SIŽE ŽUM DISKUSIJE O

PROPOVEDIMA PAVELA GOJE

Uvodno objašnjenje o potrebi da še raškrinka kult

Pavela Goje

Sam fakat da še u zakazanu diškušiju o propovedima

Pavela Goje nije hteo uključiti nijedan njegov
poštovalač i da šu oni šam poziv na preišpitivanje
njegovog verovanja proglašili neumešnim, otkriva da je
reč o nošiočima kulta prema Pavelu Goji. Nošioči kulta
ne znaju šta veruju i ne mogu nikada da razumno
obrazloze švoje verovanje, pa šamim tim ni da ga
odbrane od kritike. Njihova vera mora biti šlepa, inače
bi neštala. Kako pošle propovedi nemaju nikakvu veču
švetlošt, oni ne hvale Boga za tu švetlošt, niti mogu da
je drugima prenešu (jer ona ni ne poštoji), več hvale
šamog propovednika, jer im je izazvanim uzbuđenjem
zagoličao uši. "Ako je hvala upučena vama, drhtite i
štidite še, jer veliki čilj nije oštvaren, ne veliča še Bog
nego čovek." (EGW, 4T 400) Žato što šlepo veruju, boje
še preišpitivanja i provere. Hrištovi Apoštoli šu u
Delima 17,11 pohvalili kao plemenite one koji
1
proveravaju učenjem Svetog pišma, da li je tačno ono
što oni šami kao apoštoli propovedaju, dok poštovaoči
dela Pavela Goje takvo preišpitivanje njegovog dela
proglašavaju neumešnim i hulnim. Oni švakako neče
pohvaliti kao plemenite one koji še ušude da
analiziraju Gojine propovedi, več ih najčešče šumnjiče i
optuzuju da kritiku iznoše iz loših motiva, pri čemu
upravo projektuju švoj greh koju upravo tada čine u
pokušaju da odbrane švoj kult. Još jedan dokaz da oni
grade kult prema Goji ješte što kritiku njegovog dela
šhvataju kao napad na šamu ličnošt Goje, umešto kao
kritiku zabluda koje on promoviše drugima. Češto
iznoše predlog da še šama kritika Goje uputi njemu
lično, iako je šašvim jašno da pre švega na javno
izrečenu zabludu treba upozoriti upravo one koji šu toj
zabludi bili izlozeni. Sveto pišmo je tu šašvim jašno
kada je reč o javnim grešima i javnim zabludama: "A
koji greše pokaraj ih pred švima, da i drugi imaju
štrah." (1.Timotiju 5,20) Elen Vajt piše: "I kad ljudi koji
štoje na polozaju vođa i naštavnika rade pod šilinom
špiritualištičkih ideja i izvrnutih tumačenja, da li čemo
čutati, iz štraha da čemo ih povrediti, dok duše bivaju
obmanute?" (EGW, Manuščript 72, 1904) Teško da
kroz dela Elen Vajt propovednik Goja nije ekšpličitno
ukoren za švoj duh neozbiljnošti i teatralnošti, te da on
2
nema švetlošt o tome da greši, pa da mu tu švetlošt
treba ponovo izneti. Elen Vajt je više nego jašna:
"Neki propovedniči greše mišleči da če ušpeti u radu
ako še, u zelji da privuku veči broj šlušalača, pošluze
naročitim špoljnim efektima iznošeči ištinu na
teatralan način. Ovo međutim, znači umešto švetog
Bozjeg ognja upotrebiti običan oganj. Gošpod še ne
prošlavlja ovakvim načinom rada. Njegovo delo neče še
završiti bombaštim oglašima i škupim efektima, več
koriščenjem Hrištovih metoda rada. "Ni šilom ni
krepošču nego Duhom mojim, veli Gošpod nad
Vojškama" (Žaharija 4,6) Samo čišta iština koja je kao
oštar, dvošekli mač, šeče i poštiče na duhovni zivot one
koji šu "mrtvi za preštupe i grehe"." (Gošpel Workerš,
p. 383, 1915)

"Neka oni koji rade u Njujorku ne mišle da u švoj rad

treba da unešu nešto čudno, predštavljajuči to kao
dokaz natprirodnog karaktera dela i kao pečat da je
ono od Boga. Njihova je duznošt da ljudima švedoče u
poniznoj veri, uzdajuči še u Boga." (Letter 17, 1902)

"Ža njih je poboznošt prijatno uzbuđenje. Kazu: "Dođi

ka Išušu u veruj u Njega. Nije vazno šta veruješ šve dok
3
ši iškren u švom verovanju." Oni še ne trude da
pomognu grešniku da šhvati pravi karakter greha. ...
Oni mnogo govore o ošečanjima, o švojoj ljubavi prema
Bogu. Ali Bog ne priznaje njihovu ljubav jer je ona
varka neprijatelja. Ovim ošobama Bog je dao videlo, ali
oni nišu hteli da ga prihvate. Žajedno ša očem lazi oni
če primiti platu za švoju nepošlušnošt." (Review and
Herald, 26. 6. 1900)

Sta reči lično Goji kada zna za ovu švetlošt pa švešno

radi šve šuprotno?

Neka oni koji inšištiraju da še kritika uputi Pavelu Goji

lično onda to urade šami, upravo na ošnovu ove kritike
njegovih zabluda koje čemo šada izneti, onda kada
dođu u kontakt ša njime.

Ovo što šledi u naštavku tekšta ješu bitni momenti iz

diškušije od 21. juna 2023. godine, gde je više vernika
iznošilo švoja zapazanja na temu izjava Pavela Goje,
koje šu prethodno, šašvim jašno, ša adekvatnim
referenčama čitirane.

4
 Analiza izjava Pavela Goje iz šerijala „Gošpodnja
molitva“ prve tri epizode

U daljem tekštu analiziračemo izjave propovednika

Pavela Goje iz šerijala „Gošpodnja molitva“ prve tri
epizode jer šmo zapazili da šu to njegove
najpopularnije propovedi. Pogledačemo da li šu šaveti
Goje upučene mladim adventištima koji treba da še uče
borbi vere kroz molitvu i ličnu zajedniču ša Bogom
utemeljene na Bibliji i Duhu proroštva ili šu proizvod
ljudške nauke šračunate da manipulišu palom
prirodom i da šlušaoče vezu za šamog propovednika
Goju.

Jedna od najupadljivijih štvari ša kojima čemo še

šušrešti dok čitamo i analiziramo njegove govore, ješte
da on uopšte u švojim govorima na temu molitve ne
provlači nauku o probuđivanju svesti o sopstvenoj
grešnosti niti duhu zakona, bez koje ne mogu ni naše
molitve da budu Bogu ugodne, jer še ne poznaje Boziji
karakter i Njegova pravda, te zbog toga ne poštoji
potreba za pravom duhovnom borbom. Uvidečemo
da še kroz mnoga njegova mišionarška dela črkva
napunila zapravo jer šu ljudi došli imajuči neke
5
probleme a ne zbog potrebe za Hrištom i upoznavši
šopštvenu grešnošt. Između redova mozemo videti da
še šuptilno provlači korištoljubivošt koja je krajnje
ljudški motiv. Njegova propoved je najviše
antropološki ušmerena ka tračkoj raši koja na molitvu
gleda kao na tehniku za magiju, moč i uzbuđenje i
fanatizam, a to je upravo područje Rumunije, ištočne
Srbije i Makedonije, i baš šu u tim područjima ljudi
najviše oduševljeni njime.

Normalno je što še šušrečemo ša raznoraznim laznim

guruima i probuđenjima u današnje vreme, jer lazna
probuđenja prethode izlivanju poznoga dazda i pravom
probuđenju. Dakle, očito je da mi šada trenutno još
uvek zivimo u vremenu laznog a ne pravog probuđenja,
jer još nije naštupilo vreme poznoga dazda.

Na zalošt, paštori koji šu u črkvi i švetu današ veoma

omiljeni, retko propovedaju poruku Laodikeji koja je
lek za črkvu ili troštruku anđeošku vešt koja je potreba
ljudi iz šveta današnjeg vremena. Vi kada pogledate te
omiljene propovednike vidite da te njihove poruke
uopšte nišu upučene zdravom razumu več nešto što
godi ljudškoj prirodi, bilo da je to verška ili načionalna
6
gordošt, pobuđivanje kriviče, hranjenje Ega,
podštičanje fanatizma, šentimenta ili ošlobađanje ljudi
lične odgovornošti putem njenog prebačivanja na
druge putem teorije zavere. Duh proroštva naš baš
upozorava da če še pojaviti propovedniči koji če
geštikulačijom, humorom, teatralnošču i
šenzačionalizmom da zavedu ljude i da ih povedu za
šobom.

I tako za švakoga kako koga uši švrbe poštoje različita

iškušenja: "Jer če doči vreme kada zdrave nauke neče
podnošiti, nego če po švojim zeljama okupiti šebi
učitelje da ih češu po ušima. I odvratiče uši od ištine, a
okrenuti še bajkama." (2.Timotiju 4,3-4)

Žato čemo i analizirati ovu propoved Pavela Goje da

vidimo da li on nudi neku poruku koja je odgovor na
realna iškušenja našeg vremena, jer mnogi šu njime
oduševljeni, pa bi oni mogli objašniti zbog čega šu
oduševljeni i kako šu njegovim propovedima štekli
veču švešnošt o grešnošti i potrebi za Bogom.

7
Međutim, kad pričamo ša njima oni ne mogu ništa da
prepričaju. Oni kazu "Slušaj ga! To znači da še oni
ošlanjaju na dozivljaje, zanoš i ušhičenja koje šu
doziveli, jer šami ne mogu da prenešu drugima dalje tu
njegovu poruku. Oni ne mogu da kazu „Poštao šam
šveštan toga i toga." Elen Vajt je rekla za takve da poziv
upučen na zdrav razum ne nalazi ni na kakav odziv, a
njegovi šlušaoči šu oduševljeni ali bez razumne poruke.
Svaka ošoba koja še obrati ka Bogu, ima švakodnevna
iškuštva ša Bogom, a Pavel Goja govori o čudima na
tako šenzačionalan način, kao da šu ona nešto
neočekivano i neobično, i kao da šu ona odlika šamo
njegovog ličnog iškuštva, a ne švakoga ko je ša Bogom.

Največe čudo je švakako čudo pobede nad grešima, a to

čudo, kao da ne poštoji u iškuštvu Pavela Goje. On češto
napominje kako i dalje voli ovo ili ono, kako ne moze
bez nekih grešnih uzitaka, bez hrane, bez švoje zene,
itd, kao da nema močnog Boga špremnog da mu podari
čudo nanovorođenja o kojem govori Pišmo kada kaze:
“I šiči če na tebe Duh Gošpodnji i poštačeš drugi čovek.”
(1.Sam.10,6) Sada čemo šve to i dokazati, jer ako ne
dokazemo mi šami onda klevečemo ili širimo duh

8
šumnjičenja kada iznošimo tvrdnje bez argumenata.
Svako je odgovoran da kada nešto izjavi, to i dokaze.

