Др ДУШКО КОВАЧЕВИЋ UDC 327(436-89:47:430)”1881/1887”

СТУПАЊЕ НА РУСКИ ПРЕСТО ЦАРА АЛЕКСАНДРА III

И ОБНОВА САВЕЗА ТРИ ЦАРА 1881. ГОДИНЕ

Сажетак: Ступање на престо цара Александра III означило је на унутрашњем

плану крај либералне ере започете у време владавине његовог оца цара Алексан-
дра II и прелазак „ка полицијским начелима у унутрашњој политици“. Либерални
министри поднели су оставке, њихова места заузели су људи конзервативних на-
чела. Таква унутрашња политика новога цара користила је супарницима Русије,
који су на рачун њеног конзервативизма ширили антируска расположења тамо
где је руски утицај био традиционално најјачи на Балкану. Као у унутрашњој тако
је и у спољној политици Александар III изнео своје руководеће начело: „Разумем
само једну политику: из свега извлачити све што је потребно и корисно за Русију
и не устезати се у извлачењу те користи, него деловати директно и одлучно. Ми не
треба да водимо никакву другу политику осим чисто руске, националне, никакве
друге политике не може бити и не треба да је буде“. Тако је већ на почетку своје
владавине Александар III одлучио да води политику подређену искључиво ру-
ским националним и државним интересима, а у сагласности са владама великих
држава, у првом реду са Немачком, тиме и Аустро-Угарском, чиме је био отворен
пут за обнављање Савеза три цара.
Кључне речи: Александар III, Гирс, Миљутин, Бизмарк, Савез три цара, сфере
утицаја, Србија, Црна Гора.

Година 1881. донела је Русији поред значајних промена на међународном пла-

ну, које су јој омогућиле да изађе из изолације у којој се налазила од Берлинског
конгреса, и промену на царском престолу. Цар Александар II је убијен 1/13. мар-
та 1881, на престо је ступио његов син Александар III. Званичне Српске новине
искрено су ожалиле цареву смрт: „…српски народ храниће у верним грудима
својим дубоко чувство топле захвалности спрам успомене цара-ослободиоца,
који је увек, у свакој прилици, посведочио своју наклоност Србима, а у једном
судбоносном часу својим моћним гласом учинио Србији услугу коју српски на-
род никад заборавити неће… српски народ …благосиљаће име онога цара, који

117
је Богом дану му власт на то употребио да са њих скине тешке окове срамног
робовања које им је наметнула окрутна сила“. Што се, пак, политике руске владе
тиче Српске новине су истицале да: „…смрт блаженопочившег цара Александра II
неће ниуколико изменити политику руске царевине, него ће шта више корачати
оним путем, којим је до сада вођена“. Ту своју тврдњу новине су поткрепљивале
садржајем из циркулара руског министра иностраних дела Николаја Карловича
Гирса, упућеног дипломатским представницима, у којем је говорио да је „Русија
постигла већ потпун свој спољни развитак, те да сада нема ништа друго да жели,
већ да се царевина учврсти, да се заштити од сваке опасности,…“1 Док су Српске
новине прижељкивале да у руској политици све остане по старом, Видело, орган
новоосноване Српске напредне странке, сматрало је да се политика „новог цара…
мора… изменити једновремено у оба односа“, и да од промене унутрашње полити-
ке зависи даљи развитак Русије, што ће неминовно довести и до промене спољне
политике.2 За разлику од напредњака, радикали су у својој оцени манифеста од 29.
априла у коме је Александар III изнео да је очување самодржавља основни задатак
његове владавине, били још оштрији. Самоуправа је писала: „Место ишчекиване
реформе, место покајања за све грехове и тираније, место милости и великодушја
за све невине страдалнике, који труну по сибирским тумруцима, манифест огла-
шава нова гоњења нове муке. Александар III се поново оглашава као самодржац.
Цар Александар није могао да увиди од чега пати и за чим тежи народ руски.“3
И поред тако оштрог тона упућеног новом цару Самоуправа је добро проценила
карактер Александра III, који је био „човек ограничен, али бујне и силне природе“
и који је имао сопствене погледе на унутрашњу и на спољну политику. Његови по-
гледи на свет у целини су одговарали начелу „православље, самодржавље, народ-
ност“, које је он настојао да „поврати у живот“ током своје владавине. Нови цар је
био сушта супротност своме оцу. Још као престолонаследник он је под утицајем
свога „наставника-реакционара“ К. П. Побједоносцева усвојио конзервативне по-
гледе, који су у друштвеном животу Русије његовог времена били доминантни у
„политичком мишљењу и пракси“ земље. Уз то, губитак оца оставио је на Алек-
сандра III тежак утисак, што је он доводио у непосредну везу са реформама које
је спроводио Александар II, а које су, по његовом мишљењу, у Русији порушиле
вековима стваран поредак. Стога је нови цар сматрао да за „спасење“ земље од за-
вереника и револуционара постоји само један пут – учвршћивање самодржавља,
и искорењење другачијег мишљења, те жестока и репресивна унутрашња полити-
ка. Већ у свом првом манифесту од 29. априла 1881. Александар III је изнео да је
очување самодржавља основни задатак његове владавине, што је означило крај ли-
бералне ере започете у време владавине његовог оца и прелазак „ка полицијским
начелима у унутрашњој политици“. Либерални министри М. Т. Лорис-Меликов,
1
Српске новине, 4. и 10. март 1881, бр. 49 и 54; Д. М. Ковачевић, Србија и Русија 1878–
1889. Од Берлинског конгреса до абдикације краља Милана, Београд 2003, 142–143.
2
Видело, 8. март 1881, бр. 34: Ch. Jelavich, Tzarist Russia and Balkan Nationalism. Russian
Influence in the Internal Affairs of Bulgaria and Serbia 1879–1886, Berkeley 1958, 177.
3
Самоуправа, 9. мај 1881, бр. 55.

