ХЕГЕЛ

У свим областима филозофије Хегелу је стало до систематичности, јер

сматра да филозофија без система не може у себи имати ничега научно-објективног
и нужног. Ако је систем доследно спроведен, не може се оборити неким
периферним појединачностима.
За разумевање Хегела је неопходно познавање развоја мисли од Канта до
Шелинга. Чак се Хегел у извесном смислу може посматрати као настављач Канта и
Шелинга (и то не увек успешан), али се у томе не може исцрпети оцена његове
мисли, јер би се изоставило оно битно ново у његовој естетици: он је ''битно родно
тло'' уметности нашао у ономе повесном. Неопходна је претпоставка онога
истински новог у Хегеловој мисли истовремено укључивање у себе и превладавање
Канта и Шелинга. Увек треба имати пред очима то да Хегел по себи претпоставља
Кантов почетак и Шелингово развијање дијалектичког мишљења.
У Феноменологији се уметност разматра у оквиру поглавља о религији, и
Хегел је ту подвео уметност под религију, што је касније сасвим изменио: религија
и уметност су добили статус засебних начина спознаје Апсолута. Уметност је таква
спознаја Апсолута која га спознаје само чулно.
Будући да је одређења уметности из Феноменологије битно ревидирао, даље
ће бити речи само о позицији коју је заузео у Енциклопедији и у Естетици.
У Енциклопедији уметност задобија своје коначно место у оквиру Хегеловог
система. Главна тријада система: логика (онто-(тео)-логика), филозофија природе у
којем идеја прелази у своје другобивство (нужан услов самоспознаје, за коју није
довољно само Фихтеово Ја=Ја) и филозофија духа. Ова трећа се дели на
субјективни, објективни и апсолутни дух као синтезу (у којој се, у крајњој линији,
коначно превазилази дуализам субјект-објект) . Уметност спада у највиши облик
читаве филозофије духа-у апсолутни дух. Субјективни дух: антропологија,
феноменологија духа, психологија; објективни: право, моралитет, обичајност
(држава)). У апсолутном духу идеја долази до потпуног самоосвешћења и спознаје
да је сама она темељ целокупног раније приказаног процеса. Унутар апс. духа
уметност има најнижи статус (испод религије и филозофије) као начин
сазнања апсолутног, тј. истине. То сазнање је чулно.
Овде Хегел експлицитно изриче став какав се често налази у естетикама које
су означене као садржајне. ''Чулна спољашњост'' на лепом је одређеност садржаја.
За опажаје које треба да производи, уметности је потребан не само дати материјал,
него и такав израз духовног садржаја који му није стран и супротан. Зато је међу
ликовима најистинитији људски: дух само у њему може имати своју телесност и
тиме опажајни израз. У Енциклопедији говори о подражавању, и чак, по Грлићу,
остаје на том принципу као одрђујућем, што касније, када се дубље позабавио
проблемима уметности, напушта. Опонашање спомиње како би објаснио да се за
предмет опонашања не сме узети само пука спољашња емпиријска природа, већ и
форма, која значи дух. Ипак, тиме није стављен у питање принцип опонашања!
Затим следи став којег се није одрекао и који је кључан за читав његов конвепт
уметности: апсолутни дух се не може експлицирати у појединачности обликовања
и зато је дух лепе уметности ограничен. Ипак, то има и своје предности: садржаји

