Стари Споменици и Натписи Дабра (Источна Херцеговина)

Горан Ж.
Комар
Стари споменици и натписи Дабра

(источна Херцеговина)
Панорама Дабарског Поља
Дабарско поље – поглед са Градине, Кубаш (фото: Лазар Комар)
1
СРЕДЊОВЈЕКОВНИ СПОМЕНИЦИ ДАБРА
Главна намјера ове књиге је представљање средњовјековног културног материјалног
наслијеђа Дабра, више сликом него ријечју. Током 20. вијека јавила су се тројица
истраживача који су се бавили овим простором створивши монографска дјела (Петар
Шобајић: 1954 1, Радмило Пекић 2 и Ђуро Тошић: 2005 3). Дабарске споменике средњег
вијека помињу и Љубо Михић 4 и Нада Милетић 5. Ова књига ће посматрати и
споменике из оквира данашњих граница општине Берковићи 6 уз искорак у предио
Врањских због могуће припадности Дабру у 15. вијеку 7. Границе жупе, према
сачуваним и доступним документима и изводима у Државном Архиву Дубровник, уз
помоћ османских пореских пописа, приказали су Ђуро Тошић 8 и Радмило Пекић 9. Ова
административна цјелина простирала би се углавном у изразитим орографским
размеђима поља, између Трусине на сјеверној страни и Кубаша и Ситнице на јужној.
Према истоку и Фатници, Дабар је омеђен преседлином Љут, а према западу кратком
долином ријеке Брегаве 10. Ипак, овим дјелцем, показаћемо и остатке великог каструма
на простору Дабрице (кањон Радимље) који би могли упућивати и обавезивати на
детаљна археолошка истраживања старог града на предјелу који рељефно јесте јасно
одвојен од Дабарског поља, али који, у културно-историјском погледу, свакако
представља његов нераздвојни дио.
Жупа Дабар се ја јужној страни додиривала са жупом Попово. Попово је
средином 13. вијека уживало статус општине о чему свједочи познати допис
Дубровчанима у вези са састанком представника двије општине. Међутим, како истиче
Ђуро Тошић, поповски дистрикт Љубиње се непосредно наслањао на Дабар у зони
гребена Ситнице и Кубаша 11. Ови предјели импонују и доста пространим кречањачким
платоима и увалама Рудина и Влаховића испуњеним остацима црквеног живота
средњовјековних житеља Хума (на пр. црквиште у Аздијама, црква Св. Кнеза Лазара на
Влаховићима) и бројним гробљима 14-15. вијека (Влаховићи: Љубомишље, Радићи,
Рудине). Како видимо, на планинским предјелима Љубиња ка Дабру у 15. вијеку је
одњегован култ Светог Кнеза, а тјесне везе двају подручја свједоче посједи кнезова
Љубиња у Дабру, као и гробље традиционално дабарског рода Грка у љубињском
домену (Ранковци: Грк дијак). Највећи дио гробаља средњег вијека у Дабру настао је
током вијека слома Босне и она казују о цјеловитости културно-црквеног простора
1
Петар Шобајић, Дабарско поље у Херцеговини – антропогеографска испитивања, Српска Академија
Наука, Српски етнографски зборник књ. LXVII, Београд, 1954.
2
Радмило Пекић, Жупа Дабар у средњем вијеку, Билећа, 2005.
3
Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска жупа Дабар, Историјски институт Београд, 2005.
4
Ljubo Mihić, Turistički motivi Stoca i okoline, Zenica, 1973, 196-198.
5
Nada Miletić, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1988, III, 180.
6
Насеље Берковићи ипак може бити старије од периода турске управе. Лично име Берко је у нашем
народу забиљежено у Хуму: berko radovanikq, међу именима хумске властеле која су пописана на
заклетви хумског кнеза Андрије дубровачком кнезу, властели и општини 1247-49: В. Мошин, С.
Ћирковић, Д. Синдик, Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника,
књ. I, 1186-1321, Београд,185-6.
7
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 36-38. Необично је занимљиво питање везе рода ктитора цркве Св.
Кнеза на Влаховићима са подручјем Дабра, иако, путем архивске грађе, потврђена само посједовањем
Заграда.
8
Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 9-13. Овом раду придодата је и прегледна мапа са означеним
материјалним остацима – аутор мапе Невенка Станојевић-Влајић.
9
Рaдмило Пекић, Жупа Дабар..., 15-19.
10
Јован Б. Петровић, О постанку Дабарског, Фатничког и Планског поља, Гл. Српског Географског
Друштва, св. XLI, број 1, Београд, 1961, 59-67.
11
Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 9.
2
хумске земље. Западну и сјеверозападну границу жупе према Дубравама траживо у
зони Приједоља и Поткома. Мој утисак је да изразита орографска размеђа оличена у
гребену Кома не морају безусловно представљати границу жупе. Неке недовољно јасне
одјеке можда можемо пронаћи у турским пописима 15. и 16. вијека, јер они уграђују
топониме из просторног обухвата сусједне жупе (Баране и други). Коначно, Дабар није
сачувао убједљиве трагове каквог знатнијег градског средишта о којему у 10. вијеку
пише К. Порфирогенит. Такви трагови леже у Дабрици. Хргуд и предјели у његовом
залеђу представљају у популацијском смислу дио Дабра. Цјеловити кречањачки гребен
који са сјеверне стране (према Загорју) ограђује Дабарско поље, а који заиста
представља оштру и литичасту формацију такође није градио међу жупи. Показују то
мјеста властелина Пићевића (Трусина). Сјеверозападни угао поља гради Ком чији
гребен се успиње до стјеновитог кука званог Мједена глава (980 м) који чини међаш
између предјела Дабрице, Трусине (Трусинско поље) и Дабарског поља. Од овог
планинског чворишта одваја се гребенска пречага у смјеру југа која је као и читави
гребен испуњена бројним поткапинама. Међу њима постоје и доста простране и увијек
суве каква је поткапина Стрижевица повише Подкома. Међу познатим пећинским
формацијама овдје бих поменуо Ратковачу која импонује вертикалном пукотином на
чијем се улазу виде подести за полагање греда које су могле служити као степеници.
Између ових поткапина у зимским мјесецима у поље се руши ријека Опачица стрмим
одсјеком вишим од 130 метара, долазећи из предјела Горње Трусине и даље кроз
Трусинско поље. На предјелу Поткома неуци је позната Јејуновачка пећина која
представља пећинско насеље из старијег неолита 12. На овом дијелу, у зони насеља,
пронашли смо недавно науци непознате примјерке гробних споменика средњег вијека.
Предио села Потком препун је трагова црквеног живота из средњег вијека. Одмах
изнад Поткома и Љутог дола уздижу се Шарене греде са низом поткапина изложених
југу, а источније, изнад села Хатељи, лежe позната неолитска станишта Хатељска и
Сунићка пећина 13. У склопу сјеверне планинске ограде поља истиче се велика гробна
гомила Стражевица 14 у коју предање смјешта закопану цркву, једну од три које су
подигле сестре Тројица, Горица и Стражевица.
Када се говори о источној граници жупе, тада се долази на једнако сложено
питање. Јасно је да физичку међу може градити брдо Калашац и да је савремена жупа
Ватница лежала у зони Фатничког поља. Може се рећи да овдје Дабар као поље
граничи са типичним рудинским крашким формацијама, али, такође, да нема много
разлике у физиономијским карактеристикама предјела који леже око поља. Све су то
пространи платои и била која омогућавају испашу. Извори су ријетки и уз њих се скоро
редовно јављају стара насеља. Али, још изразитије, трагови старих култура,
најпотпуније изражени гробљима средњег вијека, вежу се уз крашке увале и падине
које чувају зиратно земљиште. Ђуро Тошић је сабрао велики број помена Дабра
сачуваних у канцеларијским и нотарским забиљешкама дубровачког Архива. У њима се
у 14. вијеку помиње жупа и мјесто Дабар, а током 15. вијека и низа насеља у пољу
(Дражиља, Лабишић, Поникве, Созина) 15.
12
B. Marjanović, Јejunovačka pećina, Arheološki leksikon 3, Sarajevo, 1988, 182, бр. 20. 281.
13
B. Marjanović, Hateljska pećina, Arheološki leksikon..., 181, br. 181; 193, br. 20. 493. Старији неолит, у
Сунићкој уломци средњовјековне грнчарије.
14
Z. Kujunđžić, Straževica, Arheološki leksikon..., 192, br. 20, 487.
15
Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 11, нап. 11, 14 и 15.
3
Остаци материјалне културе у Дабру: историја краја у
неколико слика
Јако велики број гробних гомила посијан је на платоу који гради јужну ограду поља у зони села Засада –
Долови
Остаци градине на брду Чуњага код села

Дрвеница (кречњачки плато између Дабра и
Љубиња). Дебљина зида је око 2 м, а сачуван
је у дужини од неколико метара на западној
страни гробне гомиле. На југоисточном
дијелу гомиле, назире се зид одмакнут од
гомиле. Са сјеверне стране се види подзида
под гомилом.
Све у близини предјела Немоова гдје постоје
ублови – бунари у близини Дрвенице у смјеру
Кубаша.
Брда на јужној планинској огради Дабра.
4
Немоова код Дрвенице: ублови (бунари). Грађене воде обновљене у доба Аустроугарске окупације.
Поткапина изнад црквишта код Џомбетиних кућа- Потком.
5
Поглед на село Сузина на сјеверном ободу Дабарског поља. На платоу гребена јасно се види гробна
гомила лучног изгледа.
Гробне гомиле у праволинијском низу у близини Дрвенице. Пут за Кубаш у Дабру.
6
Градина на Кубашу. Неки истраживачи овдје смјештали град који помиње К. Порфирогенит.
Поглед на Дабарско Поље са Заовишта.
7
Пространа поткапина Стрижевица испод Мједене главе.
Пространа плитка поткапина Стрижевица код водопада Опачице. Фото: Лазар Комар.
Дио је крупног и веома дугачког гребена који са сјеверне стране ограђује Дабарско поље. У питању је
планински дабарско-невесињски кречањачки плато који се стрмим и окомитим одсјеком обрушава ка
равни поља. У његовим стијенама је формиран велики број пећина и поткапина међу којима је у науци
позната Хатељска пећина. Ове поткапине сигурно чувају остатке најранијих култура ових простора. У
њима није било ваљаних археолошких истраживања и сондажа.
8
Стара чатрња на Кубашу. Код кућа Грба.
Куће Грба под Градином. Амбијент насеља које је формирано у зони древних станишта Дабра.
9
Крупни споменици 14-15. вијека положени на гробну гомилу у
пољу: лок. Валијенџа.
Фигура с ореолом и путиром у лијевој руци на споменику у некрополи Црквина – Милавићи: јасна
хришћанска симболика.
10
Споменик 15. вијека (Пићевића) у Љутом Долу.
Представа коња у плитком рељефу на сљемењаку у Дабрици (некропола у српском гробљу).
11
Црква Св. Тројице у Хатељима.
Црква Св. Василија Острошког у Доњој Трусини.
12
Дабар је током историје припадао опсегу Захумља и прије најистакнутијих
Немањића (овдје: род Немањиног брата Мирослава), припадао је Источноромејском
царству. Можда је у тим давним временима и саграђен велики град у Дабрици 16. У 14.
вијеку Дабар се помиње као жупа. Током експанзије Котроманића овдје су вођене
борбе (1326-1330) које су довеле до великих губитака војно способног становништва 17.
Србија је настојала на повраћају изгубљених територија и у томе настојању истакли су
се невесињски властелини Санковићи. Са сједиштем у Заборанима (Невесиње) и дубље
у кањону Неретве, и они као да својим учешћем у овим разломним догађајима сјећају
на старинске везе и политичко-културне утицаје који су се простирали дуж ријечних
долина континенталног Хума. Када је 1355. године нестало цара Душана, Дабар и
околне регије постали су предметом отимања низа великашких родова, али је извјесно
да су краће вријеме њиме управљали Војновићи. И послије Николе Алтомановића овдје
ће расти утицај Санковића. У Дабру је живио и у Милавићима сахрањен, Богдан
Хатељевић, Радича (Санковића) војеводе слуга. Санковићи су са историјске сцене
сишли са подизањем Сандаља који је око 1405. године већ управљао Дабром. За наша
даља разматрања (историјске улоге града Коштуна и старе политичке топографије
Дабра) извјесну важност имају неподударности имеђу података турских пописа 1468/9.
године који у састав турског царства укључују Дабар и података Државног Архива
Дубровник који 1468. Трусину означавају као мргин херцегове земље. Због тога,
изнешено је мишљење да је у томе периоду овдје, у предјелима „око Трусине“
херцегова земља брањена чвршће 18, а таква одбрана свакако се могла оснивати и на
присуству каквог знатнијег каструма. Низ села у нахији Дубраве помињу се као
опустјела.
У вијеку у којем су Турци овладали Дабром помиње се у грађи дубровачког
Архива значајан број српских становника овог краја. Мишковићи се везују уз Љути До,
Станковићи за Сузину и Калу, Драгојев син Радоје уз село Кљенци, Витко Радинчић уз
Дажиље, Дубравац Милићијевић уз Куте 19.
Вјерујем да је османски период обиљежен ограниченим разорењем српских
православних цркава Дабра, а да је преостали корпус сепулкралних биљега на одређен
начин консервисан. Српском становништву Дабра преостао је, у јавном простору,
простор црквености и загробности. На овом мјесту поменућемо један млађи попис
босанских спахија који укључује Дабар као Dabri који је објавио Владислав Скарић.
Аутор је истакао предпоставку Јиречека по којој би Порфирогенитов Доброскик могао
бити исто што и Дабри. Наводи и да се почевши од 1285. у дубровачкој грађи помињу
Дабри 20. У периоду турске окупације израђено је неколико пописа (сумарни и
поименични) које је објављивао заслужни Ахмед Аличић (1468/69, 1475/77, 1585 21).
Неким насељима која се пописима вежу за Дабар данас не можемо одредити положај.
Одређен број села можада можемо препознати као још 1469. године поменута: Лапаси
крај Сузине 22. У питању је село које данас носи име Лопате или Лопати на предјелу
према Поткубашу. Кулишиће из 1585. је можда могуће везати за Кулушиће, а
Озтробиће за село Струпићи у Дабарском пољу. Радмило Пекић је расправљао положај
неколико насеља поменутих у првим пописима. Међу угаслим или неубицираним
16
Đuro Basler, Dabrica, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, knj. 3, Sarajevo, 1988, 184, 20.311.
17
Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 32-33.
18
Вељан Атанасовски, Пад Херцеговине, Народна књига/Историјски институт у Београду, 1979, 116
19
Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 17, 30 и 43, 23, 28, 27.
20
Владислав Скарић, Попис босанских спахија из 1123 (1711) године, Гласник Земаљског музеја Босне и
Херцеговине, св. II, Сарајево, 1930, 15.
21
Ahmed Aličić, Katastarski popisi elajeta Bosna. Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585 godine
(sveska II), Sarajevo, 2014.
22
13
мјестима, он казује о Свитави код извора Студенац, између села Предоље и До 23.
Такође, село Лабисић које овај истраживач одређује као Лабишић поменут и од стране
Ћира Трухелке као мјесто гдје је видио „црквину“. Аутор овај Лабишић смјешта у
Милавиће 24. Ђуро Тошић казује о мјесту Лапишићи које смјешта у близину села
Кљенци 25. Неубицираним одређује: Чичево, Лапас, Злодлак, Остробић, Добровојева,
Доњи до, Грдиље, Кнежиндо и Требушине.
Општи катастарски попис 1585. укључује низ насеља: Предоље, Билобрда, Меча,
Кулишићи, Лапшићи, Заград, Лапаш (мезра Русовичевина у близини села Лапаш),
Злогорак, Драгљево, Созине, Пониква, Баране, Јапа, Горња Озтробићи, Долња
Озтробићи, Кокорица, Ватница (махала Средње и Бачвица припада Ватници), Калац
(махала Кукаљ припада селу Калац), Дажиљ, Биља (земин Вела Брда и Орадол), Махала
Присоје, Махала Кута (припада Дажиљу), Махала Осоја, Градац (припада Ражању),
Просина, мезра Расухача, мезра Игриница, мезра Крњи дол, Хатиљ и Хујићи, Лапшићи,
Мала (Кучук) Пониква 26.
Завршница 19. вијека донијела је присуство Аустроугарске монархије.
Активности владе у Сарајеву у пољу културе, донијеле су доста масовно,
општенародно изражавање идентитетске ознаке постављене на крсне гробне
споменике: „Овдје леже српске кости“ или: „... кости православне Српкиње“. Веома су
присутне у Дабру, као уосталом, у цјелини српског народа. Овдје уграђујем и такве
биљеге.
Други свијетски рат представљао је прекратницу за средњовјековно материјално
културно наслијеђе Дабра. Послије свијетског рата намјерно су уништене некрополе у
Струпићима и Берковићима, а бројне некрополе су доживјеле велика разарања и
оштећења. Такође, примјетне су девастације продором савремених гробаља којим је
нарушен изворни амбијент гробаљских цјелина које припадају средњем вијеку
(Милавићи). Одређене старе некрополе уништене су и последњих година, лежећи на
приватном посједу. Таква је некропола западно од Задружног дома на Горици у
Бијељанима у којој је Ћиро Трухелка видио ћирилични натпис са (могуће) именом
Драгише Видојевића. Током извођења теренских истраживања за потребе магистарског
рада посвећеног средњовјековној прошлости Дабра (2005), мјештанин др Радмило
Пекић, видио је овај споменик у форми плоче са дворедним натписом, али споменик је
ускоро затрпан или уништен.
Када би замислили путовање пјешице дуж Дабра у то вријеме, дуж сјеверног
обода предјела, ходали би од једне до друге велике средњовјековне некрополе.
Почевши од села Ораховице (Билећа) гдје је и послије рата постојала огромна
некропола, једна од највећих у овом дијелу источне Херцеговине. Прешавши поље
између Бијељана и Хатеља могли би посјетити и значајне старе некрополе у
Милавићима и Сузини, па се вратити на основну трасу и заћи дубље ка сјеверном крају
поља, ка Љутом Долу и Поткому, гдје би опет видјели некрополе високог занатског и
умјетничког нивоа. Путујући овако кроз Дабарско поље, идући ка Ходову, сусрели би
се са старим гробљима чији споменици представљају прелазни тип ка самој језгри
високог или највишег умјетничко-занатског домашаја хумско-херцеговачке индустрије
стећака. На три гробља у зони Горњег Ходова, у оквиру већих гробаљских цјелина,
леже споменици који по нивоу умјетничке обраде стоје уз радимљанске, а сасвим
истовјетни споменицима на низу старих гробља између Хутова, Храсна и Крушева
23
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 41.
24
25
Ђуро Тошић, Средњовјековна..., 24.
26
Ahmed Aličić, Katastarski popisi elajeta Bosna. Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585
godine..., 163-180.
14
(Глумина код Хутова, Топлица у Доњем Храсну, Подградиње у Г. Храсну, Горње
Ходово, дјелови највеће некрополе у Ротимљи, некропола Баба у Г. Битуњи, те круна
касносредњовјековног умјетничког стваралаштва: Радимља-Војводина-гробље
Храбрена). Свакако, поједини примјерци сљемењака и сандука из Дабрице и Шћепан-
крста сасвим су конкурентни. Овакве примјерке настојао сам издвојити и сликом
показати. Нажалост, и у ова два последња поменута гробља дошло је, као у
Милавићима, до грубог нарушавања њихових амбијенталних цјелина продором
модерних гробница. Међу дабарским старим гробљима Радовац се указује као сасвим
нетакнута цјелина и заиста позива и обавезује надлежне општинске и републичке
политичке власти, као и установе за заштиту споменика културе.
Стара дабарска гробља, као и насеља, постављена су уз ободе поља, на
оцједитом земљишту. Ипак, гробља Осојачке баре и Гологлав на јужној страни поља,
налазе се на мјестима која зими бивају потопљена 27. Ова чињеница и раније је
привлачила пажњу истраживача. Положај ових гробља сигурно казује о другачијем
хидрографском режиму поља у средњем вијеку, дакле потпунијој проходности
пећинских канала Поникава. Крупни блокови тесаника на улазу у пећине свједоче
присуство млинова.
Уколико би замислили путовање кроз Дабар током касног средњег вијека, тада
би могли видјети низ православних манастира и цркава којих је било више него данас.
И у том случају, већ на вратима Дабра у селу Ораховице, сусрели би се са манастиром и
његовом црквицом (данас темељ веома солидне грађевине у савременом гробљу у селу)
усред велике старе некрополе, затим манастир у Бијељанима и манастир у Струпићима
и манастир у Клечку, о којима говори предање, али предање потврђено материјалним
остацима. Предио Поткома је у тим смислу изузетно значајан 28.
Културно-историјски простор Дабра свакако је у средњем вијеку превазилазио
изразита орографска размеђа поља. Планински гребени који граде оквир поља нису
представљали сметњу формирању нешто ширих граница жупе и о томе се данас може
судити да темељу помена дабарских села у документима Државног Архива у
Дубровнику, aли и трагова предања сачуваних у ширем простору. У томе смјеру знатан
допринос пружили су господа Ђуро Тошић и Радмило Пекић.
Овом књигом настојао бих на приказивању старих споменика из оквира
данашње административне територије општине Берковићи, али и успостављања
могућих веза епитафа и архивских података. Такве хипотетичке везе могу се
конституисати између новооткривеног натписа Радовића из старог гробља на Горици у
Бијељанима 29 и личности Припче Радовића из Дабра, особе која је живјела у 14.
вијеку 30. Зашто не подсјетити и на средњовјековног дабарског баштиника, влашког
старјешину Радохниног сина Павка који је имао посјед у Сузини којег, према пописима
15. вијека помиње Ђ. Тошић 31, а такво име виђамо на крупном надгробном споменику у
старом гробљу Горњег Ходова 32. Такође, и новооткривени стари натпис дијака Грка из
27
На предјелу Даживље, у пољу под Кутима, уз ободе поља, лежи значајан број гомила начињених
углавном од ситнијег материјала. Хидролошке прилике поља свакако током средњег вијека темељно
другачије.
28
Радмило Пекић, Културни остаци жупе Дабар на подручју села Потком, Културна и духовна историја
Херцеговине, Гацко, 2004, 330-334.
29
Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи Старе Херцеговине (са прегледом крстова), треће допуњено и и
змјењено издање, Подгорица, 2016.
30
31
32
Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи Старе Херцеговине..., 260, 261.
15
Ранковаца у Љубињу 33. Овај натпис је данас на граници читљивости, то јест
детектибилности. Веома пажљивим анализама, у више наврата, дошао сам у прилику да
понудим рјешење. Уколико је натписом поменута функција дијака, тада је, даље,
експонирано дабарско презиме Грк.
Веома су илустративни подаци које је о житељству Дабра 15. вијека –
савременицима најјачег замаха у производњи стећака, донио Радмило Пекић. У грађи
дубровачког Архива 1413. помиње се Дабранин Радослав Сладановић који је у
Дубровнику покатоличен и добио име Тонко. Такође, Љубисава Веоковић која је
добила име Вентурина, надаље, Милисав Миљановић из Поникава који је у
Дубровнику учио сликарски занат код Ивана Угриновића. Из 1436. сачувани су помени
Ивана Миошића и Миља Прибетића 34. У средини 15. вијека помињу се у Дабру
Новаковићи 35.
Утисак је да Дабар према степену финоће израде својих средњовјековних
надгробних споменика спада у прелазну зону ка „класичном“ Загорју. Овдје су, као и у
Невесињу и Улогу (Калиновачко подручје) у већем дијелу заступљени споменици
нешто грубље израде, али је такође видљиво да се овакве градације могу вршити
искључиво посматрањем стања споменика у њиховом лонгитудиналном правцу
простирања. Најфинији занатски и умјетнички домашај показују стећци у регији
Ходова и, дакако, даље на запад. Осим тога, у тој зони се јавља и неколико старих
натписа на веома ограниченом простору који се непосредно наставља на простор Стоца
и Неума гдје су смјештене, у занатском и умјетничком смислу, најрепрезентативније
некрополе стећака уопште. Такође, то је простор са највећим бројем старих ћириличних
натписа 36. Доста висок број таквих натписа карактерише и подручје Љубиња и Билеће
са којима Дабар граничи.
Када се посматра простор Дабра у зони поља, тада се може установити
малобројност средњовјековних натписа-епитафа (попут подручја Невесиња). Ипак, ови
сачувани, представљају драгоцјене изворе за старију историју Дабра.
И овом приликом објављују се фотографије и текст одређеног броја ћириличних
натписа 18 – 20. вијека са подручја Дабра. Они каткад чувају архаичне облике словних
знакова, поступно прихватајући тековину Вукове реформе.
Остаци поплочања-калдрме старог пута у реону села Бијељани, више