118
Д. А. Миљутин, А. А. Абаза и други поднели су оставке, њихова места заузели
су људи конзервативних начела Н. П. Игњатијев (унутрашњи послови), П. С. Ва-
новски (војска), Н. Х. Бунге (финансије). Таква унутрашња политика новога цара
користила је супарницима Русије, који су на рачун њеног конзервативизма шири-
ли антируска расположења тамо где је руски утицај традиционално био најјачи
на Балкану. Тиме је реакционарни карактер самодржавља „снижавао ефикасност
балканске политике Русије“. Проаустријске и националистичке снаге младих бал-
канских држава користиле су ту чињеницу „за застрашивање јавности у својим
земљама“.4
Александар III је много пажње посвећивао и спољној политици. Његова „за-
ветна машта“ била је да поврати Русији првобитан значај међу европским држа-
вама. Међутим, то нису дозвољавале унутрашње могућности земље, што је цар
добро знао, али је сматрао својом обавезом да буде у току са свим сегментима
државног живота, и да својим одлукама свему даје пресудну реч. Спољну поли-
тику Александар III је сматрао за своју баштину, па је са пажњом читао готово
сву дипломатску преписку. Колики је значај Александар III придавао спољној по-
литици сведочи и В. Н. Ламздорф, који је забележио ове цареве речи: „Ако се
изгуби поверење јавног мњења у спољну политику, тада је све пропало“. Како је
приметио Вите, Александар III се односио према Гирсу као према свом секрета-
ру за спољне послове, па се позивао на његову изјаву: „Ја сам [сам] себи мини-
стар иностраних дела“. С друге стране, по мишљењу Миљутина, именовање Гирса
прво за помоћника а потом и за министра спољних послова, имало је за циљ да
умири Бизмарка, узнемиреног због антинемачких тенденција у спољној политици
Русије. Гирс је био познат као присталица и заговорник тесних политичких веза
са Немачком, што је прихватао и цар Александар III, који је и поред свих својих
маштања о величини Русије и заузимању мореуза добро схватао да је земљи због
економске и војне слабости неопходан мир, и због тога је прихватао савете свога
министра настојећи да тако избегне међународне конфликте и заплете. Као и у
унутрашњој тако и у спољној политици Александар III је изнео своје руководеће
начело: „Разумем само једну политику: из свега извлачити све што је потребно
и корисно за Русију и не устезати се у извлачењу те користи, него деловати ди-
ректно и одлучно. Ми не треба да водимо никакву другу политику осим чисто
руске, националне; никакве друге политике не може бити и не треба да је буде“.5
Тако је већ на почетку своје владавине Александар III одлучио да води политику

