PROLOG

KARTA BRDA SVETE JELENE

1733. Pad gradova (eksperimentalistički režim lutkara zarazio je Prsten

superprovodničkom kugom)
2851. Prvi kontakt: Lažljivo kopile zabija se u Prsten
2878. Topla igla istrage napušta Kanjon
2880. Topla igla istrage stiže do Prstena
2881. Ponovo je uspostavljena stabilnost Prstena

2882.

Poslednji je plesao.

Plesali su dokle god je pogled sezao, ispod tavanice od ravnog ogledala.

Desetine hiljada pripadnika njegovog roda kretalo se u čvrstim ustrojstvima koja su
podsećala na ogromne mutirajuće krivine, naizmenično dižući i spuštajući glave
kako bi se što bolje orijentisali. Klepetanje njihovih kopita stapalo se s muzikom,
podsećajući na sto hiljada kastanjeta.
Šutni kratko, šutni u stranu, okreni se. Jedim okom prati suigrača. U ovom
pokretu i u narednom ne smeš pogledati prema zidu koji skriva Neveste. Ne smeš
dodirnuti. Milionima godina takmičarski ples i široki spektar ostalih društvenih
vektora određivao je ko će se pariti, a ko ne.
S druge strane opsene plesa pomaljala se opsena prozora, udaljenog i
ogromnog. Prizor Skrivenog Patrijarha koji se ukazivao Poslednjem predstavljao je
distrakciju, temeljni rizik, prepreku u okviru plesa. Isturi glavu; pokloni se...
Ostali tronožni plesači, nepregledni pod i tavanica, predstavljali su projekcije
iz memorije kompjutera na Toploj igli istrage. Ples je pomagao Poslednjem da
sačuva svoje veštine, reflekse, zdravlje. Ova godina prošla je u ukrućenosti,
oporavljanju i razmišljanju; međutim, takva stanja mogla su se u trenu izmeniti.
Pre jednu zemaljsku godinu, ili pre pola arhaične godine na svetu lutkara, ili pre
četrdeset rotacija Prstena... Poslednji i njegovi sužnji tuđinci pronašli su lađu
dugačku jednu milju ukotvljenu ispod Karte Marsa. Nazvali su je Skriveni Patrijarh
i isplovili, ostavivši Poslednjeg. Prozor u plesu Poslednjeg predstavljao je prizor u
stvarnom vremenu koji je prenosila mrena u košu na pramčanom jarbolu Skrivenog
Patrijarha.
Ono što je prozor prikazivao bilo je stvarnije od plesača.
Hmii i Luis Vu lenjo su se vukli u prednjem planu. Pobunjene sluge Poslednjeg
delovale su pomalo iscrpljeno. Medicinski programi Poslednjeg obojici su
povratili mladost, ima tome tek nešto više od dve godine. Još su bili mladi i zdravi,
ali i mlitavi i tromi.
 Šut pozadi, dodirni kopita. Okreni se, očeši se jezicima.
Veliki Okean ležao je ispod mora magle. Vetrom uskovitlana magla stvarala je
aerodinamična ustrojstva preko golemog broda. U blizini obale magla se skupljala
poput talasa koji će se o nju razbiti. Iznad magle izdizali su se samo koševi na
jarbolima visokim šest stotina stopa. Daleko u unutrašnjosti kopna, planinski
vrhovi parali su beli prekrivač; bili su gotovo crni i sjajni.
Skriveni Patrijarh vratio se kući. Još malo pa će Poslednji izgubiti svoje
sadruge tuđince.
Mrena je uhvatila glasove.
Luis Vu: "Gotovo da sam siguran da su ono tamo planina Hud i planina Reiner.
Ono tamo ne prepoznajem, ali ako planina Sveta Jelena nije pre skoro hiljadu
godina raznela svoj vrh, onda bi to mogala biti ona."
Hmii: "Planina na Prstenu ne eksplodira osim ako je ne pogodiš meteorom."
"Upravo to i hoću da kažem. Mislim da ćemo proći pored karte zaliva San
Franciska za manje od deset časova. Imajući u vidu vrstu vetra i talasa koji nastaju
na Velikom Okeanu, biće ti potreban pristojan zaliv za tvoj lender, Hmii. Možeš
odande otpočeti svoju invaziju, ako ti ne smeta da budeš upadljiv."
"Volim da budem upadljiv." Kzin je ustao i protegnuo se, izbacivši kandže.
Osam stopa krzna posutog bodežima, prava košmarna vizija. Poslednji je morao da
podseti sebe kako je pred njim samo hologram. Kzin i Skriveni Patrijarh nalazili su
se 300.000 milja daleko od svemirske letelice zakopane ispod Karte Marsa.
Okreni se, prednje noge klize ulevo, korak ulevo. Ne obraćaj pažnju na ono što
ti odvlači pažnju.
Kzin ponovo sede. "Ovaj brod imao je unapred određenu sudbinu, zar ne misliš
i ti tako? Bio je sagrađen za invaziju Karte Zemlje. Ukrala ga je Tila pošto je
postala zaštitnik, kako bi osvojila Kartu Marsa i središte za popravke. A sada se
Skriveni Patrijarh vraća da ponovo osvoji Zemlju."
Unutar osakaćenog međuzvezdanog broda Poslednjeg počeo je da duva sve jači,
sve hladniji vetar kroz kabinu. Ples je postajao sve brži. Znoj je natopio elegantno
očešljanu grivu Poslednjeg i slivao mu se niz noge.
Kroz prozor je dopiralo više od vidljive svetlosti. Zahvaljujući radaru mogao je
da vidi veliki zaliv, na jugu prema orijentisanosti karte, i ljušture gradova koje su
arhaični kzini podigli duž obale. Zaobljenost planete bi to sakrila od njega.
Luis reče: "Nedostajaćeš mi."
Nekoliko trenutaka moglo je izgledati da ga njegov sadrug nije čuo. A onda je
ogromna masa narandžastog krzna progovorila, ne okrenuvši se. "Luise. Tamo se
nalaze gospodari koje sam u stanju da pobedim i ženke koje mogu da mi podare
decu. Tamo je moje mesto. Ne tvoje. Tamo, tamo su hominidi robovi, a i nisu ni od
tvog roda, zapravo. Ti ne bi trebalo da pođeš, ja ne bi trebalo da ostanem."
"Da li sam ja rekao nešto drugo? Ti odlaziš, ja ostajem. Nedostajaćeš mi."
"Iako se tvoj razum tome protivi."
"Ah."
 Hmii reče: "Luise, pre mnogo godina čuo sam jednu priču o tebi. Moram saznati
istinu."
"Nastavi."
"Pošto smo se vratili na naše svetove, pošto smo predali brod lutkara našim
uvaženim vladama da ga prouče, Čtara-Rit te je pozvao da slobodno posetiš park
lova pokraj grada Čvarambrova Krvi. Ti si bio prvi tuđinac koji je u njega ušao ne
zato da bi umro. Proveo si dva dana i jednu noć u njemu. Kako je bilo?"
Luis je ostao nepokretno da leži na leđima. "Uglavnom mi se svidelo. I to zbog
časti koja mi je ukazana, čini mi se, ali s vremena na vreme čovek mora da iskuša
svoju sreću."
"Čuli smo priču, naredne noći na banketu Čtara-Rita."
"Šta si čuo?"
"Nalazio si se u unutrašnjem kvadrantu, među uvezenima. Pronašao si jednu
vrednu životinju..."
Luis se istog časa ispravi i sede. "Belog bengalskog tigra! Pronašao sam divnu
zelenu šumu koja se ugnezdila među svim tim crvenim i narandžastim biljnim
životom kzinta, i osećao sam se nekako bezbedno, prijatno i nostalgično. A onda je
taj - taj predivan... faz... ljudožder izišao iz grmlja i pogledao me. Hmii, bio je
tvoje veličine, težio je možda osam stotina funti i bio je izgladneo. Izvini, nastavi."
"Šta je to benglaski tigar?"
"Nešto naše, sa Zemlje. Drevni neprijatelj, moglo bi se reći."
"Rečeno nam je da si žurno prošao pored njega da dohvatiš jednu granu. Da si
stao nasuprot tigra i zamahnuo granom kao da je oružje, te ga upitao: 'Sećaš li se?'
Tigar se okrenuo i otišao."
"Aha."
"Zašto si to uradio. Da li tigrovi govore?"
Luis se nasmejao. "Pomislih da će možda da ode ako se ne budem ponašao kao
plen. Da to nije upalilo, imao sam nameru da ga raspalim po nosu. U blizini se
nalazilo to raspolućeno drvo, i čvrsta grana koja je mogla da posluži kao toljaga. A
obratio sam mu se jer je neki kzin možda slušao. Već bi samo po sebi bilo grozno
umreti kao glupavi turista u Patrijarhovom parku za lov. Umreti kao kukavni plen,
bljak."
"Da li si znao da ti je Patrijarh dodelio čuvara?"
"Ne. Mislio sam da možda ima monitora, kamera. Posmatrao sam tigra kako
odlazi. Okrenuo sam se i našao se licem u lice sa naoružanim kzinom. Gotovo da
sam iskočio iz kože. Pomislih od njega da je još jedan tigar."
"Rekao je da malo nedostajalo da te ošamuti. Izazvao si ga. Bio si spreman da
ga mlatneš toljagom."
"Rekao je da je hteo da me ošamuti?"
"Tako je."
Luis Vu se nasmeja. "Imao je ošamućivač ARM-a sa ugrađenom drškom. Vaš
patrijarh nikada nije naučio kako se pravi milosrdno oružje, tako da su morali da ga
kupuju od Ujedinjenih Nacija, pretpostavljam. Upravo sam se spremao da
zamahnem toljagom. Ispustio je pušku i pustio kandže, te shvatih da je kzin i
nasmejah se."
"Kako?"
Luis je zabacio glavu unazad i nasmejao se, širom otvorivši usta i pokazavši sve
zube. Da je to uradio jedan kzin, to bi predstavljalo otvoren izazov; Hmiijeve uši
sasvim se priljubiše.
"Hahahaha! Nisam mogao da se zaustavim. Bio sam tanj srećan. On nije
nameravao da me ošamuti. Ubio bi me jednim pokretom kandži, ali je uspeo da se
savlada."
"Bilo kako bilo, priča je zanimljiva."
"Hmii, nešto mi pade na pamet. Kada bismo mogli da odemo sa Prstena, ti bi
želeo da se vratiš kao Hmii, zar ne?"
"Mali su izgledi da bi iko znao za mene. Tretman podmlađivanja Poslednjeg
uklonio je i moje ožiljke. Izgledao bih nešto stariji od svog najstarijeg sina, koji
mora da sada upravlja mojim imanjima."
"Aha. A Poslednji možda ne bi hteo da sarađuje..."
"Ne bih to tražio od njega!"
"Da li bi tražio od mene?"
Hmii odvrati: "Ne bi bilo potrebe."
"Nisam baš stekao utisak da bi partijarh mogao da prihvati reč Luisa Vua kada
je posredi tvoj identitet. Ali on bi to učinio, zar ne?"
"Verujem da bi, Govorniče-sa-tigrovima. Ali ti si izabrao da umreš."
Luis frknu. "Oh, Hmii, ne umirem ništa brže od tebe! Najverovatnije mi je
preostalo još pedesetak godina, a Tila Braun je smrskala magični medicinski
komplet Poslednjeg."
Poslednji pomisli kako je sad dosta.
"Mora da ima vlastite medicinske pogodnosti na komandom mostu", primeti
kzin.
"Ne možemo dopreti do njih."
"I kuhinja ima medicinske programe, Luise."
"Morao bih da molim jednog lutkara."
Možda bi ih razbesneo ako bi ih prekinuo. A da im odvrati pažnju?
Govor lutkara bio je sažetiji i fleksibilniji od bilo kog ljudskog ili kzinti jezika.
Poslednji je odzviždao-odcvrkutao nekoliko rečenica: naredba () ples () pređi u
niži nivo složenosti () ponovo () pređi na mrenu šest Skrivenog Patrijarha ()
prenos/prijem () pošalji sliku, zvuk, bez mirisa, bez teksture, ošamućivač isključen.
"Hmii, Luise..."
Obojica su poskočili, zatim se zakotrljali i ustali, zablenuvši se.
"Da li sam vas prekinuo? Želim da vam pokažem određene slike."
Na trenutak su samo gledali ples. Poslednji je mogao da pretpostavi koliko
mora da blesavo izgleda. Lica obojice počeše da se razvlače u osmeh; dok je
Luisovo izražavalo veselje, Hmiijevo je izražavalo bes. "Uhodio si", reče Hmii.
"Kako?"
"Podigni pogled. Nemoj je uništiti, Hmii, samo pogledaj iznad sebe u jarbol
koji podupire radio-antenu. Nadohvat ti je kandži..."
Lica tuđinaca veoma su se uvećala. Luis reče: "Liči na bronzanu paučinu sa
crnim paukom u središtu. Fraktalno ustrojstvo. Teško ga je videti... takođe je teško
videti gde se završava. Mislio sam da ih plete neki insekt sa Prstena."
Poslednji im reče: "To su kamera, mikrofon, teleskop, projektor, a i neke druge
alatke. Širi se. Ostavio sam ih na raznim mestima, ne samo na ovom brodu. Luise,
možeš li da pozoveš svoje goste?" Zvižduk: naredba () lociraj graditelje gradova.
"Treba nešto da vam pokažem. I oni bi trebalo ovo da vide."
"Šta to izvodiš, liči na tai-kvon-do", reče Luis.
Nareba () Traži: tai-kvon-do.
Pojavilo se obaveštenje. Borbeni stil. Glupost: njegova vrsta nikada se nije
borila. Poslednji reče: "Ne želim da izgubim mišićni tonus. Neočekivano uvek
dolazi u najnezgodnijem času." Među plesačima se otvorio drugi prozor: graditelji
gradova pripremali su obrok u ogromnoj kuhinji. "Sigurno vidite..."
Hmiijeve kandže sevnuše prema lutkarevim očima. Prozor broj šest belo je
zatreperio i zatvorio se.

Šut. Provuci se pored Predvodnika trenutka. Ustani. Pomeri se milimetar; ustani.

Strpljenje.
Mogu da ga izbegavaju. Izbegavaju ga već deset časova, i pola arhaične godine
pre toga; ali moraju da jedu.
Drveni sto bio je ogroman, veličine kzinskog stola za bankete. Pre godinu dana
Poslednji je morao da isključi kanal za njuh u mreni, zbog smrada usirene krvi koji
se dizao sa stola. Smrad je sada bio nešto slabiji. Uklonjene su kzinske tapiserije i
ovlaš izrezbarene freske, jer su bile suviše krvave za ukus hominida. Nešto od toga
premešteno je u Hmiijevu kabinu.
U vazduhu se osećao jak miris pečene ribe. Kavaresksenjajok i Harkabiparolin
poslovali su po pomoćnoj kuhinji.
Njena mala kćer delovala je sasvim srećno, ostavljena na jednom kraju stola.
Na drugom kraju, sirova polovina ogromne ribe čekala je kzina.
Hmii je primetio ribu. "Imali ste sreće", reče on sa odobravanjem. Očima je
šarao po tavanici i zidovima. Pronašao je ono što je tražio: svetlucavu fraktalnu
paukovu mrežu neposredno ispod velike narandžaste sijalice u samom vrhu kupole.
Uđoše graditelji gradova, brišući šake. Kavaresksenjajok, momak tek izišao iz
puberteta; Harkabiparolin, njegova saputnica, nekoliko godina starija; oboje
sasvim ćelavih temena, sa kosom koja im je padala preko lopatica. Harkabiparolin
podiže bebu i dade joj da sisa. Kavaresksenjajok reče: "Uskoro ćemo vas izgubiti."
Hmii reče: "Imamo uhodu. To sam i mislio, ali sada znamo zasigurno. Lutkar je
postavio kamere unaokolo."
 Dečak se nasmejao njegovom besu. "Isto bismo i mi njemu učinili. Prirodno je
tragati za znanjem!"
"Za manje od jednog dana oslobodiću se lutkarevog pogleda. Kava, Harki,
mnogo ćete mi nedostajati. Vaše društvo, vaše znanje, vaša iskrivljena mudrost. Ali
moje misli pripadaće samo meni!"
Sve ih gubim, pomisli Poslednji. Preživljavanje predlaže da sagradim put koji
će ih vratiti k meni. On reče: "Narode, da li biste mi posvetili jedan sat da vas
zabavim?"
Graditelji gradova zinuše. Kzin se isceri. Luis Vu primeti: "Da nas zabaviš...
Svakako."
"Da li biste ugasili svetlo?"
To je učinio Luis. Lutkar je zviždukavo zapevao. Posmatrao je na displeju
njihova lica.
Tamo gde se nekada nalazila mrena, sada su videli prozor: pogled kroz vetar i
kišu, niz obod ogromne metalne ploče. Daleko ispod, na stotine nagomilanih belih
humanoidnih obličja. Delovali su dosta društveno. Trali su se jedni o druge bez
imalo neprijateljstva, a tu i tamo su se parili, ne tražeći privatnost.
"Ovo je vreme sadašnje", objavi Poslednji. "Posmatram ovo mesto od kada smo
vratili Prsten na njegovu orbitu."
Kavaresksenjajok reče: "Vampiri. Flipe, Harki, da li ste ih ikada videli ovoliko
na jednom mestu?"
Luis upita: "Dakle?"
"Pre nego što sam vratio našu sondu u Veliki Okean. Koristio sam je za
raspršivanje mrena. Gledate oblast koju smo prvu istražili, sa najviše strukture koju
sam mogao da pronađem, kako bih imao najbolji mogući pregled. Nažalost, kiša i
oblaci od početka mi zaklanjaju pogled. Ali, Luise, ti možeš da vidiš da ovde ima
života."
"Vampiri."
"Kavaresksenjajok, Harkabiparolin, to je levo od mesta na kome ste vi živeli.
Vidite li da život tamo cveta? Mogli biste da se vratite."
Žena je čekala, odlažući da donese sud. Dečak se kolebao. Izgovorio je nešto na
svom jeziku, neprevodivo.
"Ne obećavaj ono što ne možeš da pružiš", reče Luis Vu.
"Luise, izbegavaš me od kada smo spasli Prsten. Uvek govoriš kako smo prešli
lemilicom preko stotina hiljada milja naseljenog područja. Preispitao sam tvoje
brojke. Ti ne slušaš. Uveri se sam, oni su još živi!"
"Divno", reče Luis. "Vampiri su preživeli!"
"Ne samo vampiri. Gledaj." Poslednji je zazviždao; zumirane su bile udaljene
planine.
Tridesetak hominida marširalo je kroz prolaz između vrhova. Dvadeset jedan
vampir; šestoro malih crvenokožaca pastira koje su videli tokom svoje poslednje
posete; petoro većih, tamnijih hominidnih stvorenja; dvoje od maloglave vrste, koje
možda nije trebalo ubrajati među razumne. Sva lovina bila je naga, i niko od njih
nije pokušavao da pobegne. Bili su umorni, ali veseli. Svaki član druge vrste imao
je vampira za pratioca. Samo je nekolicina vampira nosila odeću koja ih je štitila
od hladnoće i kiše. Odeća je očigledno bila pozajmljena, skrojena da odgovara
nečem drugom, a ne onome što ju je sada nosilo.
Vampiri uopšte nisu bili razumni ili su bar Poslednjem tako rekli. Pitao se da li
bi životinje držale robove ili stoku... ali nema veze. "Luise, Hmii, vidite li? Ima i
drugih živih vrsta, takođe živih. Jednom sam čak video i graditelja gradova."
Luis Vu primeti: "Ne vidim rak i ne vidim mutacije, ali mora da postoje.
Poslednji, obaveštenja sam dobio od Tile Braun. Tila je bila zaštitnik, bistrija od
tebe i mene. Rekla je, jedan i po bilion mrtvih."
Poslednji reče: "Tila je bila inteligentna, ali ja na nju gledam kao na ljudsko
biće, Luise. Čak i posle njene promene: ljudsko. Ljudska bića ne gledaju opasnosti
u oči. Lutkare zovete kukavicama, ali ne gledati je kukavičluk..."
"Mani se toga. Prošlo je godina dana. Rak može da odnese deset ili dvadeset.
Mutacije odnose celo pokolenje."
"Zaštitnici imaju svoja ograničenja! Tila nije imala pojma koliko su moćni moji
kompjuteri. Ostavili ste me da izvršim podešavanja, Luise..."
"Mani se toga."
"Nastaviću da tražim", reče lutkar.

Poslednji je plesao. Maraton će se nastaviti dok on ne pogreši. Iscrpljivao se;

telo će mu se oporaviti, a potom ojačati.
Nije se potrudio da prisluškuje dok su tuđinci večerali. Hmii nije razorio mrenu,
ali ubuduće neće razmenjivati tajne nadohvat nje.
I ne treba. Tokom godinu dana, dok je njegova šarolika posada i dalje
pokušavala da sredi stvari vezane za Tilu Braun i nestabilnost Prstena, leteća sonda
Poslednjeg razastrla je mrene po celom Skrivenom Patrijarhu.
Više bi voleo da se usredsredio na ples.
Biće dovoljno vremena za to. Hmii će uskoro otići. Luis će se povući u ćutanje.
Kroz godinu dana i on će možda napustiti brod, prepustiti kontorolu Poslednjem.
Bibliotekari graditelji gradova... da se pozabavi njima?
U izvesnom smislu oni su već za njega bili izgubljeni. Poslednji je kontrolisao
medicinsku opremu na Igli. Ako bi uvideli da je iskoristio svoju moć za
iznuđivanje, shvatili bi istinu. Ali bio je suviše otvoren. I Hmii i Luis odbili su
medicinsku pomoć s njegove strane.
Luis Vu i Hmii išli su žurno niz hodnik u senci. Recepcija je bila veoma slabo
osvetljena i neće primetiti paučinu. Poslednji je uhvatio samo deo razgovora. Posle
ga je pustio nekoliko puta.
Luis: "...igra dominacije. Poslednji mora da ima kontrolu nad nama. Suviše smo
mu bliski, mogli bismo i te kako da ga povredimo."
Hmii: "Pokušao sam da dokonam kako."
 Luis: "Ozbiljno si pokušao? No, nema veze. Ostavio nas je same godinu dana, a
zatim se pojavio usred rutinske vežbe. Čemu trud? Ništa u tom prenosu nije
delovalo hitno."
Hmii: "Znam kako ti razmišljaš. Čuo nas je, zar ne? Ako mogu da se vratim u
Patrijaršiju, neće mi biti potreban Poslednji da povratim svoja dobra. Imam tebe.
Ti ne tražiš da ti se plati."
Luis: "Aha."
Poslednji je razmišljao da li da ih prekine. Šta da kaže?
Hmii: "Mene je držao u šaci zahvaljujući izgubljenim posedima, ali čime je
držao u šaci tebe? Uz pomoć žice, ali prestao si da se drogiraš. Autodok u lenderu
je bio uništen, ali u kuhinji sasvim sigurno postoji program za spravljanje
osnažujućeg začina?"
"Vrlo verovatno. I za tebe."
Hmii je to odbacio, mahnuvši rukom. "Ali ako dopustiš sebi da ostariš, on nema
ništa."
Luis klimnu.
"Ali hoće li ti Poslednji poverovati? Za lutkara... Ne vređam te. Siguran sam da
govoriš istinu, Luise. Ali za lutkara je ravno samoubistvu kada neko dopusti sebi da
ostari."
Luis klimnu, ćutke.
"Je li to opravdanje za bilion ubistava?"
Luis bi prekinuo razgovor neke druge večeri, ali sada reče: "Opravdanje za
obojicu. Ja ću umreti od starosti. Poslednji gubi svoje sužnje... gubi kontrolu nad
svojim okruženjem."
"Ali da su preživeli?"
"Da su preživeli. Da. Poslednji je zapravo obavio programiranje. Ja nisam
mogao da uđem u tu oblast središta za popravke. Vrvela je od drveta-života. Ja sam
mu omogućio da rasprši mlaz plazme sa sunca na preko pet posto Prstena. Da to
nije uradio, onda bih ja mogao... da živim. I tako me Poslednji ponovo poseduje. A
to je važno, ako sam ja razlog što ne poseduje tebe."
"Tačno."
"I tako, pokaži Luisu stari snimak i reci mu da je to prenos uživo..."
Dizao se vatar, naleti su zatomljivali glasove. Hmii: "Šta ako... brojke..."
"...Poslednjeg da odustane..."
"...mozak stari brže od ostalih delova tvoga tela!" Kzin je izgubio strpljenje,
spustio se na sve četiri i odskakutao niz palubu. Nije bilo važno. Bili su izvan
dometa.
Poslednji je zašištao poput najvećeg aparata za espreso na svetu koji se
raspada.
U tom njegovom šištanju bilo je uspona i prizvuka koje nijedno stvorenje sa
Zemlje ili Kzina nije moglo da čuje, sa harmonicima koji su sadržavali ogromne
količine informacija. Poreklo dvaju vrsta koje jedva da su napustile pašnjake,
odnosno sišle sa drveća. Planovi opreme koja će naterati sunce da zablešti, zatim
da se blesak pretvori u laserski snop, u top razmera Prstena. Delovi kompjuterske
opreme smanjeni na kvantni nivo raspršili su se po kabini Poslednjeg poput sloja
boje. Programi velike otpornosti i snage.
Vi izopačeni otpaci poludivljeg, polurazumnog roda! Vaš sažaljenja vredan
zaštitnik, vaša Tila rođena pod srećnom zvezdom, nije bila ni prilagodljiva niti je
shvatala, ali vi čak niste ni toliko razboriti da slušate. Ja sam ih sve spasao! Ja,
pomoću softvera na svom brodu!
Jedan vrisak i Poslednji je ponovo bio miran. Nije preskočio nijedan korak.
Jedan unazad, naklon, dok Predvodnik trenutka upliće Mlade u kvadret: prilika da
se popije malo vode, koja mu je strašno potrebna. Jednu glavu povio je da usisa,
jednu izdigao da prati ples: ponekad je dolazilo do varijacija.
Da li je Luis Vu postajao senilan? Tako brzo? Odavno je prevalio dvestotu.
Osnažujući začin održavao je pojedina ljudska bića zdravim i razboritim čitavih
pet stotina godina, ponekad i više. Ali bez njegovih medicinskih pogodnosti, Luis
Vu bi mogao brzo da ostari.
A Hmii će otići.
Nije važno. Poslednji se nalazio na najbezbednijem zamislivom mestu. Njegov
brod bio je zatrpan u kubnim miljama ohlađene magme u blizini centra središta za
popravke na Prstenu. Ništa nije bilo hitno. Mogao je da čeka. Tu su bili i
bibliotekari. Nešto će se izmeniti... a tu je bio i ples.
Prvi deo: SENKOVITO GNEZDO
1. RAT MIRISA

@03 = 2892.

Oblak je prekrivao nebo poput sive metalne ploče. Žuta trava delovala je uvelo:
suviše kiše, nedovoljno sunca. Nema sumnje da se sunce nalazilo pravo iznad
glave, a i Luk je još bio na svom mestu, ali Valavirgilin nije videla ni jedno ni
drugo ima tome već dvadeset dana.
Krstarice su se kotrljale kroz beskrajnu izmaglicu, kroz visoku travu, na
točkovima visine čoveka. Vala i Kej bili su za kormilom; Barok se vozio iznad njih
kao topdžija. Barokova kćerka Forn spavala je ispod šatorskog krila.
Svakog dana - svakog časa...
Sabarokareš pokaza. "Je li to ono što ste tražili?"
Valavirgilin ustade sa svog sedišta. Mogla je da vidi gde je nepregledna trava
prestajala i počinjala nepregledna strnjika.
Kejverbrimis reče: "Oni su ostavili ovo ustrojstvo. Ugledaćemo stražare ili
žeteoce. Šefe, ne razumem kako si znala da će ovde biti divova trave. Ja nikada
nisam bio ovako daleko udesno. Ti, ti si iz Središnjeg Grada? To je stotinu dana
hoda nalevo."
"Reč je stigla do mene", reče Valavirgilin.
Ništa više nije pitao. Trgovačke tajne bile su samo njene.
Ukotrljali su se u strnjiku i okrenuli. Krstarice su se sada kretale brže. Strnjika
desno, trava do ramena levo. Daleko ispred, ptice su kružile i obrušavale se.
Velike, tamne ptice: lešinari.
Kejverbrimis dodirnu svoje pištolje da bi se umirio. Punili su se spreda, cevi
dugačke kao njegova podlaktica. Veliki Sabarokareš zavalio se u oklopnom tornju.
Na vrhu kontejnera nalazio se top, a on im je mogao biti potreban. Ostala kola
klatila su se levo i desno, pokrivajući Kejeva kola tako da je on mogao bezbedno
da istražuje.
Kružeći, ptice su se udaljile. Posvuda su ostavile crno perje. Dvadeset velikih
ptica, toliko se naždralo da je sada jedva letelo. Šta je moglo tolike da ih nahrani?
Tela. Mali hominidi zašiljenih glava, od kojih su neki ležali u strnjiki, neki u
nepokošenoj travi, gotovo sasvim oglodani. Na stotine njih! Mogli su da prođu i
kao deca, ali deca među njima bila su još manja.
Vala je potražila odeću. Na nepoznatom terenu nikada ne znate koji humanoidi
mogu biti inteligentni.
Sabarokareš se spustio na tle, sa pištoljem u šaci. Kejverbrimis je oklevao; ali
ništa nije iznenada iskočilo iz trave, i on krenu za njim. Foranajidli proturi pospanu
glavu kroz prozor i zinu. Bila je to devojka od nekih šezdeset falana, koja je upravo
ulazila u doba za parenje.
"Od sinoć", ubrzo reče Kej.
 Smrad trulenja još nije bio naročito snažan. Ako Demoni nisu stigli pre ptica,
onda ove žrtve mora da su bile pogubljene pred zoru. Vala upita: "Kako su umrli?
Ako je ovo jedan od običaja lokalnih divova trave, ne mogu reći da sam luda za
tim."
"Ovo su mogle i ptice da urade. Polomljene kosti, vidite? Ali ptice velikih
kljunova, koje traže moždinu. Ovo su sakupljači, šefe. Vidiš, tako se oni oblače, u
perje. Idu za žeteocima. Sakupljači love smirpove, vatrene tačke, sve što kopa.
Kada se trava pokosi, na videlo iziđu jazbine."
...Perje, tako je. To perje bilo je crno, crveno i purpurnozeleno, ne samo crno.
"Šta se, onda, ovde dogodilo?"
Forn reče: "Poznat mi je taj miris."
Ispod truleži: šta? Nešto poznato, što samo po sebi nije bilo neprijatno... ali
ipak je nateralo Foranajidli da se oseća nelagodno.
Valavirgilin je unajmila Kejverbrimisa kao vođu karavana jer je bio odavde, jer
joj se učinio sposoban. Ostali su bili njegovi ljudi. Niko od njih nije nikada bio
ovako daleko udesno.
Vala je znala više o ovom mestu od bilo koga od njih... ako je bila u pravu u
pogledu toga gde se nalaze.

"Pa, gde su oni?"

"Možda nas posmatraju", primeti Kej.
Vala je nadaleko videla sa svog mesta na pramcu krstarice. Otvoreni pašnjak
bio je ravan, žuta trava kratko pokošena. Divovi trave bili su visoki između sedam
i osam stopa. Da li su mogli da se sakriju u upola nižoj travi?
Trgovci su postavili svoje krstarice u obliku trougla. Njihov podnevni obrok
sastojao se od voća i korenja iz skladišta na pokretnim daskama. Skuvali su malo
lokalne trave sa korenjem. Nisu se domogli nikakvog svežeg mesa.
Nisu žurili. Većina hominida bila je bolje volje pošto bi se najela. Ako su
divovi trave razmišljali kao mašinski narod, pustiće tuđince da se najedu pre nego
što stupe s njima u vezu.
Nije došao nikakav ambasador. Karavan je krenuo dalje.
Tri krstarice kotrljale su se tromo preko otvorenog pašnjaka bez životinja koje
bi ih vukle. Velike četvrtaste drvene platforme imale su četiri točka u uglovima;
motor, smešten pozadi, pokretao je još dva pogonska točka. Kontejner od livenog
gvožđa išao je ispred motora, nalik na železnu kuću sa debelim dimnjakom. Velike,
tanke, pločaste opruge nalazile su se ispod pramca, ispod kormila. Kakav divljak
mogao je da se zapita kakva je to kula na kontejneru, ali šta bi pomislio ako nikada
nije video top?
Da je bezopasan.
Oblici boje zlataste trave, oblici suviše veliki da bi bili ljudi: dva velika
humanoida gledala su sa prevoja udaljenog brda. Vala ih je spazila tek kada se
jedan okrenuo i odskakutao preko polja trave. Drugi je potrčao duž prevoja, ka
mestu na kome će ga krstarice preći.
Čekao ih je, preprečivši im put, gledajući ih kako dolaze. Gotovo da je bio boje
zlataste trave: zlatasta koža, zlatasta griva. Veliki. Naoružan ogromnim
zakrivljenim mačem.
Kejverbrimis krenu u susret divu. Valavirgilin usmeri krstaricu za njim kao
kakvu prijateljsku jahaću životinju.
Udaljenost je unosila čudne obrte u dijalekat trgovine. Kejverbrimis je pokušao
da nauči Valu neke varijacije u izgovoru, nove reči i izmenjena značenja. Sada je
slušala, pokušavajući da razabere šta je to Kej govorio.
"Došli smo u miru... nameravamo da trgujemo... Dalekosežna trgovina...
rišatra?"
Divove oči su sevale tamo-amo dok je Kej govorio. Tamo-amo između njihovih
vilica, Forn, Vala, Kej i Barok. Div se zabavljao.
Lice mu je bilo kosmatije nego u bilo kog pripadnika mašinskog naroda. Lepa
bradica koja je oivičavala Forninu vilicu i koja samo što je počela da joj raste, tek
toliko dugačka da se savije u loknu na krajevima. Valina je postajala elegantno
bela, dva roga na bradi. Ostale hominide isuviše su često zbunjivale brade
pripadnika mašinskog naroda, naročito žena.
Div je sačekao da Kej završi da priča, zatim je prošao pored njega i smestio se
na jurećoj platformi krstarice. Oslonio se o kontejner i istog časa se trgnuo,
odvojivši se od toplog metala. Povratio je dostojanstvo i dao znak krstarici da
krene napred.
Veliki Barok ostao je da stoji iznad diva. Forn se popela kod oca. I ona je bila
visoka, ali su oboje pored diva delovali zakržljalo.
Kejverbrimis upita: "Tvoj logor, onuda?"
Dijalekat kojim je div govorio bio je manje razumljiv. "Da. Hajdete. Vi tražite
zaklon. Mi želimo ratnike."
"Kako upražnjavate rišatru?" To je bila prva stvar koju bi svaki trgovac želeo
da sazna, kao i svaki beta muškarac, ako su ovi bili nalik ostalim divovima trave.
Div reče: "Hajde brzo, ili nauče suviše o rišatri."
"Šta?"
"Vampiri."
Forn razrogači oči. "Onaj smrad!"
Kej se osmehnu, ne videvši u tome nikakvu pretnju, već priliku. "Ja sam
Kejverbrimis. Ovo ovde su Valavirgilin, moja gazdarica, kao i Sabarokareš i
Foranejidi. I u ostalim krstaricama su pripadnici mašinskog naroda. Nadamo se da
ćemo vas ubediti da pristupite našem Carstvu."
"Ja sam Parum. Našeg vođu morate oslovljavati kao Turla."
Vala je prepustila Keju da vodi razgovor. Mačevi-kose divova trave imali su
suviše mali domet. Oružje dalekosežne trgovine zaustaviće napad vampira kao od
šale. To bi trebalo da ostavi utisak na Bika, a potom - posao.
 Divovi trave, njih dvadesetak, vukli su kola puna trave kroz prolaz u zidu od
nagomilane zemlje.
"Ovo nije normalno", primeti Kejverbrimis. "Divovi trave ne podižu zidove."
Parum ga je čuo. "Morali smo da naučimo. Pre četrdeset tri falana borili smo se
protiv crvenih. Od njih smo naučili zidove."
Četrdeset tri falana iznosilo je 430 rotacija ustrojstva zvezda, pri čemu se nebo
okretalo svakih sedam i po dana. Za četrdeset falana Valavirgilin se obogatila,
parila, donela na svet četvoro dece, a zatim prokockala svoje bogatstvo. Tokom
poslednja tri falana je putovala.
Četrdeset tri falana bilo je dugo.
Pitala je ili je pokušala da pita: "Je li to bilo onda kada su došli oblaci?"
"Da, kada je stari Turl proključao more."
Da! Ovo mesto je tražila.
Kejverbrimis slegnu ramenima na to lokalno sujeverje. "Od kada imate
vampire?"
Parum reče: "Oduvek ima poneki. U poslednjih nekoliko falana, odjednom su
posvuda, svake noći sve ih više. Jutros smo pronašli gotovo dve stotine sakupljača,
svi mrtvi. Noćas će ponovo ogladneti. Zidovi i naši samostreli drže ih na
odstojanju. Ovamo", reče stražar, "provedite vaša kola kroz taj procep i pripremite
ih za borbu."
Imaju samostrele?
A svetlost je čilela.

Unutar zidova bila je gužva. Muškarci i žene divova trave istovarivali su svoja
kola, često zastajkujući da jedu travu. Podizali su poglede prema pripadnicima
mašinskog naroda koji su se kretali među njima; upiljili bi se, a potom se vraćali na
posao. Da li su ikada videli krstarice na vlastiti pogon? Međutim, trebalo je prvo
pobrinuti se za vampire.
Muškarci u kožnim oklopima već su se poređali duž zida. Ostali su nanosili
zemlju i kamenje kojima će zatvoriti prolaz.
Vala je osećala da divovi trave zure u njenu bradu.
Onako odoka izbrojala ih je oko hiljadu, koliko muškaraca toliko i žena.
Međutim, na drugim mestima uvek je bilo više žena među divovima trave nego
muškaraca, a ovde nije videla decu. Znači, treba dodati još koju stotinu žena koje
čuvaju decu negde u zgradama.
Jedno ogromno tuđinsko srebrno obličje siđe niz padinu njima u susret.
Podigao je kacigu sa krestom i otkrio zlatastu grivu. Turl je bio najveći
muškarac među divovima trave. Oklop koji je nosio nabrekao je na svakom spoju;
nije ličio ni na jednog hominida koga je Vala ikada videla.
"Turle", oprezno mu se obrati Kejverbrimis: "Dalekosežna trgovina došla je da
pomigne."
"Dobro. Šta ste vi, mašinski narod? Čujemo za vas."
 "Naše carstvo je moćno, i mi se širimo putem trgovine, ne rata. Nadamo se da
ćemo ubediti vaš narod da spravlja gorivo za nas, kao i hleb, i neke druge stvari.
Od vaše vrste trave može da se napravi dobar hleb; možda se i vama samima
dopadne. Zauzvrat vam možemo pokazati čuda. Najmanje od svih su naši pištolji.
Ti pištolji imaju veći domet od vaših samostrela. Za borbu izbliza imamo
plamenike..."
"Stvari za ubijanje su to? Sreća naša da ste došli. I vaša, što ste stigli do
zaklona. Trebalo bi sada da premestite vaše pištolje na zidove."
"Turle, veliki pištolji su na krstaricama."
Zid je bio dvostruko viši od svakog pripadnika mašinskog naroda. Ali
Valavirgilin se prisetila lokalne reči. "Rampa. Turle, postoji li neka rampa koja
vodi na zid? Može li da izdrži naše krstarice?"
Boje dana pretvarale su se u ugljeno sivilo. Počela je da pada kiša. Daleko
iznad oblaka, senka noći mora da je gotovo već pokrila sunce.
Nije bilo nikakve rampe dok Turl nije ričući izdao naređenje. A onda su svi
ogromni muškarci i žene ostavili ono što su radili i stali da premeštaju zemlju.
Vala je uočila jednu ženu koja se pela, vodila, vikala. Velika, zrela, sa glasom
koji je mogao da uzdrma stene. Uhvatila je ime: Munva. Možda je to bila Turlova
primarna žena.
Metalni kontejner i metalni motor, kao i široke pokretne daske debljine šake:
krstarice su bile teške. Rampa samo što se nije rasula. Krstarice su se pele jedna za
drugom, češući se desnom stranom o zid dok ih je deset muških pripadnika divova
trave podizalo i pridržavalo s leve. Kako li će samo da spuste krstarice?
Vrh je bio iste širine kao i osnova krstarice sa točkovima. Stražari su ih vodili.
"Uperite svoje oružje desno u odnosu na rotaciju. Vamiri odatle dolaze."
Upravljači kola poređali su svoja vozila, a zatim se okupili na dogovor. Kej je
upitao: "Vande, Ante, šta mislite? Šrapnel u top? Mogli bi da se zbiju. Često to
čine."
Antratilin reče: "Neka divovi sakupe nešto šljunka. Štedimo municiju. Mada će
ovo biti posao za pištolje. Da se raširimo?"
Vandernoti reče: "To je ono što divovi žele."
"Ja takođe", reče Kejverbrimis.
Vala reče: "Divovi trave imaju samostrele. Zašto su zabrinuti? Samostreli
nemaju domet pištolja, ali će im omogućiti da ostanu izvan domašaja vampirskog
mirisa."
Upravljači kolima se zgledaše. Ant reče: "Travojedi..."
"Oh, ne. Drugde ih smatraju zastrašujućim borcima", odvrati Vand.
Niko ništa ne reče.
Krstarice Vandernotija i Antrantilina otkotrljaše se u suprotnim smerovima.
Gotovo su se izgubile u kiši i tami pre nego što su ih ratnici Divova trave
zaustavili.
Kejverbrimis reče: "Baroče, ti na top, ali imaj pištolje na dohvat ruke. Ja imam
pištolje. Forn, punjenje!" Bila je suviše mlada da bi joj poverili nešto više. "Šefe,
voliš li bacače plamena?"
Vala reče: "Neće prići tako blizu. I ja prilično dobro bacam."
"Onda bacač i ručne bombe. Nadam se da će nam se ukazati prilika da
upotrebimo bacač plamena. Pomoglo bi nam kada bismo mogli da im pokažemo da
se alkohol i za to može upotrebiti. Divovima trave nije potrebno naše gorivo, sami
vuku svoja kola. Vampiri nisu inteligentni, je li tako?"
"Oni u blizini Središnjeg Grada nisu."
Forn reče: "U većini jezika su vampiri, ne Vampiri. U tom obliku koristi se za
životinje."
Keja nije zanimao jezik. "Da li jurišaju, šefe? U velikom talasu?"
"Samo sam se jednom borila protiv vampira."
"To je više od mene. Čuo sam priče. Kako je bilo?"
"Jedina sam preživela", reče Valavirgilin. "Keje? Samo priče? Znaš li bar da
koristiš peškire i gorivo?"
Kej nabra čelo. "Šta?"
Valina glava naglo se okrenu na duboki uzvik jednog stražara.
Sada je sve bilo u senci, a taj zvuk mogao je biti vetar što duva kroz zategnute
konopce i šapat samostrela. Divovi trave štedeli su svoje strele. Ni meci se nisu
mogli nadomestiti, jer nije bilo rase klijenata koja bi proizvela nove.
Vala još ništa nije videla. Za divove trave kao da nije postalo mračnije, ali ove
ravnice bile su njihov dom. Fijuknula je strela iz samostrela, i nešto bledo se
izdiglo i presamitilo. Vetar je uhvatio... to nije bio vetar.
Pesma.
"Tragajte za belim", nepotrebno im je doviknula Forn. Kej je opalio, ponovo
napunio top, opalio.
Baš dobro što su krstarice stajale na odstojanju. Blesak njihovih topova bio je
zaslepljujući. Vala je razmišljala o tome, dok su vatreni baloni u njenim očima
bledeli. Zatim se otkotrljala ispod krstarice i izvukla bacač plamena, a posle njega
i mrežu sa ručnim bombama. Ostaće tu da joj krstarica štiti oči od bleska.
A top?
Pucali su oko nje. Vid joj se povratio. Tamo, bledo hominidno obličje. Još
jedno. Videla ih je više od dvadeset! Jedno je palo, a ostala su se povukla. Većina
mora da je već bila izvan dometa samostrela. Njihova pesma išla joj je na živce.
"Top", primeti Barok, i ona zatvori oči upravo u trenutku kada je opalio.
Vatra je posezala da zahvati strnjiku. Bleda tela, šest... Osam. Trideset do
četrdeset vampira stajalo je na otvorenom, i dalje na dometu topova, pomisli ona.
Zašto bi se ljudi sa samostrelima plašili vampira? Zato što niko još nije video
toliko vampira na jednom mestu!
To je bilo bizarno, ludo. Kako toliki mogu da se prehrane?
Trgovačka skupina visokih rendžera umrla je u jednoj kuli jednog napuštenog
grada, pre četrdeset tri falana. Visoki rendžeri borili su se protiv ne više od
petnaest vampira, te noći. Nisu ubili više od osam. Svi ostali su umrli i samo je
slučaj spasao Valavirgilin.
Setila se pesme koja se dizala sa ulice. Vampiri bledi, nagi, divni. Užas. Visoki
rendžeri pucali su sa prozora na desetom spratu, i postavili su stražare duž
stepeništa. Stražari su nestajali jedan za drugim, a onda...
Kej primeti: "Povoljan vetar."
Barok reče: "Top."
Čvrsto je zatvorila oči pred bleskom. Barokov top je zagrmeo, zatim još jedan
malo dalje, jedva da su ga čuli.
Barokov glas bio je tih. "Mogli bi da kruže."
"Nisu razumni", reče Kej.
Opalio je još jedan top, daleko ulevo. Zatim jedan desno od njih.
Vampiri nisu nosili nikakvo oruđe, nisu imali odeću. Ako biste zavukli prste u
divnu, bujnu, pepeljastu kosu na lešu vampira, naišli biste da je ima suviše oko
male, pljosnate lobanje. Nisu podizali gradove, nisu imali vojsku, nisu izmislili
nikakvu strategiju za opkoljavanje.
Pa ipak su ratnici na zidu međusobno šuškali, pokazivali prstima, ispaljivali
strele u mrak u smeru okretanja, udesno i suprotno od smera okretanja.
"Kej? Imaju noseve."
Barok spusti pogled. Kej upita: "Šta?"
"Nemaju plan za bitku", reče Valavirgilin. "Jednostavno izbegavaju miris
hiljadu i po divova trave koje opslužuje primitivna kanalizacija. Isti taj miris ih je
doveo ovamo! Kada vetar dune od njih ka nama, miris im više neće smetati. A onda
će vetar duvati od njih ka nama."
"Idem da kažem Vandernotiju da okrene krstaricu", reče Barok i otrča.
Vala viknu za njim. "Tkanina i alkohol!"
On se vrati. "Šta?"
"Sipaj gorivo na peškir, samo malo. Zaveži ga oko lica. Nećeš osetiti miris.
Reci Vandu!"
Kej reče odozgo. "Još imam mete. Šefe, izvan dometa su. Ti idi i kaži Antu da
se pokrene. Reci mu za peškire i gorivo. Možda ni divovi trave ne znaju. Šefe? Ne
zaboravi da sam hteo da im pokažem za šta još mogu da upotrebe gorivo?"
Idiot. Poprskala je jedan peškir za sebe i ponela još dva sa sobom. Ovo bi
moglo hitno da joj zatreba.
Morala je da pazi na svaki korak u tami jer se sa obe strane nalazio ponor.
Prestala je da pada kiša. Vetar je donosio pesmu vampira. Udisala je alkoholna
isparenja iz peškira obmotanog oko lica. Počelo je da joj se vrti u glavi.
Začula je u daljini: "Top." Zatvorila je oči, sačekala grmljavinu, nastavila
prema četvrtastoj senci. Pozvala je: "Antrantiline!"
"Ima posla, Vala", Taratarafaštin glas.
"Imaće i te kako posla, Tarfa. Vampiri nas okružuju. Izvadite peškire,
poprskajete ih gorivom, zavežite ih preko usta. Zatim pomerite kamion za šestinu
luka."
"Valavirgilin, ja naređenja primam od Antrantilina."
Glupa žena. "Premesti krstaricu ili to oboje možete reći Demonima. Stavi peškir
i Antu. Ali prvo mi daj vrč sa gorivom za divove."
Pauza. "Da, Valavirgilin. Imaš li dovoljno peškira?"

Krčag sa gorivom bio je težak. Valavirgilin je i te kako bila svesna oružja koje
nije držala. Kada je pred njom iskrslo ogromno obličje, laknulo joj je, mada joj je
istovremeno bilo i neprijatno.
Div trave se nije okrenuo. "Kako ide odbrana, Valavirgilin?"
Vala reče: "Okružuju nas. Namirisaćeš ih kroz koji trenutak. Sveži ovo..."
"Auh! Kakav je to smrad?"
"Alkohol. Pokreće naše krstarice, ali bi mogao da nas spase. Sveži ovo oko
vrata."
Stražar se nije ni pomerio, nije je pogledao. Ne bi on uvredio tuđinca gosta. Što
znači: Valavirgilin ništa nije rekla.
Nije imala vremena za igre. "Usmeri me prema Turlu."
"Daj mi tu krpu."
Dobacila mu ju je nisko. Frknuo je u znak gađenja, ali ju je ipak svezao oko
vrata. Zatim je upro prst, ali ona je već ugledala sjaj Bikovog oklopa.

Bik nije odvojio pogled s krpe u njenim rukama čak ni kada se povukao pred
smradom. "Ali zašto?"
"Ne znaš o vampirima?"
"Do nas stižu priče. Vampiri dosta lako umiru, i ne misle. Što se ostalog tiče...
da li bi tom krpom trebalo da pokrijemo uši?"
"Zašto, Turle?"
"Kako ne bi mogli pesmom da nas odvedu u smrt."
"Ne zvukom. Mirisom!"
"Mirisom!"
Divovi trave nisu bili idioti, ali... nisu imali sreće. Prvo je neko morao da
preživi napad vampira. Čak i ako bi dete preživelo, ono ne bi znalo zašto su svi
odrasli otišli. Ona, Kej, neko drugi trebalo je da pokrenu tu temu, bez obzira na
žurbu.
"Vampiri luče miris za parenje, Turle. Požuda raste, mozak se isključuje i čovek
odlazi."
"Smrad vašeg goriva leči taj problem? Ali ne postoji li još jedan problem? Čuli
smo za vaš mašinski narod i vaše carstvo goriva. Vi ubeđujete druge hominidne
vrste da spravljaju alkohol za vaša kola. Oni nauče da ga piju. Gube zanimanje za
rad, igru i sam život, za sve osim za gorivo, i umiru mladi."
Vala se nasmeja. "Vampirski miris uradi sve to pre no što udahneš stotinu puta."
Pa ipak, Turl je bio u pravu. Da li želimo da samostrelaši budu pijani dok vampiri
kruže oko zida?
"Da li je gorivo bolje? Probaj jake trave?"
"Kada možete da uberete te trave? Gorivo imam sada, ne sutra."
Bik se okrenuo od nje i stao urlajući da izdaje naređenja. Većina muškaraca
sada je bila na zidu, ali su žene potrčale. Odnekud su se stvorile bale tkanine. Žene
su se pele na zid i išle duž vrha ka krstaricama. Vala je čekala što je strpljivije
mogla.
Bik je zarežao: "Dođi!" Ušao je uzgradu od zemlje, drugu po veličini.
Tkanje je bilo rasprostrto po vrhu zemljanog zida i jedne središnje staze. Ovde
su se nalazile visoke gomile sasušene trave, ali i drugih biljaka, na hiljadu mirisa.
Bik je drobio lišće pod njenim nosem. Ustuknula je. Drugačiji list; oprezno je
omirisala. Još jedan.
Onaeče: "Probaj sve odreda, ali probaj i gorivo. Otkrićemo šta najbolje deluje.
Zašto ove skladištite?"
Bik se nasmejao. "Začini, to su, biberlik i menti. Žene ih jedu, od njih bolje
njihovo mleko. Zar mislite da jedemo samo travu? Uveloj ili gorkoj travi potrebno
je nešto radi ukusa."
Bik je sakupio puno naručje biljaka i izišao urlajući. Imala je utisak da se
njegovo urlanje čuje čak u Središnjem Gradu. Njegov glas i glasovi žena, i potom
struganje velikih stopala koja se penju.
Vala izvuče svoju bocu sa gorivom i krenu da se penje za njima.
Sa vrha je posmatrala krupne senke, nepokretne ratnike, žene koje su se kretale
između njih, deleći natopljene peškire. Vala je presrela jednu veliku, zrelu ženu.
"Munva?"
"Valavirgilin. Ubijaju mirisom?"
"Da. Ne znamo koji miris najbolje štiti. Neki muškarci već su dobili peškire
natopljene alkoholom. Njima ih ostavi, ostalima daj Turlove biljke. Videćemo."
"Videćemo ko će da umre, a?"
Vala ode dalje. Od alkoholnih isparenja pomalo joj se vrtelo. Mogla je s tim da
iziđe na kraj, ali je primetila da je njen peškir već gotovo suv.
Jutros je Vala razmišljala o tome kako je Forn dovoljno zrela da upražnjava
rišatru, ili možda da se odmah pari. Forn je prevazišla to predviđanje. Teško da se
još sećala mirisa vampira. Prepoznala je miris ljubavnika!
Taj stari miris požude i smrti boravio je u Valavirgilinom nosu i grickao joj je
mozak.
Ratnici divova trave predstavljali su nepokretne senke među senkama žena koje
su se kretale. Ali... bilo ih je manje.
Žene divova trave takođe su to primetile. Vrištale su od besa i straha; zatim su
dve, četiri, potrčale niz nasip dozivajući Turla. Još je jedna potrčala u pogrešnom
pravcu, stenjući, napolje u polje strnjike.
Vala se kretala među preostalim braniocima, sipajući gorivo po peškirima.
Ženama, muškarcima, koga god je mogla da pronađe. Žurba će ubiti. Gorivo će
zaštititi. Trave? Miris Turlovih trava možda bi duže potrajao.
Svuda unaokolo videla je bleda hominidna obličja. Tako malo pojedinosti.
Morali ste da zamišljate kako izgledaju; a dok vam miris golica prednji mozak,
videli biste veličanstvene fantazije.
Prišli su bliže. Zašto ne čuje topove? Stigla je do Antrantilinove krstarice.
Popela se na pokretnu dasku. "Hej! Ante?"
Kontejner je bio prazan.
Otvorila je trik bravu i popela se u kontejner.
Nikog nije bilo. Nije bilo štete, ni traga borbe; jednostanvo su otišli.
Natopi peškir. Zatim: top. Vampiri su se lepo skupljali za kruženje. Da li su se
skupljali oko Anta, Forn ili Himpa, negde tamo dole? Nije bilo važno. Opalila je i
videla da ih je polovina pala.

Negde tokom te noći čula je ponovljeno šaputanje. "Antrantilin?"

"Otišao", reče ona, ali nije mogla da čuje vlastiti glas. Vrisnula je: "Otišao!
Valavirgilin ovde!" jedva da je i to čula. Njeno urlanje i njegovo urlanje svela je
na šapat grmljavina topa koja je parala uši.
Došlo je vreme da se krstarica pomeri. Vampiri su se povukli, naučili su da se
ne skupljaju u gomile, ali mogla je da nađe negde drugde svežu lovinu. Topovi nisu
bili potrebni na desnoj strani i u smeru okretanja. Tamo gde je vetar duvao od
vampira, samostreli su mogli da dosegnu do njih.
"Ovde Kej. Jesu li svi otišli?"
"Da."
"Ponestaje nam municije. Tebi?"
"Dovoljno."
"Ujutro više nećemo imati goriva."
"Ne. Razdavala sam sav svoj alkohol i rekla ženama kako da ga koriste. Mislila
sam da Munvu, ženu divova trave koja je delila peškire ratnicima - da je naučim
kako da rukuje topom? Da li želimo..."
"Ne, šefe, ne. Tajne!"
"Ionako bi potrajalo suviše dugo da je obučim."
Kej podiže glavu u kabinu topdžije. Izvukao je krčag baruta i podigao ga
stenjući. "Nazad na posao."
"Da li ti je potreban mali kalibar?"
"Dosta kamenja." Pogledao ju je. Sledio se. Spustio je krčag.
Skliznula je dole. Pošli su zajedno.
"Trebalo je ponovo da natopim taj peškir", nesigurno je rekla. To je bila njena
poslednja suvisla misao za izvesno vreme.
On, Ne Vala, Kej se iskobeljao kroz vrata i pljusnuo u blato, na oluju. Vala ga
je sledila, ne bi li ga povukla nazad.
Strgnuo joj je košulju. Privila se uz njega, ali on je zaurlao i rascepio je na pola,
okrenuo se u njenom naručju, a zatim se vratio nazad sa natopljenim polovinama
košulja i gurnuo jednu njoj pod nos, a drugu sebi.
Duboko je udahnula alkoholna isparenja. Zagrcnula se. "Sve u redu."
Dao joj ju je. Drugu je vezao oko svog vrata. "Vraćam se", reče on. "Biće
najbolje da sama upravljaš topom. Pod ovim..."
"...okolnostima." Drhtavo su se nasmejali. "Hoćeš li biti bezbedna? Sama?"
"Moram da pokušam."
Posmatrala ga je kako odlazi.
Nikada neće. Nikada. Nikada se više neće pariti ni sa jednim muškarcem. Njen
um, njeno ja utopilo se u talasu požude. Šta bi Tarb mislio o njoj?
Parenje sa Tarabliliastom nikada nije bilo tako žestoko.
Ali um joj se sada polako vraćao. Bila je parena.
Podigla je peškir ka licu. Alkohol joj je otišao pravo u glavu i razbistrio je,
osim ako to nije bila opsena. Pogledala je duž zida i ugledala velike senke, sasvim
malo njih, ali bilo ih je. Hominidnih obličja u crnim poljima takođe je bilo manje,
ali bila su veoma blizu. Bila su viša, vitkija od pripadnika njene vrste. Pevala su;
preklinjala; okupila su se gotovo ispod same krstarice.
Popela se i napunila top.
2. OPORAVAK
Bleda svetlost postajala je sve jača, sjajnija u smeru okretanja. Pesma se
okončala. Vala već izvesno vreme nije čula fijuk strele izbačene iz samostrela.
Vampire je sada bilo teško naći.
Užasna noć se neprimećeno završila.
Ako je ikada bila ovako umorna, iscrpljenost mora da joj je izbrisala to sećanje.
A Kejverbrimis ju je upravo pitao: "Imaš li još malog kalibra?"
"Nešto. Nismo dobili traženi šljunak."
"Barok i Form već su bili oboje otišli kada sam se vratio do krstarice."
Vala je protrljala oči. Nije imalo šta da se kaže.
Vandernoti i Sopašintej popeše se oslanjajući se jedno na drugo. Vand primeti:
"Kakva noć."
Spaš reče: "Čitu se pevanje suviše dopalo. Morali smo da ga vežemo. Mislim
da sam sipala suviše goriva u njegov peškir. Spava kao... kao što bih i ja da
mogu..." - obavila je ruke oko sebe - "...da mogu da prestanem da se tresem."
San. A nekoliko stotina muškaraca divova trave očekivalo je... "Sada ne bih
mogla da izdržim rišatru", reče Vala. Izbacila je iz sećanja parenje sa Kejom. To je
moglo da ima posledice.
Kejverbrimis reče: "Spavajte u krstaricama. Bar noćas. Zdravo..." Položio joj
je šaku na rame što ju je nateralo da se okrene.
Društvo. Devet divova trave, a među njima i srebrni oklop. Njihova iscrpljenost
mogla se videti i namirisati. Turl je upitao: "Kako stoje stvari kod vas, mašinski
narode?"
"Polovina nedostaje", odgovori Valavirgilin.
Vand reče: "Turle, nismo ih ni u snu ovoliko očekivali. Mislili smo da imamo
oružje za svaku situaciju."
"Putnici pričaju da nas vampiri pevanjem odvode ka našoj sudbini."
Kej reče: "Polovina mudrosti sastoji se u tome da se nauči šta treba od
naučenog odbaciti."
"Pripremili smo se za pogrešnog neprijatelja. Vampirski miris! To nam nikada
nije palo na pamet. Ali potprašili smo vampirima pete!" zagrme Turl. "Da pođemo
u lov za njima kroz travu?"
Vand podiže ruke i posrćući se udalji.
Vala, Kej i Spaš se zgledaše. Ako ratnici divova trave još imaju snage da se
bore... Vand je bio gotov, iskorišćen, ali neko mora da zastupa mašinski narod.
Krenuli su za ratnicima u vlažnu strnjiku.
U podnožju zida nastade neko komešanje. Dva hominida, naga. Samostreli i
pištolji se podigoše. Razdvojiše ih udarcima oružja, glasovi zalajaše. Ne! Nisu
vampiri! Jedna velika žena i mali mužjak pomagali su jedno drugom da se usprave.
Nisu vampiri, ne. Žena divova trave u... "Baroče!"
Sabarokarešovo lice omlitavelo je od užasa koji je bio suviše dubok da bi
isplivao na površinu. Pogledao je Valavirgilin kao da je ona bila duh, a ne on.
Napola lud, prljav, iscrpljen, zaplašen, živ.
A ja mislila da sam ja umorna! Vala ga potapša po ramenu, srećna što može da
ga oseti pod šakom. Gde li mu je bila kćerka? Nije pitala. Rekla je: "Mora da imaš
mnogo šta da nam ispričaš. Kasnije?"
Turl se obratio Parumu, samostrelcu. Parum je poveo/odvukao Baroka i ženu
divova trave uz padinu.
Turl krenu kasom, od zida, desno od smera okretanja. Njegovi ljudi pođoše za
njim, a za njima i pripadnici mašinskog naroda. Noć besanog užasa i ludačkog
parenja sve ih je iscrpla.
Prošli su pored leševa vampira. Ništa od svoje lepote nisu zadržavali u smrti.
Jedan Div trave zastade da pobliže osmotri ženku probodenu strelom iz samostrela.
Zaustavila se i Spaš.
Vala se setila da je i ona to uradila, pre četrdeset tri falana. Prvo osetite miris
trulog mesa. A onda vam u umu eksplodira drugi miris...
Div trave iznenada se zateturao. Ostao je da stoji pognute glave i povraća, a
potom se lagano uspravio, i dalje krijući lice. Spaš se naglo ispravila, zatim se
oteturala do Vale i zarila lice u njeno rame.
Valavirgilin reče: "Spaš. Nisi ti ništa uradila, draga. Prožima te osećaj da želiš
da se pariš sa lešom, ali to ne govori tvoj um."
"Ne moj um. Vala, ako ne možemo da ih ispitamo, ne možemo ni da naučimo
ništa o njima!"
"Delimično zbog toga i jesu tako zastrašujući." Požuda i miris trulog mesa ne
spadaju zajedno u jedan um.
Vampiri u blizini zida bili su probodeni strelama iz samostrela. Dalje napolju,
bili su razmrskani sačmom ili malim kalibrom. Vala je uočila da su pripadnici
mašinskog naroda pobili isto onoliko vampira koliko sto puta brojniji divovi trave.
Dve stotine stopa od zida, više nisu nailazili na vampire. Mrtvi divovi trave
ležali su nagi ili napola obučeni, ispijeni, sa upalim očima i obrazima, i divljačkim
ranama po vratovima, zglobovima, laktovima.
To mlitavo lice... Vala je videla ovu ženu kada je pre mnogo sati otrčala u mrak.
Gde su rane? Grlo joj je, izgleda, bilo nedirnuto. Leva ruka rasporena, zglob
nedirnut; desna ruka prebačena preko tela, nije bilo krvi na izgužvanoj tunici... Vala
priđe bliže i podiže joj desnu šaku.
Pazuh joj je bio iskidan i krvav. Jedan muškarac divova trave se okrenu i
otetura se nazad prema zidu, povraćajući.
Velika žena, mali vampir. Nije mogao da dopre do njenog vrata. Spaš je u
pravu, moramo da učimo.
Malo dalje odatle, svetla tkanina ležala je u blizini travnate granice. Vala je
potrčala, a onda je isto tako iznenada stala. To je bilo Taratarafaštino radno odelo.
Vala ga podiže. Bilo je čisto. Nije bilo krvi, niti mrlja od zemlje. Zašto li je
Tarfa odvedena tako daleko? Gde je ona?
 Turl je dosta bio isprednjačio. Gotovo da je već bio stigao do neposečene
trave. Koliko li je bio težak taj oklop? Uspentrao se uz deset stopa visoku humku, i
zastao na vrhu, čekajući ostale da se dovuku.
"Ni traga vampirima", objavi on. "Otišli su da se negde sakriju. Putnici kažu da
ne podnose svetlost...?"
Kej reče: "Ta priča je tačna."
Turl nastavi. "Onda bih rekao da su otišli."
Niko ništa ne reče.
Turl zaurla: "Biđ!"
"Turle!" Jedan muškarac se trčeći uspentra do njega: zreo, veći od ostalih,
žustar, nepristojno pun energije.
"Sa mnom, Biđe. Tarune, ti zaobiđi, srešćemo se na drugoj strani. Ako te nema,
pretpostaviću da si naleteo na borbu."
"Da."
Biđ i Turl odoše jednim putem, ostali divovi drugim. Vala nije odmah mogla da
se odluči, a onda krenu za Turlom.