1
мисли или представа могу бити и најнебитније врсте, а да дело ипак буде нешто
уметнички лепо. (ово се коси са тумачењем Хегелове естетике као садржајне)
Већ у Енциклопедији дајe назнаке поделе уметности на симболичку,
класичну и романтичку.
Однос са религијом: лепа уметност може припадати само оним религијама
у којима влада принцип конкретне, али никако не и апсолутне духовности. У
религијама у којима идеја још није постала очигледна показује се потреба за
уметношћу, и уметност је чак ''једини орган у којем апстрактни садржај може
тежити томе да себе доведе до свести''. Али, таква је уметност мањкава; и садржај и
форма су такви; сва унутрашњост је у њој још оптерећена пуном недуховношћу, па
је често стога и приказ недухован и неукусан. Насупрот таквој религијској
уметности, лепа уметност има за услов самосвест о слободном духу, а тиме и свест
о самосталности чулнога. Зато ''наступање уметности најављује пропаст религије
која је везана уз чулну спољашњост''. Лепа уметност чини исто што и филозофија
(додуше, на различитом нивоу и на другачији начин): ''очишћење духа од
неслободе''. Ипак, она је само ступањ ослобођења, али не и ослобођење само. Иако
се овим показује да схема уметност-религија-филозофија није сасвим линеарна
(лепа уметност превазилази неке религије), ипак и у Енциклопедији Хегел
инсистира на ограничености уметности и нужности њеног прелаза у истинску,
духовну религију. ''Лепа уметност има своју будућност у истинској религији''.
Предавања о естетици. Увод је најважнији (као и увек код Хегела).
Расправља о предмету естетике. Сам појам естетике као науке о чулном и
осећајном је неадекватан. Унутар такве естетике (има у виду Баумгартена, иако га
не спомиње) третирају се као естетске категорије пријатност, дивљење, страх,
самилост итд. а то нису филозофске категорије. Зато је по Хегелу прави израз за
његова истраживања: филозофија уметности. Ипак, будући да је израз естетика
већ био одомаћен, Хегел га задржава. Грлић тврди како је Хегел ипак и естетичар
баш у баумгартеновском смислу, будући да је за њега естетика озбиљна наука, а не
пуко необјективно, необавезно распредање о лепоти.
Предмет естетике је само уметнички лепо. Хегел искључује из естетике
природно лепо и тако отпочиње велику полемику која за своју тему има питање:
да ли судови који тврде да је лепа планина, река или небо, имају оправдања, и да ли
се могу филозофско-естетски засновати?
Када Хегел тврди да уметнички лепо стоји изнад природе, тада
претпоставља да је само уметнички лепо ''из духа рођена и препорођена лепота''.
Дух стоји изнад природе, што има потпору и у главној раздеоби Хегеловог система
(идеја-природа-дух, мада одавде не следи да је природа ''изнад'' идеје, наравно), па
Хегел наглашава да и лош дух стоји изнад природног феномена, јер је и у њему
присутна слобода које у природи нема. За Хегела се природно лепо јавља само као
бледи одраз лепог које припада духовном, као несавршен, непотпун вид лепог које
се својом супстанцијом увек мора налазити у духу. Уз то, битна је и чињеница да се
не може дати систематски приказ природних лепота: природни објекти се могу
систематисати само са становишта користи, али никако не са становишта лепоте.
Појмовно мишљење је непримерено неухватљивој разноликости природне лепоте.
(Зуровац је овакав Хегелов став према природно лепом објаснио тиме што је