поља. Овај пут води подножјем села, од његовог источног дијела,
наниже, ка пољу. Тешко би се могао стећи утисак да је овај пут, у
цјелости, грађен у периоду владавине Аустрије или Аустроугарске
монархије.
Стари дабарски путеви су углавном збрисани са лица земље градњом

сеоских цеста послије Другог свијетског рата.
У оквиру Дабра, постоји значајан број цркава и

остатака цркава. Поред помињаних, у Љутом Долу, крај
кућа Граховаца, постоји могући траг црквене зграде.
Сакралну мапу средњовјековног Дабра употпуњују његове
цркве које се биљеже у мјестима Клечак (манастир),
33
Горан Ж. Комар, Средњовековно гробље у Ранковцима код Љубиња у Републици Српској, Гласник
Друштва конзерватора Србије бр. 39, Београд, 2015, 65-67; Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи Старе
Херцеговине..., 213.
34
Радмило Пекић, Брачне везе Захумљана и Требињаца у Дубровнику, у: Српско писано насљеђе и
историја средњовијековне Босне и Хума, Бања Лука – Источно Сарајево, 2018, 284-285, 292.
35
Радмило Пекић, Брачне везе Захумљана..., 293.
36
Горан Ж. Комар, Средњовјековни крстови и натписи љубињског подручја, Херцег Нови, 2015, 114.
16
Павловини (Свети Пророк Илија), Бијељанимa (Ободина под Орловачом), Струпићима
(манастир). Црквишта у Бијељанима, Струпићима, Радовцу и Клечку помињу
претходни аутори 37. Oвдје се објављују фотографије остатака могуће манастирске
цркве у Струпићима (кућа Бузаљка).
Видљиво је намах да је присутна територијална заступљеност, а сасвим је
извјесно да су ова црквишта остаци грађевина које су представљале ординарне цркве у
касном средњем вијеку. Период владавине знаменитих великашких родова Косача и
Павловића у Херцеговини, јест период великог градитељског напрезања. Управо тада,
ова земља је прекривена великим бројем цркава. Такав поглед, нужно, води опажању о
недовољности или чак погрешности научних оцјена вјерског карактера тога простора,
јер постоји дискрепанца између сакралне мапе Херцеговине касног средњег вијека и
научне оцјене вјерског карактера простора који се у народу обично именује као Стара
Херцеговина. Дабарска црквишта спадају у ред уочљивих, са јасним материјалним
остацима, за разлику од црквишта у којима се не опажају трагови архитектуре. Можемо
са сигурношћу рећи да су барем обнављања ових цркава усљедила, у најширем
распону, између 15. и 16. вијека, а сигурност нам даје чињеница да су у њиховој градњи
употребљени средњовјековни надгробни споменици. Дакле, предвиђамо одређену
дистанцу ка периоду градње стећака, а отварамо простор за конституисање и
обнављања у часу познатог градитељског прегнућа Милорадовића-Храбрена у сусједим
предјелима.
Остаци стропа у кући Бузаљка у селу Струпићи. Види се дио сјеверног зида грађевине веома солидне
израде која по мајсторству стоји високо изнад саме куће која се налази источније, наслоњена на ову
грађевину. Кућа је оштећена и запуштена и у овом дијелу затрпана материјалом, тако да се под ове
грађевине налази на најмање два метра дубине. Уколико је овдје лежала црква, како казује мјесно
предање, тада би овај полуобличасти свод могао представљати дио негдашње кровне конструкције.
37
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 207-208; Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 18, 27, 96-97.
17
Остаци православне цркве код кућа Џомбета (Подком) Фото: Лазар Комар
Најбоље очувано црквиште у Дабру.
18
Мали надгрудни завјетни Крст –
реликвијар, пронађен на огромној
гробној гомили код Заграда у
близини Сузине. Занимљиво је
погледати фотографије оваквих
Крстова у: Ђорђе Јанковић,
Предање и историја Цркве Срба
у светлу археологије, Хришћанска
мисао, Београд, 2015, 240
Надгрудни Крстови се дају

приликом крштења лицу које
постаје хришћанин. Стално
ношење на грудима представља
спољни знак Православља.
Поред панагије, знак епископског

достојанства је и нагрудни
Крст. Право да носе Крст имају
имају протојереји-ставрофори и
архимандрити, а додјељује га
Свети Синод Српске
Православне Цркве на предлог
епархијског епископа.
Овај дабарски Крст је веома

стар. Крст је пронашао господин
Јово Скочо са Кубаша на гомили
у Заграду код Сузине.
На подручју Дабра, као и другдје у Херцеговини, постоје средњовјековни

надгробни споменици постављени на гробне гомиле. Такав је случај са споменицима
типа сандука на вршку гомиле на локалитету „Гребнице“ код Берковића и другдје. Они,
несумњиво, као и другдје на простору српског народа, свједоче везу између гробаља
настаријег балканског клупка и припадника народа који се у као доминантна етничка
ознака пројављује у званичним државним актима Босне и Хума.
19
Гребнице, Берковићи.
Оштећења на споменицима
Дугачка пукотина која се

простире с краја на крај
споменика и оштећење у
зони слова П: „листасто“
одлубљивање материјала у
виду листића или плочице
које настаје продором
воде у узану пукотину.
Оваква оштећења се лако
могу санирати – уколико
се интервенише
правовремено.
20
Оштећење на споменику Пићевића у Љутом Долу: листаста одлубљивања танких фрагмената-плочица.
Сандук у склопу старог гробља у Хатељима. Ово је гробље у

равни поља. Велики дио (југоисточни) дебелог постамента је
одваљен.
21
Ужа источна страна споменика Богдана Хатељевића у Милавићима: поред гребена и неравнина у
десном дијелу споменика, виде се пукотине које отвара мраз - лијево. Дио натписа са поменом војводе
Радича.
Оштећења од мраза: пукотине у кречњаку. Ивица

споменика типа сандука у средњовјековном гробљу
у селу Струпићи. Ово гробље смјештено је у
највећем дијелу сјеверно и западно од
манастиришта. Његова црква дјелимично је
покривена кућом која је раније била у власништву
фамилије Бузаљко из Дабра. Гробље у своме
средишњем и сјеверном дијелу чува неколико
крупних надгробних споменика типа сандука са
постољима.
22
Одваљено парче са угла крупног сљемењака у Милавићима.
Коштун (Коштур)
На простору општине Берковићи постоје барем два града која се не помињу у
познатим повељама Алфонса V из средине 15. вијека. Они, свакако, представљају
касноантичке каструме основане на градинама из бронзаног или жељезног доба. У
опсегу Дабрице подиже се град Коштун 38: „Između zidova kasnoantičkog utvrđenja, nalazi
se veliki broj fragmenata keramike porijeklom iz metalnih doba prethistorije. Debelim i
mjestimično dobro očuvanim zidovima ograđen je prostor pravokutnog oblika dužine oko
160, a širine oko 60 m. U sredini sjevernog dijela nalazi se unutrašnje utvrđenje sa dva velika
tornja i zgradom između njih. U južnom dijelu ograđenog prostora vide se ostaci zgrade,
možda i crkve, kao i brojni ulomci tegula. Na jednom mjestu očuvana je cisterna. Prema
načinu izrade zidova i tlocrtu cjelokupne građevine, ovaj kompleks moguće je datirati u 6. st.
38
У погледу имена скренуо бих пажњу на рад Марка С. Поповића „Дабрица и град Коштун (Костур)“,
Босанска вила, годиште V, бр. 1, 1889, 12, којим се град именује на оба начина. Мјештани данас у овом
крају кажу: Коштун. Аутор вјерује да је град веома стар опомињући на одсуство пушкарница. Марко
Поповић помиње Беговића који је градио џамију, на Шћепан Крсту и граду Коштуну херцеговог војводу
Нину од Коштуна, велики Крст на Шћепан Крсту који стоји у његово доба (?), одбрану града за седам
година и погибију седморице паша, али и локалитете Крстину (брдо јужно од града гдје се „народ
крстио“, Црквине и Дућанине: 11-12. Дућанине могу говорити за присуство подграђа. Тај локалитет
припада Дабрици и крај њега је касније формирано муслиманско гробље. На мјесту Бријег, југоисточно
од Града, постоје четири локалитета са стећцима. Шири простор био је предметом истраживања: Šefik
Bešlagić, Stećci Hodova, Anali Historijskog instituta J.A.Z.U. Dubrovnik, godina XII, 1970, 113-163.
23
Bronzano ili željezno i kasnoantičko doba“ 39. Марко Вего је вјеровао да Коштун
представља град који је у свом основном спису поменуо Константин VII Порфирогенит
кao: Добрискик 40.
Радимља (извире у невесињском селу Удрежањ, а улива се код Стоца у Брегаву)
се кањонски пробија између гребена Сњежнице (врх Козица) и Кремнице (западно).
Наниже, тече кроз Дабричко Поље и улази у дубоки кањон којим обухвата стјеновити
гребен са високо уздигнутим платоом града Коштуна. Занимљиво је да се на улазу у
кањонски дио у рејону Кремнице у стијенама виђају жељезне алке и пећине-поткапине
које су, према предању, служиле као испоснице калуђерима, а на једном мјесту, ка
Шћепан Крсту, постоји топоним „Калуђер“. Недалеко од Коштуна, у Дабрици,
подигнута је православна црква крај остатака старе цркве (Црквина). На том мјесту
лежи велико средњовјековно гробље представљено стећцима. У мјери у којој је могуће
очекивати постојање града током касног средњег вијека, могуће је вјеровати да је
гробље града Коштуна било смјештено на овом мјесту.
На темељу детаљних увида у Коштуну (1. јануара 2017) и скицирања читавог
комплекса, стекао сам слику јако пространог средњовјековног градског утврђења са
којим је по величини неупоредив највећи дио старих градова који се на пр. приписују
херцегу Стефану. У низу детаља тешко се сагласити са описом града који доноси
Археолошки лексикон Босне и Херцеговине (1988). Између вањских зидина чије основе
у виду широког бедема, а понегдје на сјеверу, југоистоку и југу, и високих зидова
грађених од солидног тесаника у малтеру, импонују масивношћу и финоћом израде,
смјештена је мрежа зидова међу којима се издвајају оригинални малтерисани и међе
које су вјероватно настале касније. Читави комплекс подигнут је на пространом платоу
нагнутом ка југу, обухваћеном дубоким кањоном Радимље. У зони оштрог завоја ријеке
која долазећи из Дабричког Поља улази у свој кањонски дио да би оштро савила ка
западу, уздиже се литичасто гребен са градом Коштуном. Град својим зидинама
запрема читави плато коме се најлакше приступа са западне стране. На западном
обујмном зиду који је доста оштећен (могуће због лакшег приступа разношењу
материјала) виде се јасно остаци двије куле: једне на крајњем сјеверозападном углу и
друге на средини зида која има кружну основу (6 х 7 м). Јужније се уочава један
солидно грађени, малтером повезани зид дужине око 10 м, међом повезан са јужним
обујмним зидом. Одмах уз западни зид, у зони југозападног угла града, биљеже се
укопи мјештана околних села почетком 20. вијека са јасном намјером формирања
гробља крај остатака средњовјековне цркве. Остатке, могуће црквене зграде, Ђуро
Баслер смјешта у овој зони 41.
39
Đuro Basler, Koštur-Dabrica, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, tom 3, Sarajevo, 1988, 184. Aутор
помиње могуће постојање цркве.
40
Marko Vego, Naselja bosanske srednjovjekovne države, Sarajevo, 1957, 60. У опсегу Сузине-Кубаша
постоје остаци великог градинског насеља утврђено крупним бастионом саздано на више платоа:
Аrheološki leksikon..., tom 3, 178. Ваља видјети и: Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 31.
41
Đuro Basler, Arhitektura kasnoantičkog doba u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, izd. Veselin Masleša, 1972, 50-
51. Овај аутор вјерује да је град подигнут од стране Јустинијана у склопу замисли утврђивања граница
пред рат са Источним Готима, прије 535. године. Комплекс архитектуре у западном дијелу града
хипотетички опредјељује као остатке цркве. Овдје су посвједочени укопи на почетку 20. вијека –
формирање два до три индивидуална гроба (могуће два римокатоличких житеља и један православни) из
околних села у склопу настојања овдашњих римокатолика да посвоје остатке каструма.
24
На сателитском снимку се јасно виде вањски зидови града. Десно: кањон Радимље.
Сјеверни зид дужине око 160 м, представљен је бедемом и остацима

оригиналних зидова који су очувани на средишњем дијелу око капије која лежи на око
30 м од сјеверозападне куле. Подно капије види се дугачка међа која се простире
наниже. На 20 м од капије почиње стари зид у малтеру који везује обујмни зид и једну
грађевину димензија 5 х 5 м. У овој грађевини препознајем један од два торња које
помиње Археолошки лексикон Босне и Херцеговине (1988). Даље, ка истоку, простиру
се два паралелна зида ка другом торњу и цистерни, обухватајући комплекс
„унутрашњег утврђења“. У зони цистерне (4 х 4 м) сјеверни зид је преломљен пратећи
конфигурацију земљишта и пружајући се даље ка сјевероисточном углу гдје такође
опажамо могуће заломљавање зида. Источни зид града сачуван је најбоље у
југоисточном дијелу. Као и на сјеверном зиду, јужни зид је најбоље очуван у
средишњим дјеловима гдје се виде остаци мање зграде правоугаоног облика, и у
југозападном дијелу гдје се уздиже најбоље сачуван дио зида.
Пажњу привлачи зона унутар града, тачније 10 м јужно од западног (средишњег)
торња. Тик подно торња, јасно се види остатак полукружне формације сачуване у своме
темељном вијенцу који очигледно представља остатке зида солидније израде са којег је
однешен материјал (тесаник) који је чинио унутрашње лице грађевине. По мом утиску,
у овој зони треба тражити остатке градске цркве. Конфигурација терена овдје
омогућава велику грађевину која би се дијелом ослањала на стијене, као што показује и
обујмни градски зид. Уколико је град рушен приликом турских освајања у 15. вијеку,
тада је извјесно градска црква претрпјела најпотпунија разарања. Ширина ове лучне
формације износи сада шест метара и она, уколико би представљала дио темељног
вијенца олтарске апсиде, дозвољава да се овдје предвиди велика грађевина која би
димензијама одговарала великим црквама у на пр. Шћепан Пољу (Косаче).
Под западном капијом, на падини, виде се остаци широког опкопа.
Склон сам вјеровању да стари град Коштун представља Порфирогенитов
Доброскик 42, онaко како су предпостављали Ђуро Баслер и Марко Вего. Марко Вего
доноси груби опис утврђења износећи предпоставку градње у периоду владавине
Византије, а „u najgorem slučaju Manojla Komnena u XII vijeku“ 43.
42
Божидар Ферјанчић, Спис о народима, у: Византијски извори за историју народа Југославије том II,
САН, Посебна изд., књ, CCCXXIII, Византолошки институт књ. 7, Београд, 1959, 61, нап 216.
43
Marko Vego, Naselja bosanske srednjovjekovne države, Sarajevo, 1957, 29, 60; Hamdija Kreševljaković,
Hamdija Kapidžić, Stari hercegovački gradovi, Naše starine II, 1954, 14. Аутори доносе кратак опис града, а
25
Дабрица није ништа друго до „мали Дабар“, „Дабрић“, а вјероватно дио жупе
Дабар у најранијим периодима жупске организације. Оквирно датирање остатака града
Коштуна и очуваност јако пространог комплекса раносредњовјековне архитектуре,
ипак дозвољава предпоставку да је Порфирогенитов град био смјештен у Дабрици.
Синиша Мишић Добрискик смјешта у Дабар који је у 10. вијеку представљао саставни
дио Захумља 44, а Ђуро Тошић одбија помисли о смјештају града Добрискика у Дабрицу
и Дабар 45.
Предање казује да је најстарија муслиманска фамилија на овом простору
Беговићи. Каже се да су дошли „када је пао Будим“. Они су градили џамију у Дабрици
на цркви, а звоник претворили у минарет.
Веома је занимљива расправа уваженог акад. Михаила Динића о Дукљаниновим
жупама области Подгорја међу којима се побрајају и Com и Debreca. Ове жупе се
распростиру у великом опсегу између Оногошта, преко Пиве и Неретве и Раме. Ком је
тумачен као предио Комова у данашњој Црној Гори, а Debreca чак као полимски Дабар.
Оба предјела М. Динић тражи на простору „између Гацка, Невесиња, Вишеве, Неретве
и Раме“ 46. Но, аутор своју расправу усмјерава ка зони горњег тока Неретве (Вишева) 47.
Топоним Ком (Потком) представља знатни кречњачки гребен који у више јако
маркантних чука обиљежава размеђе Дабра (поље) и управo предјела Дабрица (Мједена
Глава). Свезивање топонима Дебреча уз Ком, а у склопу подгорских жупа, може и те
како увјерљиво упутити на Дабрицу која се у Дукљаниновом тексту орјентише према
предјелима Невесиња и класичном Загорју са којим је повезана и извориштем и
макрантним ровом Радимље. Дабар се најраније и помиње под именом Дебар:
Dragoslavo dedit Chelmaniam regionem et has iupanias: Stantania, Papava, Yabsko, Luca,
Velica, Gormit, Vecenike, Dubrava et Debre 48. Под овим именом налази се у исправи
дубровачког Архива из 1283. године 49, али и 1285. године 50. За шири опсег дабарске
жупе може говорити и попис насеља у турском дефтеру из 1585. године. И у њему, као
у ранијим пописима насталим непосредно послије пада Босне и Херцеговине под
Турке, обухваћена се насеља ван простора Дабарског поља, даље на запад, око Стоца,
Ходова и Ротимље 51.
Тлоцрт основе града Коштуна: Đuro

Basler, Arhitektura kasnoantičkog doba
u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, izd.
Veselin Masleša, 1972, 50. Аутор
објављује и фотографију дијела
вањског зида.
ослањајући се на кустоса Димитрија Сергејевског, саглашавају се у погледу старости града који

сврставају међу најстарије.
44
Синиша Мишић, Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века, Београд, 2014, 21.
45
46
Михаило Динић, Земље херцега Светога Саве, у: Култни предак херцег Вукчић Косача, Београд, 2007,
140.
47
Михаило Динић, Земље..., 142.
48
Vladimir Mošin, Ljetopis popa Dukljanina, Zagreb, 1950, 75.
49
50
Мarko Vego, Naselja..., 29.
51
Кatastarski popis elejeta Bosna: opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585. godine. Sa osmansko-
turskog jezika preveo i naučno obradio Ahmed S. Aličić, Opširni katastarski popis..., Sarajevo, 2014, 163-191.
26
На крају, очигледно је да су теренски истраживачи попут Ђ. Баслера и М. Вега
Коштун доживљавали као врло стару творевину (касноантичку), чак га опредјељујући
огромном градитељском опусу Јустинијана, а каснији, свакако веома заслужни
научници, то побијали.
Дабрица и њена алувијална раван застирана код снажних навала воде (утисак је
у периодима екстремних хидрографских режима) ипак је пружала услове за биљну
производњу, посебно у зони између воде Заглав, па преко зоне православне цркве у
равни поља и даље на запад. У зони цркве и средњовјековне некрополе виђа се
површински слој црвенице. Уз десну страну Радимље постоји знатна плавина
састављена од пијеска и шљунка.
Могуће је да је Дабрица у периоду старе, византијске жупске организације 52,
чинила дио жупе Дабар, па чак и њезино управно мјесто, а касније је дошло до
сужавања територије жупе.
Предање о војводи Радану из Коштуна

Предање о паду града Коштуна каже да су Срби бранили град пуне три године
на челу са војводом Раданом. Тада су се Турци досјетили да се преобуку у калуђере.
Тако преобучени дошли су на Добру воду код града Коштуна гдје су срели ђевојке
казујући да желе да уђу у град како би благословили браниоце града. Оне им казаше
капију и они уђоше у град. Током ноћи, отворе врата на граду и град паде.
Предање о војводи Радану везује се и надограђује предањем о његовом бијегу
(узмаку) ка Ходову, гдје постоји средњовјековно гробље којим доминира Радан Крст.
Према предању, Радан је узмицао до овога мјеста гдје је изгубио живот. Недавно,
објавио сам ћирилички натпис са овог Крста. О Крсту, мјештани казују да је свет и
приповједају догађај када пушка једног муслинама није хтјела да опали.
52
Милош Благојевић, Оброк и приселица, Историјски часопис 18, Београд, 1971, 165-188; М.
Благојевић, Град и жупа — међе градског друштва, Социјална структура српских градских насеља
(XII—XVIII век), Смедерево-Београд 1992, 67—84; Сима Ћирковић, Сеоска општина код Срба у
средњем веку, Работници, војници, духовници. Друштва средњовековног Балкана, Београд 1997, 340—
348.; Жупа (Гoрдана Томовић, 195—197) у Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
27
Град Коштун: дјелови јужног обујмног зида. На овом мјесту је најбоље сачуван.
Дјелови сјеверног обујмног зида у Коштуну: у близини сјеверне капије.

Ниже: дубоки кањон Радимље.
28
Дио вањског зида.
Остаци лучне формације испод зидова западног

