Artur Šnicler

NOVELA
O SNU
Naslov originala
Arthur Schnitzler
TRAUMNOVELLE

Preveo
Jovan Janićijević

IZDAVAČKO PREDUZEĆE »RAD«

Beograd 1969
 I
»Dvadeset četiri mrka roba gonila su veslima raskošnu galiju, koja je
trebalo da donese princa Amgiada do Kalifova dvorca. A princ je, uvijen u
svoj purpurni ogrtač, ležao sam na palubi pod tamnomodrim noćnim
nebom osutim zvezdama i njegov pogled…«
Dotle je devojčica glasno čitala; sada joj se gotovo iznenada zaklopiše
oči. Roditelji se pogledaše, osmehujući se. Fridolin se naže ka njoj, poljubi
je u plavu kosu i zatvori knjigu, koja je ležala na još neraspremljenom
stolu. Dete pogleda kao da su je u nečemu uhvatili.
– Devet časova – reče otac – vreme je da se ide na spavanje. – Pa pošto
se i Albertina sagla ka detetu, ruke roditelja nađoše se na dragom čelu i
njihovi se pogledi sretoše sa nežnim osmehom, koji se više nije ticao samo
deteta. Uđe gospođica i opomenu malu da kaže roditeljima laku noć; ona se
poslušno podiže, isturi ocu i majci usne na poljubac i pusti da je gospođica
mirno izvede iz sobe. A Fridolin i Albertina, pošto su ostali nasamo pod
crvenkastom svetlošću lustera, najednom užurbano obnoviše razgovor o
doživljajima na jučerašnjem balu pod maskama, započet pred večeru.
To je bio njihov prvi bal ove godine: odlučili su se da učestvuju na njem
još pre završetka karnevala. Fridolina su odmah prilikom ulaska u dvoranu
pozdravila dva crvena domina kao nestrpljivo očekivanog prijatelja.
Njihove ličnosti nije mogao sebi jasno da predstavi, iako su ona neobično
tačno znala svakojake zgode iz njegovih studentskih dana i doba kad je bio
u bolnici. Iz lože, u koju su ga pozvala sa srdačnošću od koje se moglo
mnogo očekivati, ona su se udaljila uz obećanje da će se vrlo brzo vratiti, i
to nemaskirana, ali su se toliko zadržala da se on, postavši nestrpljiv,
uputio u parter, gde se nadao da će opet sresti ove dve zagonetne pojave.
Koliko god je napregnuto motrio unaokolo, nigde nije mogao da ih ugleda;
ali umesto njih, drugo žensko biće neočekivano mu se obesi o ruku:
njegova supruga, koja se upravo naglo oslobodila neznanca, čije ju je
melanholično-blazirano biće i strani, verovatno poljski naglasak isprva
privukao, ali koji ju je odjednom uvredio, pa i prestrašio neočekivano
izbačenom ružnom i bestidnom rečju. I tako muž i žena, u osnovi radosni
što su umakli igri maski, banalnoj do razočaranja, gotovo kao dvoje
zaljubljenih, sedoše među druge zaljubljene parove, u bife kraj ostriga i
šampanjca, ćaskajući zadovoljno, kao da su se tek upoznali, u komediji
galantnosti, odbijanja, zavođenja i ispunjavanja; pa posle brze vožnje
kolima kroz belu zimsku noć padoše kod kuće jedno drugom u naručje,
ispunjeni ljubavnom srećom koju već odavno nisu tako strasno doživeli.
Svitanje ih prebrzo probudi. Supruga je poziv vukao posteljama njegovih
bolesnika; dužnosti domaćice i majke jedva da su dopuštale Albertini da
spava duže. Kako su časovi protekli bezbojno i po unapred utvrđenom redu
u svakidašnjim brigama i radu, prošla noć, od početka do kraja, bila je
izbledela; i tek sada, kad su oboje završili dnevne poslove, dete otišlo na
počinak i kad nisu očekivali niotkud da ih nešto uznemiri, vratile su se u
stvarnost tajanstvene osobe sa bala pod maskama, melanholični neznanac i
crvena domina; i oni neznatni doživljaji bejahu odjednom čarobno i bolno
optočeni varljivim prividom propuštenih mogućnosti. Potekoše bezazlena
pitanja, koja su ipak vrebala prepredeni, dvosmisleni odgovori; ni jednom
od njih nije izmaklo da ono drugo nije do kraja iskreno, pa su oboje bili
raspoloženi za malu osvetu. Oboje su preuveličavali meru privlačnosti
kojom ih je ozračio nepoznati partner na balu pod maskama, podsmevali se
ljubomori koju su zapažali kod drugog, i poricali vlastitu. Ali lako
ćeretanje o prolaznoj pustolovini protekle noći preraslo je u ozbiljan
razgovor o onim skrivenim, jedva slućenim željama koje mogu i u
najčistijoj i najnevinijoj duši da uzvitlaju mutan i opasan vrtlog, i oni
govorahu o tajnim oblastima, za kojima gotovo nisu ni čeznuli, a kuda ih je
neshvatljivi vetar sudbine ipak jednom mogao odneti, pa bilo to i samo u
snu. Jer ma koliko da su jedno drugom pripadali osećanjem i čulima, znali
su da ih juče nije prvi put dodirnuo dah pustolovine, slobode i opasnosti;
bojažljivo, mučeći sami sebe, sa nečistom radoznalošću, pokušavali su da
izmame jedno drugom priznanja i, bojeći se da se primaknu bliže, svak je u
sebi tragao za bilo kakvom činjenicom, što nevažnijom, za doživljajem, što
je mogućno ništavnijim, koji bi važio kao izraz neizrecivog i iskreno
poveravanje kojeg bi, možda, moglo da ih oslobodi napetosti i
nepoverenja, koje je postepeno postajalo nepodnošljivo. Albertina, da li
zato što je bila nestrpljivija, poštenija ili bolja, prva se odvažila da
otvoreno saopšti; i nešto drhtavim glasom zapita Fridolina da li se seća
mladića koji je prošlog leta na danskoj obali jedne večeri sedeo sa dva
oficira za susednim stolom, za vreme večere primio telegram i na to se
brzo oprostio od svojih prijatelja.
Fridolin klimnu glavom. »Šta je bilo s njim?« zapita.
– Ja sam ga već videla toga jutra – odvrati Albertina – dok se peo
hotelskim stepeništem, sa žutom ručnom torbom. Letimično me je
osmotrio, ali je tek nekoliko stepenica više zastao, okrenuo se k meni i naši
pogledi su morali da se sretnu. Nije se osmehivao, štaviše, pre mi se činilo
da se njegovo lice natmurilo, i ja sam se slično osećala, jer sam bila
uzbuđena kao nikad. Čitavog dana ležala sam besano na plaži. Da me je
pozvao – mislila sam da sam sigurna u to – ne bih se mogla usprotiviti.
Verovala sam da sam spremna na sve; da žrtvujem tebe, dete, svoju
budućnost, verovala sam čvrsto i odlučno, a istovremeno – hoćeš li to
razumeti? – bio si mi draži nego ikad. Baš tog popodneva, svakako se još
sećaš, dogodilo se da smo ćaskali tako prisno o hiljadu stvari, pa i o svojoj
zajedničkoj budućnosti, i o detetu, kao što odavno nismo činili. Prilikom
zalaska sunca sedeli smo na balkonu, ti i ja, kad je on prošao dole plažom,
a da nije ni pogledao nagore, i ja sam bila srećna što ga vidim. Ali sam tebe
pomilovala po čelu i poljubila te u kosu, i u mojoj ljubavi prema tebi bilo
je u isti mah mnogo bolnog saučešća. Uveče sam bila vrlo lepa, sam si mi
to kazao, i nosila sam belu ružu u pojasu. Možda nije bilo slučajno što je
tuđinac sedeo blizu nas sa svojim prijateljima. Nije gledao prema meni, ali
ja sam maštala o tome da ustanem, priđem njegovom stolu i kažem mu:
Ovde sam, očekivani moj, moj dragi – uzmi me. U tom trenutku doneli su
mu telegram; on ga je pročitao, pobledeo, došapnuo mlađem od dvojice
oficira nekoliko reči i, kosnuvši me se zagonetnim pogledom, napustio
dvoranu.
– I? – zapita Fridolin suvo, dok je ona ćutala.
– Ništa više. Znam samo da sam se sledećeg jutra probudila sa nekom
bojazni. Od čega sam više strahovala – od toga da je on otputovao ili od
toga da je još mogao biti tu – ne znam, to nisam znala ni onda. Pa ipak, kad
ga nije bilo ni o ručku, odahnula sam. Ne ispituj me više Fridoline, rekla
sam ti celu istinu. Pa i ti si na onoj plaži nešto doživeo – ja to znam.
Fridolin ustade, prođe nekoliko puta tamo-amo po sobi, a onda reče: »U
pravu si.« On stade kraj prozora licem u tami. »Ujutro«, poče potmulim,
malo neprijateljskim glasom, »katkad još vrlo rano, pre no što bi ti ustala,
običavao sam da hodam duž obale izvan mesta; i ma koliko bilo rano,
sunce se uvek nalazilo svetlo i jako nad morem. Tamo daleko na obali
postoje mali letnjikovci, kao što znaš, od kojih svaki stoji tu kao sićušan
svet za sebe, nekoji sa ograđenim vrtovima, nekoji samo okruženi šumom,
dok su kućice za kupače bile odvojene od kuća drumom i delom obale. U
tako rane časove gotovo nikad nisam sretao ljude; ni kupači se uopšte
nikad nisu videli. Ali jednog jutra opazio sam sasvim iznenada žensko
biće, koje je upravo još bilo nevidljivo, na uskoj terasi kućice za kupače,
pobodene u pesak, kako se oprezno kreće, stupajući nogu pred nogu i
oslonivši se raširenim rukama pozadi o drven zid. Bilo je to sasvim mlado,
možda petnaestogodišnje devojče, raspletene plave kose, koja joj je padala
preko ramena a sa jedne strane preko nežnih grudi. Devojče je gledalo
preda se, nadole ka vodi, lagano klizilo dalje duž zida, očiju uprtih prema
drugom uglu, i odjednom stade baš naspram mene; rukama se hvatala
daleko iza sebe, kao da je htela da se jače učvrsti, diže pogled i najednom
me ugleda. Drhtaj prođe njenim telom kao da će se stropoštati ili uteći. Ali
pošto je mogla da se kreće samo sasvim lagano dalje po, uzanoj dasci, ona
odluči da se zaustavi – i stajaše tu, isprva uplašenog, zatim srditog i najzad
zbunjenog lica. Najednom se, ipak, osmehnu, osmehnu se čudesno; bio je
to pozdrav, čak mig očima – i istovremeno lak podsmeh, uz koji ona
sasvim ovlaš dodirnu vodu ispod svojih nogu, koja me je razdvajala od nje.
Tada ona visoko istegnu mlado vitko telo, kao da se raduje svojoj lepoti i,
kao što je moglo lako da se zapazi, gorda i slatko uzbuđena sjajem mog
pogleda, koji je osećala na sebi. Tako smo stajali jedno prema drugom
možda deset sekundi, poluotvorenih usana i svetlucavih očiju. Nehotice
raširih svoje ruke prema njoj, predanost i radost bejahu u njenom pogledu.
Najednom ona žustro zatrese glavom, odvoji jednu ruku od zida,
nagoveštavajući zapovednički da treba da se udaljim; pa pošto nisam hteo
odmah da poslušam, u njenim detinjim očima ukaza se takva molba, takvo
preklinjanje da mi ništa drugo nije preostalo nego da se okrenem. Što sam
brže mogao, nastavih opet svoj put; ne osvrnuh se nijednom, zapravo ne iz
obzira, poslušnosti, predusretljivosti, nego zato jer sam pod njenim
poslednjim pogledom osetio takvo uzbuđenje koje je prevazilazilo sve što
sam ikad doživeo, da sam bio gotovo nemoćan.« I on zaćuta.
– I koliko si često – zapita Albertina, pogleda uprta ispred sebe i bez
ikakvog naglaska – posle toga išao istim putem?
– Ono što sam ti ispričao – odgovori Fridolin – slučajno se dogodilo
poslednjeg dana našeg boravka u Danskoj. Ni ja ne znam šta bi bilo u
drugim okolnostima. Ne pitaj ni ti više, Albertina.
Još uvek je stajao kraj prozora, nepomičan. Albertina ustade, priđe mu,
njene oči bejahu vlažne i tamne, čelo blago namršteno. »Takve stvari ćemo
ubuduće uvek jedno drugom odmah ispričati«, reče ona.
On ćutke klimnu glavom.
– Obećaj mi.
On je privuče sebi. »Zar nisi sigurna u to?« zapita; ali njegov glas još
uvek je odjekivao tvrdo.
 Ona ga uhvati za ruke, pomilova ih i pogleda ga zamagljenim očima, na
čijem dnu je mogao da pročita njene misli. Sada je ona mislila o njegovim
drugim, stvarnijim, mislila je o njegovim mladalačkim doživljajima, na
neke u koje je bila posvećena, pošto joj je on, odveć dragovoljno
popustivši njenoj ljubomornoj radoznalosti, poneku otkrio u prvim
godinama braka, čak, dižući ruke, kako mu se često činilo, od onoga što bi
radije zadržao za sebe. U ovom času, znao je, njoj se nužno nameće neko
sećanje i on se gotovo nije ni začudio kad je ona, kao iza sna, izgovorila
poluzaboravljeno ime neke dragane njegove mladosti. Ipak ono mu
zazvuča kao prekor, čak kao blaga pretnja.
On privuče njene šake svojim usnama.
– U svakom biću, veruj mi, iako to može da zvuči i jevtino, u svakom
biću koje sam mislio da volim, uvek sam tražio samo tebe. To znam bolje
no što ti možeš da razumeš, Albertina.
Ona se sumorno osmehnu. »A da se i meni prohtelo da prvo pođem u
potragu?« reče ona. Njen pogled se promeni, postade hladan i neprobojan.
On ispusti njene šake iz svojih, kao da je hteo da je uhvati u neistini, u
prevari; ali ona reče: »Ah, kad biste vi znali«, i opet ućuta.
– Kad bismo znali…? Šta hoćeš time da kažeš?
Ona odvrati neobično grubo: »Otprilike ono što ti zamišljaš, dragi moj.«
– Albertina… onda postoji nešto što si mi prećutala?
Ona klimnu glavom i pogleda ispred sebe sa čudnim smeškom.
Neshvatljive, besmislene sumnje probudiše se u njemu.
– Ne razumem dobro – reče on. – Ti si imala jedva sedamnaest godina
kad smo se zaručili.
– Nešto više od šesnaest, čak, Fridoline. Pa ipak… – gledala mu je
otvoreno u oči – nije moja zasluga što sam još bila devojka kad sam ti
postala žena.
– Albertina…!
I ona ispriča:
– Bilo je to na Verterskom jezeru1 , sasvim kratko vreme pred našu
veridbu, Fridoline. Jedne lepe letnje večeri, vrlo lep mlad čovek stajao je
kraj mog prozora, koji je bio okrenut prema prostranim dalekim livadama;
ćaskali smo i u toku ovog razgovora zamišljala sam, štaviše, sećam se
1) Najveće jezero ledničkog porekla u Koruškoj (19 km 2) Izvorno slovenačko ime: Vrpsko
jezero. (Prim. prev.)
samo onoga što sam zamišljala: Kako je to drag, zanosan, mlad čovek; kad
bi sada kazao samo jednu reč, dakako, morala bi da bude prava, izašla bih
k njemu na livadu i šetala sa njim kud god zaželi, možda u šumu; ili bi bilo
još lepše da se izvezemo čamcem na jezero… i on bi mogao da čini sa
mnom te noći sve što ushte. Da, tako sam mislila. Ali on mi ne izgovori tu
reč, zanosni mladi čovek; on me samo nežno poljubi u ruku… i sledećeg
jutra me zapita hoću li da mu postanem žena. A ja odgovorih da hoću.
Fridolin zlovoljno ispusti njenu ruku. »A da je te večeri«, reče on tada,
»slučajno kraj tvog prozora stajao neko drugi i da mu je pala na um prava
reč, na primer…«, razmišljao je koje bi ime izgovorio, ali ona već ispruži
ruke kao da se brani.
– Drugi, ma ko to bio, mogao bi da kaže što god hoće… malo bi mu
pomagalo. I da nisi to ti stajao ispred prozora – osmehnu mu se ona – ni
letnje veče ne bi bilo toliko lepo.
On podrugljivo razvuče usta. »Tako govoriš u ovom času, tako, možda,
i misliš u ovom času. Ali…«
Začu se kucanje. Uđe sobarica i saopšti da je došla vratarka iz Ulice
Šrajfogel da pozove gospodina doktora dvorskom savetniku, kome se
stanje opet veoma pogoršalo.
Fridolin pođe u predsoblje, saznade od poslužiteljke da je dvorski
savetnik pretrpeo srčani napad i da se oseća veoma rđavo, i obeća da će
odmah doći.
– Odlaziš…? – zapita ga Albertina dok se on brzo spremao za odlazak,
tako ljutitim tonom kao da joj je hotimično naneo nepravdu.
Fridolin odgovori gotovo začuđeno: »Zbilja moram.«
Ona tiho uzdahnu.
– Nadam se da mu nije tako zlo – reče Fridolin – dosad su mu tri kubna
centimetra morfija pomagala da se povrati od napada.
Sobarica donese krzneni kaput, Fridolin poljubi Albertinu prilično
rasejano u čelo i usta, kao da mu se razgovor poslednjih časova već
izbrisao iz pamćenja, i pohita odatle.