2
природа у Хегелово систему схваћена као отуђење, другобивство идеје; оно не
постоји по себи...)
Ипак, избацивање природно лепог из естетике не решава проблем
одређивања њеног предмета. Намеће се питање: да ли је уметност као лепота
уопште вредна научне спознаје? Хегел жели да потврдно одговори на ово питање
(узимајући у обзир специфичан појам ''науке'' који он има у виду), па покушава да
побије ставове које сматра најозбиљнијим приговорима оваквом одговору. Први
приговор се тиче озбиљности уметности: чини се да она ипак понајвише припада
предаху, одмору и опуштању духа, а не неком од његових највжнијих послова-како
је обрађивати озбиљно ако сама није озбиљна? Хегел увиђа да се уметност може
употребити и као лака игра у служби задовољства и забаве, у служби пуког
украшавања, али тада није реч о слободној, независној уметности, тада је у
најбољем случају реч о примењеној уметности. А Хегел жели да испитује уметност
која је слободна како у својим циљевима тако и у својим средствима. Уосталом,
слично би се могло приговорити и самој мисли, која може служити немисаоним
циљевима, чак и забављачким, што ипак не доказује да је мисаоност неозбиљна.
У свој својој слободи лепа уметност је по Хегелу тек онда права уметност и
тек онда решава своје највише задатке када уђе у круг религије и филозофије и кад
постане начин да се у свест доведу најдубљи интереси човекови, најобухватније
истине духа, када постане део апсолутног духа. Најзад, баш је лепа уметност често
код народа кључ за разумевање религије и мудрости, а код неких народа је и једини
кључ. Није неважно, него је, напротив, кључно за уметност то што сачињава онај
ланац који повезује и посредује између чисто спољашњег, чулног и пролазног, са
једне стране, и чисте мисли, са друге.
Када је у питању приговор да је уметност само привид, Хегел одговара са
своје позиције из ''Логике'': појава није нешто суштини страно и од ње различито,
нешто што заварава и скрива суштину, већ је управо појављивање суштине, и тиме
је истинита. Приговор може за Хегелову позицију имати смисла само ако жели
рећи да је уметност свесна варка, пука случајност, обмана чулности. Али, права
уметност то никада не може бити: њена суштина није у непосредности осета и
спољашњих предмета, већ она у свом највишем уметничком одређењу истиче и
показује управо владавину општих духовних сила; уметност заправо одстрањује
привид и варку тог пролазног, случајног света и даје истински садржај појавама, јер
им даје вишу, духом рођену и препорођену стварност. Појавама уметности припада
стварно постојање, а не само његов привид.
Међутим, уметност ни по садржају ни по форми није највиши и апсолутни
начин на који дух постаје свестан својих правих интереса. Уметност је својом
формом ограничена на извесни садржај, па тако и на одређени ступањ истине. Да
би нешто било истински садржај за уметност, мора већ у својој властитој одредби
да има могућност прелажења у чулно, и да у том чулном буде адекватно самом
себи. Ту лежи разлог ограничености уметности: она не може приказати апстрактну
идеју по себи, већ само такву идеју која већ у себи поседује могућност да порпими
конкретан лик, она оно духовно може да искаже само путем чулности, а не у самом
медијуму тог духовног, не идеју као идеју. Чулно је везано за конкретан лик, и
такав начин спознаје апсолута какав је уметност, је неапсолутан. Како дух тежи све
општијем, апстрактнијем начину спознаје, више га у оном битном, у темељној

