Žan Pol Sartr

Iza zatvorenih vrata

Drama u jednom cinu

(1944)

Prevela: Dragana Cvetkovic

Lica:
INES
ESTELA
GARSEN
MOMAK

SCENA I
Garsen, Momak
Salon u stilu Drugog Carstva. Na kaminu jedna bronzana figura.
GARSEN (ulazi i gleda oko sebe): Dakle tu smo.
MOMAK: Tu smo.
GARSEN: Znaci, tako je to...
MOMAK: Tako je to.
GARSEN: Ja... Mislim da covek mora vremenom da se navikne na nameštaj.
MOMAK: To zavisi od ljudi.
GARSEN: Jesu li sve sobe ovakve?
MOMAK: Šta mislite. Nama dolaze Kinezi, Hindusi. Šta da rade oni recimo sa jednom
foteljom u stilu Drugog Carstva?
GARSEN: A ja, šta biste hteli da ja radim sa njom? Znate li ko sam bio? Eh! To nije
nimalo važno. Najzad, živeo sam uvek sred nameštaja koji nisam voleo i u lažnim
društvenim položajima. Lažni položaj u trpezariji iz vremena Luja Filipa, zar vam se
to ne svida?
MOMAK: Videcete: u salonu iz Drugog Carstva nije nimalo gore.
GARSEN: Ah? Da. Da. Da. Da. (Gleda oko sebe) Ipak, nisam se ni nadao... Vi
svakako znate šta se prica dole?
MOMAK: O cemu?
GARSEN: Pa... (sa neodredenim i širokim gestom) o svemu ovome.
MOMAK: Kako možete da verujete u takve budalaštine? Osobe koje nisu ni krocile
ovde. Jer najzad, da su ovamo došle...
GARSEN: Da.
Oboje se smeju.
GARSEN (postavši najednom ozbiljan): Gde je kolac?
MOMAK: Šta?
GARSEN: Kocevi, usijano gvožde, kožni mehovi.
MOMAK: Vi se podsmevate.
GARSEN (gledajuci ga) Ah? Ah, da! Ne, nisam želeo da se podsmevam. (Tišina. On
se šeta.) Nigde ogledala, ni prozora, naravno. Niceg lomljivog. (Sa naglom žestinom)
A zašto su mi oduzeli cetkicu za zube?
MOMAK: Eto. Eto ljudskog dostojanstva koje vam se vraca. To je strašno.
GARSEN (lupajuci besno po naslonu fotelje): Molim vas da me poštedite vasih
familijarnosti. Dobro mi je poznat moj položaj, ali necu podnositi da vi...
MOMAK: No! No! Oprostite mi. Šta cete, sve mušterije postavljaju isto pitanje. Kad
stižu: »Gde su kocevi?« U tom trenutku, uveravam vas, ne misle na doterivanje. A
zatim, cim ih umire, eto cetkice za zube. Ali, za ime božje, zar ne možete da
razmislite? Naposletku, pitam vas zašto biste prali zube?
GARSEN: Da, zaista, zašto? (Gleda oko sebe) I zašto bismo se ogledali? Dok
bronzana figura dolazi baš u pravi cas... Mislim da ce biti trenutaka kad cu gledati
širom otvorenih ociju. Širom otvorenih ociju, je l' da? Uostalom nema tu šta da se
krije; kažem vam da mi je dobro poznat moj položaj. Hocete li da vam ispricam kako
se to dogada. Laf se guši, tone, davi se, jedino mu je pogled izvan vode i šta vidi?
Barbedjenovu bronzanu figuru. Kakva zbrka! No, vama su bez sumnje zabranili da mi
odgovarate. Ja i ne tražim. Ali znajte da me nisu docepali iznebuha, ne hvalite se da
ste me videli iznenadenog; ja gledam u lice situaciji. (Nastavlja da hoda.) Dakle,
nema cetkice za zube. Cak ni kreveta. Jer ne spava se nikada, razume se?
MOMAK: Bože moj!
GARSEN: Smeo bih da se kladim u to. Zašto bi se spavalo? San dolazi necujno.
Osecate da vam se sklapaju oci, ali zasto spavati? Opružite se na divan i pft... san
odleti... Onda treba protrljati oci, dici se i sve pocinje iznova.
MOMAK: Kakav ste vi zanesenjak!
GARSEN: Cutite. Ja necu vikati, necu stenjati, ali hocu da gledam situaciji u lice. Ne
želim da iz zasede naleti na mene, a da je ja ne poznam. Zanesenjak? Dakle ne
oseca se cak ni potreba za snom. Zašto i spavati ako nismo pospani? Izvanredno.
Cekajte. Cekajte: zašto je to tako mucno? Zašto je tako mucno? Ah, znam: To je
život bez preseka.
MOMAK: Kakvog preseka?
GARSEN (podražavajuci ga) Kakvog preseka? (Podozrivo) Pogledajte me. Naravno,
bio sam siguran u to. Time mogu da objasnim prostacku i nepodnošljivu nametljivost
vaših pogleda. Na casnu rec, oni su zakržljali.
MOMAK: Ali o cemu govorite?
GARSEN: O vašim kapcima. Mi smo sklapali kapke. To se zvalo jedan mig. Mala, crna
iskra zavesa koja se spusti i podigne: treptaj je gotov. Oko se ovlaži, sveta nestane.
Ne možete ni zamisliti koliko je to delovalo osvežavajuce. Cetiri hiljade pocivki u
jednom satu. I kad kažem cetiri hiljade... Dakle? Živecu bez ocnih kapaka? Ne
pravite se budala. Bez kapaka, bez sna, to je sve jedno. Necu više spavati... Ali, da li
ce mi to biti podnošljivo? Pokušajte da razumete, napregnite se malo: ja sam
zajedljiv covek i vidite, ja... imam obicaj da se sebi rugam. Ali ne mogu ni da se
zafrkavam neprestano: tamo dole su postojale noci. Spavao sam. Imao sam lak san.
To je bilo kao neka naknada. Prisiljavao sam sebe da sanjam obicne snove. Jednu
livadu... Da, samo livadu. Sanjao sam da šetam po njoj. Je li dan?
MOMAK: Vidite dobro da su lampe zapaljene.
GARSEN: Do davola. Takav je vaš dan. A napolju?
MOMAK (zaprepašcen): Napolju?
GARSEN: Napolju! s druge strane ovih zidova.
MOMAK: Ima jedan hodnik.
GARSEN: A na kraju hodnika?
MOMAK: Ima drugih soba i drugih hodnika i stepeništa.
GARSEN: A onda?
MOMAK: To je sve.
GARSEN: Vi svakako imate dan izlaska. Kuda onda izlazite?
MOMAK: Kod svoga ujaka kojije starešina posluge na trecem spratu.
GARSEN: Toga sam morao i sam da se dosetim. Gde je prekidac?
MOMAK: Nema ovde prekidaca.
GARSEN: Dakle? Ne može da se ugasi?
MOMAK: Uprava može da prekine struju. Ali ne secam se da je to cinila na ovom
spratu. Imamo osvetljenja do mile volje.
GARSEN: Vrlo dobro. Znaci treba živeti otvorenih ociju.
MOMAK (ironicno): Živeti...
GARSEN: Necete me valjda zavitlavati zbog jedne pogrešne reci. Otvorenih ociju.
Vecito. Bice uveliko dan u mojim ocima. I u mojoj glavi. (Kratko cutanje) A ako
bacim onu bronzanu figuru na sijalicu, hoce li se ugasiti?
MOMAK: Suviše je teška.
GARSEN (uzima figuru u ruke i pokušava da je podigne): Imate pravo. Suviše je
teška.
Tišina.
MOMAK: E, pa dobro, ako vam više nisam potreban, ja cu vas napustiti.
GARSEN (trgnuvši se): Vi odlazite? Do videnja. (Momak odlazi do vrata.) Cekajte.
(Momak se okrece.) Je li to tamo zvonce? (Momak klima potvrdno glavom.) I ja
mogu da vam zazvonim kad hocu, a vi morate doci?
MOMAK: Po pravilu, da. Ali ono je cudljivo. Nešto se zaglavilo u mehanizmu.
Garsen odlazi do zvona i pritiska dugme. Zvonjava.
GARSEN: Ono radi!
MOMAK (zacuden): Radi. (I on zvoni.) Ali ne zanosite se, to nece trajati. A sad, sluga
pokoran.
GARSEN (zadržava ga jednim pokretom): Ja...
MOMAK: Šta?
GARSEN: Ne, ništa. (Ide ka kaminu i uzima nož za hartiju.) A šta je ovo?
MOMAK: Valjda vidite: nož za hartiju.
GARSEN: Zar ima knjiga ovde?
MOMAK: Nema.
GARSEN: Pa cemu onda služi? (Momak sleže ramenima.) Pa dobro. Idite.
Momak odlazi.

SCENA II
Garsen, sam. On prilazi bronzanoj figuri i gladi je rukom. Seda. Ponovo se diže.
Prilazi zvonu i pritiska dugme. Zvono ne zvoni. Pokušava dva, tri puta, ali uzalud.
Onda odlazi do vrata i pokušava da ih otvori. Ona ne mogu da se otvore. On zove.
GARSEN: Momce! Momce!
Nema odgovora. On lupa pesnicom u vrata i zove momka. Zatim se brzo umiruje i
ponovo seda. U tom momentu se vrata otvaraju i ulazi Ines pracena momkom.

SCENA III
Garsen, Ines, Momak.
MOMAK (Garsenu): Vi ste me zvali?
Garsen htede da mu odgovori, ali baci pogled na Ines.
GARSEN: Ne.
MOMAK (okrecuci se ka Ines): Kod kuce ste gospodo. (Ines cuti.) Ako imate da mi
postavite kakva pitanja... (Ines cuti.)
MOMAK (razocaran): Mušterije obicno žele da se obaveste... Necu da navaljujem.
Uostalom, što se tice cetkice za zube, zvonca i Barbedjenove bronzane figure,
gospodin je upoznat sa tim i odgovorice vam isto tako dobro kao i js
On izlazi. Tišina. Garsen gleda Ines. Ines gleda oko sebe, zatim se naglo upucuje
Garsenu.
INES: Gde je Floransa? (Garsen cuti.) Pitam vas gde je Floransa?
GARSEN: Ja o njoj nemam ni pojma.
INES: Zar je to sve što ste pronašli? Mucenje odsustvom? E pa, nije vam pošlo za
rukom. Floransa je bila jedna ludica i ja je ne žalim.
