УДК: 930.271(497.11):725.

182“13“

Гордана ТОМОВИЋ
Београд

НАДГРОБНИ НАТПИС ВОИХНЕ ИЗ КОЊУХА

Апстракт: Надгробни натпис Воихне, дворанина Радовановог, из села

Коњух код Кратова објављен је 1905. године, али изглед споменика и текста
остали су непознати. Објављује се на основу отиска натписа који је сачуван у
Народном музеју у Београду. Описано је место налаза надгробне плоче (Црква
Светог Ђорђа), укратко су приказани споменици прошлости у Коњуху (рано-
византијско утврђење, црква ротонда). Према облицима слова натпис је
датован у почетак осме деценије XIV векa, што је у складу са подацима из дубро-
вачких извора о утврђењу Коњух (1372/1373) и српског записа о господину
Радовану (1386). Господин Радован и његов дворанин Воихна припадали су
земљи и властели обласних господара Дејановића–Драгаша.
Кључне речи: старосрпски надгробни натпис, град и дворац Коњух,
Воихна, дворанин, господин Радован, властела Дејановића–Драгаша.

1. Место налаза споменика – археолошки трагови прошлости

Источно од Куманова, на левој страни Криве реке, на сеоском

гробљу села Коњух, на месту названом Селиште, налази се мала полу-
срушена једнобродна црква са припратом, у којој је у поду био узидан
велики надгробни натпис дворанина Воихне. Са суседним селом
Рударе, и Коњух припада злетовско–кратовском рудоносном базену, где
су рани и сложени насеобински развој подстицали потреба за рудама,
рударска производња и заштита рудних места. Рудно богатство је као
магнетно поље привлачило и усмеравало делатност људи, упоредо су
расли мрежа путева, специјализована рударска насеља и уз њих утврђени
центри одакле се контролисала рударска производња и убирали порези
од добијеног метала и трговачког промета. Са исцрпљивањем рудних
лежишта рударска места била су осуђена на брже или спорије опадање
и запустелост. На многим богатим рудоносним подручјима запажена је
148 Гордана Томовић

појава да су стари антички рудокопи поново отварани и крај њих су

настајали рудници у средњем веку и у периоду под Турцима. Многобројни
трагови старог рударења сачували су се у околини Коњуха, а суседно
село и данас носи назив Рударе (Шопско).
Данас је Коњух у свету познат као необичан археолошки и културни
комплекс који чине утврђени рановизантијски град са акрополом и
подграђем и јединствена црква ротонда extra muros. Између села Коњуха
и обале Криве реке, на локалитету Големо Градиште, простиру се велике
рушевинe урбаног насеља с остацима различитих објеката. Заравњени
уски врх Големог Градишта (440 m) стрмих страна, доступан само са југа
преко широког седла, обзидан је у римско доба, а према садржају два
римска натписа раног III века, ту је боравио коњанички одред I тракијске
кохорте. Доминантан положај утврђења обезбеђивао је контролу пута
дуж супротне стране Криве реке (Scupi – Pautalia – Serdica) и рад околних
рудника гвожђа, олова и сребра. У VI веку акропола се поново утвђује, а
на кречњачком горњем слоју узвишења, изнад вулканске основе,
развија се градско насеље са необичном структуром од преко стотину
стамбених просторија, са развијеном мрежом улица и канала уклесаних
у стени. У оквиру бедема, северно од акрополе, на падини ка реци
развија се главни део града, са великом тробродном базиликом, која је
била украшена мермерном пластиком, и с резиденцијалним комплексом.
Природна стена дуж обале Криве реке вештачки је вертикално оклесана
да би послужила као основа бедема, сачуване висине од 2,6 m. У бедем
су узидане сполије, а ојачан је са више кула. Јужни део града заштићен
је двојним зидом. На западној страни узвишења, преко Криве реке
прелазило се мостом на путу од Астибоса (Штип) до пута дуж реке.1
Око 300 m јужно од града налази се некропола на којој је иско-
пана јединствена црква ротонда из средине VI века, са богатим скулпто-
ралним украсом који је изведен у зеленом туфу. Претпоставља се да је
град био и епископско седиште, а положај утврђења према подацима са
Табуле Појтингеријане одговарао би путној станици и насељу Транупара.
Многобројни фрагменти архитектонске пластике и резултати археоло-

1
Јустинијановски комплекс у Коњуху постао је познат научној јавности заслугом
Светозара Радојчића, који је рекогносцирао локалитет 1938. године, сакупио
вредне остатке скулпторалног украса и пренео у скопски музеј. О локалитету и
цркви ротонди у Коњуху објавио је рад 1952. године. Светозар Радојчић, Црква
у Коњуху, Зборник радова Византолошког института I (1952) 148–167. Овај рад С.
Радојчића постао је основа свих даљих истраживања, не само због његових ре-
зултата, већ због ондашњег стања споменика које је приказао, будући да су сви
објекти у Коњуху више пута девастирани, а вредни налази развучени или уништени.
Надгробни натпис Воихне из Коњуха 149

шких ископавања који су извођени у више етапа, уломци керамике,

кухињске словенске грнчарије и глеђосаних посуда (XII–XIV век), налази
византијског новца (VIII, XII–XIII век) и турског новца, указују да је овај
позноримски и рановизантијски утврђени град (III–VI век) наставио да
живи стално или повремено и кроз цео средњи век.2

2. Истраживања цркве на Селишту у Коњуху и њен опис

Историја мале цркве на Селишту у Коњуху мало је позната.