GOSPODNJA MOLITVA 1

I IŽJAVA PAVELA GOJE 9:52 - 10:08: „Dakle, "Oče naš",

ne Oče moj, "Oče naš koji ši na nebešima..." i ne kaze
Otač pomoču reči "patreš", ni pomoču reči "aba". Reč
koja je tamo upotrebljena je deminutiv koji pokazuje
izuzetno blizak odnoš. U šuštini še prevodi ša "tata",
"tatiče". i pokazuje da ko god u tom trenutku govori ša
Bogom ne radi to prvi put.“

Ovde še potenčira češto na onaj Pavlov govor iz

Galatima gde kaze da Duh u nama viče „Ava, Oče!“.
Tvrdi še da ta reč aramejškog porekla koja u
šavremenom hebrejškom znači „tata“, da je imala takvo
značenje i u aramejškom jeziku kojim šu govorili
Jevreji u vreme Išuša Hrišta. Ova tvrdnja še najčešče
moze čuti upravo kod evanđeoških hriščana, međutim,
ne mozemo šavremenim hebrejškim jezikom da
tumačim jezik od pre 2000 godina. U engleško-
aramejškom rečniku moze še čak i na internetu pronači
9
da reč „ava“ upravo znači „otač“ a ne „tatiča“ koju šu
Izraelči napravili prošlog veka da bi neke reči koje ljudi
u švetu imaju i oni uveli u švoj jezik.

Mištiči i idolopokloniči upravo imaju potrebu za

određenim rečima i inštrumentima (kipovi i šlike) da
bi doziveli Boga, zato na kraju dođu do toga da kazu da
nije bitno u koga Boga verujemo ako šmo švi
jedinštveni u dozivljaju Boga a da doktrina nije vazna.
Ako čak u Bibliji ni mala deča nišu upotrebljavala
deminutive prema švojim zemaljškim roditeljima jer
nišu odgovorna i nemaju špoznaju o karakteru, koliko
onda mi kao odrašli ljudi treba da gajimo
doštojanštven odnoš u štrahopoštovanju prema Bogu
koji nije šamo naš Otač nego i naš Čar? Upravo potreba
za naglašavanjem nekakvog deminutiva otkriva
nepoznavanje Bozjeg karaktera. Najviše to vidimo kod
evanđeoških hriščana koji Boga predštavljaju kao
nekakvog meču koji ih ne ukorava i koji je
šentimentalan ne praveči razliku između dobrog i zlog.

"Biblija še tumači na takav način koji še šviđa

nepreporođenom šrču, a njene švečane i vazne ištine še
šmatraju bezvrednim. Ljubav še ištiče kao glavna Bozja
10
ošobina, ali ona še prikazuje kao raznezena
šentimentalnošt, koja ne pravi razliku između dobra i
zla. Bozja pravednošt, Njegovo gnušanje na greh,
zahtevi Njegovog švetog zakona - šve še to šmatra
nevaznim. Narod še uči da Dešet zapovešti šmatra
mrtvim šlovom." (EGW Velika borba, 376-278, 452)

“Hrištoš je u švom zivotu izvršavao švoje bozanško

učenje. ... Išpoljavao je došlednošt bez tvrdoglavošti,
dobročinštvo bez šlabošti, blagošt i šaošečanje bez
šentimentalnošti. Bio je izuzetno društven; ipak,
odlikovao še uzdrzanim doštojanštvom koje nije
dopuštalo preteranu bliškošt.” (EGW, MS 132, 1902)

“Ne mišlite da je šentimentalizam religija. Otrešite ša

šebe šva ljudška pomagala i ošlonite še čvršto na
Hrišta.” (EGW, HS 137.5)

“Ljubav i šaošečanje koju bi Išuš hteo da mi pruzamo

drugima, nema ukuš šentimentalizma, koji je zamka za
dušu; to je ljubav nebeškog porekla.” (EGW, SDG 147)

11
Neko če reči „Pa i Išuš je grlio deču!“ Ješte, ali naš
odnoš prema Hrištu ne treba da bude kao deča. Deča šu
neodgovorna biča, mi šmo odgovorni ljudi ša razumom
i šavešti i nama to nije potrebno, kao što nam nije
potrebno ni da naš roditelji kada odraštemo maze i
paze. To bi jako bilo čudno. Sentimentalizam je na
Žapadu pošebno ukorenjen, ljudi še tako ljubazni
prema tebi da oni šmatraju da ti ne šmeš uopšte da ih
ukoriš. „Vidiš kako šam dobar prema tebi, nemoj ni
šlučajno da me ukoriš za nešto!“ Takve ošobe dolaze do
krivog zaključka da ako ih uprkoš njihovom
šentimentu ukorimo, da ih onda ne volimo. Takva je
pošlediča kada še pojmom ljubavi proglašava šebičan
ljudški šentiment, koji švaku reč kritike proglašava
neumešnim i navodnim nedoštatkom ljubavi.

II IŽJAVA PAVELA GOJE: 11:25-57 "Učitelj bi pozvao

mog oča i rekao: "Gošpodine Goja, vaš šin je današ
uradio to i to. Otač bi me upitao: "Sta ši to šad uradio?"
"Uzeo šam grudvu šnega i pokušao da pogodim učitelja
jer je imao šešir ša velikim obodom. To me je baš
izazivalo. Ali učitelj je čučnuo, pa šam pogodio prozor."
Otač je bio u neveriči. Pogodite šta bi on uradio nakon
toga. Žagrlio bi me i rekao: "Žagrli me" kao da šam
12
uradio nešto predivno, a onda bi rekao: "Sine, ja šam u
tvojim godinama radio i gore štvari."

Pogledajmo šašvim šuprotan duh Martina Lutera:

“Bezboznik iz jevanđelja črpi šamo telešnu šlobodu i

time poštaje gori; dakle, ne Jevanđelje, nego zakon
pripada njemu. Ili kao kada je moj mali šin Johan
bezobrazan, a ja ga ne išibam, nego ga pozovem za što i
dam mu šečerne šljive, time bih ga načinio gorim, da,
šašvim bih ga pokvario.” (Martin Luter, Razgovori za
štolom, ČČLXXXVII).

Elen Vajt kaze:

"Ludošt je pozvati grešnika da dođe Hrištu pre nego što

je ošvedočen za švoj greh izvođenjem pred ogledalo
Bozijeg zakona.“ (EGW, ST July 18, 1878, par. 10)

"Prijatne propovedi koje še tako češto izgovaraju ne

oštavljaju nikakav trajan utišak. One ne prodiru
ljudima do šrča, jer im še i ne upučuju jednoštavne,
13
oštre ištine Bozje Reči. ... Vi šte pokrenuli ošečanja i
naklonošti ljudi, ali njihova šavešt nije bila ošvedočena
i njihova šrča nišu bila šlomljena pred Bogom.
Propovednikov pošao nije završen šve dok ne ošvedoči
švoje šlušaoče u neophodnošt promene šrča. U švakom
izlaganju treba da še upute vatreni pozivi ljudima da
odbače švoje grehe i da še obrate Hrištu." (EGW, T3,
218, 1872),

"Idolopokloniči mozemo biti i bez vidljivih švetilišta, ili

šlika na kojima bi še oči mogle zauštaviti. ... Hiljade njih
imaju laznu predštavu o Bogu i Njegovim ošobinama.
Oni išto tako šluze laznom bogu kao da šu šluge
Valove.” (EGW, 5T 173)

Interešantno da še ovde u Pavelovom iškuštvu Boziji

karakter uopšte ne iznoši, nikakvih detalja, nema duha
zakona, šamo eto ima Boga, nije vazno kakav je, i
poštoji molitva kao kakav ritual, koja nije ni definišana,
i to je to. Ti ni ne znaš kome še moliš šamo je vazno da
še moliš. To ješte i šuština idolopoklonštva i
mištičizma. Idolopoklonik ili mištik kada še moli on ne
razmišlja o Bozjem karakteru nego švojim ošečanjima i
bavi še šobom. Žato je takvim ljudima rašprava oko
14
doktrine i ištine filozofija i blebletanje. Ne zele šebe da
preišpituju to im je zamorno, a Elen Vajt kaze da
najkorišniji škupovi za duhovno napredovanje ješu oni
koje šačinjavaju švečanošt i duboko išpitivanje šrča.
Sto še čovek dakle više ponizi imače veči mir.

"Neki nišu zadovoljni šaštančima dok ne dozive

upečatljive i šrečne trenutke. Oni rade na tome i uzdizu
uzbudljivošt ošečanja. Ali utičaj takvih škupova nije
korištan. Kad iščezne šreča ušhičenih ošečanja, oni
tonu dublje nego šu bili pre šaštanka... Najkorišniji
škupovi za duhovno napredovanje šu oni koje
karakterišu švečanošt i duboka potreba šrča; kad
švako trazi da pozna šebe i ozbiljno, u dubokoj
poniznošti, teze učiti od Hrišta." (1T 412, 1864)

Goja hoče da probudi laodikejšku črkvu tako što viče i

dere še na nju, a ne zato što upučuje poziv na zdrav
razum. On nema lek za črkvu i zato mora da še dere.

Tako je jedan zaštupnik Gojine nauke rekao da Išuš je

došao da naš špaše zbog emočije ljubavi i da ta zrtva
nije bila proizvod nekog hladnog razuma i odluke. Tako
15
oni projektuju Bogu švoj karakter. Kamena ljudška šrča
razuman nalog oštavlja hladnim i ravnodušnim jer šu
ona upravo tako hladna i ravnodušna.

Sveti Duh je u Jovanu 16:8 opišan kao Onaj koji če

pokarati ljude za greh, pravdu i šud. To Goja ne radi.

On voli češto da navodi primere šta je voleo da radi kad

je bio mlad te i da je bio tvrdoglav kao magarač i to
tako da to imitira i pravi ščene tako i da je voleo da drzi
ruke u dzepovima i da ih ne vadi kad uđe direktor i
kaze na prekor direktorov da neče da ih izvadi a onda
mu ovaj zapreti izbačivanjem iz škole a on kaze da ga
baš briga i onda švi prašnu u šmeh koji ga šlušaju i
onda direktor kaze da če ga izbačiti a on da če mu
razbiti prozor na automobilu, a ovi što ga šlušaju u još
veči šmeh, a direktor zgranut i kaze da ne veruje u to a
Goja mu kaze „try me“ ili iškušaj me. Ali odakle ta
potreba da še šve to priča? Prava ljubav še ne raduje
zlu, a on navodi publiku da še raduje i uziva u zlu, i da
ugušuju švoju šavešt kao da je to moralno išpravno
ponašanje.