GARSEN: Oprostite, molim vas: šta vi to mislite, ko sam ja?
INES: Vi? Vi ste dželat.
GARSEN (trgne se, a onda pocinje da se smeje): Vrlo zanimljiva zabluda. Dželat,
zaista. Vi ste ušli, pogledali ste me i pomislili ste: to je dželat. Kakva nastranost!
Momak je smešan, trebalo je da nas predstavi jedno drugome. Dželat! Ja sam Žozef
Garsen, novinar i književnik. U stvari, mi smo sad sapatnici. Gospoda...
INES (suvo): Ines Serano. Gospodica.
GARSEN: Vrlo dobro. Odlicno. E pa, led je probijen. I tako, vi kažete da izgledam kao
dželat. A po cemu se poznaju dželati, molim vas?
INES: Izgledaju kao da ih je strah.
GARSEN: Strah? To je vrlo zabavno. A koga? Svojih žrtava?
INES: Ma, idite! Znam šta govorim! Videla sam sebe u ogledalu.
GARSEN: U ogledalu? (Gleda oko sebe.) To je strašno: sklonili su sve što bi moglo da
bude nalik na ogledalo. (Kratko cutanje) U svakom slucaju, mogu vam reci da se ne
plašim. Ne uzimam situaciju olako i svestan sam njene ozbiljnosti. Ali ne plašim se.
INES (sležuci ramenima): To je vaša stvar. (Kratko cutanje) Zar vam se s vremena
na vreme ne dešava da se malo prošetate napolju?
GARSEN: Vrata su zakljucana.
INES: Utoliko gore.
GARSEN: Ja razumem vrlo dobro da vam moje prisustvo smeta. Što se mene tice, i
ja bih voleo da sam ostao sam: treba da sredim svoj život i osecam potrebu da se
priberem. Ali siguran sam da cemo moci da se priviknemo jedno na drugo: ja ne
govorim, ne krecem se uopšte i ne galamim. Samo, ako smem da budem toliko
slobodan da dam jedan savet, bice potrebno da sacuvamo medu nama krajnju
uctivost. Ona ce nam biti najbolja odbrana.
INES: Ja nisam uctiva.
GARSEN: Ja cu biti, onda, za oboje.
Tišina. Garsenje seo na divan. Ines šeta s jednog kraja sobe na drugi.
INES (gledajuci ga): Vaša usta.
GARSEN (trgnut iz sanjarenja): Molim?
INES: Zar ne biste mogli da zaustavite svoja usta? Okrecu vam se ispod nosa kao
cigra.
GARSEN: Molim vas da mi oprostite. Nisam bio svestan toga.
INES: To vam i prebacujem. (Garsen grci usta.) Opet! Vi tvrdite da ste uctivi, a digli
ste ruke od svog izgleda. Niste sami i nemate prava da mi naturate prizor vašeg
straha.
Garsen se diže i prilazi njoj.
GARSEN: A vi, zar se vi ne plašite?
INES: Zbog cega? Strah nam je koristio ranije dok smo imali nade.
GARSEN (tiho): Nema više nade, ali mi smo još uvek ranije. Nismo još poceli da
podnosimo muke, gospodice.
INES: Znam. (Kratko cutanje) Šta ce biti?
GARSEN: Ne znam. Ocekujem.
Tišina. Garsen ponovo seda. Ines nastavlja da šeta. Garsen još jednom grci usta, a
zatim poštoje pogledao Ines, zagnjuri glavu u ruke. Ulaze Estela i momak.SCENA IV
Ines, Garsen, Estela, Momak.
Estela gleda Garsena koji ne diže glavu.
ESTELA (Garsenu): Ne. Ne diži glavu. Znam šta kriješ rukama, znam da nemaš više
lica. (Garsen spušta ruke.) O! (Kratko cutanje. Iznenadeno.) Ja vas ne poznajem.
GARSEN: Nisam dželat, gospodo.
ESTELA: Nisam ni mislila da ste dželat. Ja... sam mislila da neko hoce da se našali sa
mnom. (Momku) Koga još ocekujete?
MOMAK: Nece više niko doci.
ESTELA (sa olakšanjem): Ah! Znaci ostacemo potpuno sami, gospodin, gospoda i ja.
Ona se smeje.
GARSEN (suvo): Nema tu niceg smešnog.
ESTELA (smejuci se još uvek): Ali ovi divani su toliko ružni. I pogledajte kako su ih
razmestili, cini mi se kao da je Nova godina i da sam u poseti kod moje tetke Marije.
Pretpostavljam da svako ima svoj. Je li ovaj moj? (Momku) Ali ja nikako necu moci tu
da sednem, to je prava nesreca: ja sam obucena u svetloplavo, a on je zelen kao
spanac.
INES: Hocete li moj?
ESTELA: Tamnocrveni divan? Vi ste vrlo ljubazni, ali ni to mi ne bi bolje pristajalo.
Ne, šta cete? Svakome svoje: dobila sam zeleni, zadržacu ga. (Kratko cutanje) Jedini
koji bi mi u najgorem slucaju odgovarao, to je gospodinov.
Tišina.
INES: Cujete li, Garsene?
GARSEN (trgnuvši se): Divan... O! Oprostite. (Diže se) Vaš je gospodo.
ESTELA: Hvala. (Ona skida mantil i baca ga na divan. Kratko cutanje.) Upoznajmo
se, pošto cemo morati da stanujemo zajedno. Ja sam Estela Rigo.
Garsen se pokloni i hoce da se predstavi, ali Ines promace ispred njega.
INES: Ines Serano. Vrlo mi je milo.
Garsen se ponovo klanja.
GARSEN: Žozef Garsen.
MOMAK: Da l' sam vam još potreban?
ESTELA: Ne. Idite. Zvonicu vam.
Momak se klanja i izlazi.

SCENA V
Ines, Garsen, Estela.
INES: Vi ste vrlo lepi. Želela bih da imam cveca da vam poželim dobrodošlicu.
ESTELA: Cveca? Da. Mnogo sam volela cvece. Ovde bi ono svelo: suviše je toplo. Eh!
Glavno je, je l' da sacuvati dobro raspoloženje. Vi ste...
INES: Da, prošle nedelje. A vi?
ESTELA: Ja? Juce. Obred još nije završen. (Ona govori vrlo prirodno, ali kao da vidi
ono što opisuje.) Vetar podiže veo moje sestre. Ona se muci da zaplace. Ajde. Ajde
još jedan mali napor. Eno! Dve suze, dve suzice sjaje ispod koprene. Olga Žarde je
vrlo tužna danas. Ona drži moju sestru pod ruku. Ne place zbog šminke i moram reci
da na njenom mestu... To mi je bila najbolja prijateljica.
INES: Jeste li se dugo mucili?
ESTELA: Ne. Brzo sam izgubila svest.
INES: A šta je...?
ESTELA: Zapaljenje pluca. (Ista igra kao i ranije). Dobro, svršeno je, odlaze. Do
videnja! Do videnja! Koliko rukovanja! Moj muž je bolestan od tuge, ostao je kod
kuce. (Obracajuci se Ines.) A vi?
INES: Plin.
ESTELA: A vi gospodine?
GARSEN: Dvanaest metaka u telo (Estelin pokret.) Oprostite, ja nisam zabavan
mrtvac.
ESTELA: Oh! dragi gospodine, samo kad ne biste upotrebljavali tako grube reci. To
je... to je uvredljivo. I najzad, šta hocete da kažete time? Možda nismo nikada bili
toliko živi kao sada. Ako je bezuslovno potrebno dati ime ovom... stanju, predlažem
da se nazovemo odsutnima, to ce biti uctivije. Jeste li vec dugo odsutni?
GARSEN: Otprilike, oko mesec dana.
ESTELA: Odakle ste?
GARSEN: Iz Rija.
ESTELA: A ja iz Pariza. Imate li još nekoga dole?
GARSEN: Ženu. (Ista igra kao i Estela.) Došla je u kasarnu kao i svakoga dana; nisu
je pustili da ude. Gleda kroz rešetke. Još ne zna da sam odsutan, ali sumnja u to.
Sad odlazi. Sva je u crnom. Utoliko bolje, nece morati da se presvlaci. Ne place;
nikada nije plakala. Suncan je dan, a ona je u pustoj ulici sva u crnom sa svojim
krupnim napacenim ocima. Ah! dosaduje mi.
Tišina. Garsen seda na divan u sredini i stavlja glavu u ruke.
INES: Estela!
ESTELA: Gospodine, gospodine Garsen!
GARSEN: Molim?
ESTELA: Seli ste na moj divan.
GARSEN: Oprostite.
Diže se.
ESTELA: Izgledali ste tako zamišljeni.
GARSEN: Sredujem svoj život. (Ines se smeje.) Onima koji se smeju bolje bi bilo da
cine što i ja.
INES: Moj život je sreden. Poptuno je sreden. Sredio se sam, još tamo dole, nemam
potrebe da se zbog toga brinem.
GARSEN: Zaista? I vi mislite da je to tako prosto! (Prelazi rukom preko cela) Kakva
vrucina! Dopuštate li?
Pocinje da skida kaput.
ESTELA: Ah ne! (Tiše.) Jeza me hvata od ljudi u košulji.
GARSEN (oblaceci ponovo kaput): Dobro. (Kratko cutanje) Ja sam provodio noci u
prostorijama redakcije. Tamo je bila uvek pasja vrucina. (Kratko cutanje. Ista igra
kao i ranije.) Tamo je i sad pasja vrucina. Noc je.
ESTELA: Gle, vec je noc. Olga se svlaci. Kako vreme brzo prolazi na zemlji!
INES: Noc je. Na vrata moje sobe su stavili pecate. I soba je prazna u tami.
GARSEN: Stavili su kapute na naslone svojih stolica i zavrnuli rukave iznad laktova.
Miriše na muškarce i cigarete. (Tišina.) Voleo sam da živim medu ljudima u
košuljama.
ESTELA (suvo): E pa, nemamo isti ukus. Eto šta to znaci. (Prema Ines.) A vi, volite li
vi ljude u košulji?
INES: U košulji ili bez, ja ne volim mnogo muškarce.
ESTELA (gleda ih oboje preneraženo): Ali zašto. Zašto su nas združili?
INES (sa prigušenim uzvikom): Šta kažete?
ESTELA: Gledam vas oboje i razmišljam o tome kako cemo odsada stanovati
zajedno... Ocekivala sam da nadem prijatelje, porodicu.
INES: Jednog divnog prijatelja sa rupom na celu.