Turl ju je primetio. Usporio je i dozvolio joj da ga stigne. Biđ bi takođe

sačekao, ali ga Turl jednim pokretom posla napred.
Turl reče: "Nećemo naći žive vampire kako se kriju u travi. Trava raste pravo
uvis. Noć klizi preko sunca, ali sunce se nikada ne pomera, ne više. Gde vampir
može da se sakrije pred suncem?"
Vala upita: "Sećaš li se vremena kada se sunce kretalo?"
"Bio sam dete. Zastrašujuće vreme." Nije delovao baš naročito zaplašen,
pomisli Vala. Luis Vu je bio među ovim ljudima; ali ono što je Luis Vu kazao
Valavirgilin, izgleda da nije rekao i njima.
Posredi je prsten, kazao je. Luk je deo prstena na kome ne stojiš. Sunce je
počelo da krivuda jer je prsten iskliznuo iz središta. Kroz nekoliko falana prsten će
očešati sunce. Ali kunem se da ću ga zaustaviti, ili ću umreti pri tom pokušaju.
Kasnije je sunce prestalo da krivuda.
Biđ je i dalje trčao, s vremena na vreme zastajkujući da pregleda tela; zamahne
mačem i poseče nešto trave da bi video šta ona krije; jeo je ono što bi posekao
kada bi krenuo dalje u obilazak. Trošio je više energije od Turla. Vala nije
primetila takmaštvo među njima - naređenja su bila izdavana sa lakoćom, primana
sa lakoćom - ali postala je sigurna da gleda narednog Turla.
Smogla je hrabrosti da upita: "Turle, da li je nepoznati hominid došao među vas
tvrdeći da potiče sa nekog mesta na nebu?"
Turl se zagleda. "Na nebu?"
Teško da bi tako nešto zaboravio, ali možda nije hteo da otkrije tajnu.
"Čarobnjak. Ćosavo usko lice, bronzani ten, prava crna kosa, viši od mojih
sunarodnika, uzak u ramenima i kukovima." Vrhovima prstiju iskosila je uglove
očiju. "Ovakve oči. Negde ovde je uzburkao more, ne bi li zaustavio kugu cvetova-
ogledala."
Turl je klimao. "To je učinio stari Turl, uz pomoć onog Luisa Vua. Ali otkud ti
znaš za to?"
"Luis Vu i ja smo zajedno putovali, daleko ulevo odavde. Rekao je da bez sunca
cvetovi-ogledala ne mogu da se brane. Oblaci, međutim, nikada nisu nestali?"
"Nikada. Posejali smo travu, upravo onako kao što nam je čarobnjak kazao.
Smirpovi i ostali kopači odmakli su daleko ispred nas. Kuda god da smo pošli,
nailazili smo na izgrižene cvetove-ogledala u korenu. Trava ne buja u ovom mraku,
tako da smo u početku morali da jedemo cvetove-ogledala.
Crveni koji su hranili svoja stada našom travom u vreme moga oca, i ustali
protiv nas kada smo se pobunili, krenuli su za nama u novu zemlju trave. Sakupljači
su lovili kopače. Vodeni narod vratio se uz reke koje su zaposeli cvetovi-
ogledala."
"Šta je bilo sa vampirima?"
"Izgleda da je i njima išlo dobro."
Vala napravi grimasu.
Turl reče: "Postojala je oblast koju smo svi izbegavali. Vampirima je potrebno
sklonište pred dnevnom svetlošću, sistem pećina, drveća, bilo čega. Kada su naišli
oblaci, manje su se plašili sunca. Otiskivali su se sve dalje od svojih jazbina. To je
sve što znamo."
"Trebalo bi da pitamo demone?"
"Da li vi pripadnici mašinskog naroda razgovarate sa demonima?" Turlu se nije
dopala ta pomisao.
"Oni se ni sa kim ne druže. Ali demoni znaju gde su mrtvi pali. Moraju znati i
gde vampiri love, kao i gde se kriju preko dana."
"Demoni delaju samo noću. Ne bih znao kako da razgovaram sa jednim
demonom."
"To je već rađeno." Vala je pokušavala da se seti, ali um joj nije baš najbolje
radio. Umor. "To je već rađeno. Pojavi se nova religija, ili umre kakav stari
sveštenik, a onda sledi obred teškog iskušenja za novog šamana. Demoni moraju
znati i prihvatiti obrede koje on zahteva da se upražnjavaju kada neko umre."
Bik klimnu. Demoni će obavljati pogrebne obrede za bilo koju religiju, unutar
očiglednih ograničenja. "Kako, onda?"
"Moraš im privući pažnju. Ulagivati im se. Bilo šta prolazi, skromni su. To je i
test. Novi sveštenik neće biti ozbiljno shvaćen dok ne postigne sporazum sa
demonima."
Bik se nakostrešio. "Da im se ulagujem?"
"Moji ljudi su ovamo došli kao trgovci, Turle. Demoni imaju nešto što mi
želimo: znanje. Šta mi imamo što demoni žele? Ne mnogo toga. Demoni poseduju
svet, Luk i sve ostalo, samo ih pitaj."
"Da im se ulagujem." Zaškrgutao je. "Kako?"
Šta je ono čula? Priče ispričane noću; ne baš nalik na poslovne. Ali videla je
demone i razgovarala sa njima. "Demoni vode senkovitu farmu ispod skupine
lebdećih zgrada, daleko nalevo. Plaćamo im oruđem, a graditelji gradova im daju
bibliotekarske povlastice. Trgovaće za informacije."
"Mi ništa ne znamo."
"To gotovo da je tačno."
"Šta još imamo?" Turl primeti: "Oh, Valavirgilin, ovo je gadno."
"Šta?"
Turl pokaza rukom oko sebe. Unaokolo je ležalo stotinak leševa vampira, svi su
se nalazili u blizini zida, i upola toliko mrtvih divova trave raštrkanih od granice
dometa samostrela do neposečene trave.
Biđ je pregledavao manje leševe. Primetio je da joj je privukao pažnju, te je
podigao jednu glavu kako bi Vala mogla videti lice. Bio je to Himapertari, iz
Antrantilinove posade.
Drhtaj prože Valu. Međutim, Turl je bio u pravu. Reče: "Demoni moraju nečim
da se hrane. I više od toga: kada bi ovih hiljadu leševa ostavili ovde da leže,
pojavila bi se kuga. Svi bi krivili demone. Demoni moraju doći da počiste."
"Ali zašto bi mene saslušali?"
Vala odmahnu glavom. Kao da je bila napunjena vatom.
"Šta onda, pošto saznamo gde se nalazi jazbina vampira? Sami da ih
napadnemo?"
"Demoni bi mogli i to da nam kažu..."
Turl potrča. Vala vide da Biđ maše, držeći... šta? U tom trenutku žestotko je
protresao to što je držao, a onda ga odbacio, i bacio se u suprotnom pravcu. Tamo
gde je telo palo, stalo je da se uvija, a zatim se primirilo, iako je Biđ urlao.
Bio je to živi vampir.
Biđ doviknu: "Turle, žao mi je. Bio je živ, ranjen, samo strela kroz bedro.
Pomislih da popričamo s njim, pregledamo ga... bilo šta... ali... ali taj miris!"
"Smiri se, Biđ. Da li si iznenada osetio taj miris? Ti napadaš, on se brani?"
"Šta, kao kad prdneš? Ponekad kontrolišemo, ponekad ne?... Turle, nisam
siguran."
"Kreni dalje u obilazak."
Biđ je žestoko zamahnuo mačem po travi. Turl nastavi dalje.
Vala je razmišljala. Reče: "Moraš poslati delegaciju među mrtve. Šator,
nekolicinu tvojih ljudi..."
"Ujutro ćemo ih naći isisane!"
"Ne, mislim da će noćas i naredne noći biti bezbedno. Vampiri su poharali ovu
oblast, a i namirisali bi svoje mrtve. Čak i da je tako, naoružaj svoje ljude i, ovaj,
pošalji zajedno muškarce i žene."
"Valavirgilin..."
"Poznat mi je vaš običaj, ali ako vampiri zapevaju, biće najbolje da se
pripadnici tvoga roda pare između sebe." Da li je trebalo ovo da kaže? Sasvim
sigurno ne bi ovako nešto rekla pred ostalim divovima trave.
 Bik je frknuo, ali... "Da. Da, a ono što Turl ne vidi to se nije dogodilo. Tako."
Turl mahnu Biđu da priđe. Upitao je Valu: "Da li će nam se dalekosežna trgovina
pridružiti?"
"Trebalo bi da vas podržimo. Dve vrste koje su u iznudici biće glasnije od
jedne." Dalekosežna trgovina mogla je da se otkotrlja od većine problema, ali ne i
od ovog. Većinu goriva utrošili su na natapanje peškira.
"Tri vrste. Mnogi sakupljači umrli su pre dve noći. Sakupljači će čekati sa
nama. Da li bi trebalo da nas bude još više? Vampiri mora da su lovili i među
crvenima."
"Vredi pokušati."
Biđ stiže do njih. Turl poče da govori mnogo brže nego što je Vala mogla da
prati. Biđ je pokušao da se usprotivi, ali onda se primirio.
"Trebalo bi da odspavamo tokom dana", reče Vala. Telo joj je vapilo za snom.

Nešto ju je uhvatilo za zglavak. "Šefe?"

Trgnula se iz sna. Njeno skvičanje trebalo je da predstavlja vrisak. Otkotrljala
se i sela i... bio je to samo Kejverbrimis.
"Šefe, šta si to pričala Biku?"
Još je bila ošamućena. Bili su joj potrebni piće i kupanje ili... ta buka, je li to
kiša? A munja i tresak - to je nema sumnje grom.
Skinula je prljavu odeću pre nego što je zaspala. Izvukla se ispod ćebadi, iz
kontejnera, na hladnu kišu. Kej ju je gledao iz topdžijske kule kako igra na kiši.
Posledice. Trgovci se nisu parili. Upražnjavali su rišatru sa vrstama koje su
sretali, ali parenje je bilo nešto drugo. Ne ostavljate poslovnog partnera u drugom
stanju, ne upuštate se u igre seksualne dominacije, niti se zaljubljujete.
Ali u dalekim kraljevstvima, među nepoznatim hominidima, ne možete ni
izbegavati jedni druge.
Pozvala ga je rukom i doviknula: "Operi se sa mnom. Koliko je sati?"
"Uskoro će sumrak. Dugo smo spavali." Kej je skidao odeću kao da mu je
laknulo. "Mislio sam da će nam ovo vreme biti potrebno da se nauružamo protiv
vampira."
"Uradićemo to. Kako je Barok?"
"Ne znam."
Pili su, prali jedno drugo, obrisali jedno drugo, i uverili se: potrebi za parenjem
moglo se odoleti.
Kiša je prestala. Mogli ste da vidite kako vetar odnosi ostatke oluje preko
strnjike. Pramenovi tamnoplavog neba pomaljali su se kroz jureće rastrgnute
oblake, kao i iznenadna uska uspravna linija plavobelog sjaja.
Vala zinu. Nije videla Luk već četiri rotacije.
Pri sjaju svetlosti sa Luka mogla je da nazre ustrojstva u travnatoj strnjici. Luk
bledih pravougaonika. Šator podignut unutar luka. Divovi trave išli su tamo-amo, a
šačica mnogo manjih hominida kretala se s njima. Na pravougaonicima... čaršavi?
Izlagali su tela.
"Da li si im ti kazala da to učine?"
"Ne. Mada zamisao nije loša", primeti Vala.
U napuštenoj krstarici Antrantilina pronašli su Baroka sa ženom dvostrukom
većom od njega. Delovao je nenormalno potčinjen, ali se osmehivao. "Vemb, ovo
su moji partneri Valavirgilin i Kejverbrimis. Narode, ovo je Vemb."
Kej je zaustio da kaže: "Mislio bih..."
Barok se nasmejao kao da baš nije bio sasvim pri čistoj pameti. "Da, i bio bi u
pravu, ako si mislio da smo spavali!"
Vemb ih prekinu. "Spavati ovde, zajedno, štiti svakog od namere ostalih, od još
rišatre. Imali smo sreće jedno s drugim."
Polako i oprezno preturajući po svom iscrpljenom umu, Barok pronađe još
jednu misao. "Forn. Niste pronašli Foranajidli?"
Vala odvrati: "Ona je otišla."
Barokovo telo je nekontrolisano zadrhtalo. Uhvatio je Valu za zglavak.
"Doviknuo sam joj. 'Napuni!' Ništa. Bila je otišla. Izišao sam da je potražim, da je
zaustavim ako je krenula za pevanjem. Zakoračio sam napolje i odlepio. Nalazio
sam se u podnožju zida i kiša me je ukopala u tle. Neko je naleteo na mene. Oborio
me u blato. Vemb. Mi... rišatra nije dovoljno jaka reč."
Vemb ga uhvati za rame i okrenu ga prema sebi. "Delili smo ljubav ili smo se
čak parili, ali moramo reći rišatra, Baroče. Zaista moramo."
"...Strgli smo odeću i stali da upražnjavamo rišatru, i razum je polako počeo da
nam se vraća, mada nismo imali ni otkucaj srca na bacanje. Približavalo nam se
pola kruga onih bledunjavih. Kiša mora da je sprala deo mirisa. Video sam
samostrele koji su ležali svuda oko nas. Ratnici divova trave cele noći su se
posrćući spuštali niz zid, ispuštajući samostrele i sve ostalo što su nosili..."
"Podigli smo samostrele", umešala se žena divova trave. "Ugledala sam Makija
mrtvog sa vampirom u naručju i strelu koja je prošla kroz oboje, i tobolac ispušten
pored njega. Podigla sam tobolac, istresla ga, pružila šaku punu strela Baroku i
upucala najbližeg vampira. Zatim sledećeg."
"U početku nisam mogao da napnem samostrel."
"Zatim narednog. Zato si vrištao? Tek smo kasnije razgovarali."
"Vrištao i vukao. Vrisak za snagu", reče Barok. "Vaše proklete alatke nisu
napravljene za sićušne pripadnike mašinskog naroda."
Vala upita: "Bili ste napolju cele noći?"
Vemb klimnu. Barok reče: "Kada je kiša počela da jenjava, nabavio sam nam
peškire. Bilo je na gomile peškira." Njegov stisak bio je bolan. "Kej, Vala, videli
smo zašto."
"Ratnici su prolazili pored nas", reče Vemb. "Pogodila sam Hirsta u nogu, ali on
je samo nastavio dalje, sledeći pevanje. Vampiri su mu prišli i strgnuli mu peškir
sa lica i odveli ga. On je moj sin."
"Ako ti nešto prekriva lice, oni to strgnu! Hirst je koristio gorivo da natopi
peškir. Kiša ga je sprala. Potražili smo peškire sa... Vemb?"
"Biberlikom. Minčom."
"Da, ti su zadržali miris. Održali su nas u životu, peškiri i rišatra. Svaki put
kada bi postalo suviše teško za nas, upražnjavali smo rišatru. I odapinjali strele iz
samostrela. Stražari su ispuštali mačeve i samostrele, ali ne i tobolce. Morali smo
da ih tražimo. Da pljačkamo mrtve."
"Videla sam nešto što nisam razumela", reče Vemb. "Trebalo bi da kažem Turlu.
Vampiri su upražnjavali rišatru sa nekima od nas, a zatim ih odvodili u visoku travu
i još dalje. Zašto su ih ostavili u životu? Jesu li još živi?"
Vala reče: "Demoni bi to mogli znati."
"Demoni čuvaju tajne demona", primeti Vemb.
Oblaci su se ponovo namakli. U tami, Barok reče: "Pogodio sam vampira koji je
odvodio Anta. Utrošio sam dve strele. Drugi je nastavio pesmu, pogodio sam i nju.
Ant je krenuo za trećom ženom, i tada je već bio izvan dometa. Odveli su ga u
travu. Nisam ga više video. Da nije trebalo njega da pogodim?"
Samo su ga gledali.
"Ne mogu da stražarim sa vama", reče Barok. "Ne bih sada podneo rišatru.
Glava mi je suviše... ne znam da li mogu da vam to objasnim..."
Stegli su mu ruke i pokušali da ga uvere kako razumeju. Ostavili su ga tamo.
3. NADOLAZEĆA OLUJA
Šator se ugnezdio ispod zida, ali bio je okrenut napolje prema luku od belih
čaršava.
Leševi su bili položeni glava prema glavi, dva diva po čaršavu, ili četiri
vampira. Divovi su pronašli Antrantilina i člana njegove posade Himapertarija i
položili ih na jedan čaršav. Taratarafašt i Foranajidli mora da još nisu bile
pronađene. Na narednom čaršavu nalazilo se šest mrtvih sićušnih sakupljača.
Divovi samo što nisu završili sa oblikovanjem svojih ustrojstava. Sićušni
hominidi muvali su se oko njih, ne pomažući mnogo, ali zato noseći hranu i lakši
teret. Svi su na sebi imali čaršave sa rupama za glavu.
Div trave mogao je bez po muke da podigne vampira. Ali bila su potrebna
dvojica sa ponesu mrtvog diva.
Međutim, Biđ je nosio mrtvu ženu divova trave prebačenu preko ramena.
Skotrljao je ženu s ramena tako da je tresnula preko čaršava, baš onako kako treba.
Uzeo je njenu šaku i tužno stao nešto da joj govori. Vala se predomislila, nije htela
da mu smeta.
Dve žene su završile sa polaganjem još mrtvih vampira. Jedna joj je prišla.
"Utrljale smo biberlik po ivicama čaršava. To će zaustaviti male lešinare", reče
Munva mašinskom narodu. "Velike lešinare možemo gađati iz samostrela. Demoni
neće morati da se bore za ono što je njihovo."
"Lepo od vas", primeti Valavirgilin. Stolovi bi izdigli mrtve izvan domašaja
lešinara; ali gde bi Divovi trave našli drvo?
"Šta mogu da učinim za vas?" upita Munva.
"Došli smo da stražarimo s vama."
"Imali ste velike gubitke u ovoj bici. Nijedan demon neće doći prve noći.
Odmorite se."
Vala reče: "Ali to je ipak bila moja zamisao."
"Turlova zamisao", obavesti je Munva.
Vala klimnu i potrudi se da se ne osmehne. To je bila društvena konvencija, kao
ono Luis Vu je pomogao Turlu da uzburka more. Mahnula je prema malim
hominidima. "Ko su ovi?"
Munva ih pozva. "Perilak, Silače, Manače, Korijak..." Male glave se podigoše.
"...ovo su novi saveznici: Kejverbrimis, Valavirgilin, Vandernoti."
Sakupljači se osmehnuše i zaklimaše glavama, ali nisu odmah prišli. Otišli su ka
mestu gde su divovi trave pažljivo skidali čaršave preko glava podalje od mrtvih i
šatora, a zatim uzeli srpove i samostrele. Sakupljači su skinuli zaražene čaršave, i
zakačili tanke mačeve iza leđa.
Prišao im je Biđ, bez čaršava i naoružan. "Peškiri su ispod šatora. Natrljali smo
ih minčom", reče on. "Svi su dobrodošli da se posluže."
Sakupljači su dosezali do pazuha pripadnicima mašinskog naroda i do pupka
Biđu i Munvi. Lica su im bila ćosava i šiljata; široko su se osmehivali pokazujući
usta prepuna zuba. Nosili su tunike od štavljene kože smirpa sa ostavljenim bež
krznom, obilato urešenim perjem. Kod žena, Perilak i Korijak, perje je obrazovalo
malecka krila. Žene su morale da paze u hodu kako ga ne bi oštetile. Manak i Silak
dosta su ličili na žene. Veća razlika očitavala se u odevanju; i njihova odeća bila je
ukrašena perjem, ali su ruke mogle slobodno da mašu. Ili da se bore.
Kiša je sipila, ali i to je bilo dovoljno da se mašinski narod povuče u šator.
Vala je primetila da je tle obilato posuto travom. Ta trava služiće divovima trave
kao ležaj i kao hrana. Zaustavila je svoje sadruge i naložila im da skinu sandale.
Već je bilo dovoljno mračno, tako da je Vala jedva raspoznavala lica. Rišatru
je najbolje bilo upražnjavati noću.
Ali ne na bojnom polju.
"Ovo je loš posao", primeti Perilak.
Vandernoti upita: "Koliko ste izgubili?"
"Gotovo dve stotine do sada."
"Bilo nas je samo deset. Četvoro je otišlo. Sopašintaj i Čitakumišad smo
ostavili na straži iznad nas kod topa. Barok se oporavlja od noći provedene u
paklu."
"Čovek naše kraljice otišao je sa Turlovom ženom da dovede ostale hominide
na pogađanje. Ako..." Oči male žene sevnuše unaokolo. "...gospodari noći ne
progovore, i drugi glasovi će se sutra pridružiti našima."
Legenda kaže da demoni čuju svaku reč koja se o njima izgovori, osim - tvrde
neki - po danu. Demoni su i sada možda bili tu negde oko njih.
Kej upita: "Da li bi čovek vaše kraljice zaista upražnjavao rišatru sa svojim
saputnicima?"
Četvoro sakupljača se zakikotalo. Biđ i Munva zaurlaše od smeha. Mala žena -
Perilak - reče Keju: "Kao da bi žena Diva trave uopšte primetila. Veličina je
važna. Ali vi, vi i mi bismo mogli da uradimo nešto po tom pitanju."
Perilak i Kejverbrimis se pogledaše kao da je oboma ista pomisao pala na
pamet. Ženica uhvati Keja za lakat; Kejova ruka očeša perje sakupljača. On
predloži: "Pretpostavljam da ih skupljate brže nego što možete da ih istrošite?"
Ona odvrati: "Ne, kože se brzo ukvare. Možemo da razmenimo samo malo."
"Šta ako možemo da pronađemo način da odložimo kvarenje?"
S vremena na vreme do Valavirgilinih nozdrva dopro bi smrad sa bojnog polja i
ona bi frknula da ga odagna. Međutim, mirisi nisu stizali do Kejverbrimisa. Ne do
njega! Kej je bio u trgovačkom modu. Um mu je bio tamo gde je dobiti i gubiti bilo
stvar brojki, gde je neprijatnost bila sramota koju čovek nije mogao sebi da
dopusti, gde je jedno carstvo preživljavalo zato što je đubre jednih hominida za
druge predstavljalo zlatnu žilu.
Spustio se mrkli mrak. Ali pri slaboj svetlosti Luka osvetljenog dnevnom
svetlošću, ugledala je Biđov široki osmeh. Upitala je Diva trave: "Jesi li kad
prisustvovao pogađanju?"
"Nekoliko puta. Luis Vu je došao kada sam bio dete, ali sve pogodbe sklopljene
su između njega i starog Turla. Crveni su sklopili mir s nama pre trideset falana;
isparcelisali smo prebivališta. Pre dvadeset četiri falana sastali smo se sa
crvenima i morskim narodom, razmenili karte. Svi narodi saznali su za nove
teritorije. Ali svi su zaključili da su divovi trave neobično veliki."
Niko ne bi poverovao kada bi učtivo odbila da se složi s tim. Vala posegnu da
uhvati Diva trave pod ruku. Osluškivala je neće li čuti demone u noći, ali jedino je
čula kišu.
Navukli su se oblaci. Potpuno se smračilo.
Jedan od muškaraca sakupljača upita: "Hoćemo li samo da čekamo? Hoće li to
smatrati učtivijim?"
Manak, to je bio on? Dlaka gušća oko vrata, kao da je on bio alfa mužjak, a
Silak beta. Kod većine hominidnih vrsta, jedan mužjak bio je najaktivniji; ali Vala
nije znala da li to važi i za sakupljače.
Vala reče: "Manače, mi smo ovde. U njihovom habitatu. Možeš čak na to gledati
kao da smo došli da zabavimo gospodare noći. Da li bi da upražnjavaš rišatru sa
mnom?" Biđu je brzo dodala: "Biđ, ovo je zbog veličine, kako bih ja bila veća.
Pretpostavljam da će Vand prvo otići sa Munvom..." Primetila je da Kej i Perilak
više nisu razgovarali o poslu. Filozofije se razlikuju.

Upražnjavati rišatru sa sakupljačem bila je tek predigra.

Rišatra sa Turlovim naslednikom, pak, bila je nešto sasvim drugo. Bilo je u njoj
zadovoljstva. Bio je veliki. Bio je veoma spreman. Veoma se ponosio svojim
samosavlađivanjem, mada je bio na samoj ivici kontrolisanja. Bio je veoma veliki.
Kejverbrimis se divno provodio te noći, ili je bar tako izgledalo. Upravo je
pričao Munvi neku šalu ili tajnu. Taj je bio dobar trgovac; u suštini dobar čovek.
Vala je sve vreme pogledavala u njegovom pravcu.
Parili su se. Vala nije mogla da odagna to iz misli... ne bi ni trebalo da
pokušava, zaista. Razmišljati o tako nečem bilo je dobro za svetkovinu rišatre. Pa
ipak.
Parenje je stvar reda. Eoni evolucije oblikovali su mnoge odgovore na parenje
kod hominida: prilaz, mirise, položaje i mogućnosti, vizuelne i taktilne nagoveštaje.
Kultura oblikuje i više od toga: plesove, klike, stilove, dozvoljene reči i rečenice.
Ali evolucija nikada ne dira seks izvan jedne vrste, i rišatra je uvek umetnički
oblik. Tamo gde oblici ne odgovaraju, mogu biti pronađeni drugi oblici. Oni koji
ne mogu da učestvuju, mogu da gledaju, mogu da daju bestidan savet...
Kada smo već kod toga, mogu da stražare kada je trgovčevom telu ili umu
potreban odmor.
Noć je bila gotovo nema, ali nije svaki šapat bio vetar. Demoni bi trebalo da
budu tamo napolju. To je bila njihova dužnost. Ali ako do njih, iz bilo kog razloga,
nije stigla reč o bojnom polju posutom leševima, onda su ti zvuci mogli da potiču
od vampira.
Vala je sedela na tronožcu visokom tri stope i dovoljno jakom da podnese Diva
trave. Noć je bila dovoljno topla tako da je mogla da sedi naga, ili je ona bila
dovoljno zagrejana - međutim, napunjeni pištolji ipak su joj bili za leđima. Ispred
nje je pljuštala kiša i malo šta drugo je moglo da se vidi. Na trenutak je zamrlo
svako uzbuđenje iza njenih leđa.
"Mi i divovi trave, mi se volimo, ali mi nismo puki paraziti", govorio je jedan
od sakupljača. "Gde god su se nekada nalazile šume cvetova-ogledala, sada ima
biljojeda, lovine koja može da nas prehrani. Mi krećemo u potragu ispred Turlovih
ljudi. Mi ispitujemo, vodimo, mi im pravimo karte."
To je bio Manak. Bio je premali da zadovolji čak i ženu pripadnicu mašinskog
naroda i bio je neiskusan; ali mogao je da nauči. Neki su lako zauzimali pravilan
stav. Drugi nikada nisu uspevali da nauče.
Parenje nije bilo bez posledica. Odgovor hominida na parenje nije odgovor
uma. Rišatra nema posledica, i um može ostati bistar. Stid ne dolazi u obzir. Tu je
uvek smeh za oboje. Rišatra predstavlja zabavu, diplomatiju i prijateljstvo, kao i
saznanje da možete dohvatiti oružje u mraku.
"Nadamo se da ćemo se obogatiti", govorio je Kej. "Prema onima koji proširuju
carstvo uvek se lepo ophode. Carstvo raste sa našom zalihom goriva. Ako smo u
stanju da ubedimo neku zajednicu da spravlja gorivo i prodaje ga carstvu, bonus
omogućava svakome od nas da stvori porodicu."
Munva reče: "Te nagrade su vaše. Vaši klijenti-plemena suočavaju se s nečim
drugim. Gubitkom ambicije, gubitkom prijatelja i para, obmanom i ranom smrću
svakoga ko se navikne da pije vaše gorivo."
"Neki su suviše slabi da bi rekli: 'Dosta'. Munva, vi morate biti jači od toga."
"Svakako. Mogu to da uradim noćas, sada. Dosta, Kejverbrimise."
Vala se okrenula i ugledala bele osmehe velikih i malih. Biđ reče: "Imao sam
prošle noći jedan od vaših peškira natopljen alkoholom. Ošamutio me je. Izgubio
sam cilj."
Kej je vešto promenio temu. "Valavirgilin, hoćeš li se vratiti u Središnji Grad,
pariti se i obrazovati porodicu?"
"Parila sam se", odvrati ona.
Kej odjednom nije imao više ništa da kaže.
Nije znao!
Šta je on mislio? Da će on i ona postati zvanični par? Valavirgilin reče:
"Obogatila sam se zahvaljujući poklonu koji sam dobila od Luisa Vua pripadnika
naroda sa Lopte." Kako je to uradila nije se nikoga ticalo, i bilo je ilegalno. "Tada
sam se parila. Tarbovi roditelji bili su prijatelji moje porodice, kao što je to
uobičajeno kod nas, Munva. On je imao malo novca, ali je dobar otac, dozvolio mi
je da se posvetim poslovima.
Postala sam nemirna. Setila sam se da je Luis Vu nagovestio... ne. Upitao je da
li moj narod pravi oruđe od taloga koji ostaje posle destilacije alkohola. Plastika,
kazao je. Njegova stvarčica za prevođenje odbila je da prevede tu reč, ali ja sam je
naučila. Rekao je da to znači bezobličan. Plastika može da poprimi bilo koji oblik,
po tvorčevoj želji. Talog je beskoristan, odvratan. Klijenti bi mogli biti zahvalni
ako bismo imali razloga da ih oslobađamo toga.
I tako sam pronašla hemijsku laboratoriju." Slegnula je ramenima u mraku.
"Uvek te košta više nego što bilo ko očekuje, ali bar smo dobili odgovore. To čudo
krije tajne.
Jednog dana većina mog novca bila je potrošena. Tarabliliast i deca su kod
porodice moga oca, a ja sam ovde, dok ne budem ponovo u stanju da ih prehranim.
Korijak, jesi li spremna da preuzmeš stražu?"
"Svakako. Zadrži tu misao, Vandernoti. Vala, šta je napolju?"
"Kiša. Povremeno na trenutak vidim nešto crno i sjajno i čujem kikotanje. Nema
mirisa vampira."
"Dobro."

Munva je prešla na jezik divova trave i pravila je šale na koje se Biđ grohotom
smejao. Pri sivoj svetlosti jutra sakupljači su među sobom razgovarali, mahali u
pravcu sve svetlije zemlje, a onda su manje-više popadali jedni preko drugih na
gomilu.
"Misliš li da su dolazili?" Spaš je upitala, nikoga određeno, i izišla iz šatora.
Vand reče: "Baš me briga. Hajde da spavamo."
"Bili su", reče Spaš.
Vala iziđe napolje.
Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je shvatila da je jedan čaršav bio
prazan. Koji? Krajnje levo... šest mrtvih sakupljača. Ostali su bili nedirnuti.
Biđ priđe otresito, mašući svojim srpom-mačem. Još divova spuštalo se niz
zemljani zid. Okupili su se na dogovor, a zatim raširili u obliku lepeze i krenuli u
istraživanje, tražeći dokaze o tome šta su demoni uradili.
Vala se, međutim, popela na zid da odspava u kontejneru.

U podne ju je probudio miris pečenja u nozdrvama; bila je veoma gladna.

Sledila je miris dole do šatora.
Zatekla je na okupu sakupljače i mašinski narod. Sakupljači su bili u lovu. Vatru
koju su zapalili da skuvaju svoju lovinu Barok i Vand su iskoristili da naprave hleb
od lokalne trave.
"Mi jedemo četiri, pet, šest obroka dnevno", obavesti je Silak. "Pint kaže da vi
jedete samo jednom dnevno?"
"Da. Ali mnogo. Nalazite li dovoljno mesa?"
"Kada su vaši ljudi sišli da jedu, naši su otišli ponovo u lov. Pojedi ono što
vidiš, lovci će se vratiti."
Pljosnati hleb nije ispao loše, i Vala je pohvalila muškarce. I meso smirpa je
bilo dobro, mada pomalo suvo i žilavo. Sakupljači bar nisu imali naviku koju su
sretali kod drugih hominida: da menjaju ukus mesa trljajući ga solju, travama ili
bobicama.
 Vala se zapitala da li bi vredelo uzgajati smirpe na drugim mestima, ali svi
trgovci znali su odgovor na to pitanje. Ono što je za jedne hominide bila premija,
za druge je bila kuga. Bez lokalnih grabljivica koje bi ograničavale njihov broj,
smirpi bi pojeli nečije useve, namnožili bi se u tolikom broju da ne bi imali čime
da se prehrane, a kada bi ih glad iscrpla počeli bi da šire zaraze.
U međuvremenu je pojela sve što se našlo pred njom. I sakupljači i mašinski
narod zabavljali su se posmatrajući je. Silak reče: "Baš je bila naporna prošla
noć."
"Da li sam nešto propustila?"
Kej reče: "Demoni su bili na delu. Nema mrtvih divova trave na potezu između
zida i visoke trave. Biđ je pronašao uredno naslagane gomile kostiju u travi. Nisu
dirali vampire. Pretpostavljam da su ih ostavili za večeras."
"Vrlo uviđavno s njihove strane." Pošto njihovih mrtvih više nije bilo, okončalo
se i vreme žaljenja divova trave, osim... "Bilo bi još uviđavnije s njihove strane
kada bi uzeli i ostale naše mrtve. Još nešto?"
Silak pokaza.
Padala je kiša. Oblaci su obrazovali nepregledan pljosnati krov, daleko u
visinama. Mogli ste da vidite nadaleko preko otvorenih pašnjaka. Ono što je Vala
ugledala ličilo je na poveći vagon koji je vukla neka životinja; s naporom se vukao
prema kraljevstvu divova trave.
Pet velikih životinja širokih ramena. Više nego što je bilo potrebno za taj vagon
visokih bočnih strana, mada je bio veliki.
"Stići će dosta pre sumraka ovamo. Čak i u tom slučaju, ako tvoja vrsta može da
spava na mahove, imaćete vremena."
Vala klimnu i pope se uz zid da još malo odspava.

Parum se vozio na vozačevom sedištu pored mnogo manjeg crvenokožca. Još

troje crvenih vozilo se u zatvorenom prostoru ispod.
Zaustavili su kola ispod samog zida, u blizini otvora. Izvadili su sa dna vagona
neku stvar. Vala žmirnu, pokušavajući da vidi nešto gotovo nevidljivo. Instinkt
plaćenika prostrujao joj je kroz živce, nerazumljivo blebečući.
U vreme pada gradova, leteća vozila predstavljala su najčešće pale predmete.
Ova zakrivljena providna ploča bila je od one vrste koju su ljudi pronalazili u
palim kolima. Većina se razbila. Ova je delovala čitava. Njena vrednost mora da je
ogromna!
Crveni priđoše, držeći je na uglovima. Svaki od njih imao je mač koji je bio
gotovo isto onoliko dugačak kao i on sam i visio mu na leđima u kožnim koricama.
Nosili su bojene kožne kiltove i kožne rance, kako muškarci tako i žene, mada su
svetlije boje krasile žensku odeću. Zubi su im bili zašiljeni, svi odreda, poređani u
dvostruki red očnjaka.
Valvirgilin, Kejverbrimis, Munva, Turl u punom oklopu, Manak i Korijak čekali
su da ih pozdrave. Skupina je bila pomalo smrknuta.
 "Turle, ovo je prozor", svečano izjavi jedan muškarac crvenih. "To je poklon
naroda močvare koji ne može da napusti svoje prebivalište. Preklinju da ih
zaštitimo od vampirske kuge koja se širi. Narod močvare ne može da beži, jer za
njih ima života samo u močvari."
Valavirgilin uhvati Turlov upitni pogled. "Poznate su nam takve vrste", primeti
ona. "Močvara, pustinja, jedna strana planine, šuma koja se cela sastoji od samo
jedne vrste drveta. Njihovi stomaci su se izmenili tako da primaju samo jednu vrstu
hrane, ili ne mogu da prežive hladnoću ili toplotu, ili suviše malo vlage u vazduhu,
ili suviše mnogo. Ali ovo je veličanstven poklon."
"Jeste. Učinićemo šta možemo za narod močvare", izjavi Turl. "Ovi naši
saveznici uspeli su da stignu do nas..." i Turl ih predstavi, govoreći sporo,
izgovarajući imena sakupljača i mašinskog naroda sa različitom tačnošću.
"Ja sam Teger huki-Tandartal", reče muškarac crvenih. "Ovo je Varvija huki-
Marf Tandartal. Putujemo sa Anakrin huki-Vanurur i Čejčind huki-Karašk." Drugo
dvoje crvenih otišli su da se pobrinu za tovarne životinje.
Turl upita: "Kako vaš narod upražnjava rišatru?"
"Nismo u stanju", odvrati Varvija i ne pruži nikakvo drugo objašnjenje.
Parum se iscerio i Vala mu je uzvratila istom merom, zamišljajući razočaranje
muškaraca divova trave. Turl je kao domaćin govorio u ime svih, kao što je
protokol to i zahtevao, ali kratko. Kakva korist od raspredanja o veštinama gostiju
kada je rišatra u pitanju, pred vrstama koje uopšte to nisu u stanju da rade? Teger i
Varvija samo klimnuše kada je zaćutao. Ostali muškarci crvenih nisu uopšte ni
slušali. Pregledavali su leševe vampira koji su ležali na jednom od čaršava i
međusobno užurbano pričali.
Teger i Varvija su dosta ličili jedno na drugo. Crvena koža bila im je glatka;
lica ćosava. Nosili su kiltove od meke kože sa ukrasnom čipkom. Bili su visoki kao
mašinski narod, ali mnogo mršaviji. Velike uši štrčale su im sa uskih glava. Zubi
im, izgleda, nisu bili strugani, već su im takvi rasli. Varvija je imala grudi, ali
gotovo ravne.
"Do sada nismo još čuli da je na jednom mestu bilo pronađeno toliko vampira",
primeti Varvija.
"Pobili ste vojsku", reče Teger. "Vampiri leže posvuda. Vašim susedima mora
da je milo."
Varvija upita: "Demoni, jesu li dolazili?"
Turl reče: "Vojska vampira došla je pre dve noći. Vojska je otišla kada se
senka povukla sa sunca. Videli ste mrtve koje su ostavili za sobom, ali naše mrtve
odneli su demoni. Bilo ih je upola toliko ili nešto više, plus stotinu sakupljača i
četvoro od naših pripadnika mašinskog naroda. Vampiri su užasna pošast. Dobro
došli."
"Nismo još imali prilike da vidimo taj užas", reče Teger. "Mladi lovci nestaju.
Naši učitelji gube svoje veštine, kažemo mi, ili nas je pronašao neki novi lovac.
Parume, ako smo iskazali nevericu, oprosti nam."
 Parum je velikodušno klimnuo. Turl reče: "Ono što smo znali o vampirima bilo
je samo upola tačno. Carstvo mašinskog naroda stiglo nam je na vreme u pomoć."
Vala je počela da shvata kako nijedan drugi div trave nije mogao da kaže tako
nešto. Potcenjivanje plemena ujedno je značilo i potcenjivanje Turla. "Moramo
vam pokazati čime se sve branimo", nastavi on, "ali da li ste jeli? Zar ne bi trebalo
da skuvate jelo za videla?"
"Mi meso jedemo sirovo. Volimo raznovrsnost. Divovi trave ne jedu meso, ali
šta je sa sakupljačima i mašinskim narodom? Možemo li da delimo? Da vam
pokažemo šta imamo."
Imali su pet tovarnih životinja i kavez na kolima. Stvar u kavezu osetila je
njihove poglede i zarežala. Bila je to životinja veličine kakvog diva trave, ubica,
shvati Vala. Upitala je: "Šta je to?"
"Hakarš", odgovori joj Teger s očiglednim ponosom. "Lovac sa Pregradnih
Brda. Narod baštovana poslao nam je dva zarad lova. Iako smo ga lovili na njemu
nepoznatom terenu, mužjak je ipak uspeo da ubije jednog od nas pre nego što smo
ga svladali."
Bilo je to hvalisanje.
Mi smo moćni lovci. Mi lovimo niže lovce i mi ćemo pohvatati vaše vampire.
Vala predloži. "Perilak, da probamo ovo? Ne večeras, već sutra za vreme našeg
jedinog obroka."
Žena sakupljač reče: "Pogađanje. Varvija, večeras možete ubiti tovarnu
životinju. Od sutra pa nadalje, dozvolite nama da budemo domaćini. Mi ćemo sve
hraniti dok se..." Ivica senke odgrizla je parče sunca, ali još je bilo dosta svetlo.
"...oni koji jedu mrtve ne umilostive da progovore. Poželećete da probate meso
smirpa."
"Zahvaljujemo vam."

Vatra je postala jedina svetlost: nedovoljno svetlosti za kuvanje, ali kuvanje je

već bilo završeno. Od ostalih crvenih, Anakrin huki-Vanurur bio je starac, sav
izboran, ali živahan. Čajčind huki-Karašk, još jedan muškarac, imao je strašne
ožiljke i izgubio je ruku u nekoj staroj bici.
Oni su doneli vlastiti poklon, poveći keramički krčag jakog, tamnog piva.
Uopšte nije bilo loše. Vala je primetila da je i Kej reagovao. Da vidimo kako će
Kej to izvesti.
Kej uzviknu: "Da li vi ovo sami spravljate? Da li pravite puno toga?"
"Da. Imaš na umu trgovinu?"
"Čejčind, možda bi vredelo seliti se ako je dovoljno jeftino..."
"Priče o mašinskom narodu nisu preterane."
Kej je delovao zbunjeno. Šteta, ali biće bolje da se Vala umeša. "Kejverbrimis
hoće da kaže da ako bismo mogli da destilišemo dovoljno ovoga, imali bismo
gorivo za naše krstarice. Naše krstarice prenose oružje i mogu da ponesu još
mnogo više. Kreću se brže od tovarnih životinja, ali ne mogu da se pokrenu bez
goriva."
"Poklon želite?" upita Čejčind, a Teger uzviknu: "Vi biste naše pivo da
pretvorite u gorivo?"
"Poklon za rat. Svi moraju da prilože. Divovi trave borce, sakupljači uhode, vi
gorivo..."
"Naše oči?"
"Ah?"
"Ne znamo nijednu drugu vrstu koja može da vidi tako daleko kao bilo koji
crveni pastir."
"Vaše oči. Naše krstarice, naš top, naši bacači plamena. Možete li da priložite
piva koliko teži tri stotine ljudi za rat protiv vampira? Od toga bismo destilisali
gorivo u težini trideset ljudi. Naš sistem destilacije sasvim je jednostavan, tako da
se može kopirati."
Varvija uzviknu: "To je dovoljno da se potopi cela civilizacija!"
Međutim, Teger upita: "Kolikih ljudi?"
Ha! Vala reče: "Vaše veličine." Teger je postavio očigledno pitanje, ali ono je
nagoveštavalo pristanak... a težina pripadnika mašinskog naroda bila je za šestinu
veća. "Razmišljam o tome da uzmem dve krstarice. Treću da ostavim ovde. Neka
Turl obezbedi gorivo za treću."
"Vand i Čit mogu to da nadgledaju", reče Kej.
"Oh?" Pitala se zašto li su oboje odsutni.
"Dosta im je, šefe. I Spaš se tetura. Isto kao i Barok."
"Svaki upad bio bi ravan samoubistvu", reče crvena Varvija, "osim ako ne
upoznamo neprijatelja. Jesu li demoni progovorili?"
Turl reče: "Neka tela su nestala", i slegnu ramenima.
"Plaćamo ceh zbog svog lepog ponašanja", primeti Vala. Trgovac mora znati
kojim glasom da iznese zahtev. "Tela koja smo čuvali od grabljivica, gospodari
noći uzeće poslednja. Uzeli su naše mrtve sakupljače jer su umrli dan ranije." Noć
će je čuti.

Sinoć su Kej i Vand bili na zidu sa Barokom, štiteći ih topom. Spaš i Čit su se
zamenile s njima.
Ova noć je, izgleda, bila mnogo manje iscrpljujuća, ali i manje vesela.
Sakupljači i mašinski narod i netipično mala žena divova trave po imenu Tvuk
pokušali su da nešto pokrenu. Turl nije skinuo oklop. Četvoro crvenih pastira
posmatrali su raspoloženo sa pristojne udaljenosti, ćeretajući na vlastitom jeziku, i
sve se na neki način raspalo.
Crveni se nisu neprijateljski ponašali. Možda su bili pomalo ukočeni u blizini
samog Turla, ali sa ostalima su bili opušteni i pričljivi. Spaš i troje crvenih upravo
su razmenjivali priče. Crveni su imali znatno iskustvo sa hominidima, uprkos svom
hendikepu.
Vala je slušala iz dosade. Životima crvenih upravljala je njihova hrana. Jeli su
živo meso i bili su pastiri-gurmani. Lakše je bilo čuvati jedan životni oblik, retko
dva, nego pokušati zajedno da čuvaš nekoliko tipova mesnatih zveri. Plemena
crvenih pravila su karte puteva kojima su se kretala tako da su putevi mogli da im
se ukrste, pri čemu su razmenjivali gozbe.
Trgovali su i pričama i sretali hominide u brojnim okruženjima. Sada su pričali
o dva tipa vodenog naroda, a ta dva tipa očigledno nisu bila ona dva za koje je
Vala znala.
Četvrti crveni, Teger, bio je na straži sa Čit.
Turl je zaspao u punom oklopu. Očigledno nije bio zainteresovan za rišatru, kao
ni za demone, pomisli Vala.
Sopašintej je ležala ispružena naspram šatorskog krila. "Pitam se kako je noćas
unutar zida", reče ona.
Vala se zamisli. "Turl je ovde napolju. Biđ je unutra, kao odbrana. Ono što Turl
ne vidi nije se dogodilo."
Spaš se podiže na lakat. "Gde si to čula?"
"Od Turla. Pretpostavljam da se beta muškarci dosta pare i ponekad bore. Čini
mi se da propuštamo zabavu..."
"Pa opet, u mom slučaju", reče Spaš.
"...ionako ne bi upražnjavali rišatru ako mogu da se pare. A i meni će dobro
doći odmor."
"Isto kao i Turlu. Spava poput tek ugaslog vulkana", primeti Spaš.
Čit je pogledao prema ženama, osmehnuo se i s lakoćom izišao iz šatora. Gusta
magla obavijala je noć. Čit je dohvatio kost od večere i bacio je. Vala je začula tih,
prigušeni udar.
Srebrna gromada našla joj se za leđima, osetila ju je, ali je nije uopšte čula.
Turl je njušio, dok je napinjao samostrel bez imalo napora. Reče: "Nisu blizu, ni
vampiri ni noćni narod. Čitakumišade, vidiš li nešto? Njušiš li nešto?"
"Ništa."
Turl je delovao previše budan za nekoga ko je spavao još pre svega nekoliko
trenutaka. Navukao je šlem i izišao. Stražar divova trave, Tarun, krenu za njim.
Spaš reče: "Pogrešila sam, zar ne? Ali zašto..."
Vala prošaputa: "Crveni. Oni su drevni neprijatelji, a sada se nalaze svuda oko
njega. Zato nije skinuo oklop i zato se pretvarao da spava. Možeš se kladiti u to."

Ujutro nije bilo mrtvih između zida i visoke trave, osim onih koji su ležali na
čaršavima. Demoni će, izgleda, dokazati da je bila u pravu.
Čajčind je pitao, ne obrativši se nikom posebno: "Gde da oslobodimo hakarča?"
Korijak je pogledala Manaka. Žena sakupljača reče: "U blizini visoke trave, ali
dozvolite da to prvo saopštim svojim sadruzima. Vala, hoće li i tvoji ljudi u lov?"
"Mislim da neće, ali pitaću."
Razgovarala je sa ostalima. Niko nije bio oduševljen. Mašinski narod jede
meso, ali meso grabljivica obično je imalo loš ukus. Ipak, Kej reče: "Ispašćemo
kukavice ako neko ne ode u lov."
"Raspitaj se", reče mu ona. "Izgleda mi opasan. Što više znaš, manja je
mogućnost da budeš ubijen."
Nikada nije čuo tu izreku. Zagledao se u nju, nasmejao, a onda rekao: "Želimo to
da onemogućimo po svaku cenu?"
"Da."
Prespavala je lov. U podne se probudila da podeli obrok. Kejverbrimis je imao
jednu jedinu brazgotinu na mišici, budala. Vala ju je povezala peškirom
natopljenim gorivom. Meso hakarča imalo je ukus sličan ukusu mesa mačke.
Mrtvih je bilo sve manje, ali njihov smrad lebdeo je iznad šatora, a i spuštala se
užasna noć.
Demoni će dokazati da je bila u pravu, pomisli ona. Tela koja smo čuvali od
grabljivica gospodari noći uzeće poslednje. Večeras.
4. NOĆNI NAROD
Kada je senka gotovo prekrila sunce, Vala je zatekla sakupljače i crvene oko
vatre. Sakupljači su jeli; ponudili su da dele. Crveni su pojeli njihov ulov onakav
kakav se zatekao.
Sitna kiša počela je da rominja po ugljevlju. Pregovarači su se povukli u šator:
Valavirgilin, Čitakumišad i Sopašintaj predstavljali su mašinski narod; troje
crvenih, četvoro sakupljača, Anakrin huki-Vanurur, Turl i žena koju Vala nije znala
već su bili unutra.
Ustajala trava zamenjena je novom.
Progovorio je Turl, njegov snažni glas prekinuo je svaki razgovor. "Narode,
predstavljam vam mog pregovarača Vast, koja za vas ima jednu priču."
Vast je graciozno ustala za jednu tako krupnu ženu. "Parum i ja smo se pre dva
dana uputili u smeru okretanja, pešice", poče ona. "Parum se vratio sa ovim
crvenima od Ginđeroferovog naroda. Ja sam nastavila dalje pešice sa stražarem
crvenih ratnika, kako bih razgovarala sa narodom rečnog blata. Narod rečnog blata
ne može ovde da nam se pridruži, ali mogu da prenesu glas o našim nedaćama
noćnom narodu."
"Naići će na iste nevolje kao i mi", primeti Korijak.
(Nešto je odvlačilo Valinu pažnju.)
Vast sede. Obratila se crvenima: "Niste u stanju da upražnjavate rišatru. A da li
se parite?"
"Nije moje vreme", odvrati prva Varvija. Anarkin i Čejčind su se cerili. Teger
je izgledao ljut.
(Vetar.)
Mnoge hominidne vrste bile su monogamne, osim u pogledu rišatre, razume se.
Teger i Varvija mora da su bili par. A Turl je govorio: "Moram da nosim oklop.
Ko zna šta nas može posetiti."
Šteta. Mogli su lepo da se zabave.
(Muzika.) Spaš neodlučno upita: "Čujete li muziku? To nije muzika vampira."
Zvuk je još bio tih, ali postajao je sve jači, gotovo bolno blizu gornjeg nivoa
čujnosti. Vala je osetila kako joj se kostreše dlake na vratu i one niz kičmu. Čula je
instrument na kome je svirao vetar, žice i udaraljke. Bez glasova.
Turl je navukao šlem i izišao napolje. U ruci je držao samostrel, uperen u nebo.
Čit i Silak ostadoše svaki s jedne strane vrata, s oružjem na gotovs. Ostali u šatoru
su se naoružavali.
Sićušni Silak se vratio u šator. Sa sobom je uneo i miris crkotine i vlažnog
krzna.
Sledila su ga dva krupna hominidna obličja, a iza njih je išao mnogo veći Turl.
"Imamo goste", zagrme on.
U šatoru je vladala gotovo potpuna tama. Vala je nazirala sjaj očiju i zuba
demona i dva crna obličja naspram jedva nešto jačeg sjaja, svetlosti sa Luka koja
se probijala kroz oblake. Međutim, oči su joj se privikavale, nazirući jednu
pojedinost za drugom:
Bilo ih je dvoje, muškarac i žena. Bili su maljavi gotovo po celom telu. Dlaka
im je bila crna, prava i slepljena od kiše. Njihova usta ličila su na suviše velike
osmehe koji su pokazivali krupne, široke zube. Nosili su vrećice obešene o kožice;
inače su bili nagi. Velike, pljosnate šake bile su im prazne. Nisu jeli. Vali je i te
kako laknulo, iako je i dalje pokušavala da odagna potrebu da se povuče.
Vrlo verovatno da niko osim Valavirgilin nikada nije video ovu vrstu. Neki su
loše reagovali. Čit je ostao kod vrata, na straži, gledajući u drugu stranu. Spaš je
stajala, nije se pogrbila, ali to je, izgleda, bila ujedno i granica do koje je išla
njena samokontrola. Silak od sakupljača, Teger i Čajčind su se skupili i odmakli,
razrogačenih očiju i otvorenih usta.
Morala je nešto da preduzme. Ustala je i poklonila se. "Dobro došli. Ja sam
Valavirgilin od mašinskog naroda. Čekali smo vas u želji da vas zamolimo za
pomoć. Ovo su Anakrin i Varvija od crvenih pastira, Perilak i Manak od
sakupljača, Čitakumišad i Sopašintaj od mašinskog naroda..." Predstavljala ih je
onim redom kako se ko od njih bar malo bio povratio.
Muškarac demon nije čekao. "Poznajemo vaše razne vrste. Ja sam..." nešto
bezvučno. Usne mu se nisu do kraja skupljale. Inače je tečno govorio trgovački
dijalekat, sa naglaskom koji je više ličio na Kejov nego na Valin. "Ali zovite me
Harfista po instrumentu koji sviram. Moj par je..." nešto bezvučno i zviždukavo,
dosta nalik na muziku koja je i dalje napolju svirala. "Tužna Cev. Kako
upražnjavate rišatru?"
Teger se šćućurio i krenuo. U tren oka se našao pored svog para. "Mi ne
možemo", objavi on.
Žena demon napola prikri osmeh. Harfista reče: "Znamo. Opustite se."
Turl se obratio Tužnoj Cevi. "Ovi su pod mojom zaštitom. Moj oklop može biti
skinut, ako nam date reč da ćemo biti bezbedni. Posle toga, jedino ćeš morati da
brineš zbog moje veličine." Vast se samo osmehnula Harfisti, a Valu je zadivila
njena hrabrost.
Sakupljači su se poređali, svo četvoro su stajali onako visoki jedan do drugog.
"Naša vrsta upražnjava rišatru", reče Korijak.
Vala je čeznula za domom. Već bi negde našla hranu za svog para i decu, a što
se tiče njene ljubavi prema pustolovinama, čovek je u stanju da je na izvesno
vreme potisne... Međutim, sada je bilo suviše kasno. "Rišatra povezuje naše
carstvo", reče Valavirgilin gospodarima noći.
Harfista reče: "Istinu govoreći, rišatra je povezivala carstvo graditelja gradova.
Gorivo povezuje vaše. Mi upražnjavamo rišatru, ali mislim da noćas nećemo, jer
možemo da pretpostavimo kako bi to uznemirilo crvene pastire..."
"Nismo mi tako krhki", primeti Varvija.
"...a postoji još jedan razlog", dodade Harfista. "Da li želite nešto da zatražite
od nas?"
 Pokušaše svi da govore uglas. "Vampiri..."
"Vidite užas..."
"Smrti..."
Turl je imao glas kojim je sve to mogao da prekine. "Vampiri su desetkovali sve
vrste na teritoriji prečnika deset dana hoda. Pomozite nam da okončamo njihova
zlodela."
"Dva do tri dana hoda, ne više", primeti Harfista. "Vampiri moraju da stignu do
skloništa posle pohare. Ali to je i dalje velika teritorija na kojoj živi više od deset
hominidnih vrsta..."
"Ali oni nas dobro hrane", nežno primeti Tužna Cev, glasom nešto višim od
glasa svog sadruga. "Problem je u tome što mi nemamo nikakav problem. Ono što
je dobro za bilo kog od vas takođe je dobro i za noći narod. Vampiri nas hrane isto
onako pouzdano kao što se širi čežnja za alkoholom među vašim klijentima-
vrstama, Valavirgilin. Ali ako možete da pokorite vampire, i to će nam biti od
koristi."
Da li su shvatali koliko toga su otkrili tokom ovog kratkog govora? Međutim,
previše ih je govorilo u isti mah, tako da je Vala oćutala.
"Da biste shvatili", nastavi Tužna Cev, "razmotrite ovo. Manače, šta da se tvoja
kraljica posvađa sa Turlovim narodom? I ti nas ubediš da ne diramo mrtve koji
leže u blizini Turlovih zidova. Ubrzo bi morao da se preda."
Manak se pobunio: "Ali mi i divovi trave... Mi nikada ne bismo..."
"Svakako da ne biste. Ali, Varvija, ti i stari Turl vodili ste rat pre pedeset
falana. Pretpostavi da nas je vaš vođa Ginjerofer zamolio da rastrgnemo svakog
diva trave koji dođe da ubija njegovu stoku?"
Varvija reče: "U redu, shvatili smo."
"Jeste li? Ne smemo da stanemo na stranu jednog hominida protiv nekog drugog.
Svi vi zavisite od nas. Bez noćnog naroda, vaši leševi ostaju da leže tamo gde
padnu, stvaraju se zaraze koje se šire, vaša voda postaje prljava", otpevala je žena
demon svojim visokim, grlenim glasom.
Već je ranije držala taj govor. "Zabranjujemo kremaciju, ali pretpostavimo da to
nije slučaj? Šta da svaka vrsta ima gorivo za spaljivanje svojih mrtvih? Oblaci još
pritiskaju ovo nebo četrdeset tri falana pošto je more proključalo. Šta ako je to bio
dim spaljenih mrtvaca, smrad koji je postajao jači svakog falana? Znate li koliko
hominida od svake vrste umire tokom jednog falana? Mi znamo.
Ne možemo da biramo strane."
Čejčind huki-Karašk postajao je sve tamnije crven. "Kako možete da govorite o
udruživanju sa vampirima? Sa životinjama!"
"Oni ne misle", reče Harfista, "a vi mislite. Ali da li uvek možete biti sasvim
sigurni u to? Znamo za hominide koji su na granici između razumnih i beslovesnih
vrsta; čak postoji nekoliko takvih vrsta duž ovog dela Luka. Neke koriste vatru ako
je pronađu ili se skupljaju u čopore ako je lovina velika i izuzetna. Jedni tešu grane
u koplja. Jedni žive u vodi; oni ne mogu da koriste vatru, ali cepaju kamenje za
noževe. Na osnovu čega presuđujete? Gde podvlačite crtu?"
"Vampiri ne koriste oruđe ili vatru!"
"Vatru ne, već oruđe. Usled beskrajnih kiša vampiri su naučili da nose odeću
koju skinu sa svoje lovine. Kada su suvi, ostavljaju je kao da je đubre."
Žena demon reče: "Uviđate li zbog čega ne treba da upražnjavamo rišatru s
vama - jer moramo da odbijemo vaše druge želje." Tužna Cev nije uviđala,
odabrala je da ne uviđa, podeljena osećanja koje je ta izjava izazvala.
Mora nešto da pokuša. Vala reče: "Vaša pomoć bila bi od neprocenjive
vrednosti, kada biste imali razloga da je pružite. Već ste nam kazali dokle dosežu
njihova haranja, i da moraju da se vrate u svoju jazbinu, da imaju jednu jedinu
jazbinu. Šta još možete da nam kažete?"
Harfista slegnu ramenima, a Vala se trgnu. Njegova ramena bila su užasno
labava, nalik na nepovezane kosti koje su se slobodno kotrljale ispod kože.
Tvrdoglavo je nastavila: "Čula sam glasine, priču, bajku. Mašinski narod ih
čuje tamo gde se zna za vampire. Morate shvatiti da naši klijenti-vrste koje žive
daleko od Središnjeg Grada nemaju nikakvo pravo objašnjenje za iznenadnu pojavu
svih tih vampira."
"Visok im je stepen razmnožavanja", istaknu Harfista.
Tužna Cev reče: "Da, a i skupine se odvajaju od glavnog tela i odlaze u potragu
za drugim izbeglicama. Deset dana hoda nije bila preterana procena."
Ostali, čak i Čajčind, pustili su Valu da govori. Vala reče: "Međutim, širi se i
jedno manje razumno objašnjenje. Žrtva vampira ustaće iz mrtvih da i sama postane
vampir."
"To je", primeti Harfista, "čista glupost!"
Razume se da je bila. "Svakako da jeste, ali objašnjava kako se ta kuga tako
brzo širi. Stavite se u položaj..." Pažljivo sada. "...udovice i majke visećeg
naroda." Viseći narod nalazio se posvuda. Vala obuhvati jednom šakom gredu
iznad glave, odiže noge tako da je ostala da visi i reče: "Šta da uradim, da moja
jadna mrtva Vejnija ne postane moj neprijatelj noću? Gospodari noći nam
zabranjuju da spaljujemo svoje mrtve. Ali ponekad to dozvoljavaju..."
"Nikada", izjavi Tužna Cev.
Vala reče: "Udesno u smeru okretanja od sredinšnjeg Grada, dvanaest dana
hoda, još su živa sećanja na kugu..."
"Davno i daleko", odbrusi Harfista. "Sami smo napravili krematorijume, naučili
ih kako da ih koriste, i otišli dalje. Mnogo godina kasnije smo se vratili. Kuga je
bila pobeđena. Narod kopača i dalje je vršio kremacije, ali smo ih ubedili da
ponovo ostavljaju svoje mrtve. Lako smo to postigli. Drvo za potpalu bilo je
retko."
"Uviđate opasnost", reče Vala. "Ne verujem da su ovdašnji već počeli da
spaljuju žrtve vampira..."
"Nisu. Videli bismo pramenove dima."
"...ali ako jedna vrsta-klijent počne s tim, ostale bi mogle da je slede."
 Tužna Cev skrušeno primeti. "Onda bismo, razume se, morali da počnemo da
ubijamo."
Valavirgilin zatomi drhtanje. Duboko se poklonila i odvratila: "Zašto ne počnete
odmah, sa vampirima?"
Tužna Cev promrsi: "To baš nije tako lako. I oni upravljaju noći..."
Vala na trenutak sklopi oči. Sada smo suočeni sa problemom, izazovom, koji
morate da razrešite naočigled pripadnika nižih vrsta. Sada vas imam.

