36]
Фото-галерија
Референце
1. Народни хероји Југославије 1982, стр. 79.
2. Мрдаковић 1998, стр. 8.
3. Мрдаковић 1998, стр. 4.
4. Гвозденовић 1983, стр. 7.
5. Мрдаковић 1998, стр. 9.
6. Мрдаковић 1998, стр. 8–9.
7. Гвозденовић 1983, стр. 7–9.
8. (http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=328&cl=29)Иван Ивановић „Дошљак
из Прокупља” магазин-таблоид
9. Гвозденовић 1983, стр. 9—18.
10. Гвозденовић 1983, стр. 9–18.
11. Удовички 1997, стр. 76—78.
12. Корбутовски 1990, стр. 21–24.
13. Иван Ивановић „Ко је преживео Шпанију, убила га је Револуција” магазин-таблоид (htt
p://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=329&cl=32)
14. Корбутовски 1990, стр. 27–30.
15. Тадић 1984, стр. 153.
16. Гвозденовић 1983, стр. 18–20.
17. Мрдаковић 1998, стр. 10–26.
18. Мрдаковић 1998, стр. 10—26.
19. Мрдаковић 1998, стр. 27—29.
20. тадић 1985, стр. 151—157.
21. Мрдаковић 1998, стр. 30—48.
22. Гвозденовић 1983, стр. 23—26.
23. Гвозденовић 1983, стр. 20—22.
24. Мрдаковић 1998, стр. 30–48.
25. Мрдаковић 1998, стр. 49–59.
26. Мрдаковић 1998, стр. 59–60.
27. Мрдаковић 1998, стр. 61–69.
28. Мрдаковић 1998, стр. 64.
29. Мрдаковић 1998, стр. 70–76.
30. Мрдаковић 1998, стр. 77–82.
31. Мрдаковић 1998, стр. 83–92.
32. Мрдаковић 1998, стр. 93–96.
33. Мрдаковић 1998, стр. 97–99.
34. Мрдаковић 1998, стр. 101.
35. Мрдаковић 1998, стр. 100–104.
36. Хронологија НОБ 1964, стр. 189.
37. Николић 1979, стр. 107–114.
38. Николић 1979, стр. 115–122.
39. Мрдаковић 1998, стр. 185–186.
40. Зборник НОР 1949, стр. 638.
41. Поповић 1981, стр. 272.
42. Поповић 1981, стр. 145.
43. Поповић 1981, стр. 146.
44. „Улице ’Ратка Павловића Ћићка’ на мапи” (https://www.planplus.rs/#!sve-ulice/Ratka+Pav
lovica/86326). planplus.rs. Архивирано (https://web.archive.org/web/20160805151459/http
s://www.planplus.rs/) из оригинала 7. 8. 2017. г. Приступљено 7. 8. 2017.
45. ОШ „Ратко Павловић Ћићко” Прокупље (https://www.osrpc.edu.rs/o-nama/istorijat)
46. ОШ „Ратко Павловић Ћићко” Ратково (http://osratkopavloviccicko.nasaskola.rs/strana/58/I
storijat-skole/)
47. РТС Трезор:Две емисије у славу шпанског борца Ратка Павловића Ћићка (http://www.rt
s.rs/page/tv/sr/story/21/rts-2/1316600/trezor.html)
48. Иван Ивановић „Из Црне Горе до Црне Траве” магазин-таблоид (http://www.magazin-tab
loid.com/casopis/?id=06&br=333&cl=31)
Литература
Зборник докумената и података о Поповић, Разуменка Зума (1981).
народноослободилачком рату Споменици Народноослободилачке
југословенских народа, том II, књига I борбе и револуције СР Србије 1941—
— Билтен Врховног штаба 1945. Београд: Народна армија.
Народноослободилачке војске Гвозденовић, Борко (1983). Ратко
Југославије 1941—1945. Београд: Павловић Ћићко. Београд: „Народна
Војно-историјски институт армија.
Југословенске армије. 1949.
Тадић, Александар (1984). Мајке хероја
Хронологија ослободилачке борбе причају. Винковци: „Искра”.
народа Југославије 1941—1945.
Корбутовски, Никола (1990). Народни
Београд: Војно-историјски институт.
херој Бранко Крсмановић. Београд:
1964.
„Војно издавачки центар”.
Николић, Живојин (1979). Југоситочна
Удовички, Лазар (1997). Шпанија моје
Србија у Народноослободилачком рату
младости — Писмо мојој деци.
и Револуцији 1941—1945. Београд:
Београд: „Чигоја”.
„Народна књига”.
Мрдаковић, Радомир (1998). Ратко
Народни хероји Југославије том II.
Павловић Ћићко. Београд: „Клуб НТ”.
Београд: Народна књига. 1982.
Спољашње везе
Биографија Ратка Павловића Ћићка на
сајту СУБНОР-а Србије (http://www.subnor.org.rs/heroji-n/ratko-pavlovic-cicko)
Биографија Ратка Павловића Ћићка на сајту Основне школе „Ратко Павловић Ћићко”
из Прокупља (https://www.osrpc.edu.rs/o-nama/ratko-pavlovic-cicko)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ратко_Павловић_Ћићко&oldid=25615252”