ESTELA: I njega takode. Igrao je tango kao pravi majstor. Ali nas, zašto su nas
sjedinili?
GARSEN: Pa šta, to je slucajno. Oni smeštaju ljude tamo gde mogu, onako kako im
dolaze. (Obraca se Ines.) Zašto se smejete?
INES: Zato što me zabavljate svojom teorijom o slucaju. Zar toliko osecate potrebu
da vas neko umiri? Ništa oni ne prepuštaju slucaju.
ESTELA (stidljivo): Ali možda smo se nekada i sreli.
INES: Nikada. Ja vas ne bih mogla zaboraviti.
ESTELA: A onda, možda imamo zajednickih poznanstava? Poznajete li Diboa
Sejmurove?
INES: Sumnjam.
ESTELA: Oni primaju sav svet.
INES: A šta rade?
ESTELA (iznenadena): Ne rade ništa. Imaju zamak u Korezi i...
INES: Ja sam bila cinovnica na pošti.
ESTELA (trgne se malo): Ah? Tako dakle?... (Kratko cutanje) A vi gospodine Garsen?
GARSEN: Ja nisam nikada odlazio iz Rija.
ESTELA; Onda ste sasvim u pravu: samo nas je slucaj združio.
INES: Slucaj. Dakle, ovaj nameštaj je ovde slucajno. I to je slucajno što je divan
zdesna zelen kao spanac, a divan sleva tamnocrven? Slucaj, zar ne? Pa dobro,
pokušajte samo da im promenite mesta pa cete videti da li sam u pravu. A bronzana
figura, je li i ona ovde slucajno? A ova vrucina? A ova vrucina? (Cutanje.) Kažem
vam da su sve smislili. I to do najmanjeg detalja sa ljubavlju. Ova soba nas je
cekala.
ESTELA: Ali kako to mislite? Sve je ovde tako ružno i tako tvrdo i coškasto. Meni su
bili odvratni coškovi.
INES (sležuci ramenima): A mislite da sam ja imala salon u stilu Drugog Carstva.
Kratko cutanje.
ESTELA: Znaci, sve je predvideno?
INES: Sve. I mi smo odabrani.
ESTELA: I to nije slucajno što ste baš vi nasuprot meni? (Kratko cutanje) A šta
cekaju?
INES: Ne znam. Ali cekaju.
ESTELA: Ne mogu podneti da neko ocekuje nešto od mene. Odmah dobijem želju da
ucinim suprotno?
INES: Pa dobro, cinite! Hajde, cinite! Vi cak i ne znate šta oni hoce.
ESTELA (lupajuci nogom): To je nepodnošljivo. I šta ce me sve snaci od vas dvoje?
(Gleda ih) Od vas dvoje. Bilo je lica koja su mi odmah sve govorila. A vaša mi ne
kažu ništa.
GARSEN (naglo, Ines): Pa zašto smo zajedno? Vi ste o tome vec dosta rekli: recite
sve.
INES: Ali ja savršeno ništa ne znam.
GARSEN: Treba to znati.
On razmišlja jedan trenutak.
INES: Kad bi svako imao samo hrabrosti da kaže...
GARSEN: Šta?
INES: Estela!
ESTELA: Molim?
INES: Šta ste ucinili? Zašto su vas poslali ovamo?
ESTELA (živo): Ali ja ne znam, uopšte ne znam. Pitam se cak da nije to greška.
(Ines) Ne smeškajte se. Mislite o broju ljudi koji... koji odlaze svakoga dana. Oni
dolaze ovamo na hiljade i imaju posla samo sa potcinjenima, sa neupucenim
pinovnicima. I onda, kako da nema grešaka. Ali ne smeškajte se. (Garsenu) A vi,
recite nešto. Ako su se prevarili u mom slucaju, mogli su se isto tako prevariti i u
vašem. (Obraca se Ines.) I u vašem isto tako. Ne bi li bilo bolje verovati da smo ovde
greškom?
INES: Je li to sve što ste imali da nam kažete?
ESTELA: Šta biste hteli više da znate? Nemam šta da krijem. Bila sam siroce i uz to
siromašna. Izdržavala sam svoga mladeg brata. Zaprosio me je jedan stari prijatelj
moga oca. Bio je bogat i dobar, prihvatila sam. Šta biste vi ucinili na mome mestu?
Brat mi je bio bolestan i njegovo zdravlje je zahtevalo najvecu negu. Živela sam šest
godina sa svojim mužem bez ijednog oblacka. Ima dve godine otkako sam srela
onoga koga je trebalo da volim. To smo uvideli odmah, on je tražio da otputujem sa
njim, a ja sam odbila. Posle toga sam dobila zapaljenje pluca. To je sve. Možda bi mi
se moglo zbog izvesnih nacela prebaciti što sam žrtvovala svoju mladost jednom
starcu? (Garsenu) Mislite li da je to pogreška?
GARSEN: Sigurno da nije. (Kratko cutanje) A nalazite li vi da je pogreška živeti
prema svojim nacelima?
ESTELA: Ko bi vam to mogao prebaciti?
GARSEN: Vodio sam jedan pacifisticki list. Izbio je rat. Šta da se radi? Sve su oci bile
uprte u mene? »Da li ce se usuditi?« Pa eto, usudio sam se. Prekrstio sam ruke i
streljali su me. U cemu je pogreška?
ESTELA (stavlja mu ruku na mišicu): Nema tu pogreške. Vi ste...
INES (dovršava ironicno): Junak. A vaša žena, Garsene?
GARSEN: Dobro, pa šta? Izvukao sam je iz blata.
ESTELA (Ines): Vidite! Vidite!
INES: Vidim. (Kratko cutanje) Za koga igrate komediju? Mi smo medu svojima.
ESTELA (drsko): Medu svojima?
INES: Medu ubicama. U paklu smo, mala moja; nema tu nikada zablude i ne osuduju
ljude nikada na vecne muke ni za šta.
ESTELA: Cutite.
INES: U paklu! Prokleti! Prokleti!
ESTELA: Cutite! Hocete li da zacutite? Zabranjujem vam da upotrebljavate grube
reci.
INES: Prokleta, mala svetica. Prokleti, junak bez mane. Imali smo svoj cas
zadovoljstva, zar ne? Bilo je ljudi koji su zbog nas smrtno patili, a nas je to jako
zabavljalo. A sada, treba ispaštati.
GARSEN (podigavši ruku): Hocete li ucutati?
INES (gleda ga bez straha, ali veoma iznenadena): A! (Kratko cutanje) Cekajte.
Razumela sam, znam što su nas stavili zajedno.
GARSEN: Pazite šta cete reci.
INES: Videcete kako je to prosto. Prosto kao pasulj! Ovde nema telesnog mucenja,
zar ne? A ipak smo u paklu. I niko ne mora da dode. Niko. Ostacemo do kraja sami
zajedno. Je li tako? U stvari neko nedostaje ovde: dželat.
GARSEN (poluglasno): To mi je dobro poznato.
INES: Pa eto, oni su ostvarili uštedu radne snage. Mušterije su ti koji sami sebe služe
kao u ekspresrestoranima.
ESTELA: Šta hocete time da kažete?
INES: Dželat je svako od nas za ostalu dvojicu.
Kratko cutanje. Svi razmišljaju o tome.
GARSEN (tihim glasom): Ja necu biti vaš dželat. Ne želim vam ništa rdavc i nemam
nikakva posla sa vama. Nikakva. Sasvim prosto. Hajde: svako u svoj cosak; to je
proba. Vi ovde, vi ovde, ja tamo. I tišina. Ni reci: to nije teško, zar ne? Svako od nas
ima dosta posla sa sobom. Mislim da bih mogao cutati deset hiljada godina.
ESTELA: Zar treba da cutim?
GARSEN: Da. I... bicemo spaseni... Cutati. Gledati u sebe, nikako ne podizati glavu.
Usvaja li se?
INES: Usvaja se.
ESTELA (posle izvesnog oklevanja): Usvaja se.
GARSEN: Onda, zbogom.
On odlazi na svoj divan i stavlja glavu u ruke. Tišina. Ines pocinje da peva za sebe:

U Ulici belih mantila

Podigli su nogare od dasaka,
Stavili mekinje u vedro
I to je bilo gubilište
U Ulici belih mantila.
U Ulici belih mantila
Dželat se digao rano
Zato što je trebalo da debeljko
Posece generale
Vladike i admirale
U Ulici belih mantila.
U Ulici belih mantila
Došle su otmene dame
Sa lepim ritama,
Ali se njihova glava
Skotrljala sa svoje visine,
Glava sa šeširima
U potok Belih mantila.
Za to vreme Estela stavlja puder i ruž. Estela se puderiše i uznemireno traži oko sebe
ogledalo. Ona pretura po tašni, a zatim se okrece Garsenu.ESTELA: Gospodine,
imate li ogledalo? (Garsen ne odgovara.) Ogledalo, džepno ogledalce, ma kakvo!
(Opet Garsen ne odgovara.) Ako me vec ostavljate samu, nabavite mi bar ogledalo.
Garsen drži glavu u rukama ne odgovarajuci.
INES (žurno): Imam ja ogledalo u tašni. (Ona pretura po tašni. Srdito.) Nemam ga
više. Sigurno su mi ga oduzeli u kancelariji.
ESTELA: Baš je to neprijatno.
Prolazi izvesno vreme, ona zatvara oci i posrce. Ines pritrcava i prihvata je.
INES: Šta vam je?
ESTELA (ponovo otvara oci i smeši se): Cudno se osecam (pipa se), a vama, zar se i
vama to ne cini: kad se ne vidim uzalud se doticem i pitam se da li odista postojim.
INES: Vi imate srece. Ja sebe uvek duhovno osecam.
ESTELA: Ah! Da, duhovno... Sve što se dogada u glavama je tako nejasno,
uspavljuje me. (Kratko cutanje) U mojoj spavacoj sobi ima šest velikih ogledala.
Vidim ih. Vidim ih. Ali ona ne vide mene. Na njima se ogledaju fotelja, cilim, prozor...
Ala je prazno, ogledalo gde nema mene. Kad sam govorila, okretala sam se tako da
bude bar jedno u kome cu se moci videti. Govorila sam. Videla sam sebe kako
govorim. Videla sam se kao što me ljudi vide, to me je održavalo budnom. (Ocajno)
Moj ruž! Sigurna sam da sam se namazala nakrivo. Pa, ipak. Ne mogu citavu vecnost
ostati bez ogledala.