Demoni su uklonili travu sa povećeg dela poda u šatoru. Crtali su u mraku,

cvrkućući jedno drugom na vlastitom pištavom jeziku. Raspravljali su se oko nekog
oblika koji niko drugi nije video, sredili to, i Harfista je ustao.
"Kada se senka povuče, možete da proučite ove karte", reče Harfista. "Za sada
mi samo dozvolite da vam opišem ono što ćete videti. Ovde, ulevo od smera
okretanja i na pola dana hoda, na dve desetine čovekove visina iznad tla lebdi
jedna drevna struktura nekog industrijskog središta."
"Znam šta je lebdeći grad", reče Vala.
"Razume se, u blizini vašeg Središnjeg Grada postoji skupina povezanih
slobodnih zgrada. Lebdači su retki u današnje vreme. Mislimo da je ovaj
proizvodio mašineriju za graditelje gradova. Kasnije je bio napušten.
Vampiri su živeli ispod tog lebdača tokom mnogih pokolenja, stotinama falana.
Lokalno stanovništvo sklonilo se odavno izvan njihovog domašaja. Miroljubivi
putnici i migracije upozoravani su da ga izbegavaju. Ratnici moraju u tom pogledu
sami da vode računa o sebi.
Ovaj lanac planina ulevo i suprotno od smera okretanja od Senkovitog Gnezda
uzdiže se između onog tamo i ovog ovde. Obrazuje prepreku za cvetove-ogledala.
Hominidi sa suprotne strane prozvali su ga Plamena Prepreka, zbog vatre duž
prevoja koju ponekad mogu da vide.
Cvetovi bi na kraju prešli preko prevoja i spalili Senkovito Gnezdo na svoj
uobičajeni način. Vampirima bi zapretili vodoravni zraci svetlosti. Ali onda su
naišli oblaci."
Glave klimnuše u mraku. Harfista reče: "Domet vampira proširio se za dan
hoda. Tužna Cev je u pravu, šteta je mnogo veća. Broj njihovih žitelja je narastao i
glad nagoni porodice vampira u druga kraljevstva."
Valavirgilin upita: "Možete li da oduvate oblake?"
Oba demona zavriskaše od smeha. Tužna Cev reče: "Tražite od nas da
pomerimo oblake?"
"Preklinjemo."
"Zašto mislite da smo u stanju da učinimo tako nešto, da pomerimo oblake?"
Nadjačavši sve jači smeh, Valavirgilin reče: "Luis Vu je to uradio."
Harfista reče: "Onaj šeprtlja svaštojed. Ne tako čudan kao što hominidi umeju
da budu, ali nije bio sa Luka, već sa zvezda. Imao je oruđe kojim je dokazivao da
jeste ono što kaže da jeste, ali ne znamo da je on napravio oblake."
 Progovorio je Turl. "Jeste! On i stari Turl zagrejali su more koje je kada je
proključalo i stvorilo ove oblake iznad nas..."
"Idite onda kod njega."
"Nema više Luisa Vua. Nema ni starog Turla."
"Mi ne možemo da pomerimo oblake. Strašno smo postiđeni." Harfista se
nasmejao. "Šta možemo mi da uradimo, a vi ne možete?"
Turl reče: "Iskoristićemo vaše karte, mnogo vam hvala. Povešću vojsku od svih
vrsta koje hoće da se bore. Uništićemo to gnezdo vampira."
"Turle, ti ne možeš da pođeš", reče Tužna Cev.
Harfista je upita zašto. Tužna Cev stade da objašnjava, ali Turl nije hteo da
čeka. "Ja sam zaštitnik svog naroda. Kada se borimo, ja se borim na čelu..."
"U oklopu", istaknu žena demon.
"Svakako!"
"Ne smeš nositi oklop. Oklop zadržava tvoj miris. Ti, svi koji se bore, ne smeju
ništa da imaju na sebi. Kupajte se gde god nađete na vodu. Operite svaku površinu
svojih krstarica i vagona. Zar ne shvatate da vas vampiri ne smeju namirisati?"
Vala pomisli: Oh.
"Usko grlo je gorivo", govorio je Čitakumišad. "Crveni spravljaju pivo, može
se pretvoriti u gorivo..."
"Krenite u svoj rat preko pašnjaka crvenih. Možemo im poslati plan za vaše
destilerije tajnim putem, sutra. Neka oni prave tamo gorivo dok ga vi budete pravili
ovde iz vlastitog pića i trule trave. Naići ćete na Senkovito Gnezdo za najviše
jedan falan."
Čit klimnu, dok mu je um vrveo od planova. "Gorivo koje će dve krstarice
odvesti donde i nazad..."
"Morate preći preko Plamene Prepreke. Mislim da vaše krstarice mogu to da
izvedu. Postoje prolazi."
"To zahteva dodatno gorivo!"
"Gorivo za istraživanje, peškire, bacače plamena - uzimaćete iz zaliha koje ćete
imati. Kakve veze ima? Samo ako pobedite biće vam potrebno gorivo da se vratite
ovamo, a u tom slučaju vaša treća krstarica može da vam pođe u susret ili, pak,
možete jednu ostaviti.
Putujte u parovima", reče Harfista. "Tužna Cev i ja putovaćemo zajedno. Turle,
poznati su nam vaši običaji, ali s vremena na vreme, vaše pleme se podeli. Učinite
tako. Tegeru, ti i Varvija verujete da možete da se oduprete vampirima. Možda je i
tako, ali šta je sa ostalima? Pustite ih da se pare kada moraju i nemojte da
upražnjavate rišatru sa sisačima krvi. Anakrine, Čajčind, vi nemate parove.
Trebalo bi da se vratite kući..."
Otpočela je rasprava. Nijedan prisutni hominid neće bez primedbi prihvatiti
plan demona za rat. Međutim, Vala je ćutala svesna koliko je postigla.
Na našoj su strani. Zaista jesu. I okupaće se...
5. ŽITELJ MREŽE

@03 = Grad tkača, 2892.

Ko zna koliko je dugo čarobnjak bio tamo. Starija deca bila su otišla u Veliku
Šumu da se nadmeću u hvatanju ptica. Dečak Parald bacao je s uočljivom
gracioznošću; njegova mreža najduže je zadržavala oblik, najdalje je letela, iako je
uhvatio samo dve. Stril je razmišljala o tome kako da zapodene razgovor s njim,
kada je slučajno podigla pogled.
Čarobnjak je bio napolju na reci, lebdeo je daleko iznad srebrne vode, na
debeloj podlozi u obliku novčića ne mnogo široj od čovekove visine.
Vikali su, pozivajući ga da se spusti. Kada ih je primetio, prekinuo je svoje
otmeno napredovanje između vrhova drveća, a potom se postepeno spustio.
Osmehivao se i govorio nekim nepoznatim jezikom. Bio je ćosav gotovo po celom
telu, ali to nije bilo retko među posetiocima.
Poveli su ga kući, sve vreme pričajući. Neki od dečaka stavili su na probu
njegovo znanje, zasuvši ga uvredama. Stril se usprotivila i uskoro se uverila da je
bila u pravu.
Čarobnjak nikada nije naučio njihov jezik, osim nekoliko osnovnih reči kao što
su 'flap' i 'rišatra', ali imao je ogrlicu koja je progovorila poput učitelja pre nego
što su stigli do sela.
Svaki pripadnik stranih vrsta mogao je da bude učitelj. Čarobnjak koji je leteo,
koji se služio magičnim prevodiocem, mora da je mogao mnogo čemu da ih nauči.

Ima tome već devet godina od kada se rastao sa Kavaresksenjajokom i

Harkabiparolin; deset od kada je Hmii otišao po Kartu Zemlje, Jedanaest godina od
kada su zaplovili na Skrivenom Patrijarhu. Dvanaest od njihovog povratka na
Prsten. Četrdeset jedna godina od kada su se Luis Vu i njegova šarolika posada
spustili, učaureni u stazisu, pri brzini od 770 milja u sekundi.
Prvi hominidi na koje su naišli bili su mali, krznati religiozni fanatici.
Ovi brbljivi mladunci pripadali su istoj ili nekoj sličnoj vrsti. Dosezali su Luisu
Vuu do brade, bili su prekriveni plavim, mekim krznom, i nosili su zagasito smeđe
kiltove. Bacali su svoje mreže sa predivnim ustrojstvima krajnje vešto, u ovom
lavirintu golih debala, ispod grana koje su se protezale nalik na kape gljiva.
Bili su prijateljski raspoloženi. Sve vrste oko Velikog Okeana bile su
prijateljski raspoložene prema strancima. Luis Vu je na to bio navikao.
Najstarija devojčica zapita: "Kog je oblika svet?"
Zavladala je tišina i sve glave se okrenuše. Da li je to bila neka proba? "Pre bih
to ja tebe trebalo da pitam, nego da odgovaram. Kog je oblika svet?"
"Krug, oblika beskonačnosti, kaže Žitelj mreže. Mada ja to ne razumem. Vidim
luk, nalik na..." Stril pokaza. Između drveća, ispod njih, počeli su da niču mali
kupasti krovovi: jedno poveće selo protezalo se duž nepregledne reke. Uzvodno se
nalazio luk nalik na često ponovo građen luk svetog Luja, široke osnove, koji se
sužavao ka vrhu. "...nalik na Uzvodnu Kapiju."
To je, znači, bilo u redu. "Luk je deo prstena na kome ne stojite", reče Luis.
Žitelj mreže?
Koračao je, posednički držeći šaku na tovarnim pločama naslaganim jedna na
drugu, koje su lebdele pored njega.
Bilo ih je na milione u središtu za popravke ispod Karte Marsa. Zavario je neke
potrebne delove za najgornji lebdeći disk. Rukohvate, naslon, kontejner za rezervnu
odeću i još jedan za hranu, i mali potisnik, rezervni deo za sondi Poslednjeg. I...
Ovaj, to je zatekao još posle bitke pre jedanaest godina. Medicinski komplet Tile
Braun.
Krznati odrasli i mala krznata deca ugledaše hvatače ptica koji su se rano
vraćali. Većina je nastavila da se bavi svojim poslom, ali jedan muškarac i jedna
žena čekali su kod luka da ih pozdrave.
Stril povika: "On je čarobnjak! Kidada-ser, on kaže da je posredi prsten!"
Čovek baci pogled na lebdeće ploče. Upita: "Poznaješ li ovo?"
Luis reče: "Viđao sam. Ja sam Luis Vu od naroda sa Lopte."
To njima nije trebalo ništa da znači, ali stariji su zinuli, a deca izustila jedno
otegnuto 'ooooo'.
Žena reče: "Luis Vu od naroda sa Lopte?" Godine su prošarale njeno zlatasto
krzno sedima, dok je muškarčevo bilo još više posedelo. Kiltovi koji su im sezali
do kolena predstavljali su složene tapiserije koje bi u svakoj kulturi sigurno bile na
velikoj ceni. "Ja sam Sejvur, a ovo je Kidada, oboje smo članovi Veća, oboje
pripadamo narodu tkača. Ti nisi sa Luka, je li tako? Žitelj mreže je jemčio tvoju
moć i mudrost."
"Žitelj mreže?" Kako je iko odavde mogao znati za njega?
Kidada reče: "Nema sumnje da je Žitelj mreže sa nekog drugog sveta. Ima dve
glave. I mnoštvo slugu sličnih sebi."
Auh, tanja mu. "Šta je Žitelj mreže još imao da kaže?"
"Pokazao nam je slike sa nekog mesta daleko uz Luk, tako on kaže."
"Šta ste videli? Vampire?"
"Čudne hominide koji žive u mraku, kao i savez mnogo vrsta ljudi kako dolazi
da ih napadne. Možeš li nam pričati o njima?"
"Znam ponešto o vampirima. Žitelj mreže bi mogao znati više, ali nisam
razgovarao s njim trideset šest falana."
"Kako tvoj narod upražnjava rišatru?" upita Sejvur, posle čega je usledilo
prigušeno kikotanje.
Luis se isceri. "Najbolje što umemo. A vaš?"
"Za nas tkače kažu da imamo spretne šake, a posetioci pričaju da je naše krzno
prijatno na dodir. Ali čovek mora da pita. Da se operemo?"
"Odlična zamisao."
 Nazivali su sebe tkači.
Njihovo selo - grad - nije bilo prenaseljeno, ali ostavljalo je utisak da se
proteže u nedogled, prostirući se sa obe strane reke, ničući između drveća ogromne
šume. Kuće su im bile od pruća u obliku niskih gljiva, dosta slične drveću.
Luisa su poveli prema jednoj okomitoj steni od golog, bledog kamena. Kidada
reče: "Vidiš li vodu koja teče niz pročelje stene? Kade su ispod. Sunce zagreva
vodu dok teče, malo."
Bazen je bio dugačak i uzak. Na niskim stolovima nalazile su se male gomile
izvezenih kiltova. Sejvur i Kidada spustiše svoje na jednu od gomila. Tri uporedne
brazde protezale su se kroz dlaku preko slabina starca, stari ožiljci oivičeni sedim
krznom, što je navelo Luisa da se zapita kakve su lokalne grabljivice.
Tkači su se već kupali. Deca i stariji izgleda da su težili da se nađu zajedno; oni
tek sazreli su se izdvajali, ali su retko obrazovali parove. Luis je bio naučio da
traga za takvim ustrojstvima.
Voda je bila blatnjava. Nigde nije video peškire. Spustio je svoju odeću -
opremu za kampovanje u 'kanjon stilu' i ranac, sa mesta udaljenog dve stotine
svetlosnih godina - na sto i ušao u vodu. U Rimu...
Nije bilo ni baš toplo.
Sva godišta su se sada izmešala jer su se tkači okupili oko posetioca tuđinca,
učitelja. Vrste koje bi tek upoznao uvek su postavljale ista pitanja.
"Moji sadruzi i ja usmerili smo naš veliki brod ka obali Velikog Okeana, pre
četrdeset falana. Naišli smo na pustoš. Mnogo pre nego što je bilo ko od vas bio
rođen, Božja Pesnica izdigla je obalu za četrdeset čovekovih visina duž dvadeset
hiljada dana hoda..."
Zbrka. Luisov prevodilac preveo bi mere Sunčevog sistema u tridesetočasovni
dan Prstena i falane od po sedamdeset pet dana; ali dan hoda i čovekova visina
razlikovali su se od vrste do vrste. Luis je plivao na leđima, krećući se kroz vodu
dok su oni razgovarali o udaljenosti, vremenu, visini. Bez žurbe. I ranije je već
plesao ovaj ples.
"Ljudi u smeru okretanja sećaju se Božje Pesnice u svojim predanjima. Nešto
veće od bilo koje planine udarilo je o pod sveta, odozdo, pri paklenoj brzini, pre
tri hiljade pet stotina falana"; godine 1200, prema najboljoj Luisovoj proceni.
"Izdiglo je zemlju, a zatim prodrlo na drugu stranu u obliku vatrene lopte. Odavde
možete da vidite planinu koju je stvorilo, udaljenu sto hiljada milja, i pustinju koja
je okružuje. Obala Velikog Okeana pomerila se za hiljadu milja nauštrb mora.
Izmenila su se sva ustrojstva života..."
Voda mu je sezala do pazuha; bila je plića na kraju gde su se deca okupljala.
Ovde je u toku bio nekakav ples: nije to bila igra udvaranja, ali žene oko Luisa sve
su bile u dobu za parenje, a muškarci njihovih godina su se držali pozadi.
Ustrojstvo kruga. Rišatra-ples?
Malo-malo, pa bi mu se pogled zadržao na Strilinom privlačnom izgledu i
predivnom osmehu. Svi su imali pitanja. Uvek su to bila ista pitanja. Međutim, Luis
je primetio bronzani sjaj na goloj steni iznad svoje glave. Fraktalna paukova mreža
bila je izvan domašaja tkača, a ni voda koja je tekla niz stenu nije mogla da je
spere.
I tako je počeo da govori za nevidljivu publiku. "Morali smo da ostanemo pored
okeana jer u protivnom ne bismo imali šta da jedemo. Proveli smo dva falana
krstareći obalom, i konačno smo shvatili da se nalazimo na ušću reke. Nastavili
smo uzvodno. Tle duž doline reke Šenti povratilo je svoju plodnost. U ovoj
nepreglednoj rečnoj ravnici proveli smo trideset pet falana. Moji prijatelji
graditelji gradova ostavili su me u selu nizvodno, pre dvadeset falana."
"Zašto?"
"Oni sad imaju decu. Ali ja sam nastavio uzvodno. Ljudi su posvuda prijateljski
raspoloženi. Vole da slušaju moje priče."
Sejvur upita: "Zašto te to iznenađuje, Luise Vu?"
Osmehnuo se starijoj ženi. "Kada vam posetilac dođe u selo, on verovatno ne
jede ono što vi jedete niti spava tamo gde vi spavate, niti se oseća sasvim udobno u
vašoj kući. Tuđinac se ne nadmeće sa svojim domaćinom. A i mogao bi nečem da
vas nauči. Ali narod sa Lopte sav pripada istoj vrsti na svim svetovima. Posetilac
može da predstavlja nevolju."
Usledila je trenutna neprijatna tišina. Prekinuo ju je jedan od mišićavih dečaka
koji se smestio iza Stril. Uzviknuo je: "Možeš li ti ovo?" Posegnuo je rukama iza
leđa, jednom odozgo, drugom odozdo, i uhvatio se za zglavke.
Luis Vu se nasmejao. Nekada bi mogao. "Ne."
"Onda treba neko da ti opere leđa", reče dečak, i svi se pokrenuše.

Najbolju stvar na Prstenu predstavljala je njegova raznovrsnost. A odlična stvar

vezana za raznovrsnost bila je ta da rišatra uopšte ne bi uspela da je zahtevala neki
složeni ples.
"Kako vaš narod upražnjava rišatru?"
"Ako se izjasniš oko svog pola..."
"Koliko dugo možeš da zadržiš dah?" Narod mora.
"Ne, ali volimo da pričamo o tome."
"Ne možemo. Nemojte da se uvredite." Crveni pastiri.
"Pomoću nje smo vladali svetom!" Graditelji gradova.
"Samo sa razumnim vrstama. Evo, reši ovu zagonetku..."
"Samo sa vrstama bez razuma. Više volimo da se ne zagrejemo."
"Možemo li da te gledamo sa tvojim sadrugom?" Luis je jednom morao da
objašnjava da Hmii nije hominid, a pored toga je i muško. Pitao se koliko tkači
znaju o bronzanoj paukovoj mreži iznad njihovih glava. Sada su počeli da se
izdvajaju u parove, ali se nisu javno parili. Kako li će tkači upražnjavati rišatru?
Sejvur ga povede iz vode. Iscedila je litar vode iz svog smeđeg i sedog krzna,
uz Luisovu pomoć. Kada je primetila da drhti, obrisala ga je njegovom košuljom.
 Luis je mogao da namiriše pečeno ptičje meso.
Obukli su se. Sejvur ga je povela u krug kaveza od pletenog pruća. "Većnica",
rekla je za jedan. Ptice su se pekle iznad jame za roštilj. Predivno su mirisale.
Ptice i ogromnu ribu pekli su... "Sejvur, ovo nisu tkači."
"Nisu. Mornari i ribari."
Jedan tkač srednjih godina poslovao je oko jame uz pomoć sedmoro tuđinaca.
Nisu svi bili iste vrste. Dva muškarca imala su kožice na šakama i široka, ravna
stopala, kao i nauljenu pravu kosu, zalizanu duž tela u jednoj glatkoj krivini.
Ostalih pet, tri muškarca i dve žene, bili su zdepaste, moćne verzije tkača
izmenjenih vilica. Možda su još mogli da se pare. Svi sedmoro nosili su fantastične
kiltove tkača.
Krupni ribar, Šans Davitelj-zmija, obavio je upoznavanje. Luis je pokušao da
upamti njihova imena. Njegov prevodilac će ih izvući ako bude uspeo da se seti
makar jednog sloga. Šans je objasnio: "Trgujemo za tkaninu, da? Nadmećemo se.
Kada smo Hištar Skakač-sa-stene i ja predložili da skuvamo tu ribu-čudovište koju
su mornari uhvatili nizvodno, ovi su se takođe ponudili. Plaše se da ćemo pričati sa
Kidada, naučiti nešto potrebno. Dobiti nižu cenu."
"U međuvremenu se svađamo kako da skuvamo našu ribu." To je bio mornar,
Vik. "Kidada će bar dobije svoje ptice onako kako ih želi."
"Rekao bih da su te ptice gotove", reče Luis. "Ne znam za ribu. Kada ste
počeli?"
"Biće savršena kroz stotinu udaha", reče Šans. "Skuvana odozdo za mornare,
topla odozgo za nas. Kako je ti voliš?"
"Odozdo."
Tkači su se napola osušili i došli da jedu. Ptice su bile skinute sa toplog
kamenja i rastrgnute. Riba je ostavljena da se kuva. Luis Vu će sutra naći povrće za
sebe.
Razgovarali su.
Vešti prsti tkača tkali su mreže za hvatanje ptica srednje veličine i zveri u šumi;
tkanine su tkali za one koji su saobraćali po reci. Odeću za skrivanje, viseće mreže,
ribarske mreže, vrećice za kaiš i leđa, razne stvari za razne vrste.
Ribari i mornari trgovali su gore-dole po reci, noseći kiltove tkača, sušenu i
usoljenu ribu, so, korenje-povrće...
Bio je to stručni razgovor. Luis se izvukao iz toga. Upitao je Kidadu za ožiljak, i
čuo priču o borbi s nečim što je zvučalo kao medved-čudovište. Tkači su se
povukli: oni su već čuli priču. Kidada je ispričao dobru priču, mada prema onome
kako je zvučala, ožiljak je trebalo da se nalazi spreda.
Kada je sunce zašlo, svi tkači kao da su nestali. Sejvur ga je povela do prstena
od šatora; pod stopalima su im krckali suvi žbunovi.
Mornari i ribari ostali su da razgovaraju oko ugljevlja koje se gasilo. Jedan mu
doviknu savet: "Nemoj da odlutaš. Ovim stazama noću hodi samo noćni narod."
Zaustavili su se ispod ivice kaveza od pruća. Sejvur se sklupčala uz njega i
istog časa zaspala. Luisa je to na trenutak iznerviralo; međutim, vrste se razlikuju.

Luis je već falanima mirno spavao na čudnim mestima... Ne, godinama. Nije mu
smetalo ni da spava u naručju kakve čudne žene, niti da se tare o meko krzno... kao
da spava sa kakvim velikim psom... Niti i jedno i drugo. Ali pošto je znao da je
oko Poslednjeg u blizini, to ga je primoralo da izvesno vreme ostane budan.
Negde tokom noći, sanjao je da je neko čudovište zarilo zube u njegovu nogu.
Probudio se, zatomivši krik.
Sejvur ga je upitala, ne otvorivši oči. "Šta je bilo, učitelju?"
"Grč. U nozi." Luis se otkotrljao iz njenog naručja i otpuzao do vrata.
"I ja imam grčeve. Hodaj." Sejvur je već bila ponovo zaspala.
Odšepesao je napolje. Bol u listu bio je strašan. Mrzeo je grčenje mišića!
Lukovi Prstena osvetljeni dnevnom svetlošću odbijali su daleko više svetlosti
nego Zemljin puni mesec. Medicinski komplet će mu pružiti lek za grč, ali nije
delovao ništa brže nego ako bi to rešio hodanjem.
Gazio je po suvim grančicama.
Nisko, suvo grmlje okruživalo je gostinske kolibe. Koliko god da su bili
prijateljski nastrojeni, tkači su morali na neki način da obeshrabre lopove. Ove
suve grančice mogle su biti njihova odbrana.
Grč je prošao, ali on je bio sasvim budan. Njegove teretne ploče lebdele su
izvan gostinske kolibe. Popeo se. Prešao je preko prepreke bez ikakvog zvuka,
krivudajući između debala drveća.
Nisu nikakve noćne ptice, ti tkači. Nigde nije bilo ni traga nekom od njih.
Spavaju kao zaklani; kako će onda da uvhate lopova? I tuđinci u poseti su se
povukli. Svetiljke su osvetljavala pramac i krmu dugačke, niske jedrilice koju nije
ranije primetio.
Kroz minut ili dva Luis je već tiho lebdeo iznad jezera, osvetljenog svetlošću sa
Luka, stvarnom i onom odbijenom.
Kretanje među stenama... i zablesnu ga svetlost.
Luis žmirnu, opsovavši. Zagledao se u sjaj... kroz prozor krzavih ivica, u
upečatljivu užarenu kupu ogrnutu nečim što je ličilo na prljav sneg. Na bilo kom
drugom svetu, to bi bio vulkan. Ovde je to mogao biti krater od meteora probušen
odozdo. Veoma je ličio na Božju Pesnicu, ovenčanu vakuumom i ogoljenu podnu
strukturu Prstena.
Poruka od Poslednjeg?
Kada je lutkar saznao da Luis ide uzvodno, mogao je da premesti sondu ispred
njega. Postavio je uređaj za uhođenje na ovoj steni, i druge na drugim mestima, u to
nema sumnje. Razgovarao je sa tkačima... To je bilo sasvim lako, ali zašto se toliko
trudio? Šta li je želeo?
Krater je nešto ispljunuo, dvaput, triput u deset sekundi.
"Pre šest stotina i deset časova", izgovorio je poznati kontralat. "Gledaj."
Prizor se usredsredio na tri predmeta. Svemirsku letelicu u obliku sočiva.
Dizajn kzina, pomisli Luis. Zaustavili su se neposredno iznad vrha, a zatim počeli
da se spuštaju, dva do tri metra iznad staklastog zida kratera.
"Ratna letelica se kreće veoma sporo. Dozvoli mi da ubrzam", reče Poslednji.
Ratna letelica je sada jurila niz padinu. Iza nje i ispod nje, oblaci stadoše da se
kreću kao da teku. "Za dva sata i dvadeset minuta, brzinom nešto ispod zvučne,
prevalili su hiljadu četiri stotine milja. Za kzinte je to zadivljujuće uzdržavanje. A
onda su skrenuli, ovako..."
Oblaci i tanjiri napraviše trzaj i gotovo se zaustaviše. Dva su se odlepila pod
pravim uglovima; treći je nastavio pravo napred.
Bela svetlost je zatreptala. Sve je bilo kao i pre, ali tri broda izgledala su
nekako naduvena, napola istopljena, i sijala su poput ogledala. Počeli su da se
spuštaju... Da padaju.
"Polja stazisa. Zaustavila su tvoj zrak", reče Luis.
"Zabrinjavajuće, Luise. Pogrešio si dva puta za pet sekundi. Da li ti se to mozak
suši?"
"To se može dogoditi", reče Luis ravnodušno.
Poslednji primeti: "Ti zraci bili su snažni. Neizmerni protok energije bio je
zarobljen unutar polja stazisa pre nego što su se oblikovali."
"Ali..."
"Ti i Nesus preživeli ste sličan napad pošto smo mi stvorili mehanizme odbrane
koji brzo deluju! Te ratne letelice kzinta sada nisu ništa drugo do bombe. A ono je
bila odbrana Prstena od meteora, ali ja je nisam aktivirao."
"Aha, tako je."
"Posmatraj." Vidik se promenio... Prizor uvećanog sunca, potamnelog do
podnošljivosti. Iz tečne oluje izdigao se pramen u ubrzanom kretanju. Gore više,
pravo prema kameri... Stotine hiljada milja. Sjajniji udarni talas se izdizao iz njene
osnove. Sevnuo je napolje duž pramena i odjednom je postao užasno sjajan.
"Supertermalni laserski efekat; nema sumnje da je to odbrana Prstena od
meteora, Luise. Ali ne moja."
Poslednji ne bi prezao da slaže. Ali da li bi oborio invazioni brod?
"Luise, ja ne obaram invazionu svemirsku letelicu! Želim da stupim u vezu s
njima. Motor sa hiperpogonom mogao bi da me oslobodi ovog mesta!"
"To kod mene može da prođe, pretpostavljam, ali - Poslednji, da li ti to misliš
da se neko pored tebe nalazi u središtu za popravke?"
"Ne verujem da su moji odbrambeni sistemi provaljeni. Luise, postoje dva
Velika Okeana."
Luisu je bio potreban trenutak da shvati šta je Poslednji hteo da kaže.
Jedan jedini Veliki Okean izbacio bi Prsten iz ravnoteže. Količina vode u
pitanju imala bi masu najvećeg Jupiterovog meseca. Morala su postojati dva, na
suprotnim lukovima; i postojala su.
Posada Poslednjeg pronašla je središte za popravke u jednom Velikom Okeanu,
ispod Karte Marsa. Drugi okean nikada nisu istražili.
 A on se nalazio sa suprotnoj strani Prstena. Prečnik Prstena iznosio je šesnaest
svetlosnih minuta. Šesnaest minuta pri brzini svetlosti pre nego što je drugo
središte za popravke moglo da ugleda invazione brodove koji dolaze kroz Božju
Pesnicu. Još je osam minuta bilo potrebno da se počne sa delovanjem na sunce.
Zatim - jedan sat... dva? - da se izvije pramen plazme nekoliko miliona milja iz
sunca i da se navede da se ponaša kao laser. Užasnom maču svetlosti bilo bi
potrebno još osam minuta da stigne.
Dva časa i dvadeset minuta glasila je verovatna procena. Luis reče: "Stet. Biće
najbolje da pretpostaviš kako postoji još jedno središte za popravke na suprotnoj
strani luka Prstena, i u njemu zaštitnik."
"Zašto zaštitnik? Imaj u vidu, Luise, i ja tako mislim."
"Zaštitnik bi pronašao načina da uđe. Ako je kojim slučajem unutra ušao kakav
hominid - rasplođivač - on bi do sada već postao zaštitnik. To drugo središte za
popravke mora da je zaraženo drvetom-života, kao što je i naše bilo. Jesam li ti za
to bio potreban? Znaš gotovo isto onoliko o zaštitnicima koliko i ja, a ovde je
gluvo doba noći, tako da moj mozak možda neće biti u najboljem operativnom
stanju."
"I godine su mogle da utiču nas tvoj mozak. Moramo da razgovaramo, a i imam
još toga da ti pokažem. Luise, da li da se pojavim kod tkača i obelodanim tvoju
moć? Ili da to ne učinim?"
"Veoma lepo od tebe, ali to možda ne bi zavisilo od nas." Lokalno stanovništvo
je spavalo, ali ribari ili mornari mogli su da vide sjaj, a i ko je mogao znati ne
nalazi li se u blizini kakav demon?
U stvari...
Poslednjem je promakao iznenadni osmeh Luisa Vua. On reče: "Ovi tkači su,
izgleda, dobri domaćini."
"Sve vrste oko Velikog Okeana su prijateljski raspoložene ako paziš šta
govoriš."
"Ima li vesti o našim sadruzima?"
"Hmii je uzeo vozilo za napad da mu nosi opremu. Zar nisi imao mrenu na
tome?"
"Zakopao ju je", reče Poslednji.
Luis se nasmeja.
"Može da je iskopa, po potrebi. Šta je sa graditeljima gradova?"
Luis reče: "Kavaresksenjajok i Harkabiparolin morali su da podižu dvoje dece i
još jedno na putu. Neću da kažem da smo dosadili jedni drugima, ali... faz. Smestio
sam ih u jedno selu nizvodno odavde i ostavio sam im jedan jurišni čamac.
Podučavaju na tom mestu i duž suprotne obale. Kako si ti?"
"Nisam za javnost. Luise..." Tri srebrna mehura koja su skakutala niz padinu
Božje Pesnice zamenio je sjaj snega, planinski greben usred bela dana. Zelena
kontura treperila je oko dve tačke koje su puzale kroz usek u prevoju. "...dozvoli da
ti usmerim pažnju na ovo. Pre deset godina pokazao sam ti..."
 "Sećam se. Je li ovo isti prizor?"
"Jeste, od pre tri dana, snimljen sa oboda lebdeće strukture iznad gnezda
vampira."
"Je li to ono što si pokazivao tkačima?"
"Jeste." Usledilo je zumiranje predela. To su bila velika gruba vozila na šest
točkova, koja su se verovatno kretala na paru. Jedno je išlo uz padinu. Zatim je
zumirano drugo, klupa za upravljanje. "To je mašinski narod?"
Luis pogleda. "Tako je. Uoči brade. I vozila liče na vozila mašinskog naroda.
Hej..."
"Luise, moj kompjuterski program za prepoznavanje..."
"To je Valavirgilin!"
6. PROLAZ TRKAČA PO SNEGU
Plamena Prepreka delovala je nisko i ofucano.
Niko osim Valavirgilin ne bi na taj način video planine. Luis Vu od naroda sa
Lopte naučio ju je da na svet gleda kao na masku. On i njegovi uvrnuti sadruzi
pogledali su u njega odozdo, gde je bio crn, gde su mora predstavljala ispupčenja,
planinski masivi lance jama, a ogromne cevi raznosile flap sa morskog dna ispod
sveta i preko obodnog zida, gde je stvarao prelivne planine.
Neki entitet je izrezbario Plamenu Prepreku zarad estetskih hirova. Urezao je
prolaze kroz lanac zbog putnika. Razna plemena crvenih i njihova stada sledila su
cvetove-ogledala u povlačenju preko Prolaza trkača po snegu. Dvojica tih istih
crvenih sada su vodili krstarice.
Noć je polako nagrizala ivicu sunca dok su krstarice prelazile preko prevoja
Prolaza trkača po snegu. Niko od njih nije video plavo nebo ima tome već mnogo
falana. Uživali su u njemu. Neraskidivi oblaci prostirali su se ispod njih. Tle je
bilo pod snegom, ne dubokim, ali bilo ga je dovoljno da točkovi proklizaju. Vala je
s mukom upravljala. Levo i desno planine su gorele, zubato sunce odbijalo se od
polja pod snegom.
Ispod i iza upravljačke klupe, Vast je govorila nekom nevidljivom: "Nismo
videli sneg kada smo ovuda prelazili. Cvetovi-ogledala svog su ga spalili."
Svojim krupnim telom napola je zaklanjala Tegera. On reče: "Cvetovi-ogledala
ne vole oblake. Oni spaljuju sve što se kreće. Vast, da li je pametno razdvojiti kola
ovako kasno?"
"Odluka mora biti doneta", odlučno reče Vast.
Crveni pastir se namršti. "Razume se, pilot izdaje naređenja. Ali, slušaj, parovi
su razdvojeni. Valavirgilin i Kejverbrimis. Tužna Cev i Harfista, takođe.
Kejverbrimis i Čitakumišad su obojica muškarci. Šta ako dođu vampiri? Varvija i
ja smo bezbedni i kada smo razdvojeni. Biđ je s tobom, Parum sa Tvuk, Manak sa
Korijak, ali šta je sa ostalima?"
Vala je upravila prvu krstaricu niz dugačku padinu, praveći se da ne sluša.
Crveni pastir je na ovaj način iskazivao svoje neslaganje, dopustio joj je da ga
čuje. Parovi! Posle narednog zaokreta ugledala je široku, smeđu reku.
Crveni su bili monogamna rasa i parili su se. Nisu voleli da se razdvajaju; ali
dvema krstaricama bila su potrebna dva vodiča. Kej i Vala takođe moraju da se
razdvoje: za dve krstarice potrebna su dva vozača. Ali ona i Kejverbrimis nisu bili
spareni!
Do nje je dojurio Pilak, ostavivši za sobom krstaricu broj dva. Vala je zatvorila
priliv goriva i zaustavila krstaricu.
Sakupljači su mogli da trče brzinom vetra. Pilak podiže pogled prema njoj,
isceri se na trenutak koliko mu je bilo potrebno da povrati dah. Reče:
"Kejverbrimis želi da nastavi penjanje."
Pogledala je unazad. Levo od prolaza, prevoj se dosta blago uzdizao. Kej će
preći liniju snega i imaće dobar pogled.
"Da sačekamo?"
"Kej kaže da ne čekate. Zaustavi krstaricu ako naiđete na neku opasnost.
Držaćemo vas na oku. Doći ćemo."
"Aha."
Pilak otrča. Kejova posada je uzbrdo istovarivala teret. Tone tereta. Bez
Paruma i Tvuka, to bi potrajalo beskrajno dugo. Nekoliko desetina izdisaja kasnije
Krstarica broj Dva je krenula, sa Kejom za upravljačem dok su ostali iz posade išli
pozadi, osim demona, razume se. Tužna Cev neće se probuditi do posle ponoći.
A onda ih je krivina sakrila od pogleda.
Krstarica broj Jedan nosila je Valavirgilin i Sabarokareš, Vast i Biđa, Manaka i
Korijak, Tegera i Harfistu. Oni su ostali izvan kontejnera. Kontejner nikada nije
bio tako čist, bez mirisa. Demonu Harfisti prijala bi tama; ali pristao je da se sa
ostalima smenjuje ispod šatorskog krila, na ćebadima prostrtim duž pokretnih
dasaka.
Pripadnici mašinskog naroda na krstarici broj dva bili su obojica muškarci. Ona
i Kej nisu mogli da se odluče da li da povedu Čitakumišada. Više bi voleli da je
pošla Spaš, ali niko nije bio voljan da rizikuje Spašin život dok je bila trudna. Iako
su Čita morali da vežu za vreme napada vampira, on je bio pametan i vešt sa
alatkama.
Biće s njima sve u redu. Uvek su mogli da upražnjavaju rišatru.
Krstarica broj jedan sada se nalazila ispod oplate od oblaka. Smiraj dana
nagoveštavao je da je sunce napola zaklonjeno. A šta se to događalo tamo dole kod
reke? "Tegeru, pozajmi mi svoj vid. Reka?"
Sakupljači su bili kratkovidi; jedva da su videli dalje od palčeva na nogama.
Mašinski narod imao je dobar vid. Ali niko nije imao oči kao crveni. Teger se
uspentrao na klupu za upravljanje i zaklonio šakom oči; potom se popeo na kulu
topa, još više.
"Vampir. Dvojica. Užasni su, Vala. Čuješ li?"
"Ne."
"Mislim da pevaju, Vala. I... Neka crna stvar izlazi iz vode. Kako izgledaju
rečni ljudi?"
"Mokro crni. Tvoje veličine, ali nabijeni, aerodinamičnog oblika..."
"Kratke ruke i velike šake sa kožicom između prstiju? Slične noge? Izmamili su
jednog napolje. Sada jedan vampir ide nizvodno. Možda pogrešan pol, ne mogu da
kažem, suviše je daleko. Koliko brzo možemo da stignemo dole?"
"Ne tako brzo." Ne dovoljno brzo da bismo ga spasli. Sada su bili bliži. Vala je
mogla da vidi dva bleda obličja i jedno crno. Jedno bledo obličje odvuklo se niz
obalu. Crno se odgegalo ka drugom belom koje ga je prihvatilo u zagrljaj. Nekoliko
trenutaka kasnije belo se odbacilo unazad u blato.
Zdepasto crno obličje ponovo je prišlo ispruženih ruku. Belo se žurno povuklo
na mršavoj zadnjici. Povratilo je hrabrost, ili mu se vratila i glad; ustalo je i
prihvatilo zagrljaj ovog drugog.
Crno se tralo o belo. Vala je čula skvičanje nalik skvičanju planinske mačke
kada se belo obličje otrglo i otrčalo duž obale, uzvodno.
Crno obličje nije moglo da ga stigne. Stalo je i zaplakalo, tužno dozivajući.
"Koliko brzo?" ponovo upita Teger.
"Stići ćemo dole pre polovine noći, na vreme da se operemo. Zatim ćemo, čini
mi se, isprobati našu odbranu. Biće najbolje da krstarica broj dva ostane visoko.
Manače, slušaš li? Korijak?"
"Čujem", reče Korijak. "Krstarica broj dva ostaje visoko do zore."
"Idi i prenesi to Kejverbrimisu. I ostani sa krstaricom broj dva! Ne želim da
ostaneš sam na padinama kada se spusti noć."
Biđ je ustao i sada je išao ispred njih i udesno, sa napetim samostrelom. Barok
je poslovao oko topa. Teger se smestio iznad njega.
Crni hominid ležao je neutešan na vlažnom rečnom blatu. Ubrzo se preokrenuo i
ugledao krstaricu koja se spuštala. Ostao je da je sačeka.
Manak je skočio sa pokretne daske i potrčao napred. Vala je držala u ruci
spreman pištolj.
Neki vampir je zapevao.
Nema sumnje da je to bila njihova muzika, pogađala ju je u živce. Manak se
ukopao u mestu. Vala nije mogla da vidi metu. Pripadnik rečnog naroda odgegao se
prema žbunju.
Drugi vampir plašljivo je izišao da ga dočeka. Ovaj je bio mužjak. Preklinjući
je podigao ruke. Dok su miris i muzika harali po njenoj glavi, Vala je opalila.
Metak je pogodio vampira ispod pazuha, divljački ga odbacivši. U tami koja se
spuštala njegova je krv bila isto onako crvena kao i krv bilo kog hominida. Vala je
sada osećala jači miris; podigla je peškir i udahnula biberlik.
Manak je zaostajao. Pripadnik rečnog naroda bacio se na telo. Vampir se zgrčio
u agoniji, a potom opustio.
Vala je zaustavila krstaricu pored oboje. Putnici su se spuštali sa pokretne
daske.
Zalizana crna kosa, kratke debele ruke i noge, široke šake i stopala,
aerodinamično telo... Odeća. Torzo rečne žene bio je prekriven smeđim krznom
nekog drugog stvorenja. Podigla je pogled, zatim se odvojila od vampira muškarca
sa vidnim naporom.
"Pozdrav", reče ona. "Ja sam Varbličug..." Usledili su kotrljajući niz slogova i
osmeh. Vi to ne možete da izgovorite.
Vala reče: "Pozdrav Varbl. Valavirgilin. Zašto te vampir nije ubio?"
"Ovo", reče žena i pokaza šakama niz svoje buroliko telo. Ogrtač joj je bio
čvrsto stegnut oko grla. Sa strane je bio od glatke kože sa koje je bila obrijana
dlaka. Ostatak, grudi i leđa, bili su od krzna uzetog sa neke vodene zveri.
Ona reče: "Uzimamo sok iz jedne plutajuće grabljivice u Dubokom Jezeru, na
pola dana hoda preko kopna. Grabljivica ubode ribu pre nego što je pojede. Otrov
se nalazi u soku. Namažemo ogrtač od vidrinog krzna sokom, zatim obrijemo krzno
tamo gde nam dođu ruke dok plivamo. Vampiri ne vole ubodeali, jer posle
moraju... Moraju..." Okrenula se prema Manaku. "Umeš li da plivaš, mali hrabri?
Možeš li malo da zadržiš vazduh?"
"Utopio bih se", odvrati Manak.
Rečna žena se obrati Vali: "Pleme kućni-tok ima samo četiri ogrtača. Vampiri
nam preprečuju put sa obale, ima tome već dosta falana. Ako s vremena na vreme
neka od nas obuče ogrtač i dozvoli kakvom vampiru da je zagrli, možda shvate da
rečni narod treba da ostave na miru. Onda bismo mogli izvesno vreme da lovimo
po obali."
"Pokazujete veliku hrabrost."
"Pokazujem hrabrost zbog Borabla, kako bih ga uzela za parnjaka."
"I navukla na sebe nešto vampirskog mirisa", iskezi se Vast.
"Šabl flap! O tome ne treba govoriti. Ti, crveni, možeš li duboko da zaroniš
samo na nekoliko desetina udisaja?"
Teger odmahnu glavom. Već se bio umorio od tog pitanja. Rečna žena uzdahnu.
"Čujemo o rišatri. Nikada je ne upražnjavamo. Moramo da se parimo! Vil kaže
Borablu dobre vesti. Vil mu kaže da su posetioci došli, takođe. Ostanite ovde na
blatnjavoj obali, videćete izdaleka vampire kako dolaze."
Prešla je preko blata i vratila se u vodu pre nego što je Vala uspela da smisli
suvisli odgovor.
Voda je mogla da skriva i druge opasnosti osim vampira. Cela ekipa se okupala
sa oružjem na gotovs. Kasnije je Barok otišao uzvodno sa sakupljačima da peca.
Vala mu je malo zavidela, ali ona je morala da ostane kako bi organizovala
odbranu.
Krstarica broj jedan provela je noć na blatnjavoj obali. Nikakvi posetioci nisu
došli, ni vampiri, ni rečni narod.
Sve je išlo vrlo glatko, pomisli Vala. Uglavnom onako kako su predvideli i
planirali. To ju je brinulo.

Pre tri noći završili su planiranje.

Četvoro crvenih krenulo je u rat. Varvija i Teger su ostali, ali dva nesparena
muškarca, Anakrin huki-Vanurura i Čajčind huki-Karaška, ubeđena su da se vrate
na teritoriju crvenih sa uputstvima koja su mogla da znače spas za sve njih. Vandu
je, izgleda, bilo dosta vampira i čini se da su on i Spaš ostali trudni. Oni će ostati
da napune gorivom krstaricu broj tri. Tako je slovo spalo na Valavirgilin i
Kejverbrimisa, preostale vozače, koji su morali da se rastanu kako bi upravljali
dvema krstaricama.
Odmah u početku su odabrali ekipe, a potom su se svake noći oko toga
prepirali.
To što su nekoliko dana kopali po planinskom đubrištu divova trave nije
poboljšalo odnose mašinskog naroda sa ovim plemenima. Vala je u to bila sigurna.
Ali đubre divova trave sadržalo je mnogo barela kristala šalitre.
Reljefna karta na spoljašnjoj strani zida postala je složena i divna. Tek usred
noći i usred dana bilo je dovoljno svetlosti, tako da su demoni i ostale vrste mogle
zajedno da rade na njoj; Ali imali su falan, sedamdeset pet dana, da to obave.
Zemlja je zamenjena obojenom glinom. Kada su se svedoci konačno složili oko
oblika zemlje, ispekli su je ispod ugljevlja i posle toga upotrebili pesak u boji da
označe moguće puteve za krstarice. Još su izvlačili te linije kada je noć pala, i svi
se povukli unutra.
Vampiri nisu dolazili svake noći, ali dolazili su u naletima.
Vampiri nisu učili, nisu komunicirali. Munva je podigla zakrivljeni prozor
močvarnog naroda na krivinu zida okrenutu udesno u smeru okretanja. Vampiri su
napadali iz tog pravca, i ratnici četiri vrste su ih ubijali pištoljima i samostrelima,
izbacujući ih iza ivice nevidljivog štita.
Vala je naučila da koristi samostrel posle nekoliko noći. Dopadalo joj se lažno
osećanje neranjivosti... lažno, jer prozor nije mogao da zaustavi miris vampira.

Glavna zgrada bila je u obliku gotovo savršene kupole, tkanina raširena preko
vrha zida od zemlje, sa jarbolom u sredini. Bila je zastrašujuće velika, ali i
zastrašujuće pretrpana. Hiljadu pet stotina divova trave - više žena nego muškaraca
i posvuda mnoštvo dece - stvaralo je smrad dovoljno jak da se mogao seći
srpastim mačem.
Vemb se nalazila među gomilom žena. Hranile su je svojeručno, hranile su i
sebe, i Vemb je, izgleda, u tome uživala. Barok joj je mahnuo, i ona mu je uzvratila
na isti način, ne podigavši se. Lepo se oporavljala, pomisli Vala, od noći koju su
ona i Barok proveli dole među vampirima.
Barok će se voziti na krstarici broj jedan. Vala se zapitala neće li ispasti iz igre
zajedno sa Vandom i Spaš, ili otići u potragu za vampirima koji su mu odveli kćer.
Divovi trave bili su veliki, ali su dobro podnosili gužvu. Za mašinski narod,
otkrila je Vala, problem se sastojao u tome što su morali da izbegavaju da budu
zgaženi.
Crveni su bili razdražljivi. Divovi trave su ih se klonili.
Ako su crveni i mašinski narod osećali da su brojčano slabiji, zašto to nije
smetalo još manjim sakupljačima? Oni su, izgleda, pronašli strategiju koja je
uspevala. Neki su se igrali sa decom, neki su bištali odrasle. Njihove kratkovide
oči su nepograšivo pronalazile insekte-parazite.
Turl se oslobodio desetine žena. Upitao je Valu, ljubazno i bez imalo zlobe:
"Da li si našla ono što si tražila u gomili dreka?"
Znači, došlo je vreme da otkrije tajnu. "Da, zahvaljujemo ti. Kada pomešamo
kristale sa sumporom i ugljenom koji crveni skupljaju, dobićemo ono što izbacuje
naše metke."
"Ah", izusti Turl, skrivajući iznenađenje.
On nije mogao da pravi barut; još nije znao razmere, govorila je Vala sebi. Ali
sada je znao da to nije bila nikakva perverzija mašinskog naroda.
Vampirska muzika se neprimetno uvukla u spokoj, i spokoj se pretvorio u tišinu.
Ali sada je vampirska pesma dobila sve bučniju instrumentalnu pratnju. U
početku je pratila vampirsku muziku. Vala je naučila da razabere harfu, tužnu cev,
zvižukavu cev, štektaru. Sada je muzika demona pištala poput gajdi, u nesaglasju sa
pesmom vampira, zaglušujući je, dok je štektara u pozadini svirala sve življe i
življe, ubrzavajući otkucaje srca. A onda se više nije čula pesma vampira.

Kada je svanula naredna zora, otkotrljali su se. Kada je pao mrak, ulogorili su
se na strmini iznad reke. Vampiri su ih ostavili na miru.

Do Ginjeroferovih stada stigli su rano drugog dana. Crveni su im spremili

gorivo. Ugalj i sumpor uvezli su iz daleka, dajući u zamenu vlastito bogatstvo,
mada za sada još gotovo ništa nisu dobili zauzvrat.
Noć je prekrila sunce pre nego što su krstarice bile natovarene. Crveni su
podigli logor oko krstarica. Kada su vampiri došli, top je opalio preko glava veštih
strelaca crvenih. Do svitanja broj mrtvih vampira popeo se na više od četrdeset.
Krstarice su nosile namirnice za trgovinu, i Vala je delila poklone; ali četrdeset
mrtvih vampira bilo je ono što je povezivalo ove vrste.
Trećeg dana prošli su kroz Prolaz trkača po snegu. Dužina dnevnog prelaska
zavisila je od težine terena, visine, padine i vrsta; međutim, Vala je smatrala da su
prevalili dva poštena dana hoda. Mogli bi da stignu do utočišta vampira sutra do
podneva, ako budu toliko ludi da krenu pravo tamo.

Ujutro se krstarica broj dva dokotrljala do njih. Varvija se vozila iznad kućišta
topa, ispod šatorskog krila od čaršava.
Tvuk je veselo doviknula: "Vast! Da li je zaista Prolaz trkača po snegu najlakši
kroz planine?"
"Kada se crveni i demoni slažu, ko može u to da sumnja?"
"I vampiri to isto misle!"
Krstarica broj dva slavila je pobedu. Čak je i Tužna Cev podigla svoju tamnu
glavu, da bi je odmah potom ponovo spustila. Vala tada nije uočila da je Varvija
tiha. Crveni pastiri su retko kad bili veseli.
Buka je probudila ostale. Vala ugleda mokre crne glave kako isplivavaju na
površinu duž obale. Pripadnici rečnog naroda nisu prišli bliže, i Vala ih je ostavila
na miru dok su Kej, Čit, Tvuk, Parum, Perilak i Silak pričali svoje priče, upadajući
jedni drugima u reč.
Kejverbrimis je parkirao krstaricu broj dva na steni iznad prolaza. Pred njima
su se prostirali nepregledni oblaci kojima se Kej nije nadao, ali odlučio je da čeka.
Svi su se okupali u potocima preko kojih su prešli, dva puta za tri dana. Ako baš
nisu uklonili svaki miris, bar su pokušali.
(Sada su se i te kako osećali dok su se cerili, dodirivali i takmičili ko će
naredni da govori. Vala je mogla da nasluti ponešto od onoga što se događalo
protekle noći.)
Preplavila ih je tama. Vampiri su počeli da nadiru kroz prolaz. Tužna Cev je
bila na straži i upozorila je ostale.
Mora da je teški teret sa krstarice broj dva, koji je još bio nagomilan u prolazu,
preneo miris. Kej je upravio top desno od te tačke i čekao. Ubio je dvadeset sa tri
pucnja.
Vampiri su izvesno vreme ostavili prolaz prazan. A onda su jurnuli kroz njega.
Kejovi putnici su iskoristili priliku da pucaju, ali su uglavnom puštali vampire da
prođu. Strele i metke su mogli da povrate, ali ne i barut.
Kasnije su se ponovo okupili u gomilu. Kej je opet upotrebio top, i odmah
prestao. "Imaju zatvorenike, Vala. Neke krupne, spore momke sa velikim šakama i
širokim ramenima, žene širokih tela za glavu niže, a i jednima i drugima plava kosa
raste oko glava nalik na klobuk pečuraka. Varvija ih je najbolje videla. Varvija?"
Varvija je ustala. "Mi poznajemo narod ratara. Biljojedi. Oni gaje povrće-
korenje i drže životinje, u saradnji sa plemenima crvenih pastira koja ih brane.
Sinoć nismo videli nijednog crvenog."
Parum: "Nisu bili vezani i nisu pokušavali da pobegnu. Svaki od njih bio je sa
vlastitim vampirom, ovaj, sadrugom. Nisam mogao da gađam. Pogodili smo
nekolicinu koji nisu imali pratnju..."
Tvuk: "Pevali su nam. Pridružila im se svirkom Tužna Cev. To ih je uplašilo!"
Kej: "Nisam mogao da upotrebim top zbog zatvorenika. Iako im nismo bili ni od
kakve pomoći. Šta će pod kapom Luka vampirima zatvorenici?"
Teger reče: "Stada."
Govorio je gotovo odsutno; proučavao je Varviju, koja nije smela nikoga da
pogleda u oči. Ipak, to je bila ružna pomisao. Dvostruko ružna; nagoveštavala je
krajnje neprijatno da su vampiri i te kako razumni.
"Vetar", poče Kejverbrimis, "bio je hladan, vlažan i čist u našim nozdrvama do
polovine noći. Vampiri su počeli ponovo da prolaze, i ovi nisu imali zatvorenike.
Trčali su. Možda ih je miris vlastitih mrtvih činio nervoznima. Uspešno smo pucali.
A onda je vetar zaduvao iz drugog pravca, tako da smo i mi njih namirisali."
Tužna Cev je virila ispod šatorskog krila, slušala, mada joj je lice bilo u
dubokoj senci. "Trebalo je da krenem u lov na njih, Kej", reče ona. "Naša muzika
ih zbunjuje, slede se od nje."
Kej se zagledao u Valu. "Kako bilo. Pozvao sam Tužnu Cev da mi se pridruži u
rišatri." A u stvari je hteo da kaže: Žena demona se spremala da se pridruži
vampirima! "Ona je svirala, mi smo igrali. Varvija me je optužila da sam odustao
od borbe, ali ostali su dosta brzo shvatili u čemu je bila zamisao..."
U sveopštem smehu, Harfistin tenorski šapat jasno je zazvučao. "Kakav je bio?"
Tužna Cev: "Nadahnut. Kao i Parum."
"Svi mi..." Kej je iznenada zaćutao, tek na jedan otkucaj srca, ali Vala je odmah
znala. "Svi smo se pridružili. Shvataš, Vala, naterali smo ih da se povuku kroz
prolaz. Čim smo prestali da pucamo, nagrnuli su poput široke reke. Njihov miris,
mogli smo da ga sečemo u cigle i prodajemo starijima."
Teger je gledao svog para. Varvijino ćutanje ga je uznemiravalo, pomisli Vala,
ali nije primetio ništa zloslutnije. Kejverbrimis reče: "Mislim da nam je Turl dao
Tvuk jer je mala. Pametna odluka." Tvuk mu se savršeno osmehnula. Varvija je
gledala u daljinu, kamenog izraza lica.
"Tako su protekle dve desetine noći, mislim. A onda je vetar promenio pravac.
Nisam to odmah primetio: nestalo je mirisa vampira, ali smo mi do tada ponovo
počeli da se osećamo. Ali Čit je video..."
Čit: "Vampiri su pokušali da dopužu do nas preko leda. Oni sami nisu mnogo
tamniji od snega."
Kej: "Vetar je postao olujan i ostao takav. Namirisali bi nas i okrenuli se, a
pretpostavljam da smo i bili upadljivi."
Parum: "Bilo ih je deset desetina."
Kej: "Pred jutro su sasvim prestali da nadiru. Ostavili smo za sobom tepih od
mrtvih vampira u prolazu."
Tvuk: "Nema ničeg sličnog pod Lukom kao što je smrad vampirskih leševa. Oni
sami izbegavaju svoje mrtve."
Vala: "Ne smem to da zaboravim."
Tvuk: "Pokupili smo naš teret, strele i metke dok je još rudela zora. Vala,
mislim da smo videli Senkovito Gnezdo."
"Ispričaj."
"Varvija?"
Žena crvenih nije spustila pogled. "Svetlost dana doticala je iz smera okretanja
prema nama dok smo mi još bili u mraku. Bili smo iscrpljeni, ali sam ja bila na
svom mestu, ovde na kuli topa. Oblaci su se razdvojili. Ugledala sam dve crne crte.
Teško je reći koliko daleko, teško je reći na kojoj visini, ali bile su to crna ploča
sa strukturama, visoko u središtu, i svetlucavim srebrom, i njena uporedna crna
senka ispod."
"Uglavnom isto što nam je i Harfista rekao", primeti Vala, iskušavajući je.
Uspela je da je razbesni. "Mogla sam da vidim srebrne okuke reke, ove reke,
kako utiču u senku."
"Mi znamo za Senkovito Gnezdo." To je izrekao jedan novi glas: sjajno crno
obličje neodređenog pola i neodređene starosti iskliznu iz vode i uspravi se na
blatu: "Ja sam Rubalabl. Dobro došli u Kućni-tok; imate slobodan prolaz. Bolje od
ostalih govorim jezik. Rečeno mi je da niko od vas neće da upražnjava rišatru?"
"Ne ispod površine vode, Rubla", sa žaljenjem izgovori Vala. To bi bio potez.
"Senkovito Gnezdo?"
"Senkovito Gnezdo je pećina bez zidova. Crni krov koji se obiđe za petnaest
stotina koraka, sa otvorenim stranama. Vampiri su živeli i množili se pod njim još
od vremena pre nego što je iko od nas rođen."
Harfista se javio, ne izišavši ispod šatorskog krila. Samo ga je Vala čula.
"Hiljadu i po koraka okolo, bilo bi manje od pet stotina preko, u koracima vodenog
naroda. Dve stotine za divove trave, tri za nas ostale. Tri stotine koraka u prečniku,
kao što nam je i bilo rečeno."
Vala upita: "Rubla, koliko je visok taj krov?"
Rubalabl je razmenio brzi niz trubljenja s nekim ko je još bio u vodi. A onda:
"Fadgabladl ne zna." Ponovo je usledilo trubljenje. Rubalabl reče: "Dovoljno je
nisko da može da zaustavi kišu čak i po jakom vetru. Shvatite, samo je Fadgabladl
bio tamo."
"Kakav je Kućni-tok ispod Senkovitog Gnezda? Umeju li vampiri da plivaju?"
Usledilo je brbljavo trubljenje. Izdvojio se jedan glas - bele rese na glavi i duž
mesta gde bi trebalo da mu je bila vilica - i stao da ćereta nešto Rubalablu.
Rubalabl reče: "Moramo da se držimo dna dok prolazimo. Niko od nas više ne ide
tamo. Tamo je kao u odvodnom kanalu, ponekad kao u vonkiju." Nepoznata reč.
"Vampiri nikada ne plivaju."
Javio se Harfista iz zaklona. "Vonki, staza mrtvih." Vala klimnu.
Varvija se spustila u kućište topa.
Vala je posmatrala krstaricu broj dva dok se razgovor nastavljao. Varvija se
nije pojavila. A gde li je bio Teger?
Rečni narod je već pokolenjima posmatrao vampire, ali sa vlastitog stanovišta.
Vampiri su povremeno ubacivali leševe u Kućni-tok, na stotine u jednom navratu,
od dest do dvadeset vrsta uključujući i vlastitu. Jednu menu kasnije pojavilo bi se
strašno puno ribe. To je bilo vredno znati... Međutim, stari Fadgabladl nije prišao
Senkovitom Gnezdu ima tome već više od dvadeset falana. Pored pecanja, ništa od
onoga što se nalazilo s druge strane nije bilo vredno prolaska ispod Senkovitog
Gnezda.
Vala spusti glas. "Harfisto. Leševi bačeni u Kućni-tok izgubljeni su za vas, nije
li tako?"
"Pojedu ih ribe, ribari jedu ribe, i na kraju sve je naše."
"Flap. Vas pljačkaju."
"Vala, vampiri su životinje. Životinje ne pljačkaju."
Rubalabl: "Niko osim rečnog naroda ne može da stigne do Senkovitog Gnezda i
ode živ. Zašto se raspitujete za te stvari? Šta ćete ovde, toliko vrsta?"
Biđ je progovorio pre Vale. "Idemo da okončamo vampirsko zlo. Napašćemo ih
u njihovom domu. Hominidi koji ne mogu da putuju su nas podržali."
Rečni narod je razmotrio ono što je čuo. Vala pomisli da je primetila kako im se
bešumno podsmevaju.
Možda i ne. Rubalabl reče: "Valavirgilin, mislim da smo videli demona među
vama."
"Dva pripadnika noćnog naroda putuju sa nama. Ostali su krenuli sa nama kao
prijatelji. Ne vole sunce, Rubla."
"Demoni i vampiri su noćni narodi."
Da li je to Rubalabl hteo da kaže da su saveznici? "Nadmeću se za istu lovinu na
istom terenu. Zapravo, mnogo je složenije od toga..."
"Jeste li sigurni da su na vašoj strani?"
Čitav jedan falan, Vala se pitala koje su pobude demona. Ona reče: "Da, sasvim
smo sigurni."
"Mi ne možemo da putujemo s vama."
"Ne."
"Ali ako biste vaše vagone kotrljali duž Kućnog-toka, mogli bismo da putujemo
uz vas, Fadgabladl i ja. Da vam kažemo razne stvari. Ponesemo ogrtače, naučimo
stvari nizvodno."
Počeli su da razrađuju pojedinosti. Ovo je bila neočekivana sreća, i Vala je
znala da ne sme da je ispusti, iako Tegera i Varvije nije bilo nigde na vidiku.
7. LOKALNI DUH
Teger je čučao leđima oslonjen uz veliku bledu stenu, sa petama ispod zadnjice,
sasvim nepokretan. Svuda oko njega bila je šikara koja ga je skrivala.
Tako su crveni lovili. I Teger je lovio kroz svoj um, tražeći Tegera. Šake su se
lenjo poigravale mačem, oštreći ivicu.
Razne misli smenjivale su se po površini Tegerovog uma. Ako im dopusti da
prodru dublje, razmišljaće o Varviji. Znao je da sa tim ne može da se suoči.
Ujednačeni huk vode naterao ga je da klima glavom. Neće čuti nijedno stvorenje
kako mu se približava. Možda će ga namirisati, ili uočiti kretanje u šikari oko sebe.
Mač mu je bio dovoljan.
Svi događaji odvijali su se na obali. U jednom trenutku pregovori su se
izmetnuli u zabavu na vodi.
Mač može upotrebiti i protiv sebe samog. Samo da ga okrene. I skoči sa vrha
stene? Ta pomisao gotovo da je letimično dodirnula površinu njegovog uma.
"Teger huki-Tandartal."
Teger skoči i obre se na steni, napravivši mačem pun krug pre nego što je
njegov um sustigao događaje. Vampiri ne govore. Šta...?
Glas nešto jači od huka reke, tako tih da se Tegeru mogao lako i pričiniti, reče:
"Ne mogu ti nauditi, Tegeru. Ja ispunjavam želje."
Na vidiku nije bilo nijednog živog bića. Teger upita: "Želje?" Da li ga je to
pronašao kakav lokalni duh?
"Nekada sam bila živa žena. Sada pomažem drugima u nadi da ću postati bolja.
Šta želiš od mene?"
"Želim da umrem."
Pauza, a onda: "Pravo traćenje."
Teger je čuo rapavo napinjanje duboko ispod šapata. Nekako nije mogao da
poveruje da će mu mač biti dovoljno brz. Reče: "Stani."
"Stala sam." Šapat je bio sada mnogo bliži.
Teger je dva puta progovorio prethodno ne razmislivši. Sada: izbegao je brzu
smrt. Da li je to želeo? Ali ako želje mogu biti ispunjene...
"Nešto se dogodilo prošle noći. Želim da se to nije dogodilo."
"To ne može biti."
Svi muškarci sa krstarice broj dva, bez obzira na oblik, hemiju, hranu, parili su
se sa Tegerovim parnjakom. Oni su morali da umru, pomisli on. A žene?... Svi koji
znaju. Varvija, takođe, pomisli on, iako je njegov um odbijao tu pomisao.
Oni su to učinili Varviji, meni. Vampiri! Zar da pobijem polovinu nas samo tako
što ću izraziti želju? Bez odbrane, ostali će pomreti. Ginjeroferovo pleme...
Iznenada je video kako će plemena crvenih pokleknuti pred širećom vampirskom
kugom. Muškarci i žene, nesposobni da veruju jedni drugima, razdvojiće se u besu.
Porodice i plemena će se raspasti. Vampiri će ih savladati jednog po jednog.
Teger reče: "Želim da pobiješ sve vampire pod Lukom."
 Začuo se šapat. "Ne posedujem takvu moć."
"Kakvu moć poseduješ?"
"Tegeru, ja sam um i glas. Ja znam stvari. Ponekad sagledam stvari pre vas.
Nikada ne lažem."
Beskorisno stvorenje. "Lokalni duše, tvoje dobre namere prevazilaze tvoja
sredstva. Šta ako poželim da pojedem ribu?"
"To mogu da izvedem. Hoćeš li sačekati?"
"Hoću, ali zašto?"
"Niko me ne sme videti. Mnogo bi bilo brže da ti kažem kako sam da dođeš do
ribe."
Tačno, na obali je bilo vrlo živo. "Imaš li ime?"
"Zovi me kako te je volja?"
"Šapat."
"Dobro."
"Šapatu, želim da ubijam vampire."
"Isto kao i svi tvoji saputnici. Hoćeš li im se ponovo pridružiti?"
Teger se strese. "Neću."
"Razmisli o tome šta će ti biti potrebno. Do sada si već valjda otkrio da je moć
vampira mnogo veća od moći tvoga mača..."
Teger zastenja i nisko povi glavu, prekrivši šakama uši. Šapat ga je sačekao i
ubrzo potom rekao: "Biće ti potrebna sredstva za odbranu. Treba da napravimo
spisak."
"Šapatu, ne želim da razgovaram ni sa jednim od njih." Polako se prisećao da su
već falan noći, koliko su proveli među Turlovim narodom, on i Varvija pokušavali
da objasne zašto ih je njihova monogamna priroda činila nadmoćnim u odnosu na
vabljenje vampira. To je razdraživalo ostale vrste.
Šapat reče: "Prvo vozilo su napustili svi osim Harfiste. Harfista spava. Čak i
ako se probudi, neće ti smetati. Uzmi ono što će ti biti potrebno."