Остала је да пропада, прeкопана и опљачкана од мештана, и запоста-
вљена од научника, чија је главна пажња била усмерена на другу, велику
и јединствену цркву у Коњуху, знамениту ротонду из јустинијановске
епохе, и утврђени град на Големом Градишту.
Данас се сматра да је та црква посвећена Св. Ђорђу. Крајем XIX
века, међутим, помиње се као Црква Светог Николе. Обилазећи кумановску
Криву реку 1893. године, Јован Хаџи-Васиљевић је поменуо и цркву у
Коњуху посвећену св. Николи, која је тада имала кров; у цркви се налазила
икона Св. Симеона и Св. Саве, бакрорез који је, о трошку Хиландараца,
1817. израдио Андреј Павлов из руског скита Св. Илија. Током лета 1938.
године у Коњуху је боравио Светозар Радојчић, на подстицај Николе
Вулића. Тада је премерио и проучио цркву – ротонду, а прикупљене

2
Ivan Mikulčić, Antički gradovi kod Drenova i Konjuha u Makedoniji, Arheološki pregled
15 (Beograd 1973) 177–182; И. Микулчиќ, Средновековни градови и тврдини во
Македонија, књ.5, Македонска академија на науките и уметностите, Скопје,
1996, 223–224. Археолошка ископавања започета су 1998. године, а од 2000.
надаље обављају се у оквиру заједничког македонско-америчког пројекта
Народног музеја Македоније и Гетизбург колеџа, под руководством Каролин
Снајвли и Горана Санева. Преглед ранијих истраживања, ток и резултати
ископавања обљављивани су сукцесивно: Carolyn S. Snively, Archaeological
investigation at Konjuh, Republic of Macedonia, in 2000, Dumbarton Oaks Papers
56 (Washington 2002) 297–306; eadem, Golemo Gradište at Konjuh, Republic of
Macedonia: Prolegomena to the study of a late antique fortification, Ниш и
Византија IV, Ниш 2006, 229–244; eadem, Archaeological Excavations on the
Acropolis of Golemo Gradište, Konjuh, Kratovo, Macedoniae acta archaeologica 18,
Skopje, 2008, 335–351; eadem, Golemo Gradište at Konjuh, 2005 and 2006
Seasons, The Norther Terrace, Macaedoniae acta archaeologica 19 (Skopje, 2010)
375–390; eadem, A new basilica at Golemo Gradište, Konjuh, Republic of
Macedonia: a sixth century church in the province of Dardania, Ниш и Византија IX,
Ниш 2011, 187–202.
150 Гордана Томовић

делове декоративне пластике пренео у скопски музеј (Куршумлихан).

Студију о цркви ротонди из Коњуха објавио је тек 1952. године.3
С. Радојчић је успут кратко описао и сеоску гробљанску цркву.
Једнобродна црква дуга је 6,70 m, ширине 4,30 m; апсида, изнутра
полукружна, споља је тространа, са уским прозором на средини. На
северној фасади су три плитке нише. Под је покривен каменим плочама,
а од камене олтарске преграде остале су две усправне плоче. Од накнадно
дозидане припрате, ширине 2 m, остао је само северни зид, уз који се у
поду налазила велика надгробна плоча дворанина Воихне. У цркву су
узидане сполије са оближњих старијих рушевина: део једног латинског
натписа (0,40 х 0,20 m) узидан је у јужни зид споља, а унутра у апсиди,
лево од прозора, узидан је одломак скулптуре (VI век). Живопис у цркви
је пропао; међутим, у лунети изнад врата сачувала се фреско представа
арханђела, због које је С. Радојчић сматрао да црква није посвећена Св.
Николи, већ Св. Архађелу.4 Радојчић бележи месно предање о ктитору
цркве Стојану војводи, али наглашава да је црква старија, јер је у дозиданој
припрати пронађен in situ надгробни старосрпски натпис Воихне.5
После пола века, током археолошких ископавања на локалитету
Големо Градиште 2000. године, очишћена је и црква на гробљу у Коњуху
и допуњен њен опис. Црква, позната као Свети Ђорђе, и старо гробље
око ње имају прилаз само са југоистока, а стрмим усецима одвојени су
од околине. У близини цркве извире поток који тече дубоком долином
ка северу и улива се у Криву реку. Дрвене греде изнутра ојачавају структуру.
Мање камење и другачије зидање у вишим деловима цркве указују на
касније интервенције. Изнад апсиде на источном зиду очувала се
украсна трака од опека. Један уски прозор ниско је постављен у апсиди;
други прозор је био у јужном зиду. Једини улаз је на западном зиду. Под
од камених плоча различитог облика лежи на каменим темељима. Плоче
су подигнуте и под поремећен, прекопан, а два дрвета су надрасла
зидове цркве. Две плоче олтарске преграде и база за олтарну трпезу су
in situ. Неколико остатака фресака налазе се на источном зиду. Црква је
проглашена спомеником културе и заведена као Црква Светог Ђорђа

3
С. Радојчић, Црква у Коњуху, 148–167 (са детаљном старијом литературом).
Чланак је поново објављен под истим насловом у књизи: С. Радојчић, Одабрани
чланци и студије 1933–1978, Београд–Нови Сад, 1982, 25–42, стр. 27, сл. 2
(основа цркве са назначеним местом сполија и Воихнине надгробне плоче).
4
С. Радојчић, Одабрани чланци и студије 1933–1978, 25–27, сл. 2.
5
Исто, 26–27 и нап. 4. С. Радојчић претпоставља да је то Стојан или Стојко,
забележен у натпису из 1581. на иконостасу у Цркви Светог Николе у суседном
селу Шопско Рударе.
Надгробни натпис Воихне из Коњуха 151

1954. године. И поред различитих тумачења, нису познати ни првобитна

посвета цркве, нити када је изграђена. Претпоставља се да припада
периоду од XIV до XVI века, али без трага је нестала фреска Св. Арханђела
у лунети изнад улаза у цркву, због које је С. Рaдојчић сматрао да је црква
била посвећена Св. Арханђелу. Каролин Снајвли, руководилац ископавања
и писац извештаја, не помиње дозидану припрату цркве, нити старо-
српски натпис, на основу којег је С. Радојчић датовао цркву у XIV век.6
Интернет презентација Цркве Св. Ђорђа допуњује податке о том
споменику. Црква је споља зидана мешавином камена и местимично
узиданих опека, а три нише на северном зиду, као зазидани прозори,
лучно су засведене опеком. На северном зиду призидане припрате, уз
који је in situ лежала Воихнина надгробна плоча, сачуван је лук од опеке,
као аркосолиј изнад гробнице. Остаци фресака у апсиди, иако тешко
оштећени, показују живопис доброг квалитета.7