II
Na ulici je morao da otkopča krzneni kaput. Odjednom je odjužilo, sneg
na pešačkoj stazi se skoro istopio i u vazduhu je pirio dah proleća koje
dolazi. Od Fridolinova stana u Jozefštatu blizu Opšte bolnice bilo je jedva
četvrt časa do Ulice Šrajfogel, te se Fridolin uskoro pope rđavo osvetljenim
zavojitim stepeništem stare kuće na drugi sprat i povuče zvono; ali pre no
što se čuo starinski zvuk zvonceta, on zapazi da su vrata samo pritvorena,
uđe kroz neosvetljeno predvorje u dnevnu sobu i odmah vide da je stigao
prekasno. Petrolejka sa zelenim zastorom, koja je visila sa niske tavanice,
bacala je mutnu svetlost na prekrivač, ispod kojeg je nepomično ležalo
opruženo mršavo telo. Mrtvačevo lice bilo je zasenčeno, ali Fridolin ga je
tako dobro poznavao da mu se činilo kako ga sasvim razgovetno vidi –
suvonjavo, smežurano, visoka čela, sa belom kratkom punom bradom,
upadljivo ružnim ušima pokrivenim belim maljama. Marijana, savetnikova
kći, sedela je na donjem kraju kreveta sa opuštenim rukama, kao u
najtežem zamoru. Zaudaralo je na stari nameštaj, lekove, petrolej, kuhinju;
malo i na kolonjsku vodu i sapun od ruže, a Fridolin odnekud oseti i
sladunjavo bljutav miris ove blede devojke, koja je još bila mlada, a već je
mesecima, godinama lagano venula u teškom kućnom radu, napregnutoj
nezi bolesnika i bdenju.
Kad je lekar ušao, ona okrenu pogled ka njemu, ali u oskudnoj svetlosti
teško da je on video kako su njeni obrazi pocrveneli, kao i inače kad se on
pojavi. Ona htede da ustane, jedan Fridolinov pokret rukom uskrati joj to.
Ona mu u znak pozdrava klimnu glavom sa krupnim, ali setnim očima. On
priđe gornjem delu postelje, mehanički dodirnu mrtvačevo čelo, njegove
ruke, koje su u dugim otkopčanim rukavima košulje ležale preko
prekrivača, zatim sleže ramenima sa površnim sažaljenjem, metnu ruku u
džepove svog krznenog kaputa, baci pogled unaokolo po sobi i najzad ga
zaustavi na Marijani. Kosa joj je bila gusta i plava, ali suva, vrat lepo
uobličen i vitak, ali ne sasvim bez bora i žućkastog preliva, a usne tanke
kao od mnogih neizgovorenih reči.
– E, pa – reče on šapatom i gotovo zbunjeno – moja draga gospođice,
ovo vas, svakako, nije zadesilo nepripremljenu.
Ona mu pruži ruku. On je prihvati pun saučešća, zapita, shodno
dužnosti, o toku poslednjeg smrtnog napada. Ona ga obavesti stvarno i
ukratko, i ispriča o poslednjim, srazmerno mirnim danima otkad Fridolin
nije video bolesnika. Fridolin primače stolicu, sede prema Marijani i pruži
joj utehu da misli kako njen otac u poslednjim časovima jedva da je patio;
onda upita da li su obavešteni rođaci. Da; vratarka je već otišla stricu, a, u
svakom slučaju, uskoro će se pojaviti doktor Rediger, »moj zaručnik«,
dodade ona i pogleda Fridolinu u čelo umesto u oči.
Fridolin samo klimnu glavom. On je sreo doktora Redigera u toku
godine dva ili tri puta ovde u kući. Preterano vitak, bled mlad čovek sa
kratkom, plavom, punom bradom i naočarima, docent za istoriju Bečkog
univerziteta, veoma mu se dopao, ne pobuđujući više njegovu
zainteresovanost. Marijana bi sigurno bolje izgledala kad bi bila njegova
dragana. Njena kosa bila bi manje suva, a usne rumenije i punije. Koliko li
ima godina? pitao se dalje. Kad su me prvi put pozvali dvorskom
savetniku, pre tri ili četiri godine, imala je dvadeset tri. Tada je još bila živa
njena mati. U to vreme i ona beše vedrija. Nije li kratko vreme učila
pevanje? Dakle, za ovog docenta će se udati. Zašto to čini? Jamačno, nije
zaljubljena u nj, a ni mnogo novca on ne može da ima. Kakav će to biti
brak? Pa, brak kao hiljadu drugih. Šta se to mene tiče. Vrlo je verovatno da
je nikad više neću videti, jer u ovoj kući nemam više nikakva posla. Ah,
koliko ljudi koji su mi bliži od nje neću više nikad videti.
Dok su mu ove misli prolazile kroz glavu, Marijana je počela da govori
o umrlom da bi se utešila – sa očevidnom ponesenošću, kao da je on
jednostavnom činjenicom svoje smrti odjednom postao značajniji čovek.
Zar je doista imao tek pedeset četiri godine? Istina, mnoge brige i
razočaranja, supruga koja je neprestano bila bolesna – i sin mu je zadao
toliko muka! Kako, ona ima brata? Dabome. Pa, ona je to jednom već
pričala doktoru. Brat je živeo sada negde u inostranstvu, a tamo u
Marijaninu kabinetu visi slika koju je on slikao kao petnaestogodišnjak.
Ona prikazuje oficira koji skače sa brežuljka. Otac se uvek pretvarao da
uopšte ne vidi sliku. Ali to je bila dobra slika. Brat bi ionako mogao da je
nastavi u povoljnijim okolnostima.
Kako uzbuđeno govori, razmišljao je Fridolin, i kako joj oči sijaju!
Groznica? Mogućno! Smršala je u poslednje vreme. Po svoj prilici, katar
plućnih vršaka.
Ona je neprestano govorila dalje, ali njemu se činilo kao da ona više ne
zna tačno kome govori; ili kao da govori samoj sebi. Već dvanaest godina
brat je daleko od kuće, upravo, bio je još dete kad je iznenada nestao. Pre
četiri ili pet godina, za Božić, dobili su poslednju vest od njega iz malog
italijanskog grada. Čudno, zaboravila je ime. Tako je govorila još neko
vreme o stvarima koje se nisu nikoga ticale, bez nužde, skoro nepovezano,
dok najednom ne ućuta i ostade da sedi tu sa glavom u šakama. Fridolin je
bio umoran i još više mu je bilo dosadno; čežnjivo je iščekivao da neko
dođe, rođaci ili zaručnik. Ćutanje je teško pritiskivalo u prostoru. Činilo
mu se kao da mrtvac ćuti sa njima; možda ne zato što stvarno sada nije
mogao da govori, nego namerno i zlurado.
 I pogledavši iskosa na nj, Fridolin reče: »U svakom slučaju, bar kako
stvari stoje, dobro je, gospođice Marijana, što nećete morati još predugo
ostati u ovom stanu« – pa pošto ona malo podiže glavu, ali ne pogleda
Fridolina, dodade: »Vaš verenik će svakako uskoro postati profesor. Na
filozofskom fakultetu prilike su u tom pogledu povoljnije nego kod nas.«
Mislio je na to kako je pre više godina i sam težio akademskoj karijeri, ali
se, zbog svoje sklonosti ka udobnijem životu, najzad opredelio za
praktičnu primenu svog poziva; i odjednom se učini sebi ništavan u
poređenju sa izvrsnim doktorom Redigerom.
– Na jesen ćemo se preseliti – reče Marijana ne pokrenuvši se – njega
zovu u Getingen.
– Ah – reče Fridolin i htede na neki način da poželi sreću, ali to mu se
nije činilo mnogo podesno u ovom trenutku i u ovim okolnostima. On
pogleda ka zatvorenom prozoru i, ne zapitavši prethodno za dozvolu, kao
da ispunjava lekarsko pravo, otvori oba krila i pusti unutra vazduh, koji je
u međuvremenu još otoplio i postao prolećniji, kao da donosi sa sobom
blag miris probuđenih dalekih šuma. Kad se opet osvrnuo prema sobi,
ugleda Marijanine oči upitno upravljene ka njemu. On joj se približi i
napomenu: – Svež vazduh će vam svakako prijati. Baš je otoplilo, a
noćas… – hteo je da kaže: vraćali smo se sa bala pod maskama kući kroz
mećavu, ali brzo preinači rečenicu i dovrši: – Sinoć je na ulicama još bio
sneg visok pola metra.
Teško da je ona čula šta je rekao. Njene oči se ovlažiše, krupne suze
potekoše joj niz obraze i ona opet sakri lice u šake. On joj nehotice položi
ruku na teme i pomilova je po čelu. Osećao je kao njeno telo počinje da
drhti, ona zajeca u sebi, isprva jedva čujno, postepeno sve glasnije i najzad
bez ikakvog uzdržavanja. Najednom ona skliznu sa sedišta, nađe se pred
Fridolinom, obgrli rukama njegova kolena i pritisnu uz njih svoje lice.
Zatim pogleda u nj široko otvorenim, bolno divljim očima i prošaputa
vatreno: »Neću da idem odavde. I ako nikad više ne dođete, i ako vas nikad
više ne budem videla; hoću da živim u vašoj blizini.«
On je bio više tronut negoli začuđen, jer ipak je znao da je zaljubljena u
njega, ili da to bar uobražava.
– Ali ustanite, Marijana – reče on lagano, sagnu se k njoj, blago je
podiže i pomisli: naravno, tu je i histerija. On pogleda iskosa na mrtvog
oca. Nije li sve čuo, pomisli. Možda je obamro? Možda je svaki čovek u
prvim časovima pošto premine samo obamro?… Držao je Marijanu u
zagrljaju, ali u isti mah nešto udaljenu od sebe, i pritisnu skoro nehotice
poljubac na njeno čelo, što mu se samom učini malo smešno. Namah se
seti jednog romana koji je čitao pre mnogo godina i u kojem je sasvim
mladog čoveka, gotovo dete, uz majčinu samrtničku postelju zavela,
tačnije, silovala, njena prijateljica. U istom trenutku, ne znajući zašto,
morao je da pomisli na svoju ženu. U njemu je rasla gorčina prema njoj i
potmula mržnja prema gospodinu u Danskoj sa žutom putnom torbom na
hotelskom stepeništu. On privuče Marijanu čvršće sebi, ali ne oseti ni
najmanje uzbuđenje; prizor suve kose bez sjaja, sladunjavo bljutavi miris
njene neprovetrene odeće pre izazva u njemu laku odvratnost. Kad napolju
odjeknu zvono, on se oseti kao da je spasen, poljubi hitro Marijanu u ruku,
kao u znak zahvalnosti, i ode da otvori. Na vratima je stajao doktor
Rediger, u tamnosivom haveloku2 , sa kaljačama i kišobranom, ozbiljna
izraza lica, prema prilici. Muškarci se neusiljeno pokloniše jedan drugom,
kao što je odgovaralo njihovim stvarnim odnosima. Zatim obojica uđoše u
sobu. Rediger izjavi Marijani saučešće pošto je snebivljivo pogledao
mrtvaca. Fridolin se uputi u susednu sobu da bi sastavio lekarski zaključak
o smrti, odvrnu više plamičak petrolejke iznad pisaćeg stola i pogled mu
pade na portret oficira u beloj uniformi, koji skače sa brežuljka, vitlajući
sabljom na nevidljivog neprijatelja. Slika je bila u uzanom okviru boje
starog zlata i nije delovala mnogo bolje od skromne oleografije.
Sa ispunjenom umrlicom Fridolin se vrati u drugu sobu, gde su na
očevu krevetu, sa rukom u ruci, sedeli verenici.
Opet odjeknu zvono na vratima, doktor Rediger ustade i ode da otvori; u
tom trenutku Marijana reče gotovo nečujno, gledajući u pod: »Volim te.«
Fridolin samo odvrati, izgovorivši, ne bez nežnosti, Marijanino ime.
Rediger se vrati sa starijim bračnim parom. To su bili Marijanini stric i
strina; bilo je izmenjeno nekoliko reči u skladu sa okolnostima, sa
zbunjenošću koju obično širi oko sebe prisustvo čoveka koji je upravo
umro. Mala soba izgledala je odjednom kao da je prepuna gostiju u koroti.
Fridolinu se učini da je suvišan, preporuči se, i do vrata ga otprati Rediger,
koji se oseti obavezan da se zahvali nekolikim rečima i da izrazi nadu da
ću se uskoro opet sresti.

2) Vrsta muškog ogrtača sa kratkom pelerinom (prema engleskom generalu Haveloku).

(Prim. prev.)
 III
Pred ulaznim vratima Fridolin pogleda prema prozoru koji je nedavno
sam otvorio. Krila su lako podrhtavala na ranom prolećnom vetru. Ljudi
koji su tamo gore ostali, živi isto kao i mrtvac, bejahu mu podjednako
avetinjski nestvarni. Učini mu se kao da je umakao; ne toliko nekom
doživljaju koliko setnoj čaroliji, koja nije ovladala njime. Kao jedinu
posledicu on oseti čudno odsustvo volje da pođe kući. Sneg sa ulica se
istopio, levo i desno naslagale su se male prljavobele gomile, gasni
plamenovi u fenjerima su treperili, sa obližnje crkve odzvanjalo je
jedanaest. Fridolin odluči da pre odlaska na spavanje provede još pola časa
u mirnom kutku neke kafane blizu svog stana i uputi se kroz park Gradske
većnice. Na klupama u senci sedelo je tu i tamo po dvoje, čvrsto
priljubljeno jedno uz drugo, kao da je proleće već stvarno nastalo i da
varljivo topao vazduh nije bio bremenit opasnostima. Na jednoj klupi,
ispružen po dužini, namaknuvši šešir na čelo, ležao je prilično odrpan
čovek. Kako bi bilo da ga probudim, razmišljao je Fridolin, i da mu dam
novac za prenoćište? Eh, šta bih time učinio, promisli dalje, morao bih i
sutra da se pobrinem za nj, inače ne bi imalo smisla, i najzad bi još
posumnjali da sam sa njim u nedozvoljenim odnosima. I on ubrza korak,
kao da hoće što je mogućno pre da pobegne od svake vrste odgovornosti i
iskušenja. Zašto baš njemu? zapita se. Samo u Beču postoje hiljade takvih
nesrećnika. Kad bi se trebalo brinuti o svima njima – o sudbinama svih
neznanaca! I on se seti mrtvaca koga je upravo napustio, pa sa izvesnom
jezom, ne bez gađenja, pomisli kako su u opruženom mršavom telu ispod
mrkog flanelskog pokrivača već počeli da deluju večni zakoni truljenja i
raspadanja. I on se radovao što još živi, što su za njega, po svoj prilici, sve
ove odvratne stvari još daleko; što se još nalazi u jeku mladosti, ima
vlastitu ženu, dražesnu i dostojnu ljubavi, a može da ima, povrh toga, još
jednu ili više ako mu se baš prohte. Za to, dakako, treba više slobodnog
vremena no što ga on ima; i on se seti da će sutra u osam izjutra biti u
odeljenju, od jedanaest do jedan obilaziti privatne pacijente, po podne od
tri do pet mora da drži ordinaciju, i da mu za večernje časove predstoji još
nekoliko poseta bolesnicima. Pa… verovatno se bar neće opet zadržati do
ponoći, kao što mu se danas dogodilo.
On preseče trg pred Gradskom većnicom, koji je mutno blistao kao
smesa bara, i okrenu prema Jozefštatu, gde je stanovao. Iz daljine je čuo
potmule, ravnomerne korake i video, još prilično udaljen, tek što je
skrenuo za ugao ulice, kako mu u susret dolazi grupa obojenih studenata 3 ,
njih šest ili osam. Kad mladi ljudi dojezdiše na svetlost fenjera, učini mu se
da u njima prepoznaje plave alemane 4 . On nikad nije pripadao nijednoj
družini, ali u svoje vreme pobedio je u nekoliko studentskih dvoboja
sabljama. U vezi sa ovim sećanjem na doba kad je studirao padoše mu na
um crvena domina koja su ga prošle noći namamila u ložu i ubrzo opet
uvredljivo napustila. Studenti su bili sasvim blizu, govorili su glasno i
smejali se; ne bi li mogao nekog od njih da prepozna iz bolnice? Ali pri
nesigurnom osvetljenju bilo je nemogućno jasno razaznati fizionomije.
Morao je da se drži sasvim blizu zida kako se ne bi sudario sa njima; sada
su bili prošli; samo dugački momak u raskopčanom zimskom kaputu, sa
prevezom preko levog oka, koji je išao poslednji, kao da baš namerno
zaostade delić puta i munu ga izbočenim laktom. To nije moglo da bude
slučajno. Šta li je momak naumio, pomisli Fridolin i nehotice stade; onaj
posle dva koraka učini isto i tako su gledali trenutak jedan drugom u oči sa
umerenog odstojanja. Ali Fridolin se odjednom opet okrenu i pođe dalje.
Čuo je za sobom kratak smeh – skoro je hteo da se još jednom okrene i
pokaže momku, ali oseti da mu srce čudno lupa – baš kao jednom pre
dvanaest ili četrnaest godina kad je neko tako žestoko zalupao na njegova
vrata dok se kod njega nalazilo ljupko devojče, koje je uvek volelo da
izmišlja mladoženju koji je živeo daleko i, verovatno, nije nikad ni
postojao; u stvari, tako preteći, kucao je samo poštar. I sad je osećao kako
mu srce kuca baš kao onda. Šta je to, zapita se ljutito i opazi da mu kolena
malo podrhtavaju. Strah?… Besmislica, odvrati sam sebi. Treba li da se
suprotstavljam pijanom studentu, ja, čovek sa trideset pet godina, lekar
praktičar, oženjen, otac jednog deteta! – Kontrahaža 5 ! Svedoci! Dvoboj! I
na kraju, zbog takve glupe čarke – udarac u ruku? I nekoliko sedmica
nesposoban za rad? Ili iskopano oko? Ili bar trovanje krvi?… I za osam
dana daleko kao gospodin u Ulici Šrajfogel ispod pokrivača od mrkog
flanela! Strah?… On je pobedio u tri dvoboja sabljama, a jednom je već
bio spreman i za dvoboj pištoljima, i nije on dao povod da se tada stvar
prijateljski izgladi. A njegov poziv! Opasnost sa svih strana i u svakom
trenutku – samo se to obično zaboravlja. Koliko je prošlo vremena otkako
mu se dete bolesno od difterije nakašljalo u lice? Tri ili četiri dana, ne više.
To je ipak opasnije nego tamo neka borba sabljama. A on o tome uopšte
nije više mislio. Pa, ako opet sretne momka, stvar se još uvek može
3) Članovi jedne od studentskih družina, nosioci boje te družine. – (Prim. prev.)
4) Isto. – (Prim. prev.)
5) Studentski uslovi dvoboja. – (Prim. prev.)
raščistiti. On nipošto nije bio obavezan u ponoć na putu od bolesnika ili ka
bolesniku, konačno, moglo je i tako da se dogodi – ne, on stvarno nije bio
obavezan da reaguje na takvo budalasto studentsko zadirkivanje. Kad bi
sad, na primer, susreo mladog Danca sa Albertinom – ah, ne, šta mu je
samo palo na pamet? Pa – to ipak nije bilo drukčije nego kad bi ona bila
njegova dragana. Još gore. Da, kad bi taj sada naišao. O, to bi bila prava
slast, stati naspram njega negde na proplanku i uperiti cev pištolja u čelo sa
zaglađenom plavom kosom.
On se, najednom, nađe daleko od cilja u uskoj uličici, kojom je skitalo
samo nekoliko bednih bludnica u noćnom lovu za muškarcima. Avetinjski,
pomisli on. I studenti sa plavim kapama postadoše mu u sećanju slični
priviđenjima, isto kao i Marijana, njen zaručnik, stric i strina, koje je on
sada zamišljao sve poređane oko samrtničke postelje starog dvorskog
savetnika; i Albertina mu sada iskrsnu u mislima kako duboko spava sa
rukama skrštenim ispod zatiljka – čak i njegovo dete, koje je sada ležalo
sklupčano u uzanom belom mesinganom krevetiću, i gospođica rumenih
obraza sa mladežom na levoj slepoočnici – svi su mu se bili sasvim
pretvorili u privid. I u ovom osećanju, mada se od njega pomalo ježio, bilo
je istovremeno nečeg što kao da ga oslobađa svih odgovornosti, čak
razrešuje svakog ljudskog obzira.
Jedna od devojaka koje su tumarale unaokolo pozva ga da pođe s njom.
To je bilo ljupko, još sasvim mlado biće, vrlo bledo, sa narumenjenim
usnama. Mogao bih baš na taj način da završim, mislio je, samo ne tako
brzo! Opet bojažljivost? U osnovi. Čuo je za sobom njene korake, a uskoro
i njen glas. »Zar nećeš sa mnom, doktore?«
On se nehotice osvrnu. »Odakle me poznaješ?« zapita.
– Ne poznajem vas – reče ona – ali u ovom kraju svi su doktori.
Otkako je bio u gimnaziji nije imao nikakva posla sa devojčurama. Da li
se odjednom vratio u godine svog dečaštva te ga je ovo biće privuklo? On
se seti jednog prolaznog poznanika, elegantnog mladića, kome se
pripisivala čudesna sreća kod žena, sa kojim je on kao student posle nekog
bala sedeo u noćnom lokalu i koji je, pre no što se udaljio sa jednom
prostitutkom, na Fridolinov nešto začuđen pogled odvratio rečima: »Uvek
ostaje ono što je najugodnije; a to nisu ni one najgore.«
– Kako se zoveš? – zapita Fridolin.
– Pa, kako se mi zovemo? Naravno, Mici. – Već je okrenula ključ u
ulaznim vratima, ušla u hodnik i čekala da Fridolin pođe za njom.
 – Brzo! – reče ona dok je on oklevao. Odjednom on se nađe kraj nje,
vrata se zatvoriše za njim, ona zaključa, upali voštanu svećicu i osvetli mu.
Jesam li poludeo? zapita se on. Naravno, neću je ni dotaći.
U njenoj sobi gorela je uljanica. Ona odvrnu fitilj. Bila je to sasvim
udobna prostorija, uredno održavana, i, u svakom slučaju, mirisalo je
znatno prijatnije negoli, na primer, u Marijaninu stanu. Dakako, ovde nije
mesecima ležao bolestan starac. Devojka se osmehivala, približi se
nenametljivo Fridolinu, koji je blago odbi. Zatim pokaza na stolicu za
ljuljanje, u koju bi se rado spustio.
– Zaista si vrlo umoran – izrazi ona svoje mišljenje. On klimnu glavom.
A ona, dok se svlačila bez žurbe:
– Pa da, čovek koji radi po ceo dan. Ovakvima kao što smo mi lakše je.
On opazi da joj usne nisu namazane, nego da su prirodno rumene, i
načini joj za to kompliment.
– A zašto bih se mazala? – zapita ona. – Šta misliš, koliko mi je godina?
– Dvadeset? – nagađao je Fridolin.
– Sedamnaest – reče ona, sede mu u krilo i obgrli mu kao dete rukom
zatiljak.
Ko bi na svetu mogao pretpostaviti, mišljaše on, da se sada nalazim baš
u ovoj prostoriji? Jesam li pre jednog časa, pre deset minuta smatrao to
mogućnim? A – zašto? Zašto? Ona je tražila svojim usnama njegove, on se
povi unazad, ona ga pogleda začuđeno i malo tužno, skliznu sa njegovog
krila. Skoro mu beše žao, jer je u njenom zagrljaju bilo mnogo utešne
nežnosti.
Ona obuče crvenu kućnu haljinu, koja je visila preko naslona
raspremljene postelje, zavuče se unutra i stisnu ruke preko grudi, tako da je
cela bila pokrivena.
– Je li ti sada pravo? – zapita ona bez podsmeha, gotovo bojažljivo, kao
da se napreže ga hvati. On je jedva znao šta da odgovori.
– Tačno si pogodila – reče on onda – stvarno sam umoran i vrlo mi je
prijatno što sedim ovde u stolici za ljuljanje i što te jednostavno slušam. Ti
imaš tako mio, blag glas. Samo govori, pričaj mi štogod.
Ona sede u krevetu i zatrese glavom.
– Ti se bojiš – reče ona lagano – a onda za sebe, jedva čujno – šteta!
Ove poslednje reči učiniše da mu krv uzavri. On joj priđe, htede da je
zagrli, objašnjavaše joj da mu ona uliva potpuno poverenje i da time govori
suštu istinu. Privlačio ju je sebi, osvajao, kao devojku, kao voljenu ženu.
Ona se opirala. On se zastide i najzad odustade.
Ona reče:
– Ko bi ga znao, jednom to ipak mora doći. Potpuno si u pravu što se
bojiš. A ako se štogod desi, mogao bi me prokleti.
Novčanice koje joj je pružio ona odbi sa takvom odlučnošću da nije
mogao dalje da navaljuje. Ona se zaogrnu uzanim plavim vunenim šalom,
upali sveću, osvetli mu, otprati ga dole i otvori vrata. »Danas ostajem kod
kuće«, reče ona. On uze njenu ruku i nehotice je poljubi. Ona pogleda u nj
zaprepašćeno, gotovo uplašeno, zatim se nasmeja zbunjeno i srećno. »Kao
neku gospođicu«, reče.
Vrata se zatvoriše za njim i Fridolin brzim pogledom ureza u pamćenje
kućni broj kako bi mogao sutra da pošalje dragoj sirotici vino i slatkiše.

IV
U međuvremenu je još malo otoplilo. Povetarac je doneo u uzanu ulicu
miris vlažnih livada i dalekog planinskog proleća. Kuda sad? mišljaše
Fridolin, kao da se nije razumelo po sebi da treba najzad da ode kući i
legne da spava. Ali on na to nije mogao da se reši. Posle neprijatnog
susreta sa alemanima činio se sebi kao beskućnik, kao da je izbačen na
ulicu… Ili posle Marijanina priznanja? Ne, još odranije – od sinoćnog
razgovora sa Albertinom odmicao se sve dalje iz kruga u kojem je obično
živeo u neki drugi, dalek, tuđ svet.
Krstario je noćnim ulicama, izložio čelo strujanju južnog vetra, i najzad,
odlučna koraka, kao da je sada dospeo na dugo traženi cilj, uđe u
nižerazrednu kafanu, starobečki lagodnu, ne naročito prostranu, umereno
osvetljenu i malo posećenu u ove kasne sate.
U jednom uglu tri gospodina igrala su karte; kelner koji je dotle
posmatrao igru, pomože Fridolinu dok je skidao krzneni kaput, primi
porudžbinu od njega i položi mu na sto ilustrovane novine i večernje
listove. Fridolinu se učini kao da je zbrinut i poče letimično da prelistava
žurnale. Pogled mu se zadrža tu i tamo. U nekom češkom gradu bile su
srušene ulične table na nemačkom jeziku. U Carigradu je održana
konferencija zbog izgradnje železničke pruge u Maloj Aziji, na kojoj je
učestvovao i lord Kranford. Firma Benis i Vajngruber postala je
insolventna6 . Prostitutka Ana Tiger ubila je iz ljubomore vitriolom svoju
prijateljicu Herminu Drobicki. Večeras se održava gozba sa haringama u
Sofijinim dvoranama. Mlada devojka Marija B., sa stanom u Šenbrunškoj
glavnoj ulici 28, otrovala se živinim hloridom. Sve ove činjenice, hladne i
kukavne u svojoj suvoparnoj svakidašnjosti, nekako su treznile i umirivale
Fridolina. Mlade devojke, Marije B., bilo mu je žao; živin hlorid, kako je
to glupo. U ovoj sekundi, dok on udobno sedi u kafani i Albertina spokojno
spava sa rukama prekrštenim iza potiljka, a dvorski savetnik je već
prevazišao sve zemaljske jade, Marija B., Šenbrunška glavna ulica 28,
uvija se u bezumnim bolovima.
On pogleda iznad novina i ugleda dva oka upravljena prema njemu od
stola koji se nalazio naspram njega. Je li mogućno? Nahtigal?… Ovaj ga je
već bio poznao, radosno iznenađen digao obe ruke, prišao Fridolinu,
krupan, prilično pun, skoro zdepast, još mlad čovek sa dugom, blago
kovrdžavom, plavom, već nešto prosedelom kosom i plavim brkovima koji
su visili nadole kao u Poljaka. Nosio je raskopčan siv havelok, ispod njega
malo umašćen frak, izgužvanu košulju sa tri lažna brilijantska dugmeta,
zgužvanom kragnom i lepršavom belom svilenom kravatom. Očni kapci
bili su mu crveni, kao da je probdeo mnoge noći, ali oči su sijale bistro i
plavo.
– Ti si u Beču, Nahtigale? – povika Fridolin.
– Zar ne znaš – reče Nahtigal poljskim mekim naglaskom sa umerenim
jevrejskim prizvukom. – Kako to da ti ne znaš? Ja sam ipak toliko čuven. –
On se nasmeja glasno i dobrodušno, i sede prema Fridolinu.
– Kako? – zapita Fridolin. – Možda si krišom postao doktor hirurgije?
Nahtigal se nasmeja još zvonkije: »Zar me nisi sada čuo? Baš sada?«
– Kako čuo? Ah, da! – I tek sada Fridolinu dođe u svest da je još ranije,
dok se približavao kafani, čuo kako dopiru zvuci klavirske svirke iz neke
podrumske dubine. – Dakle, to si bio ti? – uzviknu on.
– Nego ko? – smejao se Nahtigal.
Fridolin klimnu glavom. Naravno, ovaj osobeni energični udar, ove
čudne, malo samovoljne ali blagozvučne harmonije leve ruke učinili su mu
se odmah tako poznati. »Dakle, ti si se potpuno posvetio tome?« zaključi
on i seti se da je Nahtigal konačno napustio studije medicine već posle
drugog prethodnog ispita iz zoologije, koji je čak uspeo da položi, iako sa
sedmogodišnjim zakašnjenjem. Ali još dugo je on švrljao po bolnici, sali za
6) Nesposobna za plaćanje. – (Prim. prev.)
sekciranje, laboratorijama i slušaonicama, gde je sa svojom plavom
umetničkom glavom, svagda zgužvanom kragnom, lepršavom kravatom,
koja je nekad bila bela, predstavljao upadljivu figuru, popularnu zbog svoje
vedrine i upravo omiljenu ne samo među kolegama već i među pojedinim
profesorima. Sin Jevrejina krčmara iz poljske zabiti, on je svojevremeno
došao iz otadžbine u Beč da studira medicinu. Neznatna roditeljska potpora
bila je od početka jedva vredna pomena i, povrh toga, uskoro je sasvim
obustavljena, što njemu nije smetalo da se i dalje pojavljuje u Ridhofu za
stalnim stolom medicinara, kome je pripadao i Fridolin. Plaćanje njegovih
računa od izvesnog trenutka preuzimao je svaki put drugi imućniji kolega.
I komade odeće dobijao je ponekad na dar, što je on uvek primao rado i bez
lažnog ponosa. Već u svom rodnom gradiću naučio je prve osnove sviranja
na klaviru kod jednog tamošnjeg propalog pijaniste, a u Beču kao
studiosus medicinae7 posećivao je istovremeno konzervatorijum, gde je
navodno važio kao talent koji mnogo obećava. Ali ni tu nije bio dovoljno
ozbiljan ni marljiv da bi se dalje pravilno usavršio; i uskoro se potpuno
zadovoljio muzičkim uspesima u krugu svojih poznanika, upravo
uživanjem koje im je pričinjavao svojom svirkom na klaviru. Neko vreme
radio je kao pijanist u školi igranja u predgrađu. Kolege sa univerziteta i
drugovi koji su sa njim jeli za stolom pokušali su da ga u tom svojstvu
uvedu u bolje kuće, ali on je u takvim prilikama uvek svirao samo ono što
se njemu sviđalo i koliko mu se sviđalo, upuštao se sa mladim damama u
razgovore koji sa njegove strane nisu uvek bili bezazleni, i pio je više nego
što je mogao da podnese. Jednom je svirao za igru u kući nekog direktora
banke. Pošto je još pre ponoći galantnim primedbama punim nagoveštaja
zbunio mladu devojku koja je igrala u njegovoj blizini i izazvao
negodovanje njenog oca, pade mu na um da odsvira raskalašan kankan i
uza nj svojim krepkim basom otpeva dvosmislen kuplet. Direktor banke ga
je oštro prekorio. Nahtigal, kao u oduševljenju, ustade, zagrli direktora,
ovaj, premda i sam Jevrejin, razjaren, frknu pijanisti u lice psovku
uobičajenu u zemlji, koju Nahtigal smesta uzvrati uz snažan šamar – čime
je njegova karijera u boljim kućama grada konačno propala. U intimnijim
krugovima umeo je on uopšte uljudnije da se ponaša, iako su i u takvim
prilikama u poodmaklim časovima ponekad bili prinuđeni da ga silom
izbace iz lokala. Ali su sledećeg jutra takve nezgode opraštali i zaboravljali
svi učesnici. Jednog dana, sve njegove kolege su već odavno završile
studije, on je iznenada iščeznuo iz grada, ne oprostivši se. Još nekoliko