торња унутрашњег утврђења у Коштуну.
29
Остаци сјеверозапдне куле. Поглед на Дабричко Поље и гребене Кремнице и Сњежнице у залеђу. Између
ових гребена се пробија Радимља.
Лијево: Дабрица; Десно: Влаховићи у Љубињу. Гранични предио према Дабру.
30
Горе: Предимензионирана и широко отворена рука. Ова је симболичка представа широко заступљена на
гробним споменицима средњовјековне Босне и Хума/Херцеговине. Најважнија група формула у
средњовјековним повељама ове земље јест она са именицом ВЈЕРА. Она означава савез заснован на
истини и правди. То јесте једна врста уговора чији формулаични исказ сеже у дубоку древност, у
прасловенска времена. Он уграђује и идеју о савезу Бога и човјека. Његова је илустрација и ритуално
давање руке. Јасмина Грковић Мејџор наводи примјер документа издатог од бана Стефана 1332: ako
bo[naninq bUde dUo/anq a pobegne izq bosne z droUgomq dam U niE viere ni rUke... 53 Русашка господа 54 се називају
ручницима краљевства босанскога. Ручник је јемац правне радње из редова највише властеле. Њих
именује владар. Послије 1400. се не помињу 55. Термин је изведен од израза рука. Као јемци ручници се
поименично потписују у документима краља Твртка I Котроманића 56. Термин је заступљен и у
немањићким актима. На пр: „И ако се буду спорили црквени људи на двору краљевства ми, или пред
судијама или пред другим властима, било да је рука или је послух...“ Тако стоји у хрисовуљу краља
Стефана Душана 57. Термин је извјесно општебалкански, али у Босни добија веома експонирану употребу
и значење. Њиме се означава висока властела која је достојна улоге јемца у државним актима.
Стара гробља
На простору Дабарског поља леже средњовјековна гробља и надгробни
споменици који се простиру подножјима стјеновитих гребена. Не може се говорити о
зонама концентрације споменика, али се може рећи гдје леже највећа гробља. Гробље
које је познато под именом „Радовац“ 58 налази се у опсегу села Потком на просојној
падини – линији дотицаја кречњачких стијена са флишним зонама поља. Топоним је
вјероватно настао по личном имену присутном у средњем вијеку. Гробље се састоји од
великог броја споменика, међу којима се величином и заступљеношћу издашније
декоративне пластике издвајају споменици у његовом источном дијелу који припадају
типу сандука и сљемењака. Но, и поред овог старог гробља леже надгробни крстови
израђивани током 19. вијека свједочећи континуитет укопавања и присуство
сједелачких фамилија. Када говоримо о поријеклу назива „Радовац“, ваља, иако
хипотетички, скренути пажњу на Радовца крстјанина који је служио у жупана
Радосава Главића 59. Ове личности, поменуте су у препису дописа Дубровачке
републике који је сачувао званични ћирилички писар Руско Христифоровић. Ништа у
овом кратком допису не упућује на Дабар као мјесто поријекла Радовца. Али, постоји
53
Јасмина Г. Мејџор, Архаични формулаични искази у повељама средњовековне Босне и Хума, у: зборник
Научног скупа Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне и Хума, Бања Лука – Источно
Сарајево, 2018, 12.
54
Сима Ћирковић, „Сугуби венац“. Прилог историји краљевства у Босни, Работници, војници,
духовници, Друштва средњовековног Балкана, Београд, 1997, 302-303. Русаг је босански државни сабор.
Термин је употребљен 1397. године у повељи краљице Јелене Дубровчанима којом укида царине: Стари
српски архив, књ. 5, 2006, 179.
55
Срђан Рудић, Повеља краља Стефана Дабише кћерци Стани, Стари српски архив, књ. 4, 2005, 191.
56
Раде Михаљчић, Повеља краља Стефана Твртка I Котроманића кнезу и војводи Хрвоју Вукчићу
Хрватинићу, Стари српски архив, књ. 1, 2002, 127.
57
Марија Копривица, Хрисовуља краља Стефана Душана Хтетовском манастиру, Стари српски архив,
књ. 13, 2014, 157.
58
Петар Шобајић, Дабарско поље..., 11, 42; Nаda Miletić, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, tom 3.,
Sarajevo, 1988, 180: Овдје се вјероватно мисли на гробље Радовац-Потком. Доноси се опис под именом
„Грчко гробље“ и помиње двије стотине стећака. Не помиње се црквиште које је лако уочљиво; Радмило
Пекић, Жупа Дабар..., 172; Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 17, 97.
59
Аранђел Смиљанић, Дубровачко писмо жупану Радосаву Главићу и Радовцу [1422], 1 јун 21, Грађа о
прошлости Босне, књ. 3, стр. 147–152. Биће занимљиво указати на предио „Главиће“ у опсегу села Поди
више Новога у Боки.
31
једна појединост на коју можда треба скренути пажњу. Нешто источније од Подкома се
налази село Клечак и предио – топоним Требесин. На њему лежи крупнији сандук са
постољем, а на његовом западном лицу натпис Радича Пићевића. Ова особа је извјесно
у вријеме службовања Радовца боравила и обављала своју дужност једног од
заповједника конавоског Сокола. Радич је ту дужност обављао 1429. године. Није
искључено да је Радослав Павловић, уз њега, из Дабра регрутовао и Радовца
крстјанина.
Гробље средњег вијека у Милавићима налази се на другој страни поља и познато
је под именом „Црквина“ 60. То је једно од највећих гробаља начињених од стећака у
Босни и Херцеговини. Нажалост, јако је девастирано продором модерних породичних
гробница које се углавном групишу у његовом источном дијелу. Накрупнији примјерци
сандука леже на западном дијелу гробља које је и најбоље сачувано. Управо за западни
обод гробља веже се споменик Богдана Хатељевића. У средишњем и источном дијелу
гробља постоји значајан број споменика са назначеним знаком животодавног Крста, а
на двије надгробне плоче и представе Христоса-Крста. У источном дијелу гробља лежи
црквиште.
Треће велико средњовјековно гробље је смјештено у порти цркве Светога
Вазнесења Господњег у Љутом долу 61. Оно је познато по натписима припадника
властелинског рода Пићевића. И овдје су најкрупнији и споменици са натписима
груписани у западном ободу гробља, а надгробни споменици новијег датума у источом
дијелу крај цркве.
Четврто велико старо гробље (Гребнице) у Дабру лежи у опсегу села Струпићи
испод Репашнице и управо за тај простор везује се предање и трагови цркве. Радмило
Пекић је избројао стопедесет споменика, обавјештавајући да је гробље 1947. године
претрпјело тешка и опсежна разарања и уништења великог броја споменика 62. Село
Кљенци је сједиште Грка, а о њима се код Петра Шобајића казује да су живјели у
Бјелопољу испод Кубатовине у мјесту Крч гдје лежи много омеђина у којима су
становали Грци. Славе Светог Великомученика Димитрија 63.
Већим старим гробљима може се прибројати и гробље код села Сузина на
јужном ободу поља у којем је Радмило Пекић избојао педесетдевет споменика 64. Ово
гробље је, као и многа друга, расјекао сеоски пут. Оно је наткриљено старим
надгробним Крстом који се кречи. У залеђу, под Градином, лежи неколико надгробних
споменика у зони мајдана и градилишта. Ово мјесто је веома значајно за изучавања
поступка припреме и обраде надгробних споменика средњег вијека. Од Сузине ка
Кубатовини стеру се многа кућишта, а казује се и о траговима старог водовода. Овакво
градилиште уз мајдан, открили смо недавно на Рудини. На том локалитету лежи и
60
Петар Шобајић, Дабарско поље..., 11; 41; Šefik Bešlagić, Stećci, kataloško-topografski pregled, Sarajevo,
1971, 373; Н. Милетић, Археолошки лексикон..., том 3., 170: опредјељује касном средњем вијеку;
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 172, 187. Аутор помиње и други натпис не наводећи извор. Могуће
трагове тог натписа показујем у овој књизи; Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 24, 98. Аутор
помиње и сусједно сеоце под именом „Грк“.
61
Šefik Bešlagić, Stećci..., 1971, 369; В. Атанацковић-Салчић, Археолошки лексикон Босне и Херцеговине,
1988, 170 и 186, помиње црквину у Поткому те да темељни зидови припадају 14. вијеку и феудалној
породици Пићевића; Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 173, 189-190; Ђуро Тошић, Средњовјековна
хумска..., 17, 99.
62
Петар Шобајић, Дабарско поље..., 33; Радмило Пекић, Жупа Дабар...,188-189; Ђуро Тошић,
Средњовјековна хумска..., 23. Шефик Бешлагић у прегледу стећака 1971. године не помиње гробље у
Струпићима.
63
Петар Шобајић, Дабарско поље..., 32.
64
Петар Шобајић, Дабарско поље..., 37; Šefik Bešlagić, Stećci..., 1971, 370; Nada Miletić, Археолошки
лексикон, том 3., 193; Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 186; Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 19-20,
100.
32
преломљени високи Крст. Изузетност овог локалитета је у чињеници да је сачувана
траса стазе којом су довршени споменици отпремани даље ка гробљу.
Доста велико гробље средњег вијека смјештено је у источном дијелу села Доња
Трусина, у засеоку Кошута и оно, по Радмилу Пекићу, броји стоседамдесетшест
споменика 65. Ово гробље је, као и многа стара гробља у Херцеговини, расјекао сеоски
пут који води на оближње рецентно српско гробље.
Аутори помињу негдашње велико гробље средњег вијека на простору села Кути
крај цркве Свете Тројице. Црква је обновљена 1889. године, али је уништено велико
старо гробље 66.
Стара гробља са мањим бројем споменика су гробље на Осојачким Барама под
чуком Градац на јужном ободу поља, као и Гологлав (Грчко гробље) у близини понора
Поникве. Аутор Радмило Пекић подјетио је и на присуство топонима „Зацрква“ у
турском пореском дефтеру 1475-77. године 67 Такође и гробље у Хатељима у пољу о
којем је Петар Шобајић забиљежио да се зове „Велике плоче“ 68.
У атару села Хатељи Радмило Пекић помиње усамљени споменик типа сандука
под гребеном Обреник казујући да се на њему налази натпис 69, свакако
подразумјевајући средњовјековни натпис. На овом споменику нема натписа. Остала
стара гробља у Хатељима помињу оба аутора 70. Заслуга је Радмила Пекића опис
полеглог надгробног Крста у опсегу Хатеља на Драгаљеву код куће Лучића 71.
Археолошки лексикон Босне и Херцеговине (1988) издваја старо гробље под именом
„Огрлица“ позиционирано на гробној гомили са двадесетпет сандука и сљемењака 72.
Међу дабарским средњовјековним гробљима позиционираним на гробној
гомили, издваја се свакако гробље крај извора Валијенџа у Берковићима 73.
Необично је важно старо гробље код извора Требесин (Клечак 74) јер се на
крупном и преваљеном сандуку налази натпис Радича Пићевића 75. О натпису је писао
П. Шобајић доносећи нетачно и дјелимично читање: АСЕ ЛЕЖИ РАЕНУА ПИЋОВИЋА БИХ
А СЛУГА. Слово : је штампано као Y. Недавно сам објавио потпун садржај натписа .
76
Висок значај за старију историју Дабра има и старо гробље код кућа Панџића
(Вукан Панџић) у селу Кљенци, јер се ту чува ћирилични натпис који објављујем и
овдје. На ово село и натпис указивали су претходни истраживачи, али нису пружали
тумачење натписа 77. Натпис је, као и у случају два натписа у Доњем Лукавцу, свједок
ране исламизације.
Одређен значај за овај рад имају и остаци старог гробља на Блацама код
Берковића (четири споменика, на једном знак Крста). У данашњем сеоском гробљу
лежи један старији масивни крсни споменик. Taкође и гробље на Горици у Бијељанима
које је у периоду извођења теренских истраживања за потребе Археолошког лексикона
65
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 195-196.
66
Петар Шобајић, Дабарско поље..., 23; Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 27; Радмило Пекић,
Жупа Дабар..., 179-180.
67
Петар Шобајић, Дабарско поље..., 30; Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 180, 181-182.
68
69
70
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 182-184; Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 100, 119. Ш.
Бешлагић доноси непотпун увид у стара гробља у Хатељима: Šefik Bešlagić, Stećci..., 1971, 373.
71
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 184-185.
72
Nada Miletić, Археолошки лексикон..., том 3., 188.
73
74
Nada Miletić, Клечак-Требесин-хан, Археолошки лексикон..., 183.
75
Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи Старе Херцеговине, 2016..., 150-152. Нада Милетић, Археолошки
лексикон, том 3., 183: не помиње натпис.
76
77
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 187-188; Ђ. Тошић, Средњовјековна хумска..., 24.
33
Босне и Херцеговине (1988) бројало двадесеттри споменика. Но, тада су поменути до
данас исчезли натписи 78. Овдје се говорило о наводном натпису Драгише Видојевића о
којем се предпостављало да је његов споменик уграђен у зграду Задружног дома. Ипак,
успјело нам је уочити један посве непознат натпис Радовића на гробној плочи у овом
гробљу који ћемо овдје објавити.
У опсегу Предоља налази се некропола представљена плочама и сандуцима 79.
На простору општине Берковићи, на њеном периферијском прстену, леже велика
средњовјековна гробља која је описивао истраживач стећака Шефик Бешлагић. То су
гробља у Дабрици (Црквина) са великим бројем споменика међу којима се виђају и
одлично обрађени сандуци, те три сљемењака. И овдје се старо гробље налази у оквиру
рецентног српског гробља. У близини се уздиже стари град Коштун 80. На једном
споменику средњег вијека види се новији ћирилички натпис који несумњиво свједочи
савремени укоп под стећак. На споменику са мноштвом декоративних и симболичких
детаља, види се људска фигура са подигнутим предимензионисаним рукама која
неодољиво подсјећа на фугуралну представу са споменика у кругу цркве Св. Кнеза
Лазара на Влаховићима (Љубиње).
На простору Дабрице, поред највећег гробља средњег вијека смјештеног уз
православну цркву у дну алувијалне равни, постоји неколико значајних гробаља
западно од Коштуна, у оквиру засеока Бријег. Овдје ћу их описати. Такође, веома је
значајно, и бројем споменика и нивоом занатске обраде, гробље у засеоку Брачићи 81.
Сва ова гробља посједују значајан број споменика типа сандука. На крупној горској
пречаги ка Дабарском пољу, лежи и гробље на Коритнику које располаже са једним
високим сандуком на постољу и великим бројем плоча 82. Овдје је, у оквиру старог
гробља, смјештено новије православно гробље. Надгробни крстови 19. вијека готово да
окружују високи сандук. Занимљиво је да се уз пет гробаља средњег вијека у засеоку
Бријег поред стећака не налазе гробља тамошњих дабричких муслимана.
Под самом чуком Мједене главе више Дабарског поља стоји усамљени
надгробни крст који је поменут у литератури 19. вијека. Он , међутим, није привукао
пажњу истраживача стећака. Могуће је да је начин на који је поменут овај драгоцјени
споменик, наиме стављање у контекст предања о Нини од Коштуна и Марку Краљевићу
(погибија Мједенка), као и предимензионирање споменика о којем се говори да је висок
пет метара 83, одвратило научнике од провјере на лицу мјеста. Ипак, биће прије да
стручњаци из пројекта Археолошког лексикона Босне и Херцеговине нису били
спремни уложити напор, чим то није учинио прегалац Шефик Бешлагић. Код највећег
броја лексикографских јединица, они су само поновили резултате овог истраживача
који је остварио, гдје год је могао, непосредни увид.
Велико је и старо гробље на Шћепан Крсту које је такође везано са рецентно
српско гробље и цркву 84. У овом гробљу се налазе малобројни високи сандуци.
На простору Ходова постоји неколико значајних гробаља средњег вијека, међу
којима је највеће гробље код Башкаилових кућа. Шефик Бешлагић је у своме опису
изоставио натпис у гробљу познатом као „Радан Крст“ 85.
78
Nada Miletić, Археолошки лексикон Босне и Херцеговине..., том 3., 175.
79
Šefik Bešlagić, Stećci..., 371; Nada Miletić, Археолошки лексикон..., 190.
80
Šefik Bešlagić, Stećci..., 1971, 168, 367-368; Nada Miletić, Археолошки лексикон, том 3., 171: Црквине,
опредјељује касном средњем вијеку.
81
Nada Miletić, Bračići. Arheološki leksikon, tom 3, 374.
82
Šefik Bešlagić, Stećci..., 374.
83
Марко Поповић, учитељ, Дабрица и град Коштун (Коштур), Босанска вила, бр. 3, 1889, 43. Чланак је
написан 1. септ. 1888. године.
84
Šefik Bešlagić, Stećci..., 1971, 374; Nada Miletić, Археолошки лексикон, том 3., 193.
34
Старо гробље у Љубљеници такође лежи у склопу рецентног српског гробља 86.
Међу велика хумско-херцеговачка гробља средњег вијека спада и гробље у
Горњој Битуњи које је описивао Шефик Бешлагић 87. Оно се састоји од три цјелине
међу којима је највећа у зони Подкуком. У зони Закуком, на платоу, лежи темељ
православне цркве са часном трпезом и старим касносредњовјековним гробљем 88.
Изузетно је важна због општег нивоа занатске обраде споменика, некропола на лок.
Баба у Горњој Битуњи 89 (Забрђе) која се налази близу велике некрополе Подкук. Она је
састављена од крупних сандука.
Може се рећи да је опис старих гробаља у западним дјеловима општине
Берковићи који је обезбједио Шефик Бешлагић оскудан, а да низ гробаља у простору
Дабарског Поља овај аутор није поменуо. Такође, Археолошки лексикон Босне и
Херцеговине (1988) не помиње сва средњовјековна гробља и споменике на простору
Дабра. Веома је упадљиво изостајање описа споменика средњег вијека на предјелу
Радина. Овим радом ћемо детаљно говорити о изузетно важним налазима на томе
предјелу који лежи на пространом кречњачком платоу између Пријеворца и љубињског
села Дрвеница. На Рудини се налази гробна гомила са високим средњовјековним
надгробним крстом. У овој гомили мјештанин Љубо Грбо је пронашао још један
поломљен мањи надгробни крст. Такође, на предјелу лијево од пута пронађен је
надгробни крст висине 3, 10 м који је поломљен, а лежи у склопу мајдана и градилишта
стећака.
Сакралну мапу средњовјековног Дабра употпуњују његове цркве које се биљеже
у мјестима Клечак (манастир), Павловини (Свети Пророк Илија), Љути До код кућа
Граховаца (остаци цркве), Бијељани (Ободина под Орловачом), Струпићима
(манастир). Црквишта у Бијељанима, Струпићима, Радовцу и Клечку помињу
претходни аутори 90.
Читави предајни нанос Дабра концентрише се у предању старих родова о
дабарском владици који је сав народ повео из овога краја. Казује се да је владика народ
повео низ Неретву у Метковић, па се народ даље расељавао по Далмацији 91. Но,
исељавања Срба се биљеже и прије 16. вијека, па турски попис из 1475/77. године
казује о напуштеним имањима Вукића и Жарка Станковића у Сузини и Кали, али и
мноштву напуштених села 92. Када се погледају вијести из турског пописа који је
начињен брзо по запосједању Дабра, јасно је да један дио житеља исељава под
притиском турске окупације. Сигурно је, такође, да немамо разлога да вјерујемо да се
српско становништво није задржало у Дабру, а у обавези смо да пружимо поглед ка
приликама на средишњем Балкану које су карактерисале прву половину 16. вијека.
Доба Сулејмана II обиљежио је велики сукоб између Азије и Европе. Београд је пао
1521. године и тиме је турски владар ушао у простор Подунавља. Није му се тада могла
посигурно предвидјети намјера. Али, за Србе, веома тегобну перспективу отвара
рушење њихова уточишта: Угарског Краљевства које пада на Мохачком Пољу 1526.
85
Šefik Bešlagić, Stećci..., 1971, 368; Nada Miletić, „Радан крст“, Археолошки лексикон, том 3., 190.
Аутори не помињу стари ћирилички натпис на окомитом ступу споменика.
86
Šefik Bešlagić, Stećci..., 1971, 369; Nada Miletić, Археолошки лексикон, том 3., 185.
87
Šefik Bešlagić, Stećci..., 1971, 371-372; Nada Miletić, Археолошки лексикон, том 3, 168.
88
Nada Miletić, Археолошки лексикон, том 3., 197-198.
89
Šefik Bešlagić, Stećci..., 372; Nada Miletić, Археолошки лексикон..., 168.
90
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 207-208; Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска..., 18, 27, 96-97.
91
Сачувано је предање Ненадића у Гламочу који казују да су поријеклом из Дабра, одакле иселили у
Босанско Грахово (могуће село Нуглашица), а затим у Гламоч у село Брњешци. Ови се Ненадићи
презивају Кремићи и за разлику од осталих гламочких Ненадића, славе Светог Николу. Остали славе Св.
Великомученика Георгија. Предање ми је казивао г. Драган Ненадић.
92
35
године. До 1537. нестало је последњег српског деспота Павла Бакића 93. Потупак према
народима који су живјели на освојеним територијама био је немилосрдан. Говори се о
принудним исељавањима и депортовању читавих крајева у удаљене и непознате
предјеле 94. Ипак, Српска Православна Црква је подстакла одбрану и одржање народа.
Радован Самарџић износи оцјену да нико као Срби није поднио толико разарања.
Коначно, Турска је одговорна за унос и подстицај арбанашког елемента у језгровном
дијелу српске државе на Космету. Он поставља и питање: да ли су Турци увидјевши
вриједност српске културе („цивилизације“) проводили геноцид нарочите врсте 95. Прва
половина 16. вијека је вријеме наметања нових дажбина и појаве нових турских
феудалаца који су истјеривали народ. Бегови ојачавају свој сталеж стапањем спахија
постављаних бератима са читлук-сахабијама који су узурпирали феудална права и
претварали тимаре у насљедна добра. Државна политика Турске је ишла ка насељавању
западних крајева Србима, а у то вријеме се биљеже преласци на млетачку државну
територију. Турци, који су запосједали дјелове територије Угарске и Млетачке
републике спроводили су насељавање Срба у пограничним предјелима, па је између
1523. и 1527. из Босне и Херцеговине изведена велика сеоба Срба у Далмацију.
Касније, од 1537. до 1540, дошло је до млетачко-турског рата и подјеле Далмације у
којом је велики дио горског појаса припао Турској. Црква је примјерно интервенисала и
успијевши на обнови Пећке патријаршије (1557) гледала да под своју духовну власт
стави све Србе у читавом етничком досегу. Казује о овим помјерањима и отпору
католичењу заслужни Радован Самарџић: „...због тога су (отпора, прим. аутора) се радо
селили водећи собом каквог попа или калуђера...“ 96 потенцирајући важност Цркве и
њезине ослоне стопе српскоме народу – услов одржања у туђини. Значајни догађај прве
половине 16. вијека је рат Свете лиге 1537-1540, као што је у другој половини вијека
Кипарски рат (1570-1573).
Јасно је да дабарски владика не може бити измишљена личност. Питање је само
када је, у које вријеме, овдје дјеловао и када се са народом помјерио на запад.
Слиједећи низ предања старих дабарских родова, могуће, током прве половине 16.
вијека, с тим што је могуће да се то догодило и раније, брзо послије турске окупације
овога краја. Лично, склон сам да вјерујем предању родова који су се у Дабру одржали
до данас, када говоре о тако крупним историјским догађајима. Такав поглед би
омогућио да установимо како се пражњење Дабра од српског живља и његове Цркве
свакако догађа током друге половине 15. вијека, али се готово довршава у првим
деценијама 16. вијека. То је вријеме затирања цркава овог краја.
Када се посматра цјелина средњовјековних гробаља Дабра и настоји
успоставити релација са гробљима новог вијека, ваља увијек гледати на оскудне
податке о помјерањима становништва ове регије, као и обавјештења сабрана од Петра
Шобајића. Ђуро Тошић је писао о предању забиљеженом од стране етнографа Петра
Шобајића смјештајући догађај исељења дабарског становништва на челу са његовим
владиком ка Далмацији оквирно у период након доласка у Дабар рода Ђурица 97. Марко
Јачов је пружио веома драгоцјен преглед помјерања житељства на простору
Херцеговине који може послужити орјентисању према том значајном историјском
догађају. Оваква забиљежена исељавања се дешавају на почетку Морејског рата. Али,
значајно је погледати обавјештења која су заслужном етнографу донијели становници
93
Радован Самарџић, Турци у српској историји, у: Историја српског народа, трећа књига, први том, Срби
под туђинском влашћу 1537-1699, Београд, 2000, 10-11.
94
Радован Самарџић, Турци у српској историји..., 11.
95
96
97
36
Дабра између два свијетска рата. Из тога корпуса, може се видјети да је претежни дио
тадањег и данашњег становништва потекао из предјела на којима је „индустрија“
стећака веома развијена. Када се жели посматрати однос тог усељеног становништва са
стећком као надгробњаком, ваља гледати само на једно: узимајући у обзир обавјештења
дабарских фамилија о најстаријим запамћеним усељеницима, ова помјерања се догађају
у периоду у којем је градња стећка напуштена. Али, усељеници одлично познавају овај
тип споменика. Они се без икакаве сметње наслањају на такво гробље и формирају
своја укопавалишта крај стећака, јер такву традицију носе из свог матичног краја. Осим
тога, ваља гледати и на фрагментованост и погрешност предања што је показано у
архивским изучавањима становништва у многим динарским предјелима (Бока,
Конавли...). Стариници су и предањем посвједочени у Дабру, мада се међу
православнима биљежи мали број фамилија које су овдје стигле током 16. вијека. Такви
су на пр. Батинићи у Кутима (Лука), током током друге половине 16. вијека, при чему
ваља гледати и на чињеницу да Његуши не познају стећак. Али, старом становништву
припадају и Вујовићи (Засада), Ковачевићи, Терзићи, Јањоши, Медани (Потком), Обади
и Млаћенице на Вријеки. Такође, муслимански родови.
Гробља у Милавићима
1. Гробље на лок. Црквина
2. Гробље на лок. Јабуковац
Гробља у Поткому
3. Гробље Радовац у Поткому са црквиштем
4. Будино гробље у Поткому
5. Гробље Ражњаник у Поткому
6. Гробље на лок. Крч (Терзића гај) у Поткому
7. Гробље на лок. Павловина (Џомбетин бријег) код црквишта Св. Пророка Илије
8. Споменик на лок. Зечево зробље у Поткому
Гробља у Љутом долу
9. Гробље у Љутом долу са црквом
10. Зердино гробље у Љутом долу
11. Гробље у Струпићима са црквиштем
12. Гробље у Сузини под Заградом са крстом
Гробља у селу Хатељи
13. Гробље у Пољу под Мишковића кућама
14. Гробље на лок. Лијавице
15. Гробље на Брестовику
16. Споменик (дебела плоча) под Обреником
17. Гробље на лок. Харем
18. Крст код Лучића кућа
19. Гробље на лок. Шиља
20. Гробље на Осојачким барама
21. Гробље на лок. Гологлав
Гробља на Доњој Трусини
22. Гробље у засеоку Кошута
23. Гробље у Пићевићима са црквом
24. Гробље у Клечку са црквиштем-манастириштем
Гробља на Врањским
25. Гробље у порти цркве Св. Врачи Козма и Дамјан
26. Гробље код цркве Св. Ђорђа
27. Гробље на лок. Јасење
37
28. Гробље у савременом православном гробљу цркве Св. Ђорђа
29. Гробље у Врањским
30. Гробље у Кљенцима
Гробља на Блацама
31. Споменици између кућа
32. Гробље уз савремено српско гробље
33. Гробље у Предољу уз савремено српско гробље
34. Гробље на Берковићима
35. Гробље на лок. Гребнице код Берковића
36. Споменик на путу Блаце-Сузина
37. Гробље у Кутима уз савремено српско гробље и цркву
Гробља у Бијељанима
38. Гробље на лок. Горица
39. Гробље на лок. Пешиканови долови
40. Гробље на лок. Главица (код извора)
41. Гробље на лок. Крвавац
42. Гробље на лок. Клачина
43. Споменици, неки недовршени, на мајдану-градилишту на Заграду
44. Споменик у форми високог крста (преломљен) на мајдану - градилишту на
Рудини
45. Два надгробна крста на гробној гомили на Рудини
Гробља Ходова
46. Гробље код Бошкаилових кућа
47. Гробље на лок. Радан крст
48. Гробље на баштини Селманића
49. Гробље код Локве
50. Гробље код Задружног дома
51. Гробља у Љубљеници
Гробља на Хргуду
52. Здрачина
53. Гробље у близини кућа Барјамовића
Гробља у Дабрици
54. Гробље у Коритнику
55. Гробље у дабричком засеоку Брачина
56. Гробље крај православне цркве у Дабрици
57. Гробље код куће Ибра Каплана
58. Гробље код Сокочеве куће
59. Гробље код Перића кућа
60. Гробље код Марјановића куће
Гробља у Горњој Битуњи
61. Гробље Поткук у Горњој Битуњи
62. Гробље на лок. Баба у Горњој Битуњи
63. Гробље на лок. Бријег код засеока Заграђе
Мједена глава
64. Крст под Мједеном главом
Средњовјековна гробља Дабра леже на периферијском прстену језгре највишег