3. О Воихнином надгробном натпису

Старосрпски натпис из Коњуха запазио је и преписао Љубомир

Ковачевић, настојећи да верно прецрта облике слова и лигатуре, а према
његовом препису натпис је објавио Љубомир Стојановић 1905. године у
свом корпусу старих српских записа и натписа.8
6
C. S. Snively, Archaeological Investigation at Konjuh, Republic of Macedonia, in
2000, 305–306 (чишћење и документовање Цркве Св. Ђорђа).
7
http://members.Virtualtourist.com/m/p/m/203edc, by Pijlmans (1. октобар 2010).
8
Стари српски записи и натписи III, скупио их и средио Љуб. Стојановић,
Београд 1905, 27, бр. 4913. Збирка Љубe Ковачевића у Архиву Србије (сигн. ЉК – .310)
садржи на обе стране једног листа белешке из цркве у Коњуху, које под насловом
Коњушка црква, садрже: препис Воихниног натписа; препис четири римска натписа
узидана у четврти стуб; три натписа који су, изгледа, били сачувани око ликова
у цркви: :mti =b/y |Iw0zlato|Ustq sti= | gli(go)rij | CUdotvor | jcq; затим, уз
напомену: .из ексонартекса цркве св. Николе, следи препис оштећеног натписа
о обнови:....ЩАНИЕМЬ ...... ГѸРКА ГРѸЮВИКИРАБ (БО)ЖИЕ ЮВА ПЄЮ МИХАИЛА ВАСЕ
ТИТОРИ КОИ МАЛО КОИ МОГО БОГ ДА ПРОСТИ ПОМЄНИ ГИ Ю И РОДИ МИ ВА ЛЕТО 7r!4
САВРЬШИ СЕ НА МЄСЄЦА АВГѸСТА # ДНЬ НОВАК СТЕВ БОИКА СТАНА. Судећи по томе,
цркву су обновили мештани једне породице − Грујовићи: Гурко, Јова, Пејо и
Михаило, колико је ко могао, („ко мало, а ко много“), а завршили су је 30. августа
1605. године Новак, Стева, Бојка и Стана, вероватно из исте породице. И тада се
сматрало да је црква посвећена Св. Николи, као и крајем XIX века, како је забележио
Јован Хаџи-Васиљевић, Остаци старих српских цркава у кумановској Кривој
реци, Годишњица Николе Чупића XIV (1893) 351–359; С. Радојчић, Одабрани
чланци и студије 1933–1978, 26, нап. 3.
152 Гордана Томовић

У време када се зидала Црква Светог Ђорђа на Опленцу, знаме-

нита задужбина Карађорђевића, настала је вредна збирка копија најзна-
чајнијих и најлепших старосрпских натписа, на основу које је требало да
се изабере облик писма којим ће бити изведене сигнатуре и текстови у
цркви. Збирка је временом пропала, изузев два-три примерка.9 Из те збирке
потичу две истоветне копије надгробног натписа Воихне из Коњуха,
начињене као рељефни отисак на грубом папиру или тзв. апклач (нем.
Abklatsch = отисак, снимак).10
Воихнина плоча са натписом доспела је у скопски музеј
(Куршумлихан) заслугом етнолога Татомира Вукановића, а заведена је у
стари музејски инвентар 16. IX 1939. године под бројем 2288. Тада су
забележени важни подаци о споменику: димензије камене плоче 185 х
55 х 30 cm, текст у седам редова, из Коњуха срез Кратово, порекло – српско;
набављено службеним путем (Татомир Вукановић). У инвентару из
времена окупације (1941–1945) споменик се водио под бројем 124, а у
нови инвентар је заведен под бројем 660.11 Светозар Радојчић је записао

9
Збирку старосрпских натписа од 773 копије из 113 цркава и манастира сакупили
су архитекта Пера Поповић и археолог С. Н. Смирнов, уз помоћ архитекте Ђурђа
Бошковића, током многобројних теренских истраживања, организованих по
наређењу краља Александра. Колекција је садржала 90 копија натписа исто-
ријског садржаја (о времену подизања или живописања цркве); 139 око ликова
ктитора, монаха и светитеља; 3 зграфита; 173 на свицима светитеља и других
светих лица; 49 на фреско представама, око ликова светитеља; 296 натписа са
фресака, око ликова других светих личности; 3 копије слова са фрагмената
фресака; 20 копија натписа са различитих предмета. С. Н. Смирновъ, Коллекцıя
копıй старыхъ надписей въ сербскихъ церквахъ, Сборникъ Русскаго археологи-
ческаго общества въ Королевств^ Югославій III (Б^лградъ 1940) 101–124. Даља
судбина те драгоцене збирке није довољно позната. Највећи део је пропао,
делећи судбину других драгоцених рукописа и књига из Народне библиотеке
Србије. Неколико копија сачувало се у Народној библиотеци Србије у фонду из
Краљевске библиотеке, где је материјал о цркви на Опленцу подељен на
рукописе и слике, а део, који се налазио у Народном музеју у Београду,
користио је проф. Ђорђе Мано-Зиси у практичној настави на предавањима из
музеологије.
10
До копија смо дошли љубазношћу Десанке Милошевић и Бранке Иванић из
Народног музеја, којима остајемо посебно захвални. Према ондашњем обичају,
копија натписа (апклач) начињена је помоћу наквашеног грубог папира који је
стављен преко натписа и притиснут. После сушења, с једне стране остајала су удубљена
слова у позитиву, а са друге слова у негативу, испупчена и боље видљива.
11
Ове важне податке пронашла је у инвентарским књигама Музеја у Скопљу
Загорка Расоколска–Николовска и љубазно нам доставила крајем 2005. године,
због чега јој и овом приликом изражавамо велику захвалност.
Надгробни натпис Воихне из Коњуха 153

1952. да се споменик налазио у Куршумлихану у другом дворишту.