7) Student medicine (lat.). – (Prim. prev.)

meseci stizale su od njega karte s pozdravima iz raznih ruskih i poljskih
gradova; i jednom, bez daljeg objašnjenja, Fridolina, kome je Nahtigal
vazda bio osobito drag, podsetio je na Nahtigalovo postojanje ne samo
pozdrav već i molba da mu pozajmi umeren novčani iznos. Fridolin je
smesta poslao iznos, ne primivši nikad izraz zahvalnosti ili bar znak života
od Nahtigala.
Ali u ovom trenutku, u tri četvrti časa posle ponoći, posle osam godina,
Nahtigal je nastojao da neodložno naknadi ovaj propust, i izvadi tačno
onoliko novčanica koliko je trebalo iz prilično otrcane lisnice, koja je,
uostalom, bila pristojno napunjena, tako da Fridolin mirne duše pristade da
primi novac natrag…
– Dakle, dobro si – zaključi on smešeći se, kao da bi sam sebe umirio.
– Ne mogu da se požalim – odvrati Nahtigal i, dok je njegova šaka
ležala na Fridolinovoj ruci, dodade: – A sada mi reci kako si dospeo ovamo
usred noći?
Fridolin objasni svoju prisutnost u tako kasne sate neodoljivom
potrebom da popije još jednu šolju kafe posle noćnog obilaska bolesnika;
ali prećuta, i ne znajući pravo zašto, da svog pacijenta nije više zatekao u
životu. Zatim se izrazi sasvim uopšteno o svojoj lekarskoj delatnosti na
poliklinici i o svojoj privatnoj praksi, i spomenu da je oženjen, srećno
oženjen i da je otac šestogodišnje devojčice.
Onda ispriča Nahtigal. Kao što je Fridolin tačno pretpostavljao, on se
više od godinu dana potucao kao pijanist po svim mogućnim poljskim,
rumunskim, srpskim i bugarskim gradovima i gradićima. U Lavovu 8 mu
živi žena sa četvoro dece; a on se vedro smejao, kao da je to bilo naročito
smešno što ima četvoro dece, sve u Lavovu i sve od jedne iste žene. Od
prošle jeseni opet se zadržao u Beču. Varijete koji ga je bio angažovao
odmah je propao, pa je sada svirao po raznim lokalima, kao što se upravo
dogodilo, ponekad i u dva-tri iste noći; na primer, ovde dole, u podrumu –
ne baš tako otmenom lokalu za zabavu, kako napomenu, upravo nekoj vrsti
kuglane i što se tiče publike… »Ali kad treba da se brineš za četvoro dece i
ženu u Lavovu« – i on se opet smejao, ništa manje veselo nego pre toga.
»Imam nekad posla i u privatnim kućama«, dodade on brzo. Pa kao da
opazi na Fridolinovu licu osmeh koji opominje – »ne kod direktora banke i
sličnih, ne, u svim mogućnim krugovima, i višim, javnim i tajnim.«

8) U to vreme Lavov je pripadao Poljskoj. Od 1939. nalazi se u sastavu Ukrajinske SSR. –

(Prim. prev.)
 – Tajnim?
Nahtigal pogleda preda se u isti mah mrko i prepredeno. »Sada će opet
poslati po mene.«
– Kako, danas još sviraš?
– Da, tamo, naime, počinjem tek u dva.
– To je izvrsno – reče Fridolin.
– I jeste i nije – nasmeja se Nahtigal, ali se odmah opet uozbilji.
– I jeste i nije?… – ponovi Fridolin radoznalo.
Nahtigal se naže preko stola prema njemu.
– Danas sviram u privatnoj kući, ali ne znam kome pripada.
– Znači, danas sviraš tamo prvi put? – zapita Fridolin još više
zainteresovan.
– Ne, treći put. Ali to će, verovatno, opet biti druga kuća.
– Ne razumem.
– Ni ja – nasmeja se Nahtigal. – Bolje ne pitaj.
– Hm – učini Fridolin.
– Oh, ti si u zabludi. Nije ono što ti misliš. Ja sam već video mnogo
stvari u koje je teško poverovati, u takvim malim gradovima – naročito u
Rumuniji – može se doživeti svašta. Ali ovde… – On zagrnu malo žutu
prozorsku zavesu, pogleda na ulicu i reče za sebe: – Još nisu tu – a onda
Fridolinu objasni: – naime, kola. Uvek me odvoze kolima, i uvek drugim.
– Ti pobuđuješ moju radoznalost, Nahtigale – reče Fridolin hladno.
– Slušaj – reče Nahtigal posle izvesnog oklevanja. – Ako bih nekom na
svetu dopustio… ali, kako se samo čini… – pa odjednom: – Jesi li hrabar?
– Čudno pitanje – reče Fridolin tonom uvređenog obojenog studenta.
– Nisam mislio tako.
– E pa, kako si mislio? Čemu u ovakvim prilikama tako osobita
hrabrost? Šta se to može nekome dogoditi? – I on se nasmeja kratko i
prezrivo.
– Meni se ne može ništa dogoditi, najviše da danas budem poslednji put
– a to je možda i inače tako. – On ućuta i opet pogleda kroz razmak kraj
zavese.
– Dakle?
– Šta misliš? – zapita Nahtigal kao u snu.
 – Pričaj dalje. Kad si već počeo… Tajna organizacija? Zatvoreno
društvo? Zvanice?
– Ne znam. Onomad je bilo trideset ljudi, a prvi put samo šesnaest.
– Bal?
– Naravno, bal. – Kao da se sada pokajao što je uopšte rekao.
– I ti tamo sviraš?
– Kako to tamo? Ja ne znam gde. Stvarno, ne znam. Svirao sam, svirao
sam – vezanih očiju.
– Nahtigale, Nahtigale, kakvu ti to pesmu pevaš!
Nahtigal tiho uzdahnu. »Ali, na žalost, ne sasvim vezanih. Ne tako da
baš ništa ne vidim. Naime, u ogledalu sam video kroz crn svileni rubac
preko mojih očiju…« I opet ućuta.
– Jednom rečju – reče Fridolin nestrpljivo i prezrivo, ali se osećao
čudno uzbuđen – gole devojčure.
– Ne govori devojčure, Fridoline – odvrati Nahtigal gotovo uvređeno –
takve žene još nikad nisi video.
Fridolin se lako nakašlja. »I koliko staje ulaz?« zapita uzgred.
– Misliš, ulaznice, a? Tja, šta ti pada na pamet.
– Pa kako se obezbeđuje pristup? – procedi Fridolin i zadobova po
stolu.
– Moraš da znaš lozinku, a svaki put je druga.
– A današnja?
– Još ne znam. Saznaću je tek od kočijaša.
– Povedi me sa sobom, Nahtigale.
– Nemogućno, suviše je opasno.
– Pa, malopre si sam nameravao… da mi »dopustiš«. Moći će se već
nekako.
Nahtigal ga je posmatrao ispitivački. »Takav kakav si ne možeš ni u
kojem slučaju, pošto su svi maskirani, i gospoda i dame. Imaš li uza se
masku, a? Nemogućno. Možda sledeći put. Nešto ću izmudrovati.« On
oslušnu i opet pogleda kroz razmak kraj zavese na ulicu, pa, odahnuvši,
reče: »Tu su kola. Adieu9 .«
Fridolin ga je čvrsto držao za ruku. »Nećeš tek tako otići od mene.

9) Zbogom (franc). – (Prim. prev.)

Povešćeš me sa sobom.«
– Ali, kolega…
– Prepusti meni sve ostalo. Ja već znam da je »opasno« – možda me baš
to i privlači.
– Ali rekao sam ti već – bez kostima i obrazine…
– Postoje biroi za pozajmicu maski.
– U jedan izjutra!…
– Poslušaj me jednom, Nahtigale. Na uglu Vikenburške ulice nalazi se
takav biro. Svakog dana prolazim onuda na obed. – I užurbano, sa
uzbuđenjem koje je raslo, dodade: – Ostani ovde još četvrt časa, Nahtigale,
za to vreme okušaću tamo svoju sreću. Vlasnik pozajmnog biroa stanuje,
po svoj prilici, u istoj kući. Ako ne – ja odustajem. Neka odluči sudbina. U
istoj kući je kafana, mislim da se zove »Vindobona« 10 . Reći ćeš kočijašu
da si u kafani nešto zaboravio, ući ćeš onamo, ja ću te čekati blizu vrata, ti
ćeš mi brzo reći lozinku i opet ćeš se popeti u kola; a ja, ako mi pođe za
rukom da dobijem kostim, uzeću brzo druga kola i krenuću za tobom –
ostalo će se pokazati. Nahtigale, dajem ti časnu reč, snosiću tvoj rizik u
svakom slučaju.
Nahtigal je nekoliko puta pokušavao da prekine Fridolina, ali uzalud.
Fridolin baci na sto novac za račun sa odveć bogatom napojnicom, kako
mu se činilo da priliči stilu ove noći, i ode. Napolju su stajala zatvorena
kola, na sedištu je nepokretno sedeo kočijaš, sav u crnom, sa visokim
cilindrom – kao mrtvačka kola, pomisli Fridolin. Posle nekoliko minuta
trkom je stigao do zgrade na uglu koju je tražio, zazvonio, raspitao se kod
nastojnika da li ovde u kući stanuje pozajmljivač maski Gibizer, nadajući
se u potaji da nije tako. Ali Gibizer je stvarno stanovao tu, na spratu ispod
biroa za pozajmicu; nastojnik čak nije bio iznenađen zbog pozne posete,
nego odobrovoljen Fridolinovom krupnom napojnicom, napomenu da za
vreme poklada ljudi dolaze veoma često čak i noću da bi pozajmili
kostime. On je osvetljavao svećom odozdo sve dok Fridolin ne zazvoni na
prvom spratu. Gospodin Gibizer, kao da je očekivao na vratima, otvori
sam. Bio je mršav, ćosav, ćelav, nosio je staromodan kućni kaput ukrašen
cvetovima i tursku kapu sa kićankom, tako da je izgledao kao smešan
starac iz pozorišta. Fridolin izreče svoju želju i dodade da cena nije važna,
na šta gospodin Gibizer skoro prezrivo napomenu: »Ja tražim ono što mi
pripada, ne više.«
10) Latinsko ime Beča. – (Prim. prev.)
 On povede Fridolina zavojitim stepeništem gore u skladište. Ono je
mirisalo na svilu, parfeme, prašinu i suvo cveće; iz kolebljive tame sevalo
je srebrno i crveno; i najednom zasija mnoštvo malih lampica između
otvorenih ormana uzanog dugog hodnika, koji se pozadi gubio u tami.
Desno i levo visili su kostimi svih vrsta; na jednoj strani vitezi, paževi,
seljaci, lovci, naučnici, istočnjaci, budale, na drugoj – dvorkinje,
plemkinje, seljanke, sobarice, kraljice noći. Iznad kostima mogle su se
videti kape koje njima odgovaraju, i Fridolin se oseti kao da korača alejom
obešenih, koji se spremaju da pozovu jedni druge na igru. Gospodin
Gibizer je koračao za njim. »Ima li gospodin kakvu posebnu želju? Luj
Četrnaesti? Direktorijum? Staronemačku?«
– Meni treba tamna kaluđerska mantija i crna obrazina, ništa više.
U tom trenutku s kraja hodnika odjeknu zveket stakla. Fridolin uplašeno
pogleda u lice pozajmljivaču maski, kao da je ovaj obavezan da odmah
objasni. Ali Gibizer se ne pokrenu, napipa prekidač koji je bio negde
skriven – i namah se zaslepljujuća svetlost razli do kraja hodnika, gde se
mogao videti malen zastrt stočić sa tanjirima, čašama i bocama. Sa dve
stolice desno i levo podiže se po jedan femrihter 11 u crvenom talaru, dok u
istom trenutku jedno ljupko svetlokoso biće iščeznu. Gibizer se sjuri tamo,
uhvati preko stola belu vlasulju i držaše je u ruci dok se ispod stola
iskobelja dražesna sasvim mlada devojka, gotovo još dete, u kostimu
Pjerete sa belim svilenim čarapama, i dotrča hodnikom do Fridolina, koji je
nehotice dočeka u naručje. Gibizer ispusti belu periku na sto i čvrsto uhvati
femrihtere za nabore njihovih talara. Istovremeno doviknu Fridolinu:
»Gospodine, čvrsto mi držite curicu.« Mala se priljubi uz Fridolina, kao da
on mora da je zaštiti. Njeno sitno uzano lice bilo je belo napudrano,
pokriveno nekolikim veštačkim mladežima; od njenih grudi dopirao je
miris ruža i pudera – iz njenih očiju smešili su se šeretluk i zadovoljstvo.
– Gospodo – povika Gibizer – ostaćete ovde dotle dok vas ne predam
policiji.
– Šta vam pada na um? – povikaše obojica. I kao jednim glasom
dodadoše: – Mi smo se odazvali gospođičinom pozivu.
Gibizer pusti obojicu i Fridolin začu kako im kaže: »O tome ćete dati
bliža obaveštenja. Ili niste odmah videli da imate posla sa ludim
stvorenjem?« pa se okrenu Fridolinu: »Izvinite zbog neugodnog događaja,
gospodine.«