4
История внешней политики России, Вторая половина XIX века, Москва 1997, 20–21;
В. М. Ламздорф, Дневник 1894–1896, Москва 1991, 36; С. Ю. Витте, Избранные воспомина-
ния, 1849–1911, Москва 1991, 268.
5
С. Д. Сказкин, Конец австро-русско-германского союза, Москва 1974, 206. Разочаран
политиком коју су заступали славенофили и несмотреношћу руске владе која се повела за
њиховим мишљењем у време Источне кризе, Александар III је, сматрајући то као важну
поуку за руску државну политику, о томе једном приликом рекао: „Наша несрећа у 1876. и
1877. години састојала се у томе што смо ми ишли с народима, а не с владама. Руски импе-
ратор је дужан да има посла једино с владама“. (С. Д. Сказкин, Нав. дело, 205).

119
подређену искључиво руским националним и државним интересима, а у саглас-
ности са владама великих држава, у првом реду са Немачком, чиме је био отворен
пут за обнављање Савеза три цара.
Иако је Александар III одредио правац спољне политике који је Русија имала
да води „једино у договору с владама“ великих држава, преговори између Русије,
Немачке и Аустро-Угарске око обнове савеза започети за живота Александра
II, показали су се изузетно тешки. Поред општих политичких интереса који су
били од значаја за владе три императорска двора (монархистичка солидарност,
страх пред револуцијом, међусобна заинтересованост за владавину над пољским
земљама, жеља да се очува status quo на Балкану), постојао је и низ међусобних
противуречности, у првом реду између Русије и Аустро-Угарске. Петроград је
управо због тога одбијао да дâ свој пристанак на споразум са Аустро-Угарском,
чему је тежио Бизмарк. За руску дипломатију је било пожељно да на европском
континенту лиши Енглеску могућег савезника оличеног у Хабзбуршкој монархији,
па је управо страх од стварања енглеско-аустро-турског блока држава усмереног
против Русије терао руског цара да прихвати Бизмаркове услове за преговоре. Као
што су и у Петрограду дуго премишљали пре него што су дали сагласност на спо-
разум са Аустро-Угарском, и у Бечу су у почетку одлучно одбацивали могућност
договора са Русијом. У владајућим круговима Монархије постојала су у то време
два супротстављена погледа на питање спољне политике: први, који се залагао
за савез са Енглеском у циљу заједничке борбе против Русије, ради продужетка
несметане експанзије на Балканском полуострву; и други, који је сматрао да са
Русијом треба начинити савез, уз истовремено разграничење сфера интереса. Све
док је постојала нада у савез са Енглеском, Аустро-Угарска није желела споразум
са Русијом. Долазак на власт у Енглеској либералне владе В. Гледстона (1880–1885)
означио је отопљавање енглеско-руских односа. Нова енглеска влада је одбила не
само да даље подржава Порту већ је од ње захтевала да испуни све одредбе Бер-
линског уговора, док је према Аустро-Угарској заузела непријатељско држање због
њене експанзије на Балкану. Мада није било реалних могућности да дође до спо-
разума између Енглеске и Русије, „перспектива енглеско-руског зближавања упла-
шила је бечки кабинет“, што је у знатној мери утицало на његову помирљивост
према Русији. И Бизмарк је, такође, био неспокојан због побољшања енглеско-
-руских односа, због чега је настојао да Русију што пре веже уговором о савезу и у
том циљу је предузео енергичне мере притиска и на Беч и на Петроград.6
После промене на руском престолу Гирс је, посредством амбасадора у Бер-
лину Сабурова, обавестио Бизмарка да цар Александар III „у целини прихвата
принципе и циљеве преговора“ за обнову Савеза три цара, и то не као завет сво-
га покојног оца већ као своје лично уверење. Бизмарк је сматрао да је потребно
промену на руском престолу искористити и за притисак на аустроугарског ми-
нистра Хајмерлеа, да би он „схватио опасност“ која би могла да се јави у случају
промене спољнополитичког курса Русије, јер „ако Аустрија жели да све остане

6
История внешней политики…, 226–227.

