АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

КОСОВСКО МЕТОХИЈСКА

Пећ-Лепосавић

Семинарски рад

Предмет: Економика предузећа

Продуктивност као показатељ

успешности

Ментор: Студент:
Др Бојан Јокић, проф. Ивана Јанићијевић
Бр. Индекса 75/22

Лепосавић
2023. године
Cадржај

Увод......................................................................................................................................................1
ФАКТОРИ ПРОДУКТИВНОСТИ.............................................................................................................2
ИЗРАЖАВАЊЕ ПРОДУКТИВНОСТИ......................................................................................................4
СПРОВОЂЕЊЕ ПРИНЦИПА ПРОДУКТИВНОСТИ..................................................................................5
Утицај технологије на продуктивност.................................................................................................6
Мерење продуктивности....................................................................................................................7
Фактори који утичу на смањење продуктивности...........................................................................11
Закључак.............................................................................................................................................12
Литература.........................................................................................................................................13
 Увод

Начело продуктивности је принцип, односно захтев, према којем се одређена

производња треба остварити уз минималан утрошак радне снаге за ту производњу.
Важност доследне примене овог принципа јасно произилази из улоге рада у
друштвеној производњи. Наиме, обим задовољавања друштвених потреба и потребе
проширене репродукције зависе од обима производње, а свака производња условљена
је одређеном потрошњом људског рада. Из овога произилази да се повећање животног
стандарда друштва може постићи само: повећањем укупне масе производа, повећањем
радног учинка, а то значи повећањем количине производа по јединици утрошеног рада.

ФАКТОРИ ПРОДУКТИВНОСТИ
Фактори продуктивности су све оне чињенице које утичу на радни учинак и као такве
их можемо груписати у: - објективне и - субјективне факторе.

1) Објективни фактори продуктивности

Објективни фактори продуктивности могу бити технички и друштвени. Техничке
факторе продуктивности чине сва материјално-техничка средства која служе
производњи, као и научно-техничка достигнућа која се не примењују, али за која
постоји економска могућност. Најважнији такви фактори су:

- Техничке карактеристике производа на основу којих се састављају стандарди рада

за производњу производа.

- Карактеристике технолошких процеса који захтевају мањи или већи утрошак

радне снаге при свом извођењу.

- Карактеристике средстава за рад, тј. њихова савременост и технолошко

савршенство у великој мери одређују високу продуктивност рада.

- Техничке карактеристике материјала који се користе у производњи.

- Радна средина и услови рада у таквој средини, без обзира да ли је реч о природно
условљеним или вештачки створеним условима рада.

- Обим производње својим променама може утицати на продуктивност.

- Ниво организације рада директно повећава или смањује продуктивност.

- Ниво организације који се огледа у техничкој опремљености.

Друштвени фактори продуктивности могу се мењати само посредно, а они

обухватају културни ниво, тржиште, степен развијености транспортне мреже,
становништво и многе друге друштвене елементе.

2) Субјективни фактори продуктивности Организациони, тј. субјективни фактори

продуктивности обухватају све елементе који се односе на људску личност у
производњи и организацији производње. Према начину на који се манифестују,
могу деловати кроз:

- Избор и доношење одлука о техничким и друштвеним условима производње.

Овим избором можете пронаћи одговарајућу замену материјала, неких техничких
или технолошких процеса итд.

- Квалификације произвођача, где треба пронаћи оптималну квалификацију радног

тима у целини.

- Интензитет рада, при коме се проналазе начини за постизање оптималног

интензитета рада при коме ће се потрошити најмања количина биоенергије
произвођача по јединици производа.
 - Организационе мере којима менаџмент, након анализе целокупног технолошког
процеса производње, покушава да пронађе начине да евентуално скрати или
поједностави неке фазе рада. 1

ИЗРАЖАВАЊЕ ПРОДУКТИВНОСТИ

1
https://www.maturskiradovi.net/forum/Thread-produktivnost-rada--8345
Постоје различите методе за исказивање постигнуте продуктивности, а у зависности од
начина изражавања производа можемо навести: Делимично можемо решити проблем
увођењем стандардних цена, али ако уведемо нови производ у производњу, ни то неће
бити могуће. У конкретном примеру, обрачун продуктивности би изгледао овако:
Врста производа Количина Тржишна цена за 1 производ Вредност производње Кс
2.000 30 60.000 И 2.500 40 100.000 З 4.000 20 80.000 Укупно 240.000 радника учествује
1.200 радника. Продуктивност на основу ових података је иста: Другим речима, један
радник је произвео производњу у вредности од 200 дин.

