Филозофски факултет Универзитета у Београду

Одељење за археологију

Средњевековни Ковин

Семинарски рад за предмет Национална археологија средњег века

ментор: кандидат:

проф. Др. Михаило Милинковић Љубомир Јевтовић

Др. Дејан Радичевић АR-2006-43

Београд, 2011. године

Садржај

1
Увод...............................................................................................................................3

Географски оквир..........................................................................................................4

Микролокација локалитета............................................................................................6

Историјски оквир ....................................................................................................................8

Историјат истраживања....................................................................................................16

Стратиграфија локалитета........................................................................................19

Насеобински објекти...............................................................................................................20

Покретни архолошки материјал..........................................................................................22

Некропола....................................................................................................................26

Фортификације средњевековног Ковина......................................................................27

Закључна разматрања..................................................................................................28

Библиографија..................................................................................................................32

Извори илустрација............................................................................................................33

Увод

2
 Мађарски продор у простор Панонске низије представља почетак нове епохе у
историји овог простора. Угарско краљевство ће се одржати све до XVI в., а током скоро
целог трајања његова јужна граница биће на Дунаву. Дунав ће у XI и XII в.
разграничавати Угарску и Византију, а у појединим периодима XIV и у првој половини
XV в. Угарску и Србију. Због честе агресивности својих суседа, али и због својих
претензија Угарска ће обнављати стара или подизати нова утврђења близу границе. Ова
утврђења су позиционирана на стратешки важним местима близу могући прелаза
Дунава, будући да је контрола ових прелаза била кључна како у офанзивном, тако и у
дефанзивним акцијама. Са друге стране у време мира, или када су Мачванска бановина
и Браничевско-Кучевска бановина биле у саставу Угарске, односно када је Уграска власт
прелазила Дунав, ови погранични градови нису губили значај, јер су били кључна места
успостављених линија комуникације и устаљена места прелаза река, па самим тим и
важна трговинска места. Ова важна економска погодност свакако је била значајна за ове
просторе и пре оснивања Угарске државе, али, нажалост, услед малог степена
истражености често остаје отворено питање да ли су утврђења формирана уз већ
постојећа словенска насеља, или су се ова формирала уз утврђења.

Насељен још од праисторијских времена, Ковин ће бити једно од главних

утврђења границе Јужне Уграске, као одбранбени капацитет, али и као база за прелазак
на супротну обалу. Од чини се мањег, повременог насеља раног XII в., он ће прерасти у
један од најважнијих градова јужне Угарске, све до великог страдања у XV в.. Његов
значај као утврђења, али и као економског и административног центра биће
наглашаване више пута у историјским изворима, међутим археолошка истраживања
нису до сада пружила довољно резултата који би омогућили потврду ових извора.

Упркос не малој истраженој површини платоа на коме се налазио средњевековни

Ковин, као и обухватање свих елемената насеља, истраживања су пружила мало податка
о самом средњевековном граду и утврђењу. Ово је великим делом услед заштитног
карактера истраживања, али свакако и великих девастација које је локалитет претрпео
током времена.

Овај рад представља покушај резимирања резултата досадашњих археолошких

истраживања значајних за проучавање средњевековног Ковина, као и њихове корелације
са податцима које пружају историјски извори.

Географски оквир

3
 Остатци средњевековеног града Ковина подразумевају локалитет Град, који се
налази јужнo од данашњег града Ковина. Географски локалитет се налази у
југозападном делу географске области Банат, 1 у источном делу покрајине Војводине, СР
Србије. (Слика 1.)

Западни део Баната, у коме се налази Ковин, представља југоисточни део велике
Панонске низије која се простире на простору средње Европе. Источно од низије се
простиру планински венци западних и јужних Карпата, са јужном границом коју
представља Ђердапска клисура, који улазе у географски оквир Баната.

Рељеф Панонске низије је превасходно равничарски, на релативној надморској

висини мањој од 200 м. На рељефу се јављају и ретке острвске планине, 2 алувијалне
равни, лесне заравни и пешчаре.

Непосредни рељеф Ковина, односно јужног Баната, дефинишу Јужнобанатска

лесна зараван и Панчевачка лесна тераса.

Јужнобанатска лесна зараван се простире између Тамиша на северозападу и

западу, Дунава на југу, Иланњанске и Алибунарске депресије на североистоку, док на
истоку до Вршачких планина и Белоцркванском котлином. Највећа ширина лесне
заравни је на њеној северозападној страни на простору између Владимироваца и
Самоша где износи од 23 км, док је најмања на југозападној страни између Делиблатске
пешчаре, Делиблата и Мраморка и на североистоку између пешчаре, Николинаца и
Алибунара.

Уз реке које пресецају Јужнобанатску лесну зараван јављају се лесне терасе.

Панчевачка лесна тераса почиње од Уздина и наставља се према Панчеву и даље на
исток, до линије која повезује Делиблато и Гај. Надморска висина заравни је од 75-83 м
на западном крају до 88 м на источном, док висинска разлика у односу на оближње
лесне заравни износи до 9 м. Панчевачку лесну терасу одликује типичан лесни рељеф –
вртаче.

1
Банат је као појам дефинисан крајем XVII в.. Данас он се простире на простору 3 државе – Републике
Румуније, Републике Србије и Републике Мађарске. Његову границу представља на северу ток Мориша
до ушћа у Тису, на западу ток Тисе до ушћа у Дунав, на југу ток Дунава до ушћа Черне, на истоку ток
Черне до простора западних обронка Јужних Карпата на северу између тока Мориша и изворишта
Тамиша, Бегеја и Черне.
2
Острвске планине представљају остатке спуштеног дела старе масе, односно унутрашњих Динарида. На
подручју Војводине то су Фрушка гора и Вршачке планине.

4
 Уз реке форимаране су, од њихових наноса, алувијалне равни, које представљају
најнижи облик рељефа Баната, просечне надморске висине између 66 и 85 м, и услед
тога често плављене. Алувијална раван Дунава простире се у дужини од 122 км, од
ушћа Тисе па до Ђердапске клисуре. Границу Панчевачке лесне терасе према
алувијалној равни Дунава одликује благ рељеф, настао услед стабилности тока реке,
односно слабог меандрирања, па обала лесне терасе није пуно разуђена - од Опова до
Плочице нема великих полуострва, осим великог залива код Скореноваца.

Алувијална раван састоји се из 2 геоморфолошке целине: инундационе равни и

алувијалне терасе. Инундационе равни представљају плавни терен, док су алувијалне
терасе нешто виши облик рељефа, и стога само ретко плављене. Инундациона раван
Дунава је сужена на више места, код: Ченте, Панчева, Ковина, Дубовца, и Банатске
Паланке, а завршава се између Дубовца и ушћа Караша и Нере где на Дунав избијају
југоисточни делови и дине Делиблатске пешчаре. Низводно од Београда, инундацијону
раван, коју су формирали Тамиш и Дунав, река је повремено плавила у ширини од
преко 10 км, све до 1932.г. када је изграђен насип за заштиту Панчевачког рита. (Дукић
1983: 27) На простору између Панчева и Ковина она је знатно мање ширине, од 2 до 7
км, а њену северну границу формирају одсеци лесне и алувијалне терасе висине 4-8 м.
Алувијалне тераса Дунава састоји се од песка и преталоженог леса, и очувана је између
Омољице, Ивановца и Банатског Брестовца, и између Ковина, Гаја и Дубовца. Највише
делове терасе представљају греде које се пружају у правцу отицања Дунаца: Велика
греда (73 м), Широка греда (74 м), Петрова греда (73 м), Бели брег (77 м) и Кошића брег
(71 м).

На простору алувијалне равни образоване су, некадашњим плављењем и

померањем тока, као и људском активношћу, језера и баре. Настале су речном ерозијом
и нагомилавањем речног материјала, и представљају старе токове, меандре и рукавце
река. Простор од Панчева до ушћа Караша је испресецан старим токовима и рукавцима
Дунава. То су Поњавица, Црна Бара, Водоплава, Крак, Чопица и друге. Изградњом
бране ХЕ Ђердап, значајно је ограничено плављење Дунава што је довело до смањења
површине ових облика рељефа.