INES: Hocete li da vam ja poslužim kao ogledalo? Pozivam Vas sebi. Sedite na moj
divan.
ESTELA (pokazuje Garsena): Ali...
INES: Ne obracajmo pažnju na njega.
ESTELA: Ucinicemo jedna drugoj zla: Vi ste to rekli.
INES: Izgledam li tako kao da hocu da te zadavim?
ESTELA: Nikad se ne zna...
INES: Ti ceš meni uciniti zla. Ali šta da se radi. Ako treba da patim, neka to bude od
tebe. Sedi. Približi se. Još. Gledaj me u oci. Vidiš li se?
ESTELA: Sasvim sam mala. Vidim se vrlo rdavo.
INES: Ali ja te vidim. Citavu. Postavljaj mi pitanja. Nikakvo ogledalo nece biti vernije.
Estela kojoj je nelagodno, okrece se Garsenu kao da ga zove u pomoc.
ESTELA: Gospodine! Gospodine! Ne dosadujemo li Vam svojim brbljanjem?
Garsen ne odgovara.
INES: Pusti ga; on više ne postoji. Same smo. Ispituj me.
ESTELA: Da li sam dobro stavila ruž?
INES: Da vidim. Ne baš dobro.
ESTELA: I mislila sam. Srecom da me (baca pogled na Garsena) niko nije video.
Pocinjem ponovo.
INES: Bolje je. Ne. Sledi liniju usana; ja cu ti pokazati. Tu, tu. Dobro je.
ESTELA: Isto tako dobro kao onda kad sam ušla?
INES: Bolje je; teže; okrutnije. Tvoja paklena usta.
ESTELA: Hm! A to je dobro? Kako je to neprijatno, ne mogu više da prosudim sama.
Dajete mi rec da je to dobro?
INES: Zar neceš da se tikamo?
ESTELA: Daješ mi rec da je dobro?
INES: Lepa si.
ESTELA: Ali imate li Vi ukusa? Imate li Vi moj ukus? Kako je neprijatno, neprijatno.
INES: Imam tvoj ukus, pošto mi se svidaš. Gledaj me dobro. Nasmej se. Nisam ni ja
ružna. Zar nisam lepša od ogledala?
ESTELA: Ne znam. Vi me plašite. Na svoju sliku u ogledalu bila sam naviknuta.
Poznavala sam je tako dobro. Nasmešite se sad: osmeh ce mi otici u dno vaših
zenica i ko zna šta ce postati.
INES: A ko te sprecava da se navikneš na mene? (One se gledaju. Estela se smeši
kao opcinjena.) Zaista, ne želiš da mi kažeš ti?
ESTELA: Teško kažem »ti« ženama.
INES: A narocito poštanskim cinovnicama, pretpostavljam? Šta imaš tu na kraju
obraza? Crvenu mrlju?
ESTELA (skocivši): Crvenu mrlju, užasno! Gde to?
INES: Tu! Tu! Ja sam ogledalo za ševe; mala moja ševo, držim te. Nema više
crvenila. Nimalo! A? Ako ogledalo pocne lagati? Ili ako zatvorim oci, ako odbijem da
te gledam, šta ceš raditi sa svom svojom lepotom? Ne plaši se: potrebno je da te
gledam. Moje ce oci ostati širom otvorene. I bicu mila, sasvim mila, ali ceš mi reci:
ti.
Kratko cutanje.
ESTELA: Svidam li ti se?
INES: Mnogo.
Kratko cutanje.
ESTELA (pokazujuci Garsena pokretom glave): Želela bih da me i on gleda.
INES: O! Zato što je muškarac. (Garsenu) Pobedili ste. (Garsen ne odgovara.) Ta
pogledajte je! (Garsen ne odgovara.) Ne pretvarajte se; nije vam promakla nijedna
rec od onoga što smo rekle.
GARSEN (dižuci naglo glavu): Imate pravo, nijedna rec. Uzalud sam zacepio uši,
brbljale ste mi u glavi. Hocete li me sada pustiti? Ja nemam nikakve veze sa vama.
INES: A sa malom, imate li veze? Shvatila sam vaše lukavstvo: da biste je
zainteresovali, vi ste se napravili važni.
GARSEN: Kažem vam da me pustite. Neko govori o meni u redakciji i želeo bih da ga
slušam. Baš me briga za malu, ako to može da Vas umiri.
ESTELA: Hvala.
GARSEN: Nisam hteo da budem prost...
ESTELA: Gade!
Kratko cutanje. Oni stoje jedan nasuprot drugom.
GARSEN: Eto! (Kratko cutanje) Preklinjao sam vas da cutite.
ESTELA: Ona je pocela. Došla je da mi ponudi ogledalo, a ja joj nisam nista tražila.
INES: Ništa. Samo si mu se umiljavala i pravila grimase da bi te gledao.
ESTELA: Pa onda?
GARSEN: Jeste li poludele! Vi, ne vidite kuda to vodi. Ta cutite! (Kratko cutanje)
Ponovo cemo mirno sesti, zatvoricemo oci i svako od nas ce se potruditi da zaboravi
prisustvo drugih.
Kratko cutanje. On ponovo seda. One odlaze na svoja mesta nesigurnim korakom.
Ines se naglo okrece.
INES: Ah! Zaboraviti. Kakva detinjarija! Ja vas osecam do srži svojih kostiju. Vaše
cutanje mi tutnji u ušima. Možete zatvoriti usta, možete odseci jezik, zar ce vas to
spreciti da postojite? Hocete li zaustaviti svoju misao? Ja je cujem, ona cini tiktak
kao budilnik, a znam da i vi cujete moju. Uzalud ste se udaljili na divane, vi ste
svuda, zvukovi mi dolaze uprljani, jer ste ih culi u prolazu. Ukrali ste mi cak i lice: vi
ga znate, a ja ga ne znam. A ona? Ona? Vi ste mi je ukrali: da smo same, mislite da
bi smela da postupa sa mnom kao što postupa? Ne, ne. Sklonite ruke s lica, necu vas
pustiti, to bi bilo i suviše ugodno. Vi biste ostali tu neosetljivi, zadubljeni u sebe
samog kao Buda, ja bih zatvorenih ociju osecala da vam ona posvecuje sve šumove
svoga života, cak i šušanj svoje haljine, i da vam šalje osmehe koje vi ne vidite.
Ništa od toga! Ja hocu da izaberem svoj pakao; hocu da se sva pretvorim u oko i da
se borim otkrivena lica.
GARSEN: Pa dobro. Pretpostavljam da je trebalo dotle doci; igrali su se nama kao sa
decom. Da su me stavili sa muškarcima... muškarci znaju da cute. Ali ne treba suviše
tražiti. (On prilazi Esteli i stavlja joj ruku pod bradu.) Pa, mala, svidam li ti se? Cini
mi se da si mi namigivala?
ESTELA: Ne dirajte me.
GARSEN: Eh. Budimo slobodni. Mnogo sam voleo žene, znaš li? I one su mene
mnogo volele. Budi dakle slobodna, nemamo više šta da izgubimo. Cemu uctivost?
Cemu formalnosti? Medu nama! Za koji casak bicemo goli kao crvi.
ESTELA: Pustite me.
GARSEN: Kao crvi! Ah! Ja sam vas opomenuo. Ništa nisam tražio od vas osim mira i
malo tišine. Zacepio sam uši. Gomez je govorio stojeci medu stolovima, svi drugovi
iz lista su ga slušali. U košulji. Želeo sam da znam šta su govorili, bilo je teško.
Zemaljski dogadaji prolaze tako brzo. Zar niste mogle cutati? A sada, gotovo je, on
više ne govori, to što misli o meni vratilo mu se u glavu. Pa dobro, treba da idemo do
kraja. Goli kao crvi: hocu da znam s kim imam posla.
INES: Vi to znate. Sada vi to znate.
GARSEN: Dok svako od nas ne bude priznao zašto su ga osudili, necemo ništa znati.
Ti, plavušo, pocinji. Zašto? Reci nam zašto: svojom iskrenošcu možeš izbeci
katastrofu. Kad upoznamo svoje gadosti... Hajde, zašto?
ESTELA: Rekla sam vam da ne znam. Nisu hteli da mi kažu.
GARSEN: Znam. Ni meni nisu hteli da odgovore. Ali ja poznajem sebe. Ti se plašiš da
govoriš prva? Vrlo dobro. Ja cu poceti. (Cutanje.) Nisam baš mnogo lep.
INES: U redu. Znamo da ste dezertirali.
GARSEN: Pustite to. Ne govorite nikada o tome. Ja sam ovde zato što sam mucio
svoju ženu. To je sve. Pet godina. Naravno, ona još pati. Eno je; vidim je cim
pocnem da govorim o njoj. Gomez me zanima, a nju vidim. Gde je Gomez? Pet
godina. Dakle, vratili su joj moje stvari. Ona sedi kraj prozora i drži moj kaput na
krilu. Kaput sa dvanaest rupa. Krv, a reklo bi se rda. Ivice rupe su nagorele. Ha! To
je muzejsko parce, istorijski kaput. A ja sam to nosio! Hoceš li plakati? Hoceš li
najzad zaplakati. Vracao sam se pijan kao svinja i mirisao na vino i žene. Ona me je
cekala po celu noc; nije plakala. Ni jedna rec prekora, naravno. Samo njene oci.
Njene krupne oci. Ništa ne žalim. Platicu, ali ništa ne žalim. Napolju pada sneg.. Pa
hoceš li plakati? To je žena kojoj je poziv da bude mucenica.
INES (sasvim tiho): Zašto ste je mucili?
GARSEN: Zato što je to bilo lako. Bila je dovoljna jedna rec pa da promeni boju, bila
je osetljiva. Ha. Ni jednog prekora. Ja sam vrlo zajedljiv. Cekao sam, stalno sam
cekao, ali ni jednog jecaja, ni jednog prekora. Izvukao sam je iz blata, razumete li?
Ona miluje rukom džemper ne gledajuci ga. Njene ruke nasumce traže rupe. Šta
cekaš? Cemu li se nadaš? Rekao sam ti da ništa ne žalim. Eto najzad: Ona mi se
suviše divila. Razumete li to?
INES: Ne. Meni se nisu divili.
GARSEN: Utoliko bolje. Utoliko bolje po vas. Sve ovo vam sigurno izgleda izmišljeno.
Pa lepo, evo jedne anegdote: bio sam doveo sebi jednu mulatkinju. Kakve noci! Moja
žena je spavala na prvom spratu, morala nas je cuti. Ona se dizala prva i pošto smo
mi dugo spavali, donosila nam je kafu u krevet.