11) Pripadnik srednjovekovnog kraljevskog tajnog suda u Vestfaliji (Fema). – (Prim. prev.)
 – Oh, ništa zato – reče Fridolin. Najradije bi ostao ovde ili bi malu
odmah poveo sa sobom, ma kuda – i ma šta otuda proisteklo. Ona ga je
gledala mameći ga i detinjasto, kao očarana. Femrihteri na kraju hodnika
uzrujano su razgovarali. Gibizer se poslovno obrati Fridolinu pitanjem: »Vi
želite mantiju, gospodine, hodočasnički šešir, obrazinu?«
– Ne – reče Pjereta blistavih očiju – ogrtač od hermelina moraš da daš
ovom gospodinu i grudnjak od crvene svile.
– Ti se ne miči od mene – reče Gibizer i pokaza na tamnu mantiju, koja
je visila između landsknehta12 i venecijanskog senatora. – Ova odgovara
vašoj veličini, evo šešira koji se slaže, uzmite, brzo.
Sada se iznova javiše femrihteri: »Smesta nas pustite napolje, gospodine
Žibizje.« Na Fridolinovo čuđenje oni su izgovarali Gibizerovo ime
francuski.
– Ni govora o tome – odvrati podrugljivo pozajmljivač maski –
prethodno ćete biti ljubazni da sačekate ovde moj povratak.
Za to vreme Fridolin namaknu hitro mantiju, zaveza krajeve opuštenog
belog gajtana u čvor, Gibizer mu, stojeći na uskim lestvicama, dohvati crn
hodočasnički šešir sa širokim obodom i Fridolin ga stavi na glavu; ali sve
ovo je činio kao pod nekom prinudom, jer se sve jače osećao obavezan da
ostane i bude kraj Pjerete u slučaju opasnosti koja joj preti. Obrazina koju
mu je Gibizer zatim tutnuo u ruku i koju je odmah probao mirisala je na
neobičan, malo neprijatan parfem.
– Ti ćeš ići ispred mene – reče Gibizer maloj i pokaza zapovednički u
pravcu stepenica. Pjereta se okrenu, pogleda prema kraju hodnika i baci
setno-veseo oproštajni pozdrav. Fridolin je sledio njen pogled; tamo više
nisu stajali femrihteri nego dva vitka mlada čoveka u frakovima i sa belim
kravatama, ali obojica još sa crvenim obrazinama preko lica. Pjereta slete
niz zavojito stepenište, Gibizer pođe za njom, Fridolin ih je sledio. Dole u
predsoblju Gibizer otvori vrata koja su vodila u unutrašnje prostorije i reče
Pjereti: – Smesta odlazi u krevet, pokvareni stvore, razgovaraćemo čim se
gore obračunam sa gospodom.
Stajala je na vratima, bela i nežna, i zatresla glavom, tužno gledajući u
Fridolina. Fridolin ugleda u velikom zidnom ogledalu desno suvonjavog
hodočasnika, koji nije bio niko drugi do on sam, i začudi se šta se to
dogodilo sa tako prirodnim stvarima.
Pjereta je nestala, stari iznajmljivač maski zaključa za njom. Zatim
12) Nemački najamnički vojnik iz XV-XVI veka. – (Prim. prev.)
otvori vrata stana i izgura Fridolina na stepenište.
– Izvinite – reče Fridolin – mojom krivicom…
– Pustite, gospodine, platićete kad budete vraćali, verujem vam.
Ali Fridolin se ne pomače. »Zakunite mi se da nećete učiniti ništa nažao
jadnom detetu.«
– Šta se to vas tiče, gospodine?
– Čuo sam kako ste malu malopre označili kao ludu, a sada ste je
nazvali pokvarenim stvorom. Čudna protivrečnost, priznaćete.
– Pa, gospodine – odgovori Gibizer tonom kao u pozorištu – zar lud nije
pokvaren pred bogom?
Fridolin se zgrozi.
– Kao i uvek – napomenu on tada – može se pronaći izlaz. Ja sam lekar.
Sutra ćemo nastaviti razgovor o tome.
Gibizer se smejao podsmešljivo i bezglasno. Na stepeništu odjednom
zasja svetlost, vrata između Gibizera i Fridolina se zatvoriše i odmah beše
namaknut šip. Dok je silazio niza stepenice Fridolin se oslobodi šešira,
mantije, maske, uze sve pod ruku, nastojnik otvori vrata. Mrtvačka kola su
stajala na drugoj strani sa nepokretnim vozačem na sedištu. Nahtigal se
upravo spremao da napusti kafanu i ne bi se reklo da mu je naročito
prijatno što vidi da je Fridolin stvarno spreman.
– Dakle, zbilja si nabavio kostim?
– Kao što vidiš. A lozinka?
– Znači, ti insistiraš?
– Bezuslovno.
– E pa… lozinka je Danska.
– Jesi li šenuo, Nahtigale?
– Zašto šenuo?
– Ništa, ništa. Slučajno sam ovog leta bio na danskom primorju. Pa,
penji se… ali ne odmah, kako bih imao vremena da uzmem kola preko.
Nahtigal klimnu glavom, zapali natenane cigaretu, dok je Fridolin hitro
prešao ulicu, uzeo fijaker i uputio svog kočijaša bezazlenim tonom, kao da
je posredi šala, da sledi mrtvačka kola, koja su upravo kretala ispred njih.
Ona su vozila Alzerovom ulicom, zatim ispod železničkog vijadukta u
predgrađu i dalje rđavo osvetljenim pustim sporednim ulicama. Fridolin
pomisli da kočijaš njegovih kola nije, možda, izgubio trag prethodnih, ali
koliko god je puta promolio glavu kroz otvoren prozor u neprirodno topao
vazduh, uvek je ispred sebe video druga kola na umerenom odstojanju i
kočijaša sa visokim crnim cilindrom koji je nepokretno sedeo na sedištu.
Moglo bi i rđavo da se svrši, razmišljao je Fridolin. Pri tome je još uvek
osećao miris ruža i pudera, koji je do njega dopro sa Pjeretinih grudi.
Kakvog li sam se čudnog romana dotakao u prolazu? pitao se. Ne bi
trebalo da idem dalje, možda ne bih ni smeo. Gde sam, zapravo, sada?
Put je vodio laganim usponom između skromnih vila. Sad je Fridolin
držao da razabira gde se nalazi; pre više godina šetao je ponekad naovamo:
brdo na koje se peo moralo je biti Galicin. Sa leve strane u dubini video je
grad zamagljen parom kako svetluca hiljadama svetiljki. Začu kotrljanje
točkova iza sebe i pogleda nazad kroz prozor. Za njim su se kretala dvoja
kola i to mu beše drago, jer, u svakom slučaju, više nije mogao da sumnja u
kočijaša mrtvačkih kola.
Odjednom, uz vrlo snažan trzaj, kola skrenuše u stranu i između
rešetaka, ograda, padina pođoše nizbrdo kao u neku klisuru. Fridolin se seti
da je poslednji čas da se maskira. Skide krzneni kaput, navuče mantiju isto
onako kao što se obično svako jutro u odeljenju bolnice uvlačio u rukave
svog platnenog radnog mantila; i kao na nešto spasonosno, pomisli kako će
već za nekoliko časova, ako sve prođe dobro, kao i svakog jutra, obilaziti
krevete svojih bolesnika – lekar spreman da pomogne.
Kola se zaustaviše. Kako bi bilo, pomisli Fridolin, da ne siđem, nego da
se odmah vratim? Ali kuda? Maloj Pjereti? Ili bludinčici iz Ulice Buhfeld?
Ili Marijani, pokojnikovoj kćeri? Ili kući? I on sa lakom jezom oseti da
nikud nije manje želeo nego baš tamo. Ili je to bilo zato što mu se ovaj put
činio najduži? Ne, ne mogu natrag, pomisli. Moram dalje, ma i u smrt. Sam
se nasmeja krupnoj reči, ali pri tome ne beše tako vedro raspoložen.
Kapija vrta bila je širom otvorena. Kočijaš mrtvačkih kola ispred njega
vozio je sve dublje naniže u klanac ili u tamu, kako mu se činilo. Dakle,
Nahtigal je svakako već sišao. Fridolin hitro iskoči iz kola, naloži kočijašu
da ga sačeka gore na onoj okuci koliko god bude trebalo. I da bi se
obezbedio, dade mu bogat predujam i obeća mu isti iznos za povratak.
Kola koja su sledila njegova bejahu stigla. Fridolin spazi kako iz prvih
silazi umotana ženska prilika. On uđe u vrt, i stavi masku. Uzana staza
osvetljena od kuće vodila je do vrata; dvoja krila se naglo otvoriše i
Fridolin se nađe u uskom belom predvorju. U susret njemu dopreše zvuci
harmonijuma, dva lakeja u tamnim livrejama, lica pokrivenih sivim
obrazinama, stajahu desno i levo.
 – Lozinku? – šapnuše mu u dva glasa. A on odgovori: »Danska.« Jedan
lakej primi njegov krzneni kaput i izgubi se sa njim u susednoj prostoriji,
drugi otvori vrata i Fridolin stupi u neku sumračnu, skoro tamnu visoku
dvoranu, zastrtu unaokolo crnom svilom. Maske, sve u duhovničkoj odeći,
hodale su tamo-amo, šesnaest do dvadeset lica, kaluđera i kaluđerica.
Zvuci harmonijuma, nežno bujajući, neka italijanska crkvena melodija,
činilo se da dopiru odozgo sa visine. U jednom uglu dvorane stajala je
mala grupa, tri kaluđerice i dva kaluđera; odande su se, reklo bi se
namerno, svaki čas letimično okretali ka njemu. Fridolin zapazi da on
jedini ima kapu, skide hodočasnički šešir i prošeta gore-dole što je mogao
bezbrižnije; jedan kaluđer dotače njegovu ruku i pozdravi ga klimanjem
glave; ali iza maske pogled je čitavu sekundu duboko ponirao u
Fridolinove oči. Okruži ga neobičan zagušljiv miris, kao da dopire iz
vrtova južnih zemalja. Opet ga neko očeša rukom. Sad je to bila kaluđerica.
Kao i ostale, i ona je imala oko čela, glave i potiljka obavijen crn veo,
ispod crne svilene čipke obrazine blistala su usta crvena kao krv. Gde sam?
Pomisli Fridolin. Među ludacima? Među zaverenicima? Jesam li dospeo na
skup neke verske sekte? Jesu li Nahtigalu naredili ili platili da dovede sa
sobom nekog neposvećenog, koga bi hteli da preobrate? Ipak za
kostimiranu zabavu sve mu se činilo suviše ozbiljno, jednolično,
neprijatno. Zvucima harmonijuma pridružio se ženski glas, staroitalijanska
duhovna arija razlegla se prostorom. Svi su se umirili, činilo se da
osluškuju, i Fridolin se neko vreme prepusti čudesnoj melodiji koja je
nadolazila. Odjednom iza njega prošaputa ženski glas: »Ne okrećite se
meni. Još je vreme da odete. Vi ne spadate ovde. Ako se otkrije, rđavo ćete
proći.«
Fridolin se uplaši. Jednu sekundu je mislio da se povinuje opomeni. Ali
radoznalost, iskušenje i, pre svega, njegova gordost nadjačaše sve
nedoumice. Kad sam već zašao tako daleko, pomisli, neka se završi kako
bilo. I on zavrte odlučno glavom, ne okrenuvši se.
Tada glas iza njega prošaputa: »Bilo bi mi vas žao.«
Sada se on okrenu. Ugleda kako usta crvena kao krv svetlucaju kroz
čipku maske, crne oči utonuše u njegove. »Ostajem«, reče on herojskim
tonom, koji nije poznavao u sebi, i opet okrenu lice od nje. Pesma se
čudesno razlivala, harmonijum je zvučao na nov, više nimalo crkven način,
nego kipeći svetovno, razbludno, kao orgulje; i gledajući oko sebe, Fridolin
zapazi da su sve kaluđerice nestale i da se u dvorani nalaze samo još
kaluđeri. I glas koji je pevao u međuvremenu se promenio iz svoje duboke
ozbiljnosti, preko trilera koji se umetnički uzdizao, do zvonkosti i klicanja,
a namesto harmonijuma počeo je da svira zemaljski i smelo klavir –
Fridolin odmah prepozna Nahtigalov divlji udar koji razdražuje – i dotle
tako plemenit ženski glas u poslednjem prodornom pohotnom kriku uzvi se
gotovo kroz tavanicu u beskraj. Otvoriše se vrata desno i levo: na jednoj
strani Fridolin prepozna za klavirom nejasne crte Nahtigalove pojave, dok
je prostorija na suprotnoj strani blistala zaslepljujućom svetlošću, a žene su
stajale tamo bez pokreta, sve sa tamnim velovima oko glava, čela i
zatiljaka, crnim obrazinama od čipke preko lica, ali inače sasvim nage.
Fridolinove oči bludile su požudno od bujnih do vitkih, od nežnih do
gizdavo rascvetalih oblika; i to što je svako od nepokrivenih bića ipak
ostalo tajna i što su krupne oči iza crnih maski zračile ka njemu kao
najnerešivija zagonetka, pretvaralo je njegovo neizrecivo zadovoljstvo
posmatranja u gotovo nepodnošljiv bol žudnje. Ali isto kao on osećali su se
i ostali. Prvi uzdasi ushićenja preobražavali su se u uzdisaje, koji su
odjekivali kao dubok jauk; tu i tamo otimao se krik – i najednom, kao da ih
neko goni, svi oni, ne više u kaluđerskim mantijama, nego u svečanim
belim, zelenim, plavim, crvenim odelima, sjuriše se iz sumračne dvorane
ka ženama, gde ih dočeka mahnit, gotovo opak smeh. Fridolin jedini beše
ostao kao kaluđer i prikradao se, donekle bojažljivo, najudaljenijem uglu,
gde se našao blizu Nahtigala, koji mu je bio okrenut leđima. Fridolin zbilja
ugleda da Nahtigal nosi prevez preko očiju, ali mu se, istovremeno, učini
da je opazio kako iza ovog preveza njegove oči pilje u visoko ogledalo
naspram njega, u kojem su se šareni kavaljeri vrteli sa svojim nagim
igračicama.
Odjednom jedna od žena stade kraj Fridolina i prošaputa – jer niko, kao
da su i glasovi morali da ostanu tajna, nije izgovarao glasno nijednu reč –
»Zašto si tako usamljen? Zašto ne igraš?«
Fridolin opazi kako ga dva plemića iz drugog ugla drže oštro na oku i
posumnja da su stvorenje kraj njega – ono je bilo dečački razvijeno i vitko
– poslali k njemu da ga proveri i iskuša. Uprkos tome, on raširi ruke prema
njoj da ne bi privukao pažnju na sebe, kad se druga žena odvoji od svog
suigrača i trčeći priđe pravo Fridolinu. On je odmah shvatio da je to bila
ona koja ga je ranije upozorila. Ona se napravi kao da ga je ugledala prvi
put i prošaputa, ali dovoljno razgovetno da se moglo čuti i u onom drugom
uglu: »Jesi li se najzad vratio?« I dodade, smejući se veselo: »Sve je
uzalud, poznali su te.« Pa se okrenu onoj koja je ličila na dečaka: »Prepusti
mi ga samo dva minuta. Onda će opet biti tvoj, ako hoćeš, sve do jutra.« I
reče joj tiše, pretvarajući se da je obradovana: »To je on, da, on je.« Druga
se začudi: »Zaista?« i odlete u ugao kavaljerima.
– Ne pitaj ništa – reče sada ona koja je ostala Fridolinu – i ničemu se ne
čudi. Pokušala sam da ih prevarim, ali ti kažem odmah: to nije zadugo.
Beži dok ne bude prekasno. A svakog časa može biti prekasno. I pazi da ti
ne uđu u trag. Niko ne sme saznati ko si. Izgubio bi spokojstvo, životni mir
zauvek. Odlazi!
– Hoću li te opet videti?
– Nemogućno.
– Onda ostajem.
Njeno nago telo, koje mu se poverilo i skoro mu pomračilo čula,
zadrhta.
– U igru se ne može uložiti više od mog života – reče on – a ti to u
ovom trenutku zaslužuješ. – On je uhvati za ruke i pokuša da je privuče
sebi.
Ona opet prošaputa, skoro u očajanju: »Odlazi!«
On se nasmeja i začu sebe kao što se čuje u snu. »Ja vidim gde sam. Vi
ipak niste tu, svi vi, samo zato da bi čovek poludeo gledajući vas! Ti se
samo naročito zabavljaš sa mnom da bi mi sasvim zavrtela mozak.«
– Biće prekasno, odlazi!
On nije hteo da je sluša. »Ne postoji li ovde tajna odaja u koju se
povlače parovi koji su se zbližili? Zar će se svi koji se ovde nalaze rastati
jedni od drugih sa učtivim poljupcima u ruku? Ne izgledaju tako.«
I on pokaza na parove koji su prema besomučnim zvucima klavira i
dalje igrali u preosvetljenoj, blistavoj susednoj prostoriji, užarena bela tela
priljubljena uz plavu, crvenu, žutu svilu. Učini mu se da se sada niko ne
brine o njemu i o ženi pored njega; stajali su u skoro tamnom središtu
dvorane sasvim sami.
– Jalova nada – šapnu ona. – Ovde nema odaje o kojoj sanjaš. Poslednji
je minut. Beži!
– Pođi sa mnom.
Ona u očajanju plaho zavrte glavom.
On se opet nasmeja i ne prepozna svoj smeh. »Ti me vučeš za nos. Zar
su ovi muškarci i ove žene došli ovamo samo da bi jedni druge raspalili a
onda prezrivo odbili? Ko ti može zabraniti da odeš sa mnom ako želiš?«
 Ona duboko uzdahnu i obori glavu.
– Ah, sad razumem – reče on. – To je kazna koju ste odredili onome ko
se uvuče nepozvan. Niste mogli izmisliti svirepiju. Oprostite mi. Smiluj mi
se. Dosudi mi drugu pokoru. Samo ne ovu – da odem bez tebe!
– Ti si lud. Ja odavde ne mogu otići s tobom isto kad ni sa bilo kime
drugim. I onaj ko pokuša da me prati uništiće i svoj i moj život.
Fridolin je bio kao opijen, ne samo njom, njenim mirisavim telom,
njenim crveno užarenim usnima, ne samo atmosferom ove prostorije,
pohotnim tajnama koje su ga ovde okružavale – njega su istovremeno opili
i izazvali u njemu požudu doživljaji ove noći, od kojih nijedan nije imao
svršetak; sam on, sopstvena smelost, promena koju je u sebi osećao. I on
dodirnu rukama veo koji je bio obavijen oko njene glave kao da hoće da ga
skine.
Ona ga zgrabi za ruke. »Jedne noći nekom je palo na pamet da jednoj od
nas strgne veo sa čela. Strgli su mu obrazinu s lica i napolju ga izbičevali.«
– A… ona?
– Možda si čitao o lepoj mladoj devojci… bilo je to pre nekoliko
sedmica, koja se trovala uoči svoje svadbe.
On se seti, čak i imena. Reče ga. Nije li to bila devojka iz kneževske
kuće, koja je bila zaručena sa italijanskim princem?
Ona klimnu glavom.
Neočekivano se tu nađe jedan od kavaljera, najotmeniji od svih, jedini u
belom odelu, i sa kratkim, doduše učtivim, ali istovremeno zapovedničkim
poklonom, pozva u igru ženu sa kojom je Fridolin razgovarao. Fridolinu se
učini da je ona oklevala trenutak. Ali već ju je onaj drugi obuhvatio i vrteo
se sa njom prema parovima u osvetljenoj susednoj dvorani.
Fridolin se obrete sam i ova iznenadna napuštenost obuze ga kao jeza.
On pogleda oko sebe. U tom trenutku činilo mu se da se niko ne brine o
njemu. Možda je ovo još poslednja mogućnost da se udalji nekažnjen. Šta
ga je, uprkos tome, držalo prikovanog u njegovu uglu, gde je mogao da se
oseća neviđen i neposmatran – zazor od neslavnog i smešnog povratka,
neutoljena, mučna žudnja za čudesnim ženskim telom čiji se miris još širio
oko njega; ili pomisao da sve što se dotle događalo možda znači proveru
njegove hrabrosti i da će mu divna žena pripasti kao nagrada – nije znao ni
sam. Ali, u svakom slučaju, bilo mu je jasno da ovu napetost ne može više
podnositi i da uza svu opasnost mora prekratiti to stanje. Na šta god da se
odluči, nije moglo da ga staje života. Možda se nalazio među ludacima,
možda među razvratnicima, jamačno ne među nevaljalcima i zločincima. I
pade mu na um misao da stane među njih, prizna sam da je uljez i stavi im
se viteški na raspolaganje. Samo tako, kao nekim izvanrednim akordom,
smela je da se završi ova noć ako je trebalo da znači više nego nejasan i
zbrkan zbir sumornih, žalosnih, luckastih i veselih pustolovina, od kojih
ipak nijedna ne bi bila doživljena do kraja. I pošto je odahnuo, poče da se
priprema.
Ali u tom času začu se šapat kraj njega: »Lozinku!« Jedan crni kavaljer
mu je neopaženo prišao, pa, kako Fridolin ne odgovori odmah, postavi
pitanje ponovo.
»Danska«, reče Fridolin.
– Sasvim tačno, gospodine, to je lozinka za ulazak. Lozinku kuće, ako
smem da zamolim?
Fridolin je ćutao.
– Nećete da budete dobri da nam kažete lozinku kuće? – odjeknu oštro
kao nož.
Fridolin slegnu ramenima. Onaj drugi stade u sredinu prostorije, diže
ruke, svirka klavira prestade, igra se prekinu. Priđoše još dva kavaljera,
jedan u žutom, drugi u crvenom. »Lozinku, gospodine«, rekoše obojica
istovremeno.
– Zaboravio sam je – odvrati Fridolin sa praznim osmehom. Osećao se
sasvim spokojan.
– To je nevolja – reče čovek u žutom – jer ovde, ako zaboravite lozinku,
važi isto, kao da je nikad niste ni znali.
Ostale muške maske stuštiše se unutra, vrata sa obe strane se zatvoriše.
Fridolin je stajao sam u kaluđerskoj mantiji među raznobojnim
kavaljerima.
– Masku dole! – povikaše nekoliko njih uglas. Fridolin je držao
ispružene ruke ispred sebe kao da bi se zaštitio. Učini mu se da bi bilo
hiljada puta gore stati otkrivena lica među bučnim maskama negoli
iznenada se pojaviti nag među obučenima. I on reče čvrstim glasom: – Ako
neko od gospode smatra da mu je moja pojava povredila čast, izjavljujem
da sam spreman da mu pružim zadovoljenje na uobičajen način. Ali svoju
masku skinuću samo u slučaju da to svi odmah učinite, gospodo.
– Ovde nije reč o zadovoljenju – reče kavaljer odeven u crveno, koji
dotle još ništa nije rekao – nego o ispaštanju.
– Masku dole – naredi opet drugi zvonkim drskim glasom, koji podseti
Fridolina na ton komande nekog oficira.
– Reći će vam se u lice šta vas čeka, a ne u vašu obrazinu.
– Neću je skinuti – reče Fridolin još oštrijim tonom – i teško onome ko
se usudi da me dodirne.
Po neka ruka hitro se maši njegovo lice, kao da bi mu strgla masku, kad
se iznenada otvoriše vrata i jedna žena – Fridolin nije mogao da sumnja u
to ko je ona – priđe, u kaluđerskoj odeći, kao što ju je isprva ugledao. A iza
nje u preosvetljenoj prostoriji mogle su se videti ostale, nage sa pokrivenim
licima, pribijene jedna uz drugu, neme, preplašen čopor. Ali vrata se
odmah zatvoriše.
– Pustite ga – reče kaluđerica – ja sam spremna da ga iskupim.
Kratko duboko ćutanje, kao da se dogodilo nešto strahovito, a zatim se
crni kaluđer, koji je prvi zatražio lozinku od Fridolina, obrati kaluđerici
rečima: »Ti znaš šta time preuzimaš na sebe.«
– Znam.
Kao da dubok uzdah prostruja prostorijom.
– Vi ste slobodni – reče kavaljer Fridolinu – bez oklevanja napustite ovu
kuću i čuvajte se da tragate dalje za tajnama u čije ste se predvorje ušunjali.
Pokušate li ma koga da navedete na naš trag, pošlo vam to za rukom ili ne
– bićete izgubljeni.
Fridolin se ne pomače. »Na koji način treba ova žena da me iskupi?«
zapita.
Ne odgovoriše mu. Nekoliko ruku pokaza na vrata, kao znak da treba
neodložno da ode.
Fridolin zatrese glavom. »Dosudite mi, gospodo, što god želite, neću
dopustiti da drugo ljudsko biće plaća za mene.«
– Sudbinu ove žene – reče crni kavaljer sada sasvim tiho – ipak ne biste
mogli više niukoliko izmeniti. Kad se ovde neko zarekne, nema povratka.
Kaluđerica lagano klimnu glavom, kao da potvrđuje. »Odlazi!« reče ona
Fridolinu.
– Ne – odgovori on povišenim tonom. – Život za mene više ništa ne
vredi ako treba da odem odavde bez tebe. Odakle dolaziš, ko si – ne pitam.
Šta može vama, nepoznata gospodo, da znači hoćete li ovu pokladnu
komediju, pa bila ona sračunata i na ozbiljan završetak, odigrati do kraja ili
ne. Ma ko vi bili, gospodo, vi, u svakom slučaju, vodite još jedan život
osim ovog. Ali ja ne izigravam nikakvu komediju, pa ni ovde, i ako sam
dosad bio prinuđen da to činim, sada odustajem od toga. Osećam da me je
zadesila sudbina koja nema više ničeg zajedničkog sa ovom maskaradom.
Reći ću vam svoje ime, skinuću svoju obrazinu i primiču sve posledice na
sebe.
– Čuvaj se! – uzviknu kaluđerica. – Upropastićeš sebe, a mene nećeš
izbaviti! Odlazi! – I okrenu se ostalima: – Evo me, uzmite me… svi!
Taman kostim spade sa nje kao u čaroliji, ona je stajala tu u sjaju svoga
belog tela, maši se vela koji je bio obavijen oko njenog čela, glave i
zatiljka, i odvi ga čudnim kružnim pokretom. On skliznu na pod, tamna
kosa joj pade preko ramena, grudi i bedara – ali pre no što je Fridolin
mogao da ulovi sliku njenog lica, zgrabile su ga ruke kojima se nije mogao
oteti, povukle ga i dogurale do vrata; trenutak zatim obreo se u predvorju,
vrata za njim bila su zatvorena, jedan lakej sa obrazinom donese mu
krzneni kaput, pomože mu da se obuče i spoljna vrata se otvoriše. Kao
gonjen nevidljivom silom, on pohita dalje, nađe se na ulici, svetlost iza
njega nestade, on se osvrnu i ugleda kuću kako nemo leži sa zatvorenim
prozorima iz kojih nije prodirao ni zračak. Samo da sve tačno zapamtim,
pomisli najpre. Moram ponovo pronaći tu kuću, sve će se ostalo pokazati.
Noć je bila oko njega. Na izvesnoj udaljenosti od njega, tamo gde je
trebalo da ga čekaju kola, svetleo je fenjer mutno crvenkasto. Iz dubine
ulice kočijaš doveze mrtvačka kola, kao da ih je on pozvao. Lakej otvori
vrata.
– Ja imam svoja kola – reče Fridolin. Lakej zavrte glavom. – Ako su ona
otišla odavde, vratiću se u grad pešice.
Lakej odgovori pokretom ruke tako malo lakejskim da je isključivao
svako protivljenje. Kočijašev cilindar dizao se smešno visoko u noć. Vetar
je plaho duvao, nebom su plovili ljubičasti oblaci. Posle onoga što je dotad
doživeo Fridolin se nije mogao zavaravati da mu ne preostaje ništa nego da
se popne u kola, koja u isti mah smesta krenuše.
Fridolin se osećao spreman da se, uprkos svoj opasnosti, lati
rasvetljavanja pustolovine čim to bude mogućno. Njegov život, činilo mu
se, nema ni najmanje smisla ako ne uspe opet da pronađe zagonetnu ženu
koja u ovom času plaća cenu njegova izbavljenja. Kakvu, to je bilo suviše
lako odgonetnuti. Ali kakav je razlog imala da se žrtvuje za nj? Da se
žrtvuje?… Da li je ona uopšte bila žena za koju ono što joj je sada
predstojalo, što sada podnosi – znači žrtvu? Ako je ona učestvovala na
ovim poselima – a to nije moglo biti prvi put večeras, pošto se pokazala
tako posvećena u običaje – šta je za nju moglo značiti to što će se podati
jednom od ovih kavaljera ili svima njima? Da, je li ona uopšte mogla biti
nešto drugo nego bludnica? Jesu li sve te žene mogle biti išta drugo?
Bludnice – bez sumnje. I ako su sve one, pored ovog, vodile još neki drugi,
u neku ruku građanski život, to je upravo bio život bludnice. I nije li sve to
što je baš doživeo bilo, možda, samo sramna šala, koju su sebi dopustili?
Šala koju su, za slučaj da se jednom neko nepozvan uvuče ovamo, već
predvideli, pripremili, možda čak i brižljivo proučili. Pa ipak, kad je opet
zamislio ovu ženu koja ga je od početka upozoravala, koja je sada bila
spremna da plati za nj – u njenom glasu, u njenom držanju, u kraljevskoj
plemenitosti njenog nepokrivenog tela bilo je nešto što nipošto nije moglo
biti laž. Ili je možda samo njegova, Fridolinova iznenadna pojava uticala
kao čudo da se ona preobrazi? Posle svega što ga je zadesilo ove noći, ni
takvo čudo nije smatrao nemogućnim – i nije bio svestan ludosti te misli.
Možda postoje časovi, noći, razmišljao je, kad tako retkom, neodoljivom
draži zrače muškarci kojima u običnim okolnostima nije svojstvena osobita
moć nad drugim polom?
Kola su se još uvek pela na brežuljak. Odavno bi, da su bila čista posla,
morala okrenuti u glavnu ulicu. Šta su naumili s njim? Kuda je trebalo da
ga odvezu ta kola? Treba li komedija, možda, da dobije i nastavak? I kakav
bi on trebalo da bude? Možda rasplet? Veseo ponovni sastanak na drugom
mestu? Nagrada posle slavno izdržane probe, prijem u tajno društvo?
Nesmetano ovladavanje ljupkom kaluđericom?… Prozori kola bili su
zatvoreni. Fridolin pokuša do pogleda napolje – bili su neprozirni. Htede
da otvori prozor: desno, levo – to je bilo nemogućno; i isto tako
neprozirna, isto tako čvrsto zatvorena bila je i staklena pregrada između
njega i kočijaševog sedišta. On zalupa na prozorsko okno, povika, kriknu,
kola su se kretala dalje. Pokuša da otvori vrata, desno, levo, ona nisu
popuštala na pritisak. Njegov ponovljeni uzvik uguši se u kloparanju
točkova, u hučanju vetra. Kola počeše da se truckaju: kretala su se nizbrdo,
sve brže. Fridolinu, uznemirenom i uplašenom, dođe da razbije jedan od
slepih prozora kad se kola iznenada zaustavile. Oboja vrata se otvoriše
istovremeno, kao pomoću nekog mehanizma, kao da ironično pružaju
Fridolinu da bira između desnih i levih. On iskoči, vrata se zalupiše – pa
kola odoše odatle preko čistine u noć, a da kočijaš ni najmanje nije hajao
za Fridolina.
Nebo je bilo oblačno, oblaci su jurili, vetar zviždao, Fridolin je stajao u
snegu, koji je bledo svetleo unaokolo. Stajao je sam, sa raskopčanim
krznenim kaputom preko svog kaluđerskog ruha, sa hodočasničkim
šeširom na glavi i nije se osećao baš ugodno. Na izvesnoj udaljenosti
pružala se široka ulica. Povorka fenjera koji su mutno treperili pokazivala
je pravac prema gradu. Ali Fridolin pođe pravo naniže, skraćujući put,
preko golemog polja koje se lagano spuštalo, pokriveno snegom, da bi što
pre dospeo među ljude. Promočenih nogu došao je u neku uzanu, skoro
neosvetljenu uličicu i zakoračio najpre između visokih plotova, koji su
ječali na oluji; iza sledećeg ugla nađe se u nešto široj ulici, gde su se
smenjivale retke male kuće i prazno zemljište za gradnju. Sa nekog
zvonika izbiše tri časa. Neko je dolazio u susret Fridolinu, u kratkom
kaputu, sa rukama u džepovima, glave uvučene u ramena, sa šeširom nisko
natučenim na čelo. Fridolin se spremi kao da bi se branio ako ga onaj
napade, ali sasvim neočekivano skitnica se iznenada okrenu i pobeže. Šta
to znači? zapita se Fridolin. Onda se seti da verovatno izgleda dosta
zloslutno, skide hodočasnički šešir sa glave, zakopča kaput ispod kojeg je
kaluđerski habit lelujao preko članaka. Opet zađe za ugao; stupi u glavnu
ulicu predgrađa. Seljački odeven čovek prođe kraj njega i pozdravi ga kao
što se pozdravlja sveštenik. Mlaz svetlosti jednog fenjera padao je na
kućnu tablicu zgrade na uglu. Libhartstal – dakle, ne tako daleko od kuće
koju je napustio pre jedva jednog časa. Jednu sekundu ga je mamilo da se
vrati i da u blizini kuće sačeka dalji razvoj događaja. Ali odustade odmah, s
obzirom na to da bi se izložio velikoj opasnosti, a ipak teško da bi se
približio rešenju zagonetke. Pomisao na ono što se moglo baš sada dešavati
u vili ispuni ga besom, očajanjem, stidom i strahom. Ovo duševno stanje
bilo je tako nepodnošljivo da je Fridolin gotovo požalio što ga nije napala
skitnica koju je sreo, čak je gotovo zažalio što ne leži uboden nožem
između rebara uz plot u izgubljenoj ulici. Tako je ova besmislena noć sa
svojim budalastim, nepovezanim pustolovinama na kraju ipak dobila
nekakav smisao. Vratiti se tako kući, kao što je sada pojmio, činilo mu se
prosto smešno. Ali još nije ništa izgubljeno. I sutra je bio dan. On se zakle
da se neće smiriti dok opet ne pronađe lepu ženu čija ga je zaslepljujuća
nagota opila. I tek sada pomisli na Albertinu, ali tako kao da i nju treba tek
da osvoji, kao da ona nije mogla, nije smela opet da postane njegova dok je
on ne prevari sa svim drugima ove noći, sa nagom ženom, sa Pjeretom, sa
Marijanom, sa bludničicom iz tesne ulice. I ne bi li trebalo da se on potrudi
i nađe drskog studenta koji ga je munuo, da bi ga pozvao na dvoboj
sabljama, još bolje – pištoljima? Šta mu je stalo za tuđ, šta za sopstveni
život? Treba li uvek staviti život na kocku samo zbog dužnosti, zbog
samopožrtvovanja, nikad zbog ćudljivosti, zbog strasti ili, jednostavno, da
bi se odmerio sa sudbinom!?
I opet mu pade na pamet da, možda, već nosi u telu klicu smrtonosne
bolesti. Zar ne bi bilo glupo da umre zato što mu se jedno dete obolelo od
difterije nakašljalo u lice? Možda je već bio bolestan. Nema li groznicu?
Ne leži li u ovom trenutku kod kuće u postelji, a sve što je verovao da je
doživeo nije li, u stvari, delirijum?
Fridolin razrogači oči što je mogao više, pređe rukom preko čela i
obraza, opipa bilo. Neznatno ubrzano. Sve je u redu. Bio je potpuno budan.
Išao je dalje ulicom prema gradu. Nekoliko kola za pijacu približavalo
mu se od pozadi, protandrkalo mimo njega. Ovde-onde sretao je sirotinjski
odevene ljude, za koje je dan upravo počinjao. S one strane prozora jedne
kafane, za stolom nad kojim je treperio plamičak gasa, sedeo je debeo
čovek sa šalom oko vrata, glave oslonjene na ruke, i spavao. Kuće su još
bile u tami, po neki usamljeni prozor bio je osvetljen. Fridolinu se činilo da
oseća kako se ljudi malo-pomalo bude, rekao bi da ih vidi kako se protežu
u svojim krevetima i spremaju za svoj kukavan, tegoban dan. I njemu je
predstojao jedan, ali ipak ne kukavan i sumoran. I uz neobično kucanje
srca, on postade svestan radosti što će već za koji čas u belom platnenom
radnom mantilu prolaziti između kreveta svojih bolesnika. Na sledećem
uglu stajala je zaprega sa jednim konjem, kočijaš je spavao na sedištu.
Fridolin ga probudi, reče mu svoju adresu i pope se.