занатског и умјетничког домашаја гробаљске културе у Босни и Хуму. Та је језгра
оличена споменицима Дубрава (Столац), Неума и Љубиња, а најизразитије гробљем
Милорадовића-Храбрена на Радимљи. Према просторном плану, гробља су
38
организована као и гробља те зоне. Линијски низови сандука попут оних у западном
дијелу гробља у Милавићима у којем се лежи Богдан Хатељевић, нису преовладавајући
образац. У Љутом долу Пићевића они се само назиру. У Радовцу (Црквина) његови
највиши и најмасивнији споменици у сјевероисточном дијелу гробља нису поређани у
низове. Гробља Ходова и лок. Баба (Битуња) су по занатском и умјетничком нивоу у
врху укупног стваралаштва стећка, што се не може рећи за гробља у Дабрици. Тамо
углавном срећемо сандуке и плоче грубље обраде, а високи сандуци су ријетки.
Споменици са украсима ипак се у Дабру појављују у великим гробаљским цјелинама
обиљеженим натписима Пићевића, Хатељевића, као и на Црквини (Радовац).
Ћирилица
И дан-данас, након два вијека изучавања ћириличког писма и његових споменика, и другог, по
постанку истовременог глагољског система, налазимо се у пољу предпоставки. И у погледу хронологије-
зачињања ових писама у времену и у погледу њиховог поријекла. Тако, допуштено нам је изрећи још
један у низу погледа на ова писма о којима се обично говори да су Светој Браћи и њиховим
настављачима послужила у сврхе евангелизације Великоморавских Словена и Балканског Полуострва.
Изношено је мишљење да је китњаста глагољица послужила евангелизацији земље кнеза Растислава, а
све поводом његовог позива. Тако је учињена раздиоба ових писама по њиховој вјероватној функцији.
Али, да ли би било могуће додати још један поглед који би се оснивао на територијално-етничкој побуди
за њихове састављаче? Да ли би се о ћирилици могло мислити и овако: давнашња тековина-грчки
емпорији дуж јадранске обале, на отоцима, присутно свакако и у периоду присуства снажне Византије,
сусрет са словенским продошлицама, један снажни етнички састав и клупко посијано на Медитерану, да
ли је могао побудити на стварање писма који своју основу има у грчком алфабету управо за потребу
приношења Христове науке на Јадран и навише до панонских равница? Да ли је велики патријарх
Фотије, иначе наставник Ћирилов на царској Великој школи, могао утицати на стварање плана
евангелизације подобног изразито космополитском концепту организовања и устроја своје државе? Да ли
би такав очекивани план могао суштински објаснити подвајање писма? Уподобљавањем, адаптацијама
грчког писма „прирођеним“ сензибилитетима народа на рубовима компактних територијално-
политичких домена латинске службе? Зографско глагољско Јеванђеље посједује неколико ситних
додатака који су истовремени-ћирилицом (крај 10. вијека).
Рад Свете Браће у Моравској потрајао је три године (од 863). Мошти Светог Климента, једног од
првих бискупа Рима, Методије-први словенски архиепископ, ширење дјела Светог Методија ван
Моравске и Паноније путем византијског владара Василија I (867-886) и патријарха Фотија, криза
словенске писмености у Моравској послије упокојења Методијева (885), силазак његових настављача на
Јадран и бугарску државу у којој се тада налазио Београд у којем их прихвата вазал бугарског цара
Бориса Преслав, али, више од свега, масовност ангажовања ученика Светога, могли су водити
еманципацији ћириличког писма по природним потребама и диспозицијама тога простора „од испрва“.
Познато је да се Методије, увидјевши да је његов рад у Моравској неодржив, окреће балканским
Словенима 98. Такође је сигурно да је тај период кризе мисије неминовно водио Методија ка Цариграду
гдје је формализован план рада на највишем државно-црквеном нивоу. Двије су, познато је, школе које
98
Познато је да је папа Никола I гајио снажно занимање за питања Источне цркве, а тиме и за Балкан.
Византијског владара подсјећао је на балканске дијацезе које је „истргнуо“ Лав III Исавријанац 732.
године. Папа је предвиђао да ће снажна бугарска држава прихватити хришћанство, а тада му од великог
или кључног значаја постаје Илирик – територијална цјеловитост до бугарских центара. Изасланици
моравског кнеза Растисала стигли су у Цариград на врхунцу кризе између папе и патријарха Фотија. Кнез
је трпио оштар утицај Франака, а 862. године њихов краљ Лудвиг склопио је споразум са бугарским
каном Борисом. Кнез је у том вањскополитичком контексту могуће очекивао да наведе Византију да
окрене оружје ка Бугарима. Уколико Борис хришћанизује свој народ, очекивало се да то учини у окриљу
Рима. Тада Фотије упућује посланство у Моравску. У љето 863. године византијска флота је стигла на
бугарску обалу. Борис је попустио и одрекао се савезништва са Францима и крштен у цркви Св. Софије
септембра 865. године. Vasilevs Василије I настојао је на повраћају западних провинција као нико други
након Јустинијана. Снажан мотив за посланство и још и више за истрајавање посланства, могао је лежати
у отимању о Илирик, а тада би и концепт могао бити прилагођен постизању плана.
39
заснивају широки рад на словенској изворној и преводилачкој књижевности: Охридска и Преславска.
Али и проф. П. Ђорђић истиче значај српских земаља, нарочито приморских, у које су ученици Свете
Браће стигли доста рано 99.
Већ је чрноризац Храбар истакао непосредну везу грчкога и словенскога писма, јер је Ћирило
већи број слова начинио „по чину“ грчких слова (по реду тих слова). Јосиф Добровски сматрао је да је
писмо Светог Ћирила било ћирилица. Ни Великоморавска житија, ни Храбров спис, не пружају доказе о
првенству једног од писама. Постоје и хипотезе о употреби ћирилице у Бугарској и прије Ћирила те како
ју је Ћирило искористио при састављању своје азбуке. Данас се вјерује да је глагољица васпостављена на
Јадрану стигавши из Велике Моравске и Паноније, а у предјелима гдје је примјењиван Источни обред и
доминирала ћирилица, задржавано и познавање глагољице. У Маријином Јеванђељу чији је писар био
Србин (11. вијек) налазе се записи и допуне ћирилицом у 14. вијеку 100. Глагољаши у Хрватској дуго су
вјеровали да је Јероним (342-429) који је извршио ревизију првог латинског превода Светог писма
(Вулгата) отац глагољице. Свакако, лако је уочити важност планова бугарског цара Симеона (893-927) за
развој ћириличког писма. Он је настојао да византијску културу унесе у своју државу и управу на томе
простору глагољицу замјењује ћирилица којој је у основи грчко унцијално писмо 101. Али, једнака
потреба и диспозиције лежале су барем у предјелима сједелачких народа на јадранском басену, без
обзира на истрајност глагољице. Глагољско писмо је престилизовало и измијенило грчка слова до те
мјере „да је грчко порекло тога писма махом сасвим затрвено“ 102. Вјерујемо да треба довољно обзирно
приступати тврдњи охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (1217-1234), савременика Светог
Саве Српског, који у житију Светога Климента Охридског (ученика Свете Браће) казује о његовој улози
у стварању ћирилице. Ипак, тешко је данас вјеровати да је појединац извршио адаптацију грчког
унцијалног писма.
Свакако, огроман број раних споменика ћириличке писмености је изгубљен-уништен. Али, и
поред тога, дистрибуција преосталих мора да говори много о расадничким средиштима. Када посматрамо
њихов распоред у простору Балкана, одмах је видљиво да је њихово најгушће посејање везано за Хумску
земљу (не саму обалску зону, вањски динарски пас), а да се њихов периферијски простор указује у
предјелима западне Босне.
Погледаћемо сада на облике словних знакова усјечених на старе споменике Дабра и околине и
учинити поређења са корпусом писаних споменика – епитафа Босне и Хума. Најприје ћемо погледати ка
најстаријим споменицима. Слово a у Дабру се креће од „класичног“ облика са заобљеном петљом која се
налази на средини окомите линије (Пићевићи, Љути До), истовремено, сићушном омчом у врху и
обухватнијом заобљеном омчом у горњој трећини, до једва назначене омче у врху попут запете (Радич
Пићевић, Клечак-Требесин. У натписима Дабра, виђа се ово слово као пажљиво клесан знак са горњом
покровном линијом, издуженом омчом која сеже даље у поље и завијутком у дну (Богдан Хатељевић,
Милавићи) гдје се истовремено виђа стилизовани знак са три омче. Овој варијанти тендира знак на
источној страни високог сандука у натпису Ивана Мрчића у Фатници у којем се истовремено налази и
„класична“ варијанта са омчом у горњем дијелу слова. управо овај облик слова се виђа у неким старим
натписима. Такав је уочен у натпису епископа Неофита у Богдашићима у Боки (непосредна близина
немањићког црквеног средишта – Зетске епископије и митрополије). Али, у истом натпису у „обична“
варијанта са обухватнијом омчом у горњој половини слова. Исти такав знак постоји у натпису
калуђерице Полихроније у Величанима (Попово поље) само је код овог натписа омча пространија. Знак
] се налази на споменику Стјепана Тредановића у Г. Ходову и натпису Полихроније. Генерално, може
се изрећи утисак да су варијанте са омчама постављеним у врху и средини окомитог ступа тековина
новијих времена, а омче које сежу до доње линије својствене старијим сачуваним натписима 13-14.
вијека (жупан Крњо, Аранђелово - црква Св. Арх. Михаила; монахиња Марија, Видоштак - Попрати код
Стоца; калуђерица Полихронија, Величани). Дакако, то није правило, јер ће у натписима на Хумачкој
плочи (Хумац – Чапљина) и жупана Прибилше ово слово бити усјечено као да се налази на много млађим
споменицима, али ће у натпису жупана Грда (Полице код Требиња) бити постављено укошено на лијеву
страну па ће шпицом изразито троугласте „омче“ сезати ка доњој линији. Тако исто и у Благајском
натпису из доба великог жупана Стефана Немање.
99
Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд, 1990, 15. Зашто не поменути да су крај
митрополитског средишта Хумске земље манастира Требиње-Тврдош установљене чак три цркве
посвећене Светоме Клименту, између Површи (Сливница: Зетливи цара Константина VII Порфирогенита
како сугерише језикословац Саво Пујић) и села Мостаћи.
100
Петар Ђорђић, Историја..., 21-22.
101
Петар Ђорђић, Историја..., 31, 33.
102
Петар Ђорђић, Историја..., 31.
40
У натписима савременим дабарским слово a са кровном линијом - плохом виђа се у натпису
Гојсаве Санковић на Главатичеву (Коњиц), Радивоја Драшчића у Горњем Храсном и дакако, натпису
Покрајца Оливеровића у Врхпољу (Љубомир). Сићушни тачкасти трбуси или нагоре повијена линија на
овом слову виђа се код Вукше Дмитровића у Запостима (Зови До – Невесиње) који је просторно близак
дабарским, али и Влатка Бранковића у Подградињу у Г. Храсном (Неум). Дакле, натпис Хатељевића се,
ако би посматрали ову прву форму, прикључује босанско-хумским натписима 15. вијека карактерисаним
гроњом покровном плохом, а Радича Пићевића слову са тачкастим или цртастим трбусима. Ова форма је
ријетка. Генерално гледано, то су тековине краја 14. и почетка 15. вијека.
Када погледамо на најстарије рукописе видјећемо ово слово са петљом која дохвата доњу линију
у овим споменицима: Грчко Еванђеље (8-9 в), Остромирово Ев. (11 в), Савина књига (11. в),
Супрасаљски зборник (11 в), Мирославово Ев., Вуканово Ев., Потпис кнеза хумског Мирослава 1190,
Повеља Немање Хиландару 1199, Повеља Стефана Првовјенчаног Хиландару (око 1200), Мостичев
натпис, Благајски натпис, Побрежје код Зенице (око 1200), Натпис кнеза Мирослава Бијело Поље,
Повеља кнеза Андрије хумског Дубровнику (прије 1235), Карејски типик, Иловичка крмчија, Београдски
Паримејник, Повеља краља Уроша I цркви у Стону, Гиљфердингово Ев, Писмо Поповске општине
Дубровнику.
Прво слово азбуке својом петљом не дохвата доњу линију у овим писаним споменицима:
Самуилов натпис 993, Темнићки натпис (11 в), Добромирово Ев. (прва половина 12. в), Охридски
Апостол (крај 12. в), Потписи Немање и Мирослава 1186, Повеља бана Кулина 1189, Поваљски натпис
(крај 12. в), Кулинов ктиторски натпис (око 1200), Повеља краља Владислава Дубровнику 1234-5,
Повеља Матеја Нинослава Дубровнику 1235-6, Друга повеља Матеја Нинослава Дубровнику 1240,
Натпис омишког кнеза Мирослава, Писмо кнеза Чрномира Дубровнику, Повеља краља Драгутина
Дубровнику (прије 1281).
Слово b у натписима Дабра посматрамо у натпису Пићевића (Љути До) изведено као данашње
„велико“ Б. Његова омча је упадљиво обла. У натпису Богдана Хатељевића је више шпицаста и избачена
упоље нешто премашујући дужину хоризонталне црте. У старијим натписима у околини (Прибилша,
Неофит, Полихронија и Радослава у Каљини – Подроманија) виђамо увученију омчу и једну
карактеристику старих слова: присуство украсних кукица које су везане за хоризонталну линију.
Ово слово са украсном кукицом се виђа у натпису Рађа Галчића у Величанима, сусједа
калуђерице Полихроније, Јуроја у Крушеву код Стоца, Радановића у Свитави, а прве полегле форме
налазимо у натписима Вукмира у Крушеву код Стоца, Вукосава Кучмана на лок. Лужине у истом селу и
Вучете Стипковића у Јанића гробљу на Банчићима (Љубиње). У натписима Дабра нисам видио полеглу
форму и изузев Хатељевића нисам видио слово са украсном кукицом. Натпис Хатељевића је усјекао
вјештији клесар.
Слово v у натписима Дабра је изведено у облику квадратића са удесно избаченим
хоризонталним линијама (Пићевићи и Павко Радохнић у Ходову, те Ивана Мрчића у Фатници), улијево
избаченим хоризонталним линијама (Цријеповић у Љубљеници), варијантом са два трбуха у натпису
Богдана Хатељевића и Цријеповића гдје виђамо само валовиту линију – прелазна форма између слова у
облику усправљеног правоугаоника и двотрбушастог слова. У натпису Мрчића постоји варијанта са јасно
раздвојеним омчама при чему је горња знатно пространија.
Двотрбушасто слово је посве преовладавајуће у старим натписима у околини: Кулин, Грд и
Прибилша (с тим што се могуће да се у натпису Прибилше виђа једно слово у облику правоугаоника),
жупан Крња, монахиње Марије, Благају, војводе Миотоша у Влађевини – Рогатица и Богдана у Рогатици
- у зиду Саборне цркве).
Међу натписима савременим дабарским ово слово показује велику многообличност. У
Дабарском пољу преовладава слово у облику квадратићаи махом усправљеног правоугаоника. Оно се у
околним предјелима среће веома често у Љубињу, али и Дубравама. Најприје, Вукмир у Крушеву код
Стоца, Вукашина Добрашиновића у Коњском код Требиња, Радосава Хераковића у Бољунима, Вукше
Дмитровића у Зовом Долу (Невесиње), Вука Обрадова у Подградињу у Г. Храсном, Ивана Вукчевића у
истом гробљу, Витоја и кућнице Маре у Сливљима (Гацко), Радка Војчина у Ивици (Љубиње), Радивоја
Огрувића и брата му у Пресјеци (Невесиње), Вучете Стипковића у Јанића гробљу на Банчићима. Тако
можемо видјети да се квадратно v налази у сусједству у натписима прве половине 15. вијека.
Слово са два трбуха у натпису монахиње Владисаве у Хумилишанима (Мостар), Тараха и
Богавца Бољуновића у Бољунима, натпису Мрчића у Јасени (Невесиње) и Дучића у Премиловом пољу
(Љубиње).
Прва, брзописна форма тако узима маха и у Дабру (на пр. Пићевићи).
Слово g у натписима Дабра показује одређене изненађујуће варијанте. Поред слова у натпису
Богдана Хатељевића са изразитом украсном кукицом која се прихвата на хоризонталној линији, чак
повијена унутра, а онда, у натпису Радича Пићевића и Павка Радохнића слово са изразито заобљеним
41
завршетком (код Павка повијеним унутра) до наопачке орјентисаног изразито брзописног слова са
изломљеном окомитом линијом у натпису Ивана Мрчића у Фатници (и раније сам овај натпис
упоређивао са натписом Мрчића у селу Јасена у Невесињу налазећи сличности).
Брзописна форма овог слова веома налик на ону у натпису Ивана Мрчића у Фатници види се код
Вукосава Влађевића у цркви Св. Кнеза Лазара на Влаховићима (Љубиње), дакле, предјелу са којим Дабар
граничи и чији су житељи држали посједе у Дабру.
Слово d у натписима Дабра показује многообличност. Може се рећи да виђамо комбинована
слова уставног и брзописног типа. Слово са заобљеним и троугластим омчама постоји у натписима
Радича Пићевића (чак и без ножица), Стјепана Тредановића, Павка Радохнића у Ходову, Богдана
Хатељевића у Милавићима при чему је овај последњи извођен са ножицама у облику троуглова.
Истовремено, изразито брзописне варијанте се виђају у натписима Пићевића (Љути До), Радича
Пићевића (Клечак – Требесин) у којем се виђају барем три варијанте. На тај начин, три натписа Пићевића
одликују се присуством брзописних варијанти овог слова. Прва варијанта је налик на велико латинично
R, а друга је карактерисана трбухом који лежи на укошеном ступу са удесно повијеним завршетком.
рекао бих да ове брзописне варијанте у натписима Пићевића могу говорити о присуству писара који је
практиковао брзописну ћирилицу. Када погледамо наше цртеже старијих натписа видјећемо једну
занимљиву појаву. Ово слово коме ножице не излазе ван габарита главног дијела је карактеристика
старијих натписа. Који натписи веома наликују натпису Богдана? Најприје, натпис калуђерице
Полихроније у Величанима, војводе Миотоша и господина Влатка Влађевића у Рогатици, те Богдана у
Рогатици. Они посједују украсне ножице – у облику кругова и троуглова. Увучене ножице које висе са
поднице слова има натпис жупана Грда и дјелимично Прибилше, затим жупана Крња, натпис на Црквини
(Гласинац – Соколац), као и натпис Неофита у Боки которској. Изразите ножице које излазе из оквира
габарита слова виђамо у натпису у Благају из Немањиног времена, затим натпису мајке Полете, Друсана
и Дражете у Требињу, бана Кулина у Мухашиновићима и дјелимично монахиње Марије на Видоштаку.
Може се опазити појава да у значајном броју старих ћириличких натписа постоји ово „увлачење“
ножица. Широко слово није значајније присустно у Дабру. Наиме, у натписима Тредановића и Павка у
Ходову присутна су слова са ножицама које не излазе значајно из габарита. Али, још једном, подвлачим
присуство изразито брзописних форми у сва три натписа дабарских – љутодолских властелина Пићевића.
У натписима савременим дабарским у околним подручјима ријетко виђамо брзописну форму
овог слова. Али, занимљиво, има је управо код војводе Вукосава Влађевића на Влаховићима (Љубиње),
предјелу који граничи са Дабром. Уставне форме масовно: Владисава у Хумилишанима, Покрајац у
Љубомиру, Добрашиновић у Зупцима, Хераковић у Бољунима, Добрил Николић у Подградињу (Г.
Храсно), Радивој Драшчић са ножицама кружићима у Подградињу у Г. Храсном, Витоја у Невесињу,
Влатковића у Опличићима, столу војводе Стивана Милорадовића на Ошанићима са три ножице (Столац).
Натпис Хатељевића припада развијенијим натписима почетка 15. вијека. Зачеци брзописа изображеног
на стећцима ипак у Влаховићима и Дабру у првој половини 15. вијека.
Слово / у Дабру је заступљено и различитим формама. Прву бих означио као „звјездасту“ са
различито орјентисаним крацима (Богдан Хатељевић, Иван Мрчић и Стиван Хасан). Међутим, у натпису
Хатељевића видимо и варијанту у облику ћириличног слова Х. Тако нешто често се среће у натписима
Љубиња који припадају 15. вијеку. Другу форму као два хоризонталном цртом повезана српа без
окомите линије (Пићевићи, Љути До). Међу старим натписима такво слово видимо код Прибилше у
Требињу. У осталим натписима у околини (жупан Крња, монахиња Марија и калуђерица Пилихронија)
који припадају 13. и 14. вијеку, ово слово је изведено много другачије (/, Ж). Може се рећи да тај знак
одговара словима у убједљиво највећем броју натписа Босне и Хума.
Као у натпису Хатељевића ово слово у облику ћириличног Х или чак крстића, веома често се
среће у сусједном подручју Љубиња и Стоца: Вукосав Кучмана у Крушеву (Столац), Радосав Хераковић
у Бољунима (Столац), Радко Војчино у Ивици (Љубиње), Стипко Радосалић у Премилову пољу
(Глеђевци-Љубиње), Дучић у Премиловом пољу (Глеђевци-Љубиње), Дабижив у Убоску (Љубиње).
Изузев случаја у натпису Хатељевића оваква форма слова се не среће у Дабру гдје ипак доминира
звијездаста форма.
Слово m у Дабру се види у облицима који тендирају накривљеним знацима изведеним плитко,
али у натпису Радића Пићевића (Клечак) ово слово се по спуштању средњег дијела до доње линије
приближава облицима у старим натписима на пр. жупана Крња, епископа Неофита, калуђерице
Полихроније или војводе Миотоша.
Слово n у Дабру показује оба главна облика: први, који личи на данашње велико латинично N
само што коса линија не дохвата крајеве окомитих ступова, и други, који личи на столицу окренуту
улијево. Оба су присутна у натпису Пићевића (Љути До). Уставно слово је заступљено код Тредановића,
и Ивана Мрчића, а брзописно у Павка Радохнића. Старији хумски натписи показују скоро искључиво
уставни облик (бан Кулин – Мухашиновићи, жупан Прибилша, жупан Крња и епископ Неофит).
42
У савременим натписима већ се у околини увелике јавља брзописна форма овог слова: Иван
Вукчевић у Подградињу у Г. Храсном (Неум, али уз саму границу љубињске територије), Добрил
Николић на истом мјесту, Витоје у Сливљима (Невесиње) и Радивој Огрувић с братом му (Невесиње).
Пићевићи тако одржавају утицај времена у којем током 15. вијека ова форма узима маха.
Вриједно је поменути појаву слова r у натпису Хатељевића коме је омча изведена у облику
правилног кружића насађеног на ступ. Код Рађа Галчића у Величанима и Тараха Бољуновића у
Бољунима се види омча орјентисана улијево.
Слово t у Дабру је скоро искључиво троного, али у натпису Богдана Хатељевића видимо
уставно Т. Чак је опремљено украсним кукицама које висе са хотизонталне црте. У истом натпису
присутно је троного слово. Такво је и код Тредановића и Павка Радохнића. Уставни тип слова је
карактеристика старих хумских натписа (Благај, Прибилша, Полета-Друсан-Дражета у доба великог
кнеза Храмка у Требињу, Крња, калуђерица Марија, епис. Неофит, Полихронија, војвода Миотош), док
се мало троного слово виђа као надредно у ријечи l“ Y у натпису калуђерице Марије на Видоштаку
(Столац).
Слово :  у Дабру прикива пажњу. Код Пићевића у Љутом Долу она показује дуплу
хоризонталну цртицу неједнаке дужине. То је појава која не постоји у старијим натписима. Ово слово
лишено хоризонталне пречкице са продужетком повијеним удесно постоји у просторно крајње блиском
натпису Радича Пићевића у с. Клечак. Код Ивана Мрчића и Стјепана Тредановића постоји постамент са
правим паралелним линијама и различито изведеним продужецима. Павко Радохнић показује
„класични“ облик са шаторастим постаментом и једном пречкицом у горњој трећини продужетка.
Занимљиво је да се у натпису Ивана Мрчића у Фатници јављају различити облици слова, са веома
различито изведеним постаментом од којих је један посве направилан и несиметричан, а други веома
правилан, са паралелним ножицама. И један и други облик постоји у старим натписима (жупан Крња,
натписи са Влађевине – Рогатица).
Слово ц  у Дабру и околини се виђа у натпису Тредановића попут данашњег слова, док се у
натпису Цреповића у Љубљеници види ножица која је постављена на лијевом углу и управљена у страну.
Ово „класично“ слово налазимо у старијим натписима монахиње Марије на Видоштаку и калуђерице
Полихроније у Величанима.
Слово ;,C у Дабру показује различите форме. Од пехарастог облика у натпису Цреповића у
Ходову, знака попут латиничног V код Ивана Мрчића у Фатници до асиметричне форме код Богдана
Хатељевића. Многообличност овог слова опажа се у старијим натписима Храмка, Прибилше, епис.
Неофита и Полихроније.
Слово у облику латиничног V преовладава у 15. вијеку. У околним подручјима на пр. Тарах у
Бољунима, Валтко Никовић у Трешњевици, Радивој Драшчић у Г. Храсном, Вучета Стипковић на
Банчићима. У Дабру срећемо пехарасту форму, асиметричну пехарасту форму и ову преовладавајућу.
Слово Y,y у Дабру је изведено на уобичајен начин, изузев код Хатељевића гдје видимо одлично
усјечен знак са украсним кукицама које висе са хоризонталне греде и окомитим ступом који пробија
нагоре, са завршетком који је повијен улијево. Не виђамо форме које су налика на овај знак заступљен у
старим натписима Хума (жупан Грд, жупан Крња и Каталина у Врањевом селу) које одликују правилно
троугласти постаменти.
Најзанимљивији натписи Дабра припадају роду Пићевића. До данас смо открили три. Наш
прилог лежи у рјешавању натписа на сандуку у селу Клечак који припада Радичу. Његов натпис је
усјечен необично ситним словима и општи аспект његов оставља утисак текста исписаног на хартији или
пергаменту. Ова личност је позната као један од заповједника Сокола у Конавлима 1429. године. Радич
на ријетко виђен начин исказује вјерност великом војводи Сандаљу. Ови споменици припадају размеђу
вјекова 14. и 15. Одлика натписа овог рода је присуство брзописних форми које не виђамо у регији. Било
би могуће, по мом мишљењу, предпоставити да је на ове натписе утицај имала црквена литература,
свакако путем свештенства које је у овом скровитом дијелу Дабарског поља морало бити присутно.
43
Средњовјековни натписи Дабра
Натписи на два сљемењака у порти цркве Св. Вазнесења Господњег у Љутом долу
Значајни властелински род у Дабру 14. и 15. вијека су Пићевићи. О њима се