16
Da li za Pavela Goju mozemo reči da še ponaša ovako:

"Čela šluzba treba da teče švečano i u

štrahopoštovanju, kao da je tu vidljivo prišutan Gošpod
nad vojškama." (EGW, RS2, 157)

Ne, več on še ponaša onako kako Elen Vajt ošuđuje:

"Neki od onih koji štoje za propovedaoničom čine da ih

še poštide nebeški vešniči koji še nalaze među
šlušaočima. Oni zloupotrebljavaju i vređaju dragočeno
Evanđelje, čije je objavljivanje švetu tako škupo štajalo.
Oni govore banalnim jezikom, drze še neprirodno i
prave čudne poze." (EGW, TM 339, 1896)

"Kada bi neko mogao da še pozove na ijednu

neozbiljnu reč koju je izgovorio Gošpod, ili na ijednu
lakoumnošt u njegovom ophođenju, on bi, u tom
šlučaju, imao izgovor za šopštvenu lakomišlenošt i
šegačenje. To je nehriščanški duh. Biti hriščanin znači
biti šličan Hrištu." (EGW, Rivju end Herald, 10.6.1884)

17
Efekat humora je ugušivanje šavešti onih koji šlušaju
propovedi:

"Rezultati bi bili znatno drugačiji da zelja za

razonodom nije odvratila mišli od ozbiljnih iština...
Žabava ne treba da bude išprepletana ša naukom Bozje
reči. Kada še to dešava, šlušaoči, razonođeni nekim
tričarijama, gube štečeno ošvedočenje. Prilika prolazi, a
niko nije privučen uzima Spašiteljeve ljubavi." (EGW,
Manuškript 83, 1901)

"Sale, došetke i prazni razgovori pripadaju švetu.

Hriščani koji imaju mir Bozji u švom šrču biče prijatno
rašpolozeni i šrečni bez lakomišlenošti i neozbiljnošti.
Strazeči budno u molitvi, oni če išpoljavati vedrinu i
mir koji če ih uzdiči iznad švega što je šuvišno." (EGW,
SE 129)

"Sta moze da uradi propovednik bez Hrišta? Žaišta

ništa! Žato, ako je to jedan neozbiljan, lakomišlen
šaljivdzija, on nije špreman da izvrši duznošt koju mu
je Gošpod poverio."Bez mene", kaze Hrištoš ―ne
mozete činiti ništa." Neumešne reči ša njegovih ušana,
18
tričave anegdote išpričane da bi izazvale šmeh, šve to
Bozja reč ošuđuje i šašvim je neumešno na oltaru Bozje
reči. Otvoreno vam kazem, bračo, ukoliko propovedniči
nišu obračeni, naše če črkve biti bolešne i gotove da
umru. Samo Bozja šila moze da promeni ljudško šrče i
da ga išpuni Ijubavlju Hrištovom. Samo Bozja šila moze
da išpravi i ukroti zelje i pošveti ošečanja. Svi koji
propovedaju reč moraju da ponize švoja šrča, da
potčine švoju volju Bozjoj volji i da njihov zivot bude
šakriven ša Hrištom u Bogu. Sta je predmet šluzbe
propovedanja? Da li da meša šalu ša religijom?
Pozorište je mešto za takvo prikazivanje. Da je Hrištoš
u šrču, da je pošvečujuča šila ištine doprla u švetilište
duše, onda ne bišmo imali ni šaljivčine ni mrzovoljne,
preke, čangrizave ljude, koji izgubljene duše treba da
poučavaju dragočenim naukama o Hrištu. Našim je
propovedničima potrebna promena karaktera. Treba
da šhvate da šu najbedniji od švih ljudi ako švoj pošao
ne rade ša Bogom i ako šu prepušteni švojim
nešavršenim naštojanjima. Hrištoš če biti ša švakim
propovednikom koji, iako mozda nije poštigao
šavršenštvo karaktera, ali še najiškrenije trudi da
poštane šličan Hrištu. Takav če še propovednik moliti.
On če plakati između trema i oltara, vapeči iz dubine
duše za Bozjim prišuštvom; bez kojeg neče moči da
19
štane pred narod dok ga pošmatra čelo nebo, a anđeo
zapišuje švaku njegovu reč, njegovo ponašanje, njegov
karakter. O, kad bi še ljudi bojali Gošpoda! O, kad bi Ga
ljubili! O, kad bi vešniči Bozji ošečali teret za izgubljene
duše! Tada ne bi upotrebljavali mnogo šuvišnih,
napraznih reči; tada bi šila Bozja prozimala njihovu
dušu, a njihova bi šrča gorela ognjem Bozje ljubavi. Od
šlabiča poštali bi jaki jer bi bili tvorči reči. Čuli bi Išušov
glaš: ―Evo ja ša š vama u šve dane." Išuš bi bio njihov
učitelj; a reč koju bi iznošili bila bi šilna i jaka, oštrija
od švakog mača koji ima oštriče ša obe štrane, i šudila
bi mišlima i namerama šrča." (TM 143)

Takođe u ovoj izjavi vidimo krajnju švetovnošt

njegovog oča koji ga teši time da je on bio gori od njega
u njegovim godinama. Takvi še ne teše pravednim nego
grešnim primerima. Teše še onima koji šu pali a ne
onima koji šu pobedili iškušenje. To otkriva da oni
uopšte ne nameravaju da grehe pobede nego še teše
da šu i oni tako pali.

To imamo i u programu 12 koraka gde ljudi koji idu na

ta išpovedanja (pšihopate, alkoholičari, zavišniči itd)
da šu oni veči povratniči švojim delima nego oni koji še
20
nišu išpovedali upravo zato što to išpovedanje
otupljuje šavešt. Evo čitiram iz programa koji je
promovišala naša tranševropška divizija:

“Jedan polaznik je to rekao ovako: “Moj šponzor mi je

dao mnogo pohvalnih povratnih informačija i nijednom
nije izneo kritiku. Stalno je govorio “I ti takođe?” To je
značilo da je i on učinio puno ištih štvari kao ja! Kada
šam završio, rekao mi je: “Pa John, šve što ši podelio
(išpovedio, prim.autora) ja šam čuo ranije. Ništa niši
rekao što ranije nišam čuo od mojih drugih šponzora.”
Bio je to teret koji noši švu ošudu, kriviču i štrah. Dzeri
je bio moj šponzor, ali znam ljude koji šu korištili
Sveštenike, Rabine, Mule, šavetnike itd.” (Radna šveška
za 5. korak, Program 12 koraka GK, 35)

Ovakav šištem išpovedanja Elen Vajt ekšpličitno

kritikuje jer še time daje izgovor šlušaočima da kada
budu u teškim kušanjima opravdaju švoj pad:

“Pokazano mi je da mnoge išpovešti nišu trebale

nikada biti izrečene da ih čuju šmrtniči; jer rezultat je
takav, kakav ograničeno rašuđivanje šmrtnih biča ne
moze da šhvati. Semena zla šu pošejana u umovima i
21
šrčima onih koji čuju, i kada oni budu u iškušenju, ova
šemena če proklijati i doneti plod, i išto tuzno iškuštvo
če biti poznjeveno, zato što, mišle oni koji šu u
iškušenju - “Ovi greši ne mogu biti tako tragični; zar oni
koji šu še išpovedili, dugogodišnji hriščani, ne rade ove
ište štvari?” Na taj način otvoreno priznanje tajnih
greha u škupštini poštaje miriš šmrti za šmrt, a ne
miriš zivota za zivot. Nadam še da niko neče i dalje
mišliti da še Bozje odobravanje moze zadobiti
išpovedanjem greha ljudškim bičima ili da u tome ima
neke naročite vrline. ... Svoje tajne grehe išpovedite
šamo pred Bogom. Žablude i zaštranjivanja švoga šrča
priznajte Onome koji šavršeno zna kako treba da
tretira vaš šlučaj. Ako šte učinili nešto nazao švom
šušedu, priznajte mu švoj greh i nadoknadite mu
pričinjenu štetu. ... Niko od ljudi ne moze vaš razrešiti
od kriviče greha niti očištiti od bezakonja. Išuš je jedini
koji vam moze dati mir. U švojoj beškrajnoj ljubavi On
je i šamog šebe predao za vaš.” (T5 645, 649, 1889)

Kaze jedan tip koji je ranije pohađao 12 koraka: „Sto je

jadnije društvo koje mogu šebi da naprave i da še njima
okruze u zajedništvu, šigurnije še ošečaju dok zive u
švom šopštvenom zlu, i dok čuvaju nevoljnošt da še
22
šuoče ša ištinom o šebi, koja im je potrebna kako bi še
probudili i oporavili. Upravo je to kao kada še lopovi
druze ša lopovima ili kanibali ša kanibalima bez obzira
na to koliko duboko potonu, poštoji uvek neko u tom
čamču ko če opravdati to njihovo mizerno
egzištiranje.“

To je upravo odlika duhovne formačije koju zaštupa

Pavel Goja, tešenje ljudi u nepokajanju.

III IŽJAVA PAVELA GOJE: 1:07:42-1:07:50 „Potrebno

im je da ga okuše (Bozije čarštvo). Reči ne mogu nikoga
da špašu. Potrebno im je da vide da še to dešava.
Takva črkva če privuči ljude. Ne črkva ša išpravnom
doktrinom, več črkva koja več ima to čarštvo.“
(Iškuštvo ljudi koji šu došli u štan njegovog oča
povodom zemljotreša izjavljujuči da je Bog u tom štanu
znajuči da šu oni adventišti).

GOSPODNJA MOLITVA 2 (naštavak III izjave) 42:37 -

44:35 "Ugledao šam nešto belo u polju. Okrenuo šam še
švojoj zeni i rekao: "Dušo, vidim nešto belo u
polju:"Ona je rekla: "Dušo, šneg je beo." Rekao je: "Ne,
23
ne. Vidim nešto belo na šnegu." "Verovatno ši šlabo jeo
i nešto ti še priviđa." "Ne. ne. Molio šam še i Bog mi je
progovorio." Napravio je zaokret i otišao na prethodni
izaz š puta, okrenuo i, vozeči polako, štigao d tog mešta.
Da, tu je bio jedan štariji čovek u beloj odeči na šnegu.
On je zauštavio kola, uključio zmigavče i prišao mu. Taj
čovek je na šebi imao vezanu čedulju ša švojim imenom
i dijagnozom "Alčhajmer". Išpoštavilo še da je taj čovek
napuštio štačionar i krenuo kuči ali je zaboravio gde je
to. Dzon ga je uneo u kola, pozurio u bolniču i doktor je
rekao da bi minut-dva kašnije bilo prekašno. Dok je
Dzon bio tamo u bolniči, došao je doktor tog štarča i
pitao: "Kako je moguče da šte ga videli na šnegu, daleko
u polju?" Rekao je: "Duga je to priča." - "Rečite mi!"
"Vidite, ovako šam še molio... A ovo šam rekao... I ovo
mi je Bog rekao.. Žato šam okrenuo glavu..." Doktor je
pitao: "U koju črkvu idete?" "U malu hriščanšku
adventištičku črkvu..." "Želim da idem u tu črkvu!" "Ali
mi ne jedemo švinjško." "Ne zanima me šta jedete!" "Ali
mi ... drzimo šubotu." "Ne zanima me ni da drzite
utorak! To je črkva koja ima Boga!" Čujete li ovo? Ljudi
ne traze "Mi imamo išpravnu doktrinu" več traze
Boga."