Банат је услед свог повољног положаја природно повезан са другим регијама, а

кључну везу представља река Дунав. Дунав на потезу од Београда до Ђердапске
клисуре разграничава Банат од издигнутог Шумадијског побрђа на југу. Река се источно

5
од Београда протиче кроз саму низију све до Ђердашске клисуре, у правцу исток-запад.
Дунав је у овом делу тока равничарска река, просичне ширине између 610 и 755 м са
највећом дубином од 18 м код Смедерева. Управо ће ова близина Дунава, са којим је
посредно повезан, одредити важност граду Ковину у широком историјском оквиру.
Поред Дунава Војводина је испресецана и другим великим рекама (Сава, Тиса) које
омогућавају комуникације и у другим правцима. У Дунав утиче велики број река, које
повезују простор Баната са готово свим деловима Балканског полуострва и даље. Од
притока Дунава за средњевековни Ковин је можда најзначајнија Морава, која повезује
Дунав са унутрашњошћу полуострва, и преко других токова са најзначајнијим градом
Балкана - Цариградом. (Дукић 1982: 94; Дукић 1983: 27)

Када се говори о климатским условима, Војводина највећим делом лежи на

северној половини умереног појаса, северније од 45о северне ширине. Одликује је
умерено континентална клима за коју су карактеристичне дуге и хладне зиме са
великом количином снега, док су лета топла са умереном количином падавина.
Крактеристичан ветар за јужни Банат је Кошава, која дува из правца југоистока, а у
зимском периоду године појављују се и северни ветрови који доносе хладно време.
(Грчић 2008: 39)

Mикролокалиција локалитета

На старим географским картама Баната Ковин је позициониран на месту састава

Дунава са Поњавицом – пловним рукавцем који се 15 км низводно од Панчева одваја да
би се, текући северном ивициом мочварном појаса, јужно од Ковина, код Дубовца под
именон Дунавац, поново спојио са главним током Дунава. Поњавица је данас већим
делом исушена, а корито је преграђено и претворено у канал са барама и краћим
токовима различитих назива, док Дунавац и данас чини водену везу између Ковина и
1,5 км удаљеног од главног тока Дунава. (Слика 2.)(Барачки 1977: 19; Вуксан 1989: 177)

Као што је поменуто локалитет се налази у јужном периферном делу данашњег

града Ковин. Он обухвата простор издигнутог платоа који доминира околином. Плато
заузима простор лесног испупчења на ивици Јужнобанатске лесне терасе, на којем је
настало првобитно насеље. На северном делу плато је прокопом одвојен од лесне греде
на којој се налази данашњи Ковин.

6
 Деловање атмосфералија, али и људско деловање3 довело је до промене изгледа
платоа, посебно његовог јужног дела. Плато је данас неправилног правоугаоног облика
димензија 170 x 165 м, са мањим проширењем на југозападном углу. Плато је значајно
издигнут од околног терена, па профили платоа износе између 8 и 11 м. Такође сам
средишњи део платоа је спуштен у односу на његове ивице са висиниском разликом од
2 до 4 м. (Вуксан 1997: 176)

Приступ утврђењу је био могућ из правца севера, лесном градом којом се данас
пружа урбано језгро града. Са осталих страна локалитет је био оивичен стрмим
падинама и ритом и током Поњавице. Ка западу од локалитета простирало се
неприступачно мочварно земљиште, што је додатно олакшавало одбрану овог
локалитета. (Вуксан 1997: 175)

Поред значајног сигурносног момента већ поменути водени токови омогућавали

су комуникацију са другим насељима на ивици лесне терасе, а преко Дунавца и са
насељима на десној обали Дунава. Кључан је и податак да је на овоме месту некада
било најлакше прећи Дунав. Са тим у вези Ковин је представљао важно гранично
место, што је значајно утицало на његов развој. (Барачки 1977: 19; Вуксан 1989: 177)

Историјски оквир утврђења

3
Обимни радови одвожења змеље су вршени 1882.г. ради подизања насипа и исушивања Ковинског рита,
као и 1932.г. када је подизано пристаниште на Дунаву.

7
 Поред праисторијског хоризонта које се помиње у оквиру старијих истраживања,
утврђење је од почетка истраживања помињано као римско утврђење, будући да се у
писаним изворима помиње у писаним изворима. Ову предспоставку први износи гроф
Марсиљи. М. Мирковић сматра да се на овом положају римско утврђење могло
налазити још у I в., пре освајања Дакије. Након што је Дунав на овом делу свог тока
престао да представља границу утврђење је изгубило на значају, да би потом за време
Константина или Констанција оно било обновљено. М. Мирковић на основу података
које пружа Nottitia Digitatum, Прокопије и Приск, убдицира локалитет као Flaviana,
castra Augustoflaviensia i Konstantia. Castra Augustoflaviensia име је утврђења које се
помиње у Nottitia Digitatum наспрам Маргума, а када је у питању назив Flaviana М.
Мирковић истиче да је реч о предпоставци. Са друге стране име Константија је име које
даје Приск, у оквиру приче о преговорима 434.г. у Маргуму, када положај овог града
одређује наспрам Констанције. Постоји по М. Мирковић још једна могућност
убдикације овог локалитета који се јавља код Теофила Симокате. Он помиње
Константиолу близу острва Синге, које је на око 30 миља од Сингидунума. Иако
положај овог острва није сигуран, да је реч о истом утврђењу аутора упућује сличност
имена. (Mirković 1968: 51-53)

Од оснивања Хунске државе, под влашћу Атиле почиње нова фаза историје овог
простора, период велике сеобе народа. Како је убрзо након смрти Атиле дошло до
распада Хунске државе, власт над овим просторима преузимају Гепиди, до скорашњи
Хунски ``савезници``. Да је живот настављен и у периоду сеобе народа на простору
Ковина сведоче остатци гепидске некрополе на простору данашњег градског парка у
близини локалитета Град. (Pribaković 1965: 129-130) Такође о наставку живота сведочи
и податак да су се 602.г., након скопљеног споразума Авари повукли у Константиолу.
(ВИИНИЈ 1- 120-121)

Кључно дешавање у наредном периоду било је досељавање Словена, које се

одвајало историјски готово закулисно. Словени су након спуштања у Панонску равницу
по остваривања Аварске премоћи допали под њихову власт.

Након краха Аварске власти, под ударима Франака, Словени у Војводини

допадају под власт Бугара. Бугари под притиском Казара 679.г., на челу са кнезом
Аспарухом формирали државу на простору између Хема и Дунава. До краха Бугарске
државе на овом простору долази услед миграција новог племена – Мађара, хунско-

8
финског порекла, који под притиском од Печенега крајем IX в. силазе из простора
Карпата у простор низије. (Радонић 1939: 128)

Почетком X в., у време упада Мађара на просторе између средњег Дунава и

Карпата који су под Бугарском влашћу, први пут се помиње Ковин. Анонимни нотар
краља Беле4 помиње сукобе бугарског војводе Глада са Мађарима. Глад је владао
територијом која је обухватала простор од Мориша до тврђава Хором (castrum Horom) и
Урсуа (catrum Vrsua), а након пораза од Мађара на Тамишу се повукао у Ковин (castrum
Keuee). Изгледа да је овај напад Мађара био жесток и да је од Гладових градова
преживео само Ковин. (Радојчић 2010: 427-428)

Током X и XI в. власт над Банатом држао је кнез Ахтум, потомак бугарског

војводе Глада, који дејствовањем Византије, чији је утицај још увек био јак, прима
хришћанство и чак гради манастир Светог Јована Крститењља у свом главном месту
Морисена. Краљ Стефан I (1000-1038), оснивач угарске средњевековне државе, покорио
је у раном XI в. ове Бугаре, и припојио подручје Баната давши га на управу Чанаду, који
је преименовао Морисену својим именом. 5
(Радонић 1939: 129) Области Ахтума
укључене су у новоосновану Чанадску жупанију (око 1130.г.), да би средином XII в.
расформирана на неколико нових жупанија: Тамишка, Арадска, Ковинска и Крашовска,
које остају под црквеном јурисдикцијом Чанадске бискупије. (Радичевић 2010: 43)

У наредном периоду, о коме имамо мало података, Ковин ће порасти у важан

град на југу Угарске краљевине, као одбранбени, али и као значајан економски центар, а
током XII в. постаје архђаконат, заједно са другим некадашњим седиштима Чанадске
жупаније. Средином XI в. почињу и први озбиљнији сукоби Угарске са Византијом у
Подунављу. Значајан успех Мађара у овим ратовима представља заузимање Београда
1071.г. који ће потом у наредним вековима више пута мењати власника. Сукоби ове две
државе трајаће све до краха Византијске власти на овим просторима. (Калић 1967: 40-
43)

У време великих Угарско-Византијских сукоба XII в.. граница је и даље била на

Дунаву, па је реално очекивати да је Ковин био једно од најважнијих Угарских
утврђења, иако су 1127.г. главне борбе вођене су око Браничева и Београда. Упркос
успешном почетном Угарском дејствовању очигледном у разарању Београда 1127.г.
4
Дело ,,Gesta Hungarorum`` највероватније је насало за време краља Беле III (1172-1198).
5
Податке о овом периоду и о владавини Ахтум омогућава нам текст житија Св. Герхарда настао крајем XI
в. по неком старијем извору.