V
Bilo je četiri časa ujutro kad se popeo stepenicama do svoga stana.
Uputio se najpre u sobu za prijem, brižljivo sklonio kostim za maskaradu u
ormar i, izbegavajući da probudi Albertinu, skinuo cipele i odelo pre no što
je ušao u spavaću sobu. Obazrivo uključi prigušenu svetlost svoje noćne
lampe. Albertina je ležala mirno, ruku zabačenih iza potiljka, usne joj
bejahu poluotvorene, oko njih su se protezale bolne senke; to je bilo lice
koje Fridolin nije poznavao. On se naže nad njeno čelo, koje se odmah, kao
prilikom dodira, nabora, izraz lica joj se čudno izobliči; i najednom, još
uvek u snu, ona se nasmeja tako piskavo da se Fridolin uplaši. Nehotice je
pozva po imenu. Ona se ponovo nasmeja, kao da odgovara, sasvim tuđe,
skoro neprijatno. Fridolin je pozva još jednom glasnije. Sad ona otvori oči,
polako, sa naporom, širom, pogleda ga ukočeno, kao da ga ne prepoznaje.
– Albertina! – pozva je on treći put. Kao da ona tek sada dođe svesti. U
njenim očima pojavi se izraz odbojnosti, straha, čak užasa. Ispruži ruke
uvis, nesvesno i kao u očajanju, usta joj ostadoše otvorena.
– Šta ti je? – zapita Fridolin zadržavajući dah. Pa pošto ga je ona još
uvek ukočeno posmatrala sa užasom, dodade ne bi li je umirio: – To sam
ja, Albertina.
Ona duboko uzdahnu, pokuša da se osmehne, spusti ruke na pokrivač i
zapita kao iz daljine: »Zar je već jutro?«
– Skoro – odgovori Fridolin. – Prošlo je četiri. Tek što sam stigao kući.
– Ona je ćutala. On produži: – Dvorski savetnik je mrtav. Već je bio na
samrti kad sam došao… i, naravno, nisam mogao… odmah da ostavim
rođake same.
Ona klimnu glavom, ali se činilo da ga je jedva čula ili razumela, kao da
je gledala kroz nj u prazninu, i njemu dođe – tako besmislen mu se samom
pokaza upad u ovom času – kao da ona jamačno zna šta je on ove noći
doživeo. Naže se nad nju i dotače njeno čelo. Ona lako uzdrhta.
– Šta ti je? – zapita on opet.
Ona samo lagano zavrte glavom. On je pomilova po kosi. »Albertina,
šta ti je?«
– Sanjala sam – reče ona odsutno.
– Pa šta si to sanjala? – zapita on blago.
– Ah, toliko. Ne mogu tačno da se setim.
– Možda ćeš se ipak setiti.
– Bilo je tako zbrkano… i umorna sam. Pa i ti si, svakako, umoran?
– Ni najmanje, Albertina. Teško da ću uopšte i spavati. Ti znaš, kad tako
kasno dođem kući… najpametnije bi bilo, u stvari, da sednem odmah za
pisaći sto – upravo u te jutarnje časove… – On prekide. – Ali nećeš li
radije da mi ispričaš svoj san? – On se nasmeja nešto usiljeno.
Ona odgovori: »Trebalo bi ipak još malo da poležiš.«
On je oklevao neko vreme, a onda učini kako je ona želela i ispruži se
okrenut prema njoj. Ali čuvao se da je dotakne. Mač između nas, pomisli,
setivši se polušaljive napomene koju je već jednom stavio sličnom
prigodom. Ćutali su oboje, ležali sa otvorenih očiju, osećali uzajamno
svoju bliskost, svoju udaljenost. Posle izvesnog vremena on nasloni glavu
na njenu ruku, posmatraše je dugo, kao da može videti više, a ne samo crte
njenog lica.
– Tvoj san! – ponovi on iznenada, i učini se kao da je ona samo čekala
ovaj poziv. Ona mu pruži ruku; on je uze i po navici, više rasejano nego
nežno, držaše ukrštene njene tanke prste kao da se igra. A ona poče:
– Sećaš li se još sobe u maloj vili na Verterskom jezeru, gde sam
stanovala sa roditeljima onog leta kad smo se verili?
On klimnu glavom.
– Baš tako je počeo san, kao da sam ušla u tu sobu, ne znam odakle –
kao glumica na scenu. Znala sam samo da su se roditelji nalazili na putu i
da su me ostavili samu. Tome sam se čudila, jer je sutra trebalo da bude
naša svadba. Ali još nije bilo venčanice. Ili sam se, možda, prevarila?
Otvorila sam orman da proverim: umesto venčanice, tu je visila čitava
gomila drugih haljina, upravo kostima, kao za operu, raskošnih,
istočnjačkih. Ali koju li bih samo obukla za svadbu? razmišljala sam. Uto
se orman iznenada opet zatvorio ili je nestao, više ne znam. Soba je bila
potpuno svetla, ali s one strane prozora vladala je mrka noć… Odjednom si
ti stajao ispred njega, galioti su te, veslajući, dovezli, videla sam ih baš kad
su iščeznuli u tami. Bio si vrlo skupoceno odeven, u zlato i svilu, na boku
si imao kamu sa srebrnim priveskom i izneo si me kroz prozor. I ja sam
sada divno obučena, kao princeza. Oboje smo stajali napolju u polumraku i
nežna magla dosezala nam je do člankova. Bio je to dobro poznat kraj:
tamo je bilo jezero, pred nama planinski predeo, i seoske kuće sam videla,
stajale su tu kao iz kutije sa igračkama. Ali nas dvoje, ti i ja, lebdeli smo,
ne, leteli smo iznad magle i ja sam mislila: dakle ovo je naš svadbeni put.
Ali uskoro nismo više leteli, išli smo šumskom stazom, onom prema
Elizabetinom vrhu, i najednom se obreli vrlo visoko u planini na nekoj
vrsti proplanka, sa tri strane ograđenom šumom, dok se pozadi dizala u
visinu vrletna litica. A iznad nas bilo je razapeto tako plavo i prostrano
zvezdano nebo kakvo uopšte ne postoji u stvarnosti, i to je bio krov naše
bračne odaje. Ti si me zagrlio i silno si me voleo.
– Nadam se i ti mene – napomenu Fridolin sa nevidljivim zlim
osmehom.
– Ja mislim još mnogo više – odvrati Albertina ozbiljno. – Ali, kako bih
ti objasnila… uprkos najprisnijem grljenju, naša nežnost bila je potištena,
kao ispunjena slutnjom bola koji je predstojao. Odjednom je nastalo jutro.
Livada je bila svetla i šarena, šuma unaokolo izdašno orošena, a iznad
litice prodrhtavali su sunčevi zraci. I nas dvoje trebalo je da se opet
vratimo u svet, među ljude, već je bilo vreme. Ali tada se dogodilo nešto
strahovito. Naša odeća je nestala. Obuzeo me je nečuven užas, žestok stid
koji je pretio da me uništi iznutra, istovremeno gnev prema tebi, kao da si
ti jedini kriv za nesreću… i sve to: užas, stid, gnev, po jačini se nije moglo
uporediti ni sa čim što sam ikad osetila na javi. A ti si se, svestan svoje
krivice, stuštio odatle onako nag da nam dole nabaviš odeću. Kad si se
izgubio, sasvim mi je laknulo. Niti sam te žalila, niti sam se brinula za
tebe; samo sam se radovala što sam sama, potrčala sam unaokolo po livadi
i zapevala: bila je to melodija za igru koju smo čuli na balu pod maskama.
Moj glas je zvučao čudesno i ja sam poželela da me čuju dole u gradu. Taj
grad nisam videla, ali sam ga poznavala. Ležao je duboko poda mnom i bio
okružen visokim zidom; sasvim fantastičan grad, koji ne bih mogla opisati.
Ni istočnjački, ali ni pravi staronemački, a ipak čas jedan, čas drugi, u
svakom slučaju, odavno i zauvek zaboravljen grad. Ja, pak, najednom
legoh na livadu opružena prema suncu – mnogo lepša no što sam ikad bila
u stvarnosti, i dok sam tako ležala, iz šume izađe muškarac, mlad čovek, u
svetlom modernom odelu. Izgledao je, kako se sada sećam, otprilike kao
Danac o kome sam ti juče pričala. Išao je svojim putem, javio se vrlo
učtivo dok je prolazio pored mene, ali se nije više osvrtao; išao je pravo na
liticu i pažljivo je posmatrao, kao da promišlja kako bi se mogla savladati.
Ali u isto vreme ugledala sam i tebe. Hitao si u zaboravljenom gradu od
kuće do kuće, od jedne do druge trgovine, sad ispod venjaka, sad kroz neku
vrstu turskog bazara, i kupovao najlepše stvari koje si samo mogao naći za
mene: haljine, rublje, cipele, nakit – i sve to stavljao si u malu ručnu torbu
od žute kože, u kojoj se ipak za sve našlo mesta. Ali sve dalje te je gonila
gomila ljudi, koju nisam opažala, čula sam samo njeno potmulo preteće
urlanje. A onda se opet pojavi onaj drugi, Danac, koji se ranije bio
zaustavio ispred litice. On se opet uputi k meni iz šume – i ja sam znala da
je u međuvremenu obišao ceo svet. Izgledao je drukčije nego pre toga, ali
ipak bio je isti. Zaustavio se kao i prvi put ispred litice, opet iščezao, zatim
opet izašao iz šume, iščezao, izašao iz šume; to se ponovilo dva, tri ili
stotinu puta. Bio je uvek isti i uvek drukčiji, svaki put mi se javljao kad bi
prošao kraj mene, ali najzad stade preda me, pogleda me ispitivački, ja se
izazovno nasmejah, kao se nikad u životu nisam smejala, on ispruži ruke
prema meni, sada sam htela da bežim, ali nisam mogla… i on se spusti k
meni na livadu.
 Ona zaćuta. Fridolinu beše suvo grlo, u tami sobe on zapazi kako
Albertina drži lice gotovo skriveno u šakama.
– Čudnovat san – reče on. – Je li već pri kraju? Pa pošto ona odreče,
dodade:
– Onda pričaj dalje.
– To nije tako lako – poče ona ponovo. – Rečima se te stvari, zapravo,
jedva mogu izraziti. Dakle – činilo mi se kao da sam preživela bezbroj
dana i noći, nije bilo ni vremena ni prostora, nije bilo više ni proplanka
ograđenog šumom i stenom, na kojem sam se nalazila, bila je to široka,
nadaleko rasprostrta cvetno šarena ravan, koja se na sve strane gubila na
horizontu. Ni ja već odavno – čudno: to odavno! – više nisam bila na livadi
sama sa ovim čovekom. Ali da li su osim mene tu bila još dva para ili
deset, ili još hiljadu parova, da li sam ih videla ili ne, da li sam pripadala
onom jednom ili i drugima, ne mogu da kažem. Ali kao što je ono ranije
osećanje užasa i srama prevazišlo sve što se na javi može zamisliti, tako
izvesno ne postoji ništa u našem svesnom životu što se može izjednačiti sa
odrešenošću, slobodom, srećom koje sam tada u tom snu osetila. I pri tome
nijednog trenutka nisam izgubila svest o tebi. Da, videla sam te, videla
kako su te uhvatili, mislim da su to bili vojnici, među njima je bilo i
sveštenika; neko, divovski krupan čovek, okovao ti je ruke, i ja sam znala
da treba da budeš pogubljen. Znala sam to bez saučešća, bez jeze, sasvim
izdaleka. Odveli su te u jedno dvorište, kao dvorište zamka. Tu si stajao sa
rukama okovanim pozadi i nag. I kao što sam ja tebe videla mada sam bila
drugde, tako si i ti video mene, i čoveka koji me je držao u naručju, i sve
ostale parove, tu beskrajnu bujicu nagosti, koja je penušala oko mene i čiji
smo samo talas predstavljali ja i čovek koji me je držao obgrljenu. Dok si ti
stajao u dvorištu zamka, pojavi se, na visokom zasvođenom prozoru
između crvenih zavesa, mlada žena sa dijademom na glavi i u purpurnom
ogrtaču. To je bila gospodarica zemlje. Ona te je gledala strogim upitnim
pogledom. Ti si stajao sam, ostali, koliko god ih je bilo, držali su se po
strani, priljubljeni uza zidove, čula sam pomuklo mrmljanje i žamor, koji
su pretili opasnošću. Tada se gospodarica naže preko ograde balkona.
Nastade mir, a gospodarica ti dade znak, kao da ti naređuje da se popneš k
njoj, i ja sam znala da je odlučila da te pomiluje. Ali nisi opazio njen
pogled ili nisi hteo da ga opaziš. No iznenada, još uvek sa okovanim
rukama, ali ogrnut crnim ogrtačem, stao si prema njoj, ne u nekoj odaji,
nego negde na otvorenom prostoru, gotovo lebdeći. Ona je držala u ruci list
pergamenta, tvoju smrtnu presudu, u kojoj su bili zabeleženi i tvoja krivica
i razlozi za presudu. Ona te zapita – ja nisam čula reči, ali sam to znala –
da li si spreman da joj postaneš dragan, u kojem slučaju bi ti se oprostila
smrtna kazna. Odrečno si zavrteo glavom. Nisam se začudila, jer je to bilo
potpuno u redu i nije moglo biti drukčije nego da moraš, uprkos svoj
opasnosti i večno, da mi ostaneš veran. Na to gospodarica slegnu
ramenima, dade znak u prazno, i ti si se odjednom našao u podzemnoj
podrumskoj prostoriji, i udarci bičeva su sa fijukom padali po tebi, a da
nisam videla ljude koji zamahuju bičevima. Krv je tekla sa tebe potocima,
ja sam gledala kako teče, bila sam svesna svoje svireposti, a nisam joj se
čudila. Tada ti priđe gospodarica. Kosa joj je bila raspuštena i padala joj je
oko tela, dijademu je obema rukama držala prema tebi – i ja sam znala da
je to bila devojka sa danske obale, koju si jednom ujutro video nagu na
terasi kućice za kupače. Ona nije izgovorila ni reč, ali smisao njene
prisutnosti, njenog ćutanja, bio je: hoćeš li postati njen suprug i vladar
zemlje. Pa pošto si opet odbio, ona najednom nestade, ali ja u tom času
ugledah kako podižu krst za tebe; ne dole u dvorištu zamka, ne, na
beskrajnoj livadi posutoj cvećem, gde sam ja bila u naručju dragana, među
svim ostalim ljubavnim parovima. Videla sam te kako koračaš drevnim
ulicama bez ikakve straže, ali sam znala da je tvoj put obeležen i da je
svako bekstvo nemogućno. Sad si se peo uzbrdo šumskom stazom.
Očekivala sam te sa napetošću, ali bez ikakvog saosećanja. Telo ti je bilo
izbrazdano, ali više nije krvarilo. Peo si se sve više, staza se širila, šuma se
povukla na obe strane i ti si sada stajao na ivici livade neizmerno i
neshvatljivo daleko. Ipak, pozdravio si me osmehujući se očima, kao da
time daješ znak da si ispunio moju želju i doneo sve što mi je trebalo:
haljine, i cipele, i nakit. Ali ja sam tvoje ponašanje smatrala preko svake
mere budalastim i besmislenim, i mamilo me je da te ismejavam, da ti se
smejem u lice – i to baš zato što si iz vernosti prema meni odbio ruku jedne
kneginje, podneo muke i sada se doteturao amo gore da bi pretrpeo strašnu
smrt. Potrčala sam prema tebi, i ti si zagrabio sve bržim korakom – počela
sam da lebdim, i ti si lebdeo u vazduhu; ali najednom se izgubismo jedno
od drugog, i ja sam znala: proleteli smo jedno kraj drugog. Tada zaželeh da
čuješ bar moj smeh, i to baš dok te zakivaju na krst. I tako sam se smejala
što god sam mogla piskavije, što god sam mogla glasnije. To je bio smeh,
Fridoline – sa kojim sam se probudila.
Ona zaćuta i ostade sasvim nepokretna. Ni on se ne pokrenu i ne kaza
nijednu reč. Svak bi se u ovom času pokazao smožden, neiskren i
malodušan. Što je ona dalje odmicala sa svojom pričom, to su se njemu
činili smešniji i ništavniji sopstveni doživljaji, ma koliko da su se oni dotle
razvili, i on se zaricao da će ih sve doživeti do kraja, a onda joj ih verno
ispričati i tako izvršiti odmazdu nad ovom ženom koja se u svom snu
otkrila onakva kakva je u stvari: neverna, nemilosrdna i spremna da izda, i
koju je on u ovom trenutku mislio da mrzi dublje nego što ju je ikad voleo.
Tek sada zapazi da još uvek drži njene prste u svojim šakama i da,
koliko god bi hteo da mrzi ovu ženu, oseća nepromenjenu, samo bolniju,
nežnost prema tim tankim, hladnim, njemu tako dragim prstima; i nehotice,
čak protiv svoje volje – pre no što je tu dobru znanu ruku pustio iz svojih,
blago je dotače svojim usnama.
Albertina još uvek nije otvorila oči, Fridolinu se činilo da vidi kako se
njena usta, njeno čelo, celo njeno lice osmehuje sa usrećenim, ozarenim
izrazom punim nevinosti, i on oseti njemu samom nepojmljivu želju da se
nagne nad Albertinu i pritisne poljubac na njeno bledo čelo. Ali se savlada,
svestan da je to bio samo suviše razumljiv zamor posle uzbudljivih
događaja poslednjih časova, koji se u varljivoj atmosferi bračne sobe
prerušio u čežnjivu nežnost.
Ali kao što je obično bivalo sa njim u takvim trenucima – ma šta trebalo
da odluči u najskorije vreme – u tom času bilo je najpreče da bar za
izvesno vreme utekne u san i zaborav. I u noći posle smrti svoje majke, on
je spavao, mogao je da spava duboko i bez snova, pa zar nije trebalo i ove?
I on se okrenu prema Albertini, koja je već, činilo se, zadremala. Mač
između nas, pomisli on opet. A onda: ležimo ovde jedno kraj drugog kao
smrtni neprijatelji. Ali to je bila samo reč.