говори да су живјели у сјеверозападном дијелу поља са главним мјестом Љути До. Они
се јављају као свједоци на повељама владара у 14. вијеку. Овдје су у то вријеме живјели
Милош, Прибил, Вукац и Хрватин. У сљедећем вијеку: Пребјег, Радич, Остоја и
Иваниш. Радич Пићевић је сахрањен у селу Клечак код извора Требесина.
Браило Тезаловић, министар финансија на двору Радослава Павловића удао је
кћер Владиславу за Иваниша Пићевића у Дабру. Историчари истичу извјесну дилему у
погледу могућности дефинисања области Пићевића. Скреће се пажња на посједе на
Трусини гдје се 1413. године помињу људи Добривоја Пићевића. У претпоставци се
говори о дабарском дистрикту који би се простирао од Љутог Дола до засеока
Пићевићи на Трусини. Западни дио села Доња Трусина носи име Пићевићи. Вјерујем да
је могуће, благодарећи мом рјешавању проблема натписа у Клечку, извјесније
допринијети рјешавању тог питања на начин да се заиста на том предјелу стерао овакав
дистрикт, јер укоп једног од историјских Пићевића говори томе у прилог.
У литератури о средњевјековном Дабру, а то је готово једина литература
посвећена историјском ходу овога краја, узима се да је примарно сједиште дабарских
феудалаца Пићевића село Љути До западно од Берковића. У овоме мјесту формирана је
некропола стећака, сљемењака, нешто мало крупних сандука у западном дијелу
рецентног гробља и плоча у источном његовом дијелу крај цркве Светог Вознесенија
Христовог. Некропола са натписима Пићевића стоји као група од шест сљемењака, два
44
готово једнаке величине, на којима су израђени дворедни натписи. Први натпис
помиње Радосава Вукчића, вјероватно сина Вукца, мада се то да је он син Вукца
изричито не помиње. Натписe је објавио Марко Вего 103, а датовао и Маријан Сиврић.
a se le/i radosavq vUk;i:q vUkcq pi:evi:a na svoem(q) na plemenitoi.
Овдје, у западном дијелу некрополе, лежи западно од групе сљемењака, један

јако велики сандук који обликом и димензијама подсјећа на сандуке из Милавића.
Источније, ка цркви, мали сљемењак без натписа.
Оба натписа урезана су скоро читавом дужином сљемењака на јужној страни. На
бочној страни сљемењака Радивоја и Радосава исклесана је представа мача под штитом
која носи симбол крина. Господари Дабра жупан Бељак и војвода Радич, сизарени
Пићевића, на повељи издатој Дубровнику априла 1391. заклињу се Светом Тројицом,
крсним именом Св. Ђорђем и Св. Архангелом Михаилом. Још раније, априла 1352,
помиње се Милош Пићевић из Дабра 104.
a se le/i radivoi vUk;i:q vUkca pi:evi:a sinq na svom(q) a U plemenito (zq)

bratomq radosavomq.
Други љутодолски натпис лежи на јужној (дужој) страни јужног стећка
сљемењака и помиње Радивоја сина Вукца Пићевића и његовог брата Радосава. Како
сам већ истакао, Марко Вего је објавио ове натписе које ја ипак доживљавам другачије
усљед детаљније анализе словних знакова. Код М. Вега, први натпис гласи: „†А СЕ
ЛЕЖH РАДОСАВЬ ВУКЧHЋЬ ВУКЦЬ ПHЋЕВHЋА НА СВОH НА ПЛЕМЕNHТОH“, а други: „†А
СЕ ЛЕЖH РАДHВОH ВУКЧHЋЬ ВУКЦА ПHЋЕВHЋА СHNЬ НА СВОH ПЛЕМЕNHТО БРАТОМЬ
РАДОСАВОМЬ“.
Ови натписе читам на сљедећи начин: „†А се лежи Радосав Вукчић Вукц(а) 105
Пићевића на својем на племенитој“ и „†А се лежи Радивој Вукчић Вукца Пићевића син
на свом, а у племенито (са) (з) братом Радосавом“.
Овдје су, могуће, сахрањена два брата, с тим што један натпис помиње обоицу.
Очигледно је да најстарији сачувани дио гробља лежи у западном дијелу порте, а да се
гробље развијало и организовало ка источном дијелу на којем ће љубињски мајстор
Никола Стајчић саградити цркву.
103
Мarko Vego, Zbornik..., II, 40, 41, br. 91. 92.
104
Радмило Пекић, Жупа Дабар у средњем вијеку, Билећа, 2005, 234, 239. Доноси снимак документа.
105
Могуће је чак да је ово слово скривено у бордури.
45
Натпис властелина Радича Пићевића у селу Клечак
Дабарско поље, средишњи дио средњевјековне жупе Дабар, простире се између

мањег Фатничког поља на истоку и засеока До у близини Стоца, на западу 106.
Натпис који бих овдје пружио налази се крај извора Требесин у Дабру (село
Клечак). Лежи у саставу некрополе која лежи у близини манастиришта, чије се врло
старо црквиште налази мало јужније. Натпис није објављен, изузев што га је покушао
прочитати истраживач Дабра етнограф Петар Шобајић 107. Натпис је јако неуредно
урезан на ужој западној страни крупног стећка типа сандука са постољем који лежи
преврнут на јужну страну. Доста је оштећен, а слова су мјестимично веома ситна (осам
до два цантиметра) што веома отежава њихово препознавање. Превртање споменика се
највјероватније десило усљед дјеловања снажних бујичних токова који погађају овај
дио Дабра са гребена Трусине и поремећајима које изазива оближњи извор. Ипак,
обзиром на димензије постоља може се дозволити и предпоставка је оборен, како су,
извјесно, обарани сви сандуци у некрополи у Премиловом Пољу или централној
некрополи у Враћеновићима. Натпис је састављен из два дијела. Први, троредни натпис
у горњем дијелу западне стране стећка, представља позив покојника да се с
поштовањем приђе споменику и гробу, а други, шесторедни, садржински цјеловити,
урезан је у доњој трећини, при постаменту. Натпис помиње историјску личност Радича
Пићeвића који је припадао значајној дабарској властелинској фамилији 108. Натпис
помиње Радмило Пекић, наводећи неуспјело читање П. Шобајића у првих неколико
ријечи: „Асе лежи Раенуа Пићовић бих слуга...“ 109 Било је јасно, видјевши читање
Шобајића, да натпис није тачно прочитан ни у дијелу који је читан и понуђен. Због тога
сам пришао читању и снимању натписа у Клечку. Како ће се видјети, натпис је датиран
поменом војводе Сандаља Хранића. Читањем овог натписа, пронађен је гроб историјске
личности Дабра, хумског властелина Радича Пићевића, једног од заповједника тврђаве
Сокол у Конавлима. Познато је да су Пићевићи прибрајани угледнијој властели старог
Дабра, а Радич се помиње 1429. године 110.
pristUpaite i gledaite i pravdU slU/i(t)e

Постоји могућност да су слова „И“ и „Т“ у посједњој ријечи првог дијела
натписа састављена у један знак на што би упућивала окомита линија поред слова „И“.
106
Границе Дабра детаљно доносе: Радмило Пекић, Жупа Дабар у средњем вијеку, Билећа 2005, 15; Ђуро
Тошић, Средњовјековна хумска жупа Дабар, Београд, 2005, 9 – 11.
107
Петар Шобајић, Дабарско поље у Херцеговини, антропогеографска испитивања, Српски етнографски
зборник књ. LXVII, Београд, 1954, 40.
108
Ђуро Тошић, Средњовјековна жупа..., 83.
109
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 202, 203.
110
Михаило Динић, Хумско-требињска властела, САН, Посебна издања, књ. CCCXCVII, Oделење
Друштвених наука, књ 54, Београд, 1967, 35.
46
a se le/i radi;a Сљемењак у некрополи
pi:ovi:a bih(q) Радовац (Црквина) у Да-
slUga U voevode бру. Представа вука и
sandal pravi јасни хришћански си-
i takvi iesamq мболи у врху.
kada mrehq
Овај натпис, чији цртеж овдје пружам, гласи: „Приступајте и гледајте и
правду служите. Асе лежи Радича Пићовића. Бих слуга у војеводе Сандаља прави и
такви јесам када мрех.“ Лигирана су три прва слова ријечи „СЛɤГА“.
Натпис се односи на историјску личност средњевјековног Дабра Радича
Пићевића из познате и угледне властелинске породице. Радич је служио Сандаља
Хранића, а сахрањен је у селу Клечак у Дабру у непосредној близини извора Требесин
и веће цркве која је постојала у његово вријеме. Овдје лежи још неколико стећака, а
мало јужније и ово манастириште од којега су преостали дјелови темељног вијенца
формираног од крупних тесаника и стећака. Уколико уважимо традицију о присуству
манастира, тада је могуће да је овај властелин и каштелан тврђаве Сокол у
Конавлима 111, сахрањен у манастиру. Натпис припада 15. вијеку.
111
Esad Kurtović, Emir Filipović, Ćetiri bosanska sokola, Pregled, časopis za društvena pitanja, br. 1., godište
LII, Sarajevo, januar-april, 2011, 96, nap. 44.
47
Натпис Богдана Хатељевића у селу Милавићи
Прије скоро вијек и по истраживач из Земаљског музеја у Сарајеву и знаменитог

дубровачког архива Ћиро Трухелка, објавио је натпис са стећка у Дабарском пољу 112.
Од тога времена, до 2005. године, када су се појавиле последње нама знане књиге које
се баве историјским ходом Дабра, или дотичу овај натпис, сви истраживачи понављали
су читање г. Ћира Трухелке. Повод за поновно објављивање овог натписа, или тачније,
његово читање, је једна могућа крупна погрешка-превид и низ мањих, које је учинио др
Ћиро Трухелка и Марко Вего, а затим, понављање оваквог читања од стране свих
истраживача до 2005. године.
Дабарско поље, средишњи дио средњевјековне жупе Дабар, простире се између
мањег Фатничког поља на истоку, и засеока До у близини Стоца, на западу 113.
Стећак са натписом Богдана Хатељевића, који се у научној литератури
проглашава оснивачем села Хатељи у Дабру, лежи у некрополи села Милавићи
(Црквина) која је са 352 срећка друга по броју стећака у Херцеговини. Стећак је типа
сандука и лежи крај једног истовјетног, што знатно отежава снимање натписа.
Позициониран је ближе западном ободу некрополе. Ћирилични натпис је урезан на све
четири стране стећка, а започиње на западној страни. Затим натпис тече спирално, с
лијева на десно. Оштећења стећка уочена су на југоисточном углу, у нивоу првог реда
натписа и веће оштећење на сјевероисточном углу, такође при врху.
Ћиро Трухелка, Стари херцеговачки натписи, Гласник Земаљског музеја, Сарајево, 1892, 115, 116.
112
Границе Дабра детаљно доносе: Радмило Пекић, Жупа Дабар у средњем вијеку, Билећа 2005, 15; Ђуро
113
Тошић, Средњовјековна хумска жупа Дабар, Београд, 2005, 9 – 11. Ова двојица истраживача се не баве
посебно културним и историјским остацима средњевјековног Дабра, већ сликају укупне историјске
прилике.
48
Натпис је прочитан од стране М. Вега и Ћ. Трухелке на следећи начин: „А се
лежи Б(о)гдан Хатељевић (Р)адича воеводе слуга. У добри час родих се у Д(а)брје, у
дружини права чинећ и умрјех г(оспо)д(и)ну вјерно служећ. А сај билег синове мои
поставише.“ Са незнатним разликама овако натпис прихватају сви истраживачи 114. Љ.
Стојановић је довео у питање читање Трухелке у одређеним детаљима као што је име
покојника. Он се служио само снимком натписа, а снимак је управо било тешко
направити. Овај аутор је предпостављао да би име могло бити „Радан“ или „Брадан.“ 115
Вјерујем, међутим, да је г. Ћиро Трухелка име прочитао правилно, на једини могући
начин, као: Богдан.
Љ. Стојановић је натпис пружао на темељу снимка. Он, на примјер, име војводе
чита као (Р)адича, а ово име је исписано управо са словом „р“ у почетном положају. И
то на начин како овај клесар искључиво пише слово „р“. Друга озбиљнија погрешка је у
увођењу слова „а“ у ријеч којом се означава мјесто рођења и то на позицију на којој
стоји јасно видљиво мало елипсасто „о“ 116
Кључна могућа погрешка код читања натписа лежи у имену мјеста у којем је
Богдан рођен. То није Дабар, како је видио г. Ћиро Трухелка, већ Добрeч или Добрич.
Овај детаљ има велику важност јер се Богдан Хатељевић сматра значајном историјском
личношћу, а његов син Милша помиње се у дубровачким средњевјековним листина-
ма 117.
На темељу непосредног увида и снимака натписа из Милавића, предложио бих
сљедеће читање натписа Богдана Хатељевића: „Асе лежи Б(о)га(!)дан Хатељевић
Р(а)дича војеводе слуга. А у добри час родих се у Добреч (Добрич). У дружин(и) право
(права?) чиње(х) и умријех г(оспо)д(и)ну вјерно служе(ћи). А саи биљег синове моји
поставише.“
Како се види са цртежа слово „ћ“ на завршетку другог реда би било
“позајмљено“ презимену Хатељевић у првом реду. Управо на томе мјесту, гдје би
лежало ово слово, као последње слово презимена, постоји оштећење – одваљено парче
стећка. Но, то помињем узгредно. И ово „ћ“ у завршетку другог реда јужне стране
стећка, иако позајмљено, игра своју улогу. На сјеверној страни, слово „а“ је изведено са
троструком петљом и ово обрнуто „а“ је могуће придодати ријечи „право“ да би
гласила „права.“ Тако би смисао реченице био да покојник чини права, то јест,
спроводи закон или правило. Лично, приклањам се таквоме гледању на овај детаљ. Но,
то нам не би давало за право да ријечи „Добрећ“ у другом реду јужне стране стећка
придодајемо „а“ како би мјесто рођења уподобили мјесту укопа.
Како мислим да нема разлога за претјерану комбинаторику у смислу
„премјештања“ слова овога натписа, да би се Богдан рођењем безусловно везао за
Дабар, ипак нудим, као могућност, и читање натписа онако како пише, то јест, да је
мјесто рођења Богдана Хатељевића неко мјесто у опсегу Херцеговине које би овдје
читали као „Добреч“ или „Добрич.“ Мјесто Добрич и данас постоји крај Мостара на
путу ка Широком бријегу, на десној обали Неретве и данас је православно насеље. Чак
у Подвележју, на лијевој обали Неретве, постоји село Добрч које је данас насељено
114
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 33; Ђуро Тошић, Средњовјековна жупа..., 81, 82, 99; Ćiro Truhelka,
Starobosanski natpisi, GZM VII, Sarajevo, 1895, 278, 279; Љубa Стојановић, Стари српски записи и
натписи, књ. III, СКА, Београд, 1905, 19, бр. 4844, Marko Vego, Zbornik srednjevjekovnih natpisa Bosne i
Hercegovine, III, Zemaljski muzej Sarajevo, 1964, 26, 27, br. 150; Marko Vego, Novi i revidirani natpisi iz
Hercegovine, n. s. Arheologija, GZM XIX, Sarajevo, 1962, 190, 191. Гордана Томовић, Морфологија
ћирилских натписа на Балкану, Београд, 1974, 91, 92. Овим радом Гордана Томовић натпис се датира
између 1398. и 1404. године.
115
Љуба Стојановић, Стари српски..., фототипска изд. Београд, 1984, 18.
116
Љуба Стојановић, Стари српски..., 18.
117
49
муслиманима. Овакво читање би објаснило жељу покојника или његових насљедника
да истакну мјесто рођења за чим, иначе, нема никакаве потребе. Иначе, у Невесињу
постоји локалитет „Добреч“ као мјесто мањег значаја.
Слово „ч“ у имену војводе Радича не изненађује у контексту претходне употребе
„ћ“. Клесар и „д“ пише на посве различите начине.
Овим натписом чињеница упокојења везује се уз вјерну службу војводи Радичу
Санковићу.
(W)
(S)
(N)
(E)
(Е)
Y a se le/i b(o)gadanq hatelevi:q rodih(q) se U dobrY:q U drU/in(i) pravo ;inehq i

UmrYhq g„nU vYrno slU/e:i a sai bilegq sinovi moi postavi[e.
Извјесно је да се натписи Богдана Хатељевића Радича Пићевића односе на
историјске личности средњевјековног Дабра које су живјеле и служиле у вријеме
господара великог војводе Сандаља Хранића и Радича Санковића. Њихови гробови
налазе се у саставу некропола које леже на српском катастарском земљишту, као што је
углавном случај са стећцима на подручју источне Херцеговине, али, такође, леже крај
православних цркава и манастира који су у њихово вријеме овдје стајали. Натпис
50
Радича Пићовића је нов за историјску науку, а знаменити у науци натпис Богдана
Хатељевића је расчитан на нови могући начин, са читањем мјеста рођења ове личности
као „Добрић“ (=Добрич), а не Дабар. Оба натписа су значајна за изучавања старог
ћириличког писма јер су датовани поменима историјских личности. Натпис Радича
Пићовића је веома тежак за читање јер је мјестимично оштећен, а такође, клесар је
правио слова веома неједнаке величине. Натпис Богдана Хатељевића овдје пружам на
темељу непосредног увида, уз неадекватни снимак, јер је његово снимање отежано
присуством другог стећка, па мој цртеж не може послужити детаљним графијским
анализама. Натпис се у одређеним појединостима веома разликује од цртежа који
прилажу М. Вего и Г. Томовић. Овим путем указујем ипак на могућност другачијег
читања и тумачења натписа Богдана Хатељевића.
Mогући остаци натписа на горњој површини стећка типа сандука у централниом дијелу средњовјеко-
вне некрополе у Милавићима: vUko.
Натпис у близини Задружног дома у Бијељанима
Горе: Цртеж Ћира Трухелке натписа „са Горице“ у Бијељанима објављен у: „Стари Херцеговачки
натписи“, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, књига II, Сарајево, 1892, 107-116. Плоча се налазила у
саставу мање некрополе на баштини Вујовића западно од некрополе крај задружног дома у Бијељанима.
51
Плочу је изнова пронашао др Радмило Пекић и поменуо је у раду „Жупа Дабар у средњем вијеку“,
Билећа, 2005, 201. Он је пружио димензије споменика: 1,70 х 0,70 м. Том приликом начинио је снимак који
је, на жалост, неупотребљив. Послије тог догађаја дошло је до одређених земљаних радова у близини
штале Вујовића којом приликом је споменик затрпан или уништен. Моји вишеструки покушаји да га
пронађем нису дали резултат. Хипотетички: лично име: Ђураш, презиме: Топић, затим: како ви ћете...
Цртеж Ћира Трухелке натписа на споменику у саставу некрополе на Горици у дабарском селу Бијељани:
Ћиро Трухелка, Стари Херцеговачки натписи, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, књига II, Сарајево,
1892, 107-116. /латиница/ Marko Vego, Zbornik..., II, 50-51, br. 103. Доноси по: Ćiro Truhelka, GZM III,
1892, str. 218, sl. 4 (ваља водити рачуна да други топоним „Горица“ лежи у саставу с. Хатеља у Дабру)
Натпис Вукосава Цреповића у Љубљеници
Натпис је позициониран при горњој ивици високог и прецизно израђеног са-

ндука који је постављен у централном дијелу некрополе у селу Љубљеница. Споменик
је положен на широко постоље које је израђено посебно. Натпис је, тачно га прочи-
тавши, али са непрецизним цртежом, објавио Шефик Бешлагић 118. Натпис је уклесан на
западној страни споменика. Његова упадљива карактеристика је у недовршеним линија-
ма слова В које се урезује да теднира форми полеглог издуженог парвоугаоника, али
само у једном случају довршеног другом окомитом линијом, недовршеним словом А
које има недовршену петљу, недовршеним У и недовршеним Е. Примјер на овај начин
уклесаних слова В налазимо у Радмиловић Дубрави. Полуглас којим је завршавао други
ред натписа је без трага отпао са парчетом споменика што сам назначио цртежом.
118
Šefik Bešlagić, Stećci Hodova, Anali Historijskog instituta J.A.Z.U. Dubrovnik, godina XII, 1970, 113-163.
52
1,80 х 1,41 х 0,78 (у врху) + 0, 61 м (при постољу)
a se le/i vUkosav(q) crepovi:q.