9
наредне године византијска војска је победила Угаре код Панчева и освојила је Угарско
важно утврђење Храм код данашње Нове Паланке. Међутим цар Јован II Комнин (1118-
1143) није успео задуго да га задржи, будући да је убрзо склопљен мир и ствари враћене
на стање пре рата. (ВИНИЈ IV 1971: 9-13; Калић 1981: 200; Радонић 1939: 130) Иако се
Ковин не помиње у оквиру ових сукоба, сасвим је сигурно да је био важно упориште
Угарских снага.

Значајне податке о Ковину средином XII в. пружа арапски картограф Идриси.

Идриси је за норманског краља Сицилије Рођера II направио карту света ,,Tabula
Rogeriana`` и коментар уз карту географију ,,Kitabul al Rogger``. На своју карту света
унео је и Ковин (Kauin, Kavin, Qewen), за који у коментару каже: ,,Град је велико и
напредно место, које лежи на Дунаву. У њему има пијаца и занатска радионица.``. Даље
у Геогрфији каже: ,, Бач и Ковин сувелики извозни и увозни врло насељени градови.
Они су главни градови Угарске земље, који имају највише грађевина и у њима се живи у
изобиљу на највећим сеоским поседима.``. (Шкриванјић 1979: 11, 15) Вуксан правилно
истиче да је овај податак претеран, али свакако и да је Ковин био значајан, будући да се
глас о њему чуо чак на Сицилији. (Вуксан 1997: 177)

Отприлике у ово време долази до престоних борби у Угарској између краља Гејзе
II и његовог брата Стефана. У овим борбама учествовао је и византијски цар Манојло I
Комнин (1143-1180) како би појачао утицај Византије у Угарској, међутим није јасно из
извора ког су обима били ови сукоби. (Радонић 1939: 130)

Средином XII в., вођен низ ратова између Византије и Угарске у којима се Ковин
не помиње, али је сасвим сигурно имао веома значајну улогу. Након гушења устанка
Срба 1149.г. и поново 1151.г. цар Манојло I Комнин напада Угарску због пружања
помоћи Србима. Приликом ових напада на удару главних напада била је област Срема, а
чини се да Банат био тек мање угрожен, па није зачуђујуће што се Ковин не помиње.
(ВИНИЈ IV 1971: 124-127) До обнове сукова долази 1154.г. нападом Мађара на
Браничево, након издаје, будућег цара, Андроника Комнина duxa Браничева и Београда.
Поред почетних успеха и опсаде Браничева, овај напад био је неуспешан. (ВИНИЈ IV
1971: 129-130)

Након смрти краља Гезе II 1162.г. долази до грађанског рата у Уграској. Борбе се
воде у наредном периоду између Гејзиног сина Стефана III и његових стричева Стефана
IV и Владислава, јужноугарски Срби су активно подржавали Стевана IV који је

10
управљао југоисточном Угарском, а подржавао га је и Манојло. (Радонић 1939: 131) У
почетним сукобима цар Манојло I Комнин, видевши ово као савршену прилику, заузима
Храм, а у наредном сукобу и Земун. Посебно јак напад претрпела је Угарска 1166.г. када
је Манојло спровео напад из разних праваца у коме је Угарска значајно страдала.
(ВИНИЈ IV 1971: 133-138)

У наредном периоду моћ Угарске јача, на рачун Византије чија моћ након смрти
Манојла Комнина 1180.г. слаби. Угарски краљ Бела III (1173 - 1196) је одрастао и
васпитан на Византијском двору, међутим по смрти Манојла почиње предузимати
акције против Византије. Бела 1182.г отпочиње напад на Браничево и Београд, а након
1183.г. офанзиву против Византије наставља у савезу са српским великим жупаном
Стефаном Немањом када напада Софију. Ипак цар Исак II Анђео (1185-1195) мировним
уговором 1185.г. успева да поврати крајеве које су заузели Мађари. (Радонић 1939: 131)

Ковин се помиње у време трећег крсташког похода (1187 - 1192), када је војска
Фридриха I Барбаросе 1189.г. боравила у Браничеву.

О значају Ковина сведочи и да је крајем XII в., за време владавине краља Беле III
постао средиште жупаније која је обухватала већи део данашњег српског Баната. 6
Управна јединица формирана са Ердељем трајала је и током XIII в, и давана је на
управу кнежевићима владајуће куће Арпада. Како је Српски елемент био јак у овим
просторима, Бела III како би им ограничио утицај започиње колонизацију витезова
Јовановаца по јужној Угарској, који добијају на управу некадашња српска погранична
утврђења. (Радонић 1939: 129-131)

У XIII в. о Ковину има мало података. У то време долази до низа борби између
Мађара и обновљене бугарске државе за власт у Браничевској области, што значи да је
Ковин и даље у непосредној близини ратних дешавања. Ковин се помиње у преписци
између папе Иноћентија III и угарског краља око 1204.г. у којој папа изражава
негодовање због неприлика које су снашле папског посланика на путу кроз Угарску.
Нешто касније папа Хонорије III узима под своје покровитељство тврђаву Ковин са
целом жупанијом, као и неке поседе у Срему и Бачкој. Није јасно ни до које мере су
покушаји преображења православног становништва у Банату дотакала становнике
Ковина, у обзиру на писмо Беле IV који је 1238.г. тражио папи Гргуру IX да упути у

6
Постојало је и мишљење да је ова жупанија обухватала области Срема, а да је назив Кеве подразумевао
данашњи Баноштор, међутим ово мишљење је у науци одбачено. (Динић 1978: 292-293)

11
Северински Банат (источни Банат) једног бискупа да преобрати у праву веру тамошње
становништво. Северински Банат, са седиштем у Турн Северину основао је Бела IV
након неуспешног похода на Бугарску 1228.г., да би се потом 1233.г. прогласио краљем
Бугарске и Куманије.(Радонић 1939: 131; Радичевић 2010: 47)

Двадесетих година XIII в. у Азији настаје монголска држава. Она се у наредном

периоду шири, потискујући разне народе. Један од ових народа су Кумани који добијају
дозволу од Беле IV да се населе у Угарској, међутим ово доводи само до новог
слабљења Угарске кроз борбе са Куманима. 1241.г. Монголи долазе до граница Угарске,
и у одлучујућој битци на реци Шајо разбијају мађарску војску. Након битке Монголи
пустоше Угарску, где су највише страдале области Потисја и Поморишта. (Радичевић
2010: 48-49)

Да је разарињама погођен и Ковин може се предпоставити, будући да постоји

хоризонт рушења опредељен у ово време. Град је био обновљен, међутим Кoвин се у
изворима поново јавља тек у другој половини XIV в. у податцима везаним за појаву
дубовачких трговаца који су вероватно приспели из Браничева где се помињу још од
1330.г.. (Ћирковић 1970: 83-85; Динић-Кнежевић 1986: 70).

Након пораза војске српске кнежевине на Косову крајем XIV в., Угарски краљ
Жигмунд исказује претензије на њену територију. (Радонић 1939: 137) 1389.г. угарска
војска се након продора у Србију враћа преко Ковина. 1392.г. Жугмунд са војском
поново прелази Дунав и продире све до тврђаве Ждрело на Млави. Главни циљ напада
било је Браничево, а у повратку је опседао Голубац. Напад је био кратког трајања,
будући да се краљ већ пар недеља након напада помиње у Ковину. (Ћирковић 1981: 48;
Динић 1979: 99)

Од овог времена Турци све чешће угрожавају Дунав. Због опасности од Турака,
већ тада део Срба прелази на простор јужне Угарске. На пример Дмитар, син краља
Вукашина и брат Марка Краљевића, кога Жигмунд именује заповедником града
Вилагоша и жупаном Заранданске (Арадске) жупаније. (Радонић 1939: 137) Услед
опасности од Турака, Жигмунд утврђује јужну границу своје државе. Тако 1392.г. под
условом да штите прелаз Дунава, ослобађа становништво Ковина разних даџбина.
1405.г. Жигмунд дозвољава и одржавање годишњег сајма, а 1412.г. Ковин добија на
коришћење опустела села Скореновац и Баваниште, која се насељавају Србима. (Динић-
Кнежевић 1986: 175; Ћирковић 1982: 320, нап. 18) Посебне повластице, које важе за све

12
становнике Ковина, добијене су повељом краља Жигмунда из 1428.г.. Ово је период
највећег привредног раста Ковина, о чему сведочи и да се Ковинске занатлије појављују
и у Новом Брду. (Вуксан 1997: 177; Ћирковић 1982: 314-318)

Тридесете године XV в. долази до новог сукоба Угарске и Турске, а Србија, која

је вазалним односима везана за обе силе, у центру сукоба. Капетан Београда, који је од
1427.г. под угарском влашћу, 1432.г. јавља о намерама Турака да нападну јужну Угарску
и тражи дозволу да становници Ковина дођу у помоћ, а за неодазивање је предвиђена
смртна казна. Тада Турци упадају у Влашку и руше градове од Голупца до Северина,
након чега долази до примирја.