120
као пре, она је дужна да то заслужи“. Ти аргументи су се Сабурову учинили као
врло важни за успех преговора, па је у свом извештају наглашавао да Бизмарк
жели да држи Аустрију у неизвесности у погледу намера новога цара које су се
тицале продужења преговора. Цар Александар III је на празном пољу телеграма
изразио своју недоумицу написавши поводом тог плана: „Чудно!“ За руску владу
тешкоће су се јавиле и приликом формулисања главних циљева који су се у пре-
говорима желели достићи, јер је сваки од дипломата, учесника у преговорима,
имао свој поглед. Сабуров је сматрао да је најважније питање везано за мореузе,
јер се надао да ће добити пристанак Аустро-Угарске да Русија у погодном тре-
нутку заузме Босфор и Дарданеле, а за узврат би јој са руске стране била обећана
прерасподела сфера утицаја на Балкану, и то тако да западни део полуострва при-
падне Аустрији, а источни са Бугарском Русији. Гирс и Миљутин су сматрали да
је решење питања мореуза „дело далеке будућности“, а да је главни задатак руске
политике „ограничење аустријске експанзије“ на Балкану. Овако различито из-
речена мишљења сведоче да руски владајући кругови нису имали јасан програм
деловања, него су водили политику „од случаја до случаја“. Тако се цео посао око
„завршетка преговора усложњавао“ тим више што је „глава министарства“ кнез
Горчаков као присталица зближавања са Француском био фактички одстрањен из
преговора, док је Миљутин у њима учествовао повремено. Гирс, који је управљао
министарством, „није под собом имао чврсто земљиште, а цар се колебао“. На
крају је ипак победила умерена страна Гирса и Миљутина.7
Руски пројекат уговора је садржао: предлог о „благонаклоној неутралности“
савезника у случају рата једне од држава са четвртом државом; уважавао је инте-
ресе Аустро-Угарске на Балканском полуострву и гарантовао политику затворе-
них мореуза за ратне бродове свих нација. Осим тога, била је предвиђена прет-
ходна сагласност у деловању у свим питањима која су се тицала територијалних
промена на Балкану, као и могућег уједињења Бугарске и Источне Румелије. При-
ликом разматрања пројекта уговора барон Хајмерле је унео неке измене, које су се
главним делом односиле на право Аустро-Угарске да анектира Босну и Херцего-
вину и заузме Новопазарски санџак. Руска страна се изјаснила против захтева за
заузимање Новопазарског санџака, са чиме се сагласио и Бизмарк. Противљење
Аустро-Угарске било је тако „сломљено“ и уговор је потписан 18. јуна 1881.8 Аус-
тро-руско-немачки уговор ушао је тако у историју, аналогно консултативном пак-
ту из 1873, под „звучним именом“ Савез три цара – Тројецарски савез. У пракси
он није био савез у пуном смислу те речи, већ је представљао споразум о неутрал-
ности у случају да једна од његових потписница зарати са неком четвртом вели-
ком државом. Тај услов се морао испунити и у случају рата једне од три државе са
Турском, с тим што би „гаранција неутралности била… обезбеђена под условом
да претходно све три потписнице уговора постигну сагласност о циљевима рата“.
То је значило да се Русија обавезала на неутралност у случају немачко-француског

7
Исто; С. Д. Сказкин, Нав. дело, 198.
8
История внешней политики…, 226–227.