Овдје лежи Вукосав Цријеповић.
За подручје Ходова веже се легенда о краљици Види која је дала да се изгради

водовод са извора Добровића, а која је, када је водовод довршен, чекала на западној
страни гребена Црногорац са бокаром у руци. Када је мајстор градитељ водовода пу-
стио воду, у бокару је упала змија. У подручју Ходова и данас се виде остаци старих
зграда и водовода.
Сандук у Љубљеници са мотивом карактеристичним за Радимљу
Натпис Стјепана Тредановића на баштини Салманића у селу Горње Ходово

(источна некропола)
Натпис је позициониран на јужној страни крупног сљемењака, а на предјелу

Погребница. Споменик према налазу државне Комисије за заштиту споменика културе
носи димензије: 1,7 х 0,77 х 1,5 м, а постоље: 2,3 х 1,03 х 0,20 м. Моји подаци су нешто
другачији. Споменик је у цјелини добро очуван, али показује два оштећења на источној
ивици (на страни натписа) у нивоу првог и последњег реда натписа, као и пукотину која
сеже од шљемена до вршка знака крста.
Ова некропола представља дио значајног споменичког наслијеђа Ходова и она уз
главну некрополу смјештену јужније и некрополу у селу Љубљеница, према нивоу
умјетничког обликовања споменика, као и присуство три ћирилична натписа, долази
међу најзначајније споменичке цјелине овога дијела Херцеговине. Свакако, по значају,
стоји уз комплекс Радимља. У близини леже и некрополе на Шћепан Крсту и Дабрици.
Када се говори о околини Стоца, тада ваља поменути и средњевјековну некрополу у
селу Крушево ( два стара натписа) и некрополу Подкук у Горњој Битуњи. Ове двије
последње некрополе ваља неодложно ставити под заштиту државе. У цјелости, стећци
Ходова су изузетне умјетничке и историјске вриједности.
53
Поред велике некрополе са украшеним сљемењацима и великим бројем сандука
у Горњем Ходову код Стоца, на баштини Салманића, источно од Умкиног крста (Радан
Крст), лежи већа некропола красних споменика, међу којима се истиче највећи,
украшени саркофаг, са натписом на јужној, дужој страни, уклесаним око представе
штита и мача. Димензије споменика износе. 1,77 х 1,53 х 0,79 м. Натпис је погрешно
објавио М. Вего 119.
Необично је да ова некропола није уврштена у скупину средњовјековних
некропола Босне и Херцеговине које су обухваћене програмом заштите стећака који је
недавно подстрт организацији УНЕСКО. Стећци Ходова у одређеном значајном дијелу,
својим умјетничким изразом, не заостају за Радимљанским, а обје некрополе у опсегу
Горњег Ходова (изузев Љубљенице) припадају старим гробљима која нису трпјела
савремене интервенције и девастације.
У Горњем Ходову у ужем смислу, постоје три гробаљске цјелине великог
историјског и културног значаја међу којима је средишња некропола Радан Крст.
vq ime Wca i s(i)na i svetoga d˜a a se kami stapY(я)na trYdanovi:q  a se pisa ]
d(i)k napovi:q.
Првенствено, опредјељујем се за тумачење које заснивам на тачном увиду у за-

вршницу натписа гдје, извјесно, одбацујем могућност уклесавања знака Щ, дакле: а) „ϯ
В име Отца и Сина и Светога Духа а се ками Стипана Тредановић, ϯ а се писа ја дик
119
Marko Vego, Zbornik…, II, 10, br. 52.
54
Наповић“. Ваља водити рачуна о средњовјековном презимену Повић 120: б) „ϯ В име
Отца и Сина и Светога Духа а се ками Стипана Тредановић, ϯ а се писа ја Дикна По-
вић“. Слово Ћ, треће слово трећег реда је идентично предпоследњем слову натписа које
је само окренуто наглавачке.
Код Марка Вега су последње ријечи натписа прочитане као “д(и)к Наповиш”.
Видљиво је са мог цртежа да сами поглед на пречкицу слова Н не дозвољава да се овдје
препозна Щ.
И овдје, морам изнијети увјерење да се Марко Вего послужио одливком на којем
је темељио читање натписа.
Овај натпис који припада 15. вијеку уграђује слова я и ] што може говорити за
утицај црквених књига.
Сљемењак у некроли Стипана Тредановића. Носи јасан знак

Крста као што је то уобичајено у средњовјековним
гробљима источне Херцеговине. Управо у подручју Стоца
виђа је јако велики број споменика са оваквим представама
што се ни у ком случају не може објаснити присуством
братства Храбрена-Милорадовића, посвједочених
православних ктитора. Присуство црквене организације
Православне цркве у овоме крају показано је већ спомеником
дивице Марије, жене попа Дабижива и 1231. године.
Натпис Стипана, на неколико корака од овог споменика, на
два мјеста исповједа Крст, а почиње тријадолошком
инвокациом. И он, на западној страни, носи стилизовану
представу крста. На простору Старе Херцеговине мало је
средовјечних некропола које на својим споменицима не
исказују Христоса, а њихово исказивање је конвенционално и
говори о превладавајућем, официјелном ставу и норми. Он,
дакако, није обавезујући у периоду снажног родовског
уређења
У име Оца и Сина и Светога Духа ово је камен Стјепана

Тредановића. А ово писа дијак Наповић.
Натпис Павка Радохнића у Горњем Ходову
Споменик са натписом лежи у саставу велике некрополе у опсегу Горњег

Ходова на мјесту Главица, а у склопу засеока Брдо (код Башкоилових кућа). Овај
стећак се налази у саставу сјеверног дијела некрополе познате као Главица, док се
јужни дио некрополе назива Хареми. Управо у јужном дијелу леже стећци финије
умјетничке израде.
Натпис је уклесан на двије стране великог стећка типа сандука чији је један крај
отпао. Лежи у саставу велике и изузетне некрополе са мноштвом украшених споменика
међу којима се неки примјерци према нивоу умјетничке обраде могу мјерити са
радимљанским стећцима. И не само то. Ваља трагати за братственичком припадности
Павка и сјетити се Радоја Храбрена? У 15. вијеку, у дубровачкој изјави о признавању
120
Радовац Повић (1368, 15. мај) и Милош Повић (1370, 25. јул): Љуба Стојановић, Стари српске повеље
и писма, књига 2, бр. 1025 и 1026. У Дабру (Потком) некропола Радовац.
55
грађанства припаднику братства Петру Стјепановићу Храбрену и братији, поменут је,
уз остале личности, кнез Павко 121.
Цртеж Ћира Трухелке натписа у Ходову (Главица): Ћ. Трухелка, Стари херцеговачки натписи, ГЗМС,
1892, књ. II, 107-116.
Г. Комар, љето 2012. године.
a sie le/i pavko radohni:q ovi (kamq)

Usiekohq na se za
/ivota molU vi se bratio
i gospodo nemoit
e mi kosti prYtresati.
121
Љуба Стојановић, Старе српске повеље и писма, књ. 1, дио други, Београд, 1934, 202.
56
Натпис Умка на лок. Радан Крст у Горњем Ходову
Споменик са натписом лежи у саставу мање некрополе зване Радан Крст.

Крст се налази у саставу мање некрополе у опсегу села Ходово (на путу ка
Дабрици) на средокраћи између некрополе на баштини Селманића и главне некрополе
у Ходову. Једноредни ћирилични натпис урезан је невјешто на источној бочној страни
окомите греде. Крст је постављен уз плочу димензија 1,52 х 1,8 х 0,3 м.
Овдје Умкин узмак
v(q) se Umqkin(q) Uzdm(a)k(q) или: v(q) se Um(q)kinq zn(a)k(q).

У овоме случају, опредјељујем се, ипак, за дословније тумачење натписа.
Разматрао сам више могућности које би укључивале постојање знака Ь на крају ријечи
„Умкин“, али овај знак је идентичан слову „у“. Последње слово натписа бих одредио
као полегло „к“ какво се виђа у натписима источне Херцеговине, а не као „ћ“. У овоме
мјесту се чува предање да је извјесни војвода Радан причестио своју војску на Доброј
Води, а да су га Турци пристигли у Ходову и лишили живота, те да је овај споменик
његов гробни биљег. Предање, дакле, говори о бијегу Радана, а натпис би говорио о
Умку и узмаку. Стручњаци државне комисије за заштиту споменика Босне и
Херцеговине нису уочили натпис на крсту, иако је он сасвим видљив.
Читави ансамбл старих гробних споменика Горњег Ходова распоређених у три
групе којима је средишњи управо Радан Крст носи високе умјетничке домете и стаје у
ред најзначајнијих некропола источне Херцеговине. Овај комплекс, у цјелости, није
трпио накнадне интервенције, оштећивања и помјерања. Када се овом комплексу дода и
некропола у сусједној Љубљеници, слика високих домашаја средњовјековне културе
стећака у овом крају је потпуна, а њезини укупни умјетнички домашаји чине је блиском
сусједној Радимљи.
57
Радан Крст, Г. Ходово.
Остаци натписа на поломљеном споменику код куће Панџића
a se le/i rad(oY)
s(i)nq stivanq
hasanq tUr:inq
(le)goh ...
Овдје лежи Радојев син Стиван
Хасан Турчин.
Ревизија 31. новембра 20.
58
Како се види, први ред натписа завршава ријечју „лежи“ и именом оца, а у први
откривени знакови у другом реду су „СN“ иза којега слиједи полуглас. Споменик је
јако оштећен приликом уградње у помоћну зграду овог имања, али прва два реда се
овом приликом детектују у потпуности. Извјесне сметње чине први знакови трећег реда
гдје су присутни знаци оштећивања натписа, као и претходне пукотине. Како именица
„туђин“ не долази у обзир у било којем разматраном контексту, ипак бих се опредјелио
за име Хасан као траг и помен исламизације. Овом приликом пружам ревизију натписа.
Траг натписа Радовића на плочи у гробљу на лок. Горица у Бијељанима
На плочи димензија 2,38 х 1,79 х 0,24 м која од украсних детаља посједује ступ
са косим паралелицама изведен по средини споменика уздужно, у средишњем дијелу
јужно од ове линије, лежи сигуран траг натписа у два реда који би могао чувати име и
презиме. У документима Државног Архива у Дубровнику постоји давнашњи помен
Мирославе кћери Припче Радовића из августа 1373. године у вези са њеном службом
код Геталдића у граду. На документ је указао Р. Пекић 122. Хипотетички: ПРНПЧА, а
сигурно: РАДОВНЋ(Ь): prip;a radovi:(q).
Натпис на плочи (Горица, Бијељани). У десном углу детаљ из гробља.
122
Радмило Пекић, Жупа Дабар..., 157
59
Уколико сам на споменику успио у детекцији трагова усјека глијета, тада би се могло вјеровати
да је окомита, благо искошена линија лијево могла представљати граничну линију од које је натпис
почињао и којом је обиљежено натписно поље. Трагови словних знакова који се у овом натпису сигурно
одређују су три: А и Р у првом реду десно (јасно маркирано кредом) и Д које је маркирано као комплетан
словни знак у доњем реду. Позиција натписа, облик споменика, облик слова О које тендира квадратном и
правоугаоном В, могли би дозволити да се овај натпис посматра као творевина 16. вијека.
Плоча која чува натпис је дуж сјеверне ивице застирана шљунчаним материјалом што је јако
доприносило оштећивању натписа. У сваком случају, ваља се сјетити натписа који је у овој некрополи
видио Ћ. Трухелка и натписа који је лежао западније, чије негдашње присуство свједочи др Р. Пекић.
Средњовјековни
споменици на
Горици у
Бијељанима
данас. Овдје је
приликом
градње
задружног дома
дошло до
тешких
девастација
старог гробља
са уградњом
споменика у
зграду дома и
измјештањем
једног броја
споменика.
60
Натпис Радоње на Крсту у Пољицама у Убоску
Натпис је урезан на западном лицу крста у селу Пољице код Убоска у

Медановом гробљу. Некропола чува већи број споменика који припадају средњем
вијеку. Виђају се плоче и сандуци.
1,67 x 0,79 x 0,21 m
Читање гласи: a se le/i radona radovq znv [7052=1544].
Овдје лежи Радоња Радов 1544
61
Натпис Радича Вукмановића у гробљу села Фатница
У православном гробљу билећког села Фатница, у западном, рубном дијелу

гробља, лежи средњевјековни споменик типа дебеле плоче са ћириличним натписом у
њезином западном, надглавном дијелу. Ово је једини сачувани стећак у порти. Натпис
је клесан невјешто, словима различите величине и на изразито неравној подлози.
Плоча носи и грубо урезану представу човјека који у десној руци држи дугачки
мач оборен надоље, а у лијевој руци копље са великим вршком. Његова оружја су у
односу на тијело предимензионирана. Међутим, у западном, надглавном дијелу стећка,
почевши од вршка копља, пружа се четвороредни ћирилични натпис, изузетно тежак за
уочавање, па и читање, који изгледа овако:
1,70 х 1,14 х 0,48 м
a se le/i radi;(q) vUkmanovi:q.

Овдје лежи Радич Вукмановић.
Натпис је, тачно га прочитавши, објавио М. Вего 123. Овдје је пружен тачно
онако како је уклесан и према тренутном стању. Може се предпоставити да је натпис у
међувремену трпио одређена оштећења, као што је горњи дио десне окомите линије
слова „И“ – последњег знака првог реда натписа. Натпис сам пажљиво маркирао и том
приликом уочене су одређене разлике у односу на цртеж-снимак уваженог М. Вега.
Вего је уочио да је широко слово „Ч“ урезано у форми латиничног U са широком
апертуром, везано за слово „Е“ у првом реду. Међутим и прво „Е“ првог реда је везано
са сусједним словом „Л“. Крупнији превид учињен је код слова „Ћ“ као предпоследњег
знака натписа. Вегу се, наиме, учинило да једна кратка и свакако недовршена линија
при дну окомите гредице слова представља његову десну ножицу. То, међутим, није
случај, већ је слово напросто окренуто наглавачке.
Натпис је иначе позициониран наопако у односу на представу човјека са мачем и
копљем.
Натпис Ивана Мрчића на високом сандуку на лок. Теклица у Фатници
Овај споменик лежи у саставу мање средњовјековне некрополе. То је високи

сандук положен на пространо постоље. Натпис је смјештен на источну ужу страну
споменика.
123
Marko Vego, Zbornik..., III, 58, 59, br. 198
62
Споменик Ивана Мрчића – јужна страна.
63
Натпис Ивана Мрчића.
64
a se le/i ivan(q)
mrq;(i):(q) i U dobr
Uq prY bihq a z
a /ivota wv
kami postavi
hq i wstavih(q)
legoh(q) na polo
vinU tko li
:e Uzeti da
e prokletq
Овдје лежи Иван Мрчић. У добру прије бијах, а за живота ови ками поставих и оставих. Легох на
половину. Ко ли ће узети да је проклет
Читање натписа би било: „Овдје лежи Иван Мрчић. У добру прије бијах
(пребивах). А за живота ови ками поставих. Легох на половину. Тко ли ће узети да је
проклет.“
Овај натпис објављивали су Ћиро Трухелка (1892) и Марко Вего (1964). Марко
Вего је оспорио читање ријечи „добру“ Ћира Трухелке у другом и трећем реду натписа,
налазећи овдје ријеч „Дабру“. Вјерујем да нема никаквог разлога да се овдје безусловно
тражи оближњи топоним Дабар, када је ријеч исписана сасвим јасно. Тешкоће и дилеме
јављају се и око ријечи „прҍбих“ у трећем реду. Моје мишљење је да код тумачења
старих натписа треба прилазити уметању слова тек у нужди. Онда, када се самим
натписом нуди јасно рјешење, треба се држати начела: Читај како пише! Овај ред,
суштински рјешавам као: „...прије бих...“. Надаље, озбиљне тешкоће јављају се код
препознавања словних знакова у почетку седмог реда натписа који је М. Вего прочитао
као: „легох“. Међутим, самим снимком који је М. Вего понудио, види се да он није
ријешио овај натпис у погледу облика слова, иако је правилно растумачио прву ријеч
седмог реда. Наиме, шести ред натписа почиње из петога реда пренијетим словом „Х“.
Послије овог слова слиједи полуглас који је урезан дословно као слово „Р“. Стога би
било могуће вјеровати да је исти такав полуглас урезан на почетку седмог реда на
начин да му окомита црта у потпуности пресјеца слово „Л“. Онда, послије „Л“, слиједи
једно редуцирано, брзописно „Е“ какво иначе клесар нигдје није урезао, а затим,
наглавачке окренуто брзописно „Г“. Овако „Г“, и ако би било правилно орјентисано,
веома ријетко сам виђао у старим ћириличним исправама. Такође, желио бих скренути
пажњу на облик слова „Д“ у другоме реду, у ријечи „добру“ који је идентичан облику
слова „Д“ из натписа у Клечку који сам раније објавио.
Стећак са натписом лежи у дворишту старе школе у селу Фатница. На источној
страни, на којој лежи натпис, висок је 2,4 м а широк 54 см. Дужина горње ивице јужне
стране износи 1,87 м. Стећак је постављен на веома масивни постамент – плочу. На
његовој сјеверној страни урезано је рецентно латинично: AHMET у окомитом низу.
Поред стећка са натписом, сјеверније, лежи други стећак типа сандука са знаком крста.
65
Старији ћирилични натписи у Дабру (18. вијека)
Током теренских истраживања антропогеографа Петра Шобајића који нас је
задужио радом о Дабру и Коријенићима, предјелима у српскоме народу које није
описао Јевто Дедијер, овај научник стигао је и у село Долови које се налази на
западном ободу Дабарског поља. Село лежи у омањој крашкој ували недалеко
Струпића и Милавића који чувају велике средњовјековне некрополе са знаменитим
старим натписом Богдана Хатељевића. П. Шобајић је у Доловима сазнао са мало сеоско
гробље крај села и посјетио га је. Уочио је један ћирилични натпис чији је садржај
докучио, али није га сасвим правилно објавио. Овај истраживач није растумачио
годину. Такође, није уочио други ћирилични натпис на другом надгробном Крсту који,
као и први, припада роду Миливојевића. Проблем у издању натписа код П. Шобајића
лежи у нетачно приказаној години уклесаној на Крсту. Необично је да рецензенти овог
рада нису обратили више пажње јер је рад објавила Српска Академија Наука. П.
Шобајић није препознао знак за број 700 у години, већ је у својој транслитерацији
натписа, на томе мјесту приказао слово Т које има бројну вриједност 300. На тај начин
година у издању натписа се приказује као неодржива.
Такође, када је у питању топоним, код П. Шобајића стоји: Сочивишта, а у Дабру
се данас може чути: Сјечивишта.
Код читања ових натписа јавља се проблем датовања. Први натпис посједује
потпуно уредно и правилно исписану годину: 1782. Не би то било ништа необично када
споменик у форми Крста, димензија 0,72 х 0,38 х 0,18 м не по по свом облику припадао
другој половини, чак и завршници 19. вијека. Он на својим завршецима има и
карактеристичне полујабуке. На срећу, нама је пошло за руком да уочимо и други
натпис на другом Крсту смјештеном на неколико корака западније. На њему се, клесано
истом руком, јавља једна необичност. Година је исписана на неправилан начин са
сљедећим знацима: 1000 (a), 700 (P), 800 (W) и коначно 2 (v). Ипак, сасвим је могуће
да је мајстор који је 1782. израдио први натпис госпође Симаче, к лесао и други натпис
госпође Шћепице 1802. године, уградивши знак за број 700 по инерцији. Могуће је чак
и да је мајстор (који није морао бити сасвим писмен) сматрао да овај знак за број 700 и
не представља неку велику погрешку, представљајући на тај начин прелазни период
између два вијека.
Пeтар Шобајић, Дабарско поље у Херцеговини, антропогеографска испитивања, САН, Српски

етнографски зборник, књ. LXVII, Београд, 1954, 34. У раду Петра Шобајића поткрала се и крупна грешко
код покушаја тумачења натписа у селу Клечак (Требесин) који смо ми по први пут објавили 2014.
године: Овдје лежи Радич Пићевић. Бијах слуга у војеводе Сандаља прави и такви јесам када мрех –
Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи источне Херцеговине (са прегледом Крстова), друго допуњено и
измјењено издање, Херцег Нови, 2015.
66
Натпис бр. 1
aPpv
po;iva
etô ra
ba b
o/ia
sima
;a mi
livoe
vi:a
67
Натпис бр. 2
aPWv
po;iv
aet raba
bo/Ja [:e
pIII;a
na;ini
[:epan
milivo
evi:
68
Крст који је испитивао Петар Шобајић (1954)
Натпис бр. 1. Долови, Дабар: Симача Миливојевића.
69
Натпис бр. 2. Долови, Дабар: Шћепица Миливојевића.
Натпис у прочељу цркве Св. Тројице у Хатељима
Натпис је уграђен у прочеље цркве Св. Тројице у дабарском селу Хатељи. Ова
црква уграђује се у предање о градњи трију дабарских цркава од стране три сестре.
Једна је црква Св. Тројице у дабарском селу Кути и она и данас постоји. Налази се на
почетку Дабарског поља. Ова црква на мјесту Горица, која чува и сеоско гробље је
друга, а трећа би, према предању, лежала закопана великом гомилом на гребену
Стражевице који се узвисује изнад Дабра, а у непосредној близини невесињског села
70
Горња Трусина. О Стражевици су сачуване легенде које се и данас казују у Дабру и
Невесињу.
Oвај храм Света

Троица сагради род
ришћански 1859, би 2. 7.
То чуваћу, нити ћу по
Богу и на Милостивој
побјећ. Илија Бијеловић
с Кома.
СЕИ * КРАМ: СВѦТI: ТРОIЧА: СОЗIД(А) РОД РIСЋАНСКI: 1859: БI 2: 7: ТО Ћɤ:ВАЋɤ НI(ТИ) ЋɤϮ
П(О) Б(О)Г(ɤ): I N(А) МИ(ЛОСТ)И(В)ОI: П(О)Б (IЕ)Ћ: IЛ(ИА) Б(ИЕЛОВИЋ) Ϯ С КОМА
Нисам успио изнаћи другу могућност за тумачење натписа за који вјерујем да је,
обзиром на вријеме у којем је настао, примјер херцеговачког криптохришћанства, јер
натписом се, за Турке, скрива садржина његовог завјетног дијела-поруке.
71
Албум гробних споменика средњег вијека у Дабру
Предио „Заград“ крај

Сузине.
На овом мјесту
очигледно је постојао
мајдан. На овој
фотографији се види
довршен споменик
типа сандука који је
припремљен за
одношење у
некрополу.
На Заграду постоје и
јасни остаци
дјелимично израђених
надгробних
споменика и
одваљена крупна
парчад стијене која
су припремана за
обликовање.
Заград
72
Сузина, лок. Заград: каменолом и градилиште стећака
Гробна плоча на осами око 400 м источно од куће Димитрија Миловића у Поткому.
73
Веома велика гробна гомила „Заград“ у близини Сузине и припремљени споменик на Заграду.
Средњовјековни крст под Мједеном главом. Древна култура планине.
74
Крст у некрополи у Сузини: 1,66 х 1,05 х 0,30 м. Клесани рељефни Крст на стећку у Сузини.
Високи сандук на постољу на лок. Коритник (Дабрица) на размеђу Дабра – Доњег Хргуда и Дабрице.
На овом средњовјековном гробљу налази се српско православно гробље 16-20 вијека.
75
Полегли Крст (пао прије неколико година) код кућа Лучића у Хатељима. Мјештани гробље називају
„Сватовско“. Димензије споменика износе: 2,10 х 1 х 0,22 м. Споменик је описао Радмило Пекић, 2006,
184. Мјесто се назива „Драгљево“.
76
Крст на гробној гомили на предјелу Рудина (пут за Љубиње-Дрвеницу-Влаховиће).
77
Остаци мањег надгробног крста на гомили – лок. Рудина. На слици Љубо Грбо.
Рудина: градилиште стећака. Споменик дјелимично довршен и положен на „платформу“ чека

одношење. Овдје се види ивичњак стазе за транспорт која је видљива десетинама метара.
78
Мајдан за стећке на Рудини, Дабар.
Средњовјековно гробље у Сузини. Мајдан и градилиште недалеко, на Заграду.
79
Полегли надгробни крст на Рудини у Дабру који лежи на мајдану и градилишту стећака. Висина: 3.10 м.
80
Два споменика типа сандука на платоу гробне гомиле у близини извора Валијенџа у Дабарском пољу. Ова
некропола постављена на велику гробну гомилу кружне основе, чува три надгробна споменика. Трећи се
налази на јужној страни. Гомила је веома опсежно откопавана поводом привремене сахране српских
православних жртава усташког терора 1941. године.
81
Сандук са постољем у некрополи Сузина-западни дио некрополе Гњата.
Милавићи, средњовјековна некропола. Представа људске фигуре са ореолом и пехаром у лијевој руци.
82
Милавићи, композиција на плочи у средишњем дијелу некрополе.
Милавићи, представа мача на горњој површини стећка типа сандука.
83
Милавићи, поломљени високи сандук: му- Представа Крста на споменику типа сандука са ћири-
шка и женска фигура (ужа источна страна) личним натписом ...ВɣКО...
Милавићи.
84
Милавићи, представа Крста-Христоса, а не покојника! Источни дио некрополе. У доњем
десном углу преломљени Крст код Лучића кућа у Хатељима (на Мостарском путу).
85
Горња Битуња „Подкук“
86
Крупни сандуци на платоу западно од централне некрополе у Горњој Битуњи. Читави комплекс
састављен је од централне некрополе „Подкук“, црквишта са стећцима на стијени „Кук“, некрополе на
гребену „Баба“.
Милавићи. Крајњи југозападни угао некрополе.
87
Горња Битуња, „Подкук“, западни дио некрополе са најкрупнијим споменицима.
Горња Битуња, „Подкук“. Поглед на некрополу са западног обода.
88
Горња Битуња, споменик крај црквишта на Куку.
Ступ Часне трпезе.
89
Горња Битуња.
Горња Битуња, централни дио некрополе „Подкук“.
90
Горња Битуња.
Гребен-плато „Баба“ на којем се налази средњовјековна некропола са споменицима најсолидније

умјетничке и занатске израде.
91
Горња Битуња, некропола „Баба“.
Горња Битуња, „Баба“ и гробна гомила у близини.
92
Горња Битуња, „Баба“.
Црквиште крај извора Требесин у Клечку.
93
Богато декорисани надгробни споменик крај извора Требесин-Клечак. Представа кола.
Горња површина споменика са представом кола. Урезан знак Крста
Мали надгробни Крстови у непосредној близини средњовјековне