Производ се изражава ценом коштања. Цена коштања се састоји од трошкова

материјала, трошкова рада и трошкова рада. (Тк=објективно условљена цена коштања
по јединици производа.) Као и претходни метод, и овај има одређене недостатке јер
може дати погрешне резултате ако се промени, проширује асортиман производа. У том
случају је примена ове методе могућа само ако сви производи имају приближно исти
износ трошкова производње по јединици рада. На конкретном примеру, обрачун
продуктивности има облик: За годину дана остварена је производња уз објективно
условљену цену коштања од 25.000.000 дин. Број радника је 2.000. Производ се
изражава друштвено неопходним радом. У примени ове методе полази се од производа
и друштвено неопходног рада за његову производњу: (К = производ, а L0 друштвено
потребан рад.) На основу овога можемо поставити израз објективно условљене
продуктивности: Пошто у пракси, међутим, долази до одступања услед објективних
услова производње и организационих недостатака, користи се облик: (Кi =
коефицијент одступања објективно условљених трошкова рада по јединици производа,
Ии = организационо условљено одступање рада у производњи по јединици производа.)
Ова метода израчунавања продуктивности рада се користи у пракси јер квантитативно
изражава утицај свих елемената. који утичу на продуктивност. 2

СПРОВОЂЕЊЕ ПРИНЦИПА ПРОДУКТИВНОСТИ

2
https://www.seminarski-diplomski.co.rs/MIKROEKONOMIJA/ProduktivnostRada-.html
Спровођење принципа продуктивности подразумева предузимање мера које стварају
објективну продуктивност, тј. продуктивност што ближе објективној. Најчешће мере
су усмерене на отклањање одступања од:

- стандардне квалификације радника

- стандардног интензитета рада

- стандардне организације рада.

Све мере које су доступне компанији могу се поделити на:

1) Организационе мере. Организационе мере се односе на коришћење унутрашњих

резерви предузећа на најбољи могући начин. Спровођење организационих мера
углавном се односи на:

- повећање степена искоришћености капацитета, посебно у предузећима и привредним

гранама са високо развијеном техничком опремљеношћу.

- подизање квалификационе структуре радног тима, при чему је оптимално да

квалификација сваког радника буде управо оно што конкретан посао тражи.

- обезбеђивање нормалног интензитета рада, при чему се временско трајање сваког

конкретног задатка мора унапред одредити.

- мере организације рада кроз рационализацију времена за извршење одређених

послова. Ове мере подразумевају утврђивање захтева сваког појединачног задатка, али
и увођење норми и правила која могу учинити много у погледу продуктивности.

2) Мере техничке рационализације и реконструкције. Ове мере имају за циљ промену и

побољшање техничких услова рада. Приликом разматрања и увођења ових мера,
посебна пажња се мора посветити укупној економској анализи исплативости наредних
корака. У супротном, може се десити да предузеће подигне ниво продуктивности на
виши ниво, али на уштрб неких других показатеља.

3) Мере социјалне природе. Ове мере се своде на правилно коришћење радних навика,
развој организационе структуре, изградњу квалитетних кадрова и сл.