INES: Prostacino.
GARSEN: Pa da, pa da, voljeni prostak. (Izgleda rasejan) Ne, ništa. To je Gomez, ali
ne govori o meni. Prostak, rekoste? Zar! A da nisam, šta bih radio ovde? A vi?
INES: Pa dobro, bila sam ono što dole zovu prokletom ženom. Vec prokleta, zar ne.
Dakle, niste mnogo iznenadeni.
GARSEN: Je li to sve?
INES: Ne, ima još i ona stvar sa Floransom. Ali to je prica o mrtvima. Troje mrtvih.
Najpre on, zatim ona i ja. Niko više nije ostao dole, mirna sam; samo soba. S
vremena na vreme vidim sobu. Prazna je sa spuštenim kapcima. Ah! ah! Skinuli su
pecate. Za izdavanje... Ona je za izdavanje. Ima natpis na vratima. To je... sprdnja.
GARSEN: Troje. Vi ste baš rekli troje?
INES: Troje.
GARSEN: Jedan covek i dve žene?
INES: Da.
GARSEN: Gle. (Cutanje) On se ubio?
INES: On? On je bio potpuno nesposoban za to. Onda, nije zbog toga što je patio.
Ne: tramvaj ga je smrvio. Kao od šale. Stanovala sam kod njih. Bio mi je rodak.
GARSEN: Je li Floransa bila plava?
INES: Plava? (Gleda Estelu.) Znate, nimalo mi nije žao, ali mi nije ni zabavno da vam
pricam taj dogadaj.
GARSEN: Hajde! hajde! Postao vam je odvratan?
INES: Malo pomalo. Jedna rec tu i tamo. Na primer, klokotao je pijuci, duvao je kroz
nos u cašu. Sitnice. Oh! Bio je to jadan covek, osetljiv. Zašto se smejete?
GARSEN: Zato što ja nisam osetljiv.
INES: To se vidi. Ušunjala sam se u nju. Ona je gledala mojim ocima... Na kraju, bila
mi je u rukama... Uzele smo sobu na drugom kraju grada.
GARSEN: A onda?
INES: Onda se desilo ono sa tramvajem. Govorila sam joj svakog dana: eto, mala! Mi
smo ga ubile. (Cutanje) Rdava sam.
GARSEN: Da. I ja sam.
INES: Ne, niste vi rdavi. To je nešto drugo.
GARSEN: Šta?
INES: Reci cu vam docnije. Ja sam rdava: to znaci, da mi je potrebna tuda patnja da
bih mogla da opstanem. Plamen. Plamen u srcima. Kad sam sama, gasim se. Šest
meseci plamtela sam u njenom srcu: sva sam gorela. Ona se digla jedne noci i
otvorila slavinu od plina, a da nisam uopšte posumnjala u to, a zatim je ponovo legla
pored mene. Eto.
GARSEN: Hm!
INES: Šta?
GARSEN: Ništa. To je rdavo.
INES: Pa neka, to je prljavo. Šta onda?
GARSEN: O! Imate pravo. (Esteli) A ti? Šta si ti ucinila?
ESTELA: Rekla sam vam da ništa ne znam. Uzalud sam sebe ispitivala...
GARSEN: Da. Dobro, pomoci cemo ti. Taj tip sa razmrskanim licem, koje?
EŠTELA: Koji tip?
GARSEN: Ti to odlicno znaš. Onaj od koga si se plašila kad si ušla.
ESTELA: To je jedan prijatelj.
GARSEN: Zašto si se plašila njega?
ESTELA: Nemate prava da me ispitujete.
INES: Da li se on ubio zbog tebe?
ESTELA: Ma ne, vi ste ludi.
GARSEN: Onda, zašto te je plašio? Onje pucao sebi u lice, a? I to mu je raznelo
glavu?
ESTELA: Cutite! Cutite!
GARSEN: Zbog tebe! Zbog tebe!
INES: A? A? Smejali su se? Da li se zbog toga ubio?
ESTELA: Pustite me na miru. Strah me je od vas. Hocu da idem! Hocu da idem!
Ona juri vratima i drma ih.
GARSEN: Idi. Ja i ne tražim ništa bolje. Samo, vrata su spolja zatvorena.
Estela zvoni; zvono ne radi. Ines i Garsen se smeju. Estela se okrece njima oslonjena
na vrata.
ESTELA (promuklim i laganim glasom): Vi ste odvratni.
INES: Odlicno, odvratni. Pa onda? Dakle, laf se ubio zbog tebe? Je li bio tvoj
ljubavnik?
GARSEN: Razume se, to joj je bio ljubavnik. I hteo je da je ima samo za sebe.
INES: Igrao je tango kao profesionalac, ali bio je siromašan, pretpostavljam.
Cutanje.
GARSEN: Pitamo te da li je bio siromašan.
ESTELA: Da, bio je siromašan.
GARSEN: A zatim, trebalo je da ti cuvaš svoj ugled. Jednog dana je došao, preklinjao
te je, a ti si ga ismejala.
INES: A? A? Smejala si se? Da li se on zbog toga ubio?
ESTELA: Jesi li ovako gledala u Floransu?
INES: Da.
Kratko cutanje. Estela pocinje da se smeje.
ESTELA: Niste baš sasvim pogodili. (Ona se uspravlja i gleda ih još uvek oslonjena o
vrata. Suvim i izazivackim tonom.) Hteo je da mi napravi dete. Eto, jeste li
zadovoljni?
GARSEN: A ti, nisi htela?
ESTELA: Ne. Ali dete je došlo. Otišla sam da provedem pet meseci u Švajcarskoj.
Niko nije ništa znao. Bila je devojcica. Rože je bio kraj mene kad je rodena. Veselilo
ga je što ima cerku. Mene ne.
GARSEN: Pa onda?
ESTELA: Bio je jedan balkon iznad jezera. Donela sam jedan veliki kamen. On je
vikao: »Estela, molim te, preklinjem te.« Ja sam ga se gnušala. Sve je video.
Nagnuo se na balkon i video je krugove na vodi.
GARSEN: Pa onda?
ESTELA: To je sve. Ja sam se vratila u Pariz, a on je ucinio ono što je hteo.
GARSEN: Pucao je sebi u glavu?
ESTELA: Da, tacno. Nije se vredelo muciti oko toga. Moj muž nije nikada ništa
posumnjao. (Kratko cutanje) Mrzim vas.
Potresa je suv jecaj.
GARSEN: Nepotrebno. Ovde suze ne teku.
ESTELA: Podla sam! Podla sam! (Kratko cutanje) Da znate kako vas mrzim!
INES (grleci je): Jadno moje malo! (Garsenu) Istraga je završena. To nije toliko
važno i možete držati tu dželatsku njušku.
GARSEN: Dželatsku... (Gleda oko sebe.) Dao bih ne znam šta da se mogu videti u
ogledalu. (Kratko cutanje) Kako je toplo! (Mahinalno skida kaput.) O! pardon.
Hoce da ga ponovo obuce.
ESTELA: Možete ostati u košulji. Sada...
GARSEN: Da. (On baca svoj kaput na divan.) Ne treba da se ljutite na mene, Estela.
ESTELA: Ja se i ne ljutim na vas.
INES: A na mene? Ljutiš li se na mene?
ESTELA: Da.
Cutanje.
INES: Pa, Garsene? Evo goli smo kao crvi; da li vam je sad nešto jasnije?
GARSEN: Ne znam. Možda malo jasnije. (Bojažljivo) Ne bismo li mogli pokušati da
pomognemo jedno drugom?
INES: Meni nije potrebna pomoc.
GARSEN: Ines, oni su pomrsili sve konce. Ako vi ucinite i najmanji pokret, ako
podignete ruku da biste se rashladili, Estela i ja osecamo potres. Niko od nas ne
može da se spase sam, treba da budemo zajedno izgubljeni, ili da se zajedno
izvucemo. Birajte. (Kratko cutanje) No, šta je?
INES: Izdali su je. Prozori su širom otvoreni, jedan covek sedi na mome krevetu.
Izdali su je! Izdali su je! Udite, udite, ne ustrucavajte se. Eno jedne žene. Ona ide
prema njemu i on joj stavlja ruke na ramena... Šta cekaju, što ne zapale svetlo, ne
vidi se više; hoce li se poljubiti? Ta soba je moja! Ona je moja! Pa zašto ne zapale
svetlo? Ne mogu više da ih vidim. Šta šapucu. Hoce li je on milovati na mome
krevetu. Ona mu kaže da je podne i da uveliko sija sunce. Sigurno postajem slepa.
(Kratko cutanje) Gotovo. Ništa više: više ne cujem i ne vidim. Pa dobro,
pretpostavljam da sam raskrstila sa zemljom. Nema više alibija. (Ona se ježi.)
Osecam se praznom. Sad sam potpuno mrtva. Potpuno ovde. (Kratko cutanje) Vi ste
govorili nešto? Rekli ste da mi pomognete, mislim.
GARSEN: Da.
INES: Ucemu?
GARSEN: Da osujetite njihova lukavstva.
INES: A šta cu ja za uzvrat?
GARSEN: Vi cete meni pomoci. Trebalo bi malo uciniti Ines: samo malo dobre volje.
INES: Dobre volje... Gde hocete da je nadem? Ja sam trula.
GARSEN: A ja? (Kratko cutanje) Ipak, ako bismo pokušali?
INES: Ja sam neosetljiva. Ne mogu ni da primam, ni da dajem; kako hocete da vam
pomognem? Suva grana, treba je potpaliti. (Kratko cutanje; ona gleda Estelu, koja
drži glavu u rukama.) Floransa je bila plava.
GARSEN: Znate li da ce ta mala biti vaš dželat.
INES: Možda, pretpostavljam.
GARSEN: Njome su vas uhvatili. Što se mene tice, ja... ja... ne obracam na nju
nikakvu pažnju. A što se vas tice...
INES: Šta?
GARSEN: Ona je zamka. Oni vas vrebaju da vide kako cete se uhvatiti.
INES: Znam. A i vi ste zamka. Mislite li da nisu predvideli vaše reci? I da se ovde ne
skrivaju otvori koje mi ne vidimo. Sve je zamka. Ali šta mi to smeta? I ja sam
zamka. Zamka za nju. Možda cu ja nju uhvatiti.
GARSEN: Vi necete baš ništa uhvatiti. Mi jurimo jedan za drugim kao vašarski konji
da se nikada ne stignemo: možete verovati da su sve uredili. Ostavite, Ines. Otvorite
ruke, pustite se. Inace cete nas sve troje uciniti nesrecnim.