VI
Sobaričino tiho kucanje probudi ga u sedam časova. On baci brz pogled
na Albertinu. Ponekad, ne uvek, ovo kucanje je budilo i nju. Danas je i
dalje spavala nepomično, odveć nepomično. Fridolin se brzo spremi. Pre
no što će otići, požele da vidi svoju malu kćer. Ona je spokojno ležala u
svom belom krevetu, šaka stisnutih u pesničice, kao što čine mala deca. On
je poljubi u čelo. I još jednom, na vrhovima prstiju, prikrade se vratima
spavaće sobe, gde je Albertina još uvek počivala, nepokretna kao i ranije.
Zatim ode. U svojoj crnoj lekarskoj torbi, dobro sakrivene, poneo je
kaluđersku mantiju i hodočasnički šešir. Dnevni program je sastavio
brižljivo, čak sa izvesnom pedantnošću. Kao prvo bila je poseta teško
bolesnom mladom advokatu, sasvim u blizini. Fridolin ga brižljivo
pregleda, nađe da se stanje nešto poboljšalo, izrazi svoje zadovoljstvo zbog
toga na profesionalno radostan način i obnovi stari recept. Zatim se žurno
uputi kući u čijem je podrumu sinoć Nahtigal svirao na klaviru. Lokal je
bio još zatvoren, ali u kafani gore blagajnica je znala da Nahtigal stanuje u
jednom malom hotelu Leopoldštata. Četvrt časa kasnije Fridolin se doveze
tamo. To je bila bedna gostionica. U hodniku je mirisalo na neprovetrene
krevete, užeglu mast i kuvanu ciguru. Portir rđavog izgleda, sa crveno
oivičenim prepredenim očima, vazda pripravan na policijsko saslušavanje,
uslužno dade obaveštenje. Gospodin Nahtigal se dovezao jutros u pet
časova u društvu dva gospodina, koji su visoko obavijenim vratnim
maramama možda namerno učinili da im se lice skoro ne mogu raspoznati.
Dok je Nahtigal otišao u svoju sobu, gospoda su platila njegov račun za
poslednje četiri sedmice; kad se on ni posle pola časa nije vratio, jedan od
gospode ga je lično doveo odozgo, našto su se sva trojica odvezla ka
severnoj železničkoj stanici. Nahtigal je ostavljao utisak da je vrlo
uzbuđen; čak – zašto gospodinu koji toliko uliva poverenje ne bi rekao celu
istinu – pokušao je da doturi portiru pismo, što su, pak, oba gospodina
odmah sprečila. Pisma koja bi stigla za gospodina Nahtigala – tako su
gospoda dalje objasnila – zadržavalo bi lice ovlašćeno za to. Fridolin se
oprosti. Bilo mu je prijatno što je nosio lekarsku torbu kad je izlazio na
vrata; tako ga nisu mogli smatrati žiteljem ovog hotela, nego službenim
licem. Sa Nahtigalom, dakle, zasad nije bilo ništa. Mogao je biti vrlo
oprezan i za to je, zbilja, imao sve razloge.
Sada se odveze do radnje za iznajmljivanje maski. Otvorio je lično
gospodin Gibizer. »Evo, vraćam pozajmljeni kostim«, reče Fridolin, »i
želim da izmirim svoj dug.« Gospodin Gibizer reče umeren iznos, primi
novac, zavede u veliku računsku knjigu i pogleda od kancelarijskog stola
unekoliko začuđeno u Fridolina, koji nije nameravao da ode.
– Ja sam, osim toga, ovde – reče Fridolin tonom islednika – zato da bih
sa vama porazgovarao o vašoj kćeri.
Nešto zadrhta oko nozdrva gospodina Gibizera: nezadovoljstvo,
podsmeh ili srdžba – nije se moglo tačno odrediti.
– Kako to misli gospodin? – zapita on nekim takođe potpuno
neodređenim tonom.
– Vi ste juče napomenuli – reče Fridolin, koji se oslonio šakom sa
raširenim prstima na kancelarijski sto – da vaša gospođica kći duhovno
nije sasvim normalna. Situacija u kojoj smo je zatekli bila je stvarno
sasvim bliska ovoj pretpostavci. Pa pošto me je slučaj iznenada učinio
učesnikom ili bar svedokom čudne scene, želeo bih da vam preporučim,
gospodine Gibizeru, da se obratite lekaru za savet.
Gibizer, obrćući tamo-amo u ruci neprirodno dugu držalju za pero,
odmeri Fridolina drskim pogledom.
– A gospodin doktor bi, možda, bio sam tako dobar da preduzme
lečenje?
– Molim da mi ne pripisujete reči – odvrati Fridolin oštro, ali nešto
promuklo – koje nisam izgovorio.
U tom trenutku otvoriše se vrata koja su vodila u unutrašnje prostorije i
izađe mlad čovek sa raskopčanim gornjim kaputom preko fraka. Fridolin je
odmah znao da to nije niko drugi nego jedan od noćašnjih femrihtera. Bez
sumnje, on je došao iz Pjeretine sobe. Učini se da se zbunio kad ga je
Fridolin opazio, ali se odmah sabra, pozdravi letimično Gibizera pokretom
ruke, zatim upali još jednu cigaretu, pri čemu se poslužio upaljačem koji se
nalazio na kancelarijskom stolu, i napusti stan.
– Ah, tako – napomenu Fridolin prezrivo trgnuvši uglom usana i sa
gorkim ukusom na jeziku.
– Kako to misli gospodin? – zapita Gibizer savršeno ravnodušno.
– Dakle, vi ste odustali od toga, gospodine Gibizeru – i on odluta
pogledom od vrata stana do drugih vrata, iz kojih je femrihter izišao –
odustali ste od toga da obavestite policiju.
– Sporazumeli smo se drukčije, gospodine doktore – napomenu Gibizer
hladno i ustade kao da završava audijenciju. Fridolin se okrene da ode,
Gibizer revnosno otvori vrata i sa nepomičnim izrazom lica reče: »Ako
gospodinu doktoru opet zatreba… To ne mora biti baš kaluđerska odeća.«
Fridolin zalupi vrata za sobom. E pa, to je završeno, pomisli sa
srdžbom, koja mu se činila nesrazmerna. Pohita niza stepenice, uputi se
bez naročite žurbe na polikliniku i najpre se javi telefonom kući kako bi se
obavestio da li ga je pozvao neki pacijent, da li je stigla pošta, šta je inače
novo. Samo što mu je sobarica saopštila odgovore kad Albertina dođe
aparatu i pozdravi Fridolina. Ona ponovi sve što je sobarica već rekla, a
onda prostodušno ispriča da je upravo ustala i da hoće da doručkuje
zajedno sa detetom. »Poljubi je umesto mene«, reče Fridolin, »i neka vam
je prijatno.«
Njen glas mu je godio i baš stoga joj je brzo odgovarao. U stvari, hteo je
još da je pita šta namerava tokom ovog prepodneva. Ali šta ga se to ticalo?
U dubini duše on je ipak raskrstio s njom, ma koliko da se spoljašnji život
nastavlja. Plavokosa sestra mu pomože da se izvuče iz rukava svog kaputa
i pruži mu beo lekarski mantil. Pri tome mu se malo osmehnu, kao što se
obično sve osmehuju, bez obzira na to da li mariš za njih ili ne.
Nekoliko minuta posle toga bio je u bolesničkoj dvorani. Šef lekara je
javio da zbog nekog konzilijuma mora iznenada da otputuje, gospoda
asistenti mogu da obiđu bolesnike bez njega. Fridolin se osećao skoro
srećan dok je, praćen studentima, išao od kreveta do kreveta, vršio
preglede, pisao recepte, stručno razgovarao sa lekarskim pomoćnicima i
bolničarima. Bilo je svakojakih novosti. Bravarski kalfa Karl Redel je
noćas umro. Obdukcija po podne u četiri i po. U ženskoj dvorani jedna
postelja je upražnjena, ali je već ponovo zauzeta. Ženu sa postelje
sedamnaest morali su da prenesu na hirurško odeljenje. Ovde-onde
dotaknuta su i lična pitanja. Novo postavljenje na očnom odeljenju treba da
se reši prekosutra; Higelman, sada profesor u Marburgu, još pre četiri
godine drugi asistent kod Štelvaga, imao je najveće izglede. Brza karijera,
pomisli Fridolin. Ja neću nikad doći u obzir za rukovodioca odeljenja već i
zbog toga što mi nedostaje docentura. Suviše kasno. Morao bih opet da
počnem da radim naučno ili da se prihvatim već započetog sa više
ozbiljnosti. Od privatne prakse još uvek ostaje dovoljno vremena.
On zamoli gospodina doktora Fukstalera da vodi ambulantu i morade
priznati da bi radije ostao ovde no što bi se vozio na Galicinberg. Pa ipak,
morao je. Nije bio obavezan samo prema sebi da stvar ispita dalje; trebalo
je danas obaviti još štošta. I tako je, za svaki slučaj, odlučio da poveri
gospodinu doktoru Fukstalera i večernje vizite. Mlada devojka, za koju se
sumnjalo da ima katar plućnih vršaka, tamo u poslednjoj postelji, nasmeši
mu se. To je bila ona ista koja mu je prilikom pregleda onako poverljivo
priljubila grudi uz obraz. Fridolin neljubazno odgovori na njen pogled i
okrenu se, namrštivši čelo. Sve su iste, pomisli sa gorčinom, i Albertina je
kao ostale – ona je najgora od svih. Rastaviću se od nje. To nikad neće
moći da se popravi.
Na stepeništu razmeni još reč-dve sa kolegom sa hirurškog odeljenja.
Pa, kako je, zapravo, ženi koja je noćas preneta? Što se njega tiče, on ne
smatra da je baš nužna operacija. Hoće li mu dati rezultat histološkog
pregleda?
– Razume se, gospodine kolega.
 Na uglu uze kola. Pomože se beležnicom, izigravajući pred kočijašem
smešnu komediju, kao da je morao tek sada da se odluči. »Prema
Otakringu«, reče zatim, »put ka Galicinbergu. Reći ću vam gde treba da
zaustavite.«
U kolima ga najednom opet obuze bolnočežnjivo uzbuđenje, gotovo
svest o krivici što tokom poslednjih časova nije skoro više ni pomislio na
lepu spasiteljku. Da li će uspeti da nađe kuću? Pa, to nije moglo biti
naročito teško. Pitanje je samo: šta onda? prijaviti policiji? To bi moglo baš
da izazove rđave posledice za ženu koja se možda žrtvovala za njega ili
bila spremna da se žrtvuje. Ili da se obrati privatnom detektivu? To mu se
učini prilično neukusno i ne sasvim dostojno njega. Ali šta mu je, inače, još
preostalo? On ipak nije imao ni vremena, a verovatno ni talenta da pravilno
sprovede nužna istraživanja. Tajno društvo? Pa da, svakako tajno. Ali oni
su se ipak poznavali među sobom? Aristokrate, možda čak gospoda sa
dvora? Mislio je na neke nadvojvode koje bi već mogle da budu sposobne
za takve šale. A dame? Po svoj prilici… skupljene iz javnih kuća. Pa, to
nipošto nije bilo sigurno. U svakom slučaju, odabrana roba. Ali žena koja
se žrtvovala za nj? Žrtvovala? Zašto li je samo stalno hteo da predstavi
kako je to stvarno bila žrtva! Komedija. Razume se da je sve bila komedija.
Trebalo je, zapravo, da se raduje što se izvukao tako jevtino. Pa da,
sačuvao je dobro držanje. Kavaljeri su, svakako, mogli zapaziti da on nije
ma ko. I ona je to, u svakom slučaju, zapazila. Verovatno, on joj je bio
draži od svih tih nadvojvoda ili šta su već bili.
Na kraju Libhartstala, odakle je put naglije vodio naviše, on siđe i posla
opet kola dalje, iz predostrožnosti. Nebo je bilo bledoplavo, sa belim
oblačićima, a sunce je sijalo sa prolećnom toplinom. On se osvrnu – nije
video ništa sumnjivo. Ni kola, ni pešaka. Lagano se peo uzbrdo. Kaput mu
je otežao; on ga skinu i prebaci preko ramena. Stiže na mesto gde je
poprečna ulica u kojoj se nalazila tajanstvena kuća morala da savija desno.
Nije mogao zalutati: ona je vodila naniže, ali nipošto onako strmo kao što
mu se učinilo noćas za vreme vožnje. Mirna ulica. U jednoj baštici pred
kućom stajali su bokori ruža, brižljivo uvijeni u slamu; u susednoj su se
nalazila dečja kolica; muškarčić, sav odeven u plavo vuneno odelce,
galamio je tamo-amo po dvorištu, sa prozora u prizemlju posmatrala ga je
mlada žena osmehujući se. Zatim dođe neizgrađeno zemljište, potom divlji
ograđen vrt, pa mala vila, te utrina, a onda, bez sumnje – tu je bila kuća
koju je tražio. Niukoliko nije izgledala velika ili raskošna: jednospratna
vila u skromnom ampir stilu i, očevidno, obnovljena ne tako davno. Zelene
žaluzine bile su svuda spuštene. Ništa nije nagoveštavalo da je vila
nastanjena. Fridolin pogleda oko sebe. Nikog nije bilo na ulici; samo
daleko dole išla su, udaljujući se, dva dečaka sa knjigama pod miškom. On
stade ispred kapije. I šta sad? Jednostavno, opet odšetati nazad? To mu se
činilo suviše smešno. On potraži taster električnog zvonceta. A ako mu
otvore, šta da kaže? Pa, sasvim jednostavno – da li se lepi letnjikovac
iznajmljuje preko leta? Ali kućna vrata su se već otvorila sama, stari lakej u
jednostavnoj jutarnjoj livreji izađe i lagano dođe uzanom stazom do
baštenske kapije. Držao je u ruci neko pismo i pruži ga kroz rešetke
Fridolinu, kome je lupalo srce.
– Za mene? – zapita on zapinjući. Lakej klimnu glavom, okrenu se, ode
i kućna vrata se zatvoriše za njim. Šta to znači, zapita se Fridolin. Najzad
od nje?
Možda kuća pripada baš njoj?… On pođe brzo opet ulicom naviše i tek
sada zapazi da je na kovertu stajalo njegovo ime napisano uspravnim
dostojanstvenim rukopisom. Na uglu otvori pismo, raširi list i pročita:
»Napustite svoje traganje, koje je potpuno uzaludno, i shvatite ove reči kao
drugu opomenu. Nadamo se, u vašem interesu, da više neće biti nužne.«
On ispusti list.
Ova vest razočarala ga je u svakom pogledu; u svakom slučaju, ona je
bila drukčija nego što je on budalasto smatrao mogućnim. Ipak, ton je bio
čudno uzdržljiv, sasvim bez oštrine. On je dopuštao da se razazna kako se
ljudi koji su poslali ovu vest nipošto ne osećaju sigurni.
Druga opomena?… Kako to? Ah, da, noćas mu je bila saopštena prva.
Ali zašto druga, a ne poslednja? Jesu li hteli još jednom da provere njegovu
hrabrost? Da li je trebalo da podnese još jedno iskušenje? I odakle su
saznali njegovo ime? Pa, to i nije bilo tako čudno: verovatno su naterali
Nahtigala da ga oda. A povrh toga – on se nehotice nasmeja svojoj
rasejanosti – na postavi njegovog krznenog kaputa bili su ušiveni njegov
monogram i tačna adresa.
Ipak, iako nije bio dalje nego pre, pismo ga je sasvim umirilo, a da on,
pravo govoreći, nije znao zašto. Posebno je bio ubeđen da se žena za čiju je
sudbinu strepeo još nalazila u životu i da je zavisilo samo od njega da je
nađe ako oprezno i lukavo pristupi poslu.
Kada je, malo umoran ali u retko živahnom raspoloženju, koje je
istovremeno ipak osećao kao varljivo, stigao kući – Albertina i dete su već
ručale, ali su mu pravile društvo dok je obedovao. Naspram njega je sedela
ona, koja ga je noćas mirno zakucala na krst, sa anđeoskim pogledom,
domaćički-materinski, i on, na svoje čuđenje, ne oseti nikakvu mržnju
prema njoj. Jeo je sa apetitom; bio je nešto uzbuđen, ali, u stvari, vedro
raspoložen, i na svoj način ispriča vrlo živo o sitnim događajima sa posla
toga dana, naročito o ličnim pitanjima lekara, o kojima je običavao da uvek
tačno obavesti Albertinu. Pričao je kako se ne može sumnjati da će
Higelman biti postavljen i saopštio joj svoju odluku da opet pristupi
naučnom radu sa nešto više energije. Albertina je poznavala ovo
raspoloženje, znala je da ono obično ne traje predugo, i lak osmeh odade
njenu sumnju. Fridolin se ražesti, na šta Albertina poče da miluje njegovu
kosu, umirujući ga. Tada se on lako strese i okrenu se detetu, te oslobodi
svoje čelo mučnog dodira. On uze malu u krilo, lati se da je ljulja na
kolenima, kad sobarica javi da već čeka nekoliko pacijenata. Fridolin
ustade kao oslobođen, napomenu još uzgred da bi Albertina i dete trebalo
ipak da iskoriste lepe sunčane popodnevne časove za šetnju, i uputi se u
svoju ordinaciju.
U toku sledeća dva časa Fridolin je primio šest starih i dva nova
pacijenta. U svakom pojedinačnom slučaju bio je potpuno usredsređen,
pregledao je, beležio, davao recepte – i radovao se što se posle dve, gotovo
bez sna provedene noći, oseća tako čudesno svež i duhovno čio.
Pošto je završio prijem, on pogleda još jednom, kao što je obično činio,
ženu i dete, i utvrdi, ne bez zadovoljstva, da je Albertinu upravo posetila
njena majka, a da mala uči francuski sa gospođicom. I tek na stepenicama
dođe mu opet u svest da su sav ovaj red, sva ova ujednačenost, sva ova
sigurnost njegovog života samo privid i laž.
Premda je popodnevnu vizitu otkazao, ipak ga je nešto neodoljivo vuklo
na odeljenje. Tamo su se nalazila dva slučaja koja su naročito dolazila u
obzir za naučni rad koji je u prvom redu planirao, i on se neko vreme bavio
njima temeljnije nego što je dotle činio. Zatim je obišao još jednog
bolesnika u centru grada i tako je došlo sedam časova kad se zaustavio
pred starom kućom u Ulici Šrajfogel. Tek sad, pošto je ugledao Marijanin
prozor, njen lik, koji je u međuvremenu sasvim izbledeo, ožive mu još više
od svih ostalih. Pa – ovde mu nije moglo biti loše. Bez naročitog truda
ovde je mogao započeti svoje osvetničko delo, ovde za nj nije bilo teškoće,
opasnosti; i ono pred čime bi drugi možda ustuknuli, neverstvo prema
zaručniku, značilo je za nj skoro podstrek više. Da, varati, obmanjivati,
lagati, izigravati komediju, i tu i tamo, pred Marijanom, pred Albertinom,
pred tim dobrim doktorom Redigerom, pred celim svetom; voditi neku
vrstu dvostrukog života, istovremeno biti spreman, pouzdan lekar, koji
mnogo obećava, valjan suprug i otac porodice – i razvratnik, zavodnik,
cinik koji se igra ljudima, muškarcima i ženama, onako kako mu se prohte
– to mu se u ovom trenutku činilo kao nešto vrlo dragoceno; i
najdragocenije u tome bilo je da joj jednom kasnije, kad se Albertina
uljuljka da je već odavno zbrinuta u sigurnosti svog spokojnog bračnog i
porodičnog života, prizna, hladno se osmehujući, sve svoje grehe, kako bi
se osvetio za svu onu gorčinu i sram koje mu je pričinila u snu.
U predvorju se nađe licem u lice sa doktorom Redigerom, koji mu
bezazleno srdačno pruži ruku.
– Kako je gospođica Marijana? – zapita Fridolin. – Da li se malo
umirila?
Doktor Rediger sleže ramenima. »Ona je dovoljno dugo bila pripravna
na kraj, gospodine doktore. Samo, kad su danas oko podne odnosili leš…«
– Ah, jesu li to već učinili?
Doktor Rediger klimnu glavom. »Sutra u tri časa po podne biće
sahrana…«
Fridolin pogleda preda se. »Zbilja, jesu li… rođaci kod gospođice
Marijane?«
– Ne više – odgovori doktor Rediger – sad je sama. Zacelo će se
radovati da vas još jednom vidi, gospodine doktore. Sutra je, naime,
vodimo u Medling, moja mati i ja. – I na Fridolinov učtivo upitan pogled
dodade: – Moji roditelji imaju, naime, tamo malenu kućicu. Do viđenja,
gospodine doktore. Moram još svašta da posvršavam. Da, šta sve treba da
se uradi u takvom slučaju! Nadam se da ćemo se još sresti gore, gospodine
doktore, kad se vratim. – Pa izađe kroz ulazna vrata na ulicu.
Fridolin oklevaše trenutak, a onda lagano pođe stepenicama nagore.
Zazvoni i Marijana mu otvori. Bila je odevena u crno. Oko vrata je nosila
crnu ogrlicu od gagata13 , koju još nikad nije video na njoj. Lice joj lako
pocrvene.
– Pustili ste me da dugo čekam – reče ona sa slabašnim osmehom.
– Oprostite, gospođice Marijana, imao sam danas naročito napet dan.
On prođe za njom kroz pokojnikovu sobu, u kojoj je krevet sada stajao
prazan, u susednu sobu, gde je juče ispod slike oficira u beloj uniformi
napisao umrlicu za savetnika. Na pisaćem stolu već je gorela mala lampa,

13) Vrsta crnog ćilibara. – (Prim. prev.)