У основи, ове мере би менаџмент људских ресурса и сродних грана требало стално да
спроводи, како би се створила клима мотивације запослених у компанији, чиме ће се
постићи већа продуктивност. побољшање техничких услова рада. Приликом
разматрања и увођења ових мера, посебна пажња се мора посветити укупној
економској анализи исплативости наредних корака. 3

Утицај технологије на продуктивност

3
http://www.seminarski-rad.co.rs/download/ekonomija/28/produktivnost-rada.html
Претпоставља се да технолошки напредак покреће и повећава продуктивност и
економски раст. Али постоје докази да то није много допринело нашем животном
стандарду. Од 1991. до 2012. просечно годишње повећање зарада у Великој Британији
износило је 1,5%, а у САД 1%. према ОЕЦД-у (Организација за економску сарадњу и
развој), удружењу углавном богатих земаља. То је мање од стопе привредног раста у
том периоду и далеко мање него у претходним деценијама. У другим земљама је још
горе. Стварно повећање плата у Немачкој у периоду од 1992. до 2012. године износило
је само 0,6%; док у Италији и Јапану скоро да није било повећања. Али ови проценти
заправо не показују праву слику. Већина зарада радника остала је иста или чак
смањена, док су оне са већ високим примањима још више порасле. Тешко је ово
несрећно искуство повезати са изузетним технолошким напретком тог периода, али
исто се догодило и раније. Већина економских историчара сматра да је било врло мало
побољшања животног стандарда у Британији у веку након прве индустријске
револуције. А почетком 20. века, када су изуми попут електричног осветљења угледали
светлост дана, раст продуктивности је био једнако спор као и деценијама раније. Овај
неуспех да се повећа продуктивност новим технологијама (осим кратког периода од
1996. до 2004. године) постао је познат као Соловљев парадокс (овај нобеловац је
познат по изреци „Компјутерско доба је присутно свуда осим у статистици
продуктивности“). Економисти се не слажу око узрока овог парадокса продуктивности.
Роберт Гордон са Универзитета Нортхвестерн сматра да нови изуми једноставно нису
тако импресивни како изгледају, а свакако нису довољно моћни да неутралишу ефекте
демографских промена, неједнакости и задужености. Технологија је омогућила
радницима који раде и од куће и у канцеларији да уз помоћ паметних телефона, таблет
и е-маил да буду „онлине“ и доступни све време, чак и ван радног времена. А људи све
више раде на одмору, или га уопште не узимају. 4

4
http://www.evropskiuniverzitetkallos-tuzla.com/Knjige/Ekonomika-preduze%C4%87a.pdf
 Мерење продуктивности

Продуктивност рада се мери односом обима производње на употребљену радну снагу.

Ниво продуктивности рада се мења услед промене неког од наведених елемената, а
елементи производног комплекса могу се мењати под утицајем више фактора. Промена
продуктивности из једног периода у други назива се динамика продуктивности.
Промена количине производа и потрошње радне снаге може бити квантитативна и
квалитативна. Промене елемената комплекса продуктивности у основи изражавају
промену његовог нивоа. Све промене у продуктивности одражавају се на укупан
квалитет привреде. Као најчешће методе мерења продуктивности користе се методе
којима се производ изражава:

Физичке мерне јединице

Тржишна цена производа

Цена коштања

Друштвено неопходан рад

Ако је количина произведена у одређеном времену једнака Q, и ако је радна снага чија
је укупан фонд је радио на тој производњи у том периоду стан L, тада је на тој
производњи остварена продуктивност:

Q
P=
L

Ово је најједноставнији облик за мерење продуктивности. Међутим, могућности

његове примене су веома ограничене. Наиме, може се применити само у оним
случајевима када предузеће производи само један производ или има веома хомогену
производњу која се мери физичком јединицом мере. У оним случајевима у којима је
због хетерогености производње немогуће применити претходни образац, а то је највећи
број случајева, прибегава се свођењу хетерогене производње на заједнички именитељ
коришћењем тржишне цене производа. У овом случају се добија образац
продуктивности:

ΣQcq
P=
L

где је: Qc= тржишна цена по јединици производа.