Жигмуд видевши да је Турски напад неминован одлучује се за утврђивање јужне

границе, као и прављења система одбране који би обухватио Србију, Босну, Влашку и
Молдавију. Јужну границу дели на 5 одбранбених округа, које треба да чувају 3 врсте
војске: краљева, великашка и жупанијска. Многим насељима на југу дао је повластице,
а 15 градова на самој граници држао је под својом непосредном влашћу. 1435.г. Турци,
као одговор на ове припреме, почињу да упадају на територије Угарске источно од
Ковина и да пљачкају Банат и Ердељ. (Спремић 1982 : 244)

Убрзо краљ Жигмунд као одговор на Турске нападе 1437.г. покрећеве велики
напад на Турску. Угарска војска успева да освоји низ турских градова, међутим султан
Мурат II као надокнаду од деспота Ђурђа Бранковића добија Браничево, које постаје
једно од најзначајнијих упоришта Турске у наредном периоду. (Спремић 1982 : 244)

Ово време, пред први пад деспотовине је и период великих миграција српског
становништва ка северу. Пред турским освајачима Срби се склањају у јужне области
угарског краљевства, посебно на поседе српских деспота у Срему и Банату. Са друге
стране Угари ово добро дочекују будући да долази до насељавања опустелих села.
(Ћирковић 1982: 314-318)

1439.г. за време опсаде Смедерева, Турци у више наврата прелазе Дунав и руше
Ковин, а део становништа одводе у робље. Преживело српско становништво угарски
краљ насељава на Чепелско острво код Будима, па ово насеље добија назив Горњи
Ковин, или Српски Ковин (Рацз-Кеве). Краљ Владислав I Јагелонац овом новом Ковину
1440.г. потврђује раније стичена права од претходних владара. Интересантно је да се

13
помиње да су страдали и тврђава и насеље, што упућује да је Ковин имао подграђе.
(Ћирковић 1982: 319-320, нап. 20)

Након ових напада Ковин није запустео и убрзо је обновљен. Сведок овоме је
податак да у њему 1448.г. борави Јанош Хуњади, намесник Угарске, на путу ка Турској.
(Спремић 1982: 263) Овај податак само сведочи да је војна улога града обновљена,
међутим има назнака да је обновљено и цивилно насеље. 1449.г. српски деспот Ђурђа
Бранковића као посредник предлаже мировно примирје на 7 године, по ком би, између
осталог, био дозвољен слободан пролазак Турксих трговаца у Београд, Ковин, Храм,
Северин и Керенсебеш, што би било од великог значаја за српски живаљ који је
насељавао обе стране Дунава, међутим угарски сабор не прихвата овај предлог.
(Спремић 1982: 267)

Доласком на власт султана Мехмеда II 1451.г. Турска убрзо поново обнавља

ратовања, успешније него раније. Убрзо након пада Цариграда 1454.г. Мурат креће у
поход на Србију и опседа Смедерово, док је Хуњади поново у Ковину одакле прати
збивања у Србији и потом учествује у контрапоходу. До нове Турске офанзиве долази
1456.г. и Хуњади из Ковина јавља да су Турци у непосредној близини - турска флота, на
путу ка Београду, чије је опседање већ отпочето са копна, мирно је прошла поред
Ковина. Ова флота је поражена, чиме је Турско освајање Београда онемогућено,
међутим убрзо долази до грађанског рата у Угарској, а српски деспот Ђурђ Бранковић
умире. (Спремић, Калић 1982: 289-300)

Током унутрашњих сукоба у Угарској 1457.г., деловањем деспота Лазара

Ђурђевића Ковин долази у српске руке. Деспот који у савезу са краљем Ладиславом
заузима низ подунавских тврђава и започиње заузимање Баната међутим убрзо губи
битку код Тамиша. Након овог пораза Ковин остаје у оквиру српске деспотовине,
додуше само до деспотове смрти 1458.г., када је град враћен у окриље Угарске.
(Ћирковић 1970: 85-86)

Након смрти деспота Лазара власт Турске стиже до Дунава. Турско узимање
Голубца изазива забринутост у Угарској и Михајло Силађи бива послат у Ковин како би
спречио пад Смедерева, да би у скором сплету размирица угарског двора Силађи био
убијен, а Турци 1459.г. коначно освајају Смедерево. (Спремић 1982:309)

14
 У наредном периоду владало је примирје, све до великог напада краља Матије
Корвина 1476.г., а повремене борбе су у наредним годинама. Ковин се у оквиру ових
сукоба не помиње.

Последњи податци о средњевековном Ковину су из 1481.г.. По овим податцима

град је тада додатно утврђен, након Турских пљачкашких напада на Банат и као
припрема за нови Угарски напад, до кога никада ије дошло. (Ћирковић 1982: 387)

Све до султана Сулејмана Величанственог (1520-1566) спровођени су тек мањи

напади са обе стране. Сулејман прво заузима Београд, а потом прелази Дунав и код
Мохача побеђује Угарску војску. Ова битка обележава крај Уграске краљевине, иако
Турци нису заузели све пределе краљевства, већ претежно оне Подунавске.

Историјат Истраживања

Најстарији графички приказ локалитета налази се у делу Danubius

pannonicomysicus, opservationibus, geographicis, astronomicis, hidrographicis, physicis
perlustratus II, грофа A. F. Marsigli-a, објављеног у Хагу 1726. године. На његовом плану
15
издваја се да утврђење има два дела, одвојена јарком. (Слика 3.) Већи део, правоугаоног
облика, и други мањи, неправилног троугаоног облика са издвојеним делом квадратне
основе ближе Дунавцу. Марсиљи наводи да како су бедеми грађени од земље и камена,
па стога закључује да је највероватније реч о римској фортификацији.

У другој половини XVIII в. утврђење се поново јавља на једном плану, који се

данас чува у Дому Културе у Ковину. На овоме плану утврђење је сада друге
оријентације у односу на план који се јавља код грофа Марсиљија. На овом плану
утврђење је орјентисано подужом осом у правцу север-југ, што одговара правцу
пружања лесне греде и дакле и логичности простора. (Вуксан 1997: 176)

Крајем XIX в. Ф. Милекер помиње пар наушница са локалитета које опредељује

у период VII в.. (Барачки 1977: 19)

Најранији археолошки податци добијени су 1951.г. приликом заштитине

интервенције (спречавање незаконите градње), када је уочен површински керамички
материјал, који је окарактерисан као раносредњевековни. (Барачки 1977: 19)

Следећи податци добијени су 1961.г. приликом стручаног надзора градње хотела

на месту некадашње царинарцнице од стране Народног музеја у Вршцу. Током надзора
у контролном рову констатована је словенска керамика. (Барачки 1977: 19)

До помака у познавању средњевековног Ковина долази 1967.г. приликом

изградње велике макете ``Ђердап`` на платоу локалитета Град. У југоисточном делу
ископаног рова, дужине 130 м, ширине до 2 м и дубине до 2 м, откривена су 3 масивна
зида од ломљеног камена везаних малтером. Дебљина зидова износила је око 1,30 м, а
откеривена је висина до 1,20 м, без темеља. На дубини од око 1,5 м откривен је и већи
број поремећених гробова. Како су гробови били девастирани није било могуће
утврдити ком периоду су припадали, међутим покретни археолошки материјал
опредељен је у средњевековни и период аустроугарске доминације. (Брукнер, Медовић,
1968: 184-185)

На основу налаза откривених приликом грађевинских радова 1967.г., следеће

године је Покрајински завод за заштиту споменика културе у Новом Саду предузео
стручну контролу грађевинских радова, као и отпочео мања заштитна ископавања
локалитета. Овим радовима руководили су П. Медовић и О. Брукнер, кустоси
поменутог завода, уз повремену помоћ Р. Рашајаски. Отврено је 5 мањих сонди,