INES: Zar vam ja izgledam tako kao da sam naucila da puštam? Znam šta me
ocekuje. Gorecu i gorim i znam da nece biti kraja; sve ja znam: mislite li da cu je
pustiti? Imacu je, ona ce vas gledati mojim ocima, kao što je Floransa gledala onog
drugog. Zašto mi sad govorite o svojoj nesreci: ja vam kažem da sve znam i da ne
mogu imati cak ni prema sebi sažaljenja. Zamka, ha! Zamka. Naravno da sam
uhvacena u zamku. Pa šta? Utoliko bolje ako su oni zadovoljni.
GARSEN (hvatajuci je za rame): Ja mogu da imam sažaljenja prema vama. Gledajte
me: goli smo. Goli do kostiju i ja vas do srca poznajem. To je veza: mislite li da cu
vam uciniti zlo? Ništa ne žalim, ne tužim se; i sam sam hladan. Ali prema vama
mogu da imam sažaljenja.
INES (koja popušta dok joj on govori, stresa se): Ne dodirujte me. Mrzim da me
dodiruju. I cuvajte svoje sažaljenje. Dosta! Garsene, ima dosta zamki i za vas u ovoj
sobi. Za vas. Spremljenih za vas. Bolje biste ucinili da gledate svoja posla. (Kratko
cutanje) Ako potpuno ostavite na miru malu i mene, nastojacu da vam ne smetamo.
GARSEN (gleda je jedan trenutak, zatim sleže ramenima): U redu.
ESTELA (podižuci glavu): U pomoc, Garsene.
GARSEN: Šta hocete od mene?
ESTELA (dižuci se i približavajuci mu se): Meni vi možete pomoci.
GARSEN: Obratite se njoj.
Ines se približila, ona staje sasvim uz Estelu s leda, ne dodirujuci je. Za vreme
narednih replika ona joj govori skoro na uvo. Ali Estela, okrenuta Garsenu koji je
gleda ne govoreci, odgovara jedino njemu kao da je on ispituje.ESTELA: Molim vas,
obecali ste, Garsene, obecali ste! Brzo, brzo, necu da ostanem sama. Olga ga je
odvela na dansing.
INES: Koga je odvela?
ESTELA: Pjera. Oni igraju.
INES: Ko je Pjer?
ESTELA: Jedna mala budala. Zvao me je svojim izvorom. Voleo me je. Ona ga je
odvela na dansing.
INES: Voliš li ga?
ESTELA: Oni ponovo sedaju. Ona jedva diše. Zašto li igra? Jedino ako nije zato da bi
omršavila. Naravno da ne. Naravno da ga nisam volela. On ima osamnaest godina, a
ja nisam ljudožder.
INES: Pa pusti ih. Šta te se to sada tice?
ESTELA: On je bio moj.
INES: Više ništa nije tvoje na zemlji.
ESTELA: On je bio moj.
INES: Da, bio je. Pokušaj da ga uzmeš, pokušaj da ga dotakneš. Olga, ona može da
ga dotakne. Zar ne? Zar ne? Ona može da mu drži ruke, da mu dodiruje kolena.
ESTELA: Ona se gura svojim ogromnim grudima, duva mu u lice. Palcicu, jadni
Palcicu, šta cekaš, što joj se ne nasmeješ u lice? Ah! Bio bi mi dovoljan jedan pogled,
ona nikada ne bi smela... Zar zaista nisam ništa više?
INES: Ništa više. I nema više ništa tvoje na zemlji: sve što ti pripada ovde je. Želiš li
nož za hartiju? Barbedjenovu bronzanu figuru? Plavi divan je tvoj. I ja, mala moja, ja
sam zauvek tvoja.
ESTELA: Ha? Moja? Pa dobro, ko bi me od vas dvoje smeo zvati svojim izvorom? Ja
ne mogu da prevarim vas, vi znate da sam dubre. Misli na mene, Pjer, misli na mene,
brani me; dokle god ti budeš mislio: izvoru moj, dragi moj izvoru, ja sam samo
napola ovde, samo sam napola krivac, ja sam dole izvor kraj tebe. Ona je crvena kao
paprika. Ma to je nemoguce. Sto puta smo joj se zajedno smejali. Šta se to cuje, to
sam toliko volela? A, to je Sent Luis bluz... Pa igrajte, igrajte! Garsene, vi biste se
zabavljali da možete da je vidite. Ona, dakle, nece nikada znati da je ja vidim. Vidim
te, vidim te, sa tvojom cupavom kosom i izmenjenim licem, vidim kako mu gaziš po
nogama. To je da umreš od smeha. Hajde! Brže! Brže! On je vuce, stiska je. To je
nepristojno. Brže! Govorio mi je: tako ste laki. Hajde, hajde! (Ona igra govoreci.)
Kažem ti da te vidim. Ona mi se ruga, igra kroz moj pogled. Naša draga Estela! Šta,
naša draga Estela? Ah! Cuti! Ti nisi pustila ni jednu suzu na pratnji. Ona mu kaže
»Naša draga Estela«. Ona ima smelosti da mu govori o meni. Hajde! Po taktu! Ona
ne bi mogla da govori i igra u isti mah. Ali šta je... Ne! ne! ne reci mu! ja ti ga
prepuštam, uzmi ga, cuvaj ga, radi s njim što ti je volja, ali mu ne reci... (Ona je
prestala da igra.) Da. Pa dobro, možeš'ga sada zadržati. Ona mu je sve rekla,
Garsone: Rože, put u Švajcarsku, dete, sve mu je ispricala. »Naša draga Estela nije
bila...« Ne, ne, zaista, nisam... On tužno klima glavom, ali se ne može reci da ga je
novost potresla. Zadrži ga sad. Necu ti ga otimati zbog njegovih dugih trepavica ili
zbog toga što lici na devojku. Ha! On me je zvao svojim izvorom, svojim kristalom.
Pa eto, kristal je smrvljen. »Naša draga Estela.« Igrajte! igrajte, hajde! Po taktu.
Jedan, dva. (Ona igra) Dala bih sve na svetu da se vratim na zemlju, samo jedan
trenutak, da bih igrala. (Ona igra; kratko cutanje.) Ne cujem više tako dobro. Ugasili
su lampe kao za tango. Zašto igraju u tišini? Jace! Što je to daleko! Ja... ne cujem
više ništa. (Prestaje da igra.) Nikad više. Zemlja me je napustila. Garsene, gledaj
me, uzmi me u svoj zagrljaj.
Ines daje znak Garsenu iza Estelinih leda da se ukloni.
INES (zapovednicki): Garsene!
GARSEN (ustukne jedan korak i pokazuje Esteli Ines): Obratite se njoj.
ESTELA (šcepa ga): Ne odlazite! Jeste li vi covek? Ali pogledajte me, ne skrecite
pogled: je li to tako teško? Ja imam zlatne kose i najzad neko se ubio zbog mene.
Preklinjem vas, vi morate gledati nešto. Ako to ne budem ja, bice bronzana figura,
sto, ili divani. Ja sam ipak prijatnija za gledanje. Slušaj: ispala sam iz njihovih srca
kao što ptice ispada iz gnezda. Podigni me, uzmi me u svoje srce, videceš kako cu
biti mila.
GARSEN (odbijajuci je s naporom): Kažem vam da se njoj obratite.
ESTELA: Njoj? Ali ja nju ne racunam: ona je žena.
INES: Mene ne racunaš. Ali pticice, mala ševo, vec odavno si mi se uselila u srce. Ne
plaši se, ja cu te gledati neprestano i netremice. Živeceš u mome pogledu kao zrnce
zlata na suncu.
ESTELA: Na suncu? Ha! Ostavite me na miru. Pokušali ste malopre i dobro ste videli
da je uzalud.
INES: Estela! Izvoru moj, kristalu moj.
ESTELA: Vaš kristal? To je lakrdija. Koga mislite da lažete? Ta ceo svet zna da sam
izbacila dete kroz prozor. Kristal je zdrobljen na zemlji i briga me. Ja sam samo koža
i moja koža nije za vas.
INES: Dodi! Biceš ono što budeš želela: izvor, baruština. Pronaci ceš ponovo sebe
onakvu kakvu želim u dnu mojih ociju.
ESTELA: Pustite me! Vi nemate ociju. Ali šta da ucinim da me pustiš? Evo!
Pljune joj u lice. Ines je naglo pusti.
INES: Garsene! Platicete mi to.
Kratko cutanje. Garsen sleže ramenima i ide prema Esteli.
GARSEN: Dakle? Ti hoceš muškarca?
ESTELA: Ne muškarca. Tebe.
GARSEN: Bez pricanja. Nije važno ko ce urediti stvar. Ja sam se našao tu, znaci ja
cu. Dobro. (Hvata je za ramena.) Ti znaš da nemam ništa što bi ti se svidelo: nisam
mala budala i ne igram tango.
ESTELA: Hocu te takvog kakav si. Možda cu te izmeniti.
GARSEN: Sumnjam u to. Bicu... rasejan. Imam druge stvari u glavi.
ESTELA: Kakve stvari?
GARSEN: Nece te to zanimati.
ESTELA: Sešcu na tvoj divan. Nadam se da ceš se starati o meni.
INES (prsnuvši u smeh): Ha! kucko! Potrbuške! Potrbuške! A on cak nije ni lep!
ESTELA (Garsenu): Ne slušaj je. Ona nema ni ociju ni ušiju. Nju ne racunamo.
GARSEN: Dacu ti sve što mogu. Nije mnogo. Necu te voleti: suviše dobro te
poznajem.
ESTELA: Želiš li me?
GARSEN: Da.
ESTELA: To je sve što hocu.
GARSEN: Onda...
On se naginje na nju.
INES: Estela! Garsene! Izgubili ste pamet! Ali ja, ja sam tu!
GARSEN: Vidim, pa šta?
INES: Preda mnom? Vi... vi ne možete.
ESTELA: Zašto? Ja sam se potpuno svlacila pred svojom sobaricom.
INES (dohvativši se sa Garsenom): Pustite je! Pustite je! Ne dirajte je svojim
prljavim muškim rukama.
GARSEN (odgurnuvši je snažno): U redu: ja nisam otmen i ne plašim se da se tucem
sa ženom.
INES: Bili ste mi obecali, Garsene, bili ste mi obecali!
GARSEN: Vi ste prekršili sporazum.
Ines se izvlaci i odmice se u dno pozornice.