3
интенцији, не могу задовољити напросто лепе, па ни најлепше уметничке форме.
Нова религија (дакле, не-античка, не-грчка), која тежи апстрактнијем, општијем,
нечулном начину спознаје, превладава и саму уметност. Мисао и рефлексија
наткриљују лепу уметност.
Хегел примећује да је и у уметности присутна тенденција све већег
интелектуализирања и поопштавања. Већ се на томе показује да дух тежи вишим
облицима спознаје и да мора, како би одговорио сопственом суштинском
одређењу, да напусти уметност. Отуд став: ''...за нас уметност јесте и остаје, по
свом највишем одређењу, нешто прошло''. Ово не значи потцењивање уметности;
али, она је изгубила ранију нужност и животност, јер не живи више у свом правом,
сопственом медију, у чулности, већ много више у нашем представљању и
мишљењу. Због тога расте потреба за науком о уметности, и далеко је већа него у
време када је уметност сама собом задовољавала своје потребе.
Уметничка дела су (слично природи, мада је природа од духа удаљенија јер
у уметничким делима дух има посла са нечим својим) отуђење појма у оно чулно.
Али, моћ мисаоног духа је и у томе да себе поново спозна у испољавању свог
отуђења у ономе чулном; тако дух оно отуђено преокреће у мисли и враћа самом
себи. На тај начин (и овде се Хегел не слаже са Кантом) уметничко дело припада
појмовном мишљењу. Одавде следи закључак да је естетика филозофија, а
тиме, наравно, дисциплина коју треба озбиљно проучавати и објективно знати.
Естетика треба да буде озбиљно, научно и рационално испитивање суштине
уметности, унутрашње логике и историјског развоја њених облика.
Хегел се ограђује од два приступа уметности која се често негују међу
онима који се ''научно'' баве уметношћу, а која се крећу у контроверзама и
алтернативама априорне и апостериорне, тј емпиријске или филозофске естетике.
Прво, ту је наука о уметности која се само ''споља'' озбиљно труди око уметничких
дела и ређа их једно за другим у историји уметности. Најчешће изриче своје
мишљењe о стиловима или уметничким деловима, или своје теорије о томе како би
требало оцењивати и стварати уметничка дела. Са друге стране, ту је апстрактна
филозофија лепог-каква постоји код Платона-која се као општа флозофија уопште
не дотиче уметничког дела и његове специфичности.
Што се тиче прве тенденције, у естетици, по Хегелу, није реч о томе да се
неко води, да се прописују било какви рецепти, већ да се разјасни оно што је битно
лепо и како се то показује у појединим уметничким делима. Код друге тенденције
је проблем у томе што се теоријском рефлексијом настоји сазнати лепо као такво из
њега самог, тј проблем је у томе што бесадржајност платоновских идеја не
задовољава више богатије флозофске потребе данашњег духа. И Хегел сматра да се
у филозофији уметности мора поћи од идеје лепог, али се не сме остати на ономе
апстрактном начину филозофирања, који је заправо тек почетни начин
филозофирања о лепом. Решење је у синтези која, хегеловски, значи и садржајно
превладавање екстрема. Филозофски појам лепог мора у себи посредовано да
садржи обе крајности, уједињујући метафизичку општост са одређеношћу реалне
посебности. Тек тако и сама рефлексија престаје бити стерилна, појам постаје
плодан, а оно конкретно постаје уметнички осмишљено.
Одређење уметничког дела. Све што се може знати о уметничком делу се
може свести на три темељна одређења: 1. ум. дело није природни производ, већ

4
је производ људске делатности, 2. у суштини је створено за човека и ради
његових чула, узето углавном из чулне област, 3. има циљ у себи.
1. чини се да се, због чињенице да се уметничка активност као свесно
стварање може схватити и показивати, па и научити, она показује као активност
коју може свако упражњавати, само ако има воље за то. Али, Хегел сматра да се
тако може научити само фомрална, празна и механичка правилност, и да покушаји
протезања таквих правила и на садржај, дакле пре свега на духовну страну
уметничке делатности, завршавају у потпуно неодређеним општостима. На пример,
такво је упутство да тематика дела мора бити занимљива. Уметничка производња
ипак није никаква формална делатност по датим одредбама, већ као духовна
делатност има веома богат садржај и креативно-индивидуални начин обликовања.
Упутства која се могу дати се тичу спољашњих и за само уметничко дело сасвим
небитних околности. Оно духовно, а не само уметничко, то не трпи; ни правила
логике нису никога научила како да мисли. Како се брзо увидела неадекватност
оваквог поступка, брзо се прешло у другу крајност: уметничко дело је схваћено као
продукт сасвим посебног, генијалног духа који само треба да дозволи да делује
његова посебност као специфична природна сила. Тако се развило мишљење да би
сваки општи савет могао само да упрља чистоту тог апсолутно независног
субјективитета. По Хегелу, погрешно је то што се у тим теоријама при уметничком
стварању сва свест о властитој активности сматра сувишном, па чак и штетном и да
се све ставља на надахнуће које потпуно заборавља помоћ свести. Иако су таленат
и геније уметника нешто по себи природно, они ипак захтевају образовање мишљу,
рефлексију у начину властитог стварања, као и вежбање у умешности. Хегел зато,
под Кантовим утицајем, раздваја научни од уметничког духа. Не постоји никакав
научни таленат у смислу чистог природног дара. Иако је и у уметности нужно
учење, ипак је потребан посебан таленат који се не може стећи учењем.
За разлику од Плотина и Крочеа, Хегел мисли да рад на тзв. спољашњим
елементима дела није неважан, јер уметничко дело има и чисто техничку страну
која је блиска ономе занатском, и коју такође треба познавати. Притом сматра да се
то односи пре свега на архитектуру, вајарство, а мање на сликарство и музику, и
понајмање на поезију. Уметник мора познавати вештину и одређене техничке
претпоставке уметности како не би био ометан отпором грађе којом се служи и
коју обликује.
Ако је ум. дело дело човека, поставља се питање: какву потребу има човек
да производи уметничко дело? Хегел истиче да се у уметности реализује интерес
смог духа, интерес спознаје. Тај интерес ће означити и границе уметности, с
обзиром на то да су оне одређене управо тиме како и до које мере може служити
том спознајном, духовном интересу. Ипак, ово је, упркос ограничености, одликује
пред свим активностима које у свом одређењу теже задовољењу недуховних
потреба. Уметност има свој извор у мисаоној свести и путем ње спознајемо и
желимо спознавати, дакле, тежити истини, спознаји апсолута, а то је највиши
интерес. Један од момената човекове самоспознаје се састоји у томе да човек
делујући, мењајући спољашњи свет, даје свету лик властите унутрашњости. Тако
човек у предмету који ствара препознаје своје властито ја у измењеној
природи.