121
рата, а Немачка и Аустро-Угарска гарантовале су неутралност Русији ако она за-
рати са Енглеском и Турском.9
У жељи да избегну међусобне несугласице три двора су и преузела обавезу да
ће се „обазирати на интересе уговорних страна на Балканском полуострву“, што
је значило да „било какве промене у територијалном status quо-у европске Турске
могу произаћи само на основу међусобне сагласности“. Из специјалног протоко-
ла, приложеног уз уговор, могло се видети какве су промене имале у виду његове
потписнице. Русија се обавезала да не протестује против анексије Босне и Херцего-
вине од стране Аустро-Угарске, када за то дође погодан моменат, а за узврат руска
влада је добила од Беча и Берлина сагласност да се неће противити уједињењу Бу-
гарске „ако се силом прилика постави то питање“. Протокол је такође обавезивао
државе потписнице да „одврате Турску од војног запоседања Источне Румелије“
и границе према Кнежевини Бугарској. У случају да Бугарска покуша да угрози
суседне области, а нарочито Македонију, било је одређено да ће она сама сносити
одговорност. Што се тиче самог уговора, у њему је постојала једна изузетно важна
одредба за Русију. Чланом 3 уговора све три државе су дале пристанак да одрже
принцип затворених мореуза за војне бродове, који се заснивао на међународном
праву и био потврђен и на Берлинском конгресу. Тај члан је значио пристајање
Немачке и Аустро-Угарске на руско тумачење режима мореуза, чиме су „одрек-
ли Енглеској право да уплови са флотом у мореузе и Црно море само на основу
споразума са Турском“. Уговор је био закључен на три године, а његов садржај
је остао у тајности. Поред Бизмарка уговор су потписали амбасадори Аустрије
и Русије, Сечењи и Сабуров. За разлику од положаја Босне и Херцеговине, уго-
вор о Тројецарском савезу није одредио јасно место Србије у односима између
Русије и Аустрије. Мада је Русија после потписивања уговора о обнови савеза во-
дила политику попуштања према Аустро-Угарској у Србији, она није желела да је
препусти у потпуности „превасходном утицају суседне монархије“. У прилог овој
тврдњи иде и објашњење које је у лето 1884. дао гроф Калноки немачком амба-
садору у Бечу, рекавши да Србија није постала део аустријске интересне сфере на
основу споразума Аустро-Угарске и Русије, него је до тога дошло деловањем саме
монархије и вољом српског краља.10
Обновљени Тројецарски савез донео је Русији и одређене погодности, јер је
уговор обезбеђивао status quo на Балкану, чиме је ограничавао експанзију Аустро-
-Угарске. Савез је, уз то, зауставио даље погоршање односа са Немачком, смањио
је опасност на западним границама и отворио могућност обнове руско-немачких
економских веза. Сам споразум је могао бити трајан само под условом да „прили-
ке на Блиском Истоку остану мање или више мирне“. Да би обезбедио трајан мир,
а тиме и постојаност уговора, Бизмарк је сматрао да је неопходно да следећи корак
буде подела сфера утицаја између потписница уговора. Стога је он у разговору са
Сабуровим посебно истицао да је значај уговора од 18. јула у томе што је отворио
9
Исто; В. М. Хвостов, История дипломатии, Москва 1974, 158–161; Ch. Jelavich, Нав.
дело, 25–26.
10
С. Д. Сказкин, Нав. дело, 260.

122
пут споразуму између Русије и Аустро-Угарске, чиме су били створени услови за
решење Источног питања када то обе државе буду желеле. По мишљењу Бизмарка
био би учињен важан корак у даљем учвршћивању њихових међусобних одно-
са ако би се обе државе сагласиле око поделе сфера интереса једном граничном
линијом, и то тако што би на истоку од те линије „Русија господарила“, а на западу
би Аустрији била остављена пуна слобода деловања. Сабуров, који је здушно подр-
жао Бизмарков предлог, послао је у Петроград 25. децембра 1881. о томе опширан
извештај. Пошто се упознао са садржајем Бизмарковог предлога, цар Александар
III је сматрао да је „то апсолутно немогуће“. Његово мишљење је делио и Миљутин,
који је сматрао да би подела Балкана замишљеном линијом разграничења значилa
препуштање Србије и Црне Горе под окриље Аустро-Угарске: „…повлачење на-
значене демаркационе линије сасвим је неприхватљиво, јер би такво решење про-
блема значило потпуно предавање Србије и Црне Горе у руке Аустрије; тиме би
Аустрија могла да стави под свој директан утицај део Балканског полуострва који
се са њоме граничи, док би Русија била Румунијом одвојена од источног дела…,
који би био препуштен нашем утицају.“ Миљутинова концепција се разликовала
од Сабуровљеве утолико што је он сматрао да је најважнији циљ руске балканске
политике решење словенског питања, тј. њихово национално ослобођење а потом
стварање федерације балканских народа што би значило и коначно решење Ис-
точног питања. За разлику од Миљутина, Сабуров је као главни циљ руске поли-
тике сматрао запоседање мореуза, па је тврдио да је потребно томе подредити сва
средства којима Русија располаже, а тиме и погодбу са Аустријом о подели сфера
утицаја. Сабуров је стога тврдио да је могуће прихватити Бизмарков предлог и
повући демаркациону линију од Дунава до Егејског мора. Реакција цара Алексан-
дра III била је и овога пута негативна: „То ми не можемо допустити“. Сабуров је
и даље сматрао да би та линија раздвајања, предложена од стране Бизмарка, била
могућа и да би у случају да она буде прихваћена биле створене две групе неза-
висних држава, једне на истоку а друге на западу. Румунијa, Бугарска, Источна
Румелија и Србија сачињавале би источну групу држава под утицајем Русије, с
тим што би и Цариград био под руским покровитељством. Црна Гора, Албанија,
Македонија и Грчка биле би у аустријској интересној сфери, а Аустро-Угарска би
добила у Солуну излаз на Егејско море.11
Извештај Сабурова показује да је за руску дипломатију положај Србије у ово
време представљао врло осетљиво питање. Довољан је поглед на карту Балканског
полуострва, па да се закључи како би линија разграничења између Русије и Аустро-
-Угарске повучена од Дунава до Егејског мора оставила Србију у аустријској сфе-
ри. Сабуров је, међутим, тврдио, да би Србија свакако ушла у руску интересну
сферу. Сказкин сматра да је Сабуров „овде намерно слагао“, како би Бизмарков
предлог учинио прихватљивијим. Цар Александар III је, по мишљењу Сабурова,
одбацио предлог о подели Балкана на интересне сфере управо због тога што је
био одлучно против предавања Србије Аустрији. То је само још једном потврди-