16
лоцираних по целом налазишту укупне површине од 75 м2. (Слика 4.) Констатовано је
да је реч о вишеслојном налазишту. Најстарији хоризонт насељавања локалитета је
праисторијски, из периода енеолита (баденска култура), бронзаног и старијег гвозденог
доба. Интересантно је да није откривен ни један објекат који би се могао везати за ове
периоде, иако није немогуће да су потпуно уништени средњевековним и каснијим
укопавањима. Касноантички хоризонт откривен је само у југоисточном делу локалитета
и то некомплетан, са измешаним материјалом. Откривени су трагови тегула, имбрекса,
керамички материјал, (црвена и сиво печена керамика, глеђосана и сиво црна са
орнаментом у техници глачања римско провинцијских форми), двојна бронзана пређица
и један примерак византијског чанкастог новца. Такође ранији налази опека са печатом
Leg. XIII Geminae, coh. II Hispanorum, alae Frontoniana Tungrorum, Leg. VII Claudiae
упућују да се на овоме узвишењу налазио римски логор, међутим до сада трагови
архитектуре нису oткривени. Најмоћнији је средњевековни хоризонт, кога карактеришу
трагови архитектуре, интензивни грађевински шут, јаме и пећи. На јужном делу платоа
откривен је и део средњевековне некрополе. Најмлађи хоризонт је из периода
Аустроугарске доминације. Резултати ових истраживања објављени су у часопису
Археолошки Преглед број 10. (Вуксан 1997: 187; Барачки 1977: 19; Брукнер, Медовић,
1968: 185-187)

До нових заштитних радова долази 1986.г., услед проширења зграде хотела, под
руководством В. Лековића, археолога покрајинског завода за заштиту споменика
културе у Новом Саду и Ђ. Јанковића, асистента на Филозофском Факултету у
Београду. Том приликом истражена је површина од 110 м 2 у југоисточном углу платоа.
(Слика 4.) Истраживања су показала постојање искључиво средњевековног хоризонта
дебљине преко 4 м, чији су најплићи слојеви били јако оштећени рецентним укопима.
(Вуксан 1989: 117-123) На основу стратиграфије и типолошке обраде керамичког
материјала издвојена су 4 хоризонта живота на овом делу налазишта у временском
распону од XII до XV в.. (Вуксан 1997: 178)

Након готово 10 година од објавњивања прелиминарних резултата ових

истраживања објавњена су два рада у часопису Рад Музеја Војводине број 39, кључних
за било какво истраживање Ковина. У овим радовима М. Вуксана и Е. Зечевић
извршена је ревизија резултата претходних истраживања, као и резултати обраде
керамичког материјала.

17
 Стратиграфија локалитета

Током истраживања локалитета 1968.г. радови су вршени на простору целог

локалитета. Отворено је 5 сонди (Сонде 1-5; Слика 4.), укупне површине 75 м 2, које су
пружиле различите резултате.

18
 Радовима је обухваћен, најстарији средњевековни слој који се везује за период
пре изградње каменог утврђења. Овај слој на локалитету јавља се на дубини од око 1,5
м, са продорима у праисторијски слој и до 2 м, са тим што је у јужном делу локалитета
знатно дебљи, и до 4 м, што ће потврдити истраживања 1986.г.. На простору целог
локалитета откривен је интензиван грађевински шут са остатцима архитектуре од
ломљеног камена, везаног блатом, као и отпадне јаме и калотасте пећи. (Брукнер,
Медовић 1968: 186; Радичевић 2011: 85)

У оквиру заштитних радова 1986.г. у сонди 6 у југоисточном углу платоа уочен је

културни слој дебљине преко 4 м, са 2 хоризонта, односно 4 нивоа живота средњег века:

1. Најстарији ниво I је датован у XII в., са тим да постоји и могућност о

старијем нивоу из краја XI в., који представља ров укопан у првобитни ниво
здравице. По мишљењу М. Вуксан мала дебљина слојева, као и могућности
издвајања две суксецивне фазе и оскудни керамички материјал упућују да се
ради о повременом боравку на овом делу падине. (Вуксан 1997: 178-179)
2. Ниво II становања опредељен је у период друге половине XII и део XIII в..
Слој је настао на нивелационом слоју, којим је прекривена претходна фаза.
Овај слој одликује велико богатство керамичког материјала, а откривено је
неколико насеобинских објеката. Приликом истраживања издвојене су 3 фазе
живота у оквиру овог нивоа раздвојене слојевима деструкције. Најстаријој
фази, која се може определити у крај XII в., односно почетак XIII в.,
припадају објекти укопани у насути слој нивелације. Друга и трећа фаза
датоване су у прву половину XIII в., са тим што трећу фазу представља ниво
страдања насеља у пожару. (Вуксан 1997: 180)
3. Ниво III је одређен у другу половину XIII и део XIV в.. Он је, као и млађи,
значајно оштећен каснијим, рецентним, укопима. (Вуксан 1997: 180)
4. Ниво IV становања је готово у потпуности уништен рецентним укопавањем.
Датован је у XIV-XV в.. Најмлађа фаза овог нивоа је слој паљевине и
грађевинског шута који представља коначно уништење. (Вуксан 1997: 180)

Насеобински објекати

Нажалост податци прикупљени археолошким истраживањима омогућавају тек

минималну могућност било какве реконструкције објеката. Основни проблем при
реконструкцији унутрашњег распореда унутар утврђења, као и самих објеката,

19
представља ограничен истражени простор, посебно током 1986.г. када ни један објекат
није истражен у целости. Додатна отежавајућа околност, мада уобичајна за археологију
јесте дуг периода насељавања локалитета, где је свака нова фаза живота доносила
деструкцију претходним па је опредељивање објеката по хоризонтима често могуће
једино по начину градње. Ипак досадашњим истраживањима уочена је једна заједничка
карактеристика свих објеката свих хоризоната живота. Сви објекти грађени су већински
од трошних материјала, из чега проситиче да су често обнављање.

Сонде 1-5

Када се говори о насеобинској архитектури откривеној истраживањима 1968.г. на

више места откривени су подови од набијене земље и огњишта на њима, као и комади
лепа у њиховој непосредној близини, који упућују да су насеобине зидане од плетера
облепљеног блатом мешаног са плевом. Закључено је да су објекти били укопани у
земљу до просечне дубине од 0,50 м. 7
(Брукнер, Медовић 1968: 186) Унутар неких
објеката откривено су пећи које су укопане у праисторијски слој. Кружне су основе,
пречника 1 м, са подовима од нагореле набијене земље који су имали арматуру од
фрагмената средњевековне керамике, дебљине око 0,10 м. Отвори ложшта пећи
окренути су ка северозападу. Испред две пећи откривене су правоугаоне јаме, па су ове
пећи окарактерисане су од стране О. Брукнер и П. Медовић као ``насеобинске``,
односно да је реч о полуземуницама са пећима, међутим Д. Радичевић истиче да
откривени делови не дозвољавају такву атрибуцију будући да би могло бити реч о
пећима са прилазним јамама испред ложишта. (Брукнер, Медовић 1968: 186; Радичевић
2011: 85)

На основу покретних налаза најстарији слој средњевековног утврђења оквирно је

датован у период од X-XII в., а истакнуто је да су откривени и поједини налази који се
везују за каснији период, из времена каменог утврђења. Д. Минић је на основу
покретног материјала, као и на основу теренских запажања (стратиграфски однос
бедемског утврђења и нижих насеобинских објеката) понудила нешто уже датовање
старијег насеља, од друге половине XI в., до у крај XII или почетак XIII в., што би
одговарало најстаријем хоризонту (ниво I и рана фаза нивоа II) сонде 6. ископаване

7
Нажалост тачну позицију ових подова, односно основа станишта, из доступне литературе није било
могуће установити. Ово представља значајну отежавајућу околност, будући да су истраживања вршена на
свим деловима локалитета, а није наглашено да су откривени у свим отвроеним сондама. Стога значајно
је онемогућено и њихово повезивање са остатцима откривеним 1986.г. на основу доступне литературе.