После поставке Музеја Македоније у Скопљу, део камених споменика,
који је био у старом лапидаријуму, није приступачан, те није било
могуће да се провери постојеће стање плоче, начини снимак и технички
опис. И поред тога, како је копија надгробног натписа (апклач, отисак) у
оригиналној величини и добро сачувана, од ње је могао да се добије
веран цртеж који приказује општи изглед натписа, стил писања и облике
слова (дуктус), са одликама времена у коме је натпис настао.
Масивна камена плоча, дебљине 30 cm, дужине 185 cm и ширине
55 cm, по сведочењу С. Радојчића, налазила се на свом првобитном
месту 1938. године, у поду уз северни зид накнадно призидане припрате
Цркве Светог Ђорђа, запремајући готово целу њену ширину.12 Гроб је
отворен када је плоча подигнута и пренета у Куршумлихан 1939. године,
али у инвентару скопског музеја нема података о гробу, нити о покојнику
који је сахрањен испод надгробне плоче. Према препису Љ. Ковачевића
и према инвентару скопског музеја, натпис је имао седам редова текста,
од којих је у последњем реду било сачувано само неколико слова. Та
слова су била истрвена и сувише плитка, па се нису одразила у копији
(апклачу). Последњи ред натписа доносимо према издању натписа.13 Текст
почиње симболичном инвокацијом у облику крста и гласи:

† a se le/itq А овде лежи

rabq (bo)/i voi– раб божји Вои-
hna dvorani– хна, дворани-
nq radovanovq н Радованов.
mladq pry– Млад пре-
stavi se @5 стави се (премину) у 25.
%dq&n(q) i %bo&gq da %prosti& дан. И Бог да прости.

Натпис је исклесан веома вешто, чисто, лепо и правилно, са једна-

ком висином од 7 cm како слова и редова, тако и размака између
редова. Истиче се двојак облик слова А, са омчастом петљом и са рачва-

12
С. Радојчић, Одабрани чланци и студије 1933–1978, 25, 27, сл. 2. С. Радојчићу
је било познато да је плоча пронађена in situ, што значи да ју је видео у цркви
1938. године. Вероватно је управо он интервенисао да се плоча пренесе у
скопски музеј, где је заведена први пут већ следеће, 1939. године; 1952. године,
кад је објавио рад о цркви ротонди у Коњуху, С. Радојчић је поново видео
плочу, јер наводи: „Камен је сада у Куршумлихану – у другом дворишту“ (исто,
стр. 25, нап. 2).
13
Стари српски записи и натписи III, 27, бр. 4913.
154 Гордана Томовић

стим усправним цртама; слово Н са преломљеном средњом цртом, уско

и шиљато О; Ж са одвојеним горњим и доњим полукружним крацима; К
са десним извијеним делом одвојеним од леве усправне црте; слово Д
у сведеном облику троугла са наглашеним угловима и слово М са
средњом дугом цртом. Ове одлике одговарају облицима слова у
старосрпским натписима датованим оквирно од средине до почетка
осме деценије XIV века, а по блиским аналогијама тај се период може
сузити на време између 1362. и 1374. године.14

4. Господин Радован и његов дворанин Воихна

Сажет и језгровит надгробни натпис истиче локалног господара,

властелина Радована, његов двор и дворску свиту којој је припадао као
дворанин преминули младић. На Радовановом двору Воихна је стекао
звање дворанина, прошавши претходно неопходну обуку кроз коју је
упознао дворске обичаје и лепо понашање. Као и други млади дечаци и
момци из племићких породица, Воихна је живео на господаревом
двору, пратио њега и његове госте и обављао различите послове за свог
господара.15 Уздржана туга због младог и прерано прекинутог живота,
исказана у речима „млад престави се“, наглашавање да је био дворанин,
а нарочито место Воихниног гроба у припрати цркве, показују да је био
миљеник свог господара. Властелин Радован био је вероватно први
ктитор Цркве Светог Ђорђа у Коњуху, или је његовим трудом призидана
припрата. Само као оснивач храма или његов обновитељ, могао је да
стекне право да сахрани свог дворанина у освећеном простору цркве.
Утицај образованог наручиоца епитафа огледа се у тексту који је писан и
исклесан не само лепо, већ и граматички правилно. У првом реду натписа
среће се правилно треће лице једнине презента глагола лешти, са за-
вршетком на –tq, (лежит), што представља изузетак, уместо уобича-
јеног облика лежи, које је ушло у натписе из говорног језика.
Поред Воихниног надгробног натписа, о Радовану постоји још
један занимљиви писани извор из 1386. године. Два монаха – Роман и

14
Гордана Томовић, Морфологија ћириличких натписа на Балкану, Историјски
институт, Београд 1974, 67, бр. 49 (надгробни натпис сина жупана Вратислава из
Давидовице, средина XIV века); 71, бр. 54 (надгробни натпис Дабижива,
енохијара цара Уроша, манастир Трескавац, 1362); 80, бр. 66 (надгробни натпис
Марине Витославе из Дечана, 1374).
15
Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 141–142, s. v. двор (С.
Ћирковић); 142, s. v. дворанин (Р. Михаљчић).
Надгробни натпис Воихне из Коњуха 155