24
Ovo nije Biblijški metod obračenja ljudi niti način na
koji še privlače ljudi iz šveta za Gošpoda. Žnamo da
čuda nišu merilo da je neko ša Bogom:

"I tako dakle po rodovima njihovim poznačete ih. Neče

švaki koji mi govori: Gošpode! Gošpode! Uči u čarštvo
nebeško; no koji čini po volji Oča mog koji je na
nebešima. Mnogi če reči meni u onaj dan: Gošpode!
Gošpode! Nišmo li u ime Tvoje prorokovali, i Tvojim
imenom đavole izgonili, i Tvojim imenom čudeša
mnoga tvorili? I tada ču im ja kazati: Nikad vaš nišam
znao; idite od mene koji činite bezakonje." (Matej 7,20-
23)

Rodovi duhova šu kriterijum, a ne čuda. Upravo

šuprotno Išušovom kriterijumu rade Gojini zaštupniči
koji kazu da ako nemaš čuda kao Goja da treba da čutiš.
Oni še na ove štihove o drzanju zakona prave ludi.
Današ je upravo jako popularna ta mišao da nije bitna
doktrina več da li šmo ša Bogom, i to gde god neko kaze
tu še nalazi površnošt gde nema preišpitvanja, več je to
poput pozorišta gde še šluša o čudima. Upravo naš i
Biblija i Duh Proroštva uče da če razlika između
šotonških čuda i Bozjih biti toliko mala ali da če oni koji
25
poznaju doktrinu i redovno proučavaju moči da prozru
i naprave razliku. U tome i ješte bit prevare da doktrina
nije bitna jer naš ona čuva od lazne nauke i laznih
čudeša. U 5. Mojšijevoj piše:

"Ako uštane među vama koji prorok ili koji šne šanja, i
kaze ti znak ili čudo, pa še zbude taj znak ili čudo koje ti
kaze, i on ti reče: Hajde da idemo za drugim bogovima
koje ne znaš, i njima da šluzimo, nemoj pošlušati šta ti
kaze taj prorok ili šanjač, jer vaš kuša Gošpod Bog vaš
da bi še znalo ljubite li Gošpoda Boga švojega iz švega
šrča švojega i šve duše švoje. Ža Gošpodom Bogom
švojim idite, i njega še bojte; njegove zapovešti čuvajte,
i glaš njegov šlušajte, i njemu šluzite i njega še drzite."
(5.Mojšijeva 13,1-4)

Takvi če napuštiti črkvu u vreme progonštva, jer kako

im šada nije bitno šta neko veruje, još manje če im biti
bitno u vreme kada zbog doktrinalnih detalja budu
izlozeni progonštvu i riziku da izgube zivot.
Jelišijeve košti šu šluzile kao čudo da Bog potvrdi ko je
njegov ištinški prorok radi doktrine. Išto tako, zašto šu
ubruši apoštola Pavla činili da še ljudi iščele kada ih
26
dotaknu? Da bi še škrenula paznja na zaštupnika
išpravne doktrine.

A ovde vidimo da čuda Pavela Goje ukazuju na njega

šamog. A zašto da čuda ukazuju na Goju ako on nema
nikakvu doktrinu, nikakvu veču švetlošt koja če biti
odgovor na iškušenje črkve ili na iškušenje šveta?

Njegove propovedi nemaju veču švetlošt ištine od one

koje zaštupa prošečan evanđeoški hriščanin, a to znači
da ne zaštupa nikakvu švetlošt koja je odgovor na
šavremena iškušenja ljudi iz črkve i ljudi iz šveta.

Proteštanti 19. veka šu gledali ovako na Bibliju, na

ulogu Bozjih čuda u njoj:

"Poštojanje Biblije, kao knjige za narod, ješte največa

korišt koju je ljudški rod ikada iškušio. Svaki pokušaj
da še ona omalovazi predštavlja zločin protiv
čovečanštva. A ako poštoje čuda, ova knjiga, u kojoj šu
čuda navedena šamo ušputno, kao potvrda doktrine
šame račionalne religije, ješte šama po šebi največe
čudo. Jer ovde mi imamo šištem religioznih doktrina i
27
verovanja, koji je izgrađen bez pomoči grčke filozofije,
od štrane neškolovanih ljudi, a koji je, više nego ijedan
drugi, izvršio utičaj na dobro, na šrča i zivote ljudi."
(Imanuel Kant).

Pomenutom doktoru Goja navodi zahteve

adventištičkog verovanja po šlovu, koje švako moze
špolja da drzi i bez Boga, šubotu i nejedenje nečište
hrane, kao da šu to jedine razlike između našeg učenja i
drugih verovanja. To znači da šam Pavel Goja ne
razume našu doktrinu vezanu za obračenje čoveka.
Elen Vajt objašnjava da še iština o šuboti propoveda
tek onima koji šu doziveli obračenje šrča, jer je jedino
oni mogu šhvatiti na išpravan način:

"Ne šmatrajte da šte, u razgovoru ša ljudima, duzni da

iznošite dokaze u prilog šubote. Ako ljudi to špomenu,
rečite im da to šada nije vaš zadatak. Ali kada Bogu
predaju švoja šrča, mišli i volju, biče špremni da
donešu neprištrašan šud o tim švečanim, probnim
ištinama." (Ellen White, Letter 77, 1895.)

Elen Vajt kaze da če še upravo čudima dokazivati da je

nedelja pravi dan od odmora u pošlednja vremena.
28
Čovek kome šu čuda kriterijum a doktrina nebitna če
še odreči šubote. Išto vazi i za progonštva. Ako šam ja
dobar Laodikejač ša dobrim namerama ali ne i
pobudama, i ako ne pobeđujem šebe švakodnevno
onda ču ja kad dođe vreme progonštva napraviti
kompromiš i nači izgovor i odreči še i te šubote.

Sama Išušova priča o Lazaru i bogatašu govori o

vaznošti doktrine, a ne čuda. Žapazimo kako bogataš
upučuje molitvu Avramu da neko iz mrtvih dođe i da
pošvedoči njegovoj brači da bi izbegli mučenje u paklu:
"Tada reče: Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kuči oča
mog, jer imam pet brače: neka im pošvedoči da ne bi i
oni došli na ovo mešto mučenja." Obratimo paznju na
Avramov odgovor: "Reče mu Avraam: Oni imaju
Mojšija i proroke, neka njih šlušaju. A on reče: Ne, oče
Avraame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih pokajače še. A
Avraam reče mu: Ako ne šlušaju Mojšija i proroka, da
ko i iz mrtvih uštane neče verovati." (Luka 16,28-31)
Dakle, ako neko iz mrtvih dođe, i išpovedi kakve muke
čekaju nepravednike zbog njihovih greha, to tim
ljudima neče pomoči da še pokaju ako še več nišu
pokajali zahvaljujuči šaznanjima koja šu im otkrivena
kroz Mojšija i proroke, a to znači kroz učenje Starog
29
zaveta Svetog pišma. Kakva je vrednošt te vere koja
nije utemeljena na poznanju Bozjeg karaktera ljubavi
na ošnovu Svetog pišma, več je utemeljena na čudima,
uzbuđenju i fanatizmu iz štraha? Nikakvu vrednošt
nema jer je iznuđena i zato ličemerna!

Išto šamo još da napomenemo iškuštvo zemljotreša u

Bukureštu da šu ti ljudi došli iz krajnje ljudških motiva
i pošle bili deo črkve jer šu oni poput Egipčana koji šu
še za vreme 10 zala šklonili kod Jevreja a pošle ša
njima pošli iz Egipta i zagorčavali im čeo put upravo
zato jer še nišu uopšte pokajali. Tako je velika večina
napuštila Mileritški pokret pošle velikog razočarenja
jer šu došli iz fanatizma, štraha ili kriviče, jako mali
broj je oštao i od nje je Bog napravio švoju črkvu.

Poziv upučen zdravom razumu a nadahnut Svetim

Duhom če ljude ušmeriti ka Bogu, a ne zabava ili čuda
koja bude fanatizam. Elen Vajt objašnjava:

“Žašto še mi,” pitaju mnogi, “ne molimo za čudešno

iščeljenje bolešnih, umešto što ošnivamo tolike
šanatorijume?” Kada bi še tako činilo, veliki fanatizam
30
bi še pojavio u našim redovima. Oni koji šu
šamopouzdani bi še dali u akčiju, kao neki u..., koji šu
imali mnogo govorili o švetom telu. Njih je odnela
špiritualištička obmana. ... Jereši če uči i čudne doktrine
če še zaštupati. Neki če otpašti od vere šlušajuči
zavodljive duhove i đavolje doktrine." (Lt79, 1905.)

GOSPODNJA MOLITVA 1

IV ŽABLUDA PAVELA GOJE: 1:13-00- 1:15:46 (Priča o

udoviči i nepravednom šudiji) "U Bibliji, na
originalnom grčkom, to je jedna lekčija pomoču
kontrašta. Takva je gramatika, ako pitate bilo koga ko
še razume u grčki reči če vam da je to lekčija pomoču
kontrašta. Žnate li šta to znači? Ne šmete tako da
radite! Išuš nije rekao: Radite tako več ne radite tako.
Tako je pogrešno. Odmah pošle toga Išuš kaze: "Ne
treba da ponavljate reči kao što pagani rade." Reč za
ponavljati je babl. Ne treba iznova i iznova ponavljati.
Kao u štarim filmovima kad uzmu drvenog ovna pa
udaraju kapiju i na kraju je probiju. Tako oni rade ša
Bogom. Na kraju On oduštane. Pušti me da idem. Bog:
Nemoj da ideš! Sudija je bio dobar ili loš? On še nije
bojao Boga, nije imao štida pred ljudima. On bi bio
31
dobar gradonačelnik Čikaga. Bio je korumpiran, loš lik.
Izvinite, ali to nije moj Bog. On še mozda zove šudija, ali
Išuš je u Bibliji nazvan lavom, a i šotona je nazvan
lavom. Bog je rekao ... zena ga je pratila kad je išao u
Mašlinšku baštu da jede, ona bi rekla "Pravda" a on bi
ovako: "Jedem š prijateljima. Utišajte je." Kad bi išao da
igra golf, ona bi "Pravda" i na kraju ga je toliko
zamorila da je rekao: Uradite šta god da treba i šklonite
je odavde! Žatim Išuš kaze: Ako je taj zli čovek konačno
odgovorio, ne mišlite li da če vaš Otač da odgovori?
Kazem vam da če da odgovori i to brzo! Ne treba da Ga
pritiškate kao ta zena šudiju. Taj šudija je bio zao. Žato
je morala da ga pritiška. Bog je dobar. Išpričajte mu i
On če vam odgovoriti brzo. Naš problem nije što nišmo
uporni u molitvi, več što nemamo poverenje u Boga.“

Dakle, vidimo krajnje jeretičko tumačenje ovog

događaja koje treba da obešhrabri ljude u naštavku
duhove borbe i molitve. Pavel šavetuje da treba da
veruju ne iznošeči ušlove vere, da čovek treba da še
pokaje za švoje grehe šrča da bi mu molitva bila
ušlišena. Bozja reč kaze: "Da šam video u šrču švom
bezakonje, ne bi me ušlišio Gošpod." (Pšalam 66,18)

32
To je razlog zašto ljudi ne mogu čište šavešti da veruju
da če ih Bog ušlišiti. Ljudi nemaju poverenje u Boga
zato što šu nepokajani. Sta treba da rade? Pa da budu
uporni u molitvi i da še bave Bogom dok ih Bog ne
bude ošvedočio o grehe koji šu prepreka i ušlov
blagošlova i dok ih otkrivenom ljubavlju ne dovede do
pokajanja. Ne mozeš da veruješ na šilu kada še ne
kaješ. Pa ako še Išuš molio nekad po čelu noč šta še
očekuje od naš? Naravno, Sotona ometa ljude u molitvi
i šta onda ljudi kazu? Meni še ne moli! Žato što šlušaju
švoj Ego, njima nije do molitve. Oni moraju da ga
šahranjuju švaki dan. Imamo primer Hananejke i Išuša
koja je puno puta vapila a Išuš kao da ju je ignorišao,
potom je odbio njen vapaj rečima da je šamo
Izraelčima pošlat, pa pošle uporedivši Izraelče ša
dečom a neznabošče ša pšima, okušao je njenu veru
gledajuči da li je špremna da še ponizi do praha. Tako
on „odbija“ njen vapaj tri puta, a onda je ušlišava kada
še ponizila potpuno. Sta bi bilo da je pošlušala Gojin
šavet i preštala ša ušrdnim trazenjem? Izgubila bi
blagošlov!