20
1986.г.. Такође на овакво опредељње упућује и сама техника зидања објеката. (Минић
1976: 56-59)

Сонда 6

За најстарији ниво становања откривен 1986.г. тешко је нешто рећи будући да је

познат само са ивичног простора насеља, вероватно често плављеном. Овај ниво
карактерише већи број земљаних пећи, у форми отворених огњишта на једном уском
простору. Са друге стране, по М. Вуксану, треба очекивати постојање станишта и изван
бедемом омеђеног простора, па је сличну ситуацију треба очекивати и у каснијим
фазама насеља. Такође насипање, односно издизање и нивелисање овог дела терена,
крајем овог, односно почетком следећег нивоа несумљиво сведочи о брзом развоју и
ширењу насеља. (Вуксан 1997: 181)

За старију фазу нивоа II (XII – XIII в.) везани су полуукопани стамбени објекти
са подом од набоја и зиданом конструкцијом од дрвеног коља, плетера и лепа.
Станишта имала су у углу зидане пећи. Већ у млађој фази овог нивоа станишта су
надземна са подом од набоја и шљунком или опеком постављеном подлогом.
Примећено је и постојање зидова од камена и опеке који су, по мишљењу Вуксана,
ојачавали доњу зону зидова за чију је конструкцију коришћено дрво. (Вуксан 1997: 181)

За млађи хоризонт становања (нивои III и IV) карактеристични су, такође,

надземни стамбени објекти са подовима од малтера или опеке са набијеном земљом.
Камен се и даље користи само у доњој зони зидова, са тим да је дрвени део зидне
конструкције много солиднији са обзиром на коришћене гвоздених клинова и кламфи.
(Вуксан 1997: 181)

Покретни Археолошки Материјал

Током истраживања 1968.г. откривена је већа количина покретног материјала,

посебно на јужном делу локалитета. Откривени су фрагменти лонаца и котлова са
урезаним хоризонталним и таласастим линијама и троугластим зарезима у низу. (Т. I, 1-
8) На дну појединих лонаца налазе се жигови лончара или радионице у облику
концентричних кругова, крста који се рачва и линија несиметрично постављених у
кругу. (Т. I, 9-12) Фактура ових судова била је песковита или са примесом шљунка и
кварцита, црвенкасто-мрке или сивкасто-смеђе боје печења, црно надимљене површине.

21
Остали покретни материјал махом су пољопривредне и занатске алатке. (Т. II, 1-8, 13),
као и жрвњеви, а истакнуто је да су у већој количини откривени су ножеви, гвоздени
клинови и поједини делови коњске орме. Посебно се истиче фрагмент стакленог
пехара, од танког, позлаћеног и бојеног стакла са нејасним орнаментом или представом.
Од нумизматичког материјала откривена су 2 сребрна излизана новчића. (Брукнер,
Медовић 1968: 187)

Керамички материјал добијен истраживањем сонде 6 прошао је типолошко-

статистичку обраду одмах након радова на терену. Као што Е. Зечевић наглашава овај
обрада никако не би требала бити коначна, будући да је реч о једној сонди и да је
обрађен тек део материјала. Ипак будући да је ово једина доступна студија покретног
материјала добијеног истраживањем Ковина она ће укратко бити изложена. (Зечевић
1997: 185, нап. 3.)

За старији хоризонт (нивои I и II) карактеристична је мала количина керамичког

материјала, где су већински заступљена 2 облика: лонци и котлићи., и то претежно у
нивоу II. Знатно мање се јављају зделе, крчази и други облици. Ово, као и сличност
форми упућује на једну локалну производњу која се формирала у кругу подунавске
керамичке производње, а на традицији старије домаће производње као и под утицајем
византијске производње XI-XII в..

Лонци нивоа I (Т. III 1-3) су рађени на спором витлу од средње пречишћене глине
са додатком веће количине песка, а ређе и ситно ломљеним каменом. Лоптастих су
форми са издигнутим, споља разгрнутим, ободом са жљебом на усни. Углавно су добро
печени у тоновима сиве и мрке боје. Орнаменати се јављју на рамену и вишим деловима
трбуха и могу бити више водоравних или таласастих линија, појединачно или у
комбинацији, потом валовнице од једне или више линија урезаних чешљем, које могу
бити и са унутрашње стране обода, као и више таквих преплетених трака. Ређе се јавља
украс у виду низа јамица или орнамент извреден радлом. Аналогије ових облика
јављају се на простору српског Доњег Подунавља – Караташ, Сип, Београд, Браничево
и Мачванска Митровица, као и у Румунији. (Зечевић 1997: 185-186)

Котлови нивоа I су ретки. (Т. V 1-10) Ручно су прављени и неуједначене фактуре

и боје. Од украса јављају се водоравна линија или ређе валовница и жљеб. (Зечевић
1997: 187)

22
 Лонци нивоа II јављају се у већем броју облика – типови II-VI. (Т. III 4-12; Т. IV
1-5) Рађени су на бржим витлима, од средње пречишћене земље са песком и сиве или
мрке боје печења. Најзаступљенији је тип IIа где је заобљена ивица обода повијена
навише, који може бити косо засечен (Тип IIб), а уколико је још при врху стањен
припада типу IIIа, или ако је заобљен типу IIIб. Типу IV припрадају посуде са ободима
благо повијеним на доле и заобљеним (Тип IVа) или стањеним (Тип IVа). Задебљани,
заобљени или клинасто извучени ободи припадају типу V, а типу VI извучени навише,
равни или стањени ободи. Од орнамената заступљени су они из старије фазе:
једнострука или вишеструка валовита трака, преплетена или у комбинацији са
водоравним линијама. Јављају се нови орнаменти – најзаступљенија је урезана густа
водоравна линија у комбинацији са низом утиснутих јамица на рамену суда. Утиснути
орнаменити су изведени алатком у виду кружних или полумесечастих јамица или
радлом, па су јамице правоугаоног облика. Аналогије ових лонаца јављају се на низу
Подунавских локалитета датованих у период XII-XIII в.- Мачванска Митровица,
Београд, Браничево, Дубравица, Стари Костолац, Рам, Велико Градиште. Такође ови
типови заступљени су и на Расу, а јављају се и северно од Дунава – Чортановци,
Бољевац, Алибунар. Треба истаћи да се на дну лонаца овог хоризонта јављају жигови,
који су карактеристични за следећи хоризонт. Жигови су облика крста, крста уписаног у
круг или колског точка. (Т. IV 9) (Зечевић 1997: 186)

У оквиру нивоа II посебно је издвојена група лонаца мањих димензија који су

рађени на спором витлу од средње пречишћене глине са ситним песком и мрко печени.
Одликује их дебљина зидова, кратки, заобљени и споља разгрнути ободи. (Т. IV 6-8)
(Зечевић 1997: 186)

Котлићи нивоа II заступљени су у 2 типа, а јављају се и котлићи нивоа I. Рађени

су слично као и лонци овог хоризонта, боје печења мркосмеђе или црвенкасте.
Најзаступљенији је тип II који имају и додатке лискуна. (Т. V 11-18) За разлику од
котлића нивоа I ободи су им нешто мање извучени споља, а одозго равни.
Најзаступљенији су биконични облици са издуженим горњим и ниским заобљеним
доњим конусом. На ободу имају 2 полукружна проширења, као и котлићи нивоа I, осим
што уместо кружних имају правоугаоне перфирације. Тип III нема лискуна у фактури и
има споља извучен обод, са унутрашње стране косо засечен и наниже изражено
извученом спољним ивицом. (Т. VI 1-5) Посебну групу представљају котлићи споља
заобљеног, задебљаног обода. (Т. VI 6-7) Орнамент им најчешће представљају

23
водоравне линије које прекривају целу посуду. Е. Зечевић аналогије проналази на
локалитетима Чортановци, Ботре, Босниша код Мошорина, Хинге код Суботице,
Долова, Опова, Алибунара, Београда и Мачванске Митровице. (Зечевић 1997: 187)

Зделе се не јављају у нивоу I, док су у нивоу II заступљене су са 3 типа. (Т. VI 8-

15) Углавном су рађене на ручном витлу са примесом ситног песка или мрвљене
керамике, а ређе и на брзом витлу са примесом кварцита. Могу бити сферичног или
биконичног облика, равно или косо засеченог обода. Тип I и II представљају посуде
равно засеченог обода са извученом унутрашњом ивицом и понекад плитки жреб на
горњој површини, док тип III има косо засечен обод са унутрашње стране. Од
орнамената заступљени су низови јамица, водоравне линије или ребра. Аналогни
налази су откривени у Мачванској Митровици, Београду, Браничеву, као и на
румунским локалитетима Луи Соаре и Диногенција. (Зечевић 1997: 187)

Посебно треба истаћи да се у завршним фазама нивоа II јављају посуде рађене на

брзом витлу, са примесама кварцита у фактури.

Керамику нивоа III и IV значајно је различита од оних из претходних. Испрва се,

чини се, јављају стари облици, карактеристични за ниво II, да би убрзо нестали, као на
пример облици котлића, или били замењени другим формама. Свеукупно нову керамику
одликује је пре свега већа разноврсност, начин израде и порекло. Рађена је у духу
средњоевропске керамичке производње, а неретко се јављају и импортоване посуде.