INES: Cinite šta hocete, vi stejaci. Ali setite se, ja sam tu i gledam vas. Moje oci vas
nece napustiti, Garsene; moracete da je ljubite pod mojim pogledom. Kako vas
mrzim oboje! Volite se, volite se. U paklu smo i doci ce i na mene red.
Za vreme sledece scene, ona ih posmatra ne rekavši ni rec.
GARSEN (vraca se Esteli i grli je): Daj mi usne.
Kratko cutanje. On se naginje na nju i naglo se uspravlja.
ESTELA (srdito): Ha!... (Kratko cutanje) Rekla sam ti da ne obracaš pažnju na nju.
GARSEN: Baš se o njoj radi. (Kratko cutanje) Gomez je u redakciji. Zatvorili su
prozore; dakle zima je. Šest meseci. Ima šest meseci kako su me... Jesam li ti
govorio da ce se dogadati da budem rasejan? Oni drhte; nisu skinuli kapute. Smešno
je to što je njima, dole, tako hladno, a meni tako toplo. Ovoga puta o meni govore.
ESTELA: Hoce li to dugo trajati? (Kratko cutanje) Reci mi bar šta pricaju.
GARSEN: Ništa. Ne pricaju ništa. On je svinja, to je sve. (Pažljivo sluša.) Lepa svinja.
A? (Približuje se Esteli.) Hocemo li se vratiti nama? Hoceš li me voleti?
ESTELA (smešeci se): Ko zna?
GARSEN: Hoceš li imati poverenja u mene?
ESTELA: Kakvo cudno pitanje: biceš mi stalno pred ocima i neceš me valjda prevariti
sa Ines.
GARSEN: Jasno. (Kratko cutanje. On pušta Estelu iz zagrljaja.) Govorio sam o
drugom poverenju. (Sluša) Neka! neka! kaži što god hoceš: ja nisam ovde zato da
bih se branio. (Esteli) Estela, treba da mi pokloniš poverenje.
ESTELA: Kakva zbrka! Ali ti imaš moje usne, moje ruke, celo moje telo i sve bi moglo
da bude tako jednostavno... Moje poverenje? Ja i nemam poverenja da bih ga mogla
dati; ti mi užasno dosaduješ. Mora da si ucinio nešto vrlo rdavo kad zahtevaš moje
poverenje.
GARSEN: Streljali su me.
ESTELA: Znam, odbio si da odeš. A zatim?
GARSEN: Ja... Nisam sasvim odbio. (Nevidljivima) On dobro govori, sudi tacno, ali ne
kaže šta je trebalo uciniti. Da li je trebalo da odem generalu i kažem mu: »Generale,
ja ne odlazim.« Kakva glupost! Uhapsili bi me. Želeo sam da dokažem, ja da
dokažem. Nisam želeo, da mi priguše glas. (Esteli) Ja... Seo sam na voz. Ulovili su
me na granici.
ESTELA: Kuda si hteo da odeš?
GARSEN: U Meksiko. Racunao sam da tamo osnujem jedan pacifisticki list. (Cutanje)
Pa dobro, reci nešto.
ESTELA: Šta želiš da ti kažem? Dobro si ucinio što nisi hteo da se boriš. (Ljutiti
pokret Garsenov.) Ah! dragi moj, ne mogu da pogadam šta treba da ti odgovorim.
INES: Zlato moje, treba da mu kažeš daje pobegao, kao lav. Jer tvoja draga
dobricina je pobegla. To je ono što ga tišti.
GARSEN: Pobegao, otišao; nazovite to kako hocete.
ESTELA: I trebalo je da pobegneš. Da si ostao, ufackali bi te.
GARSEN: Naravno. (Kratko cutanje) Estela, da li sam ja kukavica?
ESTELA: Ali ja ništa ne znam, ljubavi moja. Nisam u tvojoj koži. Ti treba to da rešiš.
GARSEN (umornim pokretom): Ja ne rešavam.
ESTELA: Najzad, ti se moraš secati; sigurno si imao razloga da postupiš tako kao što
si postupio.
GARSEN: Da.
ESTELA: Pa onda?
GARSEN: Jesu li to pravi razlozi?
ESTELA (jetko): Kako si komplikovan.
GARSEN: Hteo sam da dokažem, ja... dugo sam razmišljao... Jesu li to pravi razlozi.
INES: Ah! To je pitanje. Jesu li to pravi razlozi? Ti si promišljao, nisi hteo olako da se
upetljavaš. Ali strah, mržnja i sve prljavštine koje sakrivamo, takode su razlozi.
Hajde, traži, ispituj se.
GARSEN: Cuti! Misliš li da sam ocekivao tvoje savete? Hodao sam po svojoj celiji
nocu, danju. Od prozora do vrata, od vrata do prozora. Vrebao sam sebe. Sledio sam
svoj trag. Cini mi se da sam proveo ceo život u samoispitivanju, posle cega je ono
glavno dolazilo na red. Ja... seo sam u voz, eto šta je sigurno. Ali zašto? zašto? Na
kraju sam mislio: moja smrt ce rešiti; ako umrem cisto, znaci da nisam kukavica…
INES: I kako si umro Garsene?
GARSEN: Loše. (Ines prsnu u smeh.) To je bila obicna telesna malaksalost. Ne stidim
se. Samo je sve ostalo nerešeno zauvek. (Esteli) Dodi ti, ovamo. Gledaj me.
Potrebno mi je da me neko gleda dok na zemlji govore o meni. Ja volim zelene oci.
INES: Zelene oci? Gle ti njega! A ti Estela? Voliš li ti kukavice?
ESTELA: Da znaš kako mi je svejedno. Kukavica, ili ne, samo neka dobro ljubi.
GARSEN: Oni odmahuju glavom vukuci dim iz cigara; dosaduju se. Misle: Garsen je
kukavica. Slabo. Lako. To je tek toliko da se misli na nešto. Garsen je kukavica. Eto
to su rešili oni, moji drugovi. Šest meseci ce govoriti: kukavica kao Garsen. Vas dve
imate srece. Niko ne misli više na vas na zemlji. Ja imam mucniji život.
INES: A vaša žena Garsene?
GARSEN: Dobro, šta, moja žena. Ona je mrtva.
INES: Mrtva.
GARSEN: Sigurno sam zaboravio da vam kažem. Ona je sad mrtva. Ima oko dva
meseca.
INES: Od tuge?
GARSEN: Naravno, od tuge. Od cega biste hteli da je umrla. Dakle, sve je dobro: Rat
je završen, moja žena je mrtva, a ja sam ušao u istoriju.
Suvi jecaj ga potrese i on prede rukom preko lica. Estela ga cvrsto zagrli.
ESTELA: Dragi moj, dragi moj! Gledaj me, dragi moj! Dotakni me, dotakni me. (Ona
mu uzima ruku i stavlja je sebi na grudi.) Stavi mi ruku na grudi. (Garsen cini pokret
da se oslobodi.) Pusti ruku; pusti je, ne mici. se. Oni ce jedan po jedan umreti: nije
važno šta misle. Zaboravi ih. Postojim samo ja.
GARSEN (izvlaceci ruku): Ali oni mene nece zaboraviti. Oni ce umreti, ali ce doci
drugi koji ce prihvatiti lozinku. Ostavio sam im život u rukama.
ESTELA: Ali, ti suviše razmišljaš!
GARSEN: Šta drugo da cinim? Nekada sam delao... Ah! Vratiti se jedan jedini dan u
njihovu sredinu... kakav demanti! Ali ja sam izvan igre; oni prave bilans ne brinuci se
za mene, a imaju i pravo, jer ja sam mrtav. Ubijen kao pacov. (Smeje se.) Postao
sam javna svojina. (Kratko cutanje)
ESTELA (tiho): Garsene!
GARSEN: Ti si tu? Dobro, slušaj, možeš mi uciniti jednu uslugu. Ne, ne odbijaj.
Znam: izgleda ti smešno da neko od tebe zatraži pomoc, nisi na to navikla. Ali ako bi
htela, ako bi ucinila jedan napor, možda bismo se mogli zaista voleti. Vidi; hiljadu je
njih koji ponavljaju da sam kukavica. Ali šta je to hiljadu? Kad bi postojala jedna
duša, jedna jedina, da potvrdi svim snagama da nisam pobegao, da nisam mogao
pobeci, da sam hrabar, da sam pošten, ja... ja sam siguran da bih mogao biti spašen.
Hoceš li da veruješ u mene. Voleo bih te više nego sebe.
ESTELA (smejuci se): Blesavko! dragi blesavko! Misliš li da bih mogla da volim
kukavicu?
GARSEN: Ali ti si govorila...
ESTELA: Podsmevala sam ti se. Ja volim ljude. Garsene, prave ljude rapave kože i
snažnih ruku. Ti nemaš bradu kukavice, nemaš usne kukavice, nemaš glas kukavice,
tvoje kose nisu kose kukavice. A zbog usana, glasa i zbog kose ja te volim.
GARSEN: Istina? Je li to zaista istina?
ESTELA: Hoceš li da ti se zakunem?
GARSEN: Onda ih ja sve cikam, one odozdo i ove odavde. Estela, mi cemo izici iz
pakla. (Ines prsnu u smeh. Oni prestadoše da govore i pogledaše je.) U cemu je
stvar?
INES (smejuci se): Ali ona ne veruje ni rec od onoga što kaže; kako možeš da budeš
tako naivan? »Estela, jesam li ja kukavica?« Da znaš ti kako se ona tome podsmeva!
ESTELA: Ines! (Garsenu) Ne slušaj je. Ako hoceš moje poverenje, onda treba prvo
da mi daš svoje.
INES: Pa da, pa da! Pokloni joj poverenje. Potreban joj je covek možeš misliti, ruka
muškarca oko struka, muški miris, muška želja u muškim ocima. Za ostalo... Ha! ona
ce ti reci da si Bog otac, ako to može da ti cini zadovoljstvo.
GARSEN: Estela! Je li istina? Odgovori; je li istina?
ESTELA: Šta hoceš da ti kažem? Ja ne razumem ništa od svih tih prica. (Ona lupa
nogom.) Kako je sve to neizdržljivo! Cak i da si bio kukavica, ja bih te volela, eto!
Zar ti to nije dovoljno? (Kratko cutanje)
GARSEN (obema ženama): Odvratne ste mi.
Ide prema vratima.
ESTELA: Šta radiš?
GARSEN: Odlazim.
INES (brzo): Neceš stici daleko: vrata su zatvorena.
GARSEN: Morace da ih otvore.