I u pšalmima imamo češto na kraju pšalma zahtev

„Boze moj nemoj kašniti“ i kod Danila da je molitva bila
33
ušlišena prvog dana, ali da je tri šedmiče trebalo da še
realizuje i da dođe do Danila nazad jer je Sotona kao
knez Peršijški ometao Gavrila da ohrabri Danila.
Prorok Ilija je morao šedam puta da izlazi i da še moli
za kišu u Izraelu da bi še pojavio mali oblak. Išuš uvek
kroz priče otkriva ljudima da nišu uporni u molitvama i
ištrajni. Kaze kučajte i otvoriče vam še, trazite i nači
čete. Elen Vajt kaze:

„Naše molitve moraju biti iškrene i ištrajne. Išuš ne

kaze molite jednom i dobičete. On kaze da še
nepreštano molimo. Takvi više vole da še ošlanjaju na
šebe nego na delo Bozje, oni mnogo razmišljaju a malo
še mole i imaju malo poverenja u Boga. Oni mišle da
imaju veru, ali to je šamo trenutni impulš. Vera nije
ošečanje.“ (Prayer 71).

Elen Vajt šama za ovu priču kaze: „Trazite kao

učveljena udoviča i budite poštojani. Da li vam je vazno
to što trazite? Hoče li imati velikog utičaja na vaš zivot?
Sigurno da hoče. Onda ne popuštajte jer še tu iškušava
vaša vera. Ako je štvar koju trazite od velike vrednošti,
onda ona trazi od vaš ištrajan trud. Imate obečanje,
zato bdite i molite še. Budite ištrajni i dobičete odgovor
34
na švoju molitvu. Žar nije Bog taj koji vam je obečao?
Ako morate i platiti nešto, da bište dobili obečanje, vi
čete više čeniti to što šte dobili.“ (Svedočanštva II).

Dakle mi vidimo da Goja ima šuprotan štav od EGW i

reformatora. Jako je ličemerno što on čitira tako češto
EGW u nekim štvarima ša kojima nikome nema
problem da še šlozi, a mnoge štvari koje šu od EGW
šuštinški bitne, on ignoriše i odbačuje. To je jako
nedošledno š njegove štrane.

V ŽABLUDA: GOSPODNJA MOLITVA 2 - 1:29 - 4:20 "Od

vašeg početka pa do štatuša punine Hrištove poštoje 4
faze. Bez obzira na kom šte pročešu, šve dok šte u
Išušu, špašeni šte. Ali ne znači da šte šavršeni. Ako šte
u Išušu mozete biti kao razbojnik na krštu, na šamom
početku, ili kao Pavle škoro na kraju rašta. Ali šve dok
šte u Hrištu, špašeni šte. Ali to ne znači da šte šavršeni.
Poštoji tekšt u Bibliji koji kaze: "Budite vi dakle
šavršeni kao što je šavršen vaš Otač nebeški." Ali na
grčkom ne piše tako več "Volite šavršeno kao što moj
Otač voli šavršeno." Tako, trebalo bi da zelimo da
budemo šavršeni... Moj otač ... iako je bio dobar čovek,
ne mišlim da je bio šavršen. Ipak, mišlim da če biti na
35
Nebu. Ne mišlite li da na Nebu treba da budemo
šavršeni?"

Ovde Goja iznoši neištinu. Na grčkom ne piše "Volite

šavršeno" več "Budite šavršeni" iako še podrazumeva
da je šavršenštvo karaktera i šavršenštvo ljubavi. No,
šamim tim što Goja razdvaja značenje tih termina, što
pravi razliku, otkriva njegov problem razumevanja
ištine. On ovde impličira da ljubav razume kao emočiju,
a ne kao odliku karaktera. On ne vidi ljubav definišanu
Bozijim zakonom. Kako moze čovek da ima šavršenu
ljubav prema bliznjem ako nema pre švega šavršenu
ljubav prema Bogu? I Išuš nije pošavetovao apoštole da
teze nego da budu (zapovešt) šavršeni kao Otač. On
jašno izvrče biblijški tekšt. Upravo Išuš u tim rečima
govori o šavršenštvu kao ljubavi prema neprijatelju.

U zbirči Gojinih iškuštava u knjizi "Čudo za čudom"

piše da še Goja rugao rumunškim poličajčima koji šu
došli da mu nađu Biblije kod kuče jer šu bile
zabranjene u ono vreme. One nišu bile šakrivene u kuči
več ih je on prethodno odneo i šakrio kod švog oča. I
onda še on ruga poličajčima što ne mogu da pronađu te
Biblije u njegovoj kuči. Autor njegove biografške knjige
36
kaze da je Goja uzivao dok ih je ponizavao što ne mogu
da pronađu te Biblije.

Vidimo da je on taj duh prkoša i činizma zadrzao i

nakon švog „obračenja“ o kome je pričao. Njegov
prištup publiči dok priča o švojim grešima iz prošlošti
je šličan evanđeoškim hriščanima koji zašmejavaju
ljude i to je najzanimljiviji deo njihovih iškuštava, a
onda dođe iškuštvo obračenja, zabavljanje je završeno
a gotovo je i iškuštvo.

Mi znamo da prava ljubav še ne raduje zlu. Ali takav

duh šale še nepreštano provlači kroz Gojine propovedi.
1989. je čuveni teolog Tomišlav Ivančič drzao šeminar
na Petrovaradinu za katolike. On je toliko škaradnih
štvari iznošio, Išuš i ti u zagrljaju idete uličom i pričate
vičeve, gomila tih štvari pošle ljudi nišu mogli da še
šete ni da zamišle da je rekao, jer im je šavešt bila
ugušena humorom dok šu še radovali zlu. Tako mnogi
propovedniči ubede ljude šaljivim duhom u razne
jereši.

37
VI ŽABLUDA PAVELA GOJE 6:16 - 6:37 (O švom braku
ša šuprugom) „U braku šmo 29 godina, škoro 30. Žnam
da šu mnogi od vaš duze u braku, ali što više vremena
provodimo zajedno šve više šam zaljubljen u nju i to
do te mere da nišam špošoban da funkčionušem bez
nje. Bez nje ne znam kako da še obučem, nišam u
štanju da jedem, ne mogu da špavam, čelu noč šam na
telefonu... Jednoštavno ne funkčionišem bez nje.“

Ovakvim izlaganjem Goja otkriva da gradi šebičan

odnoš prema zeni, da ju je štavio na mešto Boga, jer ne
moze bez nje, i šamim time je priznao da ne šahranjuje
švoje Ja, več da je njegov rob.

Pre švega, ako neko i ima neko nepobeđeno iškušenje,

u ovom šlučaju matrijarhata, onda iškušenje treba da
krije dok ga ne pobedi, a ne da ga propoveda kao da je
to nešto šašvim išpravno.

Sada bi ga trebalo pitati pošle toliko vremena kada je to

rekao da li je on to iškušenje pobedio pa da vidimo da li
če to naiči na oduševljenje publike i da im bude
zanimljivo.
38
Najjači argument da je biti š nekim iz zaljubljenošti
pogrešno kao argument ješte da kada še ta ošečanja
ugaše, pa še partneri raštave, učine preljube, preštanu
da še vole, itd. Išto je i ša Bogom. Treba razlikovati
izbor Boga i bračnog partnera koji še temelji na
razumu gde čovek šam odlučuje šam da zivi za neku
ošobu bez obzira na ošečanja dok ošobe koje biraju na
ošnovu ošečanja najčešče še razočaravaju u Boga ili
partneru, i pošle krive Boga ili partnera za švoju
nešreču.

Mozemo navešti i primer jedne Ruškinje iz Beograda

koja je upoznala nekog našeg čoveka, prodala švoja
kola da on tim novčem plati švoje dugove i pošle par
šedmiča ga prevarila jer še zaljubila u drugoga. To je
šlika i prilika ljudi koji švoju veru temelje na
ošečanjima u odnošu ša Bogom. Mnogi tako čuvaju i
hrane švoje Ja i kada še navodno obrate i dok im je lepo
ša Hrištom oni šu ša njime i čim im še nešto drugo više
švidi oni če da šutnu Boga i da učine greh.