Vala je poželela da može da se uživi u to.

Voda je bila hladna. Morali ste stalno da budete u pokretu da bi vam bilo toplo.
Svi su se, izgleda, međusobno prali. Na pitanja o čovekovim osobinama ili rišatri
moglo se odgovoriti pokazivanjem. Čitakumišad i Rubalabl pokušavali su da nešto
smisle kako bi Čitova usta ostala iznad vode. Biđ i Tvuk su gledali i predlagali.
Sprani su svi paraziti, ali su sakupljači uvek umeli da nađu fantomski svrab.
Barok se okrenuo, cereći se. Šakama je uhvatio Valu za ramena i čvrsto je
okrenuo. Žustro joj je istrljao leđa nekim rapavim morskim povrćem.
Sve je to bilo divno prijateljski, kako samo može biti među vrstama koje se ne
nadmeću oko istih potreba. Sve bi bilo dobro kada bi samo Varvija i Teger izišli
trčeći i držeći se za ruke iz kontejnera.
Pogledala je preko ramena. Zvuci reke prigušiće njene tiho izgovorene reči.
"Sabarokareš, potrebna mi je tvoja pomoć. Tvoja, Kejverbrimisova i
Čitakumišadova."
Barok je nastavio sa svojim poslom. "Kakva pomoć?"
"Pođite sa mnom da zavirimo u krstaricu broj dva."
Njegove šake su se zaustavile. Osvrnuo se. "Mislim da ne bi trebalo da
uznemiravamo Čita."
"Ne. Šta misliš, hoće li mu to uspeti?"
"Mogao bi da se utopi. Eno tamo Keja. Neobičan prizor."
Kejverbrimis je ležao na stomaku, uglavnom u vodi, crtajući karte u blatu
vrhovima prstiju. Neidentifikovan pripadnik rečnog naroda delio mu je savete.
Vala se dovukla s njegove druge strane i upitala: "Jesi li išta naučio?"
"Možda."
"Pokloni mi nekoliko udisaja svoga vremena, meni i Baroku."
Osvrnuo se, zagledao u njeno lice, odlučio da ništa ne pita. Skočio je na noge i
povukao i nju za sobom, nag kao ona i Barok. Nije bilo vremena da Vala ode do
gomile sa svojom odećom.
Možda bi joj se dopalo da šeta naga, kada bi kiša oslabila. Da li je odeća zaista
bila tako opasna? Ali nije stvar bila samo u tome da budu čisti. Vampir bi mogao
otkriti krv ispod mirisa vunene tkanine ili štavljene kože.
Nije odeća bila ta koju je želela. Već zavežljaj.
Zavežljaj bi odskakao na nagoj ženi.
...Oh, nema sumnje da bi bilo u redu.
Kada su se njih troje dovoljno udaljili tako da ih niko nije mogao čuti, Vala
upita: "Kej, kako se Varvija ponašala..."
"Upražnjavala je rišatru sa svima nama."
Zakoračila je na pokretnu dasku. "Da li joj je to smetalo?"
"Jeste. Nekoliko puta je pokušala da iziđe napolje. Možda samo da bi nas se
oslobodila, možda da bi otišla kod vampira. Oni bi je se ionako dokopali. Greši
kada kaže da je imuna."
"Kej, niko to nije poverovao..."
"Varvija jeste. Nisam mogao da je pustim napolje. Kada je svanulo, pokušali
smo da je smirimo." Govorio je kroz stisnute zube. "Nije vredelo. Možda neka
žena. Ili neko ko nije bio tamo. Možda bi mogao da je nagna da progovori."
"Ja ću pokušati", reče Vala. Otvorila je trik bravu i ušla u kontejner.
Unutra nije bilo sasvim mračno. Svetlost je prodirala kroz kulu topa. Vala
pokuša da namiriše duhove starog tereta i sačeka da joj se oči priviknu.
Barut. Minč i biberlik. Velike količine trave za Tvuk i Paruma. Sapun: čudna
stvar koju su pravile vrste daleko udesno. Pokušala je da oseti stari smrad, znoj
izazvan strahom ljudi koji su se krili od napadača, agoniju ranjenih; ali sve je to
bilo očišćeno. Nije se osećao miris krvi.
Popela se lestvicama do topa. Ni traga od Tegera.
Kejverbrimis joj dodirnu zglavak. Samo što nije zajecala: "Oh flap, oh flap, bila
sam sasvim sigurna da ćemo zateći potoke krvi! Teger mora da je pogodio, a i kako
bi Varvija mogla da ga slaže? Varvija!"
Varvijina stopala mlitavo su visila ispred proreza za top. Vala se napola
provukla kroz otvor. "Varvija, gde je on?"
Varvija nije odgovorila.
"Pa, kako je podneo?"
Varvija progovori: "Mrtav iznutra."
"Varvija, cenjeni savezniče, niko zapravo nije verovao da ćeš biti imuna na
vampirski miris."
"Mislila sam da će me ubiti", reče Varvija. "To mu čak uopšte nije palo na
pamet."
"Možemo li išta učiniti za njega?"
"Želi da bude sam, pretpostavljam."
"A ti?"
"I ja."
Vala skliznu niz lestvice.
"Ne može da nas izgubi", reče Kejverbrimis. "Može da sledi reku, da sledi
tragove točkova. Možda mu je samo potrebno malo vremena da svari ono što se
dogodilo. Da ponovo razmisli."
Klimnula je u tami.
"Vala, trebalo bi da pokrenemo kola."
"Ja ću pozadi." Dok ostali pripreme krstaricu broj jedan za pokret, možda bi
mogla da potraži Tegera. Nije poverovala. "Dobro motrite na Varviju. Ili da je ja
uzmem?"
"Uzmi je. Ti si šef, a ona ima najbolji vid..."
"To nije..."
"To je pristojan izgovor. Mogla bi da porazgovara s tobom jer..." zaćutao je.
"Zato što nije upražnjavala rišatru ni sa kim iz krstarice broj jedan."
"Upravo tako."
"Ti si muškarac, Kej..."
"Šefe, ne mogu da pretpostavim kako se Teger sada oseća. Ovakve stvari se ne
događaju crvenima."

Teger se nečujno spustio niz postolje topa. Nije primetio ni živu dušu, tako da je
poskočio kada mu neki glas prošaputa suviše blizu uha. "Imaš li sve što ti je
potrebno za put?"
Teger je ostao u čučnju. Prošaputao je: "Peškire i biberlik. Sapun. Čistu odeću.
Mač. Slediću reku tako da mi neće biti potrebna čutura, pa sam je napunio gorivom.
To može dobro da posluži."
"Nadam se ne za piće."
"Gorivo peče." To se tebe ne tiče!
"Planiraš li da ubijaš nasumce. Ili nešto organizovanije?"
"Ništa ne znam. Oni žive ispod grada fabrike, velike lebdeće strukture. Šapatu,
ako mi..."
"Ako ti."
"Ako ne mogu da uništim njihovo pribežište, neću postići ništa. Ako ne učinim...
ako ne uspem da uradim ništa... veliko?"
"Zbog časti?"
"Da. Zbog onog što je Varvija učinila - ja sada nisam ništa. Moram napraviti
nešto od sebe."
"Poželi."
"Da uništim Senkovito Gnezdo."
"Hoćeš."
"Neka padne. Zdrobi ih."
"To bi moglo biti teško."
"Teško?" Teger okači zavežljaj o rame. Primetio je troje nagih ljudi kako ulaze
u krstaricu broj dva. To je bilo bezopasno, ali mogli bi potom pretražiti i narednu
krstaricu. Teger se povukao u grmlje.
Razgovarao je sam sa sobom ili sa praznim vazduhom. "Teško. To je nemoguće!
Ne mogu da izvršim invaziju vampirskog gnezda. Kada bih mogao da se nađem
iznad njih, u toj lebdećoj fabrici - ali morao bih da letim."
Šapat: "Šta Valavirgilin krije?"
Auh? "Mašinski narod imaju svoje tajne", reče Teger.
Šapat: "Znala je da ćete ti i Varvija podleći vampiskom mamcu. Ipak se nada da
njena mala vojska može da pobedi. Da li ona zna nešto što niko drugi ne zna?"
Tegerov um je pokušao da se zatvori; jecaj mu se peo uz grlo. Čuće ga. Pronaći.
Njegov razum, ne sme izgubiti razum usled histerije tela. Razmišljaj.
Njegova prva suvisla misao posle izvesnog vremena bila je da je upravo čuo
prvu stvarnu Šapatinu naredbu, kako god bila izrečena.
Luis Vu od naroda sa Lopte posetio je Ginjeroferovo pleme. Valavirgilin ga je
takođe znala... Poznavala ga je bolje, jer su njene veštine uključivale i rišatru. Da li
joj je Luis Vu nešto otkrio?
A i video ju je nagu, pre svega nekoliko trenutaka.
"Mora da je ostavila zavežljaj zajedno sa odećom. Šapatu, gde je Valavirgilina
odeća?"
"Pogledaj duž obale... Tamo. Zavežljaj je na zaravnjenom blatu, ali ga možeš
dohvatiti štapom."
"Šapatu, nisam ja lopov. Želim samo da pogledam."
Glas prošaputa: "Šta ako Valavirgilin krije znanje koje bi moglo da pomogne
njenim sadruzima?"
"Informacija je vlasništvo."
Tišina je bila odgovor.
"Jesam li ja lud?" upitao je sam sebe. Ovaj lokalni duh nije učinio ništa što
Tegerov vlastiti um nije mogao da uradi. Ono što mu se dogodilo moglo je svakoga
oterati u ludilo. Da li Šapat uopšte postoji?
 Varvija je pretrpela strašan šok. Šta je ona osećala? Zastrašujuća istina je
glasila da je i ona možda bila isto onoliko luda kao i on.
Teger je puzao kroz šikaru poput kakve grabljivice, a njegova lovina bio je
kožni zavežljaj koji mu nije pripadao.
Stani, oslušni šuštanje šikare, da li čuješ Šapat ili bilo kog od saputnika. Ništa.
Mora da je već poludeo kada je sumnjao u ženu mašinskog naroda. Ovo je zaista
bio Valavirgilin rat. Ona je umešala demone, dok bi megalomanijak zadržao vlast
za sebe. Valavirgilino oružje im je sačuvalo živote...
Evo njene odeće, oprane i rasprostrte preko žbunja, a i zavežljaj je tu visio.
Mogao bi da pogleda.
Nije morao da se pokaže. Mogao je da ga dohvati mačem. Podvukao je vrh
ispod trake i povukao je ka sebi, istovremeno puzeći na stomaku unazad u grmlje.
Zavežljaj se jednostavno otvarao, poput mnogih koje je video, ali za razliku od
njih, ovaj je imao mnogo džepova. Spolja je bio od kože; a iznutra postavljen
nekim veoma finim pletenim materijalom. Njen potpaljivač vatre bio je isto
onoliko dobar kao i njegov, nabavljen izdaleka. Ćebe, pomodarska čutura (prazna),
kutija sa vlažnim sapunom, meci i prazan pištolj.
Pištolj: za Tegera je on mogao da znači razliku između života i smrti. Između
lopova i - nije postojala reč za ono što su on i Varvija bili sada, ali nije bilo
hominida koji nije znao za reč lopov.
"Ludak", izgovori on. Pokušao je da vrati stvari na mesto. Da li bi mogao da
vrati zavežljaj i da niko ne posumnja u njega?
Prošaputao je u tišinu. "Nemam prava na barut mašinskog naroda. Krađa te tajne
bila bi krađa." Smotao je zavežljaj, pa ga ponovo otvorio. Osetio je nešto hladno.
Postava: bila je hladna, hladnoća je nestajala pod njegovim dodirom.
Utrljao ju je u prste. Njeno tkanje bilo je suviše fino da bi se videlo sa bilo koje
udaljenosti. Bilo je slojevito, imalo je nekoliko slojeva.
Odvojio je jedan sloj i povukao. Niti manje jakog materijala se odvojiše, i sloj
se otkinu.
Bio je paučinast, veoma fin. Nije znao kako da ga vrati. Šta je to bilo?
Kakav je interes Šapat imao u svemu ovome?
Gurnuo ga je u svoj kilt. Manje je bilo verovatno da će ga tamo tražiti nego u
njegovom zavežljaju. Smotao je Valavirgilin zavežljaj. Vratio ga je pomoću svog
sečiva na granu, možda na istu onu granu.
Njegovi nekadašnji sadruzi nalazili su se i uzvodno i nizvodno po obali i u
grmlju. Možda su njega lovili. Biće najbolje da krene.

Teger je na kolenima išao kroz žbunje dok se nije proredilo. Zatim je potrčao po
golom blatu, skriven maglom koja je postepeno postajala sve gušća.
Reka se širila, isto kao i obala od ravno-blata. Krstarice se više nisu mogle
videti.
Teger nije brinuo zbog rečnog naroda. Narod čije su oči morale da vide i kroz
vazduh i kroz vodu imao bi poteškoća da ga identifikuje. Oni nisu mogli da plivaju
onako brzo kao što je on mogao da trči, a jedva da su uopšte mogli da hodaju. Kako
bi obavestili krstarice? On je trčao, prethodivši vestima o sebi.
Teger je ostao prepušten sam sebi.
To saznanje mu je razdiralo grudi. Iako su četiri tuđinske vrste bili njegovi
saveznici i prijatelji, gotovo uopšte nije razmišljao o njima. On je tugovao za
Varvijom. Od kada su počeli da se pare, od njegovog i njenog detinjstva, nikada
nisu bili razdvojeni više od nekoliko dana.
Svet se mora izmeniti pre nego što se ikada ponovo suoči s njom.
Reka se promenila dok je trčao. Pesak. Šljunak. Drveće je nicalo po celoj goloj
steni, gotovo sve do vode. Ovde je bilo uskih brzaka, i morao je da se popne uz
stenu da ih zaobiđe. Troje vampira i jedno dete, ščućureni u tankoj senci nadnoseće
stene iznad reke, gledali su ga kako se udaljava trčeći i nisu krenuli u poteru.
Nastavio je da trči dok je dan odmicao.
8. JER NIJE VARVIJA
Kiša je padala od podneva. Valavirgilin je pokušavala da pronađe staze koje su
vodile preko gole stene, ali posvuda je bilo blato. Naginjući se, klizajući se,
nijednom se ne prevrnuvši do kraja, kola su nastavljala nizvodno prema
Senkovitom Gnezdu.
Kada je noć odgrizla ivicu sunca, Vala je već izabrala povoljan položaj.
Reka je ovde bila široka četiri stotine stopa. Rubalabl i Fadgabladl bi trebalo
da budu bezbedni. Krstarice su napunile svoje rezervoare za vodu, a zatim se
otkotrljale prema prevoju. Ove bliže planine predstavljale su podnožja Plamene
Prepreke, ali ona najviša će poslužiti.
Krstarice su skliznule i pokušale da skliznu niz stenje. Hoće li kiša usporiti
vampire isto onako kao što usporava nju? Trebalo je ranije da se ulogori.
Ali još je bio dan kada su stigli do odabranog položaja.
Postavila je krstarice leđa uz leđa, ne suviše blizu, sa topovima okrenutim
napolje. Oni koji su morali da kuvaju hranu, radili su to ispod šatorskog krila dok
je još bilo svetlosti. Varvija je ubila neko stvorenje dovoljno veliko da ga podeli
sa mašinskim narodom. Pri poslednjoj svetlosti su se oprali, a zatim nagomilali
peškire na izvesnoj udaljenosti od krstarica.
Sakupljači su se povukli na počinak. Nisu voleli kišu i bio im je potreban san.
Ostali su razgovarali ili spavali ili jednostavno čekali.
Vali bi dobrodošao savet demona. Smestili su se na golom granitnom vrhu koji
je gledao na Senkovito Gnezdo i razgovarali na svom jeziku, leđima okrenuti
pogašenim vatrama i ostalima. Valavirgilin je videla samo dvoje, ali joj se činilo
da čuje nekoliko glasova.
Ostali hominidi puštali su mašinski narod da vodi razgovor. Neka tako bude.
Vala reče: "Svaki vampir koji stigne dovde trebalo bi da bude iscrpljen od
penjanja. Sav naš miris je na peškirima. Predstavljaće lak plen."
Da čujem šta mislite. Šta sam propustila?
Barok reče: "Vampiri će se vraćati iz lova. Neće očekivati da naiđu na plen
tako blizu svog gnezda. Jer ovde više nema ničega."
"Videćemo."
Čit reče: "Kada dolaze, dolaze u hordama."
"To me podseti", javi se Kej. "Sakupio sam tri barela rečnog šljunka, Vala.
Hoćeš malo? I dalje ćemo morati da upotrebljavamo barut, ali možemo da
uštedimo metke."
"Odlično."
"Kako je Varvija?"
Varvija se oglasi: "Varvija huki-Marf Tandartal može da govori u svoje ime,
Kejverbrimise. Varvija je dobrog zdravlja. Jeste li videli kakav znak o Tegeru?"
Vala odvrati. "Neke stvari nedostaju. Stvari potrebne za preživljavanje kojima
može da se napuni jedan zavežljaj, sve iz krstarice broj jedan. Teger mora da je
najbrži živi lopov." Neko je dirao i njen zavežljaj, ali, izgleda, ništa nije
nedostajalo. To nije pomenula.
"Naredno pitanje. Šta ćemo raditi sutra? Harfisto? Tužna Cevi?"
"Dođite i pogledajte", odvrati Tužna Cev.
Vala se pope uz stenu. Na vrhu je bila gotovo ravna i hladna na dodir. Primetila
je da ju je Varvija sledila; posegnula je naniže i povukla ženu crvenih za sobom.
Nizvodno se Kućni-tok dva puta razdvajao. Pogledom je sledila glavni tok do
mesta gde je uranjao u senku. Lebdeća fabrika bila je zloslutno blizu i bila je
ogromna.
Tužna Cev gotovo da se nije osećala, mirisala je jedino na mokro krzno. Ona
reče: "Valavirgilin, možeš li videti ispod lebdača? Vidiš li viseće petlje, bliža
strana, desno od središta?"
Upravo onako kako je Teger opisao, disk ispupčen naviše u sredini. Ispod...
ispod je bila senka i izvesna slutnja nemirnog kretanja po ivicama.
"Ne", odvrati Vala
"Da", reče Varvija. "Jednog dana ću napraviti skicu."
Demon primeti: "Varvija, ta viseća zavojnica je rampa dovoljno široka da
izdrži tešku mašineriju. Duž jedne strane nalaze se zupci, tako da mašine ne klize, a
sa druge stepenice. Nijedno oko nije videlo te stvari ima tome već mnogo
pokolenja. Opis koji slušaš star je više od dvadeset životnih vekova, uskladišten u
biblioteci daleko u smeru okretanja, a dobio sam ga pre nekoliko dana u Turlovoj
tvrđavi."
Kako ga je dobio? Međutim, način komunikacije predstavljao je tajnu demona, a
Vali je jedino bilo važno... "Vi imate karte te lebdeće stvari?"
"Da, od pre pada gradova, pre nego što je toliko stvari prestalo da radi.
Pojedinosti su tek juče stigle do mene, dok smo bili iznad oblaka."
"To jest..."
"Ne dodiruje tle", reče Varvija.
Tužna Cev primeti: "Plašila sam se toga."
Harfista reče: "Niko od nas nije bio ovako blizu veoma dugo. Nije imalo smisla
pre nego što je Luis Vu proključao more, a kasnije je bilo suviše opasno..."
Umešala se Vala. "Varvija? Rampa ne dodiruje?"
"Imam poteškoća sa udaljenošću, Valavirgilin, ali izgleda da lebdi u vazduhu.
Dno rampe izlazi napolje ravno poput lopate, ali na dvostrukoj većoj visini nego
oni vampiri oko njega."
"Ovo nismo očekivali", reče Tužna Cev. "Imali smo nameru da se probijemo na
silu u lebdača. Tako bi vampiri morali da dođu k nama duž uskog prolaza. Oni više
vole da su u gomili. Možda bi čak morali da iziđu na dnevnu svetlost, na toj visini."
Vala se suzdržavala. Duga vežba joj je omogućila da to postigne iznenađujuće
lako. "Razumem. Ali ne možemo da stignemo tamo?"
"Ne vidim načina", odvrati Harfista, "ali ovde ima još umova. Zadajmo im temu
za razmišljanje."
 Trčeći kroz maglu i izmaglicu, trčeći iz svog života, očiju stalno uprtih tamo gde
će spustiti stopalo, Teger ne bi bio u stanju da vidi bilo kakvu opasnost. Ali ju je
namirisao, udahnuo, kao da ga je sećanje na Varviju tresnulo posred lica. Zastao je,
uhvatio ravnotežu, posegnuo preko ramena i naoružao se.
Prsti mu očešaše lice. Zamahnuo je u visini struka, napred nazad, pre nego što su
uši i oči pristigle.
Njena pesma izvila se u skvičanje puno agonije. Zabo ga je u visini vrata.
Pesma je umukla. Teger prekri šakama uši i potrča.
I nastavi da trči.
Bio mu je poznat taj miris! Bila je iza njega, umirala, ali sa njenim mirisom u
nozdrvama video ju je jasnije od svojih ustrčalih stopala. Kožni ogrtač koji je
imala na sebi bio je suviše veliki za nju i sav u dronjcima; raširila ga je poput krila
da bi mu se pokazala u svojoj nagoti. Njena pesma bila je razdiruće slatka. Bila je
vitka i veoma bleda, možda mlada devojka, guste i bele kose, sa zašiljenim
očnjacima koji su se videli iza crvenih usana.
Vampir! Iz noći u noć pevali su izvan Turlovih zidova. Teger je bio jači od
njihovih mamaca. Neprestano je to govorio. Ali strujanje tog mirisa bilo je još
starije, jer to je bio Varvijin miris za vreme najprijateljskijeg dela njenog ciklusa;
samo jači. Pokušao je da ga izbaci iz nozdrva, iz uma, ubrzanim disanjem, a onda je
potrčao...
...iz izmaglice, i polako usporio dok nije stao.
Veći deo falana proučavao je kartu, reljefnu kartu koju su oblikovali i spalili
ispred Turlovog logora. Sada kao da je bio mrav koji gleda u visini očiju.
Uspuzao je uz brdo kako bi se između njega i stvorenja oko lebdača našla
gromada, pre nego što ponovo pogleda.
Mrav koji gleda mravinjak. Još je bio dosta daleko, ali crveni su imali dobar
vid. Ono tamo bila su ljudska bića koja su, kako se činilo, delala na ljudski način.
Kretala su se kao da obavljaju neki posao ili su se skupljala u male društvene
skupine. Neki su nosili terete za koje se po onome kako su ih držali moglo reći da
su bebe. Ulazili su u crnu senku koja se nalazila ispod ogromnog diska i izlazili iz
nje; ta masa je ličila na pravi grad koji je lebdeo iznad njih.
Demoni su je zvali kompleks fabrika, ali Teger je sve vreme o njoj mislio kao o
gradu graditelja gradova. Sada gradu vampira.
Nije mogao da primeti više od dvadeset vampira, ubrajajući tu čak i nekolicinu
kod reke, ali mora da ih ima na hiljade u senci lebdača. Ako padne, smoždio bi
većinu njih. Vodoravno ispaljen šrapnel pokosio bi većinu ostalih, razmišljao je
Teger.
Video je da nešto visi, nalik na nepridržavano spiralno stepenište. Nije mogao
da vidi podnožje. Možda bi mogao tuda da se popne.
Kako da stigne do njega? Koliko je on mogao najbolje da proceni kroz maglu
koja se kretala, lebdeći grad nalazio se hiljadu dve stotinr koraka nizvodno duž
širokog poteza ravnog blata koje je Kućni-tok izbrazdao mnogobrojnim kanalima.
Glavni kanal proticao je ispod grada, ali mnogi su ga obilazili. Tu i tamo duž reke
vampiri su izlazili na dnevnu svetlost da piju.
Suviše blizu Senkovitog Gnezda, kanali su zaobilazili neku ogromnu stvar,
nagnutu četvrtastu ploču nesumnjivo veštačkog porekla koja je bila napola ukopana
u blato. Nekakva relikvija iz vremena pada gradova, nema sumnje. Izgleda da je
obližnji vampiri nisu izbegavali.
Šteta što nije umeo da pliva. Da li bi mogao da se sakrije ispod vode i krene na
taj način nizvodno? Ili će se smrznuti? Ili će možda vampiri biti isviše blizu tako da
neće moći da odoli njihovom mirisu? Jer miris žene vampira još je bio u njegovom
umu, ako ne i u nosu.
Da li je u blizini bilo rečnog naroda? Bio je voljan da potraži pomoć.
Izmaglica mu zakloni vidik, sitna kiša ga opra, a glas iz izmaglice mu prošaputa
u uvo. "Znači, zaista si bio onako jak kao što si mislio da jesi."
Teger frknu. Nenaoružana žena: kakav je to izazov, čisto ubistvo. Njegov um je
sakrio ono što ga je umirući vampir naučio o samom sebi i brzo prešao na drugu
jednu zagonetku. "Kako si me prestigao, Šapatu?"
Tišina.
Teger je počinjao da veruje kako je Šapat mašina, nešto preostalo iz vremena
pre pada gradova. Ili je to bio lokalni duh koji je krio užasne tajne. Šapat nije
odgovarao na pitanja o Šapatu.
Umesto toga pitaj... "Postoji li način da se lebdač sruši na Senkovito Gnezdo?"
Šapat reče: "Nijedan mi nije poznat."
"Otac mi je rekao. Graditelji gradova napravili su munju koja protiče kroz
srebrne niti i tako im daje struju. Mogli bismo da je isključimo! Nađemo niti,
pokidamo ih!"
Šapat reče: "Diskovi lebdača ne koriste energiju za lebdenje, mada je energija
bila potrebna da se naprave. Napravljeni su da se odbijaju o skrit, pod Luka, i to je
ono što oni rade."
Znači, bilo je nemoguće. Uvek je bilo nemoguće. Teger reče pomalo ogorčeno:
"Toliko toga znaš. Toliko toga skrivaš. Jesi li ti demon?"
Tišina.
Moglo se smatrati da razdaljina ne predstavlja problem za lokalnog duha. Ili da
je mašta ludaka brza poput misli. Ili ako sakupljači trče brže od crvenih, brže od
Tegera kada trči pred smrću, onda bi nešto drugo moglo da bude brže od
sakupljača.
Ali to nisu mogli biti demoni. Šta god drugo da je bio, mada su demoni bili isto
onoliko neuhvatljivi kao i Šapat, Šapat nije bio demon.
Izmaglica se kretala, otkrivala i skrivala. Pao je mrak, ili samo što nije. Kroz
poderotine u oblacima Teger je povremeno mogao da uhvati uspravni plavobeli
sjaj; Luk je još bio isti, bez obzira na to šta se događalo njegovoj vaseljeni.
Aktivnost ispod lebdeće mase je rasla, pomisli Teger. Nema sumnje da se
smrkavalo. Vampiri će početi da se bude. Teger reče: "Trebalo bi da se
sakrijemo."
"Vidim jedno mesto, ali možda tebi neće biti od pomoći."
"Zašto da ne?" upita Teger i istog časa postade svestan znoja koji mi se slivao
niz ruke. Dobar deo toga bila je kiša; pa ipak, njegov vlastiti miris privući će
vampire sa udaljenosti od pola dana hoda.
Sačekao je da se navuče izmaglica - i više nije čuo Šapat. Na šakama i prstima,
kretao se naniže prema reci. Izvukao je mač pre nego što je ugazio. Nikada se ne
zna šta živi u smeđoj vodi. Ako se kakva riba očeše o njega, mogao bi da dođe do
večere.
Zastao je kada mu je voda dosegla do kilta. Da li sme da pokvasi Valavirgilinu
krpu?
Izvukao ju je iz kilta. Bila je veoma tanka, divno istkana, veoma jaka. Ranije je
video svoju šaku kroz nju, ali sada je bilo suviše mračno. Primetio ju je jer je bila
hladna; ali prestala je da bude hladna onog trenutka kada ju je gurnuo u kilt. Tokom
poludnevnog trčanja potpuno je zaboravio na nju.
Spustio je krajičak u reku.
Nije počela da se razlaže. Odlično. Ali je zato gornji kraj za koji ju je držao
postao hladan, poput reke koja mu je proticala oko nogu.
Spustio se u vodu. Istrljao se mahovinom, brzo izišao, brzo se osušio. Trčanjem
se zagrevao po vetru i kiši, ali sada nije trčao. U zavežljaju je imao pončo i
potpaljivač vatre.
Valina tkanina bila je poput cevi za sprovođenje toplote i hladnoće. Šta bi se
dogodilo... "Šapatu, šta ako stavim krajičak Valavirgiline tkanine u vatru? Hoće li
izgoreti? Da li će biti suviše vrela da je neću moći držati?"
Šapat nije mogao biti nigde na ovom blatu.
Vlastiti um mu je govorio da bi bio lud da zapali vatru. Hominidi su koristili
vatru. Vampiri, koliko god da su glupi, sigurno su naučili da tragaju za vatrom. Pa
ipak, i dalje se pitao.
Obrisao je peškirom lice i na vreme sklonio peškir da vidi šest vampira kako
trči prema njemu preko blata.
Nisu pevali. Nisu zauzeli položaj, nisu preklinjali svojim telima. Naišli su brzo.
Teger dohvati mač.
Mač ih nije uplašio. Prestizali su jedni druge, malo su se raširili, napali u
čoporu. Teger potrča ulevo i zamahnu, jednom dvaput. Dva vampira padoše od
nasumce zadatih ufaraca, dovoljnih da ih izbace iz stroja, bar je Teger tako mislio,
ali nije imao vremena da pogleda. Ostalo četvoro ga je opkolilo.
Delimično se odmarao tako što se povlačio zastajkujući posle svakog
napravljenog koraka, sve vreme držeći podignut mač. On i njegovi prijatelji igrali
su ovu igru štapovima kao deca. Njihovi stariji su se na ovaj način borili protiv
divova trave.
Dva ranjena vampira udaljavala su se, puzeći uzbrdo prema senci. Preostala tri
muškarca i jedna žena su ga opkolili.
Nije znao - niko od lovaca na vampire nije znao - da su vampiri jednostavno
napadali kada su bili šest puta brojniji od svoje lovine, ne trudeći se da je mame
pevanjem ili da upotrebe miris. Jednostavno su napadali.
Mora stići do krstarica, ako preživi. Da im kaže. Čak i po cenu da se ponovo
suoči sa Varvijom. Varvija.
Vampiri, izgleda, nisu nimalo žurili. Nije ni bilo razloga za žurbu. Još ih se
osipalo iz Senkovitog Gnezda. Još će ih se vratiti iz zemalja s druge strane planina.
Spuštao se mrak.
"Šapatu!" povika on. "Sakrij me!"
Ništa. Kiša je prestala. Nalazio se na širokom potezu ravnog blata. Ovog puta
zaista nije bilo mesta na kome bi se lokalni duh mogao sakriti.
Miris. Nije bio jak, ali mu se uvlačio u glavu i nije izlazio. Setio se onog drugog
vampira koga je ubio, ubio jer nije Varvija. Um mu je radio, i nije bilo razloga za
čekanje.
Žena je raširila ruke prema njemu, preklinjući.
Teger odskoči unazad, okrenu se, zamahnu mačem. Da! Muškarci su mu se
približavali s leđa dok mu je ona opsedala um. Oštrica njegovog mača prelete
preko njihovih očiju - promašio je jednoga, ali onda se vratio i zario mu oružje u
grlo. Potom je naslepo mahnuo mačem tamo gde je trebalo da se nalazi žena.
Naletela je na njega, nabovši se do balčaka, izbacivši ga iz ravnoteže i zubima ga
zaparavši po bicepsima. Odbacio ju je sklupčanu jednom rukom, zajedno sa
mačem. Čuo je sebe kako vrišti.
Jedan se puzeći povlačio, ostavljajući za sobom krvavi trag. Jedan je, izgleda,
bio oslepljen. Treći je otro krv iz očiju i ugledao Tegera u trenutku kada je ovaj
krenuo na njega. A onda su se Tegerove šake sklopile oko njegovog vrata i Teger
ga je svojom težinom povukao u blato.
Ostalo je bila magla. Vampir je uhvatio Tegera za ramena i pokušao da ga
privuče što bliže svojim zubima. Teger ga je drmusao kao da je pacov dok ga je
davio. Žena samo što nije stigla do reke kada ju je Teger sustigao i povratio mač.
Suviše je prišao onome koji je trebalo da bude mrtav i osetio zube kako mu
obuhvataju zglavak, probo ga i nastavio dalje. Slepi je krenuo prema njemu,
njušeći. Teger je morao tri puta da zamahne oštricom tupom kao da je toljaga, pre
nego što mu je odrubio glavu. Čuo je sebe kako dahće poput bolesne životinje iz
stada.
Kroz maglu koja se pomerala mogao je da nazre obličja koja su silazila iz
Senkovitog Gnezda.
Zavežljaj, nemoj zaboraviti zavežljaj. Tako. Kuda sad?
"Šapatu! Sakrij me!"
Šapat progovori, ali ne šapatom. "Potrči prema meni!" Glas je bio bridak poput
pucnja biča tek sa nagoveštajem normalnog govora, i dopirao je odnekle daleko
nizvodno, iz pravca Senkovitog Gnezda.
 Teger potrča. Prevalio je stotinu koraka kada se glas ponovo javio; ovog puta
bio je mnogo bliži. "U reku!"
Teger skrenu ulevo, u vodu, prema Šapatinom glasu. Da li je tamo bilo nečeg? U
kiši i mraku nalazila se senka u magli, senka suviše velika da bi bila čvrsta. I potez
tame... Ostrvo?
Vampiri nisu mogli da plivaju jer bi to vodeni narod inače znao. Tegerov dom
bio je u ravnicama; nikada nije pokušao da pliva.
Voda mu je sezala do članaka, do kolena... Zastao je na trenutak da stavi
zavežljaj na leđa. Nije imao kilt. Ostavio ga je. Mač: u korice na leđima. Ruke su
mu bile potrebne za plivanje, ako su hominidi plivali poput Rubalabla, ako su
crveni uopšte umeli da plivaju. I potrčao je dalje. Do kolena, do kolena... i napolje.
"Ovamo", reče Šapat izdaleka. "Idi do kraja nizvodno."
Prevalio je trideset koraka kroz vodu do kolena i stigao do ispupčenja od
tamnog blata koje, zapravo, nije zasluživalo da se nazove ostrvo. Vampiri su se
okupljali na obali. Jedan, za njim još jedan, zakoračiše u vodu i krenuše ka njemu.
Nastavio je nizvodno, trčeći po blatu, ispod senke suviše velike da bi bila šta
drugo osim ustrojstva magle. Pitajući se da li vampiri mogu da se bore dok im voda
usporava rad nogu. Ovo bi zaista moglo biti najbolje mesto za poslednji okršaj.
Nije se plašio smrti. Ubio sam ženu vampira jer nije Varvija, reče on sam sebi.
Ali kada je ubio onih šest, imao je osećaj da stalno ispočetka ubija Varviju, da je
ubija zbog onoga što je uradila tokom noći, i likovao je.
Ako ubije još vampira, izbiće Varviju čak i iz uma.
Dok je šljapkao stopalima po blatu, čudovišna senka se pomerila. Iznenada je
postala suviše kruta i našla se pored njega. Zamahnuo je prema njoj mačem i opalio
po nečemu. Udario ju je pesnicom.
To nije bila magla. Bilo je slojevito i pomalo elastično, nalik na slojeve
kovanog metala.
Video je tu stvar iz mnogo veće daljine. Bila je to nagnuta ploča pravih uglova,
upadljivo veštačka, petnaest koraka sa petnaest koraka, ako je polovina bila ispod
blata. Štrčala je iz blata pod uglom od četrdeset stepeni. Blato se nagomilalo
naspram te stvari.
Duž ivice nalazile su se urezi, dovoljno veliki za kablove. Iz sredine je virila
debela šipka. Na jednom od vidljivih uglova nalazilo se nešto što je ličilo na kotur.
Ako je nekada i bilo kabla, sada više nije bio tu.
Najviši ugao je štrčao.
Šapat je ćutao. Šapat je retko progovarao. Možda je Šapat očekivao da on sam
reši neke stvari, pomisli Teger. Ali zašto?
Ovde se nije osećao miris vampira.
Kada je došlo do pada gradova, pre stotinu falana, priča se da su vozila padala
sa neba kao kiša. Većina je nestala, bila zakopana ili ih je rđa pojela. Ponekad ste
mogli da nađete školjku lebdećih kola i zaobljene ploče nekog materijala
providnog kao voda, obično polomljene: prozori. Ponekad nešto veće.
 Nalik na velike ploče za nošenje tereta, suviše glomazne da stanu u kola.
Magla je sakrila, a potom otkrila. Najviši ugao ploče štrčao je poput mehurova
od sapuna zalepljenih jedan za drugi - u obliku faceta - i baš kao da su u pitanju bili
mehurovi od sapuna, mogli ste da vidite unutrašnjost. Jedna faceta bila je ukrašena
sitnim pukotinama, kao da ju je prekrivala mreža gmizavca. Ostale su bile čiste.
Kada je Teger pokušao da se popne, ploča se pokazala suviše glatka i suviše
skliska usled kiše i blata.
Biće bolje da nešto preduzme. Uopšte nije sumnjao da je ostavio za sobom
poslednji talas vampira, ali čak i da su gacali, stići će ga. Teger se povukao
nekoliko koraka, a zatim se zatrčao na ploču.
Na pola puta izgubio je zalet. Pao je, raširenih nogu i ruku. Blato nije sezalo
ovako visoko. To nije bio metal ili je, pak, bio pokriveni metal: rapava površina,
koja je nudila trenje čak i po kiši. Počeo je da puzi.
Staklena kugla predstavljala je jedinstveni mehur; delimično je bila u
prozorima, a delimično od obojenog metala. Deo koji je očigledno predstavljao
vrata visio je na jednoj šarki. Tegerovi prsti pronađoše ivicu otvora i on se izvuče
naviše i prebaci unutra.
Pogledao je nadole i ugledao ispod sebe vampira. Uzvratila mu je pogled.
A onda su bila dva. Pa četiri.
Teger je posegnuo za vratima koja su visila. Stopalo kojim je mlatarao prođe
kroz nešto hrskavo. Nije se obazirao. Podigao je vrata - nisu bila teška - povukao
ih na mesto i potražio način da ih zatvori. Očigledno je postojala brava, ali on nije
znao kako da ih zaključa.
Sada su vampiri počeli da se penju, klizaju i ponovo penju.
Vrata ih neće zaustaviti. Nagib možda. U protivnom će kugla postati njihova
ostava.
"Šapatu? Šta sad?" upita on, ništa ne očekujući.
Ništa. Mora da je ostavio Šapata tamo dole. Sa vampirima. Čudno, ali nije
mogao sebe da natera da se zabrine za njegovu bezbednost.
Teger skinu zavežljaj. Bilo mu je potrebno svetlo i sada je slobodno mogao da
zapali vatru. Udarao je svojim potpaljivačem dok nije uspeo.
Na trenutak je proučavao tu hrskavu stvar. Viđao je kosti lovine i stoke, i bio mu
je poznat osećaj vlastitih kostiju. Njegovo stopalo je prošlo kroz nekakva rebra,
izgleda.
Pilot je pripadao nekoj nepoznatoj rasi, bio je krupniji od crvenih, zdepast,
dugačkih ruku. Odeća mu se pretvorila u dronjke neodređene boje. Lobanja je
suviše lako otpala kao da mu je vrat bio slomljen kada je nosač udario u blato.
Imao je krupnu vilicu biljojeda.
Kostur hominida. Zamisli samo. Demoni nikada nisu došli po njega.
Kada je došlo do pada gradova, noćni narod mora da se preždrao i da je imao
posla preko glave. Kada su otkrili da ne mogu da se popnu uz ovu olupinu da bi
došli do leša u kontolnoj kugli, odustali su. Ništa drugo ne može da se popne
ovamo gore - mora da su zaključili - nađe napušteni leš i prebaci demonima da su
neuredni.
Pri bleštavilu vatre nije mogao da vidi vampire ispod sebe. Ljuštura je sijala
oko njega. Jedan zakrivljen prozor nije bio prekriven paučinom, kao što je mislio,
već naprsao; delići su se još držali zajedno. Ostali su bili nedirnuti.
Ispred njega su se nalazili klipci taman po meri njegovih prstiju, koji su ulazili
vodoravno ili uspravno. Tu su zatim bila jedna mala vrata širine dve njegove šake,
i još jedna dvostruko veća, ali nijedna nije mogao da otvori. Tu je bio i točak na
stubu koji je je Teger, kako je otkrio, mogao da gura u svih šest pravaca, mada je
pri tom morao da upotrebi obe šake i svu raspoloživu snagu. Pokrenuo je sve
klipke, udesno ili ulevo, gore ili dole, u kom god pravcu da su se pomerali.
Nijedan od njih ništa nije promenio.
Još malo pa će mu izgoreti kresivo, a ovde nije bilo ničega što bi mogao da
zapali.
Da je Varvija samo ovde. Ona bi već nešto smislila.
Da je Varvija ovde. Rekao bi joj da nijednog trenutka nije u nju posumnjao.
Nije ona sama odabrala da raskine njihov brak, savladao ju je miris koji joj se
zavukao ispod uma i zalepio za dušu. Koliko je već dugo slušao pesmu vampira?
Svetlost je zamirala, i sada je mogao da vidi trouglasto lice kako čežnjivo zuri u
njega.
Životinja. S mozgom upola manjim od njegovog. Ako ikada shvati gde su vrata,
on je mrtav. Međutim, pravu opasnost, Teger je znao, predstavljao je miris koji će
ga naterati da ih sam otvori. Povikao je: "Šapatu!"
Trgla se od njegovog krika, ali tek na trenutak, a zatim mu odgovorila pesmom.
Udario je svom snagom pesnicom o jedna od malih vrata.
Otvorila su se. Odeljak iza njih nije bio veliki, ali je pronašao ono što mu je
bilo potrebno: jednu debelu knjigu punu suvih listova neke tanke materije koja će
goreti.
Žena vampira - žene - povukoše se pred svetlom. Sada su bile dve žene i jedan
muškarac i svi su pokušavali da balansiraju iznad njega na omotaču. Čekali su.
Držao je zapaljeni list iznad odeljka. Tamo se nalazila knjiga - on je cepao
debelu knjigu karata - i papirnata kesa puna sasušene plesni, kao i neki bodež
čudnog izgleda koji je uzeo; ništa više.
Zatim je razbio druga vrata. Bolelo ga je, ali su se vrata otvorila.
Ova pukotina nije bila dublja od zglavka prsta. U njoj se nalazilo nešto krajnje
zagonetno, čitav lavirint sićušnih dugmića. Utroba mašine graditelja Gravoda,
pomisli Teger, i stade da traži srebrne niti koje su povezivale sićušnu dugmad.
Rečeno mu je da su one prenosile struju. Razočarao se što ih nije pronašao.
Dodirnuo je dva ispupčenja vrhovima prstiju.
Mišići u njegovoj ruci snažno se zgrčiše i on bi odbačen unazad. Jedan dugi
trenutak nije mogao da se seti kako se diše.
Da li je ovako isto izgledalo kada te udari grom? Struja! Ali ona će ga ubiti.
 Zapalio je još jedan list hartije i podigao ga iznad proreza.
Pojedini dugmići bili su povezani tankim nitima prašine. Dodirom je pokvario
ostale.
Kao da se nešto povezalo u njegovom umu. Teger izvuče Valavirgilinu tkaninu.
Onaj čudni bodež nije imao oštru ivicu, već samo tupi vrh. Upotrebio je svoj
veoma otupljen mač da iseče usku traku tkanine.
Trebalo bi da je postavi duž jedne od ovih niti prašine.
Prešao je na brzinu preko dugmića komadićem Valine tkanine. Udarila ga je
munja koja se popela uz njegovu ruku, protresavši ga tek na trenutak.
Taj miris... Neće moći doveka da mu se opire... ali za sada mu je to polazilo za
rukom, odupirao se vampiru koji je pevao u njegovom umu. Zurio je u njih i
pokušavao da misli.
Rukavica? Izvukao je peškir i pokušao kroz njega da uhvati nit. Nije vredelo.
Mogao je, pak, da gurne onaj čudni bodež kroz njega. Mogao je da ubaci traku
Valine tkanine u prorez i da je gura unaokolo vrhom bodeža dok ne spoji dva
dugmeta.
Nije uspeo da vidi šta je to iznenada zasijalo; dogodilo se izvan kabine. Tri
vampira su se iznenada zapalila poput sunaca. Poskočili su i pokušali da odskoče
od svetlosti. Dvoje ih je skliznulo niz ploču; muškarac je pao preko ivice.
Odbijena svetlost i dalje je ulazila unutra. Više mu nije bila potrebna vatra.
Ostavio je prvu traku tamo gde se zatekla. Isekao je još jednu od Valavirgiline
tkanine i počeo njome da vrši opite. Zubi su ga boleli koliko ih je stezao. Mogao je
da čuje cvilenje i bio je svestan koliko je želeo da se baci kroz vrata i krene za
dvema ženama vampirima dole u blato. Ali... Varvija, Varvija, uspeo sam!
Uključio sam struju!
Ali zašto nije imao ništa osim svetla?
Može biti, pomisli on, da je osvetljenje predstavljalo najlakši deo tehnologije
graditelja gradova, deo koji je najduže trajao. Ili deo koji je koristio najmanje
energije, a premalo je energije ostalo za bilo koje od preostalih neimenovanih
čuda... Međutim, Teger u to nije verovao. Osetio je šok. Odakle god da je poticao,
bilo je energije. Koja je oterala vampire.
Stara lobanja bila je tako čista. Nešto je počistilo meso. Ako nisu demoni, onda
su to bile ptice? Velike prazne duplje kao da su ga gledale.
Smestio ju je u veći odeljak, ali ga nije zatvorio. Obratio se drevnom pilotu: "Ti
misliš da si imao rđav dan? Ja sam proživeo dan kakav niko ne bi poželeo. Možda
si imao stotinu udisaja..."
Ali pilotu mora da se činilo da je to trajalo u nedogled, pomisli on. Pasti s neba,
možda u oblaku manjih vozila, možda vrišteći upomoć preko pošiljaoca glasa koji
više nije radio, kao što su prestali da rade i zanemeli i svi ostali delovi ovog
predivnog letećeg prevoza.
Ah!
Teger je počeo da pomera sve klipce koji su mogli da se pokrenu. Kada se
svetlo ugasilo, ponovo je pomerio poslednji.
Da! Sve što je moglo da se pomera bilo je uključeno kada je ova stvar pala, i
svojim eksperimentisanjem on ih je sve isključio. Sve osim svetla! Letelica mora
da se srušila po danu!
Naredna stvar koju je Teger izazvao bilo je prštanje i miris paljevine. Uplašio
se da nije nešto uništio.
Ali potom se osetio vetar u kontrolnoj kugli koji je izvukao miris vampira, što
mu je razbistrilo i rashladilo glavu. A onda je pobednički vrisnuo.
Okrenuo se da pogleda niz teretni disk. Teško je bilo uočiti vampire. Svetla su
se, izgleda, upalila sa obe strane kugle; bacala su senke, a vampiri su voleli senke.
Učinilo mu se da ih je video pet, a podozrevao je da ih je dvostruko više. Ali oni
neće prići bliže.
Sada je došao trenutak da se pobrine za hranu; da se zapita da li se nešto ovde
ugnezdilo. Spoljašnost je bila suviše gola. Morao bi da sačeka dan da uhvati ribu.
Izgleda da će preživeti noć.
Odakle li je dolazila struja, sevanje? Nije imao pojma.
Odsekao je još jednu traku dužine prsta i počeo njome da vrši nove opite.
9. POZNATA LICA

@03 = Grad tkača, 2892.

Kroz prozor u steni, Luis je proučavao ogrubelu ženu u gruboj odeći. Upravljala
je parnim vozilom koje se kretalo nizbrdo; pored nje nalazili su se jedan muškarac
sličan njoj i jedan mali crveni muškarac koji se smestio iznad njene glave. "Od pre
tri dana?"
"Od pre tačno devedeset časova."
"Ne izgleda dobro - ako je to Valavirgilin."
"Ne izgledaš ni ti, Luise. Možda nije redovno uzimala osnažujući začin?"
Luis ne obrati pažnju na ovu zajedljivu primedbu. "Ostarila je. Jedanaest
godina..." I sam Luis je preživeo jedanaest godina bez bioinženjerisanog semenja
koje je sprečavalo starenje kod ljudskih bića. Vala nikada nije ni pipnula tu stvar.
Da li je to zaista bila Valavirgilin?
Jeste. Upražnjavao je rišatru sa tom ženom!
"Ovo donekle menja stvar, zar ne, Luise?"
"Mora da se nalazi desetinama hiljada milja udesno od mesta na kome sam je
ostavio. Šta li radi tamo?"
"Napada enklavu vampira, čini mi se. To je ona, zar ne? Jesam li bio dovoljno
jasan? Ako ti pokažem deset zdravih hominida, to onda može biti deset preživelih
na hiljadu mrtvih. Ali ti pokazujem ženu koju si poznavao pre radijacijske oluje, i
jasno je da je reč o vremenu sadašnjem. Kako sada stoje stvari?"
Luis se pomerio na gromadi koju je voda uglačala, a koju je odabrao da na nju
sedne. "Je li ovo vreme sadašnje, Poslednji?"
"Pre četrdeset časova."
Luis je postavio pitanje koje je odbijao da postavi već jedanaest godina. "Da li
ti to tvrdiš da je Tila lagala? Zašto?"
"Nedostajalo joj je znanje. Uvećana inteligencija povlači za sobom uvećanu
oholost, a ona nikada nije bila razborita. Mogla je da uradi ono što sam ja uradio,
da se poigra mojim kompjuterima. Luise, Tila nikada nije shvatila koliko precizno
sam bio u stanju da upravljam pramenom plazme koju smo otrgli od sunca. Usmerio
sam je pravo u visinske potisnike na obodnom zidu. Plazma nikada nije zaigrala po
glavnoj površini Prstena. Zračenje koga se plašila... razume se da je bilo znatno
iznad nivoa fona."
"Na obodu", izusti Luis. Počinjao je da veruje.
"Da, na obodu, razume se."
"Zar pretpostavljaš da se narod prelivnih planina izvukao?"
"Pretpostavljam da sam ih dosta pobio duž pet odsto obodnog zida."
Deset miliona, sto miliona ljudi od vrste koju Luis Vu nikada nije sreo. Možda
nekoliko vrsta.
 Pa ipak, Luis reče: "Poslednji, mislim da ti dugujem izvinjenje."
Poslednji je skladno zazvonio. Postarao se da se to nađe u njegovoj arhivi,
pomisli Luis. A onda: "Još nešto. Vidiš li muškarca na osmatračkom mestu. Crveni
pastir?"
"Aha. Mali crveni mesojedi, živeli su nedaleko od obodnog zida. Bili su veoma
brzi trkači."
Velika kola iznenada jurnuše niz padinu, pri ubrzanoj reprodukciji, odbacujući u
stranu kamenje pri brzini od pet maha kroz oluju od senki oblaka, te nestadoše u
lavirintu stenja. "Izgubio sam kola na izvesno vreme", primeti Poslednji. "Petnaest
časova kasnije uhvatio sam ovo."
Mali crveni čovek trčao je niz obalu reke, brzinom od sigurno dvanaest maha.
Luis se nasmejao. "Nisu toliko brzi."
"Je li to isti čovek?"
"Ne bih znao. Uspori ga."
Crveni je sada trčao brzinom kakvoj je samo mogao da se nada kakav olimpijski
trkač. Luis reče: "Liči na njega."
"Infracrveno", reče Poslednji. Ružičasta senka zasija kroz prozor krzavih ivica u
tamnoj steni, prešavši duž crne reke među sjajnim kamenjem. Bleštavo zeleni
kursor pokaza. "Ovo?"
Ružičasta senka koja je trčala, i još jedna nejasna. Crveni je trčao postojanom
brzinom. Neko toplije obličje jurilo je od zaklona do zaklona, sevalo između stenja
- "Uspori to!" - sada kroz grmlje, sada... gde se delo sada? Crveni brzo trče, ali
ovo je držalo korak sa crvenim i još se pri tom sve vreme krilo.
Luis nije mogao da mu jasno razluči oblik.
"Luise, gledali smo kako gore tri broda Patrijaršije. Sumnjam na zaštitnika",
izjavi Poslednji. "Da li je moguće da ovde imamo još jednog zaštitnika?"
"Zašto to ne bi bio samo neki demon?"
Crvene tačkice potekoše pri ubrzavanoj reprodukciji, a zatim se pojavi snimak
napravljen pri normalnoj svetlosti. Crveni pastir je trčao sam. U njegovoj blizini
bilo je nagoveštaja sporadičnog kretanja, i čovekove oči su sve vreme šarale
unaokolo.
Nešto je iskočilo pred njega. Izvukao je mač...
Pauza. A onda kursor Poslednjeg pokaza. "Crveni pastir. Vampir. Vidiš li još
nešto?"
"Daj mi infracrveno."
Pri infracrvenoj svetlosti Luis je otkrio pet sjajnih tački. Pri normalnoj
svetlosti... Kursor je pokazao. "Crveni pastir. Vampir. Ovo i ovo su demoni.
Vidiš."
Luis se setio demona; iako su se krili u grmlju i senci, prepoznao je njihov visok
i vitak oblik.
Međutim, peti sjaj krio se čak i od demona. Luis je nazreo šaku manju čak i od
šake kakvog demona, gotovo bez dlaka. Bila je to šaka starca koji boluje od
artritisa, sa nadutim zglobovima.
Zaštitnik? "Zašto bi to zanimalo jednog zaštitnika?"
"Nemam odgovor. Ali pogledaj ovo." Ubrzana reprodukcija. Žena vampir je
pala umirući. Crveni je trčao, stao, pljusnuo u reku, i odjednom se borio protiv pet-
šest vampira. Snimak je tekao samrtnički polako. Mač crvenog je sevnuo
polukružno... jedna žena se šunjala iza njegovih leđa... Nečija šaka ju je lupnula po
članku.
Skriveni je bio boje blata, sav ulepljen blatom. Njegova čvornovata šaka samo
ju je dodirnula, obavila se i pustila. Žena je zamahnula kandžama po nečemu što
nije mogla da vidi; vratila se u napad i pala pokošena mačem crvenog.
"Minimalista", primeti Luis. Neki šuštavi zvuk pokušao je da mu privuče pažnju.
"Tajnovit", primeti Poslednji.
Crveni pastir trčao je po blatu. Vampiri su zbili redove... i svi su izbledeli u
daljini.
"Izišao je izvan dometa mog uređaja. Izgubio sam ga na izvesno vreme. Umalo
nisam izgubio i skrivenog, a to me brine. Pogledaj."
Kamera napravi švenk unazad duž reke, uhvati jedno pljuskanje vode, a potom
ubrzano krenu uz padinu i u senku.
Luis reče: "Ne..."
"Evo, ponovljeno, pri infracrvenoj. Onaj koji se šunja gotovo je nevidljiv."
"Aha. Bio je ispod površine vode, razume se, ispuštajući toplotu. Kuda se to
uputio? U vampirsko gnezdo?"
Ponovo isti deo, pri pojačanoj svetlosti. Pljus: nešto je izišlo iz vode i potrčalo
uz padinu trzavo i nasumično. Pauza: nije se baš najbolje videlo, ali senka je
očigledno bila hominidna. Trk: naviše u senku, nestala je.
"Tada sam ga poslednji put video. Očigledno nije vampir. Štiti crvenog pastira,
a možda i njegove sadruge, izbegavajući po svaku cenu da bude primećen."

Ribari i mornari stajali su u šipražju duž jezerceta, blenući u Luisa Vua koji je
lebdeo u vazduhu; ili u prozor u steni koji je prikazivao udaljenu dnevnu svetlost u
planinama.
Luis upita: "Šta još imaš?"
"Ništa zanimljivo do pre tri sata."
"Poslednji, moj um zaista umire usled nedostatka sna."
Poslednji reče: "Stani. Ova stvar..."
"Nalazi se trideset pet stepeni uz zakrivljenost Luka i pola minuta je udaljena
brzinom svetlosti. Ne može te povrediti. Mada si u pravu, to jeste zaštitnik."
"Luise! Moraš prihvatiti medicinsku pomoć."
"Nemaš medicinsku pomoć. Stavio si dok na lender, sećaš se?"
"U kuhinji za posadu postoji medicinski meni. Luise, može da napravi
osnažujući začin."
"Od osnažujući začina čovek ne ozdravi. Samo se podmladi."
 "Jesi li..."
"Ne, nisam bolestan. Ali ljudska bića se razboljevaju, Poslednji, i ja nikako da
zaboravim zašto nemamo operativni dok. Hmii i ja, nas dvojica se nismo
dobrovoljno prijavili za ovaj posao. Mislio si da bismo mogli da odbijemo da
upravljamo lenderom. I zato si stavio autodok u lender, a Tila ga je zapalila."
"Ali..."
"Ostavi prozor. Ne želim da iko pomisli da išta krijemo od njih." Luis ustade i
okrenu se.
"Luise, dosadilo mi je to što me ne slušaš!"
Luis je napravio još dva koraka. Odbijao je da sluša Poslednjeg već jedanaest
godina, a tanj mu je prijalo da se izvinjava... i zato se okrenuo i ponovo seo na
stenu. "Kaži", reče on.
"Imam vlastitu medicinsku opremu."
"Oh, zaista." Poslednji se sasvim sigurno zaštitio od svih zamislivih nesreća i
zala. Nesus je izgubio glavu i vrat tokom prve posete, i Luis je video kako su mu ih
zamenili. "Hirurgija za Piersonovog lutkara. Od kakve bi ona mogla biti koristi
jednom ljudskom biću?"
"Luise, ova tehnologija je ljudskog porekla. Kupili smo je od kzina uterivača
zakona na Fafniru, ali izgleda da je to bio ARM opit od pre više od dve stotine
godina, ukraden iz Sunčevog sistema. Taj sistem koristi nanotehnologiju za
popravke unutar samih čelija. Nijedan više nije napravljen. Ja sam ga modifikovao
da leči kako ljudska bića, tako i kzine i pripadnike moje vrste."
Luis se smejao. "Tanj, kako si samo pažljiv!" Većinu stvari na Igli proizvela su
ljudska bića, a ono što nisu - bilo je pažljivo skriveno. Da je Poslednji uhvaćen
kako zloupotrebljava svoju posadu, Flota svetova ne bi u to bila umešana.
"Šteta što je nikada neću videti."
"Mogu da je premestim na palubu za posadu."
Luis oseti žmarce duž kičme nalik na proticanje rečne vode. Reče: "Ne misliš to
ozbiljno, a ja sam suviše umoran da bih razmišljao. Laku noć, Poslednji."

Luis je parkirao gomilu ploča pored gostinske kuće. Suvo grmlje je zakrckalo
kada je sišao. Obratio se noći, ne glasno.
"Kada budeš spreman za razgovor, ja sam ovde. I kladim se da nosiš izvezen
kilt."
Noć nije imala odgovor.
Sejvur se jedva promeškoljila kada se uvukao u šator. Istog časa je zaspao.
10. STEPENIŠNA ULICA
Zadah truljenja napola ju je probudio. Šiljati nokti snažno se zariše u njen lakat,
što je do kraja rasani. Vala poskoči i sede. Harfista se sagnu ispod pištolja koji
ipak nije opalio.
"Valavirgilin, dođi da vidiš."
Flap. "Jesmo li napadnuti?"
"Osetila bi miris vampira. Iznenađen sam što nas nisu posetili. Možda im je
nešto odvuklo pažnju."
Vala iziđe na pokretnu dasku.
Kiša je padala u krupnim kapima. Šatorsko krilo napola ju je štitilo, ali je zato
vidljivost bila slaba. Sevalo je ulevo od smera okretanja, iz pravca vampirskog
utvrđenja. Munje i još nešto. Niz padinu, prema reci, postojana bela svetlost.
Nije valjda Teger zapalio vatru posle onolike priče? Ali vatra nije bila te boje,
a i plamen bi treperio.
Tužna Cev nalazila se iznad njih na steni, stražarila je. Harfista reče: "Hoćeš li
probuditi Varviju?"
"Da." Vala skliznu u kontejner. Nije imalo svrhe probuditi bilo kog drugog, jer
je jedino Varvija mogla da vidi pojedinosti; mogla je čak ugledati nešto što bi joj
reklo da je to bio Teger. "Varvija?"
"Budna sam."
"Dođi da pogledaš."
Kiša je padala u naletima, dozvoljavajući im da na trenutak ugledaju svetlost.
Uskoro joj je postalo jasno da taj sjaj nije bila tačka; već iskošena linija.
Svetlost se na trenutak ugasila, a potom se ponovo upalila. Varvija reče: "Teger
voli da čačka."
"Je li to on?"
"Otkud da ja to znam", odbrusi crvena žena.
Nastavili su da gledaju. S vremena na vreme Harfista je govorio: "Svetlost
može da drži vampire na odstojanju ako je dovoljno jaka."
Varvija je mlitavo sedela oslonjena o stenu i spavala. Vala reče: "Probudi me
ako se nešto promeni. Ostaću ovde napolju, ali potrebno mi je ćebe." Krenula je u
kontejner, razmišljajući: uzmi dva. Jedno za Varviju.
Svetlost je počela da treperi. Vala je zastala da gleda.
A onda se jedna sjajna tačka odvojila od iskošene linije i poletela pravo uvis.