С обзиром на техничке карактеристике овог облика, може се применити у свим

случајевима. Међутим, често не даје тачну и понекад веома погрешну слику
продуктивности. Као што се може видети из обрасца, продуктивност ће се променити
не само због промене обима производње, промене трошкова рада, али и због промене
тржишних цена производа. Ове – тржишне цене производа – уопште нису фактор
продуктивности, односно нити доприносе повећању, нити могу смањити повећање
продуктивности. Из тог разлога, примена овог обрасца је могућа само у оним
случајевима у којима се тржишне цене производа не мењају значајно. Тај део цене
коштања који се формира под утицајем објективних фактора назива се објективно
утврђена цена коштања. Утврђују га друштвени фактори кроз тржишне цене средстава
за производњу и техничких фактора у предузећу на коме производња почива. У овом
случају, израз продуктивности је:

ΣQ T q
P=
L

где је Tq= објективно условљена цена коштања по јединици производа5

Ова објективно условљена цена коштања се састоји од објективно условљених

трошкова материјала, трошкови средстава за рад и трошкови рада. Производ је
физички и објективизовани израз друштвено неопходног рада за његову производњу.
Овај друштвено неопходан рад мери се трајањем процеса рада, под претпоставком да
се радни процес одвија у просечним друштвеним условима. Овако изражен друштвено
неопходан рад је истовремено и одраз потрошње биоенергије просечног друштвеног
произвођача. Ако производ означимо са Q, друштвено неопходан рад са Lo, а потребну
потрошњу биоенергије просечног друштвеног произвођача са UI0, онда се може рећи
да је:

Q L0=U I 0

На основу ових константи, следећи образац продуктивности може се поставити:

Q Q L0
P= = ≈ =1
U I 0 L L0

Ово је израз продуктивности просечног произвођача, под претпоставком да он

производи под просечним друштвено неопходним условима, што значи: Да је њена
потрошња радне снаге по јединици производа једнака просечној друштвено неопходној
потрошњи Да стварна потрошња не прелази потрошњу објективно утврђену
друштвеним и техничким факторима.

5
Берберовиц, Ш., Ставриц, Б., Барош, Ж., Микроекономија, Апеирон, Бања Лука 2006
Пример 1.

Предузеће „Meggle“ Бихаћ је у марту месецу имало дневну сировину. капацитет

откупа млека од 85.000 литара дневно. Колико млека дневно може произвести
млекарска индустрија?

количина = 85.000 литара

сати = 24h

Q 85 000
P R n= = =3.541,66l /dnevno
T 24

PRn- продуктивност рада у природној количини

Q- количина производа

Т- потрошња радног времена Објашњење:

Од 85 000 литара сировина млеко, произвели смо главни производ, односно 3.541,66
литара млека за један дан и споредних производа ( кајмак, кајмак, сир...)

Q 3.541,66
PR n= = =147,57 l/h
T 24

Напомена: У овом случају продуктивност рада нам показује да се у једном радном сату
произведе приближно 147,57 литара млека

Пример 2. На основу биланса успеха за период од 01.01. до 23.11.2008.године

предузеће „Meggle“ Бихаћ остварило је следеће резултате (КМ):

Prihodi od prodaje 3.502.102 din

Ostali poslovni prihodi 4.259 din
Troškovi prevoza na službenom 3.187,01
putu
Troškovi rezervnih dijelova 298 din
Troškovi goriva i maziva 44.104,58 din
Amortizacija nematerijalnih 668,50 din
sredstava
Troškovi energije 7.773,03 din
Bruto plate 137.135,22 din
Premija osiguranja radnika 1.020 din
Troškovi materijala 510.864,87 din
Dionički kapital 1.820,077 din
На основу ових података израчунати добит предузећа и рентабилност (рентабилност)
капитала.6

Профит= Dobit= ∑Pr - ∑Tr = 3.506.361 – 705.051,21 = 2.801.309,79 7

6
https://studenti.rs/skripte/produktivnostekonomicnost-i-rentabilnost/
7
https://www.scribd.com/doc/24449487/Produktivnost-rada-Meggle
 Фактори који утичу на смањење продуктивности