On pritiska dugme na zvonu. Zvono ne radi.
ESTELA: Garsene!
INES (Esteli): Ne uznemiravaj se; zvono je pokvareno.
GARSEN: Kažem vam da ce otvoriti. (On dobuje po vratima.) Ne mogu više da vas
podnosim, ne mogu više. (Estela trci prema njemu, on je odgurne.) Idi! Ti si mi
odvratnija od nje. Ja necu da se utopim u tvojim ocima. Ti si vlažna, ljigava si. Ti si
polip, ti si baruština. (On lupa na vrata.) Hocete li otvoriti?
ESTELA: Garsene, preklinjem te, ne odlazi, necu ti govoriti više, potpuno cu te
ostaviti na miru, ali ne odlazi. Ines je pokazala svoje kandže, necu više da ostanem
sama sa njom.
GARSEN: Snadi se. Nisam tražio da dodeš.
ESTELA: Kukavice! kukavice! Oh! Zaista je tacno da si kukavica.
INES (približujuci se Esteli): Pa dobro, ševo moja, nisi li zadovoljna? Pljunula si mu u
lice da bi mu se svidela i posvadale smo se zbog njega. Ali on odlazi, mutivoda, i
ostavlja nas žene same.
ESTELA: Neceš ništa postici; ako se ova vrata otvore, pobeci cu.
INES: Kuda?
ESTELA: Bilo kuda. Što je moguce dalje od tebe.
Garsen ne prestaje da lupa na vrata.
GARSEN: Otvorite! Otvorite, najzad! Ja primam sve: cizme za mucenje, klešta,
rastopljeno olovo, mašice, grebene, sve što pece, sve što razdire, hocu zaista da se
mucim. Bolje je stotinu ujeda, bolje je bic, vitriol, nego ovo mucenje u glavi, taj
fantom mucenja koji se tek dotakne, koji pomiluje, a nikada ne ucini dovoljno zla.
(On šcepa kvaku na vratima i drma je.) Hocete li mi otvoriti? (Vrata se naglo otvore i
on umalo ne padne.) Ah!
Dugo cutanje.
INES: Pa, Garsene? Odlazite li?
GARSEN (polako): Pitam se zašto su se vrata otvorila.
INES: Šta cekate? Idite, idite brzo!
GARSEN: Necu otici.
INES: A ti Estela? (Estela se ne mice; Ines prsne u smeh.) Onda? Ko ce? Ko ce od
nas troje? Put je slobodan, ko nas zadržava? Ha! to je da umreš od smeha! Mi smo
nerazdvojni.
Estela skoci na nju s leda.
ESTELA: Nerazdvojni? Garsene! Pomozi mi! pomozi mi brzo. Izvuci cemo je napolje i
zatvoricemo vrata za njom; videce ona.
INES (braneci se): Estela! Estela! Preklinjem te, zadrži me. Nemoj u hodnik, nemoj
me isterati u hodnik.
GARSEN: Pusti je.
ESTELA: Ti si lud, ona te mrzi.
GARSEN: Zbog nje sam ostao.
Estela pusti Ines i preneraženo gleda Garsena.
INES: Zbog mene? (Kratko cutanje) Da, pa dobro, zatvorite vrata. Deset puta je
toplije kad su otvorena. (Garsen prilazi vratima i zatvara ih.) Zbog mene? (Kratko
cutanje) Zbog mene?
GARSEN: Da. Ti znaš šta je to kukavica.
INES: Da, ja to znam.
GARSEN: Ti znaš šta je to bol, poniženje, strah. Bilo je dana kada si sebi dušu
sagledala i od toga bi ti se odsekle ruke i noge. Sutradan si znala samo da razmišljaš
i ne bi više mogla da protumaciš otkrica prethodnog dana. Da, ti si poznavala cenu
zla. I ako ti kažeš da sam kukavica, to je receno sa potpunim poznavanjem stvari, a?
INES: Da.
GARSEN: Tebe moram ubediti; ti si od moga soja. Zar si uobražavala da cu otici? Ne
bih mogao da te ostavim ovde da likuješ, sa svim tim mislima u glavi; svim tim
mislima koje se mene ticu.
INES: Zaista želiš da me ubediš?
GARSEN: Samo to i želim. Više ih ne cujem, ti znaš. Bez sumnje zato što su sa
mnom okoncali. Okoncali: slucaj je razvratan, nisam uopšte više na zemlji, cak nisam
ni kukavica. Ines, evo, sami smo: samo vas dve mislite na mene. Nju ne racunam.
Ali ti, ti što me mrziš, ako mi veruješ, spasavaš me.
INES: To nece biti lako. Gledaj me: ja sam tvrdoglava.
GARSEN: Uzecu u obzir vreme koje je potrebno.
INES: Oh? Ti imaš sve vreme. Sve vreme.
GARSEN (hvatajuci je za ramena): Slušaj, svako ima svoj cilj, zar ne? J... mi se za
novac, za ljubav. Želeo sam da budem covek. Izdržljiv. Sve sam stavio na jednu
kartu. Da li je moguce da covek bude kukavica i ako izabere najopasnije puteve?
INES: Zašto da ne? Trideset godina si sanjao da si srcan; oprostio si sebi hiljadu
sitnih slabosti, jer herojima je sve dozvoljeno. Kako je to bilo zgodno! A zatim u
trenutku opasnosti, doterali su te do duvara, a ti... bežiš za Meksiko.
GARSEN: Ja nisam sanjao o heroizmu. Ja sam ga izabrao. Covek je ono što želi da
je.
INES: Dokaži to. Dokaži da to nije bio samo san. Samo dela dokazuju šta neko želi.
GARSEN: Umro sam suviše rano. Nisu mi dali vremena da ucinim svoja dela.
INES: Uvek se umire prerano ili prekasno. Medutim, život je završen; crta je
povucena, treba sve sabrati. Ti nemaš ništa osim svog života.
GARSEN: Zmijo! Za sve imaš odgovor.
INES: Hajde! hajde! Ne gubi hrabrost. Možeš me lako uveriti. Potraži dokaze,
napregni se. (Garsen sleže ramenima.) Pa, pa? Rekla sam ti da si bio osetljiv. Ah!
Kako ceš sad ispaštati. Ti si kukavica Garsene, kukavica zato što ja to hocu. Ja hocu,
cuješ, hocu. A opet, pogledaj kako sam slaba, dah; samo sam pogled koji te vidi,
samo bezbojna misao o tebi. (On ide na nju otvorenih šaka.) Ha! Otvaraju se te
velike muške šake. Ali cemu li se nadaš? Misao se ne može uhvatiti rukama.
Uostalom, ti nemaš šta da brineš: treba da me ubediš. Držim te.
ESTELA: Garsene!
GARSEN: Šta je?
ESTELA: Osveti se.
GARSEN: Kako?
ESTELA: Poljubi me, cuceš je kako zapeva.
GARSEN: Tacno je, Ines, ipak. Ti me držiš, ali držim i ja tebe.
On se naginje ka Esteli. Ines pušta krik.
INES: Ha! Kukavice! Idi! Idi neka te žene teše.
ESTELA: Zapevaj, Ines, zapevaj!
INES: Lep par! Kad bi samo videla njegovu ogromnu šapu raširenu po svojim ledima
kako stiska meso i tkaninu. On ima vlažne ruke; znoji se. Ostace ti plava mrlja na
haljini.
ESTELA: Zapevaj! Zapevaj! Stegni me cvršce uza se, Garsene; ona ce puci zbog
toga.
INES: Pa da, stegni je još cvršce, stegni je! Pomešajte svoj žar. Vredi ljubav, a
Garsene? Ona je mlaka i duboka kao san, ali ja cu te spreciti da spavaš.
Pokret Garsena.
ESTELA: Ne slušaj je. Uzmi moje usne; ja sam potpuno tvoja.
INES: Pa šta cekas? Cini ono što ti se kaže. Garsen kukavica grli Estelu Cedoubicu.
Svako se može kladiti. Hoce li je poljubiti Garsen kukavica. Vidim vas, vidim vas; ja
jedina sam gornila sveta, gomila Garsene, gomila, cuješ li to? (Mrmljajuci) Kukavice!
Kukavice! Kukavice! Kukavice! Uzalud mi bežiš, ja te necu pustiti. Šta tražiš na
njenim usnama? Zaborav? Ali ja, ja te necu zaboraviti. Mene treba da salomiš. Mene.
Dodi, dodi! Ocekujem te. Vidiš li, Estela, njegov stisak popušta, on je poslušan kao
pas... Neceš ga imati.
GARSEN: Dakle nikada nece biti noc?
INES: Nikada.
GARSEN: Uvek ceš me videti?
INES: Uvek.
Garsen pušta Estelu i nacini nekoliko koraka po sobi. Približi se bronzanoj figuri.
GARSEN: Bronzana figura. (Miluje je) Pa, eto trenutka! Bronza je tu, ja razmišljam i
razumem da sam u paklu. Kažem vam da je sve bilo predvideno. Predvideli su da cu
stajati pred ovim kaminom pritiskujuci rukom bronzu, sa svim tim pogledima na sebi.
Svim tim pogledima koji me proždiru. (Naglo se okrece.) Ha! Samo ste vas dve.
Verovao sam da vas ima više. (On se smeje.) Dakle, takav je pakao. Nikada ne bih
verovao. Secate se: sumpor, lomaca, roštilj... Ah! kakva šega! Nije potreban roštilj,
pakao su Drugi.
ESTELA: Ljubavi moja.
GARSEN (otiskujuci je): Pusti me. Ne mogu da te volim dok me ona gleda.
ESTELA: Ha! Pa dobro, ona nas više nece gledati.
Ona uzima nož zapapir sa stola, hita prema Ines i zadaje joj više udaraca.
INES (braneci se i smejuci se): Šta radiš, šta radiš, jesi li luda? Znaš dobro da sam
mrtva.
ESTELA: Mrtva?
Ona ispušta nož. Kratko cutanje. Ines podiže nož i udara se besno.
INES: Mrtva! Mrtva! Mrtva! Ni nož, ni otrov, ni uže. To je vec ucinjeno, razumeš li? I
mi smo zajedno zauvek.
Smeje se.
ESTELA (prsnuvši u smeh): Zauvek, bože, kako je to smešno! Zauvek!
GARSEN (smeje se gledajuci ih obe): Zauvek!
Sedaju, svako na svoj divan. Dugo cutanje. Prestaju da se smeju i gledaju se.
GARSEN: Pa dobro, produžimo.

(Zavesa)