tako da je soba bila dvostruko osvetljena. Marijana mu pokaza mesto na
crnom kožnom divanu, a ona sede naspram njega za pisaći sto.
– Upravo sam u predvorju sreo gospodina doktora Redigera. Dakle, već
sutra putujete na selo?
Marijana ga pogleda kao da se čudi hladnom tonu njegovog pitanja i
sleže ramenima, dok je on nastavio gotovo surovim glasom: »Smatram da
je to vrlo razborito.« I poslovno objasni kako će na nju povoljno delovati
dobar vazduh i nova okolina.
Ona je sedela nepokretno, a suze su joj tekle niz obraze. On je to gledao
bez saosećanja, pre sa nestrpljenjem; i pomisao da će ona, možda, sledećeg
minuta opet ležati kod njegovih nogu, da može ponoviti svoje jučerašnje
priznanje, ispunjavala ga je strahom. Pa pošto je ona ćutala, on naglo
ustade. »Toliko mi je žao, gospođice Marijana…« On pogleda na časovnik.
Ona podiže glavu, pogleda u Fridolina, a suze su joj i dalje tekle. On bi
joj rado kazao neku lepu reč, ali nije mogao.
– Vi, svakako, ostajete na selu nekoliko dana – poče on usiljeno. –
Nadam se da ćete mi se javiti… Uostalom, doktor Rediger mi je saopštio
da će uskoro biti svadba. Dopustite mi da vam već danas poželim sreću.
Ona se ne pokrenu, kao da joj nije doprla do svesti njegova čestitka, niti
uopšte odlazak. On joj pruži ruku, koju ona ne prihvati; i skoro prekornim
tonom ponovi: »Dakle, ja se pouzdano nadam da ćete mi javiti kako ste.«
Ona je sedela kao skamenjena. On pođe, sekundu se zadrža na vratima, kao
da joj pruža i poslednju priliku da ga pozove natrag. Ona je kao i dotle
držala okrenutu glavu, i tada on zatvori vrata za sobom. Dok je izlazio
napolje, oseti nešto kao kajanje. Za trenutak pomisli da se vrati, ali je
osećao da bi to, pre svega, bilo vrlo smešno.
Ali šta sad? Kući? Kuda inače! Danas ipak nije mogao preduzimati ništa
više. A sutra? Šta? I kako? Osećao se nespretan, bespomoćan, sve mu je
izmicalo iz ruku; sve je postajalo nestvarno, čak i njegov dom, njegova
žena, njegovo dete, njegov poziv, pa i sam on, koliko god da je hodao
mehanički sve dalje večernim ulicama, sa mislima koje lutaju.
Sa časovnika na kuli Gradske većnice izbi sedam i po. Uostalom,
svejedno je koliko je časova; pred njim je bilo potpuno izlišno vreme.
Ništa i niko ga se nije ticao. On oseti izvesno sažaljenje prema sebi.
Sasvim letimično, ne baš kao naum, dođe mu misao da ode na neku
železničku stanicu, da otputuje, svejedno kuda, da iščezne za sve ljude koji
ga poznaju, da se pojavi opet negde u tuđini i započne nov život kao drugi,
nov čovek. Seti se nekih neobičnih slučajeva oboljenja za koje je znao iz
psihijatrijskih knjiga, takozvanih dvostrukih života: čovek je odjednom
iščezao iz potpuno sređenih prilika, nestao je, vratio se posle više meseci ili
godina, nije se ni sećao gde je bio za to vreme, ali kasnije ga je prepoznao
neko ko se sa njim sreo negde u nekoj dalekoj zemlji, a čovek koji se vratio
kući nije ništa znao o tome. Takve stvari su se, naravno, zbivale retko, ali,
ipak, bile su dokazane. I u blažem obliku poneko ih je, svakako, doživeo.
Kako se čovek vraća iz snova, na primer? Naravno, seća se… Ali, sigurno,
ima snova koji se potpuno zaborave, od kojih ne ostane ništa osim neko
zagonetno raspoloženje, tajanstvena ošamućenost, ili se setiš tek kasnije,
mnogo kasnije, pa više ne znaš da li si nešto doživeo ili samo sanjao.
Samo… samo!…
I dok je tako išao dalje i nehotice se upućivao prema svom stanu, dospe
u blizinu tamne, prilično ozloglašene ulice, u kojoj je pre manje od
dvadeset četiri časa pošao za jednim propalim bićem u njeno bedno pa ipak
prijatno prebivalište. Propala, baš ona? I baš ova ulica ozloglašena? Kako
neprestano, zavedeni rečima, po tromoj navici nazivamo i ocenjujemo
ulice, sudbine, ljude. Nije li ova mlada devojka u osnovi bila najljupkija,
pa čak i najnevinija od svih sa kojima su ga poslednje noći dovodili u vezu
čudni slučajevi? Osetio je izvesnu ganutost kad je pomislio na nju. I tada se
seti svoje jučerašnje namere. Pošto je brzo odlučio, kupio je u obližnjoj
prodavnici razne đakonije; i dok je sa malim zamotuljkom koračao duž
kućnih zidova, osećao se upravo radostan zbog svesti da se baš sprema da
obavi, u najmanju ruku razborit, možda čak i pohvalan čin. Ipak je visoko
podigao okovratnik dok je ulazio u predvorje i preskakao po nekoliko
stepenica odjednom penjući se stepeništem, a zvono stana odjeknu mu u
uhu sa odbojnom prodornošću; i odahnuo je kad ga je žensko lice rđavog
izgleda obavestilo da gospođica Mici nije kod kuće. Ali pre no što je žena
uspela da primi zamotuljak za odsutnu, u predsoblje uđe druga, još mlada
devojčura, ne bez privlačnosti, ogrnuta nekom vrstom ogrtača za kupanje, i
reče: »Koga traži gospodin? Gospođicu Mici? Ona se neće tako skoro
vratiti kući.«
Stara joj dade znak da ćuti; ali Fridolin, kao da je želeo da smesta dobije
potvrdu za ono što je nekako već slutio, jednostavno napomenu: »Ona je u
bolnici, zar ne?«
– E pa, kad gospodin već zna. Ali ja sam zdrava, hvala bogu – uzviknu
ona radosno i priđe tik uz Fridolina, sa poluotvorenim usnama i drsko
zabacivši svoje bujno telo, tako da se ogrtač otvorio. Fridolin reče,
odbijajući je: »Ja sam samo svratio u prolazu da bih Mici nešto doneo«, i
on se učini sebi odjednom kao kakav gimnazijalac. I novim, poslovnim
tonom, zapita: »Na kojem odeljenju leži?«
Mlada mu reče ime profesora na čijoj je klinici pre nekoliko godina
Fridolin bio drugi lekar14 . »Dajte ga ovamo, smotuljak, odneću joj ga
sutra. Možete se pouzdati da neću ništa štrbnuti. I pozdraviću je u vaše ime
i isporučiti joj da je niste izneverili.«
Ali mu istovremeno priđe bliže i osmehnu mu se. Ipak kad on malo
uzmače, ona odmah odustade i napomenu utešno: »Za šest, najkasnije
osam sedmica, rekao je lekar, biće opet kod kuće.«
Kad je Fridolin sa ulaznih vrata stupio na ulicu, oseti suze u grlu; ali je
znao da to ne znači toliko tronutost koliko da mu živci postepeno otkazuju.
On namerno zakorača brže i življe, kao što je odgovaralo njegovom
raspoloženju. Da li je ovaj doživljaj bio još jedan, poslednji znak da mora u
svemu da pretrpi neuspeh? Zašto? To što je izbegao tako krupnu opasnost
moglo je ipak biti i dobar znak. A da li mu je stalo baš do toga: da izbegne
opasnost? Predstojalo mu je još štošta. Nikako nije pomišljao da napusti
traganje za noćašnjom divnom ženom. Sada, naravno, nije više bilo
vremena za to. Osim toga, moralo je tačno da se prosudi na koji način bi se
nastavilo ovo traganje. Da, kad bi imao bar nekog sa kim bi se
posavetovao! Ali on nije znao nikog koga bi rado posvetio u svoju
pustolovinu od prošle noći. Već godinama ni sa jednim čovekom nije bio
stvarno prisan osim sa svojom ženom, a sa njom u ovom slučaju ipak teško
da bi se mogao posavetovati, ni u ovom, ni u nekom drugom. Jer, kako god
da se shvati: noćas je ona dopustila da ga prikuju na krst.
I sada je znao zašto su ga koraci, umesto u pravcu njegove kuće,
nehotice vodili sve dalje u suprotnom smeru. On nije hteo, nije mogao sada
da sretne Albertinu. Najpametnije bi bilo da večera negde van kuće, zatim
da pogleda svoja dva slučaja na odeljenju… i da se nipošto ne vrati kući –
»kući!« – pre no što bude siguran da će Albertinu zateći kako već spava.
On uđe u kafanu, jednu od otmenijih i mirnijih, u blizini Gradske
većnice, javi kući telefonom da ga ne čekaju na večeru, brzo okonča
razgovor kako Albertina ne bi počem prišla telefonu, zatim sede do prozora
i navuče zavesu. U udaljenom uglu upravo zauze mesto neki čovek; u
tamnom gornjem kaputu, a i inače sasvim neupadljivo odeven. Fridolin se
seti da je ovu fizionomiju u toku dana već negde video. To je, dakako,

14) Lekar u bolnici bez vlastitog odeljenja (austr.). – (Prim. prev.)

moglo biti i slučajno. On uze u ruke večernji list i poče da čita po neki red
napreskok, kao što je prošle noći činio u drugoj kafani: vesti o političkim
događajima, pozorištu, umetnosti, književnosti, o malim i velikim
nesrećnim slučajevima svake vrste. U nekom američkom gradu, čije ime
nikad nije čuo, izgorelo je pozorište. Dimničar Peter Konrad bacio se kroz
prozor. Fridolinu se učini nekako čudno da se ponekad i dimničari ubijaju,
i on se nehotice zapita da li se taj čovek prethodno brižljivo oprao ili se
bacio u ponor onako crn kao što je bio. U jednom otmenom hotelu u centru
grada jutros se otrovala neka žena, dama koja je tamo odsela pre nekoliko
dana pod imenom baronice D., neobično lepa dama. Fridolina smesta
obuze slutnja. Dama je jutros oko četiri časa došla kući u pratnji dva
gospodina, koja su se na ulazu oprostila od nje. Četiri časa. Upravo u
vreme kad je i on stigao kući. A oko podne su je našli – stajalo je dalje – u
postelji sa znacima teškog trovanja… Neobično lepa mlada dama… Pa,
postoje mnoge neobično lepe mlade dame… Nije bilo razloga da se
pretpostavi kako baronica D., upravo dama koja je odsela u hotelu pod
imenom baronice D., i izvesna druga žena predstavljaju jedno te isto lice.
Pa ipak – srce mu je lupalo i list je podrhtavao u njegovoj ruci. U otmenom
gradskom hotelu… U kojem?… Zašto tako tajanstveno?… Tako diskretno?
On spusti list i vide kako čovek tamo u udaljenom uglu stavlja novine,
velike ilustrovane novine, kao zavesu ispred lica. I Fridolin se odmah opet
prihvati svog lista, i u tom trenutku je znao da baronica D. ne može biti
niko drugi nego noćašnja žena… U otmenom gradskom hotelu… Nema ih
tako mnogo koji bi došli u obzir – za jednu baronicu D… I ma šta se sada
dogodilo – ovaj trag je morao slediti. On pozva kelnera, plati i pođe. Na
vratima se još jednom okrenu ka sumnjivom čoveku u uglu. Ali ovaj je na
čudan način već iščezao…
Teško trovanje… Ali ona je živa… U trenutku kad su je našli bila je još
živa. I, najzad, nije bilo osnova za sumnju da je nisu spasli. Obavezno, bila
ona živa ili mrtva – on će je naći. I videće je – u svakom slučaju – mrtvu ili
živu. Mora je videti; niko ga na svetu ne bi mogao sprečiti da vidi ženu
koja je zbog njega, da, koja je umesto njega pošla u smrt. On je bio kriv za
njenu smrt – samo on – ako je to bila ona. Da, to je bila ona. Oko četiri
časa ujutro došla je kući u pratnji dva gospodina! Verovatno, ona ista koja
su neki čas kasnije odvezla Nahtigala na železničku stanicu. Nisu bila
osobito čiste savesti ta gospoda.
Stajao je na prostranom širokom trgu ispred Gradske većnice i gledao na
sve strane. U njegovom vidnom polju bilo je malo ljudi, sumnjivi čovek iz
kafane nije bio među njima. Pa čak i ako je tako – gospoda su strahovala
da je on nadmoćan. Fridolin požuri dalje, na trgu uze kola, odveze se
najpre do hotela »Bristol« i raspita se kod portira, kao da je za to bio
ovlašćen, da li je gospođa baronica D., koja se jutros, kao što je poznato,
otrovala, stanovala ovde u hotelu. Portir još uvek kao da nije bio začuđen,
možda je smatrao Fridolina čovekom iz policije ili inače službenim licem,
u svakom slučaju, odgovorio je učtivo da se tužan slučaj nije dogodio
ovde, nego u hotelu »Nadvojvoda Karl«…
Fridolin se odmah odveze u naznačeni hotel i tamo dobi obaveštenje da
je baronica D., čim su je našli, preneta u Opštu bolnicu. Fridolin se raspita
na koji je način otkriven pokušaj samoubistva. Šta ih je navelo da se već u
podne zabrinu za damu koja je, ipak, došla kući tek oko četiri časa izjutra?
To je sasvim jednostavno: dva gospodina (dakle, opet dva gospodina!)
pitala su za nju oko jedanaest časova pre podne. Pa pošto se dama posle
ponovljenog telefonskog poziva nije javila, sobarica je zakucala na vrata;
kako se ni na to ništa nije pokrenulo a vrata su ostala zatvorena šipom
iznutra, nije preostalo drugo nego da se provale, i onda su našli baronicu
bez svesti u postelji. Odmah su obavešteni društvo za spasavanje i policija.
– A dva gospodina? – zapita Fridolin oštro i učini se sam sebi kao agent
tajne policije.
Da, gospoda, o tome dakako treba razmisliti, oni su u međuvremenu
nestali bez traga. Uostalom, nipošto ne može biti reč o baronici Dubjeski,
pod čijim se imenom dama prijavila u hotelu. Ona je prvi put odsela u
ovom hotelu i uopšte ne postoji porodica sa takvim imenom, bar ne
plemićka.
Fridolin zahvali za obaveštenja i udalji se prilično brzo, pošto je jedan
od direktora hotela, koji je upravo stigao, počeo da ga ispituje sa
neprijatnom radoznalošću; pope se opet u kola i naloži da ga odvezu do
bolnice. Nekoliko minuta kasnije, u prijemnoj kancelariji, saznade ne samo
da je takozvana baronica Dubjeski odneta na drugu internu kliniku nego i
da je oko pet popodne, uprkos svim naporima lekara – ne dolazeći ponovo
svesti – umrla.
Fridolin duboko uzdahnu, tako je bar verovao, ali to što mu se otelo bio
je težak uzdisaj. Dežurni činovnik pogleda u nj sa izvesnim čuđenjem.
Fridolin odmah povrati prisebnost, učtivo se pozdravi i nađe se u sledećem
minutu napolju. Bolnički vrt bio je gotovo pust. Jednom od obližnjih aleja
ispod fenjera upravo je išla bolničarka u plavo-belom prugastom mantilu i
sa belom kapicom. »Mrtva«, reče Fridolin za sebe. Ako je to ona. A ako
nije ona? Ako je još živa, kako bih je mogao naći?
Gde se u ovom trenutku nalazio leš nepoznate, na to pitanje mogao je
sebi lako da odgovori. Pošto je umrla tek pre nekoliko časova, svakako je
ležala u mrtvačnici, samo nekoliko stotina koraka odatle. Njemu kao
lekaru, naravno, nije bilo teško da uđe tamo ni u ovako pozne časove. Ali –
šta bi on tamo? Poznavao je samo njeno telo, njeno lice nije nikad video,
upravo, samo je ulovio njegov kratkotrajan blesak u trenutku kad je noćas
napuštao dvoranu za igranje, ili, tačnije, kad je isteran iz dvorane. Ali to što
o ovoj okolnosti dosad uopšte nije razmišljao dolazilo je otuda što je
samoubicu, čije lice nije poznavao, tokom svih ovih poslednjih časova
otkako je pročitao novinsku belešku, zamišljao sa Albertininim crtama, čak
što je njemu – kako je tek sad užasnut shvatio – neprestano pred očima
lebdela njegova supruga kao žena koju je tražio. I još jednom se zapita šta
bi, zapravo, tražio u mrtvačnici. Da, kad bi je ponovo našao živu, danas,
sutra – posle više godina, bilo kad, bilo gde i u bilo kojoj okolini – po
njenom hodu, njenom držanju, njenom glasu pre svega, on bi je, bio je
uveren u to, neosporno prepoznao. Ali sada bi ponovo video samo telo,
mrtvo žensko telo, i lice na kojem nije poznavao ništa osim očiju – očiju
koje su sada bile ugašene. Da, poznavao je te oči i kosu, koja se u onom
poslednjem trenutku pre no što su ga isterali iz dvorane odjednom rasula i
pokrila nagu priliku. Da li bi to bilo dovoljno da pouzdano utvrdi je li to
ona ili nije?
I laganim neodlučnim korakom uputi se dobro poznatim dvorištem
prema Patološko-anatomskom institutu. Zateče vrata nezaključana, tako da
nije morao da zvoni. Kameni pod odjekivao je od njegovih koraka dok je
prolazio rđavo osvetljenim hodnikom. Poznat, unekoliko blizak miris
raznih hemikalija, koji je nadjačavao sopstveni miris ove zgrade, okruži
Fridolina. On zakuca na vrata histološkog kabineta, pretpostavljajući da će
zateći još nekog asistenta u radu. Na nešto neljubazno »slobodno«, uđe
Fridolin u visoku, suviše svečano osvetljenu prostoriju, u čijem središtu,
upravo odvajajući oči od mikroskopa, gotovo kao da je očekivao Fridolina,
ustade sa stolice njegov stari kolega sa studija, asistent Instituta doktor
Adler.
– O, dragi kolega – pozdravi ga doktor Adler još uvek nešto zlovoljno,
ali, istovremeno, začuđeno – otkud meni ta čast u tako neobično vreme?
– Izvini što te uznemiravam – reče Fridolin. – Ti si baš usred posla.
 – Razume se – odgovori Adler oštrim tonom, koji mu je bio svojstven
još iz studentskog doba. I blaže dodade: – Šta bi se inače moglo raditi u
ovim svetim dvoranama u ponoć? Ali ti mi, naravno, ni najmanje ne
smetaš. Čime ti mogu pomoći?
Pa pošto Fridolin ne odgovori odmah: »Adison 15 koga ste nam danas
poslali još leži tamo preko, ljupko nepokretan. Obdukcija sutra ujutro u
osam časova i trideset.«
I na Fridolinov odrečan pokret: »Ah, tako – tumor pluća! E pa –
histološko ispitivanje je pokazalo nepobitan sarkom16 . Ni zbog toga, dakle,
ne treba da se žalostite.«
Fridolin opet zavrte glavom. »Nije reč o službenoj stvari.«
– Pa, utoliko bolje – reče Adler – već sam pomislio da te u gluvo doba
dovodi amo rđava savest.
– Sa rđavom savešću ili bar sa savešću uopšte nalazi se to u vezi još
odranije – odvrati Fridolin.
– O!
– Ukratko – on se potrudi da govori bezbrižno suvim tonom – želeo bih
obaveštenje o jednoj ženi koja je večeras na drugoj klinici umrla od
trovanja morfijumom i sada, verovatno, leži dole…. izvesna baronica
Dubjeski. – Pa nastavi brže: – Naime, sumnjam da je ta takozvana baronica
Dubjeski jedna ličnost koju sam kratko vreme poznavao pre nekoliko
godina. Zanimalo bi me da li je moja sumnja tačna.
– Suicidium17 ? – zapita doktor Adler.
Fridolin klimnu glavom. »Da. Samoubistvo« prevede on, kao da je na
taj način želeo da vrati predmetu njegov privatni karakter.
Adler pokaza na Fridolina šaljivo ispruženim kažiprstom: »Nesrećna
ljubav prema vašem visokoblagorodstvu?«
Fridolin odreče malo ljutito. »Samoubistvo te baronice Dubjeski nema
ni najmanje veze sa mojom ličnošću.«
– Molim, molim, neću da budem indiskretan. Možemo se odmah uveriti.
Koliko znam, večeras nije stigao nikakav sudskomedicinski zahtev. Dakle,
svakako…