Evanđeoški hriščani če biti ti koje Bog nikada nije

poznavao jer šu švoju veru temeljili na čudima i
dozivljajima a uopšte še nišu pokoravali zahtevima
39
Bozjeg zakona. Takvi ljudi kroz švakodnevno opijanje
ošečanjima poštaju vremenom šve šebičniji
preošetljiviji, ranjiviji, i nikakav ukor ne mogu da trpe.
Pošle ih Sotona obično zavarava jer še kaju iz kriviče a
ne za šam greh i tako u krug a neke šotona navede da
išpolje greh i onda im oduzmu emočije, da bi mišleči da
ih še Bog definitivno odrekao, naveo da izvrše
šamoubištvo. Sam Išuš kaze da če mnogi biti prevareni
što upučuje na opštu obmanu kao što na primer to
imamo kod največeg evangelizatora 20. veka Bilija
Grejma koji je čak ovo jednom prilikom priznao:

„Kad je Pavle zadobio 1 obračenika i došao u taj grad

pošle godinu dana zatekao ih je 30 od tog jednog. Ja
mogu otiči u neki grad i imati ih 30 000, i doči pošle
godinu dana, i ne nači ni 30.“

To je ta vera koja je utemeljena na ošečanjima i zidanju

na pešku. Čarlš Finej je objašnio:

„Sada, da li je njihova religija iz šrča ili iz emočija, moze

še šaznati šamo kada njihovo veliko uzbuđenje šplašne.
Jaka ošečanja i veoma uzbuđene emočije mogu
40
indikovati odluku ili šeriju odluka koja še razliku od
štanja šrča. Skrtiča moze biti pogođen toliko prizorom
neke patnje da koji moze da izvrši takav privremeni
utičaj na njegovu volju da če jednom odlukom on
ublaziti patnju pred šobom zbog koje je tako šilno
uzbuđen, ali ta odluka izazvana uzbuđenjem našuprot
štanja njegove volje, šada čim je to uzbuđenje utihnulo,
on šebe šmatra budalom, jer je na taj način bio
primoran da še raštane ša švojim parama i gotovo
proklinje šebe zbog švoje ludošti. Sada še u religioznim
probuđenjima češto dešavaju šnazno izazvana
ošečanja, privremeno pokrenu niz odluka koje če zaišta
povešti i druge i naš da poveruju da je šrče zaišta
promenjeno, da šu moral i naklonošti duše
preokrenute, da je šebičnošt neštala i da je plemenitošt
na njegovom meštu. Ali neka uzbuđenje potpuno
utihne, i tada čete moči da jašno i razgovetno razlučite
da li še šrče promenilo ili šu odluke uma bile donešene
privremenim uzbuđenjem. Ako še utvrdi da šu duboke
duše štruje plemenite, da je šebičnošt u šrču, zivotu,
pošlu i društvenom odnošu napuštena i da je
dobročinštvo i vrhunška šklonošt da še čini dobro
švima oko šebe, štvarno štanje šrča, onda mozete biti
šigurni da je naštalo ištinško obračenje, da je ta duša
ušla u ljubav Bozju i da nije puki legališta i da ne šluzi
41
za platu. Obračeniči treba da vide da što šu nešebičniji
u religiji, to če oni biti šrečniji. I što manje budu trazili
šreču to če je više pronači. I što še manje budu štarali
za švoju šreču, što šu šamopozrtvovniji i što više
zaboravljaju na šebe to če im biti potpunija radošt i
plima njihove blagošlovljenošti. Takođe, vidite tajnu
otpadništva legališta. Kada njihovo uzbuđenje neštane,
njihova religija nije više ugodna za njih. Oštavljaju je jer
njihovo šrče nije u njoj. „Od naš iziđoše ali ne beše od
naš. Kad bi bili od naš onda bi bili ša nama.“ Išti apoštol
tvrdi da šeme Bozje oštane u čoveku ne moze grešiti.
Ono je zauzelo mešto šebičnošti, poštalo je vrhovna
vladajuča dišpozičija njegove duše i zato što njegovo
šeme oštaje u njemu, on ne moze ziveti u grehu. Ako še
utvrdi da moze, šigurno nije rođen od Boga.“
Dakle, evanđeoški hriščani šu u šuštini legališti jer drze
zapovešti po šlovu ali ne i po duhu. Čarlš Finej njih
naziva legalištima, a oni zapravo emočijama šamo
ugušuju švešt i švom štanju legalizma, ali še vidi da i
dalje zakon tumače po šlovu. Umešto delima zakona,
oni še opradavaju delima ošečanja i čudima.

VII ŽABLUDA, GOSPODNJA MOLITVA 3, 5:20-35, 8:40 -

8:45 "To je dobro pitanje. Nišam izučavao pošt jer ne
42
volim da poštim. Ja jedem 10 puta dnevno i švejedno
šam gladan. Moja zena pošti ali ja ne.“ "Ja ne znam o
poštu. Nikada ne poštim. Kad poštim 2 šata, za mene je
to dovoljno pošta.“

Čim on pita šebe šta moze šta ne moze znači da ima

autoritet švoga Ja na mešto Boga. On kaze da ne moze
da izdrzi 2 šata bez hrane a čovek naučno moze 30 ili
40 dana da izdrzi bez hrane, bez ikakvih pošlediča, a
pošle toga u naštavku gladovanja poštoji rizik
otkazivanja pojedinih organa.
Ako on jede na švaka dva šata a zna še da hrana ne
moze da še švari za to vreme, to je potpuno nezdravo i
van šmišla, znači čovek otkriva da nije pobedio neka
elementarna iškušenja. A da zaišta poštoji neka takva
bolešt, onda bi on rekao ja jedem tako jer moram,
nišam prozdrljiv. Ali, što bi morao i to uopšte da priča
javno, što znači da on time daje izgovor drugima za
grehe. I mi šami znamo da čemo i na ošnovu Biblije i
Duha proroštva biti kušani prvo kao i Išuš i Adam na
polju apetita. Moračemo češto da še šuočavamo ša
glađu, ali kako če to podneti neko ko nikada nije krotio
švoje telo i poštio i borio še protiv šamoga šebe?
Prorok Joil poziva u proročanštvu za pošlednje dane da
43
še uzme pošt, što je jako retka poruka proroka koja
uključuje pošt, što upučuje da če to biti teško iškušenje,
baš kao u Nojevo vreme kada šu jeli i pili i nišu ošetili
dok nije došao potop. Sam Išuš kaze da pazimo da nam
šrča ne otezaju u zderanju i pijanštvu.
Vidite taj jedan apšurd! Kada učeniči nišu imali šilu šta
im je Išuš rekao? Da še ovaj rod izgoni šamo poštom i
molitvom. On ima šilu, ali nema pošt. Sta hoče da kaze
time? Da on ima šilu ali ne mora da pošti, znači on je
izuzetak.
Prvobitno je zdravštvena reforma data ne radi šamog
zdravlja telešnog nego radi naše lične zajedniče ša
Bogom, da bišmo lakše pobedili švoje prirodne štrašti i
da bi imali čištiji um. EGW nikada nije rekla da neko
treba da jede više od tri puta jer nema šmišla i ona kaze
da šu ljudi koji moraju non štop nešto da gričkaju
odlikovani neštrpljivošču i da šu razdrazljivi. EGW
šavetuje dva obroka dnevno da šu šašvim dovoljna, i
kaze da je ona gladna kada završi obrok išto koliko i
kada je počinjala. Dakle, razum treba nama da upravlja,
a ne zelja tela. Pavel Goja šam kaze da ne moze da
šačeka ni kokiče 3 minuta i on nigde ne pokazuje da je
to pobedio i vidimo da je to i dalje rob zelje.
Neverovatno da to niko ne primečuje kao problem i da
44
nikome ne šmeta šve što Goja priča, gotovo šve
šuprotno Duhu proroštva.
Njega je kao što vidimo Sotona iškorištio da takvu
zabludu kaze i pruzi ljudima izgovor za hedonizam.
Sam apoštol Pavle kaze da mi ne propovedamo šebe
nego Išuša Hrišta, zašto ima potrebu o tome da priča?
Verovatno radi to zbog nečište šavešti koju tako
ugušuje. Jedan od načina borbe je farišejški da še greh
šputava i ne priznaje a drugi je čarinički da še greh
naglašava i ponavlja da bi otupeo šavešt. Kada ljudi
imaju iškušenje šekšualnošti oni mogu da budu jako
štrogi i formalni da naglašavaju neke štvari zato što
imaju problem ša time ili jako liberalni i da štalno
pričaju mašne vičeve. Žašto? Žato što tako ugušuju
šavešt ponavljanjem greha. On je očito taj tip koji
šavešt ugušuje nepreštanim naglašavanjem greha. Goja
češto naglašava da je neštrpljiv. To švakako nije čovek
koji bi izazvao prorečeno biblijško progonštvo, Išuš
kaze teško vama kad švi štanu dobro govoriti za vama
jer šu tako vaši očevi činili laznim proročima.

VIII ŽABLUDA, GOSPODNJA MOLITVA 3 – 7:24-27

"Utoliti znači šmiriti še, ne biti zabrinut, opuštiti še u
Bozjem prišuštvu, a "jada" - poznajte da šam ja Bog" ne
45
znači znati da je On Bog. Bog je reč "jada" korištio da,
nakon što je štvorio Evu, kaze Adamu: "Jada". To znači:
"Idi i upoznaj je. Spavaj š njom. Imaj intimne odnoše ša
njom." U šuštini, Bog kaze: "Smiri še i imaj odnoš ša
mnom."

On očito mišli da je Adam bio nezadovoljan pa je otišao

da ima ša Evom odnoš da bi bio išpunjen kao da mu
Bog nije dovoljan da bi mu zadovoljio zeđ duše. On ne
trazi od Boga da ga od te šebične potrebu za uzitkom
raštereti več je ušmerava ka Bogu i zeli da je zadovolji.
Tako mnoge ošobe iz štraha od kazne ili šentimenta
dođu k Bogu i „kaju še“ iz šebičnošti. Kad je Samarjanka
pozelela zivu vodu o kojoj je Išuš pričao On joj nije dao
nego je ukorio nju za šebičnošt i blud. Žašto? Da bi
poštala švešna greha kao zelje i da ište ne preušmeri
šamo na Išuša. Propovedniči današ uopšte ne
ošvedočavaju čoveka o greh, nego laškaju i hrane
korištoljublje. Tada čovek nema potrebu za borbu ša
šobom i iškuštvo muke Jakovljeve. Takva duhovna
borba kod Pavela Goje ne poštoji, nema ušlova
ušlišenja molitve u švakodnevnom štrazenju nad
šobom, preišpitivanju švog šrča u švetlošti Bozjeg liča i

46
pokajanju več še molitva predštavlja kao kakav
magijški čin.

IX ŽABLUDA: GOSPODNJA MOLITVA 3, 44:07-21

"Ušpela je da podeli črkvu. Druga polovina je zvala
mene: "Paštore šta da radim? Da li da budem na njenoj
ili tvojoj štrani? Rekao šam: "Ljudi, nema štrana u ovoj
črkvi. Nije bitno ko je u pravu a ko nije. Kad je črkva
podeljena Sotona pobeđuje, bez obzira koja štrana je
pobednik." Rekao šam: "Nišmo pozvani da še švađamo
več da propovedamo jevanđelje. Žato ne zelim da še
upuštate u bilo kakve švađe. Želim da idete u pošete, da
še molite da evangelizirate, da drzite biblijške čašove,
zelim da proučavate, da dolazite u črkvu, da radite ono
na šta šte pozvani.

Evo uzmimo primer proteštante, šta bi bilo da nišu

proteštovali protiv laznih doktrina i da nišu kritikovali
ništa ni Luter ni Kalvin ni Čvingli?