некрополе у Клечку.
94
Милавићи: „српске православне кости Николе Кашиковића“.
95
Црква Свете Тројице на Горици – Хатељи. Фотографија начињена прије санације.
96
Средњовјековно гробље радовац у Поткому – Црквина (14-15. вијек).
Радовац.
97
Гробље „Радовац“. Сјеверни обод гробља са најкрупнијим и најрепрезентативнијим споменицима. У
југоисточном углу гробља налази се остатак темељног вијенца цркве димензија око 8 х 4 м.
Радовац – Црквина.
98
Сјевероисточни дио гробља Радовац – Црквина. Присуство масивних сандука 15. вијека.
Радовац – Црквина. Споменици 15. вијека.
99
Радовац.
Крстови новије узраде у гробљу „Радовац“ крај црквишта. Југоисточни крај гробља.
100
Највиши споменик у гробљу „Радовац“. Сјеверни дио гробља.
Клесани Крст у гробљу „Радовац“. По димензијама, облику и материјалу споменика јако сличан Крсту у
средишњем дијелу гробља „Милавићи“ (са остацима натписа: ВУКО...) и некрополи у Сузини.
101
Радовац.
102
Радовац.
Сљемењак у
некрополи
„Радовац“.
103
Представе на сљемењаку у гробљу Радовац – Црквина.
Радовац, фотографија: Лазар М. Комар.
104
Радовац, фотографија: Лазар М. Комар.
Млађи српски православни споменик у

средњовјековној некрополи „Радовац“:
Петар Ђого 1863.
105
Црквиште у простору старог гробља Радовац – југоисточни дио гробља.
Плоча у некрополи „Здрацина“ у Доњем Хргуду – у близини (западно) њива Барјамовића.
106
Некропола код извора Здрацина у
Доњем Хргуду – споменик типа сандука.
Споменик типа сандука у непосредној близини кућа Барјамовића у Д. Хргуду.
107
Гробље у Доњем Хргуду у близини некрополе код извора Здрацина.
Ово је гроб православног Србина Тодора Самарџића Умро је года 1874...
108
Гробље у Доњем Хргуду. Овдје су камени надгробни крстови израђивани до половине 20. вијека.
109
Гробље у Доњем Хргуду.
110
Црква у Љутом Долу. Протомајстор Никола Стајчић са Банчића и Љубомишља.
Натпис на цркви Светог Вазнесења Господњег у Љутом Долу. У десном доњем углу рељефне представе
гробних сандука са аркадама.
111
Љути До, крупни сљемењаци у гробљу властеле Пићевића. Оба са дворедним ћириличним натписима на
јужној страни споменика.
112
Клечак, масивни и високи сандук са постољем са вишередним ћириличним натписом Радича Пићевића на
западној ужој страни.
Високи
сандук у
некрополи
Стјепан
Крст .
113
Сћепан Крст.
114
Сћепан Крст.
Сљемењак у српском гробљу у Дабрици.
115
Сљемењак у Дабрици.
На дужој страни сљемењака фигура са предимензионисаним рукама, Крст и коњ.
116
Украшени сљемењак у Дабрици. Средишњи дио гробља у порти православне цркве.
Млађи надгробни споменик у Дабрици

у склопу средњовјековне некрополе:
Ђуро Јелачић.
117
Потком, Будино гробље. У позадини крупни сандук са постољем. У предњем плану споменик Михића из
19. вијека.
118
Потком, Будино гробље. Десно: представа соколара на високом сандуку у позадини. Западна страна.
119
Будино гробље. Надгробни споменик „соколара“: јужна страна са фантазмагоричном поворком. Све
три дуговрате фигуре на леђима носе, рекло би се, птице. Могуће, поворка спаса. Слична поворка налази
се на споменику у сјеверном дијелу некрополе „Радовац“.
Крупни сљемењак у гробљу Ражњаник. Спада, поред два масивна сандука у гробљу Милавићи, међу
највише дабарске средњовјековне споменике. Посједује по четири интерколумније засвођене аркадама, и
по двије на ужим странама. И овдје, савремено српско православно гробље.
120
У непосредном
сусједству
високог
сљемењака у
гробљу
Ражњаник
(западно).
Сандук
призматичног
облика са
постољем.
Овакви
споменици
виђају се у
сусједном
подручју
Љубиња.
У близини,
извор
Ражњаник.
Сандук са постољем у некрополи Осојачке Баре под Градином код Засаде: јужни крај некрополе.
121
Осојачке баре.
Осојачке баре: ограђена гробница.
122
Високи сљемењак у гробљу Ражњаник: источна страна.
123
Будино гробље, Јован Џомбета 1819-1893.
124
Високи сандук у Џомбетином гробљу – Потком.
Стана. Никола Михић.
125
Љути до, Зердино гробље. Надгробни Крст новије израде уз средњовјековну некрополу.
Средишњи дио некрополе Осојачке Баре – јужни обод Дабарског Поља.
126
Љути до, средњовјековна некропола са црквом Светог Вазнесења Господњег. У западном дијелу лежи
гробље властелина Пићевића.
127
Љути до. Лијево: сљемењаци са натписима властелина Пићевића.
Љути до, Будино гробље.
128
Љути до.
129
Доња Трусина.
130
Надгробни Крст „Вујовице“ на Горњој Трусини: a se krst vUovice g I
131
Доња Трусина, црква Светог Василија острошког и тврдошког. У порти и средњовјековна некропола.
Стећак типа сандука у опсегу Хатеља, лок. Лијавица.
132
Усамљени надгробни споменик под Обреником у Хатељским гредама. На горњој површини постоји
представа мача и Крста. Такође, и иницијали уклеасни у новије вријеме.
Велико старо гробље у селу Струпићи у непосредној околини манастиришта: западни дио гробља. У
позадини, велики сандук са постољем (налик на споменике типа сандука у сусједним Милавићима).
133
Кућа Бузаљка која је дјелом саграђена на цркви: Струпићи Сандук са постољем у Струпићима
Гомила „Стражевица“.
134
Црква Свете Тројице, Кути.
Прочеље цркве Свете Тројице и полегли надгробни Крст у порти 17-18. вијек.
1889 ОБНОВЉеН. ХРаМ. СВ. ТРЦ. С(РПСКИ) IIР(АВОСЛАВН)И.

НаРОД
135
Кућа Бузаљка: поглед са западне стране. Лијево се види угао зграде са уграђеним гробним спомеником.
Полуобличасти строп у западном дијелу куће

начињен од солидног тесаника, за разлику од
зидова куће. Његов носећи зид се продужава
западније.
136
Надгробни Крст у гомили. Кубаши. Снимак: Лазар М. Комар.
137
Средњовјековно гробље у пољу код Хатеља. На вршку, два сандука са постољем.
Старо гробље у пољу код Хатеља: најкрупнији споменик. Утисак је да је гробље позиционирано
на гробној гомили.
138
Горица у Бијељанима
Старо гробље уз савремено српско гробље села Блаца.
139
Усамљени споменик крај пута Блаца – Сузина.
Један од отвора система Поникве. Виде се блокови тесника који су служили усмјеравању воде за рад
млина.
140
Исто.
У позадини Поникве, у десном углу остаци куле у Кутима.
141
Средњовјековно и савремено српско гробље у Д. Трусини, засеок Кошута.
Крупни споменик типа сандука са постољем у Будином гробљу.
142
Будино гробље. Слика континуитета.
143
Старо гробље у пољу под Хатељима: споменик заобљеног хрбата и неуобичајеног облика.
Овакве форме виђамо широм Херцеговине. Такође, у већем броју, на лок. Љуљац код Љига у Србији.
144
Сљемењак на сјеверном дијелу гробља подно Хатеља.
Сандук у средишњем дијелу гробља подно Хатеља: источна страна споменика.
145
Западна страна споменика у Хатељима.
Средњовјековни споменик у гробљу села Приједоље. Средишњи дио гробља. Средњовјековно гробље је
и овдје тешко девастирано, а споменици помјерани.
146
ПОЧИВА РАВ
БОЖНI САВА МИ
ХИЋ ПОЖИВЕ 60
УМРО
1892
РАДIО
МЕД. В.
У СПОМЕ
ЊЕГОВ С.
СТОIАН
Будино гробље
Џомбетино гробље у Поткому.
147
Надгробни Крст у источном дијелу некрополе у Милавићима: „Овде његове србске кости леже Петар
Драганић...“
148
Приједоље.
149
Надгробни споменици 19. вијека уз савремене гробове Милићевића код села Засада.
Доња Трусина, гробље цркве Св. Василија Острошког.
150
Д. Трусина: Гроб православног Србина Тома Куљића. Рођ. год. 1839...
151
Гробље у селу До. Западни јако угрожени дио гробља између Брегаве и ограђеног гробља.
Овдје је неопходна интервенција на заштити цјелине гробља.
152
Гробље у селу До. Западни угрожени дио гробља уз ријеку Брегаву.
153
Гробље у селу До. Западни угрожени дио гробља уз Брегаву.
154
Гробље села До. Западни угрожени дио гробља уз Брегаву.
155
Веома мали Крст у Будином гробљу настао у прелому вјекова 19. у 20. За тај период ово је сасвим
класичан представник надгробних Крстова Старе Херцеговине. Увијек, у свим случајевима, чувају
ћириличне натписе.
156
Кубашко гробље.
157
Кубашко гробље.
158
Калта, Будино гробље: споменик баби.
159
Крст Ђурђа на гробној гомили у Симијовама (Врањске)
a sei :Ur:(q).
160
Крст Ђурађа у Симијовама (Врањске).
Споменици 14-15. вијека на гробној гомили: Симијове.
161
Мач под штитом, Симијове.
162
Остаци средњовјековног гробља пред „Рачевом“ црквом на Врањским.
Остаци средњовјековног гробља источно од „Рачеве“ цркве на Врањским.

Такође, везано за гробну гомилу.
И овдје је дошло до тешке девастације гробља средњег вијека.
163
Представа Христоса на крсном споменику пресвитера Илије Куљића који је израдио љубињски мајстор
Никола Стајчић: Аз јесам Син Божији. (Врањске, Рачева црква).
164
Средњовјековни споменици уз ограду гробља Хрњеза на Врањским.
Млађе гробље уз гробље средњег вијека (уз савремено српско гробље Хрњеза) на Врањским.
165
Источно лице надгробног крста у порти „Рачеве“ цркве на Врањским (18-19. в):
krs
todora
Западно лице надгробног крста

gra
dio
ilia br(a)
t svoi
166
Средњовјековни гробни споменици типа сандука уз ограду порте „Ђурђеве“ цркве у Длакошима.
Представа Св. Јована Крститеља на крсном

споменику уз апсиду „Ђурђеве“ цркве у Длакошима.
167
Kрски споменик Мира Вујовића уз апсиду “Ђурђеве“ цркве у Длакошима.
Натпис започиње ријеčju: СЕI . Вујовић се преставио у Господу 1909. године.
168
На бријегу, средњовјековно гробље код „Ђурђеве цркве“ у Длакошима.
Споменици на западном ободу средњовјековног гробља у пољу крај села Длакоши.
169
Велика рука држи копље или мач којим пробија чељуст фантазмагоричног (апокалиптичког) бића.
Гробље на главици подно села Длакоши. Оваква композиција је присутна на једном споменику у саставу
старог гробља у селу Крушево код Стоца.
Влаховићи, источни дио ограде гробља и цркве Св. Кнеза Лазара.
170
„Ђурђева“ црква у Длакошима.
171
ra
bx
bo/iя
sara
1837
Крсни споменик Саре у порти „Ђурђеве“ цркве у Длакошима: Слуга Божија Сара,
1837.
172
Споменик Сима из 19. вијека чији натпис почиње ријечју: СЕI (Длакоши).
173
Група старијих крсних споменика уз апсиду „Ђурђеве“ цркве. Израз високе гробаљске културе српског
народа овог краја.
174
У порти „Ђурђеве“ цркве у Длакошима.
175
Високи сандук на Коритнику. Јужна страна споменика: шест кружних аркада и плитко усјечене розете
уз горњу ивицу.
Коритник . Зрнаста структура стијене од које je грађен дио споменика на подручју Дабрице.
176
Гроб Тривка Михића. Престави се у 96. години. Подиже спомен супруга Стана 1896.
177
Споменик Душана Михића рођ. 1879. који се преставио у Господу 1949. Дабарски Срби још увијек граде
камене крсне споменике.
178
Дабрица: засеок Бријег, лок. код Куће Ибра Каплана. Један полегли високи сандук у двије плоче.
Дабрица, засеок Бријег. лок. код Сакочеве куће. Један сандук са постољем, један сандук без постоља и
девет плоча.
179
Код Сакочеве куће
Дабрица, засеок Бријег, лок. код Перића куће. Двије плоче и каменолом. На мањој плочи представа
соларног диска.
180
Дабрица, засеок Бријег, лок. код Марјановића куће. Двадесет и пет стећака. Најбоље клесани примјерци
су ова два сандука на јужном крају гробља. У горњем дијелу, гробље је расјечено сеоским путем. У том
дијелу леже споменици грубље израде типа сандука и плоча. Ивице углавном изведене лошије. Ово
гробље се налази западно од града Коштуна и најближе граду.
Сјеверни дио гробља на гомили: плоча са обредном чашом. Овдје је због пробијања сеоског пута дошло
до поткопавања дијела споменика који су онда склизнули наниже. Учињена је велика штета гробљу 14-
15. вијека.
181
Дабрица, засеок Брачићи. Високи сандук са постољем. Гробље је састављено од двадесет и четири
сандука и плоче. Нетакнуто.
Дабрица, засеок Брачићи. Сандуци у јужном крају гробља. Свугдје, уз гробља средњег вијека у предјелу
Дабрице постоје извори.
182
Дабрица, засеок Брачићи Полегли високи сандук на сјеверном ободу грабља.
Извор Брестовик више Коритника.
183
Гробна плоча грубе израде испод водопада Опачице у Поткому. Гурнута са првобитне локације
приликом пробијања пута.
Kрст испод Мједене главе (980 м) на страни ка Дабрици. То је споменик који је Марко Поповић поменуо
у Босанској вили 1889. године, свакако га не видјевши. Он је Крст поменуто у контексту предања о боју
Марка Краљевића и Нине од Коштуна. На ово мјесто је добјежао Мједенко и ту је подигнут овај
споменик, како каже аутор чланка, висок пет метара; ка Невесињу је бјежао Јасенко и тамо је подигнут
крст у мјесту Јасена (и данас стоји), а Шћепо је стигао до мјеста Шћепан Крст, гдје данас нема Крста. У
овом крају се може чути и предање га је овдје погунуо неко “ко је главу изгубио због главице лука“
(казивао г. Благоје Михић). Димензије Крста су 1,95 х 1 м х 0,24 м.
184
„Мједенков крст“
185
„Мједенков крст“. Споменик је грубље израде, начињен од стијене зрнасте
структуре. Рејон Мједене главе представља размеђе Доње Трусине,
Дабарског поља и Дабрице. Дабрички гробни споменици средњег
вијека су у значајном постотку изграђени од овакве стијене.
186
Најстарији и најмасивнији крст у гробљу села Блаце (0,82 х 0,81 х 0,26 м) који индицира присуство пуно
старијег гробља
у овој зони. Ниже, крај цесте, један масивни преваљени сандук. Може, поред присуства „полујабука“
припадати 18 - почетку 19. вијека.
187
Масивни крст у селу Блаца – горња површина.
Гробље села Блаце: Грог православног Србина који је умро 1896. године.
188
Гробље села Блаца.
189
Низови надгробних крстова Шутића у гробљу села Блаца.
190
Српско гробље „Кукавац“ у Стоцу
191
zdY po:iÈvaetx rabx bo/iÈ siÈmo dU:i:x zdY po;іvaetx1 rabx1 bo/і aleksa1 pecelx1 sіnx
prestaviÈ se godiÈne 1828. pela prestavі se avgUsta na 1831.
zdY le/іtx raba1 bo/і] savka1 k:erx1

lazara1 pisara prestav se na 1834.
192
zdY po:iÇvaetx raba bo/iÇa ana sUprUga siÇme dU:iÇ:a prestaviÇ
se goda na 1841 meseca noemra 13.
193
zdY po:iÇvaetx rabx bo/iÇ :Ur:a sUprUga
miÇle dU:iÇ:a prestavi se godine 1858.
194
zdY po:ivaetx rabx bo/i iÇwvanx peri[i:x siÇnx miÇlkanx prestaviÇ
se goda 1860 meseca septemra 21.
195
Iн+цI zdY po;Ivaet raba bo/Ia bo/Ica supruga mIa du;I;a prestavI se
14 oktombra 1879.
Гробље је везано са махалу „Кукавац“ која се помиње у турским дефтерима. То

је претежно српско насеље у Стоцу. Лежи у близини српске цркве, уз ријеку Брегаву.
Крстови су мањих до средњих димензија, фино клесани, а натписи су изведени у
техници рељефа (испупчена слова). Натписи, наравно, чувају елементе старог система
писма, али је примјетно и да они старији од 1850. године уграђују низ елемената (слова)
реформисаног Вуковог система: А, једноного Т (1831, 1834, 1858), затим: У (1879), А
као данашње велико слово и попут малог писаног слова а (1841), iÇ (скоро сви),
искључиво усправљено Б, на једном мјесту мало „писано“ е (1828) и слово Н (скоро
сви), такође, слово К са крацима који се састављају на средини окомите линије (скоро
сви).
196
Из старог система: a, Y, w, В двотрбушасто са омчама квадратног облика и јасно
раздвојеним, ], p, g, U, k, x.
Дјелови старих пиштоља пронађени у Дабру. Налазач: г. Љубо Грбо.
197
Преглед становништва Дабра
Податке је сакупио Петар Шобајић у поменутом дјелу. Овдје ће ови подаци бити
понешто допуњени.
Сачувано је предање Ненадића у Гламочу који казују да су поријеклом из Дабра,
одакле иселили у Босанско Грахово (могуће село Нуглашица), а затим у Гламоч у село
Брњешци. Ови се Ненадићи презивају Кремићи и за разлику од осталих гламочких
Ненадића, славе Светог Николу. Остали славе Св. Великомученика Георгија. Предање
ми је казивао г. Драган Ненадић.
У селу Кути живјели су Ковачевићи који прешли у Засаду.
Бјеловуци, старином из Мируша на Требишњици, одакле у Куте браћа Петар,
Аћим и Илија.
Ђироси и Пикуле из Кнеж-дола у Опутним Рудинама.
Дамјанци, помрли у налету куге, Једно дијете прешло у Невесиње.
Рончевићи, помрли од куге, ко је преживио прешао у Невесиње.
Крњевићи од Малешеваца код Билеће. Једно дијете преживјело кугу и од њега су
Крњевићи у Давидовићима.
Батинићи, да су потекли из Црне Горе, из Врбе у Његушима (више Котора), На
Плану дошао Лука са шесторицом синова. Казивали да су зе презивали Кресојевићи.
Рачунали су да је уз буну 1875. било триста година од досељења.
Попаре из Кукричја у Фатници, 1816. дошао Тодор са четворицом синова.
Казивали да су старином из Кута на Чеву.
Војичићи су из Жиљева у Невесињу, па одатле у Фатницу и око 1840. у Куте.
Шаренци из Давидовића 1827. са петорицом синова.
Ивковићи из Бежђеђа 1872.
Вујовићи из Симиова 1886.
У случају ових братстава може се установити да се њихово кретање одвијало
кроз подручја обиљежена стећком и Крстом.
У селу Бијељани живе Вујовићи који потекли из Риђана више Рисна. Око 1760.
прешли на Прераца, а онда Милија са шесторицом синова у Невесиње одакле се
расељавали.
Бјелице су од Абрамовића из села Предиша у Бјелицама. Послије налета куге
доселио Марко који имао тројицу синова.
Шаренци са Влаховића из Љубиња око 1835.
Пекићи из села Дуба у Бјелицама од Милића. Доселио Петар послије налета
куге.
Кисићи са Љубомира одакле доселио Перо око 1864.
Карићи из Поплати код Стоца. Доселио Сава око 1878.
Љубомирац. Доселио Тодор Андрић око 1815.
Илићи из Леденица више Рисна 1879.
У селу Засада живе Милићевићи који памте да су стигли из Звијерине (Билећа)

прије налета куге, а тамо из Грахова. У литератури се помиње предање о поријеклу од
бана Будеча. Казују да је вријеме помјерања са Грахова 16. вијек.
Вујовић који су се дијелили на Радовиће и Попадиће те како су стигли из
Симиова. Јевто Дедијер је биљежио казивање да је војвода Вујо припадао војсци Вука
198
Бранковића. Граховска братства говоре да су Вујовићи њихови рођаци. Петар Шобајић
није био у прилици да од Вујовића чује предања о граховском (кучком) поријеклу, већ
само ово предање о доласку из Симиова.
Ковачевић из Кути, а тамо са Грахова у 16. вијеку. Њихов предак Глигор
доселио кад и предак Батинића, а затекао село пусто јер је неки владика већ одвео
народ из Дабра.
У селу Вријека: Кулаши, око 1870. из Фатнице.

Шакотићи 1870. са Давидовића.
Вујовићи.
Илићи.
У случају свих ових братства може се рећи да се њихово кретање одвијало у
оквирима подручја, а кроз предјеле обиљежене стећком и Крстом.
У селу Милавићи: Кашиковићи око 1770. Лазар Симов са Врањских, а тамо из

Риђана (залеђе Рисна), казивали, прије херцега Стефана Косаче.
Попадићи 1836. у Хатеље, па у Милавиће. Казивали да су од Вујовића са
Тодорића.
Бајат „из Жрвња у билећком срезу“, писао је Петар Шобајић. Знам за Жрвањ у
Љубињу?
Стевановићи 1878. из Лукавца у Невесињу.
Драганићи 1875. из Петровића у Бањанима.
Вујовићи.
Милидраговићи са Врањских – Длакоши.
У селу Кљенци: Грци 1885. са Пађена, па када су Грци одселили на планину

Кукун у Рудинам. Тамо из предјела око Дубровника. Пред кугу прешли на Љут код
Дивина, па у Хатеље, а 1885. у Кљенке. У Бјелопољу испод Кубатовине, у мјесту Крч
казује П. Шобајић једну кућа Грка и омеђине.
Дуке са Врањских у Ораховице код Фатнице. Њихов предак затим у Долове, па
пред кугу у Кљенке.
Ивковићи 1793. са Дрежња у Невесињу гдје и данас.
Панџић 1815. са Качња у Билећким Рудинама.
Дедијер 1816. са Чепелице код Билеће.
Биберџић са Врањских, неколико година послије куге. На Врањске одавно из
Гацка гдје се презивали Радојевићи.
У селу Струпићи: По предању муслимани Бузаљко потичу од потурченог

калуђера из манастира у Струпићима.
Рогани 1845. из Подгорја код Билеће.
Шиници преко Трусине, гдје по предању око 1795. Хумњаци пронашли дијете
које одгојено пређе код Љубовића.
Васковићи 1865. са Пријевора код Билеће.
Зиројевићи 1865. из Гацка.
199
Столице 1875. са Границе код Билеће.
Шукићи
Пејовићи
оквирима подручја, а кроз предјеле обиљежене стећком и Крстом
У селу Долови: Миливојевићи (Шукићи) из Гацка.

Дуке 1855. са Врањских.
Милићевићи 1870. из Засаде гдје им је гробље.
оквирима подручја, а кроз предјеле обиљежене стећком и Крстом
У селу Кубатовина: Цмиљићи уз буну 1875. одселили у Столац.

Новаковићи 1879. са Мече од Абрамовића, из Бјелица.
Пејовићи, Предиш из Бјелица.
Миливојевићи 1879. са Долова.
Павићи 1879. са Љубомишља на Влаховићима (Љубиње).
Шиници 1879. из Струпића.
У селу Сунићи: Шкипине, старосједиоци, Спасоје урмо око 1888.

Миловићи, стари род, изумрли.
Кулушићи 1860. са Давидовића (Вујовићи).
Милошевићи из Чаваша у Попову, а тамо из Риђана (залеђе Рисна).
Радовићи 1925. са Врањских (Вујовићи).
Станићи 1865. са Давидовића (Вујовић).
Дуке послије 1845. са Кукричја у Фатници.
У селу Хатељи: Ђурице, старином из Прераца код Билеће. Доселили у Кљенке у

првој половини 16. вијека.
Кундачине 1730. са Врањских (Терзићи).
Хајровићи 1860. (Кашиковић) са Врањских. У Дабар преко Давидовића.
Радовановићи 1845. са Лукавца у Невесињу.
Баћевићи 1879. из Бањана.
Чалије, иза куге са Трусине.
Шетке са Врањских (Мићановић) послије куге.
Милићевићи 1826. са Звијерине код Билеће.
Лучићи.
Ћупине.
Милидраговићи послије Другог свијетског рата.
Милошевићи.
У селу Сузина: Ђурице 1845. са Хатеља.
200
Солди 1845. са Шеовине у Невесињу. Такође, дужни смо истаћи да је Шпиро
Солдо у своје вријеме тврдио да је породица потекла од Вукадиновића у Галичићима
или Величанима 124.
Комари 1865. из Мокрог дола у Опутној Рудини (Враћеновићи). Далеким
поријеклом из Корјенића.
У случају свих ових братства може се рећи да се њихово кретање одвијало кроз
предјеле обиљежене стећком и Крстом.
У селу Поратак: Чабрило 1874. са Грахова (Ковачевић) преко Требесина.