15) Pacijent oboleo od bronzane, tzv. adisonove bolesti (prema engl. lekaru T. Adisonu). –
(Prim. prev).
16) Zloćudni tumor vezivnog tkiva (grč.). – (Prim. prev.)
17) Samoubistvo (lat.). – (Prim. prev.)
 Sudska obdukcija, senu Fridolinu kroz mozak. Zbilja, moglo bi i to da
se desi. Ko zna da li je samoubistvo uopšte bilo dobrovoljno? Opet mu
padoše na um dva gospodina, koja su odjednom nestala iz hotela čim su
saznala za pokušaj samoubistva. Stvar bi, zbilja, još mogla da se pretvori u
kriminalnu aferu prvog reda. I da li on – Fridolin – ne bi bio pozvan kao
svedok – čak, ne bi li on upravo bio dužan da se dobrovoljno prijavi sudu?
Pošao je za doktorom Adlerom preko hodnika, vratima koja su se
nalazila na suprotnoj strani i bila poluotvorena. Nenameštena visoka
prostorija bila je rđavo osvetljena, sa dva otvorena, malo uvrnuta plamena
dvokrakog lustera na gas. Od dvanaest ili četrnaest mrtvačkih stolova samo
manji broj bio je zauzet. Nekoja tela ležala su naga, preko drugih bili su
razastrti pokrovi. Fridolin priđe prvom stolu odmah kod vrata i obazrivo
skide pokrov sa glave leša. Bleštav mlaz svetlosti električne džepne lampe
doktora Adlera odjednom pade na nju. Fridolin ugleda žuto muško lice sa
sedom bradom i odmah ga ponovo prekri pokrovom. Na sledećem stolu
ležalo je mršavo nago telo mladića. Doktor Adler od drugog stola reče:
»Jedna između šezdeset i sedamdeset, koja, verovatno, takođe nije u
pitanju.«
Ali Fridolin, kao da ga je iznenada nešto povuklo onamo, pođe prema
kraju dvorane, odakle je prema njemu bledo sijalo žensko telo. Glava je
bila spuštena na stranu; dugi tamni pramenovi kose padali su skoro do
poda. Fridolin nehotice ispruži ruku da vrati glavu kako treba, ali se
pokoleba sa zazorom koji mu je, kao lekaru, inače bio stran. Doktor Adler
je prišao i napomenu otpozadi, objašnjavajući: »Ako sve ne dolaze u
obzir… znači, ova?« I on osvetli električnom lampom žensku glavu, koju
je Fridolin upravo, savlađujući zazor, uhvatio obema rukama i malo
podigao. Belo lice sa poluotvorenim usnama zurilo je u njega. Donja vilica
mlitavo je visila, ispod tanke, naviše podignute gornje usne mogli su da se
vide modrikaste desni i niz belih zuba. Da li je ovo lice ikad, da li je,
možda, još juče bilo lepo – Fridolin nije mogao da kaže: bilo je to sasvim
beznačajno, prazno, bilo je to mrtvo lice. Ono je moglo podjednako da
pripada osamnaestgodišnjoj kao i trideset osmogodišnjoj ženi.
– Je li to ona – zapita doktor Adler.
Fridolin se nehotice savi niže, kao da je njegov prodorni pogled mogao
istrgnuti odgovor iz ukočenih crta. Pa ipak, on je istovremeno znao da i kad
bi to stvarno bilo njeno lice, njene oči, iste one koje su juče tako životno
žarko obasjavale njegove, on to ne bi znao, ne bi mogao, najzad – ne bi
hteo da zna. I on blago položi glavu opet na ploču i poče da luta pogledom
duž mrtvog tela, vođen pokretljivom svetlošću električne lampe. Je li to
bilo njeno telo – divno, bujno, još juče tako bolno privlačno? Video je
žućkast, naboran vrat, video je dve male a ipak nešto omlitavele devojačke
dojke, između kojih se, kao da je posao raspadanja već pripremljen, grudna
kost jezivo jasno ocrtavala ispod blede kože, video je oblinu mutno mrkog
donjeg trbuha, video je kako se iz tamne senke, koja je sada izgubila
tajnovitost i postala besmislena, ravnodušno šire lepo uobličene butine,
video je ispupčenja kolena, blago povijena napolje, oštre ivice cevanica i
uzana stopala sa zgrčenim prstima. Sve to jedno za drugim opet brzo utonu
u tamu, pošto kupa svetlosti električne lampe pređe isti put unazad mnogo
brže, dok se najzad ne zaustavi lako podrhtavajući iznad bledog lica.
Nehotice, kao da ga prisiljava i vodi neka nevidljiva sila, Fridolin dodirnu
obema rukama čelo, obraze, ramena, ruke mrtve žene; zatim ukrsti svoje
prste sa njenim, kao da započinje ljubavnu igru, u kojoj pokojničini, ma
koliko da su bili ukočeni, učini mu se kao da pokušavaju da se pokrenu i
uhvate njegove; čak bi rekao da ispod poluotvorenih očnih kapaka dalek
bezbojan pogled doluta ka njegovom; i kao da ga je nešto magično
privuklo. On se naže.
Tada se odjednom iza njega začu šapat: »Ali šta ti to radiš?«
Fridolin se naglo pribra. On izvuče svoje prste iz pokojničinih, obuhvati
njene uzane zglavke i brižljivo, čak sa izvesnom pedantnošću, položi kao
led hladne ruke pored trupa. I njemu se učini kao da je ova žena umrla tek
sada, upravo tek u ovom času. Zatim se okrenu, uputi se vratima i preko
hodnika koji je odjekivao vrati se u radni kabinet koji su ranije napustili.
Doktor Adler ga je ćutke pratio i zatvori za njima.
Fridolin priđe umivaoniku. »Dopuštaš?« reče i opra brižljivo ruke
lizolom i sapunom. U međuvremenu, doktor Adler bez ustručavanja poče
da se priprema da nastavi svoj prekinuti rad. On ponovo uključi podesan
svetlosni uređaj, okrenu mikrometarski zavrtanj i pogleda u mikroskop.
Kad mu je Fridolin prišao da se oprosti, doktor Adler je bio potpuno
udubljen u svoj rad.
– Hoćeš li jednom da pogledaš preparat? – zapita on.
– Zašto? – zapita Fridolin rasejano.
– Pa, da bi umirio savest – odvrati doktor Adler, kao da je ipak
pretpostavljao da je cilj Fridolinove posete bio samo medicinsko naučni.
– Da li se razabiraš? – zapita on dok je Fridolin gledao u mikroskop. –
Naime, to je prilično nov metod bojenja.
 Fridolin klimnu glavom, ne odvajajući oko od stakla. »Prosto idealno«,
zapazi on, »slika veličanstvenih boja, može se reći.«
I on poče da se raspituje o raznim pojedinostima nove tehnike.
Doktor Adler mu dade željena objašnjenja i Fridolin izrazi mišljenje da
bi mu ovaj novi metod mogao, verovatno, dobro poslužiti u jednom poslu
koji namerava uskoro da preduzme. On izmoli dopuštenje da sutra ili
prekosutra opet dođe kako bi dobio dalja obaveštenja.
– Uvek sam rado na usluzi – reče doktor Adler, isprati Fridolina preko
kamenih ploča koje su odjekivale, do vrata, koja su u međuvremenu bila
zaključana, i otključa ih sopstvenim ključem.
– Ti još ostaješ – zapita Fridolin.
– Naravno – odgovori doktor Adler – to su najlepši časovi za rad – od
ponoći do jutra. Tada si bar priličnoj siguran od uznemiravanja.
– E pa – reče Fridolin sa slabim osmehom, kao da je svestan krivice.
Doktor Adler položi šaku na Fridolinovu mišicu, umirujući ga, zatim
zapita sa izvesnom smotrenošću: »Dakle, je li to bila ona?«
Fridolin je oklevao trenutak, a onda klimnu glavom bez reči i jedva da
je sam bio svestan da je ova potvrda možda značila neistinu. Jer bilo da je
žena koja je sada ležala tamo u mrtvačnici bila ona ista koju je pre
dvadeset četiri časa uz divlje zvuke Nahtigalove klavirske svirke držao
nagu u naručju, bilo da je pokojnica bila neka druga, nepoznata, sasvim
tuđa, koju nikad ranije nije sreo – znao je: i kad bi još bila u životu žena
koju je tražio, koju je želeo, koju je, možda, jedan čas voleo, i, kao i
obično, još uvek živela tim životom – ono što je tu iza njega ležalo u
zasvođenoj dvorani, pri treperavoj svetlosti gasnih plamenova, senka među
drugim senkama, tamna, besmislena i netajanstvena kao i one… njemu je
značilo, njemu nije moglo više ništa drugo da znači nego bledu lešinu
prošle noći, namenjenu neopozivom raspadanju.

VII
Žurio je kući tamnim pustim ulicama i, nekoliko minuta kasnije, pošto
se, kao i pre dvadeset četiri časa, svukao već u svojoj ordinaciji, što je tiše
mogao ušao je u bračnu sobu.
Čuo je Albertinino ujednačeno disanje i video konture njene glave kako
se ocrtavaju na belom jastuku. Osećanje nežnosti, čak izbavljenosti, koje
nije očekivao, prože njegovo srce. I on odluči da joj uskoro, možda već
sutra, ispriča istoriju prošle noći, ali tako kao da je sve što je doživeo bio
samo san – i tek onda kad ona oseti i sazna svu ništavost njegove
pustolovine, priznaće joj da je ona bila stvarnost. Stvarnost? – zapita se on
– i opazi u tom času, sasvim blizu Albertinina lica, na susednom, na svom
jastuku, nešto tamno, oivičeno, kao osenčene linije čovečjeg lica. Samo za
trenutak srce mu stade, već u sledećem znao je u čemu je stvar: opipa
jastuk i uze u ruku masku koju je nosio prošle noći, koja mu je neopaženo
ispala dok je jutros zavijao paket i koju je mogla da nađe sobarica ili i sama
Albertina. Nije mogao sumnjati u to da je Albertina na osnovu ovog
pronalaska štošta slutila i, po svoj prilici, još više i još gore nego što se
stvarno dogodilo. Ali način kako mu je to stavila do znanja, njena dosetka
da položi tamnu obrazinu kraj sebe na jastuk, kao da je trebalo sada da
označava njega, supruga, njegovo lice, koje je sada postalo zagonetno, ovaj
šaljivi, skoro nestašni način, u kojem se činilo da je istovremeno izražena
blaga opomena i spremnost da mu oprosti, dade Fridolinu čvrstu nadu da je
ona, možda sećajući se vlastitog sna – ma šta se moglo dogoditi, sklona da
to ne primi suviše teško. Fridolin, pak, najednom pri kraju snage, oturi
masku na pod, zajeca, sasvim neočekivano i samom sebi, glasno i bolno,
spusti se kraj kreveta i plakaše tiho u jastuk.
Posle nekoliko sekundi on oseti meku ruku kako ga miluje po kosi. Diže
glavu i iz dubine srca mu se ote: »Sve ću ti ispričati.«
Ona isprva podiže ruku, kao da se blago brani; on je uhvati, zadrža je u
svojoj, pogleda ka njoj nekako upitno i istovremeno molećivo, ona mu
klimnu glavom i on poče.
Kroz zavese je svitalo jutro kad je Fridolin završio. Ne jednom ga je
Albertina prekinula radoznalim ili nestrpljivim pitanjem. Ona je dobro
osećala da on ništa nije hteo ni mogao da prećuti. Ležala je spokojno, ruku
prekrštenih iza potiljka, i ćutala još dugo pošto je Fridolin završio. Najzad
– ležao je ispružen, okrenut prema njoj – on se naže nad nju i, gledajući u
njeno nepomično lice sa krupnim svetlim očima, u kojima kao da je sada
isto tako nastajalo jutro, zapita istovremeno sa sumnjom i nadom: »Šta da
radimo, Albertina?«
Ona se nasmeja i posle kratkog oklevanja odgovori: »Da zahvalimo
sudbini, mislim, što smo se iz svih pustolovina izvukli čitavi – iz stvarnih i
iz sanjanih.«
– Jesi li u to sasvim sigurna? – zapita on.
– Toliko sigurna kao što slutim da stvarnost jedne noći, pa čak ni
čitavog ljudskog života, ne znači istovremeno i njegovu suštastvenu istinu.
– A ni jedan san – uzdahnu on tiho – nije posve san.
Ona uze njegovu glavu u ruke i položi je prisno na svoje grudi. – Sada
smo se, zbilja, probudili – reče ona – zadugo.
Zauvek, htede on da doda, ali pre no što je izgovorio te reči, ona mu
stavi prst na usne i, kao za sebe, prošaputa: »Nikad ne ispituj budućnost.«
Tako su ležali oboje ćutke, oboje malo dremajući i jedno drugome
besano blizu – dok kao svakog jutra u sedam časova ne zakucaše na sobna
vrata i uobičajenim šumovima sa ulice, pobedničkim zrakom svetlosti kroz
razmak kraj zavese i zvonkim detinjskim smehom iz susedne sobe otpoče
nov dan.
 ŠNICLEROVA PSIHOANALITIČKA NOVELA
Nevolja stvara pesnika. U toku čitavog viševekovnog postojanja
Habsburške monarhije nije nastala tako potresna, tako svojevrsna
književnost kao za vreme njenog raspada i konačnog sloma. Teoretičar
austrijskog naturalizma i osnivač »bečke moderne« Herman Bar samo je
naznačio put kojim su se samostalno i uspešno kretali: dramski pisac i
pesnik Hugo fon Hofmanstal, pripovedač i esejist Štefan Cvajg,
romansijeri Jozef Rot i Robert Muzil. Rajner Marija Rilke, Georg Trakl,
Franc Verfel, Franc Kafka – takođe su iz tog vremena i te sredine. Ali teško
da je iko prisniji doživeo i sa više bola opevao poslednje dane starog Beča
nego »pesnik njegove agonije« (H. Bar) – Artur Šnicler.
Sin poznatog internista, Šnicler se rodio 15. maja 1862. u Beču.
Nekoliko godina pošto je završio medicinu, trajno se posvetio književnosti.
Krajem veka, a naročito do prvog svetskog rata, stekao je slavu uglavnom
kao dramski pisac. Posle ciklusa jednočinki Anatol, napisanog 1889-1890,
čije je prvo izdanje izašlo 1892. sa prologom mladog Hofmanstala, Šnicler
je postigao izvanredan uspeh dramom Ljubakanje, izvedenom 1895. u
bečkom Burgteatru. Sledeće godine nastale su scene Kolo, koje su, zbog
dotadašnje zabrane cenzure, prvi put izvedene tek 1920. u Berlinu. Majstor
kratke scene i živog dijaloga, Šnicler je napisao brojne jednočinke, koje su
godinama predstavljale značajan deo repertoara nemačkih i stranih
pozorišta: Zeleni kakadu (1899), Paracelzus (1899), Literatura (1901) Živi
časovi (1902). Poznate su mu i kasnije drame: Usamljeni put (1903),
Međuigra (1906) Daleka zemlja (1911), Profesor Bernardi (1913),
Komedija reči (1915).
Vremenom, Šnicler se sve više opredeljuje za pripovetku. Počevši da se
bavi prozom prilično rano, isprva pod Floberovim i Mopasanovim
uticajem, on je stekao ime novelom Umiranje, a njegovu slavu potvrdile su
i kasnije pripovetke, mahom novele: Gospođa Berta Garlan (1901),
Potporučnik Gustl (1901), zbog koje je izgubio oficirski čin. Kazanovin
povratak u zavičaj (1918), Gospođica Elza (1924), Novela o snu (1926),
Igra u svitanje (1927), Bekstvo u tamu (1931). Napisao je i romane Put u
slobodu (1908), Tereza. Hronika života jedne žene (1928). Do kraja života
bio je prijatelj sa tvorcem psihoanalize Sigmundom Frojdom, koji je
presudno uticao na njegovo delo. Umro je u Beču 21. oktobra 1931.
Premda je u nas uglavnom poznat kao dramski pisac, Šnicler je u naše
krajeve dospeo kao pripovedač. Prvi pomen o njemu nalazimo u »Viencu«
1898. i »Narodnim novinama« 1899: prikaz novele Umiranje i članak
»Smrt u modernoj literaturi« hrvatskog književnika i pozorišnog radnika
Srđana Tucića ukazuju i na mogućnost uticaja austrijskog impresionista na
istaknutog predstavnika naše naturalističke dramaturgije. Zanimljivo je da
je ova novela u prevodu Petra S. Taletova (1908) bila prvo Šniclerovo
pripovedačko delo na našem jeziku. Kasnije su prevedene i novele:
Mudračeva žena i svirala, Poručnik Gustl, Slijepi Jerolim i brat mu Drago,
Gospođica Elza, Poslednje pismo. Njegovo dramsko stvaralaštvo, pak, bilo
je obilno zastupljeno u našem pozorišnom repertoaru. Neke od njegovih
drama izazvale su čak izvesnu polemiku. Tako je objavljivanje scena iz
francuske revolucije Zeleni kakadu u »Narodnoj obrani« propraćeno
oštrom kritikom D. Jakića, a izvođenje toga dela u Zagrebu cenzurisano
iste, 1904. godine. Osim ovog komada, u Hrvatskoj su izvođeni:
Literatura, Poslednje maske (1904), Ljubakanje (1934), a o Šnicleru su do
prvog svetskog rata pisali: O. Vilhelm i E. Kraus na nemačkom, Ivo
Tartalja, Josip Badalić i Milutin Nehajev na srpskohrvatskom jeziku. Pored
nekoliko nekrologa 1931, valja spomenuti i napise Kalmana Mesarića iz
1934. U beogradskom Narodnom pozorištu prikazivalo se između 1900. i
1913. Ljubakanje pod nazivom Ašikovanje, Zeleni papagaj (Zeleni
kakadu) Drugarica, pojedine scene iz Anatola, Literatura. U srpskoj
štampi bilo je više napisa o piscu i njegovim delima: Velimira Živojinovića
Masuke, Miodraga Ibrovca, M. Kosića, a između dva rata: M. Selakovića,
M. Fincija, V. Spasića, Ranka Mladenovića. Prikazivano u više navrata,
posebno u članku P. Taletova u »Brankovu kolu« 1903, osobito je bilo
popularno Kolo, koje je u prevodu dr. A. Dominkovića objavljeno 1921. u
Koprivnici, a prvi put izvedeno 1922. u osječkom Intimnom pozorištu.
Ni u jednom Šniclerovu delu psihoanalitička obeležja, i inače očevidna
u njegovu stvaralaštvu, nisu tako izrazita kao u Noveli o snu. Stoga je, radi
boljeg razumevanja suštine i sadržine pripovetke, neophodno ukratko
objasniti one osnovne stavove psihoanalitičkog učenja koji se mogu
dovesti u vezu sa Šniclerovom novelom. U prvom redu treba se pozabaviti
načelom psihičke troslojnosti: najstariji sloj je Ono, čiju sadržinu čini sve
nasleđeno, konstitucionalno, nagonsko u čoveku; u drugoj oblasti
čovekovog duševnog života, Ja, vlada stvarnost spoljašnjeg sveta; sloj
Nad-Ja obuhvata sve stečeno, preuzeto: običaje, moralne norme itd. Dok se
snaga Ono sastoji u težnji za zadovoljenjem vlastitih potreba pojedinačnog
bića, zadatak Ja je da se te potrebe zadovolji uspešno i bez opasnosti, s
obzirom na spoljašnji svet, u kojem brojne prepreke stoje na putu
slobodnom ispoljavanju psihičke energije; glavni cilj Nad-Ja je da ograniči
zadovoljenje želja. Premda su pojave na periferiji Ja svesne, njemu je
svojstven srednji oblik između nesvesnog, koje vlada u Ono, i svesnog. Taj
prelazni oblik zove se predsvesno. Kad što nesvesne želje prodiru u
predsvesno te mogu dopreti u svest, tako i ono čega smo bili svesni, ali
čijem se ispoljavanju opire Nad-Ja u vidu takozvane cenzure, može
potonuti u predsvesno i biti potisnuto čak u nesvesno. Sav taj proces
najlakše se zapaža u snu. Ono čega se budan seća o snu nije ništa drugo
nego pročelje, iza kojeg se krije prava suština sna. Reč je o razlici između
manifestovane sadržine sna i njegovih latentnih misli. Proisticanje jednog
iz drugog naziva se radom sna. Proučavanje toka sna pokazuje kako se
iskonski i potisnut nesvesni materijal iz Ono nameće Ja, postaje
predsvestan i usled otpora Ja stiče one promene koje se nazivaju
izopačenjem sna. U suštini, san je nesvesna obrada predsvesnih misli. Na
tu gradnju psihička energija deluje vrlo slobodno, izazivajući često
zgušnjavanje i premeštanje. Zahtev za ispunjenje želje predstavlja za
snevača poremećaj, koji njegovo Ja teži da otkloni. San i jeste, u stvari,
psihička zamena za stvarno zadovoljenje nagona, upravo zaštita spavanja.
Kao posledica konflikta, san je kompromisna tvorevina i svojevrsna
psihoza, kratkotajna i bezazlena.
Prema ustrojstvu, i Fridolinov doživljaj i Albertinin san se mogu
smatrati snovima seksualne prirode. Analiza njihove očigledne sadržine
pokazuje da su oba sna sastavljena od raznolikog komađa stvarnih
događaja i slika, slobodno prenetih u drukčije okolnosti i sa promenjenim
smislom.
Sećanje na mladića koga je najednom poželela prethodnog leta u
Danskoj izazva u Albertini raniju uspomenu na veče kad je isto tako
poželela Fridolina u kući na Verterskom jezeru. Potiskivanje snažne
nezadovoljene želje te večeri ostavilo je na mladu devojku traumatične
posledice, koje se u braku pojačavaju muževljevom nemarnošću prema
njoj zbog zauzetnosti i njegovim ponašanjem u kojem ima više naklonosti
iz navike nego prave strasti. Retka uzbudljiva noć posle bala pod maskama
samo je povod da se u Albertini pobude suzbijane želje. I zanos u Danskoj
je, takođe, bio izraz trenutne navale životnih snaga u njoj, težnje da se
oslobodi priličnosti svakidašnjice i da doživi dublje zadovoljenje.
Čitav niz seksualnih simbola poznatih iz psihoanalize objašnjava
Albertinine skrivene želje, čije nezadovoljenje naknađuje san: kama koju
Fridolin nosi o bedra, njihovo zajedničko lebdenje i letenje iznad magle.
Strah od bola, stid, jed prema Fridolinu pretežno potiču iz straha devojke
od željenog seksualnog čina, kao i iz uspomena na prvu bračnu noć. Ali
kasnija ozlojeđenost, pa ravnodušnost i, najzad, gotovo prezir prema
Fridolinu i njegovim mukama, kao i predavanje mladom Dancu, svakako
pre svedoče o svećenju čoveku koji ju je svojevremeno ranio svojom
uzdržanošću, osujetio zadovoljenje njene želje, a zatim živi sa njom
jednoličnim građanskim životom bez strasti i pustolovina. Cela ova
dramatizacija zasniva se na stvarnim likovima, mestu i predmetima:
nalaženje kostima umesto venčanice je u vezi sa nedavnim balom pod
maskama; odeća princa i princeze na Fridolinu i njoj potiču iz opisa u bajci
koju je čitala njihova kćer; Danac, sa kojim Albertina ispunjava želju;
devojka o kojoj je Fridolin pričao, sada preobražena u gospodaricu zemlje;
okolina Verterskog jezera, gde se traumatični događaj i odigrao; zasvođen
prozor kao zamena za terasu na kojoj je Fridolin ugledao devojku.
Fridolinov san je samo unekoliko osveta za ženinu duhovnu prevara u
Danskoj. I njegova je suština, pre svega, želja da se ispolji unutrašnja
energija i zadovolje sputavane želje, da se otkloni mučna cenzura
građanske priličnosti i živi potpunije i slobodnije. Kostimirani bal i ovde
daje značajnu građu za san: otuda Gibizerova radnja za iznajmljivanje
kostima sa Pjeretom i dva femrihtera, bal pod maskama u udaljenoj vili; iz
tajanstvenih domina nastaje čitavo zagonetno društvo. U to tkivo, pak,
uplići se i drugi motivi, kao što su: smrt dvorskog savetnika, mogućnost da
je i sam Fridolin zaražen difterijom, opasnost od tuče sa obojenim
studentima, susret sa bludnicama, novinske vesti itd. Važnu podlogu
Fridolinova sna čini iznenadna svest o jednoličnosti i možda, promašenosti
sopstvenog života. Na tu pomisao navodi ga pojav doktora Redigera.
Osećanje uskraćenosti i izaziva Fridolinovu potrebu da se istakne i da
postane središte pažnje i predmet obožavanja žena, što mu se i događa u
snu, u kojem svojim držanjem pokazuje ludu hrabrost, a zanosna žena se
žrtvuje za nj. Svojim podvigom, željom da se žrtvuje za voljenu ženu,
hrabrim i odlučnim stavom, namerom da se posveti nauci Fridolin nastoji
da u ženinim očima – jer, konačno, ipak je ona istinska sadržina njegovog
sna – postane izuzetan, da povrati izgubljeni ugled, da stekne crte princa iz
bajke, te svoj život obogati raznovrsnošću i ženinom privrženošću.
Albertinina želja prema mladom Dancu i njen san – premda izazivaju
njegovu ljubomoru, zlovolju, pa čak i želju za osvetom, usled čega on i
zamenjuje u snu njen lik tuđim – podstiču njegov napor da savlada sve
prepreke između njega i nje, te da je ponovo osvoji.
Ali iako je suština i Albertinina i Fridolinova sna težnja da se oslobode
društvenih stega, koje su im život učinile praznim i hladnim, te da
slobodno ispolje svoju strast, savladaju traume i zadovolje unutrašnje
porive – konačan rasplet se ne može protumačiti drukčije nego kao
kompromis, kao trijumf cenzure, dopuštenih htenja i upriličenih odnosa.
Posle zaključka da su se »zbilja probudili«, oboje dočekaju »kao svakog
jutra« – nov dan.
Upravo takav rasplet, čest u Šniclera, omogućuje i sociološko tumačenje
njegovog stanovišta. Nastojanje njegovih junaka da prevaziđu sumornost
sadašnjice, da se vrate sebi, da oslobode nagonsku sadržinu, ostvare
nesvesne želje i iracionalne naume, ili ne uspeva ili služi kao »pročišćenje«
ličnosti u skladu sa građanskim obzirom, upravo vraća je u dobri stari svet,
dobrom starom moralu, dobroj staroj porodici. Ta dvojnost, težnja slobodi
ličnosti i nemoć da ličnost otrgne od okolnosti u kojima dna sputana
životari, međutim, ne znači samo kasnu ograničenost Šniclerova pogleda
na svet, njegovu melanholičnu privrženost građanskom društvu na zalasku,
nego i osobitu objektivnost njegovog umetničkog postupka, koja
omogućuje da propadanje građanskog društva prikaže kao moralni i
društveni sukob u porodici, raskol između muškarca i žene, u tragičnoj
protivrečnosti želja i mogućnosti. A Šnicler to čini zaista upečatljivo:
jezgrovitim dijalogom, zanimljivim izlaganjem složene radnje, strogom
kompozicijom i živim, izrazitim likovima, u čiju psihologiju znalački
ponire.
Jovan JANIĆIJEVIĆ