Василије, преписали су књигу Летописац, на Светој Гори у манастиру

Хиландару, „благочастивом и христољубивом господину Радовану, јер је
желео да има ту књигу у дому својем, и да се наслађује читајући у њој о
прошлим древним царевима од Адама до потопа, и од потопа до
Христа, по Христу о благочастивим царевима и светим и духоносним
јунацима све до царства Константина Ирининог сина. И тада је игуман
био у том манастиру Хиландару митрополит царског града Сера кир
Сава, и при њему се (књига) исписа по наређењу и трудом о њој зарад
љубави господина Радована, (при) старцу кир Јоасафу, рукама многогре-
шних и смерних таха монаха Романа и Василија...“16 Рукописна књига
Летописац, намењена дому господина Радована, његовој личној
библиотеци, у ствари је Хроника византијског монаха Георгија, названог
Хамартол (грешни) из IX века, која је била позната у српском преводу од
средине XIV века и која је утицала на настанак српских летописа.17
Серски митрополит Сава, који се помиње у запису као хиландарски
игуман, познат је и из других извора. Припадао је високом српском све-
штенству у Серској области под српском влашћу (1345–1371). На митропо-
литској столици наследио је српског митрополита Јакова између
1360–1365. године. Као духовни отац деспота Јована Драгаша, цењен и
утицајан, учествовао је у различитим судским парницама – председавао
је судом (1365), решавао поверене спорове (1366); као светогорски прот
и члан Светог синода учествовао у судском спору око земљишта у
Јерисосу (1369). Већ тада је кир Сава напустио митрополитску столицу у
Серу; иако је и касније, када је постао игуман Хиландара, за савременике
и монахе остао серски митрополит, како сведочи запис из 1386. године.
На челу серске митрополије, вероватно већ од 1369. године, био је смерни
митрополит Теодосије, чији се потпис српском ћирилицом сачувао на
судском акту из 1375. године.18
16
Стари српски записи и натписи I, 49–50, бр. 156.
17
Ђорђе Трифуновић, Стара српска књижевност I, Књижевна историја XIII, 52
(Београд 1981) 682–683; Иван Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у
доба Немањића, Београд 1994, 44, 222, нап. 236–239; Марко Шуица, Немирно
доба српског средњег века – властела српских обласних господара, Београд
2000, 68 (Радован). Властели браће Драгаша, коју наводи аутор, треба прибројати
Воихну, Радовановог дворанина, и Радихну, пехарника деспота Драгаша (вид.
нап. 25 у овом прилогу).
18
Божидар Ферјанчић, Византијски и српски Сер у XIV столећу, САНУ, Београд
1994, 76 (акт од 1365); 77 (акт од 1366, потпис серског митрополита Саве српски; акт
од 1369, такође српски потпис светогорског прота кир Саве); 95–100 (о митропо-
литу Јакову); 101 (о смени између Теодосија и Саве на месту серског митрополита).
Тачна је претпоставка Б. Ферјанчића да је Теодосије постао серски митрополит
156 Гордана Томовић

Садржај и тон записа из 1386. године изражавају уважавање и

захвалност монашке обитељи према властелину Радовану, његовом избору
књиге и жаркој жељи да је добије, не жалећи труда и трошка. Очигледно,
Радован је био угледан и утицајан човек, љубитељ књиге и историјских
хроника. На Светој Гори у манастиру Хиландару могао је да се упозна са
садржајем Хронике Георгија Хамартола, да заповеди да се за њега
начини препис и да се постара, свакако новчано, да се тај посао обави.
Судећи по Вохнином надгробном натпису, црква Светог Ђорђа у
Коњуху била је задужбина господина Радована, а његов дом, у коме је
волео да има одабране књиге и где је имао двор са дворанима, био је у
подграђу утврђеног града на оближњем Големом Градишту. Захваљујући
једном инциденту, о средњовековном утврђеном граду Коњуху сачувани
су драгоцени дубровачки извори.

5. Коњух – утврђени град

у области деспота Драгаша (1372/1373)

Судбоносне промене у српској држави у другој половини XIV

века довеле су до раздробљености српског царства на земље моћних
обласних господара. Коњух и околна места припадали су пространој
територији којом су постепено и убрзо суверено завладали Дејановићи,
деспот Јован Драгаш и његов млађи брат, господин Константин Драгаш.
Њихова моћ заснивала се првенствено на снажној економској основи
коју су обезбеђивали богати рудници сребра, бакра, олова и гвожђа у
злетовско–кратовској области. Држали су важне градске центре, као што
су били Штип, Струмица, Мелник, Петрич, Велбужд, премрежене путевима
којима су познати дубровачки трговци пролазили са својом робом од
Солуна према Новом Брду. Дубровчани, који су будно пратили све
политичке промене и брзо реаговали на смену власти, настојали су да
успоставе добре трговачке односе са браћом Драгаш и сарађивали су са
представницима локалне власти у њиховој области. О томе говори и
један догађај који се збио код Коњуха, на територији деспота Драгаша и
у присуству његових људи.
Робу дубровачког трговца Јунија Бунића, коју је требало испо-
ручити Џиву Соркочевићу, дубровачком трговцу, у Новом Брду, одузео је
насилно код града Коњуха, уз помоћ људи деспота Драгаша, други члан

пре битке на Марици 26. септембра 1371, али из тога не следи да је и кир Сава
преминуо пре тог датума. Како сведочи запис из 1386. године, кир Сава је тада
живео у Хиландару, био хиландарски игуман и старао се о преписивању књига.
Надгробни натпис Воихне из Коњуха 157