Лонци (Т. VII 1-6) нивоа III издвајају се наглашеним профилацијом обода, рађени
су на брзом витлу и зрнасте су фактуре. Печени су у тоновима светлодрап преко сиве до
тамномрке боје. Посуде су већих димензија, високо заобљеног рамена и издуженог
доњег дела. Особеност им је жљебљење или ребро изведено при изради лонца на витлу.
Јавља се и урезана водоравна линија или валовница или пак њихова комбинација, потом
низови јамица или уреза комбинованих са водоравним линијама. Један број посуда има
орнамент изведен радлом, што по Е. Зечевић упућује на стране утицаје. Такође дна
посуда често су украшена жиговима, сличним оним из нивоа II. Аналогије Е. Зечевић
проналази на материјалу са Мађарских, Војвођанских и Чешких локалитета XIII и XIV
в.. (Зечевић 1997: 188)

Крчази су такође рађени на брзом витлу, од добро пречишћене глинеса додатком

ситног песка и печени су у нијансама драп и светлосмеђе боје. Заступљени су старији

24
облици, док су нови јајоликог облика (Т. VIII 6-9) украшени низови или траке водоравно
урезаних линија. Ови облици по Е. Зечевић предстаљају углавном аустријски импорт
што се види по аналогном материјалу са аустријских и мађарских локалитета, мада не
искључује ни могућност локалне имитације. (Зечевић 1997: 189)

За ниво III карактеристична је велика количина поклопаца, који се готово не

јављају у другим хоризонтима. Разликују се два облика – виши и нижи. Обе
карактеришу танки зидови и косо засечен обод. Украс је најчешће у виду танког
профилисаног ребра. (Зечевић 1997: 189)

У керамичком репертоару нивоа IV јављају се и облици слични онима из нивоа

III, међутим уступају место лонцима високих једноставних обода са реципијентом
издуженог облика и наглашеног високог рамена. (Т. VII 7-10) Рађени су на брзом витлу
од глине са доста песка у бојама печења од наранџасте и црвене до сивосмеђе.
Најчешћи украс је жљеб, тј. урезане појединачне водоравне или таласасте линије, па и
јамице испод самог обода. Аналогије овог типа лонаца представља материјал са низа
средњевековних локалитета Србије. Такође откривена су и 2-3 примерка лончића
угарске провенијенције који хронолошки припадају XV в.. Један одликују дебљи
зидови, зрнаста фактура, риђа боја печења и брзо витло, док су други израђени од
каолинасте глине, танких зидова и облика сличних пехару на нози. (Т. VIII 1-2)

Крчази су рађени на брзом витлу, ситнозрне фактуре и светлодрап боје печења.

(Т. VIII 10-11) Најзаступљенији је облик цилиндричног врата при врху левкасто
проширен и стањеног и оштро профилисаног обода. Дршка може бити тракаста
украшена утиснутим јамицама, или овалног пресека уколико је реч о млађим
варијантама. Веома су ретки налази глеђосаних крчага, најчешће зелене или
светлозелене боје. Они заједно са још пар црвено премазаних облика представљају
импортне форме. (Зечевић 1997: 189)

Некропола

Приликом грађевинских радова 1967.г. откривен је, и девастиран, већи број

скелетних гробова, да би каснија сондажна истраживања 1968.г. потврдила постојање
некрополе са скелетним гробовима на јужној страни средишњег дела платоа. Покојници
су сахрањивани у 3-4 нивоа, један преко другог, одвојени танким слојем земље. Гробови
из најплићег нивоа укопавани су до дубине од 1,84 м и значајно су оштећени. Очуване

25
су само лобање, док су остали делови скелета униптани изградњом бедема тврђаве. У
последњем нивоу, дубине до 3,00 м, укопани су у праисторијски слој. Свеукупно
откривено је 8 целих скелета. Покојници су положени на леђа, у опруженом положају,
са рукама спуштеним низ тело, у висини струка. Оријентације су североисток-југозапад
са лицем ка истоку. Гробне раке нису издвојене, али су у појединим гробовима
откривени остатци дасака и клинови, који сведоче о постојању сандука. Од гробних
прилога издвајају се налази 4 сребрне и једна златна ``S’’ наушница у секундарном
положају. (Т. II, 9-12) Од керамичког материјала откривена су само праисторијски
материјал. На основу налаза наушница некропола је датована у период X-XII в..
(Брукнер, Медовић 1968: 184, 186) У оквиру ранијих радова на простору некрополе
уочени су остатци објекта, што по мишљењу Вуксана упућује на постојање сакралног
објекта око кога се развијала некропола. (Вуксан 1997: 181)

Фортификације средњевековног Ковина

Фортификацијама нису биле предмет посебних истраживана, већ су искључиво

узгред помињане приликом објавњивања резултата археолошких истраживања. Тако о
њима постоји тек мали број уопштених података за сваки од хоризоната.

Најстарији откривени фортификациони елемент средњевековног Ковина је ров

уочен на источном делу платоа, откривен приликом радова 1986.г.. Он се везује за ниво I
(XII в.), са тим што је отворена могућност да је из старијег периода (краја XI в.), будући
да је укопан у првобитни слој здравице. Ров је ширине 1,5 м и правца је пружања
југозапад-североисток. У профилу избоченог југозападног угла налазишта уочени су

26
остатци другог рова. Овај ров је нешто већих димензија од оног откривеног у сонди 6,
међутим М. Вуксан предпоставља да су ове две ситуације повезане, односно да овај ров
представља елемент најстаријих фортификација.(Вуксан 1997: 181)

На постојање утврђења са палисадним бедемом упућује стање у јужном и

југоисточном делу локалитета, где је у профилу регистрована велика концентрација
крупних комада запеченог лепа, дебљине до 0,40 м, са отисцима и остатцима
угљенисаних греда дрвене конструкције. (Брукнер, Медовић 1968: 186) Греде су
равномерно слагане у хоризонталном положају, док су местимично постављени и
вертикални дрвени стубови са стопама од опека. 8 М. Вуксан предпоставља да је
подизању ових фортификација претходило поменуто нивелисање терена почетком
нивоа II на источном рубу налазишта. (Вуксан 1997: 181)

Ситуација забележена на северној, најбоље очуваној, ивици платоа указује да је

северни бедем млађег утврђења био од земљаног насипа са каменим подзидом. Такође
доказано је и постојање улаза у средишњем делу северног бедема, на месту данашњег
пролаза. (Вуксан 1989: 118)

На јужном делу платоа покушај реконструкције млађих фаза фортификација

значајно је отежан услед великих деструкција. 9 Остао је сачуван само мањи део одвојен
ширим прокопом од југозападног угла правоугаоног платоа, који није био обухваћен
досадашњим истраживањима. (Вуксан 1997: 181)

Очувани део чине видљиви остатци зидане куле и нешто западније, остатци
каменог бедема. Кула је квадратне основе (видљиве су јужна и западна страна)
димензија 10,5 x 10,5 м, са масивним пиластрима ширине 2 м и дужине 3,5 м на
угловима средине зидова. Темељ ширине до 0,6 м, је грађен од ситнијег ломљеног
камена заливеног малтером на подлози од два реда опека. Зидови и пиласти, сачувани
до висине од 1,10 м, зидани су у редовима крупног, делом притесаног, камена везаних
кречним малтером. Кула лежи на стерилном лесном слоју, а висинска разлика између
дна темеља и површине околног терена износи 4 м. (Вуксан 1997: 181-182)

8
Овај податак налази се у извештају П. Рашајског о стању на терену приликом обиласка локалитета
1954.г. (из документације Покрајинског завода за заштиту споменика културе – Нови Сад). (Вуксан 1997:
181)
9
Земља је са овог дела локалитета одвлачена због подизање насипа ради исушивања ковинтског рита
(радови су започети још 1882.г.), као и за потребе изградње пристаништа на Дунавцу 1932.г., када је овај
јужни део лесног узвишења уништен.