5
 2. Друго одређење (уметност се ствара за чулну спознају и мање-више црпи
из чулног) је у наивној свести често водило до закључка да уметност у нама треба
искључиво да побуди пријатне осећаје. Али, осећаји су сасвим субјективни и
њихово испитивање остаје сасвим у неодређености, па је такво испитивање изван
специфичног уметничког садржаја и његовог појма.
Кроз историју естетике се трагало својственим чулом за лепо, но како је
примећено да је за смисао за лепо ипак потребно одређено образовање, дошло се до
укуса као образованог смисла за лепо. Хегел поистовећује укус са нечим што је
претежно упућено на спољашњу површину ствари и дела, па се зато тзв. добар укус
боји свих дубљих доживљаја. Кад има пред собом генија укус немашта више да
каже.
Када се одустало од укуса, на место човека од укуса је ступио позитивни
зналац уметности. Међутим, однос зналца као некога ко је упознат са околностима
попут времена и настанка дела, поједине птимењене технике итд, али таква ученост
се не може сматрати за највиши однос духа према уметничком делу.
Хегел највећу пажњу посвећује, с обзиром на ово одређење уметничког дела,
чулној страни дела, која има два битна аспекта: треба је уочити с обзиром на
уметничко дело као објекат и с обзиром на уметникову субјективност. Уметничко
дело јесте чулно и подложно је ономе чулном; али,л оно није ту само због
чулног и само у чулном-оно је истовремено и духовно и само зато њиме дух и
може бити потресен. Зато ум. дело не живи животом природе . Чак и оно чулно
постоји у ум. делу само утолико уколико постоји за људски дух, а не уколико би
постојало као чулно само за себе само. Дело мора постојати слободно, а ми се
према њему морамо односити без прохтева (ово је блиско Кантовом
незаинтересованом свиђању), дакле, морамо се односити као према нечему што
постоји за дух. Прагматистички приступ делу не може ценити уметност, јер је за
њега оно неупотребљиво. Али, ни супротан приступ, онај који према делу заузима
чисто теоретски однос који-насупрот интересу за потрошњом-жели упознати
ствари у њиховој апстрактној општости, унутрашњој суштини и закономерности,
нема прави ближи додир са оним уметничким, јер од чулно конкретног чини чисто
апстрактно.Тиме се не успева очувати ум. предмет у свом појединачном постојању,
већ се заправо деформише преобраћањем у опште мисли и појам.
Дело не тражи ни емпиријску унутрашњу потпуност ни општу чисто
идеалну мисао, већ захтева чулну датост која остаје чулна, али мора уједно бити
ослобођена од чисте материјалности. У делу је чулна датост подигнута до
привида (можда је боље: појаве) јер оно стоји између непосредне чулности и
идеалне мисли; оно још није чиста мисао, али није више ни чисто материјално
постојање, попут камена или биљке. Хегел не наглашава случајно ''још није'' и ''није
више'': ради се о томе да се тиме указује на развојни, историјски процес,
непрекидно кретање људског духа из нижих ка вишим сферама спознаје апсолута,
од чулности преко представе до појма, тј. до филозофије. Уметност је виши ступањ
од чулног јер процес развоја у њој самој значи уједно и то да се чулно стално
одуховљује, а духовно јавља као чулно.
Слично је и на страни субјекта: уметночко дело мора проћи кроз дух, тј.
мора произаћи из духовне стваралачке делатности субјекта. Ипак, ова делатност
мора у себи имати и моменат чулности и непосредности; она није ни механички