11
Исто, 164–187, 213, 250, 263.

123
ло спремност руске дипломатије на попуштање Аустро-Угарској у Србији, али уз
одрицање могућности да се она сасвим нађе под утицајем суседне монархије. Цар
Александар III није прихватио ниједан од разлога које је навео Сабуров у при-
лог подели интересних сфера између Русије и Аустро-Угарске: „Сва та питања
су тако важна да могу имати озбиљне последице, и стога је њихово решење сада
немогуће. Потребно је свестрано и дубоко размишљање о свему томе, па стога
никакво хитно решење није могуће допустити“. Та царева примедба даје повода
размишљању да су руски владајући кругови сматрали да су предлози које је изнео
Сабуров „постали сасвим немогући“, што је значило да су они изабрали „пасив-
ност на одређено време“ као једино прихватљиво решење у вођењу државних по-
слова. У прилог овом закључку иде и чињеница да је руска влада и током наред-
них година избегавала да се „озбиљно позабави балканским питањем“ у целини,
јер није желела да подстиче његово решење и тиме доведе до нових међународних
заплета које није могла да реши у своју корист. Такав став заузела је руска влада и
у питању мореуза, јер је сећање на Севастопољ било свеже, а унутрашњи положај
царевине несигуран, што ју је терало „на знатну опрезност и у питањима спољне
политике“.12
У самој Русији је било доста противника њеном уласку у обновљени Троје-
царски савез. Један од њих је био и Катков који је тврдио да за њу није нужно да
буде члан тог савеза и да је неопходно да Русија очува слободу деловања, како
би сачувала слободу покровитељства над словенским земљама Балканског по-
луострва. Као и Катков, и Татишчев је био против савеза Русије са Немачком и
Аустријом, због тога што је сматрао да је савез противан руским интересима, па
га је поредио са „партијом“ која се игра утроје, а у којој су „два играча у тајном
договору против трећег“. Пошто руски капитал није могао да на Балкану конку-
рише аустријском, који је тамо већ заузео јаке позиције, Татишчев је сматрао да је
учвршћивање руског утицаја у региону могуће остварити јачањем духовних веза
са словенским народима на „основу православља, заједничке историјске судбине и
традиције“. И за славенофиле је Балкан био од националног интереса за Русију, па
је, по мишљењу Аксакова, ту требало „деловати заједно са словенским тежњама“,
јер је само уз помоћ словенских народа Русија могла да заузме и на Балкану и у
Европи место које јој и припада. Тако је словенско питање одредило и позицију
славенофила према Тројецарском савезу, у коме су они видели рађање „Светог
савеза“ усмереног управо против словенских народа. Аксаков је због тога тражио
да се јавно обелодани да је Балканско полуострво зона руског утицаја. Политика
коју је заступао Аксаков могла је у случају њене реализације неминовно да доведе
до конфликта са Аустро-Угарском и Немачком, за шта Русија у том тренутку ни
у војном ни у финансијском погледу није била спремна.13 Русији је био потре-
бан мир на спољним границама, који је она могла да обезбеди само ослонцем на
Тројецарски савез, да би с друге стране могла да се „посвети борби против свих

12
Исто, 211–215.
13
История внешней политики…, 307–317.