исте породице, Јуније Соркочевић. Не зна се тачан датум тог догађаја, а

према изјави једног од сведока, збио се вероватно почетком септембра,
„мало после бербе грожђа у Солуну“, што се, по традицији која траје до
данас, одржавало на Преображење 19. августа (6. августа, по старом
календару). Тужба оштећеног власника робе Јунија Бунића подигнута је
тек 15. јуна 1373. године, када су у Дубровнику испитани сведоци, изјаве
преведене на латински језик и заведене 20. јуна 1373. Уз документ је
прикључено писмо дубровачког конзула у Новом Брду, Џива Соркочевића,
са изјавама сведока који су испитани 11. јула 1373. године. Из тога је
јасно да покретање судске парнице није уследило непосредно по
догађају код Коњуха, који се одиграо неколико дана после бербе грожђа
о Преображењу (19. августа), већ после неколико месеци следеће, 1373.
године. Сви подаци о догађају код Коњуха односе се, према томе, на
1372. годину, како је то с правом сматрао још Константин Јиречек.19
Деспот Драгаш, његова област, његови људи и његов град Коњух, први
пут се јављају у изворима 1372, а не 1373. године, како је опште прихва-
ћено у историографским студијама. Парница садржи важне и сликовите
податке о учесницима у догађају са српске стране, као и о самом месту
радње. Према изјавама сведока, све се догодило на следећи начин.
Дубровачки трговац Јуније Бунић (Junius quondam Bisti de Bona)
оптужио је 15. јуна 1373. године Јунија Соркочевића (Junius quondam
Marini de Sorgo), да му је уз помоћ људи деспота Драгаша, насилно отео
пет товара робе вредне 270 сребрних перпера, коју је набројао: 50
комада (pecia) фустана (платна), 50 великих шешира; синдона (свиле за
поставу) 30 комада скерлетне и других боја, /и то/ комада од 12 литри
/тежине/, по солунској литри; 13 веза (macia) бисера замотаних у товаре,
а ти бисери су тежили 4 литре; 2 сребрна појаса умотана у товаре, тешка
10 литара; 50 литара бибера и 14 литара шафрана. Поред тога, Бунићу је
одузето и пет коња који су носили товаре.20 Поводом ове оптужбе саслу-
19
Константин Јиречек, Историја Срба II, Београд, 1981, 245, нап. 125.
20
Хисторијски архив у Дубровнику, Lamenta de foris 52/1, fol. 118−118’ (тужба
подигнута 15. јуна 1373, искази сведока у Новом Брду 11. јула 1373, све је
заведено 20. јула 1373; десни доњи угао документа недостаје); Јорјо Тадић,
Писма и упутства Дубровачке Републике I, САН, Београд 1935, 462–464, бр.
400. Писмо из Новог Брда са изјавама сведока налази се на посебном листу уз
fol. 118’. Први део писма преведен је на латински језик и заведен 20. јула 1373;
ту се Коњух означава као castrum. У писму је придодат и један тестамент (стр.
464), а писмо, запечаћено прстеном Џива Пуцића, послато је по Болеславу
Душковићу. С. Радојчић, Црква у Коњуху, 29, нап. 17; Михаило Ј. Динић, За
историју рударства у средњовековној Србији и Босни II, САНУ, Београд 1962,
40–41, нап. 23 (Lam. de foris 1 fol. 118, 15. VI 1373).
158 Гордана Томовић

шано је у два наврата пет сведока. Према исказу Руска Котруловића

(Rusco, filius Giue Cotrulоvich), мало после бербе грожђа у Солуну (paulo
post recollectionem vindemiarum in Salonichio), Томку Држићу (Tomchus
de Dersa), који је водио један караван из Солуна у Ново Брдо, Јуније
Бунић је поверио пет товара своје робе, уз обавезу да се о њој стара и
да је преда у Новом Брду Џиву Соркочевићу (Giue, filio ser Pauli de Sorgo).
Кад су били близу Коњуха (Cognuch), дошао је Јуније Соркочевић заједно
са војводом деспота Драгаша (associatus cum vayuoda despoti Draga...).
Војвода је наредио да се истовари роба Јунија Бунића, на захтев Јунија
Соркочевића, уз узалудне протесте Томка Држића што му је одузета туђа
поверена роба, вредна 300 литара сребра. Русков исказ у свему су
потврдили сведоци Кранче из Дубровника и Гојислав Васиљевић.21
У питању је била знатна количина робе веће вредности (270
перпера = 300 литара сребра), па је на тужбу оштећеног Јунија Бунића
дубровачки племић и трговац, Џиво Соркочевић, изабран у ту сврху за
конзула у Новом Брду, додатно испитао учеснике догађаја и друге
сведоке 11. јула 1373. године. Ту су дали изјаве Томко Држић, свештеник
Георгије и Кранче, момак (слуга) Јунија Бунића. Томко је испричао да му
је Јуније Бунић у Солуну поверио пет товара своје робе (фустана, шешира,
синдона, неколике андроматике (кожне хаљине). Кад су приспели „на
територију деспота Драгаша у једно место по имену кастело Коњух“ (in
lo teren del despoti Dragas in un logo che a nome lo chastelo Chonuche),
дошао је Јуније Соркочевић с једним Драгашевим племићем (con I çintilomo
de Dragas) и одузео робу Јунија Бунића са пет коња. Сведочење следећег
сведока, свештеника (prevede) дом Георгија, открива занимљиве
појединости о Коњуху. Био је у Коњуху, где је на тргу (al merchado) куповао
неке ствари и касно, када се враћао, један дворанин (chortisan) му је
21
Списак одузете робе Јунија Бунића код Коњуха (Lam. de foris 1, fol. 118) наведен
у тужби 15. јуна 1373, различито је тумачен у студијама које говоре о овом
догађају, почев од К. Јиречека, (Историја Срба II, 245, нап. 125). Наводи се 500
печа (комада) фустана и 500 великих шешира, уместо по 50; затим се синдон
преводи као сандале. У документу се тачно наводи тежина печа од 12 литара,
што значи да се ради о десет пута мањем броју комада фустана и броја
шешира. Када се сабере 130 комада (печа) тканина и шешира, по 12 литри =
1.560 и 78 литара остале робе (бисери, 2 појаса, зачини), збир износи 1.638
литара, односно 536, 61 kg, по вредности солунске (византијске) литре од
327,60 gr, што значи да је товар (салма) кабасте робе 1372/73. године тежио око
107 kg. Милан Влајинац, Речник наших старих мера III, САНУ, Београд 1968,
538−572, s. v. Литра (византијска литра = 327,60 gr; дубровачка танка литра којом
се мерило сребро = 327 gr); 571−572, s. v. Мац (mazzo) (= свежањ, веза, смотуљак,
пакет и сл.).
Надгробни натпис Воихне из Коњуха 159