Вуковић из Стоца.
Биберџић са Кљенка.
Хајровић 1894. из Хатеља.
Вукмановић 1879. из Нове Градишке.
Ђурић из Стоца.
Којовић (Ђурица) из Хатеља.
Вујовић 1906. из Билеће.
Кривокапић 1879. из Цуца.
Мишковић (Ђурица) из Хатеља.
Витковић око Невесињске пушке из Билеће.
Ивковић, свештеник са Бијеле Рудине.
Села Поткубаш и Блаца: Шутић 1840 са Мече.

Самарџић 1879. из Кривошија.
Окука 1879. са Врањских (Вујовић).
Бјелица 1834. од Абрамовића из Бјелица.
Мрваљевић 1878. из Бјелица.
Бјелице – Андрићи из Предиша око 1845 у Блаца.
Самарџићи, Абрамовићи, Добранићи и Кулушићи на Блацама.
У селу Меча: Добранићи из Бјелица од Пејановића.

Шутић од Абрамовића.
Бјелица 1834. из Милошевог дола у Бјелицама.
Абрамовићи из Бјелица.
Бјелице – Пејановићи од Живка Лукина.
Миливојевићи из Долова.
Рогани 1878. из Трњина у Цуцама.
Рупари са Ходбине.
У селу Берковићи и Клечак: Радани са Враћеновића код Билеће.

Антуновићи 1875. из Нудола.
Ћукови 1840. са Убоска у Љубињу.
Суџуми 1878. са Трусине.
124
Обавјештење Владимира Солда
201
Ђурић 1896. са Капавице у Љубињу.
Чабрило са Грахова.
Самарџићи – Токовићи 1878. са Кома, а из Кривошија.
Бакушић са Клобука у Корјенићима код Требиња.
Самарџићи 1900. са Кома.
Токовићи са Клечка.
Ђурице прије Другог свијетског рата.
Колаци са Влаховића.
У селу Љути до: Бјелице 1873. са Мече.

Дутине 1870. са Глеђева дола у Љубињу.
Солдатићи 1860. са Кома, из Мађарске.
Ласохани 1845. из Долова.
Самарџићи 1870. из Предоља, из Рогова код Билеће.
Куљићи 1830. са Трусине.
Булајићи 1878. са Грахова.
Пргићи.
Села Подком и Осоје: Живјели Манигоде који послије куге оду у Доброгошће
код Коњица.
Терзићи прије 350 година са Голије.
Јањоши стариници.
Медани стариници, из Билеће.
Окуке 1855. са Предоља.
Џомбете (Копривице) из Бањана преко Трусине.
Пиљевићи 1855. из Риђана.
Граховци 1865. са Трусине.
Павићи 1872. са Ргуда, а са Влаховића у Љубињу.
Миловићи (Бабићи) са Трновица код Билеће.
Рупари (Копривице) 1845. из Бањана.
Миливојевићи 1870. из Долова.
Радани 1860. са Трусине, а са Враћеновића код Билеће.
Вучуревићи 1845. са Кривошија.
Самарџићи (Гушевићи) са Рогова код Плане.
Михићи (Томићи) 1860. са Храсна.
Гробље Горица – Хатељи
Кулушић, Радовић, Дука, Станић, Кундачина, Мишковић, Хајровић, Ђурица,

Шетка, Радовановић, Ћупина, Лучић, Којовић, Вукмановић (Радич Вукмановић у 15.
вијеку у гробљу села Фатница), Роган, Грк, Шиник, Миливојевић, Новаковић, Пејовић,
Скочо, Ђурић, Биберџић, Чалија, Вуковић, Васковић, Милошевић (старосједиоц),
Милидраговић.
202
Горица – Хатељи – досељени 1992. године
Тунгуз, Милошевић, Шакота, Пудар.
Гробље Црквине – Кљенци и Милавићи
Грк, Попадић, Ивковић, Кашиковић, Бајат, Милидраговић, Панџић, Биберџић,

Дедијер, Дука.
Гробље Црквине – Кљенци и Милавићи (према предању)
Милавић (исламизовани, од рода Кашиковића), Носо (изумрли прије куге),

Стевановић (имају хумке, памте мјештани), Драганић (постоје мали надгробни
крстови), Мићановић (живјели код Попадића кућа).
Гробље Требесин
Бакушић, Антуновић, Ћук, Радан, Ђурица, Самарџић, Иванишевић.
Потком и Љути До
У зони старих гробаља: Црквина – Радовац испод Граховчевих кућа, Крч код
куће Бранка Џомбете и Херцеглија (Арцеглија) изнад Терзића кућа:
Будино гробље: Радан, Медан, Рупар, Павић, Граховац, Самарџић (Шеховац),

Михић, Миловић, Радан, Рупар, Миливојевић, Џомбета, Самарџић, Вученовић.
Ражњеник (Подоџак, пут ћуприја – Гушовићи код чесме): Терзић, Вучуревић
Зердино гробље: Вучуревић, Самарџић (Гушовић), Пиљевић, Јањош.
Гробље код цркве: Попара, Самарџић (Токовић), Окука, Самарџић (Пргић),

Џомбета, Булајић, Дутина, Солдатић, Ласован, Бјелица, Ћук, Беловић, Роган, Терзић,
Самарџић (Видовић), Михић (Михића стари у Будином гробљу).
У овом гробљу су сахрањени и: Ћикара (избјегли), Скочо (старином са Кубаша),

Кривокапић (са Берковића), Радош (избјегли), Рудан (избјегли), Марковић (избјегли),
Самарџић (из Подкома).
На путу код Барјамовића кућа постоји крст звани Спасов греб.
Блаца
Добранић, Самарџић, Абрамовић, Бјелица, Шутић.
Преворац-Сузина
Ђурица, Солдо, Комар, Топаловић, Ијачић.
Кубаш – код Пивчевих кућа
203
Пивац, Грбо, Скочо, Миливојевић, Батинић, Барбарез, Сикимић.
Заовишта
Бјелица
Предоље
Окука, Михић, Домазет, Перишић, Дука, Марић.
Горњи Хргуд
Милићевић, Павић, Комад, Гордић, Сикимић, Самарџић.
Крушке: Топаловић.
Осредина (код школе): Милићевић, Вукић, Драговић, Беловић, Николић,

Драганић.
Будимчића гробље: Будимчић.
Врањ До: Милићевић.
Мрчев До (Ивеља гробље): Ивеља.
Гробље Крст: Шакота.
Селишта: Муратовић.
Седло: Муратовић.
Коритник: Муратовић, Михић.
Љубовина: Шакота.
Крушевица: Медан.
Здрацина: Барјамовић, Бркић, Самарџић (Токовић).
Цвијино гробље: Беловић.
Долови
Сачивиште: Шукић, Дука, Миливојевић.
Струпићи
Гробље Кланац: Зиројевић, Роган, Миливојевић, Шиник.
204
Крстотине Кубаш (Шукића ограда): Крст и гроб непознатог власника.
Дабрица
Брачићи: Медан.
Михић, Шарић, Гордић, Буквић, Ћупина.
Маричин гај: Гордић, Радишић, Вукосав, Ремета, Хербез, Смиљанић, Медан,

Пудар.
Гробље код цркве (Оџак): Вуковић, Ивеља, Ружић, Ждралић.
Љубљеница
Вукосав, Гело, Шотра, Вујиновић (двије последње породице послије Другог

свијетског рата).
Шћепан Крст
Вукосав, Рупар, Ивковић (такође: Ивеље и Вуковићи из дабричког села Оџак).
Ходово
Радишић.
Кути (гробље цркве Св. Тројице)
Војчић, Шаренац, Вујовић, Батинић, Ивковић и један гроб Вуковића.
Кукричје: Попара.
Доња Трусина
Куљић, Рупар, Самарџић, Радан, Медан, Миливојевић, Вукоје, Мучибабић,

Кашиковић и Граховац.
Гробље на Кошути: Граховац.
Засада
Делин греб: Вујовић (Шундо, Глигорић, Кудро).
Гробље: Милићевић, Попадић.
Вујовића гробље: Вујовић (Лазаревић, Петровић, Келовић).
Радовића гробље: Радовић.
Гробље: Ковачевић, Вујовић, Пајовић.
205
Куљића ограда: Куљић, Продановић, Пајовић.
Маријино гробље: Крст без натписа код Радовића кућа. Мјештани казују да је тај
споменик најстарији у Засадама. Овдје подсјећам на средњовјековни натпис Радовића
на Горици у Бијељанима.
Вријека
Илић (Сандић, Васојевић, Илић), Вујовић (Лендер, Станић, Вујовић), Шакотић,

Шаренац, Милићевић.
Бијељани (Старо гробље)
Илић, Вујовић, Шакотић, Шаренац, Пекић, Карић, Кисић, Бјелица, Љубомирац.
Бијељани – Дивин
Пекић, Шаренац, Савић, Бјелица, Љубомирац, Кисић, Радовановић. Ово гробље

основано је 1971. године.
Напомена: по једна породица Вујовића, Бјелица и Карића сахрањена је у

фатничком гробљу.
Види се на први поглед да је дабарску имиграцију током 19. вијека у којем се

биљежи најснажнији улазак карактерисао њезин изразито унутрашњи карактер.
Примјетно је помјерање ка Дабру и корјенићких и опутнорудинских и бањанских
фамилија. Међутим, видљив је, без обзира на малобројност родова, старинарски
елемент који се веже за прву половину 16. вијека. У случају свих ових братстaва може
се рећи да се њихово кретање одвијало кроз предјеле обиљежене стећком и Крстом и
овај кратки преглед, заснован на труду етнографа Петра Шобајића, служи показивању:
а. Претежно унутрашњег карактера дабарске имиграције 18. и 19. вијека – кретање
фамилија из ужег територијалног обухвата б. С тим скопачно, помјерањима родова
готово искључиво унутар културно-историјског простора који доминантно обиљежава
стећак и високи средњовјековни Крст. Дабрани су се углавном укопавали у гробљима
средњег вијека која су надограђивана крсним споменицима са ћириличким натписима,
а поткрај 19. вијека, веома често, епитафима: „Овдје леже српске кости...“ или: „Овдје
леже кости православне Српкиње...“.
На крају, желим изрећи утисак о неопходности посматрања миграционог
процеса у контексту културне матрице и токова који су дјелатни у укупном простору
земље кроз коју се ове фамилије крећу. Одређени криви погледи могли су бити стечени
и учвршћени у нашем народу и усљед извјесног пренаглашавања у литератури обима и
важности ових процеса. У извјесној мјери томе је допринијела српска
антропогеографска школа која је донијела бројна сазнања и научне користи, али су
њени резултати постали уџбеником из којега је наш народ у Босни и Херцеговини
скоро искључиво сазнавао своју прошлост. Десило се то и због недостатка увида у
архиве у приморју који су српским истраживачима били недохватљиви или тешко
приступачни. Осим тога, Архив Херцеговине је уништен у ратовима. Дакле, овим
опаскама ни случајно не доводим у питање ваљаност и корисност резултата прегорног
рада низа српских етнолога. Њихови су напори били посве неопходни. Занимљиво је да
су недавна архивистичка истраживања у Боки которској и Дубровнику по правилу
206
доносила сазнање о ранијем присуству великог броја родова чије је присуство усмено
предање фиксирало у одређеним периодима.
Већ и радови г. Радмила Пекића и Ђура Тошића који доносе податке из
Државног Архива Дубровник (14-15. в) снажно сугеришу присуство српског народа. То
су обична народна имена раширена по читавом Балкану. Питање јесте што би, какву
жетву имена житеља средњовјековног Дабра, донијела систематична истраживања.
Скица основе цркве код Џомбетиних кућа у Дабру (цртао Лазар Комар). Укупна дужина грађевине
износила је нешто више од 7 м. Црква је имала димензије које су уобичајене за једнобродне сеоске цркве
у Херцеговини. Одмах иза врата се види гробна плоча под којом је могао бити сахрањен ктитор.
Када се посматра процес усељавања дабарских родова у овај крај, па се тај

процес гледа изоловано, онда се отвара механизам и поступак који би могли упоредити
са тзв. „типолошким“ методом у археологији. Такав традиционални поступак у
археологији, на пр. Босне током 19. вијека, посве је занемарио стратиграфију
налазишта. У нашем случају, занемаривана је чињеница потпуног културно-црквеног
јединства матичног састава и усељеника. Никада подручја источне Херцеговине нису
била потпуно испражњена од становништва, а што је још много важније, овдје је
постојала идентична комплетна културна стратиграфија простора каква је „остављена“
у матичним крајевима.
Српска антропогеографија није учинила погрешке у детекцији процеса, али је
произвођен учинак занемаривања културно-црквеног јединства и функционалне
повезаности тла које је носило и истовјетан етнички супстрат. Уз друге чиниоце, могло
је то доприносити свијести о дијаспорном (дијацезном) карактеру српских заједница у
унутрашњости Херцеговине.
У Дабру, као и другдје, видимо искључиво српско-српска историјска сусретања.
Биљези земље су густо посијани и високо униформни. Дабар је добар примјер. Он
илуструје таква, умногоме недавна сусретања. Простор у којем се она догађају гради
нераскидив културни круг који сабира трагове јако древних култура планине,
планинског културног изолата и оне посијане у вањском динарском пасу који се, каже
наука, непрестано уносе у континент. Можда „континент“ и његове заједнице можемо
207
посматрати као статичан економски образац, али његов културни образац је изразито
динамичан и то показују крајње моредни натписи 19. вијека.
Када с погледа на сакрално наслијеђе Дабра које је одољело времену и
уништавањима, тада се као доминантан етнички биљег указује српска баштина 14-20.
вијека. Као и у осталим регијама источне Херцеговине, ова гробља и цркве (и
црквишта) распоређена су у свим дјеловима поља. Посве је јасно да се гробни и
црквени споменици српског народа наслањају на гробља средњег вијека у којима су
често присутна црквишта са полукружним (потковичастим) апсидама. У Дабру су
обнављане старије црквене грађевине, неке су цркве, могуће подигнуте изнова, а један
одређени број можда никада није поправљен послије рушења и запуштања. Сада
видимо њихове темељне зидове (Подком, Клечак).
О „инсталацији“ богумила као преовладавајуће религије у Босни и Хуму овдје не
бих говорио, изузев да је тај пројекат имао ненаучни и програмски политички карактер.
Било је покушаја да се читаво материјално наслијеђе средњег вијека припише
јеретицима. Писци који су истицали такве ставове су се кретали за преовладавајућим
погледима свога времена које је изњедрила неколицина научника и истраживача који су
гравитирали Земаљском музеју Босне и Херцеговине, а заправо, научно-пропагандној
платформи аустроугарског политичко-културног захвата у нутрини средишње српске
балканске земље, захвата који је задуго претходио анексији.
208
Литература
Ahmed Aličić, Katastarski popisi elajeta Bosna. Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585 godine
(sveska II), Sarajevo, 2014.
Đuro Basler, Arhitektura kasnoantičkog doba u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, izd. Veselin Masleša, 1972. Овај
аутор вјерује да је град подигнут од стране Јустинијана у склопу замисли утврђивања граница пред рат са
Источним Готима, прије 535. године. Комплекс архитектуре у западном дијелу града хипотетички
опредјељује као остатке цркве. Овдје су посвједочени укопи на почетку 20. вијека – формирање два до
три индивидуална гроба (могуће два римокатоличких житеља и један православни) из околних села у
склопу настојања овдашњих римокатолика да посвоје остатке каструма.
Đuro Basler, Koštur-Dabrica, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, tom 3, Sarajevo, 1988. Aутор помиње
могуће постојање цркве.
Esad Kurtović, Emir Filipović, Ćetiri bosanska sokola, Pregled, časopis za društvena pitanja, br. 1., godište LII,
Sarajevo, januar-april, 2011.
Hamdija Kreševljaković, Hamdija Kapidžić, Stari hercegovački gradovi, Naše starine II, 195. Аутори доносе
кратак опис града, а ослањајући се на кустоса Димитрија Сергејевског, саглашавају се у погледу старости
града који сврставају међу најстарије.
Ljubo Mihić, Turistički motivi Stoca i okoline, Zenica, 1973.
Marko Vego, Naselja bosanske srednjovjekovne države, Sarajevo, 1957.
Marko Vego, Novi i revidirani natpisi iz Hercegovine, n. s. Arheologija, GZM XIX, Sarajevo, 1962.
Marko Vego, Zbornik srednjevjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine, III, Zemaljski muzej Sarajevo, 1964.
Nada Miletić, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1988, III.
Šefik Bešlagić, Stećci Hodova, Anali Historijskog instituta J.A.Z.U. Dubrovnik, godina XII, 1970.
Vladimir Mošin, Ljetopis popa Dukljanina, Zagreb, 1950, 75.
Аранђел Смиљанић, Дубровачко писмо жупану Радосаву Главићу и Радовцу [1422], 1 јун 21, Грађа о
прошлости Босне, књ. 3.
Божидар Ферјанчић, Спис о народима, у: Византијски извори за историју народа Југославије том II, САН,
Посебна изд., књ, CCCXXIII, Византолошки институт књ. 7, Београд, 1959.
Вељан Атанасовски, Пад Херцеговине, Народна књига/Историјски институт у Београду, 1979.
Владимир Мошин, Сима Ћирковић, Душан Синдик, Зборник средњовековних ћириличких повеља и
писама Србије, Босне и Дубровника, књ. I, 1186-1321, Београд.
Владислав Скарић, Попис босанских спахија из 1123 (1711) године, Гласник Земаљског музеја Босне и
Херцеговине, св. II, Сарајево, 1930.
Горан Ж. Комар, Средњовековно гробље у Ранковцима код Љубиња у Републици Српској, Гласник
Друштва конзерватора Србије бр. 39, Београд, 2015.
Горан Ж. Комар, Средњовјековни крстови и натписи љубињског подручја, Херцег Нови, 2015.
Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи источне Херцеговине (са прегледом Крстова), друго допуњено и
измјењено издање, Херцег Нови, 2015.
Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи Старе Херцеговине (са прегледом крстова), треће допуњено и и
змјењено издање, Подгорица, 2016.
Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи на стећцима, Београд, 2018.
Гордана Томовић, Морфологија ћирилских натписа на Балкану, Београд, 1974.
Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска жупа Дабар, Историјски институт Београд, 2005.
Љубa Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. III, СКА, Београд, 1905.
Маркo С. Поповић, учитељ „Дабрица и град Коштун (Костур)“, Босанска вила, годиште V, бр. 1, 1889.
Марко Поповић, учитељ, „Дабрица и град Коштун (Коштур)“, Босанска вила, бр. 3, 1889, 43. Чланак је
написан 1. септ. 1888. године.
Милош Благојевић, Град и жупа — међе градског друштва, Социјална структура српских градских
насеља (XII—XVIII век), Смедерево-Београд 1992.
Милош Благојевић, Оброк и приселица, Историјски часопис 18, Београд, 1971.
Михаило Динић, Земље херцега Светога Саве, у: Култни предак херцег Вукчић Косача, Београд, 2007.
Михаило Динић, Хумско-требињска властела, САН, Посебна издања, књ. CCCXCVII, Oделење
Друштвених наука, књ 54, Београд, 1967.
Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд, 1990.
Петар Шобајић, Дабарско поље у Херцеговини – антропогеографска испитивања, Српска Академија
Наука, Српски етнографски зборник књ. LXVII, Београд, 1954.
Радмило Пекић, Жупа Дабар у средњем вијеку, Билећа, 2005.
Радмило Пекић, Културни остаци жупе Дабар на подручју села Потком, Културна и духовна историја
Херцеговине, Гацко, 2004.
209
Радмило Пекић, Брачне везе Захумљана и Требињаца у Дубровнику, у: Српско писано насљеђе и историја
средњовијековне Босне и Хума, Бања Лука – Источно Сарајево, 2018.
Радован Самарџић, Турци у српској историји, у: Историја српског народа, трећа књига, први том, Срби
под туђинском влашћу 1537-1699, Београд, 2000.
Сима Ћирковић, Сеоска општина код Срба у средњем веку, Работници, војници, духовници. Друштва
средњовековног Балкана, Београд 1997.
Синиша Мишић, Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века, Београд, 2014.
Ћиро Трухелка, Стари херцеговачки натписи, Гласник Земаљског музеја, Сарајево, 1892.
210

Стари Споменици и Натписи Дабра (Источна Херцеговина)

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Стари Споменици и Натписи Дабра (Источна Херцеговина)

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Горан Ж.

Стари споменици и натписи Дабра

Дабарско поље – поглед са Градине, Кубаш (фото: Лазар Комар)

Остаци градине на брду Чуњага код села

Поткапина изнад црквишта код Џомбетиних кућа- Потком.

Гробне гомиле у праволинијском низу у близини Дрвенице. Пут за Кубаш у Дабру.

Поглед на Дабарско Поље са Заовишта.

Представа коња у плитком рељефу на сљемењаку у Дабрици (некропола у српском гробљу).

Црква Св. Василија Острошког у Доњој Трусини.

Остаци поплочања-калдрме старог пута у реону села Бијељани, више

Стари дабарски путеви су углавном збрисани са лица земље градњом

У оквиру Дабра, постоји значајан број цркава и

Надгрудни Крстови се дају

Поред панагије, знак епископског

Овај дабарски Крст је веома

На подручју Дабра, као и другдје у Херцеговини, постоје средњовјековни

Дугачка пукотина која се

Сандук у склопу старог гробља у Хатељима. Ово је гробље у

Оштећења од мраза: пукотине у кречњаку. Ивица

Сјеверни зид дужине око 160 м, представљен је бедемом и остацима

Тлоцрт основе града Коштуна: Đuro

ослањајући се на кустоса Димитрија Сергејевског, саглашавају се у погледу старости града који

Предање о војводи Радану из Коштуна

Дјелови сјеверног обујмног зида у Коштуну: у близини сјеверне капије.

Остаци лучне формације испод зидова западног

Лијево: Дабрица; Десно: Влаховићи у Љубињу. Гранични предио према Дабру.

Средњовјековна гробља Дабра леже на периферијском прстену језгре највишег

Значајни властелински род у Дабру 14. и 15. вијека су Пићевићи. О њима се

a se le/i radosavq vUk;i:q vUkcq pi:evi:a na svoem(q) na plemenitoi.

Овдје, у западном дијелу некрополе, лежи западно од групе сљемењака, један

a se le/i radivoi vUk;i:q vUkca pi:evi:a sinq na svom(q) a U plemenito (zq)

Дабарско поље, средишњи дио средњевјековне жупе Дабар, простире се између

pristUpaite i gledaite i pravdU slU/i(t)e

Прије скоро вијек и по истраживач из Земаљског музеја у Сарајеву и знаменитог

Y a se le/i b(o)gadanq hatelevi:q rodih(q) se U dobrY:q U drU/in(i) pravo ;inehq i

Натпис у близини Задружног дома у Бијељанима

Натпис Вукосава Цреповића у Љубљеници

Натпис је позициониран при горњој ивици високог и прецизно израђеног са-

a se le/i vUkosav(q) crepovi:q.

За подручје Ходова веже се легенда о краљици Види која је дала да се изгради

Сандук у Љубљеници са мотивом карактеристичним за Радимљу

Натпис Стјепана Тредановића на баштини Салманића у селу Горње Ходово

Натпис је позициониран на јужној страни крупног сљемењака, а на предјелу

Првенствено, опредјељујем се за тумачење које заснивам на тачном увиду у за-

Сљемењак у некроли Стипана Тредановића. Носи јасан знак

У име Оца и Сина и Светога Духа ово је камен Стјепана

Натпис Павка Радохнића у Горњем Ходову

Споменик са натписом лежи у саставу велике некрополе у опсегу Горњег

Г. Комар, љето 2012. године.

a sie le/i pavko radohni:q ovi (kamq)

Споменик са натписом лежи у саставу мање некрополе зване Радан Крст.

Овдје Умкин узмак

v(q) se Umqkin(q) Uzdm(a)k(q) или: v(q) se Um(q)kinq zn(a)k(q).

Остаци натписа на поломљеном споменику код куће Панџића

Ревизија 31. новембра 20.

Траг натписа Радовића на плочи у гробљу на лок. Горица у Бијељанима

Натпис на плочи (Горица, Бијељани). У десном углу детаљ из гробља.

Натпис је урезан на западном лицу крста у селу Пољице код Убоска у

1,67 x 0,79 x 0,21 m

Читање гласи: a se le/i radona radovq znv [7052=1544].

Овдје лежи Радоња Радов 1544

У православном гробљу билећког села Фатница, у западном, рубном дијелу

1,70 х 1,14 х 0,48 м

a se le/i radi;(q) vUkmanovi:q.