27
 Пиластар на југозападном углу куле наставља се зидом , који се по мишљењу М.
Вуксана 20 м западније спаја са зидом, односно зидовима, правца север-југ чији се
остатци виде нешто јужније. Ради се о рушевинама остатцима 3 међусобно додирујућа
зида ширине око 1,30 м. (Слика 5.) Најмасивнији је средњи зид (Зид 1), ширине 1 м, и
очуване висине од до 1,6 м (са темељном зоном). Зид има темељну стопу дебљине око
0,6 м од крупног камена и подлогом од ломљене опеке. Грађен је од крупнијег ломљеног
камена и ретким уломцима опеке са кречним малтером, са тим да је за западно, спољно
лице коришћен притесан камен. Зид 2 са источне стране зида 1, грађен је од ситније
ломљеног камена заливеног малтера, и слабо је очуван. Овај вероватно представља
темељну зону најстаријег бедемског зида. Трећи зид (зид 3) подигнут је уз западну
страну зида 1 и веома је оштећен. Грађен је од ситнијег ломљеног камена са доњом
ивицом темеља 1,10 м изнад темеља зида 1. (Вуксан 1997: 182)

Посматрањем вертикално засечених страница овог дела терена и издвајањем

слоја шута у нивоу темељне зоне куле, намеће се утисак да кула припада стратиграфски
млађем слоју у односу на Зид 2. Тањи малтерни слој (под) уочен 40 цм испод доње
ивице зида 3 указује на постојање грађевинског објекта уз западну страну зида 1. Ретки
уломци керамике прикупљени из слоја светложуте земље изнад малтерног пода, могу се
оквирно датовати у XIV в.. Остаје отворено питање хронолошкох односа изградње
зидова 1 и 3, као и временско опредељење подизања куле и њеног повезивања са овим
делом бедема. (Вуксан 1997: 182)

Закључна разматрања

Средњевековни Ковин је највероватније од свог настанка био заштићен земљним

бедемом. Највероватније у првој половини XII в. долази до ширења насеља и обима
њихових бедема. Новоподигнути бедеми били су палисадног типа, а ове догађаје
свакако треба везати за угарско-византијске сукобе. (Вуксан 1997: 182-183)

Следећа обнова може се ставити на почетак млађе фазе средњевековног

постојања Ковина након страдања насеља, што потврђује најмлађи слој, слој паљевине,
другог нивоа оквирног датовања у средину XIII в.. Да се ради о тешком страдању након
кога је живот насеља, изгледа и потпуно замро за неко време, јасно се види из
керамичког материјала трећег нивоа становања који се типолошки битно разликује од

28
материјала претходног нивоа. Нажалост за овај период, у историји посебно обележен
разорном најездом Мoнгола, нема писаних података о Кoвину, међутим може се са
одређеном дозом сигурности ово страдање приписати управо Монголима. Питање
колико је времена прошло од овог разарања до поновног насељавања локалитета остаје
отворено. Ковин поново у изворима јавља тек средином XIV в. и то као већ развијен
град, што нам даје terminus ante quem. Да од уништења до обнове није протекло пуно
времена упућује нас керамички материјал нивоа 3, где се са новим формама у раном
периоду овог нивоа јављају и форме карактеристичне за ниво 2. Обновом утврђење
добија камене, или каменом ојачане земљане бедеме, од којих је до сада идентификован
само мали део – зид 2. (Вуксан 1997: 183)

Ковинско утврђење које се помиње често у XIV в. као пролазно боравиште

угарског краља Жигмунда и његове војске, највероватније је утврђење са каменим
бедемима. Управо за то време треба везати изградњу појединих делова бедема (зид 1),
ако не и целог утврђења на јужном делу локалитета. (Вуксан 1997: 183)

Крај XIV и прве четири деценије XV в. је време највећег привредног

просперитета насеља, али и сталне опасности од Турака, па се може предпоставити да
су тада предузимане и одређене мере у погледу ојачавања утврђења. Ова ојачавања би
највероватније представљао зид 3.

Турски напад на Ковин 1439.г. био је изузетно разаран, ипак, утврђење је убрзо
обновљено, мада је тешко рећи у ком обиму. Чини се вероватно да изградњу куле и дела
бедема треба определити у период од времена непосредно после рушења до почетка
осамдесетих година тог века, када су предузете нове мере обезбеђивања јужне границе
Угарске. (Буксан 1997: 183)

Након Турских освајања Баната средином XVI в., град пропада, свакако делом
зато што Дунав престаје да буде граница. Управо у време турске власти (од средине XVI
до прве половине XVIII) када утврђење губи функцију насеље се помера ка северу.
(Вуксан 1997: 183)

29
Библиографија:

1. Барачки, С. 1977. Југоисточни Банат у раном средњем веку – каталог уз

изложбу, Народни музеј у Вршцу, Вршац.

2. Brukner, O,. Medović, P. 1968 Kovin, grad – višeslojno nalazište, u: Arheološki

Pregled 10, стр. 184-188.

3. Византијски Извори за Историју народа Југославије Том IV, 1971. Београд.

4. Вуксан, М. 1989. Ковин, Локалитет Град – сондажно истраживање 1986. године,

у: Гласник Српског Археолошког друштва 5 (1988), Београд, стр. 117-123.

30
5. Вуксан, М. 1997. Ковин град – средњевековно насеље и утврђење, у: Рад Музеја
Војводине 39, Нови Сад, стр. 175-184.

6. Грчић, M. Станковић, С., Гавриловић, Љ., Радовановић, С., Степић., М., Ђурђић,
С., 2008. Географија за III разред гимназије, Завод за издаванје уџбеника,
Београд..

7. Динић-Кнежевић, Д. 1986. Дубровник и Угарска у средњем веку, Нови Сад.

8. Динић, М. 1978. Жупанија Кеве између Дунава и Фрушке Горе, у: Српске земље у
средњем веку, Београд, стр. 292-293.

9. Динић, М. 1978. Браничево у средњем веку, у: Српске земље у средњем веку,

Београд, стр. 84-112.

10. Дукић, Д. 1982. Воде и водопривредни проблеми, у: Социјалистичка република

Србија, Београд, 87-116.

11. Дукић, Д. 1983. Дунав – хидрографски преглед, у: Пловидба на Дунаву и

његовим притокама кроз векове (зборник радова са међународног скупа
одржаног 5. И 6. Јуна 1979. Године), Београд, 15-49.

12. Зечевић, Е. 1997. Преглед керамичког материјала са локалитета Град у Ковину, у:

Рад Музеја Војводине 39, Нови Сад, стр. 185-197.

13. Калић, Ј. 1981. Српски велики жупани у борби са Византијом, у: Историја

Српског народа I, Београд, стр. 197-211.

14. Pribaković, D. 1963. Gradski park – Kovin, germanska nekropola i sarmatsko naselje,
u: Arheološki Pregled 5, Beograd, str. 129-120.

15. Радичевић, Д. 2010. Археолошка налазишта X-XIII столећа у Банату I и II,

необљављена докторска дисертација.

16. Радонић, Ј. 1939. Србија и Угарска у средњем веку, Војводина I, стр. 128-144.

17. Спремић, М. 1982. Дуга војна и обнова државе, у: Историја Српског народа II,
Београд, стр. 254-267.

18. Спремић, М. 1982. Пропаст средњевековне државе, у: Историја Српског народа

II, Београд, стр. 303-314.

19. Спремић, М., Калић, Ј. 1982. Султан Мехмед II освајач и Србија, у: Историја
Српског народа II, Београд, стр. 289-303.

31
 20. Ћирковић, С. 1970. Прилози за историју Ковина у среднјем веку, у: Зборник за
историју Матице српске св. 1. Нови сад, стр. 83-85.

21. Ћирковић, С. 1982. Године криза и превирања, у: Историја Српског народа II,
Београд, стр. 47-74.

22. Ћирковић, С. 1982. Кретања према северу, у: Историја Српског народа II,
Београд, стр. 314-329.

23. Ћирковић, С. 1982. Српска властела у борби за обнову Деспотовине, у:

Историја Српског народа II, Београд, стр. 373-390.

24. Mirković, M. 1968. Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji, Београд.

25. Шкривањић, Г. 1979. Идрисијеви подаци о југословенским земљама (1154), у:

Monumenta cartographica Jugoslaviae II, Београд, стр. 12 -23.

Извори Илустрација:

Слика 2. – Вуксан 1997: 175, Сл. 1.

Слика 3. – Вуксан 1997: 176, Сл. 2.

Слика 4. – Вуксан 1997: 178, Сл. 3.

Слика 5. – Вуксан 1997: 183, Сл. 7.

Табла I – Arheološki Pregled 10: ТABLA LXIV

Табла II – Arheološki Pregled 10: ТABLA LXV

Табла III – Зечевић 1996: 192.

Табла IV – Зечевић 1996: 193.

Табла V - Зечевић 1996: 194.

Табла VI – Зечевић 1996: 195.

Табла VII – Зечевић 1996: 196.

Табла VIII - Зечевић 1996: 197.

32
Илустрације:

Ковин

Слика 1. Југоисточна Европа и Панонска низија

33
Слика 2. Положај Ковина, карта А. Ф. Марсиљија

Слика 3. Марсиљијев план Ковина.

34
Слика 4. Локалитет Град – Ситуациони план

1-5 сондажна истраживања 1968.г.; 6 заштитно ископавање 1986.г.; 7 кула; 8 зидови бедема.

35
Слика 5. Зидови бедема, снимљено са југа.

36
T. I . Материјал са истзаживања 1968.г.

37
T. II. Материјал са истзаживања 1968.г.

38
Т. III.

39
T. IV.

40
T. V.

41
T. VII

42
T. VIII.

43