6
рад, навика, несвесна умешност, формална делатност по неким правилима
чулности, али није ни научно стварање путем апстрактног мишљења. Стваралачки
субјект носи обе стране (и чулну и духовну) у себи као једну.
3. Треће одређење (уметност има циљ у себи) се односи на циљ уметности.
Поново Хегел поступа тако што одбацује решења која су нуђена кроз историју.
Опонашање природе не може бити циљ уметности. Опонашање не мора заостајати
за оним што се опонаша; уз то, не може нам пружити ништа друго до задовољство
што смо успели да сачинимо нешто што личи на природу. Када је копија јако
слична свом природном узору, ономе уметничком недостаје његова битна
компонента: слободна стваралачка снага. Код опонашања није чак ни битно шта се
опонаша, докле год је опонашање успело; садржај је до те мере небитан да једини
критеријум остаје чисто субјективни укус. Али, тада уопште нема објективне
лепоте. А у уметности морају постојати неки критеријуми за објективно
процењивање лепоте, што пука копија не допушта. Уз то, опонашање се не може
применити у свим уметностима-шта би опонашала дела архитектуре или поезије?
Да би се одговорило на питање о циљу ум. дела, нужно је запитати се шта је
сдржај уметности и шта он приказује. Мисли се да уметност мора да изрази све што
се збива у људском срцу, да оживи сва успавана осећања, склоности и страсти свих
врста итд., али утолико она постаје празна форма за све могуће врсте садржаја.
Хегел такође држи да уметност има ту формалну особину да може изложити сваку
могућу грађу исто тако као што је мисао у стању да мисли о свим могућим
предметима и поступцима; али, не можемо се у уметности задржати на једној тако
формалној и заправо небитној одредби да уметност може приказати сваки садржај.
Та разноликост не чини уметност уметношћу, па у томе не може бити ни њен
супстанцијални циљ.
Затим, ту су две сличне одредбе: 1. да уметност има задатак да ублажи
жестоке прохтеве, да стиша страсти, да умањи бол; 2. да треба да послужи
очишћењу од страсти, катарзису. 1. утеха се може добити и у сасвим неуметничким
феноменима-нпр. у сузама које умањују бол. 2. ова одредба се претвара у
морализирање, па се испоставља да је циљ уметности да подучи људе како ће се
очистити од штетних ефеката; то не може бити циљ уметности јер би се у делу
онда за једино битно узимала поука, а не уметнички израз.
Насупрот свим овим одредбама, уметност је заправо позвана да открије
истину у облику чулног уметничког обликовања, и зато циљ има у себи самој,
у свом начину приказивања; сви раније наведени циљеви се не тичу уопште
уметничког дела и не одређују његов појам.