Tegljač je podrhtavao, tresao se, pokušavao da sam sebe rastrgne. Teger se

čvrsto držao za sedište kao što bi se držao za Varviju. Sme li da odvoji šaku i
ukloni traku Valine tkanine sa kontakata?
Da li je želeo to da uradi? Trešenje ga nije ubijalo, samo su mu zubi od njega
škrgutali.
Šta ovo izaziva? Neki napola uništen motor? Ili možda motor radi upravo ono
što mu je rečeno da radi, pokušava da podigne tegljač tereta, zajedno sa dnom reke
u koje je zariven.
I dok se njegov um poigravao ovakvim mogućnostima, Tegerovi prsti su se
igrali klipcima.
Flap, to su ponovo bila svetla. Ovaj ništa ne radi, kao ni ovaj. Taj isključuje
vetar, a ovako ga uključuje. Preteće struganje odnekud odozdo predstavljalo je
odgovor na pomeranje ovog, ali sada nije reagovao.
Nešto je izvirilo iz pukotina u senci u koje su ulazila kolena kostura. Jedna
velika dvozuba drška... Nije mogao da je pomeri.
Teger je škrgutao zubima koji su vibrirali, obuhvatio je stolicu kolenima, a
dršku obema šakama i povukao.
Ništa. Dobro. Gurni.
Gurni i okreni.
Trgnula mu se u rukama i on snažno udari glavom o kontrolnu tablu. Bio je
izbačen put neba.
Parče tkanine! Izvadi ga odande... Nije se usudio da pusti stolicu, i možda je to
bilo dobro. Iako je noć bila mračna, mogao je da vidi kako korito reke iščezava.
Pad sa ove visine bi ga ubio.
Grčevito je stezao stolicu, ali ako bi uspeo da odvoji jednu šaku, prst makar...
Mora postojati način da se ovim upravlja... Mehur. Dok je reka promicala pored
njega na trenutak je ugledao napola ukopanu četvrtastu ploču kojoj je nedostajao
urez u gornjem uglu. Uspeo je da oslobodi kontrolni mehur od tegljača.
A onda je počeo da pada. Osetio je to u stomaku. Padao je, padao, valjao se, na
dvadeset do trideset čovekovih visina iznad reke, i kretao se ka unutrašnjosti
kopna. Išao je ka Gradu.
Preuzeti kontrolu, mora postojati način...
Da li je imao poverenja u Šapat?
Šapat ga je odvela do tegljača tereta. Šapat mu je stavila Valinu tkaninu u šake.
Šta bi Šapat uradila da Teger nije počeo da istražuje na svoju ruku? Međutim,
Šapat nikada nije predložila da usmeri tegljač - ili njegov otkinuti kontrolni mehur -
bilo gde drugde osim tamo kuda se sada uputio. Oštećena mašina vraćala se kući u
svoj vazdušni dok.
Što znači da ga je Šapat svojim minimalnim usmeravanjima povela tamo kuda je
želeo da pođe. Verovati Šapatu pretpostavljalo je da pustiš da ti se stvari
događaju. Međutim, njemu nije bila poznata priroda Šapata i još nije saznao
njegove pobude...
Kiša koja se slivala niz prozore napola je zaslepljivala Tegera. Pri treperavom
sevanju munja i povremenim pojavama svetlosti Luka video je da mu se masa
zaravnjenog vrha približava. Nije mogao da uoči nikakvo kretanje. Samo malo,
kiša se uskovitlala, stala da se okreće... iznenada se obreo u oblaku ptica koje su
kreštale.
Mogu li vampiri da lete? Međutim, bio je u stanju da ih prepozna čak i po
kišnom mraku. Makaveji plavih stomaka, isti kao oni sa njegovih ledina. Kada bi
raširili krila, raspon im je bio veći nego kada bi on raširio ruke; odlično su jedrili;
kljunovi grabljivica. Maki su jeli meso, bili su dovoljno veliki da ponesu dečaka
pastira. Nikada ih nije video toliko na okupu.
Nije mogao da upravlja kroz to. Nije pomerio šake, čvrsto je stezao naslon
stolice.
Ptice se povukoše i stadoše da kruže.
Prozorski mehur se zaustavio, usred vazduha.
Iako je poticao iz ravnice, Teger se jednom ukrcao na šlep i otišao da trguje
stokom sa nekim drugim plemenom. Znao je šta je to dok. Lebdeo je na čovekovoj
visini od ivice nečega što je nekada moglo biti rečni dok usred vazduha. Lebdeći
čamci prolazili bi pored ovog tamponskog oboda. Oni kablovi koji su visili preko
oboda služili su za vezivanje. Teret u onim tamo velikim zgradama, iza onih
ogromnih vrata...
Ptice su počele da gube zanimanje i da se vraćaju na motke. Makaveji nisu bili
noćne ptice.
Vrata na mehuru bila su okrenuta od doka. Da li je bar postojao način da ga
okrene? Možda ako nešto zavrne... Tegeru se baš nisu vršili opiti ovako visoko u
vazduhu.
Šta bi trebalo ovde da se dogodi? Tegljač je možda čekao da dobije signal iz
Grada za spuštanje. Možda je i sam slao kakav signal. Možda je jedan od onih
kablova trebalo da posegne i zakači tegljač, a onda ga uvuče unutra. Ali ništa od
toga se neće dogoditi, jer je dok bio mrtav kao i sve ostalo što je stradalo pri Padu
gradova.
Vrata su visila kao i kada ih je našao.
Zavežljaj. Mač.
Teger se izvukao na slabu kišu, zastavši na klimavoj ivici vrata koja su visila,
skočio na klizavu površinu mehura, pripio se uz nju i čvrsto uhvatio. Ptice se
približiše, gledajući ga.
Teger je krenuo napred, puzeći na stomaku, niz zakrivljenu površinu mehura.
Samo još malo, sada na šake i kolena, još malo
ispravi kolena, osloni se na stopala, sklizni, skoči.
Pao je na stomak, udario bradom, mlatarajući nogama kroz vazduh.
Površina doka ličila je na meko drvo.
Ostao bi tako, ali ptice su počele da krešte i da se obrušavaju. Preokrenuo se,
izvukao mač i stao da čeka. Kada bi se koja dovoljno približila, zamahnuo je.

"Mora da je pronašao neku stvarčicu graditelja gradova, nešto poput kakvih

starih kola. Pokrenuo ih. On je tamo gore." Varvija je zurila u svetlost koja je
bleštala na ivici lebdeće fabrike.
Njena vera bila je jača od Valine. Vala upita: "Šta vidiš?"
"Ne mogu da vidim od svetlosti. Unaokolo kruže nekakve velike ptice. Mislim
da sam ga videla kako je skočio..."
Svetlost je oslabila. Brže. Bolno je blesnula i potom utrnula.
"Skočio je", bila je sigurna Varvija. "Vala, samo što se nisam srušila. Pružiću ti
bolji opis kada svane."
"Možemo li išta da uradimo?"
"Vala, učiniću bilo šta da stignem do njega."
"Tužna Cevi, imaš li kakvu ideju?"
Demon odmahnu glavom.
"Moraćemo da čekamo. Ne znam nijedno bezbednije mesto za krstarice, a i
pogled je divan. Ukopajte se ovde, čekajte i gledajte."

Makaveji su više voleli živi plen, ali jeli su i strvine. Meso makaveja imalo je
grozan ukus.
Teger se osećao malo bolje pošto je pojeo pticu. Ako se izuzmu glad i
sveprisutni miris truleži koji je poticao od deset hiljada vampira, dovoljna je bila
makar kakva ravna površina da prilegne... Vetar je bio hladan na ovoj visini. Teger
izvuče pončo iz zavežljaja i uvuče se u njega.
Hladnoća, bol, nevolje kroz koje je prošao tokom ovog košmarnog dana počeše
da se povlače... a san mu se pojavio pred očima u obliku vampira koji je zario zube
u njegov vrat. Nije se usuđivao da zaspi na otvorenom. Stao je da se osvrće oko
sebe u panici.
Ona ogromna vrata na toj kocki-skladištu sigurno su bila suviše teška da bi ih
pomerio. Suviše teška za bilo koga, i sigurno su na njih nekada trošili ogromnu
energiju...?
Iza ugla od tih ogromnih vrata nalazila su se jedna ne mnogo viša od Tegera.
Jedan udarac nogom bio je dovoljan da se otvore i polete nazad prema njemu.
Ušao je u mrak i pronašao nešto elastično za penjanje i zaspao.

Uhvatio se za san, u strahu šta će mu sećanje reći. Sećanje je ipak došlo; ali
šaralo je svetlošću preko njegovih kapaka i probudilo ga.
Sunčeva svetlost prodirala je kroz vrata čovekove visine. Počela je da bledi još
dok se spuštao sa planine od bala koje su se pomalo osećale na istrulelo povrće.
Materijal za pravljenje tkanina? Hrana bi bila u gorem stanju.
Izišao je napolje.
Iznad su lagano promicali pramenovi oblaka. Sunčeva svetlost obasjavala je
dok uspravnim zracima. Teger nije video nijednu pticu dok nije otpuzao na šakama
i kolenima i pogledao dole.
Prozorski mehur koji ga je doneo ovamo nalazio se ispod njega, razbio se.
Njime se sigurno neće vratiti kući... Nije ni planirao.
Gomile ptica kružile su sa raširenim krilima na suncu, obrušavajući se da uhvate
- šta? Toliki broj makaveja mora da nalazi dovoljno plena. Čitava jedna ekologija
mogla bi da se hrani onim što su vampiri ostavljali, celom populacijom isceđenih
leševa.
Ovde gore sigurno nema ničeg osim ptica.
Ne, stani: eno nekakve mreže na okomitom pročelju doka, okrenute napolje,
udesno. Morao je dosta da se nagne da bi je video.
Niti su bile bronzane kada bi svetlost pala pod određenim uglom; inače se ništa
drugo nije moglo videti. Teško je bilo proceniti njenu veličinu jer se mreža gubila
pri krajevima. Mogla je biti široka isto onoliko koliko je jedan div trave bio visok.
Nepokretna crna tačka u središtu mogla je predstavljati tkača koji je ispreo mrežu...
i umro od gladi. Teger nije video nijednog insekta od kada je napustio tle.
Prisustvo ptica i onog koji je ispreo mrežu podrazumevalo je insekte, ali ptice
su možda pojele insekte. Teger se zapitao hoće li umreti od gladi. U najboljem
slučaju bio je suočen sa ograničenim vremenom. Kao da to već nije znao!

Ono o čemu je mislio kao o 'Gradu' bilo mu je strano u gotovo svakoj

pojedinosti. Teger nije imao nazive za većinu stvari koje je mogao da vidi. Grad se
izdizao naviše u nepravilnim geometrijskim oblicima i završavao se u središtu
jednom uspravnom cevi.
Teger je počeo da trči.
Više nije osećao strah. To je bio samo način da se mesto istraži. Trčao je, a
dok, širok osam čovekovih visina, bežao je ispred njega. Sada se sužavao, ali
nastavljao, širinom od dve čovekove visine: više to nije bio dok, već samo obod
Grada.
Obodna ulica. Duž nje nizale su se strukture. Neke su imale vrata. Tu i tamo
poneka uličica nestajala je s vidika između zdanja bez prozora. Zaokruženi oblici
bez vrata imali su lestvice koje su im se protezale uz bočne strane.
Ponovo je počela da pada kiša. Teger je sada morao da pazi gde staje, ali
površina je bila rapava ispod njegovih stopala, a i kiša je oticala u slivnik duž
unutrašnje ivice obodne ulice.
Tek što se ugrejao kada je primetio jednu anomaliju, široku ulicu koja se
produžavala u stepenište sa obe strane...
Teger zastade. Prebivališta? Znao je za Turlove šatore i mnogo manje
Ginjeroferove šatore; video je stalna prebivališta koja su držali nepokretniji
hominidi. Nikada nije video ništa slično ovim drečavo obojenim četvrtastim
kućama. Ali to su bile kuće, sa vratima čovekove visine, i drvećem raspoređenim
oko njih, i prozorima.
Kasnije. Nastavio je da trči.
Duž obodne ulice više nije bilo kuća. Video je brobdingnagianske oblike,
četvrtasta čvrsta tela, izobličena jaja, čitave šume cevi, velike pljosnate i
zakrivljene metalne mreže. Sve to što je video nije imalo mnogo smisla, zaključio
je njegov um. Sticao je opštu sliku, i to je sve; kasnije će se pozabaviti
pojedinostima.
Gledao je Grad, a ne predeo iza njega. Ali ponovo je mogao da vidi reku, kao i
niz stenovitih strmina...
Krstarice!
Nije bilo vrste koja je bolje videla na daljinu od crvenog pastira, niti je ijedan
drugi prirodni oblik mogao da prođe kao krstarica mašinskog naroda. Nije mogao
da pogreši. Pronašao je Valavirgilin karavan na onom tamo stenovitom vrhu.
Izgleda da je najveći deo pohoda nekuda otišao. Nije video znake života dok
jedna od dve tačke nije ustala da se protegne. Stražari divova trave? Teger priđe
ivici i stade da maše poput čoveka koji pokušava da poleti.
Hoće li ga videti?
Ne ovde, naspram svih tih zbunjujućih oblika. Ali ako bi mogao da se nađe na
nekom mestu gde bi mu nebo bilo za leđima...
Sve u svoje vreme. Krstarice neće pobeći.
Gotovo da vas ništa ne može iznenaditi kada ništa ne prepoznajete.
Obodna ulica se proširila. Daleko napred, ono tamo su vrata koja je sinoć
otvorio udarcem noge. A ovde na kraju dokova levo u smeru okretanja, ulica je
skretala pod pravim uglom. Mračna ulica široka osam čovekovih visina, spuštala
se strmo naniže, dok je sve ostalo teklo naviše ka središtu Grada.
Zavio je desno.
Trčao je prema tami.
Usporio je. Taj smrad bi svakog zaustavio. Smrt i truljenje, i nešto ispod toga,
nešto poznato. Upravo je počeo da mu se vraća delić noćne vizije. Ulica je zavijala
udesno, i dalje se spuštajući...
Istrčao je brže nego što je ušao.
Ono što je sinoć video kao spiralno stepenište bilo je mnogo veće nego što je
toga bio svestan. Dovoljno veliko da se njime uporedo kreću četiri krstarice,
pomisli on. I za vampire je to bio put kojim se stizalo gore.
Teger se zagleda u tamu i shvati da će morati da pođe tamo. Prvo će sačekati da
mu se oči priviknu. A potom zaviriti u Senkovito Gnezdo da vidi šta će mu uzvratiti
pogled.
Ali ne još. Teger otrča dalje.

Dokovi i skladište... veliki posrebreni rezervoari... evo, sunčeva svetlost odbija

se o prozore. Kratke ulice i široka stepeništa koja su se koso uspinjala, kuće sa
prozorima uzdizale su se u nizovima do nečega što je moglo predstavljati veliku
očnu jabučicu.
Stigao je do ulice stepeništa. Teger poče da se penje.
Između kuća, a i po njima mogle su se videti pruge i mrlje blata. Najvećim
delom ulice stepeništa protezala se široka mrlja blata koja je išla od prednjih vrata
jedne kuće, nastavljajući se u ravan krov kuće ispod.
Pojedine parcele bile su poplavljene. Neke su bile sprane ili su ih kiše koje
padaju već mnogo stotina falana svele na pesak. Ovde je rasla visoka trava; tamo
nije ništa raslo. Bilo je mrtvog drveća, palog drveća, živog drveća, voćki. Ovde se
niz drveća sa loptastim plodovima borio za opstanak, protežući se od najviše kuće
gotovo dole do obodne ulice. Na prvi pogled je delovalo kao da je posađeno; ali
dva stabla na samom vrhu bila su mrtva, a ona najniža tek su počela da daju voćke
veličine glave. Teger je zamislio desetine hiljada okruglih loptastih plodova kako
se kotrljaju nizbrdo pre više stotina falana, zasejavši celu padinu semenjem sa
jednog drvetom.
Evo jednog prozora - ravan, ne kao onaj na vozilu, veličine Turlovog kreveta.
Zastrašujuće. Površina mu je bila tamna. Teger proviri kroz njega, ali unutra je
vladao mrak.
U susednoj kući koren ogromnog drveta probio se na površinu, što je izazvalo
pucanje zida. I ova je kuća imala jedan veliki prozor koji je gledao na zemljanu
parcelu. Teger dohvati komad otpalog šuta i pokuša da ga razbije. Šut je naprsao.
Ali šta je sa napuklim zidom. Da li bi mogao da se provuče kroz taj otvor?
Da.

Mesto je bilo veliko po Tegerovim merilima: veće od šatora. Sve je bilo veće:
mada ne bi baš odgovaralo divovima trave. Sa stolice na koju je seo visile su mu
noge.
Pronašao je ovalni krevet s druge strane panoramskog prozora. Pet kostura na
krevetu. Troje odraslih, dvoje dece. Delovali su prijateljski i smireno. Još jedan,
dečje veličine, sišao je s kreveta i pokušalo da stigne do vrata.
Prostor iza tih vrata delovao je veoma mračno.
Upotrebio je istrulelu posteljinu da napravi baklju i ušao.
Ovde nije bilo prozora. Bilo je namešteno... kontrolni uređaji? Poluge koje su
se klimale, a nalazile su se iznad ispupčenja u zidu. Po dva sa svake strane kade sa
odvodom na dnu. Slavine za vodu, ali iz njih nije izlazila voda.
Teger je nastavio potragu.
Još jedna soba bez prozora. Još jedan kostur, odrasle osobe, leži u blizini
plitkog otvora u kome se nalazi na desetine sićušnih prekidača. Još kontrolnih
uređaja - pomisli Teger, dohvativši svoj zavežljaj - liči na kontrolnu tablu u
udubljenju tegljača.
Peškir. Klinasti nož. Već isečeni komadići Valine tkanine. Počeo je da ih gura
na mesto.
Ništa, ništa, ništa... Dogodilo se čudo.
Svetlost. Jedna tačka na tavanici zableštala je tako jako da u nju nije moglo da
se gleda.
Teger iziđe odatle.
Svetla su gorela u celoj kući. Teger ih ostavi upaljena. Iznenadilo ga je to što je
još bilo struje. Odakle li je dolazila? Iz gromova? Struja je predstavljala usmerenu
munju...

Krenuo je dalje uzbrdo duž niza kuća; sada je išao brže, vireći kroz prozore. Tu
i tamo viđao je kosture. Uvek unutra. Tela koja su bila napolju su nestala, meso za
ptice.
Bilo je žbunaste trave, za koju je znao da je jestiva. Kao i suviše nastranih
biljaka koje su samo mogle da služe kao ukras. Osim ako ona sa velikim purpurnim
lišćem...?
Malo je kopao, povukao i pronašao debelo korenje. Ratari iz Delte Oblačne
reke bi ih pojeli skuvane.
Ovo su bile minijaturne farme!
Teger je seo prekrštenih nogu na ivicu krova jedne parcele pod zemljom,
opustivši se ispod svog ponča boje zemlje i pustivši kišu da se sliva niz njega kao
da je on samo još jedna izbočina u predelu.
Ove male parcele zemlje više nisu bile farme. Biljke nisu predstavljale uredne
useve. O njima se niko nije starao od pada gradova, najverovatnije. Ali zar nije
bilo čudno to da su na ovim ograničenim prostorima stanovnici sejali useve
nedovoljne čak i da se prehrani jedan smirp?
Tegeru je to bilo više nego zanimljivo. Prošle noći ga nisu gnjavile gamadi.
Možda se popeo izvan njihovog domašaja. Možda ovde nije ništa živelo osim
makaveja koji su harali ispod. Ali ako je ovde gore postojalo bilo šta nalik na
lanac ishrane, trebalo je da počne od biljaka.
Znači, moraće da lovi.
Šta je još bilo vredno ovde zapaziti?
Vinova loza je izrasla iz dva uska poteza zemljišta, obavila se oko kuće iza
njega i srušila je. Prozori i njihovi okviri su se savili. Mogao je da vidi nameštaj
oštećen kišom.
Kuće su predstavljale ravne površine i prave uglove. Međutim, ulica stepeništa
bila je krunisana prozorskom kupolom velikom poput dve ili tri kuće. Uporedio ju
je sa očnom jabučicom, ali video je samo odraze belih oblaka. Ona nije
posedovala vlastitu boju. Cev koja je predstavljala gradski vrh izdizala se čak i
iznad nje.
Nalazio se među najvišim kućama; a one su bile i najveće, sa najširim
baštama/farmama. Izgleda da su graditelji gradova voleli da imaju lep vidik.
Divljina ispred i ispod njega oblikovala je gotovo savršen četvorougao. U
središtu se nalazio prazan bazen u obliku nazubljene ljušture. Četiri drveta bila su
zasađena u uglovima, ali kiša je izdubila žlebove, podlokala jedno drvo i oborila
ga. Njegovo korenje štrčalo je u vazduh iza ivice krova.
Tegeru se dopao bazen. Mogao je da predstavlja neku pećinu na Zbijenim
Ostrvima. Njegovo zaobljeno dno bilo je od glatkog plavog materijala graditelja
gradova, a i postojale su stepenice koje su vodile unutra. Čak su imali i vodopad,
mlaz koji je isticao iz gomile kamenja na jednoj ivici. Mogao je da vidi odvod na
dnu kroz koji su voda iz vodopada i kiša oticali i nestajali.
U bazenu je bilo i zemlje, ali ona tamo nije pripadala. Nije je bilo dovoljno.
Kiša ju je nanela. Pa ipak, biljke su i tu uhvatile korena i počele da prave pukotine
u plavom dnu.
Bazen za plivanje. Zašto? Stepenice za izlaženje: inače ste mogli da se udavite.
Možda su graditelji gradova umeli da plivaju; možda su im u posetu dolazili
pripadnici rečnog naroda Kućnog-toka.
Ali zašto su ga sagradili ako je prazan?
Ništa se nije dešavalo između pojedinih delova gde su bile biljke. Teger je
pretpostavio da će biti bolje da krene u lov u sumrak. Vreme na prelazu između
dana i noći je doba kada su aktivni oni koji su navikli da izbegavaju grabljivice.
Možda bi mogao nešto da satera u bazen i zarobi ga tamo.
U međuvremenu, spustio se u travu, a zatim ušao u bazen.
Blato je napola zagušilo odvod. Nije sasvim prekrilo poklopac.
Okrugli odvod i ispod njega cev. Okrugli poklopac veličine njegovih raširenih
prstiju, na šarki, sa zarđalim lancem koji je visio sa njega. Teger je primetio kuda
je trebalo da vodi, tamo gore do ivice. Ne biste morali da se smočite ako ste hteli
da podignete poklopac.
Pokušao je da zatvori poklopcem odvod. Opirao se. Upro je svom težinom i
šarka je škljocnula. Namestio je oslobođeni poklopac na odvod. Nije se pomerio.
Ostao je da gleda kako se bazen puni.
11. STRAŽARSKA DUŽNOST

@03 = Grad tkača, 2892.

Dnevna svetlost obasjavala mu je kapke. Luis pokuša da se preokrene, ali

zastade. Probudio bi je.
Polako mu se vratilo sećanje. Sejvur. Tkači, dolina reke Šenti. Poslednji,
vampiri i ubice vampira, skriveni zaštitnik...
Okrenula se u njegovom naručju. Zlatno-srebrno krzno; tanke usne. Grudi su joj
bile gotovo sasvim ravne, ali su zato istaknute bradavice štrčale kroz krzno.
Probudila se u tren oka. Goli crni kapci doprinosili su tome da joj smeđe oči deluju
ogromno.
Sejvur ga je proučavala, želeći da se uveri da je i on budan. A onda - nije pitao,
ali je pretpostavio. Jutro je bilo Sejvurino vreme za rišatru, a i Luisu je upravo to
bilo strašno potrebno.
Strašno potrebno. Nema sumnje da je osetila kako nešto nije u redu. Odmakla se
dva inča da mu vidi lice. "Da li si gladan ujutro?"
"Ponekad."
"Nešto ti odvlači pažnju."
"Nešto mi je odvlačilo pažnju. Odvlači je. Izvini."
Sačekala je dok se nije uverila da nema šta više da kaže, a onda: "Hoćeš li
podučavati danas?"
"Trebalo bi da pođem u potragu za biljkama koje mogu da jedem. Mi smo
svaštojedi. Našoj utrobi je potrebna sirova hrana. Hej, starija deca idu u lov..."
"Da, poći ćemo s njima", reče Sejvur. "Više će od tebe naučiti u šumi nego od
mene u kolibi. Evo, neka ti ovo bude poklon za rastanak, ali potreban ti je sada."
Iz ugla je izvukla nešto sa trakama. Luis iznese stvar na sunce i stade da se divi.
Bila je to predivno ukrašena istkana stvar, vredan poklon: vreća za leđa.
Pronašao je ostatke sinoćnje ribe u pepelu roštilja, zamotane u lišće. Bio je to
dobar doručak.
Sustigao je Sejvur koja je pokušavala da potera izvestan broj dece u jednom
pravcu, dok im je pričala o biljkama, gljivama, životinjama i životinjskim
tragovima.
Juče je video mesnate listove u obliku glave strele na purpunoj stabljici koja je
rasla u podnožju drveća. Nešto slično raslo je i nizvodno, i ti listovi bili su jestivi.
Obično je svaštojed mogao da posmatra šta druge hominidne vrste jedu i da i
sam to proba, da proba da jede sve što drugi hominid smatra da je bezbedno. Ali to
nije mogao da uradi među zadrtim mesojedima.
S druge, pak, strane, ono što pronađe neće morati da deli. Ako je otrovno, bio je
tu medicinski komplet. Treba jesti jednu stvar za drugom i proveravati sebe. Ako je
blago otrovna, možda bi ipak mogao da je pojede da bi uneo u organizam nešto
sirovo, radi kalijuma ili zbog bilo kakve retke supstance koju nije unosio.
Deca su gledala dok je on probao ovo i ono, jedno žvakao, drugo odbacivao,
ovo ili ono stavljao u vreću na leđima. Sejvur je pokušala da mu pomogne. Ukazala
mu je na otrovnu puzavicu pre nego što je Luis stigao da si naudi, kao i plave
bobice koje su ptice volele i koje su imale dobar ukus, ukus limuna. Gljivu veličine
plitkog tanjira koja je očigledno lečila alergije...
Stigli su do jezerceta nešto pre dece. Sejvur ga je zadržala, dodirnuvši mu
šakom ruku. Voda je bila ravna i mirna. Kolena i leđa mu se pobuniše dok se
spuštao na kolena.
Njegova kosa... Nikada je ovakvu nije video, prošarana belim pramenovima.
Imao je bore oko očiju. Luis vide da je ostario.
U agoniji žaljenja, pomisli: Ovako! Trebalo je da se oblačim ovako kada mi je
bilo sto! Svi na zabavi bi se užasnuli!
Sejvur mu se vragolasto osmehnula. "Da li si se nadao da će ti Stril doći?"
Luis se zagledao u nju, a onda se iznenađeno nasmejao. Sejvur nije videla
njegove godine, već svoje! Bio je pošteđen odgovora: deca su se ponovo okupljala
oko njih.

Luis je nešto želeo da sazna. To je mogao da uradi podučavajući. Odabrao je

plavokrznog bacača mreže koji se strašno trudio da privuče Strilinu pažnju.
"Paralde, znaš li da su sva ljudska bića nekada bila slična?"
Čuli su za to. Nisu baš verovali, ali nisu ni sasvim odbacivali tu mogućnost.
Luis poče da crta u blatu: homo habilisa, u pravoj veličini, što je najbolje umeo.
"Pak roditelj. Naši preci živeli su na planeti nalik na svet na kome sam ja rođen,
lopti, ali mnogo bližoj središtu našeg vrtloga zvezda", i nacrtao je ispruganu
spiralu, galaksiju. "Mi smo ovde napolju. Paki su živeli tamo unutra." Nije mogao
da nacrta svet Paka. Niko ga nikada nije video. "Tamo je rasla jedna biljka koja se
zvala 'drvo života'."
Počeo je da menja homo habilisa, nacrtavši mu naduvenu izobličenu glavu,
naduvene zglobove, naboranu kožu, bezubu vilicu koja je izrasla kroz desni u
koščati kljun.
"Vi od dece postajete odrasli", rekao im je. "Kada su sva ljudska bića bila
slična, pre postanka Prstena, bilo je dece i odraslih koji su pravili još dece, kao i
treći oblik koji ih je i jedne i druge štitio. Odrasli tada nisu bili razumni. Kada bi
koji odrastao dovoljno ostareo, on bi pojeo drvo života..."
"Ona", primeti Parald i zakikota se.
Stet, njihova opšta zamenica bila je ženskog roda. Luis reče: "Potom bi ona
zaspala i promenila se u snu, poput leptira. Njen pol bi izbledeo. Zaštitnici
muškarci i žene se ne razlikuju. Vilica bi joj izrasla da zameni zube, proširio bi se
omotač mozga, kao i zglobovi, tako da mišići dobiju veću polugu, koža bi joj se
pretvorila u debeo kožni oklop. Kada bi promena bila gotova, ona je postajala
pametnija i snažnija, i jedino bi joj bilo stalo da zaštiti svoju decu. Zaštitnici su
vodili strašne ratove oko toga čija će deca preživeti.
Stril upita: "Zašto se to nama ne dešava?"
"Zbog jednog elementa koga gotovo da nema u tlu ispod Luka. Virus koji stvara
zaštitnike ne može da živi bez njega. Ali u pećini ispod jednog od ostrva na
Velikom Okeanu još raste drvo života sa virusom u korenu.
Užasna stvar vezana za zaštitnika jeste to što će ona sve učiniti za svoje rođake.
Ko god da je sagradio Prsten, zaključao je drvo života tako da niko ne može da
dopre do njega. Raste pod veštačkom svetlošću na velikim plantažama ispod Karte
Marsa. Ali neko mora da je dospeo do njega..."
"To je ono što plaši Žitelja mreže!" zakrešta Parald.
"Tačno. Misli da je pronašao zaštitnika na drugom Velikom Okeanu, i još
jednog na pola puta uz Luk suprotno od smera okretanja, a možda ih još ima koji
posluju na obodnom zidu. Žitelj mreže nije u srodstvu ni sa jednim ljudskim
zaštitnikom. Oni će ga nagonski smatrati neprijateljem. On upravlja odbranom od
meteora u središtu za popravke. Što znači da je u mogućnosti da spali šta god želi,
bilo gde na Luku.
Koga onda treba da se bojimo? Žitelja mreže ili zaštitnika?"
Deca su se stresla, zakikotala, a onda počela da pričaju.
Luis je slušao i učio. Znali su za zaštitnike. Rat je za njih predstavljao samo
glasine, pa ipak su te glasine stigle do njih odevene u oklop u obliku zaštitnika.
Izgleda da su sva ljudska bića nosila taj oblik u umovima, poistovećujući ga sa
junacima ili čudovištima, kao što su sveti Georgije ili Grendel; kao crteže na
oklopu među divovima trave i kao skafandre na kosmodromu.
Posle dosta rasprave, izgleda da su deca stala na stranu Poslednjeg. Tuđinci se
nisu nadmetali, nisu krali, nisu silovali; a šta može biti čudnije od Žitelja mreže?
Uskoro su svi otrčali da plivaju u jezeru.

Ovdašnje biljke podsetile su Luisa na jednu drugu biljku sa debelim korenom

nalik na repu. Počeo je da kopa. Sejvur ga je izvesno vreme gledala, a onda upita:
"Dakle, Luvivu, možeš li da se prehraniš?"
"Mislim da ću moći. To baš nije način života koji ti omogućuje da se ugojiš",
reče on.
"Je li ti drago što si došao među nas?"
"Oh, da." Gotovo da je nije slušao. Odluka koju je doneo pre jedanaest godina
se razrešavala.
"Ali poželeo si Stril."
Luis uzdahnu. Stril bi predstavljala pravo zadovoljstvo, ali čak i Sejvur, zrela
sa svojih četrdesetak zemaljskih godina, nije bila daleko od onoga koliko je želeo
da se približi napastvovanju dece.
On reče: "Stril je prelepa. Sejvur, da je Stril došla, to bi bilo loše. Umem da
procenim koliko je jedna kultura bogata po ženi koja sa mnom deli šator. Ja sam
ovde zgoditak, bez obzira na moje stvarne vrednosti..."
 "Veliki."
"...a ti si me tražila za sebe. Ali ako ljudi gladuju, ili ih napadaju grabljivice, ili
ratuju, onda oni pokušavaju da pogode kakvu nagradu ja želim. I tada zatičem neku
predivnu mladu ženu u svom krevetu i svestan sam da imamo problem."
"Ali ti ne bi."
"Ne, hoću da kažem možda im je potrebno nešto više od ideja." Poklonio je dve
svoje teretne ploče ljudima duž reke kojima je bilo potrebno nešto da podižu teške
terete. Nije hteo to da kaže Sejvur, tako je samo primetio: "Znanje je poput rišatre.
Imaš ga, daš ga, i dalje ga imaš. Ali morao sam da dajem alatke."
"Zašto si bio onako nervozan jutros? Zaštitnici?"
Luis spusti koren u vreću. Sada je imao četiri. "Znaš za zaštitnike?"
"Još od malena. U pričama su oni junaci, ali na kraju vremena njihove bitke
uništavaju Luk i svet zajedno s njim. Kidada i ja više ne pričamo te priče."
"Ti jesu junaci", složio se Luis. "Oni na obodnom zidu popravljaju motore koji
drže Luk tamo gde mu je mesto. Drugi je odbijao osvajače. Međutim, zaštitnici
mogu biti i prava napast. Zapisi Žitelja mreže nagoveštavaju da su zaštitnici uništili
sav život na Domu, na jednom od naših svetova-lopti. U ratu između zaštitnika koji
su želeli više utrina za svoje rasplođivače."
Sejvur upita: "Veruješ li ti zapisima Žitelja mreže?"
"Dosta su dobri."
"Da plivamo?"

Sredinom popodneva dečaci su ubili nešto što je ličilo na malu antilopu. Deca
su isekla motku kako bi je odneli do sela, sa Luisom koji je marširao ispred svih.
Prijatno je kada si najjači muškarac, a to uopšte nije bila nikakva novina. Prosečno
ljudsko biće sa Prstena bilo je manje od Luisa Vua.
Plivači su otišli dalje, ali su zato mornari i njihov brod još bili u luci. Uhvatili
su nekoliko riba i potpirili vatru. Do pola noći antilopa je bila skoro gotova.
Večeras je prozor u steni, koji se napola mogao videti između koliba,
prikazivao Prsten od ivice do ivice, kariranu plavo-belu traku sa crnim nebom duž
obe ivice.
Gde li su tanj neustrašivi lovci na vampire?
Luis je spustio svoj asortiman korenja na sam kraj ugljevlja da se ispeče. Deca i
odrasli bombardovali su ga pitanjima.
"To je Luk", rekao im je. "Večeras Žitelj mreže mora da gleda sve tamo do
suprotne ivice. Vidite, eno ivice samog sunca, a ono je deo jednog od senkovitih
kvadrata koji noću skrivaju sunce. Svo to nepravilno belilo su oblaci. Ne, ne
možete ih videti kako se kreću. Kada bi se oni tako brzo kretali, vetar bi istog časa
oduvao predeo sa osnove od skrita! One svetlucave tačke, krive i linije, ako možete
da ih razaznate, to su mora i reke."
"On i zvezde prikazuje uvećane", primeti stari Kidada. "Šta je ono što se kreće?
I, Luise, šta to Žitelj mreže pokušava da ti kaže?"
 S one strane ivice Luka, sve sjajne zvezde su se kretale. Najsjajnija se popreko
pomicala u odnosu na ostale. Luis ju je posmatrao. Usporila je kada se približila
obodnom zidu. Sada je bila na obodnom zidu, pretvorivši potez oboda u sjajnu
plavo-belu liniju... i ugasila se.
Luis reče: "Pokušava da mi kaže da je pod Luk stigao novi osvajač."
Parald odseče komad mesa i doda ga Kidadi, zatim Sejvur, a onda onima koji su
se hitro okupili. Vik ponudi Luisu ribu na štapu. Tkači i mornari uzeše svoje obroke
i prođoše između koliba ka pročelju stene.
Pokazujem ti invaziju na Prsten; dođi da razgovaraš. Neću da ti prikažem
Valavirgilin živu ili mrtvu; moraš da tražiš.
Luis je prihvatio komad antilope i, jedući iz obe šake, krenuo za Paraldom.
Tkači posedaše po stolovima i pesku, posmatrajući. Sejvur mu napravi mesta na
stolu.
Unutar prozora mrene, senkoviti kvadrat pređe preko sunca. Pojedinosti postaše
jasnije, oštrije.
Sjajna svetlost plamtela je na obodnom zidu. Tokom nekoliko narednih minuta
tačka se pomerila ka unutrašnjosti, preko površine Prstena; postala je prigušena,
zamagljena, ugasila se.
Jednoličan prizor, ali oni su gledali. Luis se zapitao neće li tkači postati
zavisnici pasivne zabave.
Oblaci su se sada kretali. Nepregledna ustrojstva vetrova prikazivala su svoje
oblike na ubrzanom snimku. Sićušan, bledi peščani sat usisavao je vazdušne struje
na oba kraja: uragan na njegovoj padini, rupu od meteora.
Pri ubrzanoj reprodukciji, solarno ispupčenje uzdiglo se pored oboda
senkovitog kvadrata. Udarni talas zelenog bleštavila dodirnuo je obodni zid u tački
gde je malopre počivala zvezda. Zelena zvezda odvojila se od zida i postala
nejasna dok je presecala oblake.
Dok su poslednji srebrni zraci sunca nestajali iznad njihovih glava, svi tkači su
pohrlili u svoje kolibe, uzbuđeno čavrljajući i zevajući. Luis ih je zapanjeno
gledao. Ti tkači su zaista bili dnevna bića.
Pre nego što je Poslednji stigao da odluči da progovori pred njima, Luis se
vratio do vatre. Izgrabuljao je dva korena iz ugljevlja.
Jedan je bio kiseo. Drugi nije bio loš. Nije uvek ovako dobro jeo.
Mornari su ostali. Jedan mu se pridružio. "Ta predstava je za tebe, je li tako?"
Luis se osvrnu. Zelena zvezda unutar prozora Poslednjeg se ugasila.
"Ne znam šta da mu kažem", primeti Luis. "Vik, da li ti se obratio?"
"Nije. Plaši me."
Poruka Poslednjeg bila je dovoljno jasna. Fuzioni pogon: osvajačka svemirska
letelica. ARM, Patrijaršija i Flota svetova - svi su oni znali za Prsten. Svako od
njih imao je vremena da opremi pohod. Možda je osvajač kakva letelica graditelja
gradova koja se upravo vratila, ili neko sasvim drugi.
Automatska odbrana od meteora neće reagovati ako se osvajač sporo kreće.
Neki entitet je aktivno uništavao brodove.
I ubica je imao problem. Brzinu svetlosti. Osvajač se spustio nekoliko
svetlosnih minuta od drugog Velikog Okeana, ali je napad usledio tek posle
nekoliko časova. Solarni pramen mora biti izbačen, efekat supertermalnog lasera
mora da se rasprostre duž plazme, a za sve to potrebno je vreme; ali i dalje je
postojalo to zakašnjenje usled ograničene brzine svetlosti. Lovina bi još mogla
umaći.
Poslednji bi i te kako voleo da nađe neoštećen brod sa hiperpogonom.
Kroz udaljene grane dopirala je tiha muzika. Vik je otišao na svoj brod. Luis je
iščeprkao i treći koren iz vatre. Zasekao ga je, a zatim pritisnuo krajeve ne bi li ga
otvorio. Potekoše para i miris slični slatkom krompiru. Zapitao se da nije možda
pronašao divlje drvo života. Nije važno. U tlu nije bilo dovoljno talijuma; biljka ne
bi podržala virus koji uzrokuje promenu; a i kuvanje bi ga ionako ubilo. Luis nije
žurio sa jelom, a onda se uputio prema Sejvurinoj kolibi od pruća.
Muzika kao da je postala bučnija. Bila je čudna, podsećala je na vetar i brujanje
žica. Zastao je ispred Sejvurine kolibe od pruća da sluša.
Muzika je prestala. Neki glas reče: "Zar nećeš razgovarati sa Žiteljem mreže?"
"Ne noćas", odvrati Luis i osvrnu se oko sebe. Glas je bio dečiji i imao je
poteškoća sa govorom. Noć je bila maglovita, ali noći na Prstenu su sjajne i trebalo
bi nešto da vidi, pomisli Luis.
"Hoćeš li da se pokažeš?"
Košmar se podigao iz niskog grmlja, suviše blizu. Glatka dlaka boje noći
prekrivala mu je telo. Veliki očnjaci primoravali su ga da se preterano osmehuje.
Dugačke ruke, velike šake; minijaturna harfa u jednoj šaci.
Demon je, izgleda, bio muško, ali kilt je to skrivao. Retke dlake po licu, ravna
prsa: dete, dečak ili devojčica.
"Lep kilt", reče Luis.
"Lepa vrećica za leđa. Svi u dolini reke Šenti vole radove tkača."
Luis je to znao: viđao je radove tkača desetinama hiljada milja nizvodno.
Upitao je: "Da li ti obezbeđuješ tkače?"
"Obez...?"
"Čuvaš njihove stvari noću."
"Da, mi zaustavljamo lopove."
"Ali ne plaćaju vas za uobičajeno... ovaj..."
Umesto odgovora - da li je postojala reč za odnošenje đubreta i pogrebne
usluge? - dete dunu u dršku svoje harfe dok su mu prsti prelazili preko rupa i trzali
žice. Odsviralo je melodiju na svom duvačko-gudačkom instrumentu, zatim ga je
pružilo. "Imaš li naziv za ovo?"
"Vanbračno dete harfe i kazua. Kazarf?"
"Onda sam ja Kazarf", odvrati demon. "Jesi li ti Luis Vu?"
"Otkud..."
"Znamo da si proključao okean, daleko uz Luk..." Kazarf pokaza prstom.
"...tamo. Nestao si na četrdeset jedan falan, i sada te nalazimo ovde."
"Kazarfe, vaše veze su zadivljujuće. Kako to uspevate?" Luis nije očekivao da
dobije odgovor. Demoni su imali svoje tajne.
"Sunčeva svetlost i ogledala", reče Kazarf. "Da li je Žitelj mreže nekada bio
tvoj prijatelj?"
"Saveznik. Ne prijatelj. Složeno je to."
Hominid zašiljenog lica proučavao je Luisa. Luis je pokušao da ne obraća
pažnju na zadah koji je dopirao iz usta strvinara. Dete upita: "Da li bi razgovarao
sa ocem?"
"Možda. Koliko si star?"
"Skoro četrdeset falana."
Deset godina. "Koliko je star tvoj otac?"
"Sto pedeset."
"U falanima meni je oko hiljadu", primeti Luis Vu. Zaključio je da je dete bilo
suviše upadljivo. Da nije samo trebalo da mu odvuče pažnju? Da li njegov otac
prisluškuje?
E pa, kako onda da kaže ovo? Da li bi trebalo? Luis poče: "Žitelj mreže, velika
mačka, dvoje graditelja gradova i ja. Mi smo spasli sve pod Lukom."
Kazarf ništa ne odvrati. Neke lutalice mora da su veliki lažovi, pomisli Luis.
Reče: "Imali smo plan. Ali trebalo je da pobijemo n-n-nešto... Pobio bi mnogo
ljudi koje smo pokušavali da spasemo. Isto sam onoliko kriv koliko sam mislio da
je i Žitelj mreže, i mrzeo sam ga zbog toga. Sada sam otkrio da je Žitelj mreže
spasao mnogo više ljudi nego što sam toga bio svestan."
"Onda mu moraš zahvaliti. I izviniti se?"
"Učinio sam to, Kazarfe. Kazarfe, očekujem da ćemo ponovo razgovarati, ali
mojoj vrsti je potreban san. Ako tvoj otac želi da razgovara, nema sumnje da me
jedan demon uvek može naći." Luis je kleknuo kako bi ušao u kuću od pruća.
"Da li ti je zbog toga ostao neprijatan ukus u ustima?"
Luis se nasmeja. Demon verovatno sve zna o neprijatnom ukusu! Ali taj glas nije
pripadao Kazarfu.
Vratio se napolje. Reče: "Da."
"Pa ipak, progutao si ono što si morao. Sada je na Žitelju mreže da odluči.
Vredan savez, rđavi maniri - ti imaš hiljadu falana? Koliko je star Žitelj mreže?"
"Već od nagađanja me zaboli glava."
Dete je selo prekrštenih nogu i pratilo svirkom glas koji je dopirao niodkuda.
Glas odraslog reče: "Mi živimo možda dve stotine falana. Ako te je taj nesporazum
koštao samo četrdeset do pedeset falana, za nekog kao što si ti mora da ga vredi
izgladiti."
"Oh, graditelji gradova bili su izbeglice, a ubijanje nije smetalo Hmiiju! Ali ja
sam i dalje kriv. Ja sam pristao. Mislio sam da smo pobili sve te ljude kako bismo
spasli ostale."
"Razvedri se."
 "Aha." Nije čak ni od jednog demona mogao da traži da razmišlja o kolikom
broju je tu bila reč. Nema tog zdravog uma koji bi mogao da ga svari. Hominidi
različite inteligencije naseljavaju Prsten, osvajaju svaku zamislivu ekološku nišu.
Stoka, vidre, slepi miševi vampiri, hijene, sokolovi... Otrpilike trideset biliona, sa
marginom greške većom nego što su svi žitelji poznatog svemira.
Možemo spasti većinu njih. Generisaćemo solarni plamen i okrenuti ga ka
površini Prstena kako bismo doveli zagrejano vodonično gorivo u nekoliko ponovo
postavljenih visinskih potisnika na obodnom zidu. Izgubićemo hiljadi i po milijardi
usled zračenja i vatre. Oni bi ionako pomrli. Spasićemo dvadeset puta toliko.
Međutim, napredni, prilagodljivi programi Poslednjeg savršeno su kontrolisali
plazma-potisnik veći od svetova. Poslednji nije pobio hiljadu i po milijardi.
Nipošto.
Ipak, Luis Vu je pristao na njihovu smrt.
On reče: "Ta oblast središta za popravke bila je zaražena drvetom života...
biljkom koja pretvara hominide u nešto sasvim drugačije. Kazarf kaže da si ti u
pravim godinama da postaneš zaštitnik. Ja sam sedam puta stariji. Virus u drvetu
života ubio bi starog Luisa Vua.
I tako sam poslao Žitelja mreže samog unutra da ih pobije. Inače bih video
koliko ih nije umrlo. Oduzeo sam sve te živote, i jedini način da se izvinim bio je
da umrem."
"Ali ti nisi mrtav", primeti skriveni glas.
"Umirem. Sa medicinskim kompletom na mojim teretnim pločama mogu da
izdržim još najviše jedan falan."
Detetova muzika završi se u nesaglasju, i noć utihnu.
Tanj! Imao je dugovečnost i odbacio ju je, ali ovi ljudi nikada nisu imali izbora.
Kako se samo rđavo poneo?
Odrasli reče: "I odrekao si se njegovog prijateljstva."
"Žitelj mreže nema prave prijatelje. On se krajnje precizno pogađa, a cilj mu je
uvek da bude što bezbedniji. Namerava da živi zauvek, po bilo koju cenu. To mi je
onda smetalo. Smeta mi i sada. Koliko će to da košta?"
"Vaš savez? Da li on može nešto da dobije od tebe?"
"Putujući par ruku. Život koji može da rizikuje, a nije njegov vlastiti. Drugo
mišljenje. On meni može da ponudi još sto dvadeset falana života." To je bilo
zastrašujuće.
"Može li on to da uradi za, recimo, mene?"
Ponuditi dugovečnost jednom demonu? "Ne. Njegovi sistemi... Programi koji
leče njega, mene ili veliku mačku... mora da ih je projektovao i napravio pre nego
što je otišao od kuće. Ne može da se vrati kući. Ja sam to sprečio. A ako bi mogao,
zašto ne bi jednostavno ostao?"
Dalje je razmišljao: Ima program za popravku ljudskih bića, program za kzina.
Za demona bi morao da napiše novi program. Moj život bi me već suviše koštao,
ali koliko bi stajalo pisanje programa za tretman još jedne vrste? Ako bi mu Luis
Vu zatražio da spase jednog demona, zašto naredni ne bi bio neki tkač? Graditelj
gradova? Neki...?
Nemoguće.
Skriveni demon je to prihvatio... ili je mislio da su neke lutalice lude. Kazarf je
nastavio da svira. Luis reče: "Dok sam mislio da sam pobio tolike ljude... Odlučio
sam da ostarim i umrem na tradicionalan način. Koliko bi to loše moglo biti? Ljudi
su to radili od kada je ljudi."
"Luvivu, dao bih sve što imam da sam stotinu falana mlađi."
"Žitelj mreže može to da učini za mene... za moju vrstu. Može to da ponovi kada
opet ostarim. Tražeći svaki put od mene šta god mu padne na pamet."
"Svaki put možeš da odbiješ."
"Ne. U tome i jeste moj problem." Luis se zagledao u tamu. "Kako da te
zovem?"
Muzika kazu-harfe iznenada je dobila pratnju basa. Luis je izvesno vreme
slušao. Instrument na vetar? Nije mogao da nasluti njegov oblik.
"Kovač Melodije", odluči on. "Kovaču Melodije, mnogo mi je pomoglo što sam
s tobom razgovarao."
"Trebalo bi da porazgovaramo i o drugim stvarima."
"Brodovima, cipelama, vosku, i..."
"Zaštitnicima."
Šta li je heliografska mreža demona znala o zaštitnicima? "Ali sada sam grogi.
Sutra uveče", reče Luis i uvuče se unutra da spava.
12. ODBIJANJE VAMPIRA OD SISE
Teger je očekivao da kupola-prozor bude neka vrsta neobičnog prebivališta, ali
nije bila. Nije bilo očiglednog načina da se vrata zaključaju. Celokupna
unutrašnjost predstavljala je jednu veliku prostoriju, a i ona je bila u obliku
stepeništa suviše velikog čak i za divove trave: koncentrični polukrugovi stepenica.
I stolovi, desetak lakih stolova na uzdignućima.
Šta je ovo bilo? - pitao se on. Ako bi otprilike stotinak hominida sedelo na tim
stepenicama, imali bi odličan pogled na grad-fabriku i zemlje iza nje. Prostorija za
sastanke? Malo ju je sam isprobao, zatim nastavio dalje.
Vrata na vrhu poslednjeg stepenika. Iza njih, tama. Teger je upalio baklju.
Ovo nije bila prostorija u kojoj se živelo. Sva je bila u ravnim površinama i
debelim vratima sa malim prozorima i sa malim kutijama unutra.
Kada sumnjaš, pomisli on, nastavi da tražiš. Tri velika bazena za vodu sa
ispustima. Ravni drveni sto, sada izobličen. Sa stotine kuka visile su metalne činije
i posude sa dugačkim drškama. Iza panoa iznad ravni očiju Teger je pronašao nešto
što je prepoznao: sićušnu dugmad povezanu finim linijama prašine.
Počeo je da zamenjuje niti prašine trakama Valine tkanine.
Upalilo se svetlo.
Postavio je šest kanala; samo svetlo. Šta su ostali radili?
U stražnjem delu bilo je još vrata. Teger uze baklju i prođe.
Skladište: vrata, ladice i kante. Duhovi starih mirisa bili su dosta prijatni.
Biljke. Nisu mirisale na hranu, ali su verovatno za to služile. Teger je pretražio
ostatke sasušenih trava, ali nije pronašao ništa što bi makar divovi trave pojeli.
Zar su sedeli na tim polukružnim stepenicama i jeli?
Možda. Teger se vratio u osvetljenu prostoriju. Kao da je u njoj bilo toplije...
Nije shvatio sve dok se nije oslonio na jednu od ravnih površina.
Crveni pastiri ne viču kada se povrede. Teger je zagrlio svoju opečenu ruku,
iskezivši zube od bola. Zatim, pošto je pažljivo promislio, počeo je da pljuje po
ravnim površinama.
Dva puta je njegova pljuvačka zacvrčala.
Vrata koja su vodila u dve kutije bila su topla na dodir.
Nalazio se u nekoj vrsti hemijske fabrike. Možda bi neki drugi hominid bolje
ovo razumeo od njega.

Vrh grada činila je jedna velika zdepasta cev sa suženjem nalik na struk ose.
Spiralno stepenište odvelo ga je do oboda. Teger se osvrnuo oko sebe poput
kakvog kralja.
Ono što mu je ranije promaklo, puklo mu je pred očima kada je stigao do
najviše tačke u Gradu.
Svi krovovi bili su iste boje!
Ravni vrhovi pravougaonih čvrstih tela, zakrivljeni vrhovi rezervoara, svi su
bili sjajnosivi. Na nekima su u sivilu bili izvučeni simboli u obliku uskih crta.
Jedini izuzetak predstavljale su kuće duž ulice stepeništa, gde su ravne površine
bile od zemlje i predstavljale bazene... i - da - stepenice su bile sjajnosive.
Međutim, bočne strane bile su svih boja. Industrijski oblici nisu toliko bili
ukrašeni koliko etiketirani. Bilo je natpisa koje Teger nije prepoznao, četvrtastih,
zakrivljenih i načrčkanih. Bilo je jednostavnih slika.
Stari graditelji gradova mogli su da lete. Zašto nisu stavili nalepnice i na vrhove
stvari? Osim ako ova siva površina nije imala - bila... Flap, umalo da pronikne.
Radi na tome. U međuvremenu... Stajao je na obodu goleme cevi visoke kao
desetoro ljudi i otprilike isto toliko široke. Teger je zavirio unutra, razadaljina je
bila mnogo veća od deset čovekovih visina. Smrad pepela i hemikalija bio je slab,
ali mu se nije pričinjavao. Ovo ovde je bio dimnjak dovoljno veliki da spali cela
sela.
Ovo je samo za sebe mogao biti dovoljan razlog da se fabrika podigne sa tla.
Dim od takve količine sagorevanja lebdeo bi godinama pre nego što bi ga vetar
razneo, ali bar bi se prvo podigao! Iznervirani susedi mogli bi biti umireni. Ali
kako bi susedi stigli do lebdećeg industrijskog središta da ulože žalbu?
Na penjanje stepenicama i istraživanje kuća utrošio je četvrt dana, a krstarice se
nisu ni pomakle. Valavirgilin mora da je odabrala taj vrh za odbrambeni položaj.
Stražari su se smenjivali na stenama, osmatrajući reku, gledajući Senkovito Gnezdo
i njegov lebdeći krov.
Teger zbaci pončo kako bi izložio upadljivu boju svoje kože. Na obodu najviše
tačke Grada, podigao je obe ruke i počeo da maše.
Varvija! Uz pomoć naše ljubavi i Valavirgilin! Uz pomoć tkanine koju sam
ukrao, stigao sam do ovog mesta. Ovde ću nešto ostvariti, nekako. Nekako!
Da li su ga videli? Učinilo mu se da pokazuju u njega...
Dobro, onda.
Grad se prostirao pod njim. Mogao je da pronađe dok, da se orijentiše u odnosu
na njega. Kuće i stepeništa kretali su odmah ispod mesta na kome se nalazio i
vodili sve do obodne ulice, duž obe strane krivudave linije. Ta linija nalazila se
gotovo naspram dokova.
Većinu onoga što je video još nije razumeo. Ali...
Cisterne. Šesnaest ogromnih cilindričnih rezervoara otvorenih u pravcu neba,
ravnomerno raspoređenih po gradu. Morao je da pretpostavi da su ti rezervoari bili
namenjeni za čuvanje vode. Bar je kućama i kupoli-prozoru bila potrebna voda.
Međutim, cisterne su bile prazne, sve odreda. Isto kao i bazeni duž ulice stepeništa.
Svi su bili prazni.
Posle pada gradova, građani nisu imali načina da se spuste dole. Neki mora da
su sišli rampom. Kada su se vampiri uselili, i ta mogućnost je otpala. Ostali su
nasukani.
Voda im je bila potrebna. Tu je bila reka; mora da postoje pumpe. Zašto bi
inače smestili fabriku iznad reke? Ali pumpe su najverovatnije prestale da rade, a
kiša još nije bila počela da pada.
Ali oni su isušili gradsku vodu. Zašto su to učinili? Zar su već bili ludi?
Šapat je nestao, a vlastiti um mu nije bio dovoljan. Morao je nekako da dovede
krstarice ovamo gore.
Tu je noć prespavao u kupoli-prozoru, na jednom od stepenika. Činilo mu se
bezbedno, a i pogled odatle mu se dopadao.

U pola noći nekoliko stotina vampira uputilo se iz Senkovitog Gnezda, uz

Kućni-tok, ka planinama. Dok je nestajala i poslednja ivica sunca, njihov broj
narastao je na nekoliko hiljada.
Valini ljudi su različito reagovali na toliki broj vampira koji je prolazio tako
blizu njih. Sakupljači su to jednostavno propustili: oni su morali da spavaju noću.
Vala je ubrzo shvatila da noću ne može da koristi divove trave kao stražare. Svako
je mogao da vidi njihovu hrabrost, ali je zato i bilo ko mogao da namiriše njihov
strah...
To nije važilo jedino za Biđa. Kako su obučavali budućeg Turla? Da li je u
pitanju bilo nešto što bi i ona mogla da iskoristi? Ostale je poslala na počinak i od
tada se oslanjala na svoje ljude i demone.
Bez obzira na sva razočaranja, već su dosta toga naučili o vampirima.
Završavala se i druga noć; i sada, po sve jačoj kiši, ispod crnog pokrova
oblaka, vampiri su se posrćući vraćali kući. Njihov broj je nešto malo bio smanjen,
rekao je Harfista, i vodili su nekoliko desetina zatvorenika. Više su se svađali dok
su izlazili.
Demoni su podneli izveštaj o građevinama u Senkovitom Gnezdu. Bilo je koliba
ili baraka; mnoge su se srušile. Iz sredine reke izdizalo se nešto nalik na planinu.
Demoni nisu mogli da nazru vrh; ugao je bio suviše visoko.
Jedini način da se popnu bio je preko spiralne rampe.
Udesno od smera okretanja u odnosu na Senkovito Gnezdo, nalazilo se đubrište,
otpad. Mora da je ko zna od kada raslo, stvorivši planinu od leševa vampira i
zatvorenika, tako da ga je čak i Vala uspela da vidi kada su joj ga pokazali.
Nalazilo se preblizu Senkovitog Gnezda da bi demonima bio od ma kakve koristi.
Nije bilo mesta ispod lebdeće fabrike do koga vampiri nisu stigli.
Sada se već potpuno razdanilo i povorka vampira se sasvim istanjila. "Kada
prestane, idemo do reke", reče Vala.
"Potreban nam je san", reče Harfista.
"Znam. Vi ostajete ovde."
"Zreli smo za kupanje i moramo da učimo. Spavaćemo ispod šatorskog krila.
Probudite nas kod reke."

Valavirgilin je vodila krstarice duž obale reke. Nije bilo načina da sakrije nešto
tako veliko, te se nije ni trudila.
Dnevna svetlost smenjivala se sa naletima kiše. Senkovito Gnezdo izdizalo se
ispred njih, isuviše blizu. Niko od njenih saputnika nije mogao pogledom da prodre
kroz tamu ispod drevnog zdanja; međutim, kada su crni, pokretni oblaci spustili
svoj poklopac povrh tla, Vala je mogla da primeti kretanje oko ivica senke. Bar su
neki vampiri bili aktivni.
Bila je sredina dana. Valavirgilin je zabrinuto pratila vreme. Ako se suviše
smrači, vampiri će izići u lov.
Nakrivljena ploča nadnosila se preko trome, smeđe vode. Činilo se da je teško
do nje stići. Vampiri su, izgleda, bili na bezbednoj udaljenosti. Vala siđe na rečno
blato.
Dve crne glave izroniše podalje u vodi i zaplivaše ka njima.
Bilo je najbolje uvek se iznova predstavljati tuđincima koji možda nisu uočavali
razlike među pojedincima. "Ja sam Valavirgilin..."
"Rubalabl, Fadgabladl. Reka je ovde plitka. Vaša krstarica može bezbedno da
stigne sve do ostrva. Bilo bi vas mnogo teže napasti."
"...Varvija, Manak, Biđ." Barok i Vast su opsluživali top. "Ne planiramo da
ostanemo. Rubla, prošle noći je ovde bilo živo..."
"Crveni saputnik koga ste zamolili da potražimo, videli smo ga. Nismo mogli
blizu da priđemo, ali videli smo ga kako se bori i videli smo kada je odleteo.
Fadgabladl kaže da je imao sadruga. Ja nikoga nisam video..."
Varvija planu: "Sadruga? Gde bi Teger pronašao sadruga? Da li je to bio
vampir?"
"Ja nisam video nikakvog sadruga, nijedne vrste. Fadgabladlov vid slabi. Teger
je s vremena na vreme razgovarao sam sa sobom. Došao je da pogleda ovu nagnutu
leteću stvar. Zaskočilo ga je šest vampira. Nisu se umiljavali, jednostavno su
napali."
Rubalabl je zvučao razdražljivo, kao da su vampiri prekršili neko pravilo. Vala
klimnu. Vredno je znati.
Osim toga, pripadnici rečnog naroda nisu videli mnogo više od Varvije sa
krstarica. Kada je priča bila ispričana, Vala upita: "Jeste li ovde bezbedni?"
"Verujemo da jesmo. I mi učimo. Znate li da zatvorenici žive u Senkovitom
Gnezdu?"
"Videli smo kako dovode zatvorenike kroz prolaz", primeti Varvija.
"Neki slobodno lutaju", reče Rubalabl. "Njima se nismo približavali, ali smo
gledali. Nikada ih nije bilo više od dvoje do troje koji su istovremeno slobodno
lutali."
"Koje vrste?"
"Dva velika otišla su da jedu rečnu travu, a onda su se vratili u senku. Divovi
trave, mislim. U susret im je pošlo mnogo vampira. Vampiri su se borili. Neki su
pobegli, a ostali su se nahranili divovima trave. Divovi trave nisu preživeli. Ali
videli smo ratare iz oblasti Delta Okretanja kako čupaju korenje, kuvaju ga i jedu, i
vraćaju se živi."
Progovorio je Fudgabladl. Njih dvojica su kratko pričali, a onda im je Rubalabl
preveo uz veliki napor. "Fudgabladl je posmatrao jednu crvenu ženu. Pola dana
provela je u lovu, ali neuspešno. Nije imala strpljenja. Stalno se vraćala u senku
svom vampiru. On ju je ponovo slao. Kasno uveče uhvatila je skočijarca dok je
pio, napala ga i slomila mu vrat. Odvukla ga je nazad u senku. Tri vampira oterali
su ostale. To troje popilo je krv životinje, a onda su upražnjavali rišatru sa
crvenom, potom je crvena jela skočijarca. Bila je veoma gladna."
Vala se pravila da ne primećuje bes i sram koji su se ogledali na Varvijinom
licu. Upitala je Rubalabla: "Da li si video nekoga moja vrste?"
Pripadnici rečnog naroda ponovo začeretaše. A onda: "Jednu, mladu ženu, išla
je u pratnji vampira muškarca. Valavirgilin, kakav uspeh ste vi imali?"
"Videli smo Tegera kako nam maše. On je tamo gore, živ i aktivan. Još mi nije
jasno kako bismo mogli da se popnemo tamo gore. Ne vidim kako u protivnom
možemo bilo šta da uradimo."
"Šta si očekivala?"
Varvija napola zareža: "Demoni su imali plan. Rampa koju žele ne ide do dole."
Vala je očekivala da će čuti ljutite primedbe ispod šatorskog krila, pripadnici
noćnog naroda ostaše mirni.
"Mora da je nekada išla do tla", primeti Rubalabl. "Čemu je inače mogla da
služi?"
Dok je grad radio, postojale su leteće teretne letelice, ali kotrljajuća letelica
mora da je bila jeftinija, i sigurno je bilo tereta suviše teškog da bi lebdeo.
"Pretpostavljam da je pad gradova doveo vampire", primeti Vala.
Biđ upita: "Kako?"
Očiju uprtih u maglovite obrise Senkovitog Gnezda, Valavirgilin pusti um da
luta i jezik da ga prati: "Središte industrije teško da je moglo dozvoliti vampirima
da se gnezde u njegovom podrumu. Znači, uspevali su na neki način da ih drže na
odstojanju, ali kada su gradovi pali, to je prestalo da deluje. Vampiri su tražili
senke. Uselili su se. Jedne noći vampiri su se popeli uz rampu. Nisu sve sredili, i
tako su do naredne noći izbeglice podigle rampu..."
Biđ je ponovo upitao: "Kako?"
Vala slegnu ramenima.
Rubalablov glas podsećao je na mehuriće blata koji pucaju. "Umesto toga,
upitaj zašto? Sagradili su neverovatan viseći put za terete koji su bili suviše veliki
čak i za ovu ogromnu lebdeću ploču. Zašto bi ga iko sagradio da se kreće, podiže?
Takav jedan - okomiti most - bilo bi teško podići, a lako bi ga bilo oštetiti ako je
još morao da se diže. Mislim da se pomalo razumemo u težinu i masu."
Rubalabl je bio u pravu, i Vala se iznervirala. "Ne znam odgovor. Šta mislite o
ratu između ljudi koji su mogli da lete i onih koji nisu? Želeli biste da podignete
most, tako da kažem."
Njena posada se zgledala. Biđ upita: "Ima li iko od vas stare zapise o takvom
jednom ratu?" Niko se nije javio. "Glasine, bar?"
"Zaboravi", odbrusi Vala.
 Manak upita: "Čemu graditi rampu koja se podiže? Zašto ne bi samo malo
podigli grad?" Tuđinac ili ne, video je nešto u Valinom držanju i dodao: "Nema
veze."

