Клизаво је ходати и по трави, тло лети под ногама. Волонтер је спор , они су хитри.

Волонтер је
стар, ои су млади. Волонтер је сит, они су полугладни. Волонтер је један, њих је 67 (и нешто више).
Бирај коме се кичма највише искривила од уског простора у коме је, бирај оне који су заборавили
како изгледа прости псећи ход, усправан, онај какав има новопирдошлица из шестице.

Псећи живот је дуг, једног дана ће сви бити прошетани. Данас можда заједнички изађу из боксева.
Уколико поподне дође неколико волонтера, што се само недељом догоди, то ће се обистинити.
Уколико не, бар ћемо повадити ове из жица, мале. За велике немамо сви ни петљу ни снагу. Сви су
добро, довели смо их у ред толико да не изазивају сажаљење. Обрнемо круг шетње, порцију
мажења, па у кавез. После стиже донирана и волонтерска храна. Сви су добро, осим несрећника
са срчаним црвом које чекамо да абуду очитани и да бисмо знали шта им је тачна терапија. Иако
је све стабилно за јадне услове у којима су, тужно је. Ако азилског пса не запустиш тако да личи на
самртника, шансе за удомљење му нису неке. Није довољно јадан. А ти сад , волонтерскоа руко,
дозволи да изгледају јадније и тужније него што већ јесу, него што им је! Неправда, па то ти је –
кричи неко дете у нама. Немамо прорачунато срце, њихове очи су довољно осенчене и без
испланираног јада.

Ми смо данас поделили још један псећи дан напола, успешно. Молимо се у себи да поподне дође
неки од најављених удомитеља и спасе одавде још једну душу. Да их остане 66, да сутра једне очи
мање дозивају да буду изабране за један круг по једном кругу стазе у прихватилишту.

Ово је био азилски дневник за 22. 1. 2023.