рекао да га тражи Томко. Потражио га је у коначишту (albercho) и сазнао

да је Јуније Соркочевић узео робу Јунија Бунића. Затим је пошао
Драгашу да га пита зашто је узео Бунићеве ствари, на што му је овај
одговорио да их није узео он, већ Јуније Соркочевић.22
Ове изјаве очевидаца враћају у живот рушевине на Големом
Градишту у Коњуху. Израња живописна слика кастела/каструма Коњух,
утврђења на прометном трговачком путу од Солуна ка Новом Брду
почетком осамдесетих година XIV века. Град Коњух имао је већ битне
елементе урбане структуре: у подграђу развијени трг (merchado), где се
до касно трговало, продавало и куповало по радњама добро снабдевеним
разном робом, и где су трговци и путници могли да предахну, одморе
своје товарне коње, друже се и склапају послове у сређеном коначишту
(albercho); у граду је постојала и палата, двор где су боравили деспот
Драгаш и његови дворани, кроз чије су отворене вратнице слободно
приступали господару дубровачки грађани, да поставе питања и траже
објашњења или да добију помоћ деспотових дворана и војвода у
међусобним обрачунима.
У овом догађају учествовали су познати дубровачки трговци који
су успешно пословали по српским земљама. Јуније Соркочевић припа-
дао је угледној дубровачкој породици која је имала разгранате трговачке
послове у рударским местима Србије (Ново Брдо, Приштина, Трепча,
Сребреница, подрињски рудници).23 Пословао је и у Солуну, где је 1371.
године доспео у затвор, а дубровачке власти су се заложиле за његово
ослобођење, нудећи 1.300 дуката. Умро је у Трепчи 1409. године, оставивши
породици своје велико богатство у Дубровнику (куће, винограде, робу и
сребро) и у Трепчи (кућу, сребро, тканине, делове рударских јама и
топионица).24 Дубровачки трговац Jуније Бунић живео је и пословао у
Солуну од 1371. до 1377. године. Добро је познавао прилике у залеђу
Солуна, земљу браће Драгаша и њихове људе. Радихна, пехарник деспота
Драгаша, у својству гласника Јунија Бунића потврдио је 15. децембра
1376. године у Дубровнику да је у име Јунија Бунића примио два скупо-
цена златна појаса која је Бунић заложио за 820 дуката код дубровачког

22
Ј. Тадић, Писма и упутства Дубровачке Републике I, 462–463.
23
Момчило Спремић, Прекинут успон – српске земље у позном средњем веку,
Београд 2005, 56.
24
Михаило Динић, Трепча у средњем веку, Српске земље у средњем веку,
Београд, 1978, 400–409; 401 (Јуније Соркочевић); Сима Ћирковић, Ружа Ћук,
Андрија Веселиновић, Србија у дубровачким тестаментима у XV веку,
Мешовита грађа (Miscellanea) XXII (2004) 9−80; 30−33, (13. Тестамент Јунија
Соркочевића, текст); 68−72 (снимци документа).
160 Гордана Томовић

лекара магистра Петра de Serzano.25 Јуније Бунић налазио се следеће

године у земљи Дејановића/Драгаша, када му је дубровачка влада, у
жељи да се снабде просом, фебруара 1377. године наложила да се
распита да ли би хтели Драгаш и његов брат Константин (de Dragas et de
Costadino, suo fradello) да продају просо (millo) и испоруче га у луци (far
vendita de millo dagandalo alla marina). Уколико неким послом иде у
Солун, треба да испита да ли неко хоће да прода просо и по којој цени
би га испоручио у /солунској/ луци или у Дубровнику. А ако не иде
послом у Солун, нека се распита о томе преко неких својих пријатеља.26
Отимање робе и парница између чланова породице Соркочевић
1372/1373. године открили су најраније сачуване податке о деспоту
Јовану Драгашу, његовој области и о самом месту где се догодио немили
инцидент. Овакво насилно одузимање драгоцене робе није могло да се
спроведе без знања и сагласности обласног господара, деспота Јована
Драгаша. Јуније Соркочевић је добио оружану пратњу (gente) и једног
племића, војводу, као представника локалне војне власти. Није
наведено војводино име, али је место Коњух означено као каструм и као
кастел, што значи да је било и једно и друго, добро утврђен и брањени
град, седиште војне посаде и војне власти и дворац обласног господара.
Средњовековно утврђење у Коњуху, на путу Солун − Ново Брдо, могло је
да буде једино на Големом Градишту на обали Криве реке, где су се на
западној страни града сачували стари пут ка северу и трагови старог
моста преко којег се прелазила река. Рановизантијски град на Големом
Градишту, утврђен природним положајем и бедемима, са развијеном
структуром грађевина и улица које су трајно исклесане у стени, са
посведоченим средњовековним налазима, могао је да буде обновљен
једноставним доградњама како би у новим условима наставио да служи
као утврђени град на важном путу, седиште војводе и војне посаде,
одакле се контролисао трговачки промет и штитили околни рудници.

25
К. Јиречек, Историја Срба II, 25−26, нап. 162 (Radihna, servitor cuppe olim
Dragasii despoti..., HAD, Div. Canc. 1376).
26
Ј. Тадић, Писма и упутства Дубровачке Републикe I, 348; Бариша Крекић,
Дубровник и Левант (1280–1460), САН, Београд 1956, 142, нап. 3 и 4 (Јуније
Соркочевић и Јуније Бунић у Солуну); Богумил Храбак, Извоз житарица из
грчких области у XIII, XIV и XV столећу, Историјски часопис XVIII (1971)
214−254, 221 (упутство дубровачке владе Јунију Бунићу, 1377); Mihailo Popović,
New insights into the history of Balkan fairs in the historical region of Macedonia
(13th−19th Centuries), Studies in honour of professor Vassil Gjuzelev, Bulgaria
Mediaevalis 2 (Sofia, 2011) 757−776; 764−765 (одузимање робе Јунија Бунића код
Коњуха), 765, нап. 49 (упутство Ј. Бунићу из 1377).
Надгробни натпис Воихне из Коњуха 161