Nebo je bilo crno i kiša je lila kada je Teger ušao u senku.

Palio je baklju kada je mogao, ali svetlost nije prodirala daleko. Osvetlila je
bezoblični krug puta ispod. Ulazio je u grmljavinu sličnu oluji. Držao se desne
strane i pronašao ogradu u visini rebara. Provirio je preko nje i ništa nije video.
Mora da su ga primetili. Možda ne vole baklje, ali to ga je svakako činilo
sumnjivim. Nosio ih je još devet. Šta bi se desilo kada bi jednu ispustio?
Umesto toga, nagnuo se što je više mogao preko ograde i zavitlao baklju na
okuku puta ispod sebe. Pogledao je da vidi da li još gori, a zatim sišao još malo niz
rampu. Prešao je nešto više od punog zaokreta.
Sada je mogao da dozvoli da se njegova noćna vizija razvije.
Ovi mirisi su ga podsetili na noći koje su on i ostali proveli čekajući na
razgovor sa demonima. Zvuci su podsećali na one iz Turlovog šatora noću: domaći
zvuci, mrmljanja, iznenadne svađe, sve to na nekom stranom jeziku, nadjačavajući
zvuk nalik na vodopad. Ono što je zamišljao da se nalazi ispod njega mora da je
bilo gore od stvarnosti...
Teger pogleda preko ograde.
Podnožje spiralne rampe bilo je visoko odignuto iznad tla.
Nešto u njemu smatralo je da je to smešno. Video je bleda trouglasta lica
podignuta naviše, i to mu je bilo smešno. Teger je počeo da se kikoće.
Duboko u senci, voda se slivala u okomitoj reci, neverovatan vodopad. Sva kiša
koja je padala na Grad slivala se na neku ogromnu tamnu masu i potom oticala u
Kućni-tok.
Nalazio se na ivici Grada. Vodopad mora da se bio blizu središta ili u središtu,
ali grmljavina je čak i ovde bila bučna. Slivao se na, u, jednu nepreglednu, složenu
strukturu, a potom u Kućni-tok putem manjih vodopada i odliva. Teger je malo šta
mogao da vidi, osim tamne spram tame, ali... Ovde se nalazio vodoskok takve
veličine kakvu niko osim drevnih graditelja gradova ne bi čak ni mogao da zamisli.
Kućni-tok je proticao sa obe strane fontane. Ovde kao da je bio zarobljen
betonom. Tamo gde se beton završavao, blizu mesta na kome se nalazio Teger, bili
su brzaci. Voda koja se slivala iz Grada, dodavala je svoje ubrzanje samom
Kućnom-toku, i izdubila duboki kanjon. Samo su se njegovi zidovi videli pri
bleštavoj dnevnoj svetlosti oko ivice Grada.
I, razume se, posvuda su se nalazili vampiri.
Većina ih je spavala, šćućurena po porodicama. Čekaj malo... Ono tamo su
pripadnici mašinskog naroda, zar ne? Teško je bilo reći u mraku. Žena, uprkos
brkovima; imala je grudi. I bez odeće. Nalazila se u središtu kruga vampira.
Tegeru je izgledalo kao da je štite od ostalih vampira: od lopova. Četvoro
odraslih, dvoje dovoljno malih da su mogli biti deca, i dete u naručju jedne žene:
dovoljno čuvara.
Nekoliko pripadnika mašinskog naroda odvedeno je za vreme napada na Turla.
Teger je nastavio da gleda.
Beba se probudila i pokušala da sisa.
Žena se napola probudila. Predala je bebu crvenoj ženi. Oh, flapa mu, crvena ju
je prinela svom vratu!
Teger se skljokao pored ograde, u mraku. Izvesno vreme nije ništa jeo, ali staro
meso ptice ponovo je pokušalo da se digne.
Zašto li vampiri skupljaju zatvorenike?
Kako vampiri odbijaju svoje bebe od sise?
Teger nije želeo ništa više da sazna.
Ponekad je trik u tome da zaboraviš na problem. Teger je gotovo bio stigao do
svetlosti iznad sebe kada se sve složilo u njegovom umu.
Voda. Rampa. Svetla. Vampiri ispod, nasukani graditelji gradova iznad.
Krstarice!
Još je dosta toga trebalo saznati, ali Teger je znao ono što je trebalo da uradi
sada. A posle... Na kraju će dobiti pomoć.

Svetlost je preplavila celu lebdeću industrijsku strukturu.

Valavirgilin je patila od nedostatka sna. Uskoro će potražiti krevet. Ali bilo je
tako lepo.
Um joj je odlutao.
Količina hrane se smanjivala u visinama. Retko su nailazili na travu; lovina je
bila takođe retka i hitra. Sakupljači su nalazili dovoljno za jelo. Pripadnici rečnog
naroda našli su ribu, dovoljno i za druge. Krstarica broj jedan donela je nazad
čitave korpe ribe. Ruba će nahraniti sve osim demona i divova trave. Mašinskom
narodu biće potrebno nešto više od ribe, ali ne još.
Nekoliko vampira lovilo je oko otpada Senkovitog Gnezda. Mora da su gladni,
pomisli Vala, ali imali su uspeha. Varvija je podnela izveštaj o lešinarima koje
nijedan crveni nikada ranije nije video. Možda su demoni pobili lešinare
konkurente tamo gde su mogli.
Fudgabladl je rekao da su bacali telesa u Kućni-tok. Mora da je tada broj
vampira bio manji. Sada su ih gomilali podalje od reke. Lešinari su dolazili po
tela, a izgladneli vampiri su ih lovili zbog krvi.
Krstarice su ponovo parkirane leđa uz leđa, sa stražarima na dužnosti. Vampiri
nisu obratili pažnju na njih prve noći. Imali su ceo dan na raspolaganju da nas
posmatraju. Isto kao što smo mi posmatrali njih.
Kroz dan dva više neće biti trave u skladištu. Divovi će morati da haraju po
niziji, samo danju, u pratnji sadruga. I demoni bi mogli da nađu krmu. Mora da
zatvorenici vampira umiru na putu kući.
Progovorila je Tužna Cev. "Struja ne može da poteče bez izvesnih neobičnih
materijala."
 Valavirgilin nije poskočila, nije se osvrnula oko sebe. "Znam."
"Neobično. Nešto žice mora da je preživelo pad gradova, ili je kasnije stiglo
pod Luk. Gde je jedan crveni pastir mogao da nađe tako nešto?"
"Mislim u mom zavežljaju", odvrati Valavirgilin. Demoni znaju sve tajne.
"Dobro po Tegera. Inače bi umro na reci."
"Da."
Valavirgilin prekide tišinu: "Luis Vu mi je ostavio gomilu - ima neki dugačak
naziv - superprovodne tkanine. Trampila sam je sa porodicama graditelja gradova
u jednom lebdećem gradu. Oni su je koristili da poprave svoja svetla i
kondenzatore vode.
I tako sam se obogatila. Uzela sam Tarabliliasta za para. Rodila troje dece.
Uložila sam u projekat koji mi je Luis Vu opisao. Plastika. Tarabliliast me nikada
nije prekoreo što sam straćila naš novac." Osim jednom, setila se. "Konačno, to je
bilo moje bogatstvo. On je malo šta uneo u parenje."
"Ta plastika." Tužna Cev je tu reč izgovorila savršeno oponašajući Valavirgilin
izgovor. "Ima li naziv na našim jezicima?"
"Mislim da ne. Luis je opisao ono što se može dobiti od odvratnih otpadaka pri
spravljanju goriva. Bez mirisa. Može da uzme bilo koji oblik. Pokazao mi je
nekoliko plastičnih stvari. Inače sam nagađala.
Laboratorije Tarbavala postigle su rezultate... Dale odgovore... Ništa što smo
mogli da prodamo. Tarb i naši roditelji vode računa o našoj deci dok se ja dovijam
da dođem do novca kako bi cela ta naša stvar dejstvovala. Mislila sam da bi mi
dobro došao jedan trgovački pohod. Oni koji ubede hominidne kulture da
spravljaju alkohol dobijaju nagradu. Trgovina je dodatni prihod."
"Koliko si već dugo odsutna?"
"Skoro deset falana."
"Suviše dugo?"
"Ne znam. Parila sam se. Tarb se nikada nije pogađao oko toga." Vala odmahnu
glavom. "Moram da spavam."
"Ja ću stražariti."
13. SEJVURIN ZAKON

@03 = Grad tkača, 2892.

Luis je bio sam kada se probudio i gladan. Navukao je zip-odelo i izišao kroz
krckavo žbunje.
Selo je delovalo prazno.
Pepeo od sinoćnje vatre još je bio topao. Pronašao je ostatke svog korenja i
rasporio ga. Veoma je ličilo na biljku-jaje. To uopšte nije bio loš doručak.
Podnevno sunce - tako je - ali i izgledalo je kao da je podne, kao da je
proćerdao pola dana. Ukrcao se na svoje teretne ploče i podigao se da osmotri
okolinu. Eno ih tamo, odmah ih je uočio: kometa Sejvur predvodila je rep dece
kroz uzvodni luk.
Sustigao ih je kada su napuštali luk, ostavio teretne ploče i pridružio se povorci.

Išli su duž reke. Luis je crtao karte prstena za njih, i pričao o njegovim
graditeljima i njegovoj starosti, sudbini; pokušao je da im ukaže na to koji su
delovi predstavljali puko nagađanje. Nacrtao je dvostruke superprovodne toroide
koje su pronašli ponovo postavljene na svemirskoj letelici graditelja gradova:
Basardove sabirnice skinute sa postolja na obodnom zidu. Nije ispričao o tome
koliko ga je koštalo da ostale snabde gorivom.
Neki od dečaka su nestali. Sada su se vratili. Pronašli su na stotine ptičjih
gnezda na račvastom drveću. Cela skupina je otrčala, a Luis i Sejvur su polako
krenuli za njima.
Sejvur reče: "Nikako da pohvatam kada spavaš."
"Dugo sam sinoć pričao sa dvojicom koje ti možda nikada nećeš sresti."
"Noćnim narodom? Za njih se kaže da znaju sve i da vladaju svime pod Lukom.
Mrtvi njima pripadaju. Luise, ponekad ugostimo posetioce koji razgovaraju sa
takvima, ali zašto ti to radiš?"
"Razgovaraću sa bilo kim", priznade Luis. "Sejvur, uživao sam. Nešto malo sam
i naučio. Mislim da je dete želelo da priča, a otac ga nije na vreme zaustavio. A
onda je Kovač Melodije odao više, a da toga uopšte nije bio svestan, tako da sada
gotovo znam kako njihovo carstvo komunicira preko svih tih nepreglednih
razdaljina duž Luka."
Sejvur obesi vilicu. Luis žurno dodade: "Nije moja tajna da je otkrijem, Sejvur,
čak ni kada bih je znao. Ipak, oni ne znaju sve. Oni imaju problema, ja imam
problema..."
"Ti ih imaš, da", reče ona oštro. "Jutros se nisi probudio, ali si razgovarao sa
svojim snovima. Šta te muči, Luise?"
Umalo nisu ušetali u eksploziju malih mreža.
Deca su, šunjajući se, opkolila gaj. Sada su mreže letele. Za jedan sat ulovili su
zapanjujući broj ptica veličine goluba.
Tkače, izgleda, nisu zanimala jaja, ali ih je zato Luis desetak pokupio. Ličila su
i na dodir podsećala na sklisku plastiku, poput staklenki za pijenje tečnosti u
bestežinskom stanju, samo bez bradavice. Vredi pokušati.
Sredinom popodneva vratili su se u selo. Dok su deca čerupala ptice, Luis i
Sejvur odšetaše dalje sami. Seli su na ravnu stenu i posmatrali starije tkače kako
potpiruju vatru.
Sejvur ga je ponovo pitala: "Šta muči učitelja?"
Luis se nasmejao. Zar učitelji nemaju nikakvih muka? Ali kako to objasniti
jednom tkaču?
"Dosta davno ispao sam budala. Mora da je Žitelju mreže trebalo četiri do pet
falana da shvati koliko sam bio glup, zašto Luis Vu nije razgovarao s njim. Ali sada
razgovaramo, i nije stvar u tome.
Sejvur, Žitelj mreže zarobio je mene i Hmiija da mu budemo sluge. To je i te
kako vredno prekora, razume se, ali on poseduje poklone kojima može da plati
takvu jednu krađu. Ima seme za žvakanje koje starog hominida može da pretvori u
mladog, a i kzina."
Sejvur je grizla usnu. "U redu. On može. Ali hoće li?"
"Za izvesne protivusluge. Takođe ima uređaj, autodok. On je u stanju da izleči
ozbiljne rane, ožiljke, da vrati izgubljene udove. Isto tako može da otkloni štetu na
koju ne deluje čak ni osnažujući začin.
Sejvur, da bi se obnovio čovek potrebna je izuzetna medicinska tehnika. Ako je
u stanju da me podmladi, verujem da je u stanju i da me učini poslušnim. Hmii i ja
smo bili bedni robovi. Poslednji je u stanju da od mene napravi boljeg slugu.
Savršenog slugu. Do pretprošle noći imao sam izgovor da se ne prepustim
njegovim mašinama. Sada ga nemam."
Sejvur upita: "Da li si ranije bio u njegovim mašinama?"
To je bilo dobro pitanje. "Imao me je u smrznutom snu dve godine. Mogao je da
poradi na meni medicinski. Mogao je da učini šta god je hteo."
"Ali nije."
"Mislim da nije. Ne osećam se nimalo drugačije."
Sejvur je ćutala.
Luis se iznenada nasmejao, okrenuo i zagrlio je. "Nije važno. Raspolutio sam
njegov hiperpogonski motor! Ne može da se vrati zvezdama, i zato mora da spase
Luk. Ako je od mene napravio slugu, onda sam ispao loš sluga."
Sejvur se zagledala u njega, a onda se glasno nasmejala. "Ali, Luise, i ti si se
uhvatio u zamku!"
"Obećao sam." Valavirgilin od mašinskog naroda. "Rekao sam da ću spasiti
Prsten ili umreti pri tom pokušaju."
Sejvur je ćutala.
"Mislio je da pred sobom ima zavisnika od struje." Luis je čuo prazninu u
prevodu: nije postojala odgovarajuća reč za zavisnika od struje u Sejvurinom
jeziku. "Mislio je da ću učiniti sve što bude tražio zarad električne struje koja
prolazi kroz centar zadovoljstva u mom mozgu... kao što bi jedan tkač mogao
prodati svoju slobodu zarad, recimo, alkohola. Nije znao da sam u stanju da je se
odreknem. Sada zna."
Sejvur reče: "Pa šta ako te učini mladim i poslušnim? Ali ako mu prethodno
izričito kažeš da se nećeš obazirati na njegova naređenja?"
"Sejvur. U stanju je da izmeni moj um."
"Ah."
Luis se na trenutak zamislio. Ubrzo reče: "Pametan sam i vredan, i Žitelj mreže
to zna. Ako od mene napravi boljeg slugu, mogao bih postati glup ili spor. Mogu
govoriti sebi da bi bio budala kada bi me mnogo izmenio. To je vraški izazovno.
Bojim se da ću poverovati u to, Sejvur."
"Hoće li održati dato obećanje?"
Još jedno dobro pitanje.
Nesus, odbačen od svoje vrste... Nesus, ludi lutkar, tražio je da se Poslednji
pari s njim, ako se vrati sa Prstena. Poslednji je pristao. I održao je reč.
Ali tu je bila reč o pogodbi među jednakima... Ne, nije. Nesus je smatran ludim,
ludim vekovima.
Lutkari su ispunjavali ugovore sklopljene sa različitim vrstama širom poznatog
svemira.
Zaboravio je na Sejvur; poskočio je kada je progovorila. "Kada bih poverovala
u tvoj ludi, san to bi značilo da si mi vratio mladost, a potom mi je oduzeo. Ali reći
ću ti ovo", dodade ona prekornim glasom. "Što sam starija, to bih više dala da
ponovo budem mlada. Ako nemaš nameru da ikada više imaš posla sa Žiteljem
mreže, to je jedno. Ako, pak, nameravaš, onda je poslednje što želiš da čekaš dok
ne postaneš star i bolestan."
Zaključio je da je sasvim u pravu.

Te noći su skuvali meso - mornari ribu, Luis jaja i rečni korov za koji je otkrio
da je jestiv - i otišli da sede ispod stene.
Luis uhvati sebe da pogledom traži Kovača Melodije u grmlju. Od demona nije
bilo ni traga, ali on će i dalje osluškivati.
Lebdeći industrijski park bio je beživotan kada ga je Luis poslednji put video.
Sada ga je mrena-prozor Poslednjeg prikazivala kako blešti.
"Imaš me", izgovori Luis u prazan vazduh. "Moram znati kako se to dogodilo."
Prizor poskoći...
14. INVAZIJA
Zašiljene kandže počivale su na njenom zglavku. Prošaputala je: "Tužna Cev?"
"Harfista. Moj par budi ostale. Valavirgilin, ovo moraš da vidiš."
Imala je utisak da samo što je sklopila oči. Vala se iskobeljala iz ćebeta. Nije
rekla: 'Bolje da ovo bude važno.' Ostale vrste imale su svoje prioritete; trgovci su
morali da ih nauče.
Crna noć i kiša. Senkovito Gnezdo predstavljalo je zamagljeno sazvežđe.
Harfista se vratio do krstarice. Vast i Biđ su izišli, za njima i Barok. Barok upita:
"Šta je bilo, šefe?"
"Ništa ne vidim."
Varvija se pope do njih. "Mračno je tamo dole, Valavirgilin."
"Znam."
"Rampa. Vala, zaista ne vidiš? I nije samo rampa. Ceo grad se malo spustio.
Flap, Manak je bio u pravu!"
Oni iz krstarice broj dva nahrupiše svi zajedno napolje, zablenuvši se,
ćeretajući. Nisu videli ništa više od Vale. Međutim, Harfista je stajao pored
Varvije i govorio: "Nije naša mašta. Vampiri pokušavaju da skoče na rampu.
Suviše je visoko za njih..."
"Neće proći mnogo udisaja, a oni će uspeti."
"To je Teger!" povika Varvija. "On je to učinio!"
"Ali oni će pohrliti uz rampu!" Vala se pitala: Je li ovo stvarno? Niko nije
mogao da vidi promenu osim Varvije i demona, a čak ni oni nisu mogli da tvrde da
je rampa spuštena.
"Ukrcavaj se!" zaurla Valavirgilin. "Ko se ne ukrca, ostaje! Ukrcajte svoja
vozila i naoružajte se! Idemo gore!"

Teger je ležao na stomaku, gledajući preko ivice doka. Nije video mnogo
vampira. To za njih nije bila dobra teritorija za lov. Njihova jedina lovina bili su
opijeni zatvorenici ispod senke. Nekoliko izgladnelih lovilo je ovde, vampiri
toliko očajni da su pokušavali da uhvate u stupicu životinje zbog njihove krvi.
Tamo dole bilo je mračno i kiša je zamagljivala vidik, ali nema sumnje da su to
bile krstarice. Polako su se kotrljale. Blato i pesak lepili su se za njihove ogromne
točkove.
Četiri vampira nagrnuše na prvu krstaricu, hitri poput sakupljača, i stadoše da se
penju prema upravljačkoj klupi.
Sakupljači ispadoše iz male kule, sa peškirima preko ustiju, i mačevima u
rukama. Parum je izišao otpozadi, vitlajući nekom vrstom buzdovana. U tren oka
osvajači su se pretvorili u molioce. Još jedan trenutak i dvoje ih je bilo mrtvo,
ostali se razbežaše, a Parumov dugački buzdovan potkači jednog u vazduhu...
Šok se lagano peo Tegerovom kičmom. Čekao je na ovo.
Najveći deo dana proveo je tragajući za tablama sa kolima, otvarao ih, ispitivao
šta njihova kola rade. Naučio je da prepoznaje vrstu tabli koje su kontrolisale
osvetljenje. Evo table koja je kontrolisala osvetljenje na strani sa dokovima. Već
je bio postavio Valinu tkaninu. Uključio je dva prekidača, i dok je postao osvetljen
kao da je dan.
Čvrsto zatvorenih očiju, Teger je napipao put do ulice rampe i zašao u tamu.
Zastao je na trenutak da povrati noćni vid. Zatim se osvrnuo.
Osetio je udar kada je rampa dodirnula dno.
Vampiri su napredovali uzastopnim zaokretima na rampi. Nije ih bilo mnogo.
Možda su im nosevi govorili koliko ih malo tamo čeka: jedan mali, usamljeni,
crveni pastir, i nikakva druga lovina.
Teger se posvetio strpljivom paljenju baklje. Kada je zatreperila, odložio ju je i
ponovo pogledao dole.
Otprilike trideset mladih odraslih i mlađarije pelo se prema njemu, ne žureći. O
čemu su razmišljali? Evo puta gde puta nije bilo, ali nema mirisa lovine. Sledi ga,
ali najbolje je da ne budeš prvi. Svetlost, oh, kako boli... Popunjavali su nivo ispod
njega, rukama zaklanjajući lica. Teger se pitao hoće li ih svetla sa doka zadržati.
Zapahnuo ga je miris.
Refleksi su mu govorili: Učini nešto! I refleks ga je pozivao da siđe, ali nije
mogao. Nije mogao. Zamahnuo je bakljom oko glave i zavitlao vatrenu loptu na
nivo ispod sebe. Sva bleda lica su se povukla i većina ih je potrčala nazad niz
rampu. Nekolicina je ostala zarobljena između baklje i svetala na doku.
Teger pobeže.
Na ivici doka nagnuo se nad prazan prostor i stao užurbano da udiše čist vazduh.
Krstarice su sada bile blizu, dve do tri stotine udisaja daleko.
Vampiri su ih požurivali, bilo ih je sve više sa svakim dahom. Ratnici su se
poređali duž pokretnih dasaka. Sakupljači su gurnuli koplja između stubova od
članaka divova trave, dok su divovi trave ispaljivali strele iz samostrela na
udaljenije mete. Teger je čuo duet demona čija je svirka dopirala iz kula topova,
jedva nadjačavajući šapat reke.
Ne čuju se pištolji? Da nije Valavirgilin naredila tišinu kako ne bi prerano
uzbunila gnezdo? Međutim, broj vampira je rastao; gnezdo se budilo na invaziju.
Reka je oticala u tamu, a krstarice su je sledile.
...Tama. Bilo je mračno kao u paklu ispod njega. Vampiri su u tami odlično
videli. Demoni na klupama za upravljanje možda će biti u stanju da izvikuju
pravac, ali ostali će biti slepi.
Mogao je nešto da uradi. Moraće da skupi hrabrost. I biće mu potreban mač.

Valavirgilin je vozila s jednom šakom na rudi, a drugom na pištolju. Barok se

vozio na klupi s njom, licem okrenut pozadi. Udisala je biberlik kroz peškir. Turl je
bio u pravu od početka: trave su bile delotvornije od goriva.
Ispred nje je iskrsnulo belo lice, i ona opali držeći pištolj obema šakama i
uhvativši rudu pre nego što je krstarica mogla da skrene. I ostali pištolji pripucaše.
Barok uze njen pištolj i dodade joj drugi, napunjen.
Buka je naterala vampire da se povuku, i krstarice se otkotrljaše u tamu.
Lebdeća fabrika sijala je iznad nje poput kakvog sazvežđa. Malo šta je videla
ispod njene ivice, ali znala je gde se nalazi rampa i uputila se ka njoj.
Koliko dobro će se boriti ovi odbačeni vampiri sada kada su samo oni mogli da
vide? Vozila je u crni smrad nalik na sva groblja pod Lukom. Odvratnost bi trebalo
da posluži kao odbrana, ali nije. Nije. Kao i uvek, pravi neprijatelj bila je rastuća
potreba za parenjem usred rata.
Harfista je prekinuo svoju sablasnu muziku da bi joj doviknuo: "Šefe! Levo!
Levo, zatim zavi udesno i na rampu. Šefe, ima vampira na rampi!"
Vala skrenu ulevo, u crnilo.
Krstarice su izdržavale. Senke protiv kojih su se borile bila su deca, osakaćeni i
zadržani, ostareli, trudne žene: svi oni koji nisu otišli sa povorkom lovaca. U gluvo
doba noći oni su bili najbudniji. Vala pomisli da sačeka zoru. Ali u zoru će se
vratiti lovci, ma koliko iscrpljeni, biće u snazi i broju; a ovi protiv kojih se sada
bori imaće na raspolaganju pola noći da stignu do Tegera.
Meteori stadoše da padaju ispred nje.
Vampiri koji su šćućureni čekali između Vale i rampe zaskvičaše i otkotrljaše
se u stranu. Počeše da padaju vatrene lopte - baklje - neke su se ugasile, ali šest ih
je i dalje gorelo. Tegerov poklon.
Bila je na rampi, krstarica broj dva odmah iza nje, a vampiri su nadirali sa svih
strana. Jedan je skočio na klupu. Vala ga je raznela i odložila pištolj. Top je
zagrmeo: nalet vatre i šljunka raščistio je rampu ispred nje.
Iza nje, odjednom je zableštalo kao da je sunce palo sa Luka. Pri užasnom sjaju,
vampiri su zaklonili oči i sledili se, glineni golubovi. Pištolji su pripucali i strele
iz samostrela zafijukale svuda oko nje.
Klupa se zatresla. Vala se okrenula dok ju je vampirski miris izluđivao; imala je
samo prazan pištolj da se njime brani. Izobličeno lice jednog pripadnika mašinskog
naroda uzvratilo joj je pogled. Foranajidli, potpuno luda, uhvatila se za klupu sa
sve četiri i zubima.
Vala nastavi da vozi.
Sve u krug. Jedna senka na svetlosti davala je znake obema rukama. Jedna šaka
mahala je mačem. Stigla je na svetlo.
Crveni Teger - nag: zašto? - sklonio se u stranu da propusti krstaricu.
Videla je Varviju kako skače sa krstarice. Naletela je na Tegera takvom silinom
da mu je odleteo mač. Za njim je poletela i Varvijina tunika. Vali nisu više bili
potrebni povici njenih saputnika: bilo je vreme za proslavu, vreme za rišatru.
Neko mora da sačuva razum dovoljno dugo da ih čuva.
Vala se zaustavila na beloj svetlosti doka. Čula je zvuke borbe. Vampiri? Ne,
čula je govor...
Foranajidli je pronašla oca. Dovikivali su smrtne uvrede jedno drugom.
Vala je pokušala da proceni hoće li ubiti jedno drugo. Na trenutak su zastali da
povrate dah. Vala dodirnu njihova ramena - privuci im pažnju, brzo se povuci, brzo
govori - "Forn, nemoj, Baroče, zaista, to je bila moja greška. Naša greška. Bilo ko
od nas mogao je da predvidi šta će se dogoditi. Zar ne možemo da podelimo
krivicu?"
Otac i kćer se zagledaše u nju, zaprepašćeni.
"Nije trebalo da budete zajedno kada su došli vampiri. Trebalo je da vas
razdvojim. Ja sam pogrešila. Zar ne razumete, svi smo se parili. Nismo mogli da se
odupremo. Čit i Kej su trudni. Baroče, oni još ne znaju za tebe i Forn, je li tako?"
Barok promrmlja: "Mislim da ne znaju."
"Ali ne možemo da se vratimo kući!" zacvile Forn.
"Bavi se rišatrom s nekim", reče Vala.
"Šefe, zar ne shvataš..."
"Odmah, blesava devojko. Parum deluje rastreseno. Izbaci to iz krvi kako bi
mogla da razmišljaš. Idi!"
Forn se iznenada nasmejala. "Šta je s tobom, šefe?"
"Moram ovo da privedem kraju. Baroče, nađi Vast..." Ali to je bio Vastin glas.
Vast je bila pronađena, i to ju je pronašlo više mušakaraca. "...ili nekog. Idi."
Gurnula ih je u suprotnim smerovima, i oni odoše.
Sledeći? Crveni su se, izgleda, pomirili. To bi čak moglo i da potraje. Teger
mora da je upoznao moć vampirskog mirisa do sada. Taj je miris još strujao
Valinim mozgom i krvlju, ali upoznala je ona i mnogo jači, i odolela mu. Ovaj, ne
bi se moglo reći da je odolela...
Pred njom je stajalo jedno bledo dete, upola manje od nje, treptalo je, nemo
preklinjući.
Ona zakorači prema njemu.
Strela iz samostrela zarila mu se u grudi. Zaskvičalo je i posrćući otrčalo u
senku.
Vala se okrenula. Bio je to Parum. Ona reče: "Htela sam da upotrebim kundak
pištolja. Bio je suviše mlad da bi širio miris."
Div trave je to prihvatio. "Možda smo dovezli još koga. Nisam video nikoga
osim tog deteta."
"Jesi li proverio tunel?"
"Pronašao sam četiri vampira koje je neko posekao. Mislim da je to Tegerova
lovina."
"To će pomoći."
"Jedna je imala izbijene sve zube. I... šta si to rekla? Tako je, vampiri ne vole
smrad svojih mrtvih. Neće proći pored njih."
"Znači... Uspeli smo. Bezbedni smo."
"Dosta dobro", izjavi Parum i privi je u zagrljaj.

Zabava se bližila kraju.

Vala se trudila da to ne primećuje. Bavila se seksom sa Kejverbrimisom.
Trebalo bi da bude bezbedno. Ionako bi to uradila, ali posle onoga kroz šta je
prošao tokom poslednje polovine noći, pomisli ona, nijedan muškarac ne bi mogao
da napravi dete.
Sunce je bilo zamagljeno srebro između sivobelih oblaka. Svo četvoro
sakupljača zaspalo je na gomili. Demoni su rano ispali i zavukli se pod šatorsko
krilo. Divovi trave su počeli da istražuju jedni druge, izvan ustrojstva rišatre - kao
što su i ona i Kej - a Teger i Varvija su razgovarali, samo razgovarali.
Kejverbrimis se opustio u njenom naručju i ubrzo zaspao.
Vala se izvukla, smotala Kejovu tuniku i gurnula mu je pod glavu. Krenula je -
odšepesala - niz rampu prema crvenima, budno motreći na govor tela; nije joj se
učinilo da imaju nešto protiv.
Ona reče: "Reci, Tegeru. Kako si spustio lebdeću fabriku?"
Teger se ponosno iscerio, isto kao i Varvija, bar se tako učinilo Vali. On reče:
"To je zagonetka. Videćeš komadiće svuda oko sebe. Ima puno bazena i cisterni, i
svi su oni bili prazni kada sam stigao ovamo."
Vala je čekala.
"Graditelji gradova su se ovde nasukali posle pada gradova. Video sam im
kosti. Znamo da su vampiri naselili senku. Mora da su se popeli uz rampu. Šta bi ti
učinila?"
"Razgovarali smo o tome da su nekako uspeli da podignu rampu."
Teger je srećno klimnuo. "Sve cisterne prazne. Ali do pada gradova došlo je
mnogo pre nego što je Luis Vu proključao more. Morali su da imaju zalihu vode,
ali vampiri su ih više zaplašili. I tako su pustili svu vodu da oteče, i grad se
podigao."
"I tako si ti začepio sve cisterne..."
"Na doku je bilo nekih velikih metalnih ploča. Upotrebio sam ih umesto
čepova."
"...i sačekao da ih kiša napuni, i da se grad spusti."
"Da."
"Hvala ti za svetlo."
Teger se nasmeja. "Ha, pomislih da će ti se to dopasti. Zapalio sam sve svoje
baklje i bacio ih. Zatim sam sipao čuturu goriva na vatru."
"I šta sada?"
Teger reče: "Sada se nalazimo tamo gde možemo nešto da učinimo i sada imam
petnaest bistrih prijatelja da nešto smisle."
Vala klimnu. Teger nije znao odgovor, ali on je već postigao čudo.
15. ENERGIJA
Kada se potpuno razdanilo, Teger ih je poveo u ulicu stepeništa da im pokaže
šta je sve otkrio.
To ga je dotuklo. Varvija je uletala u kuće, džungle ukrasnog bilja i u napola
pune bazene za plivanje, a onda se žurno vraćala sa pitanjima. Teger nije mogao da
je sledi; morao je da drži korak sa ostalima. Sakupljači su bili čak i brži od nje, i
mogli su da se uvuku tamo gde nijedan crveni ne bi stao, a potom su se trkom
vraćali da popričaju sa divovima trave.
"Evo, ova trava bi trebalo da ti posluži", Teger reče Vast, jer je ona bila jedina
prisutna od divova trave. Zahvatila je punu šaku, osmehnula mu se i žvačući se
uputila za Perilak i Silakom u jednu polusrušenu kuću. "Nisam video ništa što
pase", reče on Korijak. "Tražio sam balegu. Ništa. Oh, naći ćemo već nešto za jelo.
Ima tkača paučine ako ništa drugo. Jesmo li doneli išta što jede insekte?" Sada se
obraćao Valavirgilin. "Čovek bi pomislio da ovde mora biti životinja koje jedu
biljke, ali uspeo sam da uhvatim samo ptice, i nisam video nijednog insekta.
Vala upita: "Crkotine?"
Naslutio je na šta misli. "Suve stare kosti. Demoni neće jesti dok mi ne umremo
od gladi. Ali našao sam ovo. Jezgričasti plodovi, čitav niz drveća sa jezgričastim
plodovima. Evo."
Vala je ubrala jedan plod i počela da ga jede. Da, izvesno vreme će mašinski
narod moći njima da se hrani. "Tegeru, šta prave ove fabrike?"
"Pronašao sam skladište puno tkanine. Možda to ovde prave, Vala. Zapravo, još
nisam pogledao."
Valu su zanimale fabrike. Pošto je imala pun zavežljaj magične tkanine Luisa
Vua, možda bi mogla da pokrene pojedine motore. Čak i da ne može, ako je sve
isuviše propalo, još je mogla da pronađe čuda stvorena pre pada gradova,
naslagana u fabrikama ili skladištima, koja su čekala da budu prevezena.
Ali Teger mora da je umirao od gladi. Njeni ljudi moraju odmah biti nahranjeni.
Kasnije će potražiti profit. Pošto pronađe načina da siđe dole!
Mala skupila vukla se uz ulicu stepeništa do kugle na vrhu u koju je i ušla.
Ono što je Tegeru delovalo krajnje tajanstveno bilo je sasvim jasno mašinskom
narodu. Barok se osmehnuo i poveo ih džinovskim stepenicama u stražnji deo.
"Sala za bankete", objavi on. "Graditelji gradova su svaštojedi koji kuvaju. Vole
raznovrsnost. Pogledajte svu tu opremu!"
Teger reče: "Sve su to same kutije i površine koje se greju."
"Da, i sto za seckanje."
Iznad ulice stepeništa nalazili su se samo dimnjak i njegovo spiralno stepenište.
Varvija je bila na obodu dimnjaka, mlatarajući nogama po praznom prostoru,
gledajući lebdeći grad-fabriku ispod sebe i zemlje iza toga. Delovala je
nepristojno srećno.
"Vidim pripadnike rečnog naroda kako nam mašu. Rubalabl! Hej, vi tamo,
popnite se ovamo i pokažite im da smo uspeli! Misliće od mene da sam Teger."
Vala se popela spiralnim stepeništem do nje, prošavši pored bronzane paučine
priljubljene uz kamen. Žene su se pomerile duž ivice kako bi napravile mesta
onima koji su pristizali: Korijak, Manak, Parum, Barok. Teger je zastao da prouči
paučinu, a zatim im se i on pridružio.
Postoji nešto u tome kada se nađeš na vrhu... Pa, bilo čega... kao da samim tim
postaješ zapovednik.
Ako ćemo iskreno, Vala nije videla ništa od onog što je bilo najzanimljivije:
vampiri su se rojili u Senkovitom Gnezdu ispod njih i u obližnjim oblastima. Ali
daleko u planinama, tromi, bledi potoci proticali su prolazima. Tekli su uporedo sa
Kućnim-tokom i na kraju postali pojedinačne tačke: na hiljade vampira koji su se
vraćali.
Reka i planine sa snegom na vrhovima presijavale su se, mestimično obasjane
suncem. Bliže njima, dve zdepaste, crne, muške prilike stajale su naspram sjaja.
Vala i ostali mahnuše. Uverivši se da su to oni, Rubalabl i Fadgabladl zaroniše.
Mogla je da vidi ceo kompleks fabrike. Teger je posvuda ostavio upaljena
svetla. Isprekidana linija zelenila spuštala se niz ulicu stepeništa. Zelenilo se nigde
drugde nije pojavljivalo; u blizini dimnjaka ga uopšte nije bilo. Čime se onda hrani
tkač paučine?
Ravni krovovi skladišta i fabrika, zakrivljeni vrhovi rezervoara, svi su bili
sjajno sivi. Jedini izuzetak predstavljale su kuće duž ulice stepeništa, gde su ravne
površine bile zemlja i bazeni, a stepenice su se sivo sjajile.
Parum upita: "Valavirgilin? Vidiš li one sive krovove?"
"Da?"
"Pitam se kako to da svetla još rade. Sve što je ravno u odnosu na sunce je takvo
- sjajnosivo. Ta stvar mora da skladišti sunčevu svetlost."
Teger reče: "Da!"
Parum se osmehnu. "I tebe je to mučilo?"
"Da, ali postalo je očigledno čim si... Da vidimo, nisu dobijali baš mnogo
svetlosti kroz te oblake, ali energija uopšte nije bila korišćena pre nego što sam ja
stigao ovamo. Stotinama falana. To znači..."
"Da može da se istroši. Biće bolje da danju isključujemo svetlo."
"Ploča tegljača bila je te iste boje, pre nego što sam oslobodio kabinu. To je
razlog što je mogla da se podigne. Znači, rasveta je sunčeva svetlost... Da je
isključimo? Parume, zbog čega da štedimo struju?"
"Ne znam", reče Div trave, "ali ne volim rasipanje. Ostavite upaljena svetla oko
doka, tamo gde se vampiri penju. Tako ja mislim."
Teger slegnu ramenima. Odjednom je delovao strašno iscrpljeno. Varvija ga je
odvela, mrmljajući mu nešto u uho.

Ostatak družine nije pronašao ništa vredno pažnje. Ubrzo, poput turista na
odmoru, dovukli su se nazad do krstarica. Većina samo što se nije srušila.
 Sakupljači su morali da spavaju noću. Zato su sada, u podne, svo četvoro bili
sasvim budni, jedini oni od cele skupine. Vala je postavila Manaka i Korijak da
stražare. Zatim se zavukla ispod šatorskog platna.
Tamo je već bila Forn koja je čvrsto spavala, ne samo usled iscrpljenosti, jadna
devojka, već i usled gubitka krvi. Ipak, delovala je smireno. Vala je zamočila
peškir u gorivo i oprala grozne rane na Forninom vratu. Zatim je raširila ćebe i
legla.
Kada je Biđ ušao, samo je sklopila oči da joj ne smeta svetlost.
Biđ je rasprostro dva naramka sveže posečene trave po preostalom prostoru i
sklupčao se. Promrmljao je: "Pametno, ono što je Teger uradio."
"Aha", reče Vala.
"Možda bismo mogli da nastavimo s tim."
"Mm?"
"Šefe, možemo skupiti još vode. Izbušiti rupe u krovovima svih tih fabrika,
rezervoara, bilo čega. Svega što nije krov, zaptiti kako voda ne bi istekla. Raširiti
tkanine u obliku levka. Neka pada kiša. More vode! Ova fabrika potonula bi još
dublje, je li tako? Smrskala vampire."
Može li on biti u pravu? Vala je bila suviše umorna da bi mogla da razmišlja...
"Ne."
"Ko govori?"
"Foranajidli. Ispod nije ravno, Biđ. Postoji struktura veličine uprave u
Središnjem Gradu."
"Oh, flap, tako je, ti si živela tamo dole. Kako je tamo, Forn? Liči li na kip ili na
zgradu? Nešto što možemo da smrskamo?"
Forn je počela da odgovara. Vala je ispuzala napolje na dan, vukući za sobom
ćebe, i zavukla se u tamu kontejnera. Raširila je ćebe i...
Jedan glas reče: "Valavirgilin, ovo je pravo vreme da se zaviri u Senkovito
Gnezdo."
Harfista. "Ne osećam tvoj miris."
"Istraživali smo pre odlaska na spavanje. Postoji niz kuća... videla si ih?... i
bazeni. Predivno. I trava po kojoj smo mogli da se kotrljamo i osušimo."
"Cenim to. Harfisto, ovo je pravo vreme za spavanje."
"Noćni narod takođe spava, šefe. Danju. I ja bih radije spavao." Jedna oštra
kandža uštinu je za bok kako bi potvrdila te reči. "Kao i vampiri. Biće mrtvi
umorni. Možemo ih jednostavno izgurati sa rampe. U stvari, mene zanimaju uslovi
osvetljavanja. Da povedem neke od sakupljača i krenem dole?"
Vala je pokušala da razmišlja. "Dvoje sam postavila da stražare. Uzmi Silaka i
Perilak. Uzmi Kejverbrimisa." On je bar malo odspavao, i a biće im potrebna
različita mišljenja. "Pitaj Biđa. Turlov naslednik će se dobrovoljno prijaviti za
bilo šta. Flap!" Vala sede i posegnu za pištoljem i bacačem plamena. "I mene."

Bilo ih je osmoro: dva pripadnika mašinskog naroda, Biđ, dva sakupljača,

Varvija i demoni. Demoni su išli ispred kruga svetlosti koji je stvarao prigušeni
snop Valinog bacača plamena. Ostali su ih sledili, maskirani i napola zaslepljeni.
Vala je pogledala četiri mrtva vampira. Trebalo bi da pazi kuda staje. Saplela
se... O šaku punu vampirskih zuba, zašiljenih poput zubi crvenih. Nema sumnje,
jedna žena bila je bezuba, upravo onako kako ju je Parum opisao i... Ne samo
raskomadana. Vala se strese.
Tužna Cev nestade s vidika. Vala uvuče vazduh, spremajući se da vikne, ali i
Harfista nestade. Umesto toga, Vala potrča, držeći visoko bacač plamena, i zateče
demone kako stoje nad muškarcem vampira koji se još grčio.
Nastaviše dalje. Jaki mirisi koji su podsećali na trulež probijali su se kroz
biberlik koji je udisala. Vid joj se ipak vraćao.
Skupina se zaustavila tri okretaja niže, dva i po okretaja iznad poda zagađenog
vampirima.
Nepotpuni krug svetlosti osvetljavao je u toj meri Senkovito Gnezdo da je to
čak bilo bolno.
S obe strane Kućnog-toka nalazile su se mrlje tamne zemlje veličine
vlastelinske farme. To je bilo udesno od smera okretanja, tamo gde je reka zalazila
u senku. Na tim mestima rasle su ogromne pečurke i vampiri su živeli ispod njih.
Senkovite farme. Na stotine raznih vrsta gljiva verovatno su ovde rasle pre nego
što su se vampiri uselili. Čudovišne gljive bile su suviše velike da bi ih izgazili.
Pravo ispod njih tle je bilo popločano materijalom sličnim onom koji je
mašinski narod koristio za puteve.
"Vidite, ima sasvim dovoljno svetlosti", veselo reče Tužna Cev.
"Hteo sam da sačekam vetar", požali se Harfista.
Vetar, da. Vala je osetila kako ludilo kola njenom krvlju. Jak miris biberlika bio
je sveden tek na začin za miris parenja. Vetar bi to oduvao. Tamo dole mora da ih
ima na desetine hiljada, pomisli ona, i počeli su da podižu poglede.
Varvija je disala na usta. Varvija je znala da njena volja može biti slomljena.
Kej se povlačio od Vale: sada ništa nije trebalo da im odvuče pažnju. Ostali su,
izgleda, bili u redu. Pokušaj da se usredsrediš! Ta struktura u središtu...
Fontana je predstavljala mnogo toga. Sa strane su se nalazili prozori koji su
gledali na rampu, i mali balkoni bez ograde, a sa spoljašnje strane stepeništa: pre
će biti da su to kancelarije nego prebivališta.
Ravan prostor gledao je prema uzdižućim koncentričnim lukovima, kada se
krene okolo, nešto nalik na stepenike u kupoli za obede. Sedišta. To mora da je bila
pozornica! Gomile istrulele tvari u uglovima mogle su biti zavese; urušavajuće
ravne strukture sigurno su bili potpornji; tanki zid, koji se srušio, otkrivao je
saćaste struktura iza pozornice. Valavirgilin se pitala hoće li ostali pogoditi šta je
to nekada bilo.
Odozgo se slivala voda, vodopad okružen senkovitim džinovima; tok je
krivudao kroz svaki deo strukture i oko njega. Stojeći kipovi naroda graditelja
gradova sipali su vodu iz velikih činija. Voda je oticala niz stražnji deo pozornice,
stalna pozadina. Navodnjavane na ovaj način, gljive živih boja i dalje su rasle iza
struktura kancelarija. Sve je to oticalo kroz lavirint cevi i kanala u Kućni-tok.
Forn je bila u pravu. To planinsko zdanje bilo je veliko poput gradskog središta.
Ne bi možda izdržalo masu lebdeće fabrike, ali bi izdržalo svaku masu vode koju
je ova skupina mogla da sakupi.
"U redu. U redu. Ne možemo spustiti fabriku na njih", reče Perilak. "A šta ako je
sklonimo u stranu? Nešto je zadržava na ovom mestu. Šta ako bismo uspeli da je
oslobodimo? Pustimo je da sklizne u stranu? Vampiri bi pojurili za njom. Zar ne bi
predstavljali sjajne mete?"
Tužna Cev reče: "Ona je bar delimično u pravu. Nešto je zadržava ovde,
nešto..." Prešla je na vlastiti jezik, isto kao i Harfista. Vala se okrenula. Čak ni
demoni možda neće biti u stanju da pokrenu lebdeći grad.
Harfista se vratio na pređašnji jezik. "...kao na dnu činije, najniža tačka na
području magnetne energije. Mogli bismo da izvučemo lebdača iz njega ako
posedujemo dovoljno energije, ali sa dve parne krstarice? Flap, voleo bih da
nikada niste čuli za Luisa Vua."
Kipovi, nizovi prozora, pozornica, isklesan tok vode. "Šta nedostaje?" zapitala
se Vala.
Tužna Cev je čula. "Šefe?"
Vala reče: "Kaži mi šta vidiš."
Žena demon posluša. "Kancelarije. Javne službe, nesumnjivo. Sve su smestili
ovde dole kako ne bi morali da pozivaju politička tela gore. Bina je za držanje
govora i konferencije, ali je istovremeno i pozornica. Ovo je bilo središte
društvenog života."
Harfista reče: "Voleo bih da zavirim i na drugu stranu."
"Šta misliš da ćeš naći?" upita Vala.
"Mislim... podijum. Ova ovde je za predstave - zapravo, nije za držanje govora
ili muziku kada smo već kod toga. Kladim se da je neko dobio nagradu za to kako
je uklopio fontanu u ambijent. Pomislite samo kako bi divno moglo biti kada bismo
uspeli da počistimo vampire odatle."
"Shvatila sam", povika Vala. "Svetla!"
Oči demona zasijaše u njenom pravcu.
"Svetla! Predstave, muzika, govori, ministarstva za ovo i ono, nagrađena
skulptura?" Pesma vampira visoko se izdigla posle Valavirgilinog povika, ali njeni
ratnici su je i dalje slušali. "Niko osim demona ne bi očekivao da se sve to izvodi u
mraku. Varvija, Teger mora znati gde su svetla."
Varvija se potpuno razbudila. "On bi ih sigurno uključio."
"Flap."
"Šefe, prekidači bi mogli biti tamo dole."
"Flap. To bi bilo gadno."
Harfista reče: "Razumem." Pokazivao je naviše. "Varvija, ona tamo skupina
kipova na samom vrhu? Ratnici graditelja gradova visoki tri čovekove visine. Svi
imaju koplja..."
Vala je nazirala hominidna obličja tamo gore, ali ništa više. Prsten dnevne
svetlosti nije dosezao tako visoko.
"Za mene je to samo jedna velika crna mrlja", reče Varvija.
"Tamo su", reče Tužna Cev. "Onaj najviši..."
"Veći od ostalih. Koplje debelo poput moje noge, i nije zašiljeno na vrhu,
jednostavno se proteže pravo u krov. To je cev za energiju. Žao mi je, šefe."
"Flap! Nisu cevi za vodu? Razume se da nisu, imali su neograničenu količinu
vode. U redu. Ali prvo ćemo pretražiti odozgo jer je lakše. Dovedi Tegera da nam
pokaže šta je pronašao. A onda pogledajte tamo gde nije bio."
Varvija je odbila da im dozvoli da probude Tegera. "Šefe, pokazao ti je sve što
zna!"
Harfista i Tužna Cev rano su odustali. Niko nije mogao da očekuje od demona
da pogode gde bi tuđinci-hominidi postavili prekidače za svetlo!
Ostali ratnici raštrkali su se po gradu. Valavirgilin je isekla u trake komad
Luisove tkanine, koja je nekada predstavljala neprocenjivu tajnu, i razdelila ih kao
da su konfete. Igrali su se kutijama i prekidačima koje im je Teger pokazao i uskoro
je grad toliko bleštao da je mogao da konkuriše oblačnom danu.
Tanke trake sjajnog sivila spuštale su se sa sjajno sivih krovova, niz zgrade.
Nekolicina je sledila te linije do mesta gde su se sticale. Kada je Tvuk dovela
Valavirgilin da vidi, ona je pronašla rupu u blizini središta grada širine demonove
noge. Uzmuvala je tragove prašine koje je pronašla unutra i pomirisala prst. Nije
mogla da bude sigurna da je to bio uništen superprovodnik; ali Vala uopšte nije
sumnjala u to šta su pronašli.
Bilo joj je mrsko ono što je moralo da usledi, ali nije bilo pomoći. Taj kanal je
mogao biti visok kao dve desetine čovekove visine. Vala je isekla u trake sve svoje
preostale slojeve tkanine Luisa Vua, svezala ih zajedno, pričvrstila dobijenu nit za
gromadu na zidu i spustila je u rupu dok nije omlitavela.
Šta li je dodirivala, tamo dole, na dnu drške koplja kipa? To bi mogla biti
neprekinuti vod energije. Učinila je šta je mogla. Sada je upotrebila otkinute
grančice da pomeri gornji deo svoje niti do mesta gde su se svi kanali srebrnog
sivila sticali. Taj komad bio je potpuno ravan. Nije bilo ničega za šta bi mogla da
veže nit, ali mogla je da je optereti komadom šuta koji bi jedino troje divova trave
moglo da podigne.
Oblaci su potamneli i uskoro je počela da pada dosadna kiša. Istraživači su
izdubili koliko su mogli, zatim se vratili u oblast dokova. Svaki od njih je pogledao
u ulicu rampi. Divovi trave su poslednji odustali. Ostali su im preneli šta su
pronašli, ali i divovi trave su morali da pogledaju. Senkovito Gnezdo ostalo je u
senci.
16. PAUČINA-UHODA
Neka senka prešla je preko svetla, spustivši se na njegove zatvorene kapke.
Teger samo što se nije probudio, tako da je mogao da uživa u toploti,
opuštenosti, osećanju koje je stvarao dodir Varvijinih leđa prislonjenih uz njegove
grudi i stomak, miris njene dlake. Ako dozvoli sebi da se sasvim razbudi,
razmišljaće o gladi.
Glad. Kako da nahrani Varviju? Ptice strvinari pobegle su od buke, alkoholnih
isparenja i junaka. Tu su bili vampiri - uplašio se od samog mučnog sećanja - ali
čega je ovde bilo za crvene mesojede?
Odagnati vampire. Sići. Loviti.
Po dnevnoj svetlosti sve senke bile su okomite. Mora da se spustila noć, i ovo
mora da su svetla na doku. Ko je to mogao da se kreće unaokolo noću? Teger
otvori oči.
Dvoja krznata leđa uđoše u krug svetlosti i iziđoše iz njega, te se udaljiše niz
obodnu ulicu.
Teger skliznu dalje od Varvije. Pronašao je neko ćebe i pokrio je. Harfista i
Tužna Cev upravo su zavijali u ulicu stepeništa. Teger ih je sledio, šunjajući se.
Demoni su bili tajanstvena rulja. Polagali su pravo na svoje tajne; međutim,
crveni su bili oni koji se šunjaju.
Sjaj veštačke svetlosti obasja pripadnike noćnog naroda. Ostatak Valine posade
pronašao je prekidače koji su promakli Tegeru. Noć je bila njihov elemenat, ali
noćas su demoni bili ti koji su bili napola slepi. Da li će im to smetati? Demoni
sigurno u velikoj meri zavise od mirisa.
Kuće duž ulice stepeništa bile su poređane u cik-cak. Bilo je dovoljno mesta za
skrivanje. Teger se krio iza čvrstih masa, drveća i zidova, prilično zaostavši. Gde
li su demoni?
Upravo izlaze kroz razbijeni prozor, tiho se žaleći na svom govoru. U toj je kući
Teger pronašao celu porodicu kostura. Da li su demoni nanjušili lešinare? Neće
naći ništa osim kostiju.
Na vrhu ulice stepeništa ušli su u salu za bankete u obliku kugle. Ni tamo za njih
nije bilo ničega, priseti se Teger. Čekao je u praznom bazenu, tek malo izvirivši
iznad njegove ivice.
Izišli su i nastavili naviše u senku. Vrh Grada, dimnjak, još je bio u mraku. Hoće
li se popeti na njega da osmotre svoje carstvo? Ali dok je Teger vijugao uz strmu
ulicu stepeništa, nije video senke koje se uzdižu naspram neba. Postao je još
oprezniji.
A onda je začuo jak zvuk. Neko je savijao metal.
Popeo se lestvicama i zagledao preko vrha skladišnog rezervoara hemikalija;
njegova senka se izgubila u lavirintu cevi.
Demoni su se nalazili u podnožju dimnjaka. Još je bilo suviše mračno da bi
video šta to rade. Čuo je kako ritmički seku cigle testerom. Spustio se niz lestvice i
stao krivudajući da se primiče.
Nisu tražili hranu. Šta, onda? Prilazio je iza zida radijatora, i Tužna Cev ga
uhvati za zglavak.
Srećom, nije posegnuo za mačem. Prošaputao je: "Ja sam, Teger."
Tužna Cev doviknu: "To je Teger!" Iscerila mu se u lice i rekla: "Prespavao si
nešto od ovoga. Valavirgilin je sasvim sigurna da moraju postojati svetiljke koje
obasjavaju strukturu ispod nas. Treba ih samo uključiti. I mi tako mislimo, ali
prekidači su tamo dole."
"Šta, u fontani?"
"Fontana, pozornica, kancelarije komande, platforma za govore. Sigurno su
želeli da sami upravljaju osvetljenjem. Valavirgilin je zamenila kabl koji provodi
sunčevu energiju."
"Takođe su nekako morali da silaze tamo dole", primeti Harfista. Popeo se
sasvim nečujno. Demoni su mogli da uče crvene pastire kako da se prišunjaju
plenu. "Pomislih da bismo mogli naći stepenište, nešto za ljude, za posetioce.
Rampa nije za to..."
"Rampa je za vozila. Ljudi bi se osećali ugroženi", reče Tužna Cev.
"I zato smo tražili stepenište duž dimnjaka, pošto već znamo da se spušta daleko
dole, ali Tužna Cev ima bolju ideju."
Teger reče: "Taj dimnjak se spušta do peći."
"Ide do peći po celom gradu. Kanali vode na sve strane, tamo dole. Pogledali
smo." Harfista se isceri, pokazavši velike, četvrtaste zube. "Ideš? Ili više voliš da
se šunjaš za nama?"
Teger odvrati. "Ovde gore nema mnogo zabave, niti nečega što bi moglo da
odvuče pažnju jednom gladnom crvenom."
Harfista reče: "To si rešio. Jeo si..."
"Idemo, onda", žurno reče Tužna Cev, "Mi ćemo te zabaviti." Krenula je niz
stepenike prema trpezariji, u suprotnom smeru od dimnjaka. Držala je Tegera za
zglavak, tako snažno da ne bi mogao da se otrgne.
"Znam šta sam jeo", reče Teger.
"Da, ali kome ćeš reći? Tvom paru?"
"Da."
Tužna Cev zastade na vratima. "Zaista?"
"Svakako da moram reći Varviji."
Harfista reče: "Četiri vampira na rampi. Ubio si troje. Preostala žena, izbio si
joj sve zube i upražnjavao rišatru sa njom, a potom joj odsekao komad mišića.
Očigledno je da si ga morao pojesti."
Teger reče: "Video sam krstarice ispod sebe, kako se približavaju senci. Morao
sam da stignem na rampu i osvetlim vozačima put. Taj miris me je izludeo, glad me
je izluđivala, i uradio sam lude stvari. Ali ipak sam bacio baklje i gorivo."
Na kraju je Harfista bio taj koji se okrenuo.
Jedan ili dva stola se prevrnuše dok su se peli džinovskim stepenicama. Demoni
ovde nisu bili baš spretni. "Pošto je šef ono rekla za svetla", zausti Tužna Cev,
"počela sam da razmišljam o tome šta im je još moglo biti potrebno tamo dole.
Pomislila sam na hranu."
Harfista se izborio sa stepenicama i sačekao ostale da krenu za njim.
U velikoj prostoriji bilo je zagušljivo toplo. "Ne dirajte ništa", reče Teger.
"Trebalo je ovo da isključim."
"Ako možeš da se setiš koji prekidači nisu za svetlo", primeti Tužna Cev.
Teger klimnu. Stao je da izvlači trake Valine tkanine kojom su bili povezani
parovi prekidača, izazivajući pri tom varnice sunčeve energije.
"Ljudi su radili ispod nas, u kancelarijama", reče Harfista. "Ljudi su sedeli u
lukovima oko pozornice. Ljudi su jednostavno posmatrali vodu kako se sliva. Da li
bi ogladneli? Svaštojedi su često gladni."
"Ne ogladne samo svaštojedi. Već i drugi hominidi", reče Tužna Cev. "Možda
je reć o diplomatskim odnosima."
"Meni to izgleda kao nepotrebno zaobilaženje", primeti Teger. "Uhvatiš hranu
dole na površini, podigneš je, odgajiš, dopremiš sa farmi. Šta onda? Očistiš je,
isečeš, pomešaš sa začinima? Dobro. Ali zašto bi je donosili ovamo gore, a onda
ponovo slali dole?"
Tužna Cev uzdahnu. "Crveni je u pravu."
"Da, i mi nismo ništa pronašli; uz to, osvetljenje ovde unutra naprosto je
užasno", reče Harfista. "Dobro sve osmotri, Tegeru." Otvorio je naredna vrata.
Bilo je to skladište koje je Teger već ranije bio istražio. Svetla su bila
uključena na tavanici. Teger je pronašao vrata i ladice na svim nivoima, vrata
visoka kao ruka i manja, ali ih nije ostavio otvorena. Ceo Valin karavan mora da je
ovuda prošao.
Iza tih vrata nalazio se skladišni prostor, u kome nije bilo bogzna čega.
Sasušene biljke, raznih vrsta, od kojih je neke prekrivala plesan.
Harfista reče: "Sakupljači i divovi trave pronašli su ovde neko sasušeno
korenje, i malo šta drugo. Ali svetlo je zaslepljujuće, a ako ga isključimo biće
mračno kao u grobu."
"Harfisto? Zar vi ne vidite u mraku?"
"Noćni narod vidi noću. Pri svetlosti luka. Čak i za vreme oluje nije crno."
Nijedna od ovih vrata na ormanima nisu bila dovoljna da kroz njih prođe ni
kakav sakupljač. "Da li si pronašao još neka vrata?"
"Nijedna čovekove visine."
Jedan veseo glas doviknu: "Šta je sa visećim narodom?"
Teger poskoči. To je bila Varvija!
Gledala ga je sa zida od kutija. "Varvija! Gde si bila?" povika on.
Nasmejala se, polaskana. "Iza tebe od kada si napustio dok. Kada se tvoja
lovina zaustavila, okupala sam se u bazenu kako bih mogla još više da vam se
primaknem."
Harfista reče: "Oštroumno. Naše čulo mirisa bolje je nego što i pretpostavljate.
Pa, hoćeš li da nam se pridružiš u rešavanju naše zagonetke?"
Skočila je. Na leđima je nosila jedan od Valavirgilinih bacača plamena na
alkohol. "Najveći deo sam čula i ponešto sam rešila. Dođite da vidite?"
"Sledimo te."
Varvija ih je povela nazad u vrelinu. "Znate", poče ona, "presna hrana
verovatno je stizala sa dokova, prolazima. Šta god da su ovde radili s njom,
verovatno je u pitanju bila neka hemija, nešto što niko od nas ne bi radio sa
hranom. Ali hrana koja je slata dole morala je biti u malim gomilama."
Tužna Cev upita: "Zaista? Zašto?"
Varvija se provlačila između stolova, toplih površina i vrata. "Gledate
predstavu. Ili igrate igre prevlasti u kojima su ulozi veliki: voda i prava na ispašu.
Ili vaš Turl proriče budućnost vašeg plemena. Odozgo stiže vaša večera, ali pola
viblera u komadu. Spolja je pregoreo, a unutra suv i spržen, upravo onakav kakvog
volite, i ima ga dovoljno za dvadesetoro ljudi, ali vas je dvadeset šest! Šta sada?"
Ovo je smislila pošto je pronašla odgovor, pomisli Teger. Strašno se
zabavljala.
"Borite se za svoj deo. Ili pokušavate da isečete na jednake delove, ali možda
još šestoro pored vas to pokušava. Zaboravljate na predstavu, nadmetanje ili
govor. Glumci se naljute ili, pak, Turl. Međutim, ako dole stižu pojedinačne
porcije, nema otimanja", reče Varvija.
Došli su do malih vrata u zidu, debelih vrata sa prozorom kroz koji su se videle
dve police u kutiji. Varvija je otvorila vrata i zavukla šaku...
Teger povika: "Vrelo!"
"Pipnula sam prvo vrata, ljubavi." Gurnula je stražnji zid kutije i kutija se
zaljuljala. "Gledaj ovo." Zatvorila je vrata i povukla prekidač nadole.
Kutija je propala, ostavivši za sobom prazan prostor.
"Vrata sada ne mogu da se otvore", reče ona i pokaza im.
Harfista upita: "Do koje dubine ide?"
"Trebalo bi da ide do mesta gde žele da hrana stigne. Kada ste o tome pričali,
nikako mi nije bilo jasno zašto bi ljudi morali da silaze sa hranom. Zato sam
dodirnula svaka vrata, i otvorila ona koja nisu bila topla, i ovo nije bilo
pričvršćeno. Zatim sam morala da pronađem neko mesto da stavim traku Valine
tkanine."
Harfista podesi prekidač na srednji položaj, a zatim ga podiže do kraja. "Ta
kutija ne može da izdrži čoveka."
"Može mene, ako izvadimo police."
Isto tako lako mogla bi da izdrži i Tegera. Teger se nije ponudio. Varvijina
zagonetka, Varvijin izbor. Crveni pastiri su pazili da ne zađu na tuđu teritoriju.
Police su lako mogle da se podignu i izvade. Možda su stari graditelji gradova
ponekad slali dole celog izgorelog viblera ili nešto slično. Varvija je pokušala da
se uvuče u nastali prostor, ali nije mogla.
Pripadnici noćnog naroda su je podigli. Kada bi legla na bok, noge i ruke su joj
virile kroz vrata. Na leđa, na lice... Međutim, noge nikako nije mogla dovoljno da
savije. Tegeru pade na pamet da otkine vrh kutije, da vidi da li ima prostora iznad
njega. Ali na kraju ipak reče: "Čak ni posle nekog većeg hirurškog zahvata ne bi se
smestila unutra, i to još sa oružjem."
"Išla bih naga!"
"Nećeš stati", reče Tužna Cev. "Ova kutija je za nekog sakupljača. Probaj kako
god hoćeš, Varvija. Ne žurimo. Harfisto, ljubavi moja, mi smo svoj posao ovde
obavili. Sakupljači se ne bude pre nego što se sasvim razdani."