(Овде је крај увода у ''Естетику''. Подела ''Естетике''. )

Важно: за Хегела је садржај уметности идеја, а њена форма је чулни

лик. Ове две стране уметност мора да споји у слободно измиреној целини, у вишој
синтези. Ово подразумева да садржај који треба уметнички приказати мора у самом
себи да буде погодан за то приказивање, јер би се иначе добио лош спој са формом.
Садржај уметности зато не може да буде некаква апстракција по себи и за себе.
Још је важно и то што Хегел примећује да је за уметничко дело битно то да оно
постоји само за посматрача, који га естетски разуме.

7
 Да би могао да се упусти у разматрање историјских епоха уметности, Хегел
прво мора да изнађе темељни критеријум за оно уметничко, што би му омогућило
да вредносно оцени поједине епохе. За њега висина и изврсност уметности
зависе од ступња присности и јединства у којој се прожимају идеја и њен лик.
Како је уметност један од ступњева равоја духа којим он доспева до свог истинског
појма, развој облика уметности такође представља један део тог пута који дух има
да пређе. Тај развој уметничког духа има две стране: сам је духован и општи, и, уз
то, он показује како се одређени начини чулног постојања могу сматрати
уметношћу, тј. разматра посебне уметности.
Естетска наука зато има три дела:
1. први део је општи и има за свој предмет општу идеју уметнички лепог као
идеала;
2. расправља о томе како се из појма уметнички лепог развија посебни део у
облику низа историјски одређених ступњева-ту ће бити речи о симболичкој,
клсичној и романтичкој форми уметности;
3. посматра се систем појединих уметности и показују се у својим родовима и
врстама-ту ће бити речи о архитектури, вајарству, сликарству, музици и
поезији.

IDEAL

1. Идеја као уметнички лепо није идеја као таква, тј. каквом је као апсолутну
схвата логика, већ је то идеја која се обликује у стварности и ступа са том
стварношћу у непосредно јединство; идеја као уметнички лепо је идеја са тим
ближим одређењем да буде индивидуална стварност. Изузетно је важно да идеја и
њено обликовање у конкретну стварност буду изграђени савршено адекватно једно
другом. Тада се идеја јавља као идеал. Идеал је, иначе, у уметности реализован у
класичној форми. Први део естетике се дели: 1. о појму лепог уопште; 2. о
природно лепом; 3. о уметнички лепом или о идеалу.
Различите уметничке форме имају порекло у различитим начинима
схватања идеја као садржаја; зато су то различити односи садржаја и обликовања
који произлазе из саме идеје, па зато и чине основу поделе ове области.

Постоје три основна односа идеје према њеном обликовању:

1. Cимболичка уметничка форма, и тај однос чини идеја уколико у својој

неодређености и нејасности узима саму себе за садржај уметничких ликова;
доминантна уметност ове фазе развоја је архитектура. Ова форма нема оне
индивидуалности и конкретне чулности какве захтева идеал уметности. Лик је зато
потпуно случајан, спољашњи, па је та форма више тражење обликовања него моћ
истинског приказивања; идеја још није у себи самој нашла форму. Однос идеје
према предметности остаје негативан и међусобна неприкладност идеје и обличја је
несавладана.
2. У класичној форми, којом доминира вајарство, нестаје двоструки недостатак
симболичке уметности. Први је јављање идеје у ономе апстрактном, а други то што
слагање идеје и обликовања остаје непотпуно. Класична уметничка форма је,