6. Коњух и коњуси

Порекло назива утврђења Коњух, међутим, указује да је главно

занимање становништва у том крају било узгој коња, као и на другим
местима где се име задржало у топонимији. Коњух је у средњовековној
Србији био одгајивач коња, а истовремено и дворски службеник који
убира порез на коње. Постојао је и старешина коњуха, коњушки челник
или челник над коњима.27 „Коњуси урочни“ у селу Добра Река у Будимљи,
припадали су дечанском властелинству, а ту су били од времена кра-
љице Јелене, супруге краља Уроша I. Доброречани су имали обавезу,
према трећој дечанској хрисовуљи, да пасу коње на смену са Стрелчанима,
а заузврат су добијали надокнаду у храни (месечина). Током две године
обучавали су коње становници села Стреоца код Дечана, а потом су их
коњуси села Добре Реке даље увежбавали и напасали. Коњуси су
владару давали соће, данак у житу или новцу, а на дечанском власте-
линству соће су давали цркви, уместо владару. Данас је нестало име
коњушког села Добра Река, а по занимању становника названа је мања
насеобинска целина Коњуси коју чини више села, западно од
Андријевице.28 Сличан развојни пут имало је и село Коњух на Кривој
реци у области Драгаша. И у том селу су живели обучени одгајивачи
коња, коњуси, по којима је насеље добило име.

7. Драгаши

Пространа територија којом су владали деспот Јован Драгаш и

његов млађи брат Константин Драгаш, обухватала је језгро баштинске
области њиховог оца деспота Дејана, Прешево и Жеглигово, а после
Маричке битке 1371. године настаје ширење њихове власти и терито-
рије у свим правцима. Деспот Јован Драгаш од 1373. држи северни део
Овчег поља (крај око Коњуха) и кује свој новац; од средине 1374. до
1375/76. године браћа иступају заједно, понекад са мајком Евдокијом,
као господари градова Струмице и Штипа. До 1378. године проширили
су власт на области око града Мелника и града Петрича, са обе стране
реке Струме. Од 1378, када се деспот Јован Драгаш последњи пут
27
Лексикон српског средњег века, 713, s. v. сточарство (М. Благојевић).
28
Гордана Томовић, Жупа Будимља, Милешевски записи 5 (Пријепоље 2002)
63–75; 67–68 (коњуси Добре Реке).
162 Гордана Томовић

помиње, његов млађи брат, господин Константин Драгаш, наставио је да

шири своје поседе, укључивши 1381. злетовску област, коју је раније
држао деспот Јован Оливер, и део Врања. Од почетка 1392. године углед
господина Константина увећао се орођавањем са византијском царском
породицом, јер се Константинова кћи Јелена удала за Манојла II
Палеолога. Константин XI Палеолог, један од шесторо синова који су
рођени у овом браку, по своме деди понео је име Драгаш. Господин
Константин сматран је господаром Србије у савременом свету, и обра-
ћали су му се као „благородном“, иако је носио само титулу „господин“
до краја свог живота. Погинуо је као турски вазал 1395. године на
Ровинама. Иако су се Турци постепено, али непрекидно увлачили још од
краја XIV века у управне структуре српског друштва, на територији коју
су држали Драгаши постојала је самоуправа у којој се не осећа нигде
турска власт.29
Државну и црквену независност показује и запис два таха монаха,
Романа и Василија, који су преписали Хронику Георгија Хамартола за
„благочастивог и христољубивог господина Радована“. По угледу на
своје господаре, моћне српске великаше Драгаше, и господин Радован
је имао свој утврђени град, своју црквену задужбину, свој уређен двор
и своје дворане, међу којима је његов миљеник био и прерано преми-
нули Воихна. Радован је био истакнути властелин, можда и сродник браће
Драгаша, а вероватно је баш он био војвода који се као представник
власти Драгаша појављује код Коњуха 1373. године. Око те године или
коју годину касније, преминуо је и његов дворанин Воихна, сахрањен у
Цркви Светог Ђорђа у Коњуху. И Воихна и Радован носе српска имена.
Како је господин Радован био познат и уважаван у манастиру
Хиландару, може се претпоставити да се после 1386. године, кад се
бележи као наручилац књиге Летописац, а вероватно после Косовске
битке, и сам замонашио и под именом неког од многобројних монаха на
Светој Гори окончао своје последње дане.

29
Раде Михаљчић, Крај Српског царства, Београд 1975, 174–184 (о држави Драгаша);
178 (карта 6. Област браће Драгаша). Христо Матанов, Югозападните български
земи през XIV век, София 1986, 115–131 (Кнежевство Драгаша).
Сл. 1 План Големог Градишта (C. Snively, DOP 56, 299, fig.1)
Сл. 2 Основа цркве Светог Ђорђа у Коњуху и место Воихнине надгробне плоче (C)
(С. Радојчић, Одабрани чланци и студије 1933−1978, 27, сл. 2)
Сл. 3 Надгробни натпис Воихне, дворанина Радовановог
(почетак осме деценије XIV века)
166 Гордана Томовић

Gordana Tomović

THE EPITAPH OF VOIHNA FROM KONJUH

Summary

The Old Serbian epitaph of Voihna, a courtier of Radovan, from the

village Konjuh near Kratovo (FRY Macedonia), was published in 1905, but the
picture of the tombstone and of the inscription remained unknown. It is now
presented according to a copy of the inscription (Abklatsch), which was
preserved in the National museum in Belgrade. Tombstone place is
described (St George church) and well known archaeological monuments in
Konjuh are presented briefly (the early Byzantine fortification, the church
Rotunda). Based on morphological data, the inscription is dated to the
beginning of the eight decade of the XIV century, which is in accordance with
documents from Ragusa on the fortress and castle of Konjuh in 1373.
(castrum, chastelo) and with a Serbian note on the master Radovan (1386).
Master (gospodin) Radovan and his courtier Voihna, belonged to the land
and the nobility of the powerful regional rulers Dragaš.

Key words: Old Serbian inscription, fortress and castle of Konjuh, Voihna,
courtier, master Radovan, nobility of regional rulers Dragaš.