Pripadnici noćnog naroda su ćaskali, vraćajući se na dok.

Harfista reče: "Trebalo bi da pošaljemo dole nešto pre našeg izaslanika. Bocu
goriva? Tako postavljenu da se prospe? U slučaju da se vampiri nađu između njega
i kutije sa osiguračima. Jedna brza vatrena lopta, buuum."
Teger nije bio raspoložen za razgovor, a Varvija nije ni reč izustila. Uvukli su
se pod svoje šatorsko krilo i gledali Tužnu Cev i Harfistu kako se udaljavaju.
A onda Varvija uhvati Tegerovu šaku i skliznu sa druge strane ispod šatorskog
krila. Tiho su potrčali do mesta na kome su se dokovi sužavali u obodnu ulicu.
"Istraživali smo dok si ti spavao", prošaputa Varvija. "Sledi me."
Teger reče: "Moram nešto da ti kažem."
"O onome na rampi? Čula sam. Ti si poludeo. Ja sam poludela. I dalje smo par.
Ali, ljubavi, ne vidim kako bismo mogli da se vratimo kući."
Teger uzdahnu; laknulo mu je što se toliki košmar mogao rešiti tako lako. "Kuda,
onda?"
"Imam ideju. Dođi."
Trčali su u cik-cak kroz sistem prolaza, peli se kroz i duž cevi, idući stalno
naviše.
Varvija je vodila preko dvorane za bankete, zatim još više, iza dimnjaka, oko
njega, onda su puzali na stomacima, prema zvuku lomljenja metala.
Buka je prestala.
Varvija mu dade znak da se povuče. Ona ustade i istupi napred. "Odlično. Kako
ćete to spustiti?"
Harfista i Tužna Cev završili su sa spuštanjem velike keramičke ploče na
poleđinu. Isekli su ploču ne deblju od dužine prsta; mora da je prilično krhka,
pretpostavila je Varvija. Pročelje je bilo urađeno u bronzanoj paučini složenog
geometrijskog oblika.
Harfista reče: "Mi volimo naše tajne. Osim toga, ova ploča ne ide dole osim na
krstarici. Moraćemo da kažemo šefu. Pa, koliko znate?"
"Videla sam kako je isecate. Pregledala sam je pošto ste odveli Tegera. Šta je
to? Šta će vam?"
Harfista reče: "Mislimo da je to oko i uho, a možda i druga čula. Mislimo da
pripada Luisu Vuu i njegovim saputnicima koji nisu sa Luka."
"Mi mislimo da su oni ti koji su vratili sunce u središte", reče Tužna Cev. "To
bi ih učinilo neizmerno moćnim. Mogli smo da im kažemo kako da iskoriste tu moć,
da smo uspeli da stupimo u vezu s njima..."
"Međutim, Luis Vu je uskočio u nekakvu leteću cev. Kasnije su naši izvori
videli tu cev, ili neku drugu, kako lebdi u blizini Senkovitog Gnezda. Pripadnici
noćnog naroda sa drugih strana izveštavaju da su videli još ovakvih paučina. Mora
da služe za uhođenje."
Varvija upita: "Pokušaćete da pričate s njom?"
"Pokušaćemo. Ako ništa ne odgovori, onda ćemo je odneti tamo gde će videti
ono što želimo da bude viđeno."
"Teger i ja ne možemo da se vratimo kući", pažljivo spomenu Varvija. "Ako bi
se pripadnici noćnog naroda zauzeli za nas i pričali o nama kao o junacima, možda
bismo dobili pristup u neko drugo pleme crvenih pastira. Kad smo već kod toga,
kuda nameravate da putujete?"
Harfista stade da se lajavo smeje. Tužna Cev mu odbrusi. "Budalo! Ne moraju
da idu s nama celim putem. Varvija, mi... Ne, prvo mi ovo reci. Koliki šok možeš
da podneseš?"
Varvija se lecnu. Pojavio se Teger. Više nije imalo smisla kriti se, suviše se
glasno smejao. Reče: "Ako mislite da postoji nešto čime još možete da nas
šokirate, samo napred."
Harfista poče da govori.
17. RAT PROTIV TAME
Ogromna iskošena lica gledala su iz stene. Dvoje crvenih pastira i dvoje još
većih pripadnika noćnog naroda pred publikom su pričali o tajnama koje niko nije
smeo da čuje...
Luis Vu se jedini smejao.
Luis je odvojio pogled od prestave Poslednjeg. Lokalni žitelji mora da su
mislili kako posmatraju bogove koji odlučuju o njihovoj sudbini.
Mornari su pobegli.
Nigde nije video ni Kovača Melodije ni Kazarfa.
Svi tkači okupili su se oko njega, ali većina je pospala. Omamljena deca tkača
pokušavala su da drže otvorene oči. Sutra će misliti da su sanjala. Luis Vu je bio
sam pred ovim ogromnim licima.
Obratio se Poslednjem na intergovoru. "Ti demoni su prešli veliki put da bi
ukrali mrenu. Izgleda da zaista žele da razgovaraju s tobom."
Prizor se izmenio. U treptaju oka pretvorio se u infracrvenu kartu seoskog
bazena: crna voda, bledo svetlucavi tkači pospali po niskim stolovima, jači sjaj
nage kože Luisa Vua... čipkasti sjaj iza njega i još jedan duž većnice.
Kazarf i Kovač Melodije skriveni u visokoj travi. Demoni takođe gledaju. Hoće
li se prepoznati?
Ogromna lica su izbledela. Mrena i njena pozadina od cigle spušteni su u mrak.
Sada je stena predstavljala samo tamni kamen.

Sunce se tek naziralo u obliku svetlog pramena koji bledo sija kroz oblak kada
se Valavirgilin otkotrljala napolje da vidi kakva je to zbrka.
Crveni i demoni predvodili su četiri diva trave koji su nosili ploču od isečene
cigle niz ulicu stepeništa. Ploču od cigala sa bronzanom paučinom razapetom preko
nje. Teška je, ako je suditi po tome kako se kreću. Podigli su je na krstaricu broj
dva i spustili jedan kraj na pokretnu dasku da se odmore.
Demoni počeše da govore. Crveni su hteli da se umešaju, ali nisu dobili priliku.
Kada je ceo razgovor bio obavljen, paučina i njena pozadina počivali su na
podu kontejnera u krstarici broj dva. Pospani sakupljači izišli su da se pridruže
uzbuđenju. Pospani demoni zavlačili su se ispod šatorskog krila. Put nadole izgleda
da je bio skoro čist.

Valavirgilin pomisli kako tamo negde iza crnih oblaka senka sigurno klizi u
stranu kako bi otkrila sunce. Jedina svetlost koja je prodirala kroz oluju bio je
pomamni ples munja.
Četiri sakupljača i Valavirgilin marširali su kroz kišu ka vrhu ulice stepeništa.
Ušli su u kuglu, u pratnji svih hominida osim demona, i stali da se penju preko
džinovskih stepenica ka zapanjujućoj kuhinji.
Silak se uvukao u pokretnu kutiju. Samo su ostali sakupljači znali kako je on bio
izabran. Bacač plamena mu je lako stao u ruke.
"Opali u zid. Ili u vampira, ili u bilo šta", reče mu Manak. Drhtao je, a i držao je
pištolj mašinskog naroda. Za to je morao da upotrebi obe šake. "Silazim odmah
posle tebe samo sa ovim, i kada siđem, hoću svetlo. Želim da vidim šta ide na nas.
Prvo što ćeš uraditi kada se vrata otvore, daćeš mi svetlo."
Zatvorili su vrata za Silakom i spustili prekidač. Bilo je dovoljno svetlosti da
prate podrhtavanje niti; kao i dovoljno buke.
Buka motora prestade.
Čekali su.
Manak je pokušao da pomeri prekidač. Nije reagovao na laki pritisak. Vala ga
je sprečila da upotrebi silu.
Prekidač se sam pomerio, i nit je počela da vibrira. Sačekali su da se kutija
pojavi.
Silak se iskobeljao i udahnuo vazduh kako bi mogao da poviče. "Svetlo!"
zaurlao je. Perilak se baci na njega i čvrsto ga zagrli. Pričao je preko njenog
ramena. "Manače, izvini, ali tabla je bila odmah tu, te pomislih da ću morati možda
na brzinu da odem kada pomerim prekidače i, flap, bio sam u pravu! Upalio sam
sva svetla odjedanput, i..."
Perilak povika: "Upaljena su?"
"Da", odvrati Silak i njegova publika otrča.

Valavirgilin je dahtala i posrtala kada je stigla do ulice rampe. Sakupljači i

crveni su dosta odmakli njoj i ostalim pripadnicima mašinskog naroda. Divovi
trave su tutnjali iza njih.
Svetla u ulici rampe probijala su se kroz kišu. Nagrnuli su niz rampu.
I ispod je bilo svetla i vladala je neopisiva gužva. Svetlo je nemilosrdno
obasjavalo veliku središnju strukturu, pozornicu, prozore, tekuću vodu i sav prostor
oko njih. U Senkovitom Gnezdu bilo je svetlije nego napolju na slabom dnevnom
svetlu. Vampiri uhvaćeni na svetlosti pokušavali su da iziđu. Vampiri koji su se
vraćali iz lova pokušavali su da uđu.
Silak je vikao: "Čim su se svetla upalila, vampiri su potrčali u svim pravcima.
Dve do tri desetine njih zaključilo je da su kancelarije pećina! Postoji veliki
prostor tamo unutra koji gleda na pozornicu s jedne strane i na podijum za držanje
govora sa druge - Harfista je bio u pravu u tom pogledu - a povezan je i sa
kancelarijama. Vampiri su mi prilazili iz tri pravca. Manače, zaglavio sam vrata
pokretne kutije kada sam izišao. Čim sam se spustio dole, shvatio sam da ne želim
da ode bez mene!"
"Ti pohlepni flap-skulptoru, ti!"
"Znam, Manače..."
"Pokupio si svu slavu!"
"...bilo mi je veoma, veoma drago što sam još imao kutiju. Ušli su. Oprljio sam
ih, pošao gore."
 Ubilačka borba rasplamsavala se između vampira koji su hteli da uđu unutra i
onih koji su hteli napolje. Tri zaokreta iznad, divovi trave počeli su da ih bodre.
Kroz koji trenutak počeće da primaju opklade.
Valavirgilin objavi: "Slušajte! Mislim da je ovo najbolji trenutak da iziđemo
napolje. Većina vampira je još napolju u lovu, a većina onih koje ovde imamo su
zaslepljeni i zbunjeni. Ako budemo čekali makar i jednu desetinu dana, lovci će se
vratiti kući i moraćemo da čekamo noć. Suviše sam gladna za to. I zato, idemo
sada!"
Ako sam luda, kažite mi to!
Ćutke su je gledali, dok je ispod njih vrištalo deset hiljada vampira.
"Sada!" zaurla ona i njeni ljudi se dadoše u trk.

Luis je primetio trojicu mornara kako vire preko krova većnice. Bili su hrabri,
ali nisu videli ništa više od Luisa. Prozor u steni pretvorio se u tamni kamen.
Špijunski uređaj Poslednjeg ležao je u tami kontejnera na vagonu sa šest točkova.
Poslednji reče na intergovoru: "Još mogu da ih čujem, Luise, i da ih namirišem."
Tamna stena pretvorila se u tamni prozor. Piersonov lutkar je plesao, a
nepregledno mnoštvo drugih tkalo je ustrojstvo iza njega: tamna šuma jednookih
zmija.
Luis se zabavljao. "Plešeš u mraku?"
Poslednji se brzo okrenuo. "Test spretnosti. Davno, vrlo davno, tama je bila
uobičajena stvar. Sasvim je moguće da tama pohodi bilo koga od nas."
Znači: testirali su jedni druge zarad povlastice parenja, nešto slično veću
plodnosti na Zemlji. Poslednji je zaslađivao svoje veštine. Ali samo je upitao...
"Možeš da čuješ nekoga?"
"Mogu da čujem Valavirgilinu družinu. Iako su vrata na kontejneru zatvorena, i
dalje mogu da razaberem glasove. Organizuju se za odbranu vagona. Sada su
vagoni u pokretu, a vampiri su svuda oko njih. Da li bi da čuješ?"
"Trenutak samo. Pitam se šta naši demoni-posmatrači misle o tvom plesu."
"Mali se sve vreme premešta. Veći ostaje miran. Hoćeš li ga uhvatiti?"
"...Ne."
"Prisloni svog prevodioca uz jezgro mrene. Emitovaću."
Luis krenu kroz plitku vodu ka steni. Ona je ostala krzavi prolaz do plesanja
Piersonovih lutkara u polutami. Jedna crna tačka, nalik na nezgrapno srce, lebdela
je nepridržavana u visini nosa, i Luis gurnu prevodioca naspram nje.
Čuo je glasove, ljudske koje su nadjačavali životinjske, basove koji su prelazili
u tenore i još više, u agoniju, bes i hitnju. Jednom, uzvik iznenađenja i bola, ponovo
vika, a zatim tup udar kada je neko telo palo na samu mrenu. Jednom, razabrao je
Valavirgilin glas; izvikivala je naređenja onako kako to nikada nije radila u
njegovom prisustvu. Inače je sve bilo zbrkana vika.
Vampirsko vrištanje je nestalo na nekoliko minuta. A onda je zaškripalo kao u
paklu i začuo se hladan, muzikalno ubedljiv glas koji baš nije zvučao kao da drži
govor. To se naglo prekinulo i usledila je sablasna tišina.

Vala ih je usmerila nizvodno pošto su se iz suprotnog smera vraćali vampiri iz

lova. Naterala ih je da se kreću još jednu desetinu dana pošto su već bili bezbedni.
Skliske crne glave pojaviše se na površini vode: pripadnici rečnog narod držali su
korak s njima.
Krstarica broj jedan se i dalje kotrljala kada je Biđ širom otvorio varata
kontejnera i ukotrljao se unutra.
Vala je čekala.
Nešto teško se otkotrljao napolje.
Parum. Celog su ga prekrili, kidali ga u trake, dok su prijatelji nasrtali na njih i
odozgo i odozdo. Jedan vampir je zakačio i Perilak. Vala je čekala.
Biđ se popeo kod nje. "Mrtav", reče on. "Perilak ne izgleda loše. Oprao sam
brazgotine gorivom. Da li to uopšte pomaže?"
Vala klimnu, pitajući se hoće li se Tužna Cev i Harfista uvrediti... hoće li
shvatiti zašto je bilo bolje da Parumovo telo ostave strancima nego pripadnicima
noćnog naroda, njihovim prijateljima. Ništa od toga nije pomenula Turlovom
nasledniku. To je bila njegova odluka.
Livada se protezala od reke. Delovala je kao dobro mesto za lov. Valavirgilin
ih je držala na okupu, sve vrste zajedno, i naterala ih je da nose peškirne maske. U
okolini je bilo vampira.
Vala je uzela bale tkanina iz skladišta na doku. Rubalablu i Fudgabladlu je dala
dugačak čaršav od neke koprenaste tvari da njome hvataju ribu. Bili su i te kako
uspešni, tako da su sada imali dovoljno ribe za sve koji su mogli da je jedu.
Divovi trave su pronašli neku prihvatljivu rečnu travu. U okolini je bilo lovine.
Crveni i sakupljači nisu morali da čekaju da se vatra rasplamsa. Pripadnici
mašinskog naroda pripremili su kazan sa korenjem i mesom.
Njena posada je nahranjena.
Valavirgilin je posmatrala svoje ljude dok je čekala. Teger je izgledao mnogo
bolje pošto je ubacio u sebe nešto hrane. Forn i Barok su zajedno spremali večeru.
Da li su se stideli fizičkog dodira, teško je bilo reći.
Tužna Cev i Harfista su klečali na nekih dvadesesetak čovekovih dužina od njih,
i dobro je bilo što su jeli. Demoni su pronašli nekog hominida od naroda ratara,
možda zatočenika vampira koji je pao na povratku u Senkovito Gnezdo. U stvari,
stali su da vuku leš prema logoru, ali su se zaustavili pre nego što su stigli do
njega.
Vampiri su i dalje opsedali prolaze. Privlačilo ih je uzbuđenje oko Senkovitog
gnezda. Vala je znala da će na kraju morati da prođe tuda.
Postepeno, možda samo usled gladi, Valino raspoloženje se smrklo. Drevni hir
nagnao ju je da krene prema demonima.
Tužna Cev ju je videla da dolazi. Prišla joj je, ali ne blizu. "Još nisi jela", reče
ona.
 "Uskoro ću."
"Raspoloženje će ti se popraviti. Umakli smo, Valavirgilin. Slobodni smo, i
možemo da ispričamo priču kojoj nema ravne među hominidima."
"Tužna Cevi, šta smo to mi ovde postigli?"
"Ne shvatam na šta ciljaš?"
"Došli smo. Uspeli da se popnemo. Upotrebili smo najveći deo magične tkanine
Luisa Vua. Uspeli smo da siđemo. Pobili smo nekoliko vampira i ostale isterali na
kišu. Izgubili smo jednu krstaricu i Paruma, i čime još mogu da se pohvalim?"
"Spasili smo Foranajidli. Natovarila si deset čovekovih težina savršeno
sačuvane drevne tkanine na svoju krstaricu."
Vala slegnu rmaenima. Zaista, profitiraće na onome što je pokupila sa dokova, a
u pitanju nije bila samo tkanina. I Forn... Da.
Žena demon je ispustila oglodano rebro i prišla bliže. "Šefe, okončali smo
poplavu vampira."
"Oh, Tužna Cevi. Isterali smo ih napolje. Sada će se raštrkati svuda unaokolo.
Poplava vampira postaće samo još gora."
"Iz pokolenja u pokolenje biće ih sve manje", izjavi smireno žena demon, "kroz
četrdeset do pedeset falana. Hvali se sada. Sačekaj počast."
"Ne vidim zbog čega."
"Valavirgilin, osetila si snagu vampirskog mošusa. Nijedan hominid ne može da
mu se odupre, čak nijedan crveni pastir. Zar ti već nije sinulo da oni takođe luče taj
miris da bi privukli para?"
"Šta?"
"Vampiri luče svoj mošus kada je plen u blizini. Posle jela, vreme je za parenje.
Kada su pronašli pećinu za utočište, tada je takođe došlo vreme za parenje, a u
pećini se mošus koncentriše. To je bio njihov miris za parenje kada su njihovi
preci bili poput naših, i to je njihov miris za parenje i sada. Ali mi smo im oduzeli
utočište i isterali ih na kišu, istu onu kišu koja nije prestala od kada je Luis Vu
proključao more, šefe. Kiša spira miris koji oni luče radi parenja."
Valavirgilin je razmišljala o tome, sve dok nije poverovala. A onda je ustala i
vrisnula. "Prestaće da se pare!"
Dan se bližio kraju. Krstarice se pre noći moraju naći na mestu do koga vampiri
ne mogu da dopru. Ujutro će isprazniti gorivo iz krstarice broj dva kako bi
krstarica broj jedan mogla da stigne kući.
Ona reče: "A vi, vi ste došli do bronzane paučine."
"Negde ispod Luka, Luis Vu može da gleda i čuje kroz to ustrojstvo. Postoji
nešto što moramo pokazati čarobnjaku... ako je čarobnjak još živ i ako mu je stalo
da pogleda, ako paučina još predstavlja prozor."
"Moraćete na nekom drugom mestu da pronađete gorivo", reče ona Tužnoj Cevi.
Žena je smireno klimnula. "Obznanićemo svoje potrebe. Pripadnici noćnog
naroda će obezbediti skladišta goriva celim putem do obodnog zida.
Pretpostavljam da su ti Teger i Varvija rekli: oni će putovati s nama."
 "To nije loša zamisao. Svuda ima crvenih. Naći će negde dom."
"Da."
"Čime predlažeš da kupiš trgovačku krstaricu?"
Ona trepnu. "Ah, legendarna pohlepa mašinskog naroda. Valavirgilin, krstarica
broj dva nam je potrebna da bismo okončali pretnju koja ugrožava sve koji žive
ispod Luka. Dovoljno toga znaš da možeš moje reči shvatiti ozbiljno."
"Ozbiljno, da, ali prevoz vašeg masivnog špijunskog uređaja nije deo našeg
dogovora." Valavirgilin se osmehnula, setivši se pregovora s druge strane
Turlovog zida. Napor s kojim je ubedila pripadnike noćnog naroda da se priključe
njenom napadu na Senkovito Gnezdo! Nije mogla da ih pusti da odšetaju sa topom.
"Prilično ste se namučili da dođete do te špijunske stvarčice Luisa Vua. Hteli
ste da sakrijete tu tajnu od mene, pretpostavljam, ali kako?"
Kada je žena demon slegnula ramenima, to je izgledalo kao da su joj oba
ramena ispala iz zglobova. "Otkud smo mogli znati da nećemo moći samo da
ogulimo paučinu, smotamo je i odemo? Umetnuta je u ciglu, tako da moramo da
obelodanimo svoju potrebu. Valavirgilin, kupićemo tvoju krstaricu." Rekla je
svotu. "Plativo u Središnjem Gradu, od strane bilo kog pripadnika noćnog naroda,
po tvom povratku."
"Prodato." Novac nije bio neki, pa šta? Mnogo pre nego što bi uspela da se vrati
po nju, Tužna Cev bi pribavila gorivo i jednostavno uzela krstaricu broj dva.
"Možda ću morati da to objasnim svojim pretpostavljenima. Hoće li me tvoji
podržati?"
"Tvoji sadruzi mogu da doznaju sve ono što ću ti noćas otkriti. Neke od tajni
koje čuvamo. Ali hajde prvo da se pogostimo, šefe. Zar tvoj obrok još nije gotov?"
Foranajidli je uzviknula dve reči na jeziku kojim se govorilo u Valinom
Središnjem Gradu. "Šefe! Jelo!"
Glad je zarila oštre zube u Valavirgilin stomak. "To je moje tajno ime", reče
ona Tužnoj Cevi; i ode.
18. TROŠKOVI I RASPOREDI

@03 = Grad tkača, 2892.

Čak su i mornari otišli na počinak. Ostali su samo još par toplotnih senki u travi
i Luis Vu da posmatraju ples Poslednjeg.
Korak je sada bio žustar, ali se činilo da Poslednji ni u jednom trenutku nije
ostao bez daha. "Ovo nije gotovo, Luise. Čuo sam ponešto od onoga što su kazali
crvenim pastirima. Pominjali su prelivne planine i probleme sa površinom od
skrita."
"Upotrebi mrenu. Upitaj ih kuda idu."
"Ne, sačuvaću tu tajnu. Neka se pomuče neko vreme pre nego što progovorim.
Da vidimo koliko im je hitno potrebno da privuku tvoju pažnju."
"Moju?"
"Luis Vu koji je proključao okean, O Najpronicljiviji. Oni ne znaju za
Poslednjeg. Luise, pokazuješ vidljive znake propadanja. Želiš li medicinsku negu?"
"Da", odvrati Luis Vu.
Poslednji reče: "U redu. Rizik i trud koje sam uložio da ti pošaljem moju sondu
za gorivo moraju biti nadoknađeni. Imao si slobodne ruke..."
Luis odmahnu rukom. "Nemoj da rizikuješ sondu, može ti zatrebati. Vratiću se
istim putem, dolinom reke Šenti. Neke greške ne moram da ponovim, tako da će ići
malo brže. Jedanaest godina sam dolazio, vraćaću se devet, možda manje. Tako ćeš
imati vremena da prebaciš svoj autodok u prostorije za posadu."
"Luise, ukrcao sam pokretni disk na moju sondu za gorivo. Može da stigne do
tebe kroz jedan okretaj Prstena. U tren oka bićeš na brodu."
"Ta sonda je izvor tvog goriva, Poslednji, i ja..."
"Napunio sam Toplu iglu Istrage, koja je ionako i dalje uglavljena u ohlađenoj
lavi."
"...i ne smem ni da pomislim šta bi od mene tražio kada bih je upotrebio. U
svakom slučaju, prebacićeš autodok u prostorije za posadu ili u pristanište za
lender..."
"To sam već uradio." Prozor se pomerio i Luis je sada gledao u kabinu koju nije
video jedanaest godina. Ogroman kovčeg ispunjavao je nekadašnji njegov i
Hmiijev prostor za vežbanje.
Ovaj, faz. Poslednjem se žurilo. Luis reče: "Ostavio sam Skrivenog Patrijarha
nekoliko hiljada milja nizvodno. Zar ti nisi na njemu ostavio pokretni disk? Mogu
stići do njega za sedam do osam falana."
"Dve godine? Luise, stvari postaju hitne. Prsten je, izgleda, zaražen
zaštitnicima."
"Oh?" Luis Vu je glumio bezazlenost, dok se duboko u sebi osmehivao. Da, sve
se svodi na zaštitnike.
 "Pre nego što je umrla, Tila je kazala da je ostavila jednog živog demona-
zaštitnika zaduženog za obodni zid. Mogu da potvrdim da je Posada za popravke i
dalje aktivna."
"Pokaži mi", reče Luis.
Prozor u steni krenu duž zida visokog hiljadu milja.
Obodni zid predstavljao je friz: oblici planina izrezbareni u obliku reljefa u
nepregledni zid boje Zemljinog meseca. Njegovom dužinom promicale su trake
noći čije je kretanje bilo jedva primetno. Prelivne planine stajale su poput sićušnih
kupa visokih pet do sedam milja duž njegove osnove. Duž vrha ovog poteza
obodnog zida, dvadeset slabih ljubičastih plamenova bilo je upereno put zvezda.
Poslednji reče: "Ovako su izgledali obodni sabirnici kada smo ih prvi put
videli. Isprobavao sam kameru mrene, istu onu koja je sada kod demona. A ovako
pet godina kasnije, pre šest godina..."
Isti prizor, ponovo noć, ali sablasni plamenovi nisu više goreli. "Prsten se tada
već bio vratio na svoje mesto", primeti Luis.
"Oh, da. Ali ostao sam u toku. Luise, nazireš li visinske mlaznike?" Prizor je bio
zumiran. Sada je Luis mogao da razazna mračna usta izlivnih cevi visoko iznad
prelivnih planina, i sablasne oblike mnogo veće nego što je pretpostavljao. Parovi
toroida boje bakra okruživali su sićušne strukove osa dvadeset jedne dvostruke
kupe od fine žice: ogromni Basardovi sabirnici nalik na kosture.
"Pre šest godina?"
"Šest pre nego što sam primetio. Zaokupljen plesom, izgubio sam im trag
najviše za..." Oklevanje. "...jedan falan?"
Usamljen do tačke ludila, zaokupljen plesom sa duhovima. Uboga životinja
krda, nekada tako moćna, sada sasvim sama, odbačena od svojih.
Luis odagna te misli. "Znači, neko je postavio dvadeset prvi motor, onaj koji
smo pronašli na ivici svemirske luke."
"Da, ali ga je prvo kopirao! Evo, pre manje od dve godine..." Dvadeset tri
motora, i dvadeset četvrti nakrivljen, još nije bio postavljen. Luis nije mogao da
vidi šta ga je pokretalo; razabrao je jedino sitna podešavanja kako bi se našao na
pravom mestu.
"Oko moje mrene ne može jasnije. Ali novi motori se proizvode i postavljaju u
svoje kolevke na obodnom zidu. Nije li to dokaz da postoji zaštitnik?"
"Više od jednog", reče Luis. "Proizvodnja, prenos, postavljanje, nadgledanje."
Ponovo oklevanje. "Luise, neki hominidi idu u krdima ili plemenima, ali moji
zapisi kažu da to nije slučaj sa zaštitnicima. Verujem da bih ja mogao da
nadgledam sve te aktivnosti. Isto tako bi mogao i jedan zaštitnik."
"Hmm. A šta je sa odbranom?"
"Ali drugi zaštitnik koristi odbranu od meteora kako bi uništio osvajačke
brodove!"
"Stet."
"A šta je sa nevidljivim stvorenjem koje prati crvenog pastira?"
 "Ne, to ti neće proći. Jedan demon uhodi druge demone. Lokalna politika."
"Luise, razmisli. Videli smo ga kako ulazi u svetilište vampira! Mora da je
zaštitnik, ako vampirski miris ne utiče na njega."
"...Stet. Šta misliš da je on tamo unutra radio?"
"Izgleda da je štitio crvenog pastira. Možda je od njegove vrste. Pretpostavljam
da ćemo ga naredni put videti kod reke."
"Aha. Bio je krajnje povučen, a to ne možeš kada si prekriven vampirskim
mirisom. Ali nećemo ga videti jer se tvoja kamera nalazi u spremištu za teret na..."
"Tri zaštitnika, Luise. Šest do osam, ako si ti u pravu. U ratu između Pak
zaštitnika radioaktivnost je uništila njihov svet."
"Jasno mi je na šta ciljaš", smireno reče Luis.
"Zaštitnici raznih vrsta pustili bi deliće Prstena da padnu u međuzvezdani
prostor. Luise, ne možemo sebi dozvoliti dve godine! Ja mogu da pobegnem u
stazis i ostanem tamo do kraja veka Vaseljene. Ti čak ne možeš da stigneš do Tople
igle Istrage!"
"Možda će sarađivati", reče Luis. "Hominidi na Prstenu se slažu. Različite vrste
ne koriste iste resurse, i sve sarađuju sa demonima. Kada jednom upadneš u tu
shemu, u stanju si da se složiš sa svakim."
"Crveni pastiri i divovi trave su ratovali."
"Faz, Poslednji, i jedni i drugi želeli su travu za sebe!"
"Osećam da je situacija kritična."
Luis se protegnuo. Zglobovi su mu zakrckali, a tetive su se bunile čak i protiv
ovog poslepodnevnog umerenog vežbanja.
"Da ti kažem nešto", poče on. "Pošalji svoju sondu za gorivo do mesta gde sam
ostavio Skrivenog Patrijarha. On će za tebe biti velika lepa meta. Vratiću se
nizvodno da vidim da li naši prijatelji graditelji gradova žele ponovo da nam se
pridruže. Osam falana, dve zemaljske godine, jedna tvoja. A onda, ako uspemo da
se dogovorimo, prihvatiću tvoju medicinsku negu."
Poslednji reče: "Dogovor?"
"Razradiću ugovor."
"Nisi u prilici da se cenkaš."
"Javi mi ako se predomisliš", reče Luis. Ustao je i uputio se nazad kroz reku...
čekajući da čuje muzički vrisak iza sebe. Nije usledio.

Luis se sporo budio, mamuran od nedostatka sna. Sejvur se odlično osećala,

meškoljila se uz njega. On upita: "Da li tkači upražnjavaju rišatru po danu?"
"Ako možemo da biramo, da."
"Stet." Luis pokrenu ruke i stade da provlači šake kroz njeno krzno. "Lepo."
"Hvala." Opružila se pored njega. Prstima mu je milovala skalp, timareći ono
malo kose što je uspela da nađe. Lako su prešli na rišatru. Na neki način, to je bio
veličanstven način života.
Ubrzo se Sejvur malo odmakla da ga pogleda. "Umoran ili ne, deluješ veoma
opušteno."
"Mislim da ga imam."

Noć.
"Sastavio sam ugovor", izjavi Poslednji
"I ja sam", reče Luis. Podigao je svog prevodioca. "U memoriji je, uglavnom u
vidu beležaka."
"Ne mogu to da pročitam. Moraćemo da radimo odavde." Stena iznenada zasija
iskucanim redovima, crno na belom, virtuelna tastatura viša od samog Luisa.
Publika je zadivljeno zamrmljala. Većina seljana sedela je oko Luisa. Luis se
pitao šta li oni misle da vide.
Celo popodne pravio je beleške za svoj ugovor. Kada bi, umesto da kao polaznu
tačku uzme svoj ugovor, uzeo ugovor Poslednjeg, to bi predstavljalo narušavanje
osnovnog načela pregovaranja. Luisu to nije bila namera.
Međutim, drugo načelo govorilo je da pregovarač nikada ne sme priznati da je u
stisci. Luis upita na intergovoru: "Kako ovo radi?"
"Lako", odvrati Poslednji. "Levo za kursor, desno za kucanje."
Luis je probao, mlatarajući rukama poput kakvog spretnog dirigenta. Mentalna
ustrojstva mogu zahtevati izmene... Luis je to izbrisao i napisao: Mantalna
ustrojstva ne smeju biti izmenjena ni po koju cenu. Deo o PLAĆANJU delovao je
razumno: biće mu naplaćeno kao da je bio lečen u bolnicama u sistemu Sola, što će
odraditi, s tim što u službi neće provesti više od dvanaest godina.
Stani... "Osnažujući začin i standardna tehnologija?"
"Nipošto."
"Šta onda, opiti lutkara?"
"Pokušao sam da opišem ono što mi stoji na raspolaganju, modifikovan ARM
X-program."
"Ne možeš izračunati koliko će to da košta na osnovu honorara koji se naplaćaju
u nekoj bolnici Sola! Tvoj sistem će mi podariti još trideset godina života, grubo
govoreći, je li tako? Služiću ti sedam godina pošto iziđem iz autodoka."
"Dvanaest! Luise, posle ovoga ćeš ponovo imati dvadeset godina! Dobićeš još
pedeset godina tokom kojih ti uopšte neće biti potrebna medicinska nega!"
"A šta je sa rizikom kome ćeš me izložiti? Biću srećan ako dobijem pedeset
dobrih dana, i ti to znaš. Zbog toga sam prvenstveno i otišao na sabatikl. Sedam."
"Stet."
Luis pokaza svojim levim kažiprstom, kursorom. Utrošeno vreme će se računati
samo za diskretne akcije preduzete po nalogu Poslednjeg. "Kakav je sad pa ovo
flap? Šta je sa vremenom za konsultacije? Vremenom za putovanja? Akcijama
obavljenim bez konsultacije s tobom jer neće biti vremena za to? Podsvesnim
rešavanjem problema za vreme sna?"
"Dopiši i to."
"Tvoje pobude su sumnjive. Nijedan pošteni entitet ne bi to pokušao."
 "Tako ti je to kod pregovaranja, Luise."
"Ti ćeš mene da učiš kako se pregovara? Stet." Luis je izbrisao uvredljivu
rečenicu, a onda je iskucao jednim prstom po vazduhu. Pružanje usluga će se
okončati sedam godina po prihvatanju ovog ugovora. Nije se obazreo na
uznemireno skvičanje. "Sada mi još treba klauzula koja će me zaštiti da ne budem
pretvoren u boljeg slugu. Ovde ne vidim ništa slično."
Tekst se sam dodao. Luis ga je kraće vreme posmatrao, zatim reče: "Ne."
"Napiši, onda."
"Ne. Možeš li smisliti bilo koji način da dođeš do kopije mog ugovora?"
"Ne."
"Onda će to morati da sačeka dok ne stignem do Skrivenog Patrijarha. Krećem
sutra."
"Stani! Luise, sasvim te lako mogu naći ovde."
"Poslednji, mislim da ću morati da insistiram na tome da ti prihvatiš moj
ugovor, a ne ja tvoj. Ako ne možeš da ga pročitaš, kako onda da predložiš izmene?"
"Moraš mi ga pročitati naglas."
"Sutra. Nešto drugo me muči. Koliko ti treba da oblikuješ pramen iz sunca i
potom aktiviraš supertermalni laserski efekat?"
"Dva sata, ponekad tri. U zavisnosti od uslova."
"Tri broda su prošla kroz Božju Pesnicu, nedaleko odavde, i neko ih je razneo.
Jedan se spustio na suprotnu stranu Prstena i nešto ga je raznelo. Da li za to treba
više vremena? Uz ubrzanu reprodukciju nisam mogao da razaberem."
"Pogledaću."

Luis se kasno probudio. Sejvur i deca su već bili otišli. Ništa jestivo nije
preostalo od prošle noći. Luis je radio u blizini prazne jame u kojoj je bila
zapaljena vatra.
Nikakav entitet ili proces neće izmeniti ustrojstvo misli Luisa Vua medicinskim
ili hemijskim sredstvima niti bilo kakvim drugim sredstvima osim ubeđivanjem dok
je Luis Vu pri punoj svesti i zdravoj pameti. Nikakvi sporazumi do kojih se došlo
dok on nije bio pri punoj svesti i zdravoj pameti neće biti obavezujući.
Razdoblje služenja - Luis precrta 'služenja' - međusobne zavisnosti okončaće se
posle ne više od sedam godina po prihvatanju ovog ugovora. Vuu će biti
dozvoljeno da spava, jede i da se leči ako je potrebno. Hitni slučajevi koji mogu
da ometu ovo slobodno vreme skratiće razdoblje međusobne zavisnosti trostruko.
Kazneni poeni zbog narušavanja... Odmori oko kojih se obe strane dogovore
produžiće razdoblje međusobne zavisnosti... Luis Vu može da odbije svaku naredbu
ako prema njegovoj ličnoj proceni nalog podrazumeva nepotreban rizik,
nepotrebno nanošenje štete lokalnim hominidima, njihovoj kulturi ili njihovom
okruženju, sveopštu štetu Prstenu, ili ako u pitanju budu očita narušavanja etike.
Nekoliko stvari oko kojih se mogu sporiti nisu na odmet.
Strašno je ogladneo. Znao je gde može da pronađe još korenja. Luis se hitro
popeo na teretnu ploču da bi potražio stazu, i video je decu kako mile u gornjem
delu šume s druge strane reke Šenti.
Sejvur je pronašla dve velike gljive različitih vrsta, a deca su ubila ljuskara
koji hoda po tlu, velikog poput zeca. Sa zanimanjem su posmatrali dok ih je Luis
zamatao u lišće, a zatim oblagao vlažnom glinom. Izvadio je svoju bateriju iz
zabravljene kutije na teretnoj ploči. Podesivši snop na mikrotalasno područje,
široki otvor, srednju jačinu, grejao je glinu dok nije počela da se puši. Zatim je
brižljivo ponovo zaključao bateriju. Bila je to opasna stvar da bi je samo negde
odložio.
"Stril, Paralde, ne dajte ostalima da priđu glini. Opeći ćete se. Sejvur? Želim
nešto da ti poklonim na rastanku."
"Luise, zar ćemo se rastati?"
"Žitelj mreže poslao je sondu za gorivo da poprska stenu. Mora da je u blizini.
Očekujem da je dovede ovamo kroz nekoliko časova." Skočio je sa ploča.
"Dozvoli da ti sada ovo pokažem. Pitam se da li da to dam tebi ili celom selu."
Ulegnuća na obodima predstavljala su kontrolne uređaje teretne ploče i bila je
potrebna izvesna snaga da se ona pokrenu. Snaga zaštitnika. Luis je gurnuo vitki
komad žice koji je držao obema šakama. Najniža ploča odvojila se od ostalih i
ostala da lebdi inč iznad trave.
Sejvur upita: "Hoćeš li je pokloniti večeras? Daj je selu, a zaduži mene i
Kidadu. Biću iznenađena kao i svi ostali. Pokaži njemu i meni kako se njome
rukuje, ali nikom drugom, i nijednom posetiocu."
"Stet."
"To je veličanstven poklon, Luise."
"Sejvur, podarila si mi moj život. Bar mislim da je tako. Možda."
"I dalje sumnjaš?"
"Daj mi trenutak." Luis je razbio glinu na jednom kraju humka. Gljive su
izgledale i mirisale kao da su gotove.
Imale su odličan ukus. Razbio je humak do kraja i uverio se da je i puzavac
gotov. Većina mesa nalazila se u predivnim organima, i deca su ga među sobom
podelila. On i Sejvur dobili su po jedan zalogaj od repa.
"Tako je već bolje. Ne razmišljam kako treba kada sam toliko gladan. Vidi sad."
Luis je nacrtao prsten u prašini. "Svetlosti treba trideset dva minuta da prevali
prečnik Prsten i da se vrati." Čuo je prevodioca kako pretvara vremena i
udaljenosti.
"Zaista?"
"Veruj mi. Osam minuta potrebno je snopu sa sunca da stigne do Luka. Šesnaest
minuta da ga prevali, trideset dva da ga prevali i vrati se. Ako tri zvezdana broda
iskoče kroz rupu ovde, u blizini Velikog Okeana, i dva i po sata kasnije budu
uništena, a jedan brod se spusti ovde i bude uništen dva sata kasnije, gde je
napadač?"
Sejvur je proučavala skicu, a onda pokazala. "Ovde, s druge strane Luka. Bilo
mu je potrebno pola sata samo da ugleda prve brodove."
"Ali šta ako je do napada došlo tri sata kasnije?"
Sejvur reče: "To bi značilo da je napadač ovde gde si nacrtao Veliki Okean."
"Aha."

Kada je senka dodirnula sunce, Luis je dovršio ugovor koji je trebalo da ga

zaštiti, ako je lutkar imao nameru da ga poštuje.
Poklonio je teretnu ploču gradu tkača dok se večera krčkala. Proglasili su ga za
noćnog čarobnjaka, vašnešta. Zatim su deca tražila da se voze na ploči dok su se
roditelji zalagali za opreznost. Luis je pokazao Kidadi kako da drži disk na dve
stope od zemlje, što je bilo dovoljno bezbedno.
Posmatrao je Kidadu kako jurca između kuća sa Stril koja je vrištala u
njegovom zagrljaju, nadajući se da neće spaliti tu stvarčicu u veseloj vožnji.
Jednog dana im može zatrebati da podignu nešto teško.
Svetlost je nestajala. Lovci su ubili jednu grabljivicu; meso je odveć nalikovalo
na mačje. Tkači su se poslužili komadima i smestili se da gledaju stenu kada je
osvetlela. Na svojoj gomili ploča kao pravi čarobnjak, Luis je grickao kuvanu trsku
i koren koje je ispekao u glini.
Lutkari su plesali u kovitlacu duginih boja. Luis je gledao sa ostalima, a onda je
upitao na intergovoru: "Da li pirotehnika treba da te omete?"
"Ona je tu zbog ljupkosti. Luise, moraš doći kod mene."
"Šta je sa neustrašivim istrebljivačima vampira?"
"Čujem samo glasove. Krstarice su se razdvojile. Krstarica broj dva je krenula
levo sa mojom mrenom u kontejneru. Crveni pastiri pominju neki entitet koji
muškarac naziva 'Šapat'. Teger smatra da ih je Šapat napustio. Varvija misli da je
on to samo sanjao. Ja mislim da je Šapat naš fantomski zaštitnik. Luise, hoćeš li
doći?"
"Moramo se sporazumeti..."
"Prihvatam tvoj ugovor..."
"Nisi ga video!"
"Prihvatam ga pod uslovom da od ovog trenutka ne unosiš nikakve izmene.
Pošto nisi imao nikakvu preteranu prednost, sigurno je pošten. Moja sonda će stići
kroz dvanaest minuta."
Luis pogleda u nebo. Još se ništa nije videlo. "Gde ću iskočiti?"
"U svom apartmanu na Igli."
Apartmanu? To je bila jedna prostorija, zaključana, koju je delio sa kzinom! "Po
ugovoru mi se vreme računa trostruko u hitnim slučajevima. Da se naoružam?"
"Da."
"Sejvur, izvedi decu iz vode. Poslednji, spusti se u potok. Sećam se da sam
puzao kroz disk koji si podigao radi punjenja gorivom. Bilo je prilično pretrpano."
"Učim, Luise! Postavio sam prenosni disk u punoj veličini na bok sonde,
dovoljno velik za tebe i tvoje teretne ploče."
 Luis pomisli: Srećom da su mi moje igračkice uvek pri ruci za slučaj opasnosti.
To jednom lutkaru ništa ne bi značilo. Izvukao je iz kutije-sefa bateriju-laser i
varijabilni nož, dva moćna oružja. Podesio je snop baterije na uzak, kratki domet,
veliku jačinu. Produžio je oštricu na dve stope, a zatim ju je vratio na stopu i po.
Kada oslabi stisak šake koja drži varijabilni-nož, žičana oštrica iseče sve u
blizini.
Iznad stene se pojavila ljubičastobela svetlost.
Sonda za gorivo spustila se na fuzionom plamenu. Udubljenje u njenom nosu
predstavljalo je sistem za gorivo: filter koji propušta jone vodonika, a uz njega
jednosmerni pokretni disk ne širi od Luisovih kukova. Jedan mnogo veći pokretni
disk bio je postavljen sa strane, kružna ploča nalik na primisao krila.
Tkači su izvikivali 'ooo' i 'aah', sklanjajući se pred talasom pare. Plamen se
ugasio. Kada je Luis dolebdeo iznad sonde, ona je pljusnula dole na svoj plamteći
motor, zatim se okrenula i porinula u vodu.
Voda se zatalasala iznad pokretnog diska.
Znači: bio je na njoj. Luis je isključio podizanje i obreo se pravo unutra.
Krajičkom oka uhvatio je neku senku koja je skočila za njim.
Drugi deo: "PLEŠEM NAJBRŽE ŠTO
MOGU"
19. KVRGAVI ČOVEK

@03 = Topla igla istrage, 2892.

Topla igla istrage bila je sagrađena oko trupa tipa tri Opštih Proizvoda, sa
unutrašnjim zidovima koji su odvajali lutkarskog kapetana od posade tuđinaca. U
poslednje vreme brod je više služio kao obitavalište nego svemirska letelica. Igla
nije mogla da premaši brzinu svetlosti, pošto je Luis Vu skinuo montirani
hiperpogon pre jedanaest godina, iz razloga koji su mu se u to vreme činili dobri.
Sam brod bio je optočen magmom za vreme pregovora sa zaštitnikom koji je
nekada bila Tila Braun.
Tokom tog razdoblja i kasnije, Poslednji je razmestio pokretne diskove po
brodu, središtu za popravke i drugde.
Luis je očekivao da će se pojaviti u odvojenim odajama za posadu. Poslednji
nije morao da predloži, možda nije smeo da rizikuje da ga neko čuje kako predlaže
da Luis brzo dođe.

Lebdeće ploče su se tvrdo spustile. Luis je ublažio udar povivši kolena, ali je
ipak izgubio ravnotežu. Povikao je: "Nešto me..."
Nešto me prati! Poslednji... Ali ovde se toliko toga događalo.
Hiljade Piersonovih lutkara se pomeralo, vrtelo i đilitalo, na sceni levo. To je
moglo da smeta, ali nije. Luis i Hmii su naučili da ne obraćaju pažnju na taj deo
broda. To je bio deo koji je pripadao Poslednjem, a i zid nije bio od stakla. Bio je
od neprobojne materije od koje se pravio trup Opštih Proizvoda.
Ali jedan dvoglavi, tronogi tuđinac, sa ukovrdžanom grivom, ukrašenom
draguljima na formalni način, nalazio se između zida kuhinje i kovčega velikog
poput prenosne kabine oborene na bok.
Neki kvrgavi starac u odeći koja je visila trčao je prema Poslednjem, izbacujući
kolena i laktove.
Skriveni prenosni disk vodio je u odaja Poslednjeg. Poslednji mora da je bio
blizu njega ili na njemu, pomisli Luis. Tamo će biti neugroziv.
Instinkti mora da su bili suviše snažni. Umesto toga Poslednji je okrenuo leđa.
Sve se dogodilo veoma brzo. Luis još nije bio povratio ravnotežu. Poslednji se
okrenuo, glave su se široko razmakle, gledajući unazad, binokularni vid sa
osnovom na tri stopala. Nanišanio je u metu. Stražnja noga mu se povila napred i
sevnula pravo nazad kada je kvrgavi čovek napao.
Šut Poslednjeg bio je dobar, pravo u metu. Luis je čuo metalni udar: kvrgavi
čovek mora da je nosio ploču preko grudi. Oklop ili ne, taj udarac bi bacio u komu
svakog normalnog hominida. Kvrgavi čovek se okrenuo usled udara, stopala su mu
poletela sa poda, jednom šakom uhvatio je članak Poslednjeg u želji da iskoristi
njegov zalet kada se Poslednji povukao da zada još jedan udarac. Kvrgavi čovek
zakorači u stranu, izbegnu kopito i odalami snažno pesnicom po lutkarevoj
ukrašenoj grivi na mestu gde su se dve glave spajale sa torzom.
To je bila lobanja Poslednjeg.
Luis se okretao sa baterijom u ruci. Suviše sporo, suviše nespretno, omamljeni
lutkar mu se nalazio na putu. Nešto ga je udarilo po desnom zglavku, tako da mu je
baterija-laser izletela iz šake. Metalna kugla? Druga mu je izbila varijabilni nož.
Luis se snažno trgnuo ne bi li izbegao žičanu oštricu koja se vrtela.
Poslednji je bio oboren, sklupčan u loptu, sa glavama i vratovima gurnutim
između prednjih nogu. Pod je bio preplavljen vodom do članaka. Baterija koja mu
je ispala bila je potopljena, ali je slala nit svetlosti kroz providni trup Igle ka lavi
sa druge strane.
Žičana oštrica nije prepolovila Luisa. Puka sreća. Ali osećao je da mu se šake i
zglavci tresu od udaraca; bio je izbačen iz ravnoteže, a i kvrgavi mu se približavao.
Zaštitnik!
Luis se skotrljao sa prenosnog diska u ugao i počeo da se pridiže. U desnom
zglavku osećao je bolne damare. Levi mu je bio samo utrnuo.
U prostoru u kome se do malope nalazio, zatreperilo je nešto ogromno na četiri
uda. Uspravilo se, veliko poput kakvog narandžastog medveda, držeći mali top u
ogromnoj šaci.
Kvrgavi se okrenuo u trenu, sagnuo i zamahnuo Luisovim varijabilnim nožem
prema velikom uljezu... kzinu. Kzinovo oružje je odletelo zajedno sa velikim
kandžastim prstima koji su ga i dalje stezali. Kzin se sledio u čučnju i zaurlao.
Kvrgavi je preteći podigao i bateriju.
"Ne mrdajte", reče. "Stanovniče paučine, i ti da nisi mrdnuo. Luise Vu, ostani
gde si. Da li u tvom ugovoru stoji da treba da umreš?"
Usne kvrgavog povukle su se sa desni; desni su toliko očvrsle da su se gotovo
pretvorile u kosti, a vilica se krzavo probila napred. Lice mu je bilo tvrdo, gotovo
nalik na kljun. Govorio je praveći pauze da izbaci vazduh, ali na intergovoru. Kako
je kvrgavi mogao da nauči intergovor? Prisluškujući Poslednjeg?
Ugovor?
Stvarnost je pristizala u talasima, probijajući se kroz bol. Ima jedanaest godina
kako se nije nalazio u ovolikoj nevolji. Uz oklevanje, Luis reče: "Da, pod uslovima
o kojima ću sam da odlučim. Prihvataš li moj ugovor?"
"Da", reče kvrgavi.
Uprkos onome što se ranije dogodilo, to je bilo zaprepašćujuće.
Muškarcu kzinu krv je obilato tekla iz šake na kojoj je ostao samo jedan prst.
Zagrlio je tu ruku, pokušavajući da stegne arterije. Nije skidao pogled sa Luisa.
Reče, takođe na intergovoru: "Šta da radim?"
"Podigni ruku iznad glave. Nastavi da stežeš zglavak. Stisni krvne žile. Ne
pokušavaj da se boriš. To je zaštitnik. Poslednji, ukljući... Poslednji! Isteklo je
vreme za popodnevni odmor. Za sve nas."
Lutkar se odmotao. "Govori, Luise."
 Crni kovčeg... "Tvoj antidok, rekao si da ga možeš podesiti da pomogne kzinu?"
"Da?"
"Učini to. A onda mi možeš ispričati šta se dogodilo. Ja sam na trostrukom
vremenu, uzgred budi rečeno, pošto mi ovo miriše na hitan slučaj."
Poslednji nije bio u najboljoj formi. Reče: "Da izlečim jednog ranjenog,
nepoznatog kzina?"
"Smesta da si to uradio."
"Ali, Luise..."
"Ja sam pod ugovorom! Ovo je za naše dobro. Zar ne shvataš ko mora da je
ovo?"
Lutkar kleknu ispred autodoka i poče da podešava kontrolne uređaje.
Zaštitnik je i dalje držao bateriju i varijabilni nož. Luis nije mogao da smisli
ništa što bi mogao da preduzme, kao što nije znao ni šta će sa čudnim kzinom koji
se iznenada pojavio, ili sa neprestanim treperenjem lutkara koji su plesali i koje je
video krajičkom oka.
Jedna po jedna, tanj, stvar!
Kzin. "Ko si ti?"
"Šegrt."
"Hmiijev sin", pogodi Luis. Zaboravio je kako ogroman postaje muškarac kzin
kada stojiš pored njega. Ovaj nije mogao imati više od jedanaest godina, i još nije
bio narastao do svoje prave visine. "Nemaš pravo ime?"
"Još ne. Najstariji Hmiijev sin. Izazvao sam ga. Borili smo se. Otac pobedio.
Rekao mi: stekni mudrost. Budi uz Luisa Vua. Šegrtuj."
"Auh... Poslednji, koliko ti treba da podesiš autodok na metabolizam kzina?"
"Nekoliko minuta. Podveži kzinu žile."
Luis krenu prema dispenseru, lagano, držeći šake tako da ih zaštitnik može
videti. Desna šaka i zglob bili su mu veoma naduveni. Tu je šaku držao podignutu
iznad glave. Leva šaka mu je bila utrnula, ali poslužiće, pomisli on.
Kuhinjski zid imao je menije za kzinsku i ljudsku kuhinju, dodatke hrane,
sredstva protiv alergija, odeću i druge stvari. Luis nije video apotekarski meni, ali
uopšte nije sumnjao da i on postoji. Poslednji ga je sreo kao zavisnika od struje.
Sigurno mu ne bi pokazao kako da dođe do hemikalija za odvikavanje.
Luis otkuca na tastaturi Sol/Nordijska/formalna i izbor kravata. Odolevši
iskušenju, odabrao je narandžasto-žuti uzorak koji će pristajati kzinu. Čak mu ni
pogled nije skrenuo prema alatki za kopanje trgovaca robljem koju je trakom
prilepio ispod vratanca dispensera pre čitavog jednog životnog veka.
Miris kzina bio je veoma slab. Šegrt mora da se dobro izribao kako se ne bi
osećao dok ga je uhodio, pomisli Luis Vu. Na njegovom narandžastom krznu
nalazile su se tri uporedne brazde preko stomaka. Inače je nosio halovinska
obeležja: oba uha kao da su mu bila umočena u gorku čokoladu, gotovo crna; široka
čokoladna brazda protezala mu se niz leđa, jedna manja čokoladna zapeta krasila
mu je rep i nogu. Bio je niži od Hmiija, čak sedam stopa, ali zato širok kao on:
hibrid. Majka mu je sigurno od drevnih kzina sa Karte Kzina.
Šegrt sede, spustivši ruku tako da je sada postala dostupna. Luis povi debeli
zglavak kravatom, upotrebivši levu šaku i zube. Oticanje krvi smanjilo se na
kapanje.
Kzin promrmlja: "Ko je moj napadač?"
"Tanj ako znam, ali ako bih morao da nagađam... Zdravo, kvrgavi?"
"Govori."
"I Poslednji i ja smo pretpostavili da u središtu za popravke mora postojati
zaštitnik. Obarao si osvajačke brodove. Vreme je jasno govorilo da deluješ
odavde. Poslednji je ostavio prenosne diskove po celom mestu. Zaštitnik je u stanju
tako da reprogramira disk da on bude povezan sa ovim ovde čim ovaj bude
uključen..."
"Da."
"I onda se pojaviš neposredno pre mene. Krajnje precizno. Ja sam ti bio
potreban kao odvlačenje pažnje, a i računao si na lutkareve reflekse. To je
zanimljivo, zar ne, Poslednji? Imao si trenutak da pobegneš, ali si ga iskoristio za
šut?"
"To je stara stvar. U redu, refleksno sam se okrenuo da se borim... pobedio si."
Luis se isceri. Bol više nije bio tako nepodnošljiv, ali bio je ošamućen
endorfinima. Reče: "Šegrte. Ovo je zaštitnik. Pogledaj ga. Svi izgledaju tako
kvrgavo, svi su brilijantni i opasni."
"Meni izgleda kao običan hominid." Kzin zavrte krupnom, krznatom glavom.
"Koliko si me dugo promatrao?" upita Luis.
"Dva dana. Mislio sam da nešto naučim od tebe pre nego što se pokažem."
"Mudrost?"
"Otac te je pominjao. Veruje da je mudrost koju sada poseduje naučio od tebe,
kao i da i ja to mogu. Ali me je primetio jedan od lešinara."
"Dečak?"
"Da. Nazvao si ga Kazarf."
"Razgovarao sam i sa njegovim ocem."
"Dečak i ja smo razgovarali. Njegov otac nije bio daleko, slušao je, misleći da
se dobro sakrio. Ispričao sam ono što znam o tebi. Ne znam tajne koje bi bilo
vredno sakriti. Nisam pominjao Poslednjeg."
"Šta on onda misli - kako smo stigli na Prsten?"
"Misliš na Luk? Rekao sam da si dovezao brod. Nisam pominjao Kazarfu
trenutni prevoz. Nisam poverovao ocu. Kada si povezao prenosne kabine..."
"Prenosne diskove. Prenosne kabine koristimo u poznatom svemiru i u
Patrijaršiji. One su mnogo manje sofisticirane."
"...prenosne diskove. Skočio sam. Iznenadio sam Kazarfa i njegovog oca.
Zapanjeno su zinuli. Iznenađenje!" prošaputa kzin i skljoka se. Zatvorio je oči.
"Poslednji?"
"Spreman. Donesi ga."
 Luis podmetnu rame ispod šegrtovog pazuha i ustade. Šegrt je prikupio toliko
snage da ustane, posrćući ode do hirurške komore i sruči se u nju.
Luis mu olabavi zavoj i malo ispravi kzina. Pronašao je kzinovu odesečenu
šaku, i dve bezvredne polovine teškog metalnog ručnog topa koji je doneo sa
sobom. Podigao je pola šake.
Poslednji je uze u usta. "Spusti poklopac", reče on i stavi šaku u drugi otvor.
Zatim je smotao noge i gurnuo glave između prednjih nogu.
Proživljava šok, pomisli Luis. Kvrgavi upita: "Samoubistvo?"
Jedna glava je izvirila. "Ispoljavam bespomoćnost. Ovo je predaja", reče
Poslednji.
"Predaja, dobro."
Kzin će verovatno biti unutra danima.
Luis je mogao svakog časa da se onesvesti.
Agonija ga je trgnula. Zaštitnikove kvrgave šake pomerale su kosti u Luisovom
desnom zglavku. Luisova druga šaka čvrsto je ščepala zaštitnikovu ruku. Zastenjao
je i zacvileo. Stvarnost je pristizala u talasima bola.
Tek kada se zaštitnik povukao, Luis se setio da potraži njegovo oružje.
Svejedno. Na odori kvrgavka bilo je sijaset raznih džepova, i u jednom od njih
nazreo je bateriju.
Šta mora da uradi pre nego što se ponovo onesvesti?
Ugovor. Izvukao je beležnicu i gurnuo je lutkaru. "Na ovo si pristao. Trebalo bi
naglas da ga pročitaš, pošto se naš sadrug takođe saglasio s tim."
Lutkar uze beležnicu. Druga glava okrenula se prema kvrgavku. "Zašto si to
uradio?"
"Potrebni su mi saveznici koji nisu zaštitnici. Zaštitnici ubijaju jedni druge",
reče kvrgavi. "Mogu vas obavezati formalnim obećanjem koje ide i jednima i
drugima u korist. Čitaj."
Poslednji je pročitao.
Kvrgavi muškarac - ili žena: bio je nešto niži i vitkiji nego što je bila Tila
Braun pošto je postala zaštitnik. Ćelav, tvrda koža, naduveni zglobovi, trouglasto
lice i ispupčena lobanja, sve je to onemogućivalo da se utvrdi pol. Luis pomisli da
može da nazre tragove muških genitalija, ali nije mogao da se zakune u to.
Iza neprobojnog zida plesalo je milion hologramskih lutkara. Poslednji je
sigurno mislio da će se vratiti među njih pre nego što propusti ijedan korak.
"'...ako po njegovoj ličnoj proceni nalog podrazumeva nepotreban rizik...'
Ličnoj proceni?"
Luis se osmehnu i slegnu ramenima.
"...nepotrebno nanošenje štete... očita narušavanja etike...' Lična procena?"
Zaštitnik upita: "Poslednji, hoćeš li se i ti obavezati na isto?"
Poslednji je ozlojeđeno zazviždao. "Ti govoriš o ropstvu! Kako bi mogao da mi
to nadoknadiš? Ja sam Luisu Vuu ponudio život! Ako je to jasno, prihvatam."
Luis više nije mogao da izdrži. Upitao je: "Ko si ti?"
 "Nije mi potrebno ime. Izaberi koje hoćeš."
"Od koje si vrste?"
"Vampir."
"Šališ se."
"Ne."
Luis samo što se nije onesvestio.
Pronašao je medicinski komplet Tile Braun zavaren za najgornju teretnu ploču,
još odavno. Morao je da ustane da bi ga dosegao. Škrgučući zubima od bola,
gurnuo je naduvenu desnu šaku u otvor za postavljanje dijagnoza.
Bol je uminuo. Na ekranu su se pojavila pitanja. Da, želeo je da ostane budan.
Ne, nije mogao da dopuni zalihe raznih lekova... zloslutno dugačak spisak.
Imao je utisak kao da je ostao bez cele desne ruke i ništa drugo ga, zapravo, nije
bolelo. Bio je pri svesti i slobodno je mogao da se poigrava delićima stvarnosti i
da pokušava ponovo da ih sastavi. Obavezao se da služi zaštitniku... Nije li tako?
Zaštitnik se obavezao Luisu, sa ograničenim moćima nad Luisom Vuom. I lutkar se
obavezao, a obavezao se i zaštitniku, prema Luisovom ugovoru.
Mogao je da čuje šta su ostali govorili, ali reči su mu kroz jedno uho ulazile a
kroz drugo izlazile. "Zahteva najhitnije... Osvajači... S druge strane luka."
"ARM i brodovi Patrijaršije", reče Luis. "Kladim se." Politički entiteti će
krenuti u osvajanje: to im je bilo u prirodi. Opis Prstena koji je dao ušao je u
zapise Ujedinjenih Nacija. Hmii je razgovarao sa Patrijarhom. Koje su još
organizacije mogle znati za Prsten? "I Flota svetova?"
"Tako jadno projektovani, tako slabo zaštićeni?" odsvirao je lutkar. "Ti nisu
naši!"
"Da li su ti politički entiteti opasni", upitao je kvrgavi.
Lutkar je smatrao da su beskrajno opasni i rekao je to. Luisu je tutnjalo u glavi
od hemikalija; nije se uključio u razgovor.
"Da li postoji mogućnost da odustanu od svojih planova?"
"Ne. Mogu ti pokazati gde se kriju njihovi međuzvezdani transporteri", reče
Poslednji. "Oni neće učestvovati u invaziji. Čak ni tvoj supertermalni laser koji se
napaja sa sunca neće stići do najudaljenijih meta. Brodovi koji će se spustiti biće
ratni bez hiperpogonskih motora."
"Pokaži mi."
"Iz moje kabine."
Luis se u sebi nasmejao.
Neobeležni prenosni disk prebacivao je samo u kabinu Poslednjeg, i nije
propuštao tuđince. Poslednji bi se našao iza neprobojnog zida. Kakvi su izgledi da
kvrgavi to dozvoli?
Zaštitnik vampir. Luis natera sebe da pokrene usta. "Šta jedeš?"
"Pravim kašu od povrća. Nisam okusio krv već dvadeset osam falana", odvrati
kvrgavi. "Moja glad nije rizična po vas."
"Dobro", reče Luis i na trenutak sklopi oči.
 Čuo je: "Poslednji, samo jednom možeš da raskineš ugovor. Pokaži mi sve
brodove osvajača."
Odgovor Poslednjeg sastojao se od ćurlikave, zviždukave muzike sa nad-
tonovima u subsoničnom basu. Luis naglo otvori oči i vide kako plesači nestaju i
kako ih smenjuju rotirajuće triprostorne zvezdane karte.
Sistem je delovao gotovo prazan osim što se u njemu nalazio Prsten sa svojim
senkovitim kvadratima. Šareno kodirana svetla bleštala su daleko od luka Prstena,
a više manjih iskrica sjatilo se znatno bliže. Luis nije mogao da primeti kretanje u
ovim razmerama, ali činilo se da zauzimaju položaje oko sistema, kao da su tek
postali svesni jedni drugih.
"Moram se vratiti da branim Luk", reče kvrgavi. "Dolazite."
Lutkar se trgnu. "Ali karte su nam na raspolaganju samo ovde, na Toploj igli
istrage!"
"Upravo sam ih video. Idemo."
Luis je ostao sam.
Slika se izmenila kada su iščezli. U kapetanovim odajama nalazio se nekakav
trodimenzioni dijagram kola...
Dosta. Luis položi glavu na naslagane teretne ploče i sklopi oči.