8
насупрот томе, слободно адекватно представљање идеје у лику који одговара
његовом појму. Она је остварени идеал уметничког, најсавршенија, највиша форма
уметничког која је икада створена и која је по самом појму уметности уопште
могла бити створена. У њој се не сме слагање појма и реалности видети као неко
формално слагање садржаја са ликом, јер би иначе свако беспрекорно сликање
природе било по себи класично. Сам садржај мора бити конкретна идеја, оно
конкретно духовно, јер је само оно духовно истински унутрашње. То значи да
треба наћи такво природно које за себе одговара духовном. Нема лика коме је
адекватнија идеја од људског лика. Дух се на задовољавајући начин може чулно
појавити пре свега у људском телу. Овде тело није, наравно, пуко чулно постојање,
већ оно егзистира као природни лик духа. Истовремено, дух је овде одређен као
појединачни, као људски, а не као апсолутан и вечан, јер се као такав може
изразити само у облику чисте духовности. И, иако је ту достигнуто у највећој мери
оно што се као уметничко могло достићи, управо та ограниченост на оно
индивидуално је недостатак којим се класична уметничка форма укида и прелази у
вишу, романтичку форму уметности. Ово превазилажење за свој узрок има
сазнајно-духовне, а не умтничке разлоге; дакле, иакоје класична уметност међу ове
три једина постигла врхунац уметности, она пати од слабости уметности као
уметности, па дух, на свом незаустављивом путу ка све савршенијој, све духовнијој
форми свог израза и самосазнања мора да напусти класику.
3. У романтичкој форми доминирају песништво, сликарство и музика. Поново
долази до укидања јединства идеје и њене стварности, па се враћа, на вишем
ступњу, разликама које нису биле савладане у симболичкој форми. Класична
уметност је достигла оно највише што може остваритиуметничко чулно
спознавање, али је уметничка област коју она обухвата ипак ограничена;
ограничено је управо оно чулно у коме је опредмећен дух. Ту је створен савршен
склад, али се у том складу и стопљености са чулним сам дух не приказује према
свом правом појму. Романтичка форма укида ово присно јединство класичног.
Садржај романтичке уметности се покклапа са оним што проповеда
хришћанство о Богу као духу, за разлику од грчких богова који су најадекватнији
материјал класичне уметности-у грчкој религији је остварено најприсније
јединство и хармонија света чулности и идеје. Хришћанство се враћа из ове
конкретне чулности представљања у очишћену духовну унутрашњост.
У уметности се то поклапа са тежњом ка све већој апстрактности. Романтичка
уметност је за Хегела заправо превладавање уметности саме, али, и то је њено
противречје, само у границама своје властите области и у форми саме уметности.
Прави предмет уметности на овом ступњу је слободна духовност која се јавља за
оно духовно, унутрашње. Тај унутрашњи свет чини садржај романтичког: дубина
душе тријумфује над спољашњим, али она испољава ту победу на овоме
спољашњем и у њему. Сама спољашњост, чулност, је за ову уметност постала
нешто небитно; тако настаје индиферентност, па и неприкладност и одвајање идеје
од лика. То подсећа на симболичку форму, али је важна разлика у томе што се у
романтичкој форми идеја јавља као по себи савршени дух и душа и због тог
савршенства се ослобађа јединства са споашњим, док је у симболичкој форми,
недовољност идеје довела до недовољности самог симболичког лика.

9
Укратко, ове три форме уметности се састоје у тежњи, достигнућу и превладавању
идеала као истинске лепоте.

У трећем, најмање битном делу, Хегел се бави појединим уметностима. Овај

део, као најконкретнији, је и најзастарелији.

Грлићева оцена Хегелове естетике

За читаву историју естетике не постоји веће и значајније име од Хегеловог!
Таквим га чини то што даје завршетак неким темељним проблемима о којима
расправља и које уопште може расправљати естетика, и његова мисао представља
врхунац и круну једне узлазне фазе естетике после које долази пад и распад. Ипак,
не слаже се са темељном Хегеловом тезом о уметности као прошлости. Управо
неприхватљивошћу својих естетских закључака Хегел намеће питање да ли
уметност уопште има историју. Нико није попут Хегела тако темeљно филозофски
фундирао развој уметничког по самој његовој суштини, а не по акциденталним и
прoпратним појавама.

10