124
извора потенцијалне опозиције у земљи“: да доведе у ред своје финансије; да завр-
ши започету војну реформу и изгради флоту на Црном мору. Да би се достигли ти
циљеви на унутрашњем плану, балкански народи, а превасходно Словени, морали
су да уваже ту реалност у руској спољној политици. Сам цар Александар III није
имао илузија како да то оствари; тај свој credo он је изнео у једној реченици: „Сло-
вени треба да служе нас а не ми њих“. То је значило да су Словени морали да се
покоравају сваком договору који Русија буде постигла у вези са Балканом. Тиме
је руска влада пренебрегла једну важну чињеницу, да су се управо ту, „где је руска
дипломатија требало да следи ставове новога цара“, десиле такве промене које су
биле у директној супротности са прокламованим начелом.14
Већина балканских држава стекла је после 1878. међународно признату на-
ционалну независност, тако да је она сада морала неминовно да дође у сукоб са
таквим принципом у руској спољној политици. У упутству посланику у Петро-
граду, председник владе Милан Пироћанац је истицао да је таква позиција Русије
у супротности са независним положајем Србије који треба да уважавају и о којем
треба да воде рачуна све државе па и Русија: „Ми не прецењујемо наш положај, ни
нашу снагу. Ми не заборављемо ни прошлост, али ко год жели са нама да остане
у пријатељству, треба да се навикне да нас сматра за независну државу, треба да
не смеће са ума да је наша прва дужност да водимо рачуна о интересима српске
државе и српског народа“.15 И Персијани је био свестан те чињенице, па је у једном
свом извештају „истицао потребу да Русија прилагоди своје деловање тој околно-
сти“. Руско министарство спољних послова није желело да се „прилагоди“, већ се
придржавало раније изнете оцене да спољна политика коју води српска влада уз
ослонац на Аустро-Угарску значи неминовно и удаљавање од Русије. Енглески ди-
пломата акредитован у Букурешту је поводом приступања Румуније Тројном саве-
зу добро уочио ту неприлагођеност руске политике, па је у разговору са српским
отправником послова рекао да: „Безгранична чежња за проширењем круга своје
власти наводи Русију да обесцени важност и интересе младих источних држава,
па их једну по једну гура из круга свог уплива а на своју штету“.16 Руска „чежња“
за проширењем свог утицаја, уз спремност да се за постизање тога циља користе
сва средства не искључујући ни револуционарне методе, и ојачала национална са-
мосвест балканских народа, неминовно су довели до удаљавања и владара и влада
балканских држава од Русије.17

14
Исто; Ch. Jelavich, Нав. дело, 28–29, 283.
15
Исто.
16
Годишњи извештаји министарства иностраних дела Руске империје о Србији и Босни
и Херцеговини (1878–1903), Руски извори о Србији, књ.1, приредили Љ. В. Кузмичова и Д.
М. Ковачевић, Нови Сад 1996, 65–66; Српско посланство у Букурешту – М. Богићевићу,
Букурешт 1. октобар 1883, АС МИД ПО, 1883, ф-I, д-II, пов. бр. 1161.
17
С. Д. Сказкин, Нав. дело, 104; Ch. Jelavich, Нав. дело, 204.

125
DUŠKO KOVAČEVIĆ Ph. D

CZAR ALEXANDER III ACCESSION TO THE RUSSIAN

THRONE AND THREE EMPERORS’ LEAGUE IN 1881
Summary
In its internal plan the accession to the throne of a czar Aleksandar III designated
the end of liberal era, that started during the time of the rule of his father Aleksandar
II, and a transition towards “police principles in the internal politics”. Liberal ministers
resigned their offices, and people of conservative principles occupied their positions
instead. Such internal politics of the new czar was useful to the antagonists of Russia.
On the strength of the above mentioned internal policy conservativism the antagonists
spread an anti-Russian public mood in the Balkans where the Russian influence was
traditionally the most powerful one. In internal as well as foreign policy Aleksandar
III stated his leading principle that was as follows: “I understand one policy only – to
derive all out of everything that is necessary and useful for Russia and not to abstain
in the above mentioned benefit derivation but to act directly and decisively. We should
not carry out any other politics apart from a purely Russian national one. Any other
policy could not and should not be carried out”. So, at the beginning of his reign
Aleksandar III already decided to carry out the policy subordinated to Russian national
and governmental interest exclusively and in accordance with the governments of the
great powers, first of all Germany, by that itself Austro-Hungary as well, whereby the
way towards the three czars’ alliance renovation was opened up.

126