У пракси је идентификован велики број фактора који могу утицати на смањење

продуктивности. Конкретно, до смањења продуктивности долази услед појаве
додатног (сувишног) посла, што је узроковано одређеним проблемима: који су везани
за сам производ, који настају у производним поступцима, који настају услед
неадекватне организације. стварање допунског рада, на следеће начине: ако постоји
велики избор производа или нема стандардизације делова, потребно је ићи на мале
серије у производњи, користити универзалне машине, а тиме се прекида производња са
свим последице које доноси ако стандарди квалитета производа нису адекватно
одређени (превисоки или ниски), садржај дела се може повећати. На пример,
непотребно уске мере толеранције квалитета могу повећати број неисправних делова, а
прениски стандарди квалитета могу изазвати потешкоће у финалној обради делова –
накнадни рад неопходан да би се производ користио. Стога, у циљу повећања
продуктивности и смањења цене производа, потребно је елиминисати све оне узроке
који изазивају непотребно повећање рада при пројектовању производа. Нерационални
поступци у производњи или нерационалне методе утичу на садржај рада на више
начина, узрокујући слабији учинак, непотребне напоре и губљење времена, што на
крају резултира стварањем додатног (непотребног) посла. Ово се може десити ако:
користе машине које по врсти или величини не одговарају послу који треба да се
обави, не обављају производне операције како је прописано, праве неадекватан
распоред радника и машина у фабрици, радионици или радном месту, користе
неадекватне методе рада Анализа садржаја рада у функцији захтеваног рада заснива се
на претпоставци да се операција изводи нормалним ритмом. Време проведено на
додатном раду због споријег рада може се сматрати изгубљеним временом. Операција
се може извести са максималном продуктивношћу само ако се изводи са што мање
непотребних покрета, уз што мањи губитак времена и труда и у условима оптималног
извођења. Губљење времена због лоше организације је у основи следеће: тако да се
исти обим производње може остварити са мањим бројем радних сати у односу на неки
претходни период. Са становишта продуктивности, оправдано је свако улагање које
доводи до смањења живог рада по јединици производа, односно омогућава да се са
јединицом утрошеног живог рада оствари већа количина производа. Међутим, са
економске тачке гледишта, морају се сагледати сви ефекти који се јављају током неке
појаве. Зато је неопходна комплетна анализа, упоређивање смањења живог рада које се
јавља истовремено са повећањем минулог рада. 8

8
http://www.evropskiuniverzitetkallos-tuzla.com/Knjige/Ekonomika-preduze%C4%87a.pdf
 Закључак

Успех пословања се може изразити кроз однос резултата и инвестиција. Производне

елементе треба рационално користити, јер су доступни у ограниченим количинама.
Основни економски принцип пословања састоји се у тежњи за постизањем
максималних резултата уз минимална улагања. Основни економски принципи су
продуктивност, економичност и ренттабилност.

Продуктивност рада као економски принцип пословања представља тежњу да се у

пословању реализује што више производа и услуга, уз што мање улагања радне снаге,
односно потрошње радне снаге. Економично пословање као економски принцип
представља тежњу да се произведе што већа вредност уз минимално улагање свих
елемената производње. Показује колики је приход остварен по јединици трошкова.
Профитабилност пословања као економски принцип представља тежњу да се уз што
мање ангажовања пословних ресурса оствари што већи приход или профит. Показује
ефикасност ангажовања средстава у стварању профита, тј. колика је добит остварена на
100 ангажованих динара.
 Литература

 http://www.seminarski-rad.co.rs/download/ekonomija/28/produktivnost-rada.html
 https://www.seminarski-diplomski.co.rs/MIKROEKONOMIJA/
ProduktivnostRada-.html
 https://www.maturskiradovi.net/forum/Thread-produktivnost-rada--8345
 https://singipedia.singidunum.ac.rs/preuzmi/41982-komparativna-analiza-ekonomsko-
finansijskih-pokazatelja-na-primeru-hotela-sa-4-zvezdice/2061
 https://studenti.rs/skripte/produktivnostekonomicnost-i-rentabilnost/
 https://www.researchgate.net/profile/Novak-Nj/publication/
308764263_Specificnost_procesa_restrukturiranja_u_privredi_Republike_Srbije_-
_master_rad/links/57ee957c08ae886b8973fe00/Specificnost-procesa-restrukturiranja-
u-privredi-Republike-Srbije-master-rad.pdf