Dremao je, oslanjajući se na naslagane teretne ploče, sa rukom u medicinskom

kompletu. S vremena na vreme trzao se usled gubitka ravnoteže.
Iza krmenog zida nalazio se dok za lender, gotovo prazan od kada je Tila spalila
lender. Luis nije mogao baš da se seti šta se još tamo nalazilo. Spremišta za
skafandere i oklope, razume se, i zaliha prenosnih diskova. Javio mu se neodređeni
utisak da je Poslednji uneo tamo neke promene; imao je jedanaest godina da to
učini.
S leve i desne strane zidovi su bili crni. Igla je bila optočena crnim bazaltom:
ohlađenom magmom.
Mreža linija i tačaka lebdela je s druge strane prednjeg zida, podsećajući na
gnezdo mrava kako bi ga video dubinski radar. Golicala mu je um.
Tačke tamo, i tamo, i tamo. One dve su bile povezane, kao i one tri. Evo, mreža
od njih deset. U daljini, jedna od deset izgleda da je predstavljala dve preklopljene
tačke. Skicirani obrisi u pozadini možda oblikuju kartu.
Mora da to Poslednji pokušava nešto da mu pokaže.
Kada je pritisak u bešici postao jači od straha od bola, Luis je izvukao šaku i
odgegao se do toaleta. Očigledno je još imao medicinskih problema. Posle toga je
popio četvrt galona vode. Pojeo je civilizovanu Cezarevu salatu prvi put za
jedanaest godina, služeći se levom šakom. Neće više jesti, ma šta da pronađe! Toga
mu neće biti žao da se liši.
Pregledao je šaku kojom baš nije bio najzadovoljniji. Otok je splasnuo; kosti su,
izgleda, bile sve na svom mestu.
Još dva puta je napuštao mašinu. Ustrojstvo mu je ponovo zapalo za oko kada se
udaljio od reciklera.
Prenosni diskovi!
Mora da mu je podsvest radila. Ta karta je prikazivala položaje prenosnih
diskova koje je Poslednji prestrojio. Nekoliko ih je bilo razbacano po milionima
kubnih milja središta za popravke. Samo četiri su se nalazila u Toploj igli Istrage.
Jedan mu je bio ispred vrata. Dvostruka tačka mora da je predstavljala sondu za
gorivo u gradu tkača, sa jednim diskom za prenos i drugim za vodonik.
Poslednji mu je ovo ostavio. Luis ju je proučio, spremio u sećanje, pitajući se
koji su mogle biti lutkarevi pobude...
Lutkari koji plešu vratili su se u trenutku kada se pojavio kvrgavi.
Zaštitnik je držao nešto u šaci. Dunuo je u to, posmatrajući Luisovo lice. Muzika
je zatreperila kroz vazduh, zvuk šumskog vetra.
Luisova reakcija mora da nije bila zadovoljavajuća. Zaštitnik je odložio stvar.
Pregledao je Luisa onako kako bi to učinio kakav primitivni lekar, pipkajući ga tu i
tamo da vidi šta ga boli. Uskoro reče: "Neće još dugo."
Luisu nešto pade na pamet. On reče: "Moj kuhinjski zid može biti programiran
da izbacuje krv."
"Hoćeš li je ti prvi piti?"
"Ne, neću. Ja nisam vampir. Poslednji će takođe morati da ponovo napiše
program za kuhinju. Ne, čekaj, dopusti mi da nešto probam."
Luis je kod kuhinjskog zida izbacio virtuelnu tastaturu za kzintsku kuhinju,
označenu tačkama i zapetama, junački jezik. Luis ga je pomalo znao. Prošao je kroz
poduži jelovnik dok ga je kvrgavi posmatrao. Čudovišna kuhinja - ne. Fafnirska
kuhinja? Ne pod tim nazivom. Pokušaj morski život. Eto, pod nazivom planete na
kzintskom, Šašt. Meso, piće, suviše pojedinosti. Pokušaj traži: meso/piće. Četiri
puta. Tri su bile supe, sa šremom kao sastojkom, što je ostavljalo sam šrem.
ODBACI zakone koji se odnose na Šašt/Fafnir, Zemlju, Džinks, Pojas, Zmijski
roj...
Kroz vratanca dispensera iskočila je kugla ispunjena gustom crvenom tečnošću.
Kvrgavi uze kuglu. Uhvatio je Luisovu vilicu brže nego što je ovaj uspeo da
trepne. Stisak mu je bio čelični. "Ti popij", reče on.
Luis poslušno otvori usta. Kvrgavi izbaci malu količinu lepljive crvene tečnosti
u Luisova usta. Ukus mu je bio nepoznat, ali zato je prepoznao miris. Ipak ju je
progutao.
Kvrgavi je pio, gledajući Luisa. "Iznenađuješ me. Zašto si mi napravio krv?"
Jedanaest godina Luis je jeo ono što je uspevao da nađe ili što su nepoznati
hominidi nudili kao hranu. "Nisam gadljiv", reče Luis.
"Jesi."
Iskreno govoreći, od onoga što je namirisao i okusio bilo mu je muka. Reče:
"Držao sam se našeg ugovora koji od mene traži da delam u tvom interesu. Ti si ga
narušio. Prosudio sam da za mene nije da pijem ljudsku krv, i to sam kazao."
Kvrgavi reče: "Medicinski komplet je završio s tobom, je li tako? Navuci
skafander. Pođi sa mnom."
"Skafander. Kuda ćemo?"
Zaštitnik ništa ne reče.
Luis se isceri. Pokazao je kroz providni prednji zid. "Oprema za vakuum,
letelica za spuštanje, vazdušna komora, sve što je Hmiiju i meni moglo biti
potrebno da iziđemo iz ovog broda nalazi se u doku za lender. Tamo mogu da
stignem samo prenosnim diskom. Poslednji nas je držao kao zatočenike."
"Zar niste imali ugovor?"
"Tada ne."
"Naučio sam kako se koriste prenosni diskovi. Dođi ovamo."
Kvrgavi je imao alatke za obijanje brava od tvrdodrveta. Kleknuo je pored
diska i podigao ivicu.
Luis nije mogao da vidi šta radi. Prsti zaštitnika bili su strašno brzi. Video je
kako se u odajama Poslednjeg pojavljuje dijagram prenosnog diska, trepereći.
Zatim je zaštitnik postavio disk na mesto, gurnuo Luisa na njega i krenuo za njim.
Pošto je lender bio uništen, dok za lender bio je uglavnom prazan. Bilo je
skafandera za ljude, kzine i lutkare. Providni zidovi vazdušne komore gledali su na
tunel koji je vodio kroz nekoliko kubnih milja magme, nekorišćen od rata sa Tilom
Braun.
Luis je pogledao prema policama sa oružjem, ali im se nije primakao. Izvukao
je skafander koji je prianjao uz telo i već bio otkopčan na torzu, rukavima i
nogavicama. Neće mu biti potreban širok pojas. Stao je da se uvlači u njega, pa
zastao, uzdahnuvši od bola.
Pre nego što je stigao da zatraži pomoć, zaštitnik se obreo pored njega i stao da
mu uvlači napola izlečenu ruku i šaku u rukav i rukavicu, posle čega je još napravio
povez od kravate koja je poslužila šegrtu da stegne arterije. Povukao je zip na
Luisovom skafandru, pričvrstio mu kacigu na prsten oko vrata i stavio mu bocu sa
vazduhom na leđa. Sačekali su da skafander poprimi oblik Luisovog tela.
Kvrgavi je baratao oko kontrolnih uređaja na velikom prenosnom disku,
teretnom disku. Luis je otpočeo proveravanja. Kamera u šlemu, dotok vazduha,
recikler vazduha, CO i sadržaj vodene pare...
2

Kvrgavi ga je povuče.
20. BREMOVA PRIČA

@03 = Odbrana od meteora u središtu za popravke, 2892.

Karta Marsa uzdizala se četrdeset milja iznad Velikog Okeana - projekcija

severnog pola u razmeri jedan prema jedan. Sa donje strane Prstena nije bilo ni
traga Karti Marsa, jer je cela ta okrugla kapa visine četrdeset milja bila šuplja.
Luis je video nepregledne prazne prostore unutar središta za popravke, ali u
ovome nikada nije bio. Bio je ogroman i mračan. Stolice nalik na kosture
opremljene pokretnim tastaturama protezale su se duž dugačkih brodobrana.
Elipsoidni zid predstavljao je ekran visok trideset stopa. Jedina svetlost dopirala
je sa ekrana: prizor lokalnog neba koje je obmotavalo Prsten.
U sistemu Prstena nije bilo planeta ni asteroida. Inženjeri Prstena mora da su ih
sve počistili ili su ih upotrebili kao građu. Prstenov obod, na kome je vladala noć,
bio je bled spram crne pozadine. Zvezde pojačanog sjaja su sijale, kao i četiri
sićušna zelena kruga: kursori.
"Pronašao sam još četiri", prijavi Poslednji. Nalazio se kod zida od nezgrapnih,
zveketavih svetala, brojčanika i prekidača. Sada je Luis prepoznao mesto na kome
se nalazio. Ovo je bio sistem koji je obrnuo magnetno polje sunca. Video je ovaj
prizor na holo projekciji, pre jedanaest godina, kada je Poslednji upravljao
odbranom od meteora.
Vazduh ovde mora da je bio prepun spora drveta života.
Mesto je bilo uredno, osim - hhh?
Sa druge strane nepreglednog poda u gotovo potpunoj tami stajalo je neko
obličje u senci. Obličje nepokretne opasnosti, izobličen ljudski oblik, suviše mršav
i šiljat na pojedinim mestima. Kosti sklepane u pozi za napad.
U senkama iza tih stojećih kostiju kao da je nasumce bila razbacana oprema.
Kasnije. Luis reče: "Treba da završim sa proveravanjem. Da li sam ti istog časa
neophodan?"
Kvrgavi odvrati: "Ne. Poslednji, pokaži mi."
Niko sa Pojasa ne bi povukao čoveka u vakuum pre nego što je ovaj proverio
svoj skafander. To bi naprosto bio ubilački potez. Da li je zaštitnik jednim
pogledom očitao spremnost njegovog skafandra? - pitao se Luis. Nije li možda
zaštitnik stavljao na probu njegovo držanje? Njegovu opremu? Njegov
temperament?
Poslednji se vozio na jednoj od teretnih ploča. Podigao se za jard; glave je
zabio među kontrolne uređaje. Prizor neba bio je zumiran na jednu narandžastu
kuglu označenu crnim tačkama i zapetama. Brod kzina, verovatno star nekoliko
vekova, prepodešen na hiperpogon.
Prizor se skupio, pokrenuo i raširio. Ovaj naredni brod izgledao je velik,
dugačak, i ličio na polugu koja se sporo okretala sa kuglom na bližem kraju. Luis
nije prepoznao tip.
"Zalihe vazduha", poče kvrgavi. "Da se nadoknadi gubitak vazduha preko
obodnih zidova."
"...Da. Obrati pažnju na ovo..." Trepćući zeleni kružić označavao je krater na
proto-kometi. Prizor se raširio, zatim prešao na dubinski-radar, prikazavši nejasnu
strukturu u ledu ispod rošave površine.
Kvrgavi upita: "Koja vrsta je to sagradila?"
"Ne umem da ti kažem", odvrati Poslednji. "Projekti vezani za iskopavanje rude
uvek su nalik tome, liče na sistem korenja neke biljke. Ali ovde..." Još jedna poluga
zarotira - i ukaza se brod iste izrade, viđen sa strane. Poznata mala aerosvemirska
letelica zatupastih krila bila je privezana celom dužinom.
"To su Ujedinjene Nacije, letelica koju je napravila Luisova vrsta."
Luis je završio proveravanja. Skafander je mogao da ga održi u životu
nedeljama, možda mesecima.
"Odlično. Dozvoli meni", reče kvrgavi. Zakoračio je na drugu teretnu ploču i
podigao se. Njegove šake spretno su obavljale ono u čemu lutkareva usta nisu bila
baš najveštija. Drugi ekran bio je osvetljen zatamnjenim prizorom sunca.
Prolazili su minuti. A onda je jedan sjajni pramen počeo da se izdiže, grčeći se
u magnetnim poljima.
Luis reče: "Pretpostavljam da ćeš ih pobiti."
"Tako glase moja uputstva. Dolaze kao osvajači", reče Poslednji.
"I mi smo."
"Da. Jesi li zdrav?"
Luis poče da izvija povezanu šaku. "Prezdravljam. Ionako je to gubljenje
vremena, ako ću već u taj tvoj magični autodok. Šta ste to radili?"
"Uništili smo šest nosača brodova i flotu od trideset dva lendera. To su bili
brodovi najbliži suncu, najranjiviji. Ovi poslednji su tako daleko da ćemo možda
uspeti samo da ih razbesnimo i ništa više. Sklon sam tome da prenebregnem
postrojenja u kometi. Samo ćemo naterati led da proključa. Pronašao sam brod
Tuđinaca na jednoj od najudaljenijih kometa..."
"Tanj! Kvrgavi? Nisi valjda oborio jednog Tuđinca?"
"Poslednji je bio protiv toga."
"Dobro. Oni su veoma krhki, ali imaju tehnologiju koju ne možemo čak ni da
opišemo kako treba. Stoga, oni ne žele ništa što mi imamo, a ono što žele, to
kupuju. Nema svrhe povrediti jednog Tuđinca."
"Dopadaju ti se?"
To je bilo pomalo iznenađujuće pitanje. Luis odvrati: "Da."
"Šta će oni ovde?"
Luis slegnu ramenima u skafanderu. "Nebo je puno planeta. A samo je jedan
Prsten. Tuđinci su znatiželjni."
Solarni pramen i dalje se podizao. "Posmatraj i stavljaj primedbe", reče
kvrgavi Poslednjem. Prsti nalik na nanizane orahe poigravali su preko zida.
 Lutkar je gledao. Reče: "Dobro."
Sve je izgledalo krajnje opušteno. Pramenu će biti potrebni časovi da se
oblikuje. Dejstvo supertermalnog lasera rasprostiraće se minutima pre nego što se
odvoji od pramena. Činilo se da su mete udaljene nekoliko sati pri brzini svetlosti.
Luis je već bio odbacio pomisao na spasavanje u poslednjem trenutku.
Luis Vu nije dugovao baš ništa niti Ujedinjenim Nacijama niti ARM-u. Nije
imao ni obavezu da štiti brodove kzina. Razoružan i povređen, nije mogao da se
meri sa zaštitnikom bilo koje vrste. Znao je da će biti srećan ako sačuva goli život,
pošto se vratio u ovaj ples moći.
Ugovor ga nije obavezivao da spasava lovinu kvrgavka. A oni su zaista došli
kao osvajači.
"Izdvojio sam i osmatračku stanicu. Jedna od mojih", govorio je Poslednji.
"Konzervativcima nipošto neće promaći."
"Tako je. Kvrgavi, u iskušenju sam da te nazovem 'Drakula'. Drakula je bio
arhetip vampira iz priče."
"Slobodno."
"Ne. Otrcano je. Ti si zaštitnik, prvobitni pokretač među vampirima. Hajde da te
zovemo 'Brem'. Možeš li mi reći šta želiš od mene?"
"Želim ono što je najbolje za moju vrstu. Vampiri su suočeni sa tri pretnje, i
svaka od njih odnosi se na sve ispod Luka, uključujući tu i vas."
Kvrgavi je posmatrao Luisovo lice dok je to govorio. "Prva pretnja: ako broj
vampira naraste, iscrpšćemo lovinu. Inteligentni hominidi mogu čak naći načina da
nas unište. Ja ne želim da bilo koja vrsta vampira privuče suviše veliku pažnju. Vi
ne želite da se širimo."
"Vampiri ubice, jesu li to bili tvoji? Ne, to je ludo. To je tvoja vrsta."
"Ne, Luise, nisu. Mora da postoji stotinu različitih vrsta vampira na Prstenu."
"Ah. Gde tvoji žive?"
Brem je to prenebregao. "Luise, nisam ja osnovao Savez Senkovitog Gnezda.
Njihovo rešenje bilo je elegantno, nije li tako?"
"Aha."
"Druga pretnja: osvajači iz svemira ugrožavaju samu strukturu Prstena."
Luis klimnu. "Međuzvezdani ratni brod uvek može da upotrebi udar meteora kao
oružje. Vodite računa o kometama koje padaju."
"Treću pretnju predstavljaju zaštitnici, zbog međusobnih dvoboja."
Luis upita: "Koliko već zaštitnika imamo?"
"Tri ili više koji učestvuju u popravljanju instalacija na obodnom zidu. Može se
učiniti da je svaki od njih za nešto zadužen, ali svi se bave i posmatranjem."
"Koje vrste možeš da nabrojiš?"
"To je važno pitanje, zar ne? Na vlasti će biti vampiri. Svi ostali biće sluge
izabrane među lokalnim vrstama. Luise, može se raspravljati o..."
"Kako je, tanj, došlo do toga da Prsten bude zaražen vampirima-zaštitnicima?"
"To je zapetljana priča, ali zašto da vam je ispričam?"
 Luis se čuvao da ne obaveže sebe ili Poslednjeg da jedan drugome otkrivaju
tajne. Kako da nagna Brema da otkrije svoju? Reče: "To je tvoja stvar. Prvo odluči
šta želiš. Zaključi da li mi to možemo da ti damo. Potom odredi koliko treba da
znamo kako bismo to izveli kako treba."
Kvrgavkova šaka plesala je preko zida. On reče: "Vi čuvate svoje tajne. Zašto
bih ja ispričao svoje? Obavezali ste se na poslušnost u svakom slučaju."
Da vidimo šta ćeš s ovim: "Obaraš brodove. Stet, ali pretpostavi da jedan
promašiš? Nema načina da zaključiš šta će potom preduzeti. Nas trojica, ja, šegrt i
Poslednji, jedini smo tvoji saveznici u blizini. Očekuješ da ćeš, posmatrajući nas,
moći da dokučiš šta će osvajači uraditi. Ali mi nećemo reagovati ako ništa ne
znamo."
Blistavi pramen odvojio se od sunca i stao da se izvija u obliku luka, ali ubrzo
je počeo da se ispravlja, da se sužava. Brem pozva: "Poslednji?"
"Još malo pa će ispupčenje biti na svom mestu."
"Hoćeš li da završiš manevar?"
"Da uništim sva četiri izvora?"
"Ostavi kometu. Luise, kako možeš da reaguješ na odgovarajući način ako znaš
da te gledaju?"
"Kada mene neko posmatra, onda ja uzvraćam istom merom. Imaj to u vidu.
Breme, ko si ti? Kako je jedan vampir dospeo u središte za popravke?"
"Napravio sam kartu svog ulaska."
Luis je čekao.
"Luise, da li si video kako se hominidi ponašaju kada piju gorivo koje spravlja
mašinski narod?"
"I ja sam to radio."
"Ja nikada nisam. Sada moraš zamisliti da si počeo da piješ gorivo sa majčinim
mlekom. Nekoliko desetina falana kasnije probudiš se prvi put trezan, trezan i
pucajući od energije i ambicije.
"Rođen sam... Oblikovan sam pre 7.200 falana. Oko mene su sve sami leševi, na
desetine pripadnika moje vrste, danima mrtvi, i jedno čudno obličje svo kvrgavo. I
ja sam bio sav kvrgav, bezpolan, bilo mi je hladno i bio sam gladan i izubijan u
borbi, ali rešavao sam svet kao jednu veliku zagonetku. Još trojica su se budila,
izmenjena kao i ja."
Luis upita: "Uhvatili ste zaštitnika? Vampiri nisu toliko inteligentni."
"Ovaj je bio rođen zarobljen, stvoren da bi bio sluga."
Stvorio ga je ko...? "Nastavi."
"Grad se nalazio na jednoj okomitoj steni i na velikom stubu. Rođen sam u
njegovoj senci. Uvek smo bili gladni. Rampa je zavijala uz stub do mirisa lovine,
ali uvek bi nas dočekala bodljikava čipka kada bismo pokušali da se popnemo uz
rampu ili pročelje planine. Transporteri su dolazili i odlazili. Nikada nisu koristili
rampu. Pošto smo postali zaštitnici, počeli smo da podozrevamo razloge zbog kojih
su se naši životi odvijali onako kako su se odvijali. Mislim da smo predstavljali
odbranu..."
"Odbrambena čudovišta", reče Luis. "Osvajači bi morali da se suoče sa
vampirima pre nego što naiđu na prave stražare."
"Verovatno", reče kvrgavi. "Nastupila je glad, kada su proizvodi prestali da
stižu u grad. Izgubljen rat, političke igre, razbojnici na putevima, ko bi ga znao? Mi
vampiri smo samo znali da je dotok đubreta gotovo bio prestao, isto kao i vode i
kanalizacije. Oni što su se hranili đubretom otišli su negde drugde, a mi koji smo
preživeli delimično zahvaljujući krvi lešinara počeli smo da umiremo od gladi.
Mnogo dana kasnije podigla se prepreka od žičane čipke i velike kutije stale su
da se kotrljaju niz rampu. Pokušali smo da ih otvorimo i dopremo do krvi koja se
nalazila unutra. Njihovi točkovi su nas pregazili. Neka fantastična ratnica plesala je
oko vozila i ubijala sve koji bi prišli, a ostala je i pošto su vozila otišla, ubijajući
sve koji bi krenuli za njima. Nije se obazirala na naše molbe..."
"Molbe?"
"Bila je imuna na naš miris i nije se obazirala na govor naših tela. To nas je
razbesnelo. Nikada ranije nismo videli zaštitnika. Bili smoo glupi, besni i gladni.
Konačno smo uspeli da oborimo kvrgavu, navalimo na nju i isišemo ono malo krvi
koju nije izgubili u bici, ali još smo bili gladni, tako da smo pili i iz onih koji su
pali. A onda su ostali utonuli u san sličan smrti, isto kao i ja.
Kada sam se probudio, bio sam izmenjen. Ali sećao sam se, i to je već bilo
nešto novo.
Mnogi od nas su probali krv zaštitnika toga dana. Neki su umrli u snu. Probudila
su se četiri zaštitnika. Po mirisu sam prepoznao da je jedna od njih moj omiljeni
par, i tako smo se našli."
"Baš sam se pitao. Da li su vampiri monogamni?"
"Molim?"
"Jednom se pare."
"Ne, Luise. Kada hominid nema miris, to je lovina. Isišem krv iz vena dok
upražnjavam rišatru. Miris mi može reći da neka žena pripada mojoj vrsti i to će je
zaštititi. Ali umirali smo od gladi, Luise, Ona i ja, moj par, kako da je nazovem...?"
To je iznenadilo Luisa, taj žar kojim je Brem pričao priču, a prvobitno je morao
lukavstvom da ga navede da to učini. Da nije možda sada prvi put imao nekoga da
ga sasluša? On reče "En?"
"En i ja posedovali smo dovoljno čvrstu volju da držimo usta zatvorena dok
smo se parili. Razume se, nijednom se nismo parili pošto smo se probudili
izmenjeni, ali sećali smo se da smo verovali jedno drugom."
Sećanje ga je iznenadilo, i Luis se stresao. Verovati jednom vampiru?
Izgledala je kao uspaljeni anđeo, natprirodno poželjna, vampiruša koja je
napala Luisa Vua pre dvanaest godina. Njegove šake u njenim pepeljastoplavim
uvojcima naišli su na suviše kose i suviše malu lobanju. Jedan hominid nije bio u
stanju da proceni šta je, zapravo, vampir sa Prstena.
Luis je primetio da Poslednji sluša: jedna glava bila je nagnuta prema njemu i
Bremu, dok je druga radila po tabli. On reče: "Stet, nastavi."
"Nas četvoro smo istraživali, sa deset rasplođivaća koji su bili suviše mladi da
bi pretrpeli promenu. Moj um je pravio karte usput. Grad Klin predstavljao je
trougao, osnovu je podupiralo pročelje planine, vrh je počivao na velikom stubu, a
taj stub se dalje uzdizao i oblikovao kulu. Razvalili smo vrata i porazbijali
prozore, ali jedini hominidi u gradu bili su zatočeni u kuli. Kada su naši
rasplođivaći bili nahranjeni i više nismo bili u opasnosti da pomremo od gladi,
krenuli smo za mirisom na jedno bolje zaštićeno mesto, mesto gde su živela dva
zaštitnika iznad skrivenog skladišta žutog korenja. Poznato ti je to korenje?"
"Drvo života."
"Shvatili smo njegovu prirodu. En i ja uvideli smo da je to drvo sada naša krv.
Umrli bismo od gladi bez njega. Pobili smo ostale."
"Onaj prvi zaštitnik..."
"Proučio sam njeno telo", reče Brem. "Bila je manja od mene. Imala je krupnu
vilicu, koja se specijalizovala za žvakanje tvrdih grančica koje su u okolini rasle.
Oruđe joj je bilo primitivno. Spasila je rasplođivaće svojih lokalnih vrsta, borila
se kako bi im obezbedila prolaz iz grada i kroz vampire, i pri tom žrtvovala vlastiti
život.
Luise, najveći broj životinja, najveći broj hominida, može da preživi samo na
jednom lokalitetu. Zamisli da je tvoja vrsta ograničena na jedan potez reke, deo
šume, neku izolovanu dolinu, močvaru ili pustinju. Kao zaštitnik postaješ
pokretljiviji, ali sve ono što obožavaš nalazi se na jednom mestu. Neki manje
ograničen zaštitnik može sve da uništi ako ne slušaš njena naređenja."
"Da li si našao znake..."
"Da, svakako, tragova je bilo posvuda, puzali su nam po ramenima ne bi li nas
ujeli za vratove! Dva zaštitnika obitavala su u kući korenja. Jedan je služio
drugome. Pronašli smo tela - rasplođivače vrste kojoj je pripadala sluškinja.
Gospodar je bio neke druge sorte i bio je star skoro osamdeset hiljada falana;
zaštitnik vrste koja se od tada izmenila ili je iskorenjena. Glad ga je isterala iz
Klina. Sluškinja je ostala da spase svoju vrstu."
"Njena krv je od tebe napravila zaštitnika."
"Očigledno", saglasio se Brem.
"Virus. Virus koji menja gene, a nalazi se u korenu drveta života. Nalazi se i u
krvi zaštitnika." Luisa je ovo zabavljalo. Vampiri postaju besmrtni tako što piju krv
besmrtnika!
Ali mu nije bilo zabavno to što je bio prepušten na milost i nemilost jednom
zaštitniku-vampiru.
Sada se pramen sa sunca protezao desetinama miliona milja u svemir. Poslednji
se vozio na teretnoj ploči blizu okrugle tavanice, držeći jednu glavu nakrivljenu
kako bi čuo. Očigledno je bio predaleko za to. Osim... Usmereni mikrofon?
Luis ponovo upita: "Kako si ušao u središte za popravke?"
Brem reče: "Korenje koje može da potraje stotinu falana. Moramo pronaći izvor
ili ćemo umreti kada nam ponestane. En i ja smo jedno drugo učili da čitamo.
Zapisi iz Klina odveli su nas do gradova sa bibliotekama. Odabrali smo hladnu
klimu kako bismo mogli da se sakrijemo ispod odeće. Mislili su da smo posetioci
iz daleka. Plaćali smo poreze, kupovali zemlju, i na kraju stekli građansko pravo na
ulazak u biblioteku naroda Delta.
Tamo smo doznali o mogućnostima za popravke ispod Karte Marsa.
Stigli smo do Velikog Okeana i prešli ga. Morali smo da napravimo cilindre na
naduvavanje kako bismo mogli da hodamo po površini Karte Marsa. Više mi se
dopadaju vaši skafanderi. Ipak, uspeli smo da uđemo dok smo još bili živi."
"I niste ubili jedno drugo."
"Ne. Vampiri ne poseduju um, Luise Vu. Vampir-zaštitnik kreće iz početka,
postaje inteligentan po rođenju, nesputan nikakvim predrasudama, starim
vernostima ili obećanjima. Ako homionid nije u stanju da izabere zaštitnika iz
vlastite vrste, vampir mora predstavljati njegov drugi po redu najbolji izbor."
Poubijali ste se međusobno zbog poslednjeg korena drveta života. Luis to nije
izgovorio. Nije bio siguran da je to tačno. "Pronašao si gospodara zaštitnika.
Kako? Zašto ste se borili?"
"Borili smo se oko toga ko će najbolje da štiti Luk i sve pod njim."
"Ali njegov dosje bio je dobar, nije li tako? Čitave vrste mora da su se razvile i
umrle za njegova života, ali civilizacije se izdižu i cvetaju sve dok..."
"Ali mi smo pobedili, En i ja." Brem se okrenuo. "Poslednji, kako napreduješ?"
Luis baci pogled prema kosturu koji je stajao u polutami. Podozrevao je ko bi to
mogao biti. "Kako si dopro do njega? Rekao si da je bio star osamdeset hiljada
falana." Skoro milion rotacija Prstena. Dvadeset hiljada zemaljskih godina. "Toliko
vreme, a onda ste naišli vi."
"Morao je da dođe. Poslednji?"
Lutkar doviknu. "Usmerio sam odbranu od meteora na tri mete. Rezultate ćemo
videti tek kroz dva sata. Proći će tri pre nego što postrojenja u kometi budu mogla
išta da primete i reaguju. Bilo koji od ostalih imaju na raspolaganju nekoliko sati
da se pomere, ali ko može da umakne snopu svetlosti?"
"Tvoje mišljenje?"
"Moj narod više voli da postigne svoje ciljeve tako što drugim vrstama da ono
što žele", reče Poslednji.
"Luise Vu, reaguj."
Luis odgovori. "Započeo si nešto što ne možeš da zaustaviš. Napao si dve ratne
flote, tri ako brojiš Flotu svetova. Političke strukture stare i umiru, Breme, ali
informacije se više ne gube. Skladištenje je suviše dobro. Neko će ispitivati
odbranu Prstena dok bude protona."
"Onda Luk mora imati zaštitnika, dok bude protona."
"Bar jednog. Osvajači ne bi samo zauzeli teritoriju. Stali bi da petljaju i
ispituju, i možda bi nešto uništili, kao što su to uradili graditelji gradova kada su
skinuli visinske mlaznike sa obodnog zida da bi napravili međuzvezdane brodove."
 Kvrgavi je čekao.
"Vampir bi mogao predstavljati pogrešan izbor."
"Već imate vampira na tom položaju. Mnogo skuplju grešku predstavljalo bi
ulaženje u borbu s njim."
Pošto Luis ništa nije rekao - pošto je i dalje prebirao po svojim mislima - Brem
je izvadio nešto iz prsluka. Bio je to izrezbareni komad drveta, veći od flaute na
kojoj je ranije svirao. Zvuk vetra bio je dublji, bogatiji, praćen udarcima Bremovih
vrhova prstiju po cevi. Utešno, i pored toga što je Luis bio iznerviran.
Luis je sačekao da tužbalica prestane. Onda reče: "Potrebna ti je straža koja će
voditi račćuna o meteorima u ravni Prstena. Ne znam kako da to izvedem. Solarna
odbrana od meteora ne može da puca na bilo šta što se krije ispod poda Prstena."
"Dođi", pozva ga Brem. "Poslednji, dođi. Vratićemo se kasnije da vidimo šta
nam je umaklo."
Luis je imao utisak da ga kvrgavi steže držeći u šaci kamenčiće, dok ga je vukao
za zdravi zglavak. Bio je primoran da se brzo kreće. Jednom se osvrnuo na pogleda
kosti u pozi za napad. A onda je Brem doveo ili gurnuo Luisa na prenosni disk.

Projurili su kroz stovarišni prostor na Igli.

Kvrgavi pomože Luisu da skine i preokrene skafander, pazeći na povređenu
šaku i vodeći računa o tome da ne oslobodi spore koje su mogle da se nahvataju na
površini. Gde li je Poslednji?
Brem je poveo Luisa na drugi disk i obojicu prebacio u prostorije za posadu.
Luis ni u jednom trenutku nije pomislio da se odupre. Brem je bio naprosto suviše
jak.
Zaštitnik je kleknuo ispred jednog praznog zida. "Lutkar je ovde radio na tome
da prizove slike u vlastite odaje. Da vidimo koliko dobro sam ga posmatrao."
Odnekud je stvorio drvene kalauze i dao se na posao.
Pojavio se dijagram: karta prenosnih diskova.
Zatim grad tkača.
Stigao je i Poslednji: dok za lender, zatim kabina za posadu. "Izvini zbog
zakašnjenja", reče on.
"Jesi li proveravao moje obezbeđenje? Poslednji, probudi kzina", reče Brem.
"Kasnije želim bolji pogled na obodni zid na delu gde rade zaštitnici. Pošalji svoju
sondu za gorivo."
Poslednji pogleda očitavanja na poklopcu autodoka, dodirnu nešto i poskoči
unazad kada se poklopac podigao.
Kzin se pridigao tečnim pokretu, spreman da nasrne na čitavu vojsku.
Kvrgavi se naoružao baterijom i varijabilnim nožem, mada ga Luis nije video
da se pomerio. Brem je sačekao da se šegrt opusti, a onda ga je upitao: "Šegrte, da
li bi se obavezao meni prema uslovima iz ugovora Luisa Vua?"
Kzin se okrenuo. Ožiljci su mu nestali i šake su mu odlično izgledale. "Luise Vu,
da li bi trebalo to da uradim?"
 Luis potisnu uzdržanost i reče: "Da."
"Prihvatam tvoj ugovor."
"Izlazi iz autodoka."
Šegrt ga posluša. Brem odvede Luisa do velikog autodoka i pomože mu da uđe.
Poslednji je poslovao na drugoj strani. Kodirane šarene tačke i lukovi boje duge
vrteli su se i premeštali u kapetanovoj kabini, reagujući na muziku lutkara.
Odjednom je neharmonično zazviždao. "Sonda!"
"Govori", reče Brem.
"Pogledaj! Prenosni disk je skinut sa moje sonde za gorivo! Stani..." Lutkar je
kuckao po zidu. Pogled na delimično zaronjenu sondu zamenio je pogled iz mrene
na steni. "Eno! Pogledaj, eno ga!"
Uređaj za teleportaciju koji je bio postavljen na bok sonde sada je ležao na
obali reke pored većnice.
"Niko ne pokušava da ga sakrije", reče Luis. "Mali disk u nosnom delu, sa
filterom od deuterijuma - je li još na mestu?"
Poslednji pogleda. "Jeste."
"Gotovo sam polaskan. Neko želi da se vratim."
"Krađa!"
"Aha, ali pusti sad to. Biće bolje da dovedeš sondu ovamo i postaviš novi disk.
Šegrte, Poslednji će ti pročitati tvoj ugovor. Nemoj nauditi nikome. Probudi me
kada autodok završi sa mnom. Na kuhinjskom zidu imaš odeljak za ishranu kzina, a
i Brem će se njime poslužiti. Hoće li s tobom biti sve u redu?"
"Da."
"Stet." Prilično uznemiren, Luis leže u autodok u obliku sanduka. Poklopac se
spustio.
21. LEKCIJE IZ FIZIKE

@03 = Tranzitna stanica vazdušnih sanki, 2893.

Videli su je mnogo dana unapred: crna linija naspram neizmernog još udajenijeg
obodnog zida s desne strane.
Kada su prišli bliže, linija se pretvorila u ogromnu, veštačku siluetu koja se
uzdizala iznad pustinje: izdignuta platforma sa ispupčenjima zbijenim oko središta.
Kada su prišli još bliže, crveni su mogli da vide dnevnu svetlost ispod izvesnih
delova izdignuća. Do tada je Varvija već znala. To je bilo odredište noćnog
naroda: groblje naroda peska.

Putovali su kroz suve predele. Pesak je škodio motoru. Imali su nekoliko

gladnih dana pre nego što su naleteli na narod peska.
Narod peska kretao se unaokolo odeveni odore pastelnih boja. Male, nabijene
životinje vukle su njihova kola u skupinama od po dvanaest, a služile su im i kao
životinje od kojih su dobijali meso. Mesojedi! Crveni pastiri i mašinski narod
podjednako su se obradovali.
Darivali su ih tkaninom koju su uzeli iz Senkovitog Gnezda. Narod peska ubio je
dve svoje zveri za gozbu. Nekoliko vrsta razmenilo je predanja i priče kako su
najbolje znali i umeli. Jedino je Karker dovoljno dobro govorio jezik trgovaca da
su mogli da ga razumeju, i sve je trebalo prevoditi.
Rišatra nije zahtevala prevođenje, samo znake. Bez svojih odora narod peska
bio je nizak i nabit: niski poput sakupljača, sa širim torzorima i vitkim rukama i
nogama.
Harfista i Tužna Cev ostali su u kontejneru.
Krstarica je krenula u cik zore.
Varviji je bilo neprijatno jer je znala da demoni ispod upravljačke klupe gotovo
umiru od gladi. Međutim, njihov cilj bio je na vidiku.
Stigli su usred sjajnog popodneva.
Drevni put napola prekriven peskom uzdizao se do osovine platforme. Tri ruke
protezale su se iz središnjeg dela pod uglovima od sto dvadeset stepeni. Ruke su
predstavljale platforme u obliku klina koje su lebdele nepoduprte.
Središnji deo predstavljao je šumu ukotvljenih šipki, metalnih ograda, koturova
i konopaca. Bili su prazni i vremenom zasuti peskom: skladišta, dvorana za
bankete, krčma. Kroz osnovu se protezao duboki bunar sa čistom vodom na dnu.
Na jednoj od širokih staza između zgrada narod peska polagao je svoje mrtve.
Utisak je bio da su to radili pokolenjima. Bilo je na stotine kostura. Desetak na
kraju stožera više je ličilo na mumije nego na kosti. Nekolicina su bili još svežiji.
"Upravo onako kao što je Karker kazao", reče Sabarokareš. "Varvija, da li ti je
Karker kazao...?"
 Varvija odvrati: "Karker mi je kazao kako da pronađem selo zviždača. Narod
peska ne jede zviždače, ali sam mu kazala da bismo mi mogli."
"Nagađala si?"
"Šta sam drugo mogla? U smeru suprotnom od okretanja od mesta za sahrane..."
Varvija mahnu tamo, a zatim ponovo pogleda. Na manje od trideset koraka od njih,
glatka ravnica pretvarala se u metež humki. Ličile su na minijaturni grad u
raspadanju.
"Nećemo probuditi demone", odlučio je Sabarokareš. "Neka se sami probude i
slede svoje noseve."
I tako su smestili svoja kola kraj groblja, ali ne suviše blizu gomile leševa, i
zatim su otišli da pogledaju selo zviždača.

To nije bila najčudnija stvar koju je Varvija ikada videla, ali bila je dosta
čudna.
Ovde u ravnici nalazilo se na stotine četvrtastih humki. Ličile su na
poluotopljeni grad koji su podigli ljudi ne viši od jedne stope. Svaka humka imala
je vrata. Svaka vrata bila su okrenuta od središta grada.
Kada su vampiri-ubice krenuli prema humkama, vojska je pokuljala iz rupa i
zauzela postaje.
Zviždači su bili taman toliki da posluže za jedan dnevni obrok, pomisli Varvija.
Imali su bezizražajna lica. Izlazili su na sve četiri, zatim se ispravljali kako bi
pokazali prevelike kandže koje su više služile za kopanje nego za borbu, i zviždali
su. Od visokih tonova Varviju su zabolele uši.
"Štapovi", predloži Forn.
Teger odmahnu rukom. "Ako nasrnemo unutra i počnemo da ih mlatimo,
preplaviće nas. Tamo gde smo ostavili kola video sam čitavu šumu konopaca.
Nisam li video i neku mrežu?"

Straža je ponovo zauzela postaje da odbrani svoj grad. Barok i Teger baciše
mrežu. Bila je jaka, jednostavnog tkanja, namenjena za podizanje tereta. Većina
stražara ispuzala je napolje i napala. Crveni i mašinski narod tada potrčaše, vukući
mrežu za sobom, zastavši samo da je prebace, kako bi pohvatali nekolicinu
preostalih stražara. Ostali zviždači zastadoše, počeše da zvižde na osvajače i
vratiše se u svoje postaje.
Četiri velika bila su uhvaćena.
Crveni su se najeli, a mašinski narod je već uveliko kuvao svoju lovinu, pre
nego što je senka prešla preko sunca. Pojavili su se pripadnici noćnog naroda,
osvrnuli se oko sebe i krenuli za svojim nosevima. Varvija i Teger se zavukoše u
kontejner da spavaju.

"Većina je mumificirana", rekao im je Harfista naredne zore. "Suviše su otvrdli

čak i da ih ponesemo kao sušene zalihe. Većina ih je umrla u dubokoj starosti.
Izgleda da narod peska vodi dobar, zdrav život. No, nije važno, našli smo
jednog..."
"Pastira", završila je Tužna Cev umesto njega. "Pretpostavljam da su ga ubile
vlastite životinje. Retko kada umiremo od gladi."
"Dobro", reče Varvija.
Komadić sunca već je bio suviše sjajan za pripadnike noćnog naroda. Sedeli su
ispod šatorskog krila dok su ostali upijali sunčevu svetlost i čekali da jutro postane
toplije.
"Pitali smo narod peska šta zna o ovom mestu", reče Foranajidli. "Odrasli su u
njegovoj senci, ali o njemu ne znaju ništa osim da je to mesto za sahrane."
"Ono je mnogo više od toga", izjavi Harfista. "Treba da popnemo krstaricu i da
je čvrsto ukotvimo. Biće nam potrebna zaliha hrane za pet dana za vas četvoro..."
Sabarokareš reče: "Mi vas ovde napuštamo."
Varvija i Teger su znali da će do ovoga doći. Varvija reče: "Zahvaljujemo vam
na tome što ste ostali tako dugo. Izgledalo bi čudno da smo mi, crveni pastiri, vozili
krstaricu mašinskog naroda. Jesu li se vaši planovi izmenili?"
"Vraćamo se polako nalevo. Prolaz ćemo kupovati pričama i znanjem. Učićemo
plemena pored kojih budemo prolazili da spravljaju gorivo." Barok stisnu kćerkinu
ruku. "Kada konačno stignemo ponovo do mašinskog naroda, imaćemo dovoljno
premija za Fornin miraz."
"Hvala vam i za lekcije", oprezno reče Teger.
Devojka mu je uputila raskalašni osmeh. "Vas je lako bilo učiti!" Pogledala je
oca. "Oh, bilo je stvari o kojima još nismo govorili..."
"Udvaranje", reče Barok.
"Da. Ne zaboravite kako se udvara", reče Foranajidli. "Većina hominida ima
obrede udvaranja. Nemojte da pokušavate da ih odgonetnete. Držite se svojih. Tako
ćete se vi osećati prijatno, a njima će biti zabavno. Možete li da se setite
udvaranja?"
Varvija odvrati: "Pomalo."
Teger reče: "Mi se kratko udvaramo i prvo pregovaramo. Pretpostavljam da nas
zbog toga ostali hominidi smatraju stidljivim ili hladnim."
"Hmmm, da..."
Tužna Cev otresito reče: "Vreme nam ističe. Moramo popeti kola. Baroče, Forn,
hoćete li nam pomoći pre nego što odete?"
"Hoćemo. Pronašli smo i stoku. Šta nameravate?"
"Kola moraju čvrsto da stoje na vozilu na kraju desne platforme."
"Zar je to vozilo?"
Bila je to jedna od tri dugačke lebdeće platforme. Teger je mogao pomisliti da
je reč o prekrivenom podijumu za ples, polju za održavanje turnira, strelištu... Krov
je bio providan. Pod je bio ravan i petorostruko veći od osnove točkova krstarice.
Snažne aluminijumske karike velike poput njegovog torzoa bile su umetnute u njega.
Smestili su krstaricu na sredinu platforme. Harfista i Tužna Cev nadgledali su
ih, sedeći ispod šatorskog krila, dok su ostali provlačili konopce kroz karike,
prebacivali ih preko čeličnog kontejnera i obavijali ih oko njega. Upotrebili su
koturove da zategnu konopce, dok se nije činilo da nema te sile pod Lukom koja bi
mogla da pomeri kola.
Završili su do podneva. Barok i Forn počeše da se pakuju za vlastito putovanje.
"Biće vam potrebna hrana", reče Teger. "Da osušimo nekoliko zviždača?"
"Dobro. Primetio sam nešto", reče Barok. Poveo ih je do svog otkrića: plitak
poslužavnik dugačak kao tri čovekove visine i dve širok, sa nitima koje su se vukle
iz rupa u uglovima. Bez po muke ga je podigao.
Varvija se isceri. "Predivno! Možete da ga vučete!"
"Da. Ali prvo..."

Straža zviždača pojavila se da zauzme položaj.

Prvo, mreže. Pokupili su najveći deo straže, uvrnuli mrežu i odbacili je u stranu.
Zatim je njih četvoro gurnulo ivicu poslužavnika u sipljivi pesak, stalo da ga
pomera tamo-amo i da gura dok poslužavnik nije skliznuo unutra i ispod. Kada su
povukli konopce, uglovi poslužavnika su se izdigli. Imali su deo grada zviždača na
poslužavniku.
Straža se oslobodila. Razbesnelo ih je ono što su ugledali. U gomili su se
zakopali pravo u deo grada na poslužavniku, samo da im ne pobegne. Ostali su
oblikovali polumesec i stali da zvižde.
Svo četvoro je moralo da udruži snage kako bi ga podiglo, ali trebalo je da ga
nose samo tridesetak koraka. Zatim su ga uz pomoć konopaca i koturova podigli u
visinu groblja, a ostatak puta je prevalio po klizećim šipkama na ogradi. Spustili su
ga iza krstarice i izvukli poslužavnik ispod peska.
Četiri zviždača koji su se još koprcali u mreži bili su oslobođeni, ubijeni,
očišćeni i osušeni iznad vatre od drveta koje je Barok izvukao iz jedne srušene
zgrade. Pripadnici mašinskog naroda su pili dok su radili, pili su dok su stomaci
mogli da im primaju vodu. Otišli su pre pola noći.

Varvija i Teger su razgovarali sa pripadnicima noćnog naroda dok su nadzirali

posao.
"Zaista smo mislili da ćete nas i vi do sada već napustiti", reče Harfista. Gledao
je levo od smera okretanja, gde su Foranajidli i Saborakareš već predstavljali
sićušne senke.
Narod peska je pravio karte puteva za ostala plemena. Putujući noću, graditelji
gradova mogli su da idu od jednog grada šatora do drugog dok se ponovo ne nađu u
zelenim predelima.
A gde li će do tada biti dva crvena pastira, pitala se Varvija?
Objasnila je: "Crveni pastiri dosta putuju. Dvadeset dana hoda je sitnica. Gde
god da se skrasimo, stići će nas glasine i pitanja. Ne umemo da lažemo, Harfisto.
Moramo poći dalje. Biće nam bolje bez pitanja."
 Teger reče: "Za ovih dvadeset dana hoda upražnjavali smo rišatru sa mašinskim
narodom, ratarima iz Suvezemlje i narodom peska."
Varvija se setila da je njeno iskustvo još veće. Niko o tome ni reč nije rekao,
čak ni Harfista. Samo se iscerio i kazao: "Ali niste sa skupljačima korova niti
demonima. Šteta!"
Varvija obori pogled. Upražnjavala bi rišatru, ali ne sa demonom, kao što ne bi
ni Teger.
"Radili smo to bez ohrabrenja koje pruža vonj vampira", reče Teger. "U nama
postoji nespokoj - ili u meni...?"
"U nama", čvrsto izjavi Varvija. "Parili smo se, ali ne više samo jedno s
drugim. Uopšte ne sumnjam da se možemo vratiti tom našem običaju..."
"Ali moramo biti daleko od glasina o crvenim pastirima koji su upražnjavali
rišatru sa svakom vrstom na koju su naišli duž svog puta! Još malo pa ćemo za
sobom ostaviti carstvo mašinskog naroda. Još malo dalje..."
Varvija reče: "Rekao si pet dana. Kako se ova stvar pokreće?"
Demoni su se dali na posao; zatvorili su stražnji deo velikog kristalnog
baldahina. Varvija je počela da oseća klaustrofobiju. Smetalo joj je što ona i Teger
tako malo znaju o mestu na koje su se uputili.
Pomislila je da joj neće odgovoriti; a onda je Harfista kazao: "Ovako."
Pokrenuo je polugu za šta su mu bile potrebne obe ruke i snažna leđa. Platforma se
odvojila od doka.
Teško je bilo primetiti kretanje, bilo je tako glatko, ali platforma se očigledno
udaljavala.
"Koliko daleko idete?" upita Teger.
"Oh, mnogo dalje od glasina od kojih bežite." Harfista se iscerio.
Tužna Cev je zaobišla glomazna kola. "Je li ovo Barokovo delo? Dobro je
obavio posao. Tegeru, Varvija, idemo čak do obodnog zida. Možemo vas odbaciti
do naredne stanice, ili možete poći s nama i napustiti nas u povratku."
Teger se u neverici nasmejao. "Umrećete od starosti pre nego što stignete do
obodnog zida!"
"Znači, naredna stanica", pomirljivo reče Harfista.
Tužna Cev je ljutito stala da brblja-zvižduće. Harfista se nasmejao i odgovorio
joj na isti način, zviždučući raskalašne komentare kroz zube.
"Tužna Cev vas želi", rekao je crvenim pastirima. "Ona smatra da bi trebalo da
putujemo sa ljudima koji mogu da pogledaju danu u lice."
"Treba samo da napustimo teritoriju mašinskog naroda", reče Teger.
"Napustite nas kada god želite. Ali razmislite! Upustili smo se u ozbiljan posao.
Popećemo se uz prelivne planine i otići još dalje. Nijedan crveni pastir nije nikada
uradio nešto tako veliko. Imaćete toliko toga da pričate kada se konačno skrasite da
vam neće ni pasti na pamet da ikada pominjete rišatru."
Pustinja je glatko promicala pored njih. Varvija upita: "Na čemu se to vozimo?"
"To su napravili graditelji. Samo sam čuo za njih. Niko od noćnog naroda ne bi
upotrebio vazdušne sanke osim u velikoj nuždi, ali mi imamo i dozvolu i uputstva."
"Koliko brzo idu?" Predeo je sada još brže promicao pored njih. Dok je već
predstavljao jedva vidljivu tačku. Zvuk je postajao sve bučniji, nalik na vetar koji
se čuje kroz debeo kameni zid.
"Brzo. Bićemo ispod prelivnih planina kroz pet dana."
"Ne."
"Tako mi je rečeno. Ali prva stanica je udaljena samo tri dana."
"Plašim se." Varviju su počele da bole oči od sveta koji je neverovatno brzo
promicao pored njih.
"Varvija, ispod tla postoje linije. Na crtežima liče na saće, i one podižu i
pokreću stvari graditelja. Možemo da stanemo samo tamo gde se te linije spajaju."
"Tri dana", ponovi Tužna Cev.
Daleko na drugoj strani pustinje, karavan hominida i životinja naglo se pojavio i
nestao, tako da Varvija čak nije stigla ni da raspozna vrste. Vazdušne sanke su i
dalje ubrzavale.
Kontejner se osećao na demone. Zujalo je. Varvija se sklupčala uz Tegera u
mraku i nije pominjala ono što se događalo napolju. Parili su se žestoko,
zahvaljujući strahu, tako da je Varvija pri tom sasvim zaboravila gde se nalazi. Ali
onda se vratio šapat kretanja, i Tegerov glas u tami koji ga je nadjačao.
"Kakav je bio Karker?"
"Snažan. Čudan za držanje: čudno oblikovan."
"Ovde dole...?"
"Ne, ne tu. Telo mu je široko, ramena, stomak i kukovi. Mislim da su svi
muškarci slični ovde. Veoma mu je bilo stalo da priča, da se oproba u jeziku
trgovaca."
"Samo ste pričali?"
Varvija se zakikotala. "Bavili smo se rišatrom. To mu je bilo prvi put. Zamisli,
Tegeru! Ja sam mu bila učiteljica!"
"Da li si mu rekla..."
"Svakako. Jedina žena crvenih pastira koja je ikada upražnjavala rišatru, samo
njegova te noći. Dopalo mu se. S kim si ti bio?"
"Hen - ne, Hanširv. Potrudio sam se da pravilno upamtim njeno ime. To je ona
visoka, gotovo moje visine?" Varvija se na to nasmejala i rekla: "Udovica starog
vođe, mada je otprilike mojih godina."
"Razume se da nismo mogli da pričamo. Pokušali smo da se bavimo rišatrom u
mraku, ali nismo mogli da pokazujemo, te smo izišli napolje i obavili to pri
svetlosti Luka."
"Pitam se da li su pripadnici noćnog naroda gledali."
"I ja se to pitam", reče Teger. A onda im se šapat nezamislive brzine ponovo
uvukao u uši i duše.
Zadremali su. Kada su oboje shvatili da ne mogu da spavaju, ponovo su se
parili. I ponovo su pokušali da spavaju. Kada se oko ivice vrata pojavio beli sjaj,
Varvija upita: "Jesi li gladan?"
"Jesam. Ideš li napolje?"
"Ne."
Vrata su se otvorila kada je zora zarudela. Demoni se dogegaše unutra. Vrata se
zatvoriše. "Dobro napredujemo", reče Harfista i Teger nazre olakšanje i umor u
njegovom glasu. "Varvija, Tegeru, jeste li dobro?"
"Uplašeni", odvrati Varvija.
Teger upita: "Zar ne bi trebalo da neko upravlja?"
Tužna Cev odvrati: "Vazdušne sanke idu po linijama u skritu. Ne možemo se
izgubiti."
Teger reče: "Ako vazdušne sanke skrenu, pobiće nas tako brzo da nećemo ni biti
svesni šta se dogodilo."
"Navići ćeš se na to."
"Otkud znaš?"
Harfista zareža. Tužna Cev reče: "Pusti nas da spavamo."
Od kako su za sobom ostavili vampire, pripadnici noćnog naroda su spavali u
kontejneru. Miris je bio jak. Varvija se sklupčala uz svog para i pokušala da ne
misli na miris demona, ili na svoju glad, kao ni na podrhtavanje u gvožđu oko sebe.
Ispravila se i ustala. "Idem da ulovim obrok. Da ti donesem nešto?"
"Da."
Ostavili su večne oblake daleko iza sebe. Dan je bio blistav. Tle je promicalo,
odvlačeći za sobom Varvijin pogled. Varvija je skočila sa krstarice i preskočila do
mesta gde se nalazila gomila peska, ne ispuštajući stopala iz vida.
Nijedan stražar zviždača nije izišao.
Varvija je pronašla ulaznu rupu i stala da džara štapom. Napolje ispade jedan
debeli zviždač i vrisnu na nju. Ona ga zgrabi, polomi mu vrat i halapljivo ga
pojede.
Nije mogla da odvoji pogled. Tle je postalo nepregledna šuma. Vrhovi
ogromnog drveća nalazili su se daleko ispod, međusobno su se približavali i
nestajali iza nebeskih sanki. Kretanje ju je izbacilo iz ravnoteže, zavrtelo joj se.
Naterala je sebe da zaobiđe poslužavnik za teret i prodžara još jedan otvor.
Kada se branilac pojavio, zgrabila ga je i umotala u suknju.
Upravo je bila zakoračila na pokretnu dasku kada je čula neki glas kako
izgovara njeno ime.
Zviždač je ispao i pobegao glavom bez obzira. Varvija je odskočila unazad,
podigavši koplje da ubije. To nije bio Teger, a demoni su spavali dubokim snom...
Na palubi nije bilo nikoga. Ko god da je to izgovorio, morao se nalaziti na
krstarici.
Ili ispod nje? Prostor ispod nje bio je crn. Varvija je zauzela položaj podalje od
krstarice. Da joj se nije samo pričinilo...?
"Pokaži se?"
"Varvija, ne usuđujem se. Ovde Šapat."
 Šapat? "Teger te je nazvao lokalni duh. Mislio je da si mu se priviđao."
Glas reče: "Neću se ponovo javiti Tegeru. Varvija, nadam se da nećeš pričati o
meni Tegeru niti pripadnicima noćnog naroda. Mogao bih biti ubijen i sam Luk bi
mogao pasti ako me iko primeti."
"Da, moj par je rekao da si tajanstven. Šapatu? Reci mi zašto?"
"Možemo li malo da popričamo?"
"Radije bih bila unutra."
"Znam. Varvija, putujemo brzinom tek nešto manjom od brzine zvuka. To uopšte
nije velika brzina. Kada predmet udari spolja u svet, on se kreće brzinom tri stotina
puta većom, i sa energijom devedeset hiljada puta većom."
"Zaista." Ta misao bila je uznemirujuća. Ali zašto? Zar je ona smatrala da je
brzina zvuka trenutna?
"Svetlost putuje mnogo brže od zvuka. Sama si se u to uverila. Munja, pa tek
onda grom", reče glas.
Nije joj palo na pamet da sumnja u ono što kaže jedan lokalni duh. Svako ko je u
stanju da govori o takvim stvarima mora znati o čemu priča. Upitala je: "Zašto ne
idemo brže od zvuka? Zar onda ne bismo čuli jedni druge?"
"To je brzina zvuka kroz vazduh, Varvija. Ako nateramo vazduh da ide sa nama,
onda i zvuk u vazduhu ide sa nama."
"Oh."
"Vazdušne sanke rade ono što im Vaseljena kaže da moraju. Mogu da odu samo
na jedno mesto, i onda će se spustiti lako poput pera."
Varvija je ponovo upitala: "Zašto to meni pričaš?"
"Ako znaš šta se događa, onda te to više ne može uplašiti. Razume se da postoje
izuzeci, ali nebeske sanke ne spadaju u njih. One lete u nekoj vrsti nevidljivog
žleba, ustrojstva magnetnih polja. Ne mogu da se izgube."
"Ustrojstva...?"
"Naučiću te o magnetima, gravitaciji i inerciji. Inercija je sila koja te vuče ka
unutrašnjoj strani prstena koji se okreće, tako da te gravitacija ne bi odvukla ka
suncu..."
"Da li je zaista tako, kao što pripadnici noćnog naroda kažu? Da je Luk prsten?"
"Jeste. Gravitacija je sila koju jedva da primećuješ, ali ona sprečava sunce da
se ne raspadne kako bi moglo da gori. Magneti dozvoljavaju da se manipuliše
opnom sunca, kako bi se Luk odbranio od stvari koje padaju spolja na njega. Uči ću
te još ako iziđeš po danu."
"Zašto?"
"Ti i Teger ste uplašeni. Ako shvatite šta se ovde dešava, vaš strah će nestati.
Ako ti prestaneš da se bojiš, prestaće i Teger. Neće poludeti."
"Teger", poče ona, i osvrnu se oko sebe. "Teger mora da umire od gladi." Nije
mogla da pronađe zviždača koga je ispustila. Vratila se do sela zviždača, ne
odvajajući pogled od palube. Gotovo brzinom zvuka: koliko je to brzo mereno
dnevnim hodom?
 Jedan zviždač je izišao kada je prodžarala otvor tunela, i ona ga uhvati. Popela
se u kontejner i nikakav glas je nije zaustavio.
22. MREŽA

@03 = Topla igla istrage, 2893.

...Sanduk!
Luis je pokušao da odgurne poklopac. Poklopac nije hteo tako brzo da se skloni.
Privukao je kolena kako bi stopala potisnuo naviše, a potom se naglavačke
otkotrljao ispod napola podignutog poklopca. Udario je u pod. Nastavio je da se
kotrlja i čučnuo.
Setio se da to nije bio sanduk, već da je u njemu povišen adrenalin i da ima
veoma dobar razlog da ostane u pokretu. Šta li se događalo dok je bio u kutiji?
Osećao je žmarce u zglavku. Udario je u nešto. Ne obaziri se.
Najčudnija stvar vezana za njegovo buđenje bila je ta kako se osećao.
U svojim ranim dvadesetim, Luis i desetak prijatelja pohađali su nastavni
program drevnih borilačkih veština. Nekolicina je otpala kada ih je kompjuter
naterao da udare jedni druge u lice. Luis je ostao, igrao se borbi deset meseci. A
onda mu je sve to dosadilo, prošlo je dve stotine godina i...
Nije imao osećaj da se probudio iz sna ili posle operacije. Pre bi se moglo reći
da se osećao poput borca na pola jogatcu meča koji zna da može da dobije.
Napunjenih baterija, kipteći od adrenalina i energije.
Odlično! Dovedite ih!
Kretanje! Hitro se okrenuo. Imao je utisak da su mu šake gole.
S druge strane prednjeg zida, na oba kraja je neverovatnom brzinom promicao
stenoviti teren, suviše brzo da bi mogao da uoči bilo kakve pojedinosti. Igla mora
da se kretala poput nadzvučnog šatla tik iznad tla. Prizor je vodio ka kapetanovoj
kabini...
Samo slika. Nijedna od tih velikih stena neće ga pretvoriti u pihtije. Crni
bazaltni zidovi sa leve i desne strane kao i lender iza njega bili su sasvim
nepokretni.
Stvar koju je šutnuo bio je kameni blok u prednjem desnom uglu prostorije za
posadu. Nikada ga ranije nije video. Delovao je potpuno nepokretno i bezopasno:
grubo obrađena granitna kocka koja mu je sezala do kolena.
Bio je sam.
Luis je razumeo zašto je Brem ostavio šegrta u indukovanoj komi dok nije
mogao da se pozabavi njime. Da se probudio sam, kzin je mogao da postavi zamke
i prepreke, ili da natera spremište za odeću i kuhinjske sisteme da proizvedu
oružje. Ali Luis nije shvatao zašto