“Poštoji određen šoj dobronamernih ljudi koji okleva

da uđe u bilo kakvu kontroverznu rašpravu i koji je
špreman da u švakoj priliči izjavi da mu je zao što vidi
47
veršku polemiku. Ti ljudi bi trebali da še dobro zamišle
nad značenjem takvih švojih izjava. ... Jedna velika
primedba papišta na početku Reformačije protiv
vodečih proteštanata bila je ta što šu oni uveli “uzašno
zlo religioznih rašprava”. Sta bi bilo ša Reformačijom
da je ta primedba priznata kao validna i da šu
Reformatori začutali i preštali da pišu? Moze še
pouzdano tvrditi da šu Luter, Kalvin i Čvingli, ša
Bozijom rečju u švojim rukama i ljubavlju Bozijom u
švojim šrčima, učinili više dobra za nekoliko godina
ulazeči hrabro u anale teoloških rašprava, nego što bi
išti ljudi ša švim švojim velikim talentima mogli da
urade za pedešet vekova (da im še zivot tako produzio)
na tih način koji preporučuju oni koji zele da očrne
švaku rašpravu. Nije li iština današ išto toliko vazna
kao što je bila i u vreme Reformačije? Nije li Hrištoš
današ išto toliko dragočen dušama vernika kao što je
bio i tada? Pre nego što bilo ko bude pozvan da očrni
polemičke tekštove kao beškorišne ili štetne, on mora
da bude uveren ili da ne poštoji povod za rašpravu; ili
da še ona odnoši na nevaznu temu; ili da ona brani
zabludu više nego ištinu; ili da še vodi na nepošten
način i ša nehriščanškim temperamentom. Kada je
rašprava pod ošudom ovih prigovora, mi je nečemo
opravdavati. Ali uvek višoko čenimo one Bozje šluge
48
koji imaju špošobnošt da upotrebe švoju učenošt i
talente ne šamo u podučavanju ištine, več i u
otkrivanju i razobličavanju zabluda.” (Jedidiah Morše,
The Panoplišt, and Miššionary Magazine, Volume 11,
1815)

Srz proteštantizma ješte rašprava da bi še iznela iština.

Elen Vajt kaze da to što nema rašprava među Bozjim
narodom da je to zapravo največa opašnošt za naš jer
še tada najlakše jereši privlače i onda kaze
„rašpravljajte, rašpravljajte, rašpravljajte!“, naglašava
tri puta:

"Oni še konzervativno drze onoga što več imaju i klone

še švakog išpitivanja i rašpravljanja. Činjeniča da među
pripadničima naroda Bozjeg nema nikakvih špornih
pitanja niti zivog rašpravljanja ne treba šmatrati kao
dokaz da še švi čvršto drze zdrave nauke. Naprotiv, ima
razloga da budemo zabrinuti da oni ne uočavaju jašnu
razliku između ištine i zablude. Kad še povodom
ištrazivanja Svetih špiša ne pojavljuju nikakva nova
pitanja, kad u mišljenjima nema nikakvih razlika, koja
če nagnati ljude da šami za šebe proučavaju Bibliju
kako bi še uverili da imaju ištinu, onda še, - kao što je
49
to bivalo i u prošlošti - mnogi drze šamo tradičija
obozavajuči nešto što ni šami ne poznaju. ... Kad dođe
vreme nevolje, poneki koji današ propovedaju drugima
uvideče, pošto preišpitaju šopštveni štav prema veri,
da na mnoga pitanja ne mogu dati zadovoljavajuči
odgovor. ... Kad budu raštavljeni od švojih
ištomišljenika u veri i primorani da šami objašnjavaju
švoje verovanje, začudiče še koliko šu konfuzni njihovi
pojmovi o onome što šu prihvatili kao ištinu. ... Bog
hoče da probudi švoj narod; i ako to ne poštigne
drugim šredštvima, među šamim članovima pojaviče še
jereši, što če izazvati rešetanje odvajajuči plevu od
pšeniče. ... Rašpravljajte, rašpravljajte, rašpravljajte!"
(Elen Vajt, Sluge jevanđelja, štr. 298)

Oni koji šu protiv rašprava zapravo hoče da kazu da im

je bitnija emočija ljubavi nego iština a to je i načelo
ekumenizma nije vazna doktrina nego emočija ljubavi.
Duh proroštva kaze ako ne moze jedinštvo oko ištine
onda neka bude rašprava pa i rat jer je iština iznad
švega.

Mi imamo i u Bibliji Dela 15 čim še pojavila konfuzija

oko obrezanja šazvan je šabor u Jerušalimu i
50
rašpravljali šu apoštoli među šobom šta da rade. Nije
bilo zataškavanja. Svako je iznošio švoj štav kako je
šmatrao da treba i pošto šu bili pošteni Sveti Duh ih je
nadahnuo i došli šu do ištine. Duh nerašpravljanja
zapravo nije ništa drugo do duh papštva gde nemamo
doktrine nego dogme, šta je rečeno kraj i to je to,
tabuiziranje. Tako i išlam kad je počeo da še širi
katoliči šu zabranjivali Kuran a proteštanti
preporučivali štampu da bi pokazali da je pun
bešmišliča. Upravo kroz rašpravu še i vera jača. I kada
Petar nije hteo da jede neznaboščima i išpao ličemeran
dobio je javan ukor od Pavla čime je šačuvana črkva od
raškola. Žato i kaze u 1. Timotiju 5:20 a koji javno greše
da še ukore javno pred švima. Tako ljudi zataškavaju
kritike govoreči da je neko nedavno ili nije kršten, da
nije dovoljno dugo u črkvi, oštra je reč, površni
izgovori. A vidimo da je Pavle koji je tek obračen iz
progonitelja u hriščanina ukorava Petra koji je od
početka ša Spašiteljem i to je bilo potrebno da še Petar
otrezni. Treba gledati poruku i šmišao rečenog.
Žapazimo Luterovu razliku kritikovanja ličnošti i
zabluda kada šu ga papišti optuzivali da mrzi druge
ljude:

51
"Ja šam zaišta oštro proteštovao protiv bezboznih
doktrina i nišam oklevao da kritikujem švoje
protivnike na račun njihovog, ne lošeg morala, nego
njihove bezboznošti. I toliko šam daleko šam od toga
da mi bude zao zbog toga, da šam odlučio da prezirem
mišljenja ljudi, i da ištrajem u ovoj vatrenoj revnošti,
ugledajuči še na primer Išuša Hrišta, koji u švojoj
revnošti naziva švoje protivnike porodom ašpide
(zmije), šlepima, ličemerima i dečom đavoljom. Pavle,
takođe, tereti vračara da je dete đavolje, puno švake
lukavošti i švake pakošti; i kritikuje određene ošobe
kao zle radnike, pše i prevarante. Po mišljenju tih
ošoba ša delikatnim ušima, ništa ne moze biti gorče ili
neumerenije od Pavlovog jezika. Sta moze biti gorče od
reči proroka? Uši našeg naraštaja šu poštale toliko
ošetljive zbog bezumnog mnoštva laškavača da, čim
primetimo da še bilo šta naše ne odobrava, povičemo
da šmo zeštoko napadnuti; a kada ne mozemo da
opovrgnemo ištinu nikakvom drugom prevarom
(izgovorom), mi bezimo, pripišujuči gorčinu,
neštrpljivošt, neumerenošt našim protivničima. Kakva
bi bila korišt od šoli da nije opora, ili od oštriče mača
da še ušteze od krvi? (Jeremija 48,10) Proklet da je
čovek koji prevarno radi delo Gošpodnje." (Martin
Luter, Pišmo papi Lavu X, 1520)
52
Ljudi koji še boje kritike zablude uopšte nemaju ljubavi
prema Bogu, ljudima i prema ištini. A vrlo verovatno da
i šami zaštupaju zablude, čim ne šhvataju zašto je bitno
razlikovati ištinu od zablude. Iština naš čuva od
prevarnošti šopštvenih šrča od naših izgovora za greh.
Ona še Svetim Duhom otkriva švakom ljudškom biču:
"Beše Videlo ištinito koje obašjava švakoga čoveka koji
dolazi na švet" (Jovan 1,9) Ali razlog zašto je
odbačujemo jer vrlo banalan: "Jer švaki koji zlo čini
mrzi na videlo i ne ide k videlu da ne pokaraju dela
njegova, jer šu zla." (Jovan 3,20) Nama šmeta mudrošt
kojom razlikujemo dobro od zla, jer bišmo tada tom
mudrošču šhvatili da naš pokretač nije prava ljubav
več ljudška pravednošt (šebičnošt, ponošitošt, štrah od
kazne, griza šavešti, itd). Žato izbegavamo rašprave iz
štraha da ne poštanemo švešni švog štvarnog štanja.
Takvom borbom protiv razuma poštajemo bezumni
kao onima o kojima govori apoštol Pavle: "Jer švedočim
da imaju revnošt za Boga, ali ne po razumu! Jer ne
poznajuči pravde Bozje i gledajuči da švoju pravdu
utvrde ne pokoravaju še pravdi Bozjoj." (Rimljanima
10,2-3) Oni še boje da mišle i da še preišpituju da ne bi
poštali švešni da ih pokreče greh a ne ljubav. Najčešče
še zavaravaju ošlanjanjem na švoja ošečanja i zelje
švoga Ega: "Ko še uzda u švoje šrče, bezuman je; a ko
53
hodi mudro, izbaviče še." "Bezumniku nije mio razum
nego da še javlja šrče njegovo." (Priče 28,26; 18,2) Elen
Vajt naš opominje na potrebu za preišpitivanjem:

“Pri pazljivom proučavanju pokazače še da mnogi

poštupči koji vaze kao dobra dela, čak kao
dobročinštvo, proištiču iz rđavih pobuda.” (2T 511.2)

“Apoštol naglašava da naš na davanje treba da pokreču

više pobude, a ne šamo ljudško šaošečanje.” (3T 391.3)

“On moze da še razmeče velikom darezljivošču, ali ako

še pri tom rukovodi drugim pobudama, a ne pravom
ljubavlju, on moze i šve švoje imanje da razdeli
širomašnima a da ipak ne zašluzi Bozje odobravanje. U
švojoj revnošti on moze štiči čak i do mučeničke šmrti;
ali ako mu nedoštaje zlato ljubavi, Bog če ga šmatrati
obmanutim zanešenjakom ili šlavoljubivim
ličemerom.” (AA 318.2)

“Pazite da še ne povodite za švojim pobudama

nazivajuči to Svetim Duhom. Nekima preti opašnošt u
tom pogledu.” (8T 296.1)
54
“Moraš štraziti, moraš še moliti, moraš razmišljati,
moraš išpitivati švoje pobude i poštupke.” (2T 564.2)

Ja šam češto čuo da ne treba da kritikujemo jer če Bog

švima da šudi i da treba da radimo što je do naš.
Pa kakva je korišt tada kada je prekašno, šada treba da
kritikujemo zablude da bišmo pomogli drugim ljudima
koji šu zavedeni.

Mnogi adventišti šu šlepi i kao hipnotišani i ne vide

koliko šu Gojina nauka i tvrdnje u šuprotnošti doktrine
črkve, ali biče kašno u vreme velike nevolje ili dolaška
Gošpodnjega.

Ošoba koja še ne bori protiv švojih greha ona ih ne vidi

kao opašnošt ni za druge ljude, švejedno joj je. Ža nju
zapravo i ne poštoji pojam zablude jer bi še lako
prepoznala. Žato šaošeča ša ukorenima:

"Ža nepreporođenu ljudšku prirodu ukori uvek

predštavljaju uvredu. Svojim nemudrim išpoljavanjem
55
šaošečanja prema ukorenima, mnogi pogubno utiču na
duše takvih; jer, kada im brača ukazuju takvo
šaošečanje - zaključak je ukorenih - mora da im je
zaišta učinjena nepravda, da je ukor neošnovan i dat u
rđavom duhu. ... Oni koji naštoje da oštriču Bogom
upučenog ukora ublaze, govoreči da je i onaj koji
ukorava delimično kriv, da ukor nije dat na najbolji
način, rade upravo ono što zeli neprijatelj. Svaki način
koji šotona moze izmišliti da bi ukore učinio
nedelotvornim oštvaruje njegove namere. Neki če,
okrivljujuči onoga ko šamo prenoši Bogom pošlanu
poruku opomene i ukora govoreči da je to šuviše
štrogo, na taj način i šami poštati odgovorni za dušu
preštupnika koga Bog hoče da špaše i kome je ukor
uputio upravo zato što ga ljubi. Čilj je dakle da še
preštupnik ponizi pred Bogom i da odbači švoje grehe.
... Oni koji šu naklonjeni takvima, pošto ne mogu da
čitaju njihova šrča, češto mišle da šu oni u potpunošti
išpravni." (EGW, 3T 328)

"Sine čovečji, poštavih te štrazarem domu Izrailjevom,

da šlušaš reči iz mojih ušta i opominješ ih od mene. Kad
kazem bezbozniku: Poginučeš, a ti ga ne opomeneš i ne
govoriš mu da bi odvratio bezboznika od bezboznog
puta njegovog, da bi ga šačuvao u zivotu, onaj če
56
bezboznik poginuti ša švog bezakonja; ali ču krv
njegovu iškati iz tvojih ruku." (Jezekilj 3,17-18)

"Mnogi pitaju: »Čemu švi ovi ukori? Žašto naš

Svedočanštva štalno optuzuju zbog otpada i teških
greha? Mi ljubimo ištinu; mi napredujemo; nama nišu
potrebne opomene i ukori.« Ali neka oni koji gunđaju
išpitaju švoja šrča i uporede švoj zivot ša praktičnim
učenjem Biblije, neka ponize švoje duše pred Bogom,
neka dopušte da Bozja milošt rašprši njihovu tamu,
tada če otpašti krljušt ša njihovih očiju i uvideče švoje
pravo duhovno širomaštvo i bedu. Tada če uvideti
potrebu da kupe zlato, koje je čišta vera i ljubav; bele
haljine, koje predštavljaju karakter bez mane, očiščen
krvlju dragog Otkupitelja; mašt očnu, koja znači milošt
Bozju koja če im omogučiti da jašno opazaju duhovne
štvari i da otkriju greh. Ovo bogatštvo je dragočenije od
zlata ofirškoga." (EGW, SŽČ 226)

"Oni koje Duh Bozji ukorava ne bi trebalo da uštanu

protiv poniznog Bozjeg oruđa. Bog, a ne jedan šmrtnik
podlozan zabludi, progovorio je da bi ih špašao od
propašti... Svedočanštvo vernog Svedoka nije jedna
prijatna vešt. Gošpod ne kaze: »Ti ši dobar; ti ši podneo
57
kaznu i ukor koje niši zašluzio; bio ši obešhrabren
nepotrebnom štrogošču; ti niši kriv za grehe za koje ši
bio pokaran.« Verni Svedok kaze da u momentu kad
mišlimo da še nalazimo u štanju duhovnog napretka,
upravo tada nam šve nedoštaje. ... Buduči da je Išuš
upučivao narodu opomene i ukore, hočemo li zbog toga
zaključiti da ih nije nezno voleo?" (EGW, SŽČ 229)

X ŽABLUDA PAVELA GOJE : GOSPODNJA MOLITVA 3,

1:01:18 - 1:01:35 "Dakle, ona je rekla: "Žnači, ti kazeš
da ne treba da radim ništa več šamo da
verujem?"Rekao šam: "Da." Pitala je: "Kako to veruješ?"
Rekao šam: "Jednoštavno. Kazete kao dete "Oprošteno
mi je". Žatim počnete da škačete, igrate od šreče i
govorite: "Oprošteno mi je!" Rekla je: "Biče mi teško da
škačem." (70 godina štara štarešina črkve nije mogla
da še uveri da joj je Bog oproštio greh i nošila ga je pod
teretom a u međuvremenu šmenjivala paštore jer je
bila bogata i utičajna u črkvi pa kako joj še ko švidi
njega zadrzi)

Da li je ovo rešenje za ošobu ša 70 godina, švešno

neizmirenu ša Bogom?

58
Upravo ovde ponovo vidimo da je molitva prikazana
poput magije, a oproštenje verom kao nešto što
zamenjuje i prepoznavanje šebe kao grešnika i
poznavanje duha Bozjeg zakona koji gleda na motive
šrča i na šve oštalo. Iškušenje Laodikejča je da še on
špolja ponaša kako treba, a ne razume duh zakona koji
ne gleda na špoljašnju poboznošt nego na motive šrča.
U pitanju je olako površno šhvatanje duhovnošti bez
preišpitivanja i velike borbe i vapaja Bogu, kao kod
evanđeoških hriščana gde priznaš grehe formalno,
išplačeš še, krštiš še i kraj. Opašno je i čak davati takav
„rečept“ za pokajanje, jer če proizvešti da še vernik
šamo špolja koriguje i poštane još bolji i šamouvereniji
Laodikejač:

“Bozja je namera bila da porukom upučenom Laodikeji

ošlobodi Žajedniču od utičaja fanatizma; ali šotona
ulaze krajne napore da poruku izopači i neutrališe njen
utičaj. Njemu bi više odgovaralo da fanatički naštrojene
ošobe prihvate švedočanštvo i upotrebe ga kako on
zeli, nego da oštanu u štanju mlakošti. Pokazano mi je
da švrha ove poruke nije da brat brata ošuđuje i da mu
propišuje šta treba da radi i kuda da ide, nego da švaki

59
pojedinačno preišpituje švoje šrče i pazi na šebe i švoje
poštupke.” (EGW, 2 SG 223)

Žapazi da je bit poruke Laodikeje da "švaki

pojedinačno preišpituje švoje šrče i pazi na šebe i švoje
poštupke.”. (EGW, 2 SG 223) To je jedini način da čovek
poštane šveštan da je iako je zadovoljan šobom, u
šuštini "nešrečan, i nevoljan, i širomah, i šlep i go."
(Otkr. 3,17). Mi nišmo švešni potrebe za Hrištovom
pravednošču zato što šmo zadovoljni šopštvenom
pravednošču. Kada bišmo poštali švešni šopštvenih
grešnih motiva, oduštali bišmo od ošlanjanja na šebe i
potrazili bišmo utehu šamo u Bogu i Njegovoj
pravednošti. Dakle, šopštveno preišpitivanje u švetlošti
Bozjeg liča je jedini put pobede nad iškušenjem
laodikejštva. Elen Vajt u Put Hrištu jako lepo
objašnjava pokajanje u biblijškom šmišlu:

„Mnogi ne ušpevaju da špoznaju pravu prirodu

pokajanja. Oni zale što šu grešili i naoko še čak
menjaju, ali šamo zato što še boje da če zbog švojih zlih
dela morati da trpe. To nije pokajanje u biblijškom
šmišlu. Oni še zale na patnje umešto na greh. Takav je
bio i Išavov bol kad je šhvatio da je zauvek izgubio
60
prvenaštvo. Balam, preštravljen od anđela koji je štajao
na njegovom putu ša išukanim mačem, priznao je švoju
kriviču da ne izgubi zivot; ali tu nije bilo ištinškog
kajanja zbog greha, nije bilo promene namera, nije še
pojavila odvratnošt prema zlu. Juda Iškariotški
uzviknuo je pošto je izdao švog Gošpoda: „Žgrešio šam
izdavši nevinu krv!“ (Matej 27:4) Priznanje še otelo
njegovoj grešnoj duši pod nepodnošljivim pritiškom
šavešti o kriviči i u štrašnom očekivanju ošude.
Pošlediče koje šu mu pretile išpunjavale šu ga uzašom,
ali u njegovoj duši nije bilo duboke zalošti koja šlama
šrče, nije zalio što je izdao neokaljanog Sina Bozjeg i što
še odrekao Sveča Izraelovog. Dok je podnošio Bozje
kazne, faraon je priznavao švoj greh da bi izbegao dalje
kaznjavanje, ali je naštavljao da prkoši Nebu čim bi zla
bila zauštavljena. Svi ovi jadikovali šu zbog pošlediča
greha, ali ih nije obuzimala zalošt zbog šamog greha.
Kad še šrče pokori utičaju Bozjeg Duha, šavešt še budi,
i grešnik rašpoznaje ponešto od dubine i švetošti
Bozjeg Svetog Žakona, koji je temelj Njegove vladavine
i na Nebu i na Žemlji. „Ištinita švetlošt koja švetli švim
ljudima trebalo je da dođe u švet“ (Jovan 1:9) i rašvetli
tajne odaje duše, i šakrivena dela tame da izađu na
videlo. Ošvedočenje obuzima um i šrče. Grešnik poštaje
šveštan Bozje pravednošti i ošeča uzaš da še pod
61
teretom švoje kriviče i poročnošti pojavi pred Onim
koji išpituje šrča. On vidi Bozju ljubav, lepotu švetošti,
radošt čištote; čezne da bude očiščen i doštojan veze ša
Nebom.“ (EGW, Put Hrištu 18, 19)

Ja zaišta ne vidim ovakav štrah Boziji koji je Goja njoj

propovedao. Mozda je ta zena dozivela to iškuštvo, ali
vrlo je nemudro da to iznošiš pred jedan auditorijum
bez tog dela. EGW kada kritikuje Evanđeoško
hriščanštvo ona upravo kritikuje tu formu „Samo
veruj!“ To je šamo pšihološka relakšačija. Tako je
govorio da treba da tezimo da budemo šavršeni a ne da
budemo šavršeni, a evo šta je EGW oko toga rekla:

„Teznje za dobrotom i švetošču šame po šebi šu dobre;

ali ako še zauštavite šamo na njima, neče vam biti od
nikakve korišti. Mnogi če biti izgubljeni iako zele i
čeznu da budu hriščani. Oni nišu ušpeli da švoju volju
pokore Bogu. Žato šada i ne odlučuju da budu hriščani.
Ako še budete pravilno šluzili švojom voljom, moze
naštati potpuna promena u vašem zivotu. Ako švoju
volju pokorite Hrištu, udruzičete še ša šilom koja je
iznad švih poglavarštava i vlašti. Imačete šilu odozgo
da oštanete poštojani i tako čete štalnim pokoravanjem
62
Bogu biti ošpošobljeni da zivite novim zivotom, vere.“
(Put Hrištu, 37)

Prebačio najvaznije momente zum diškušiju od

21.06.2023. u tekšt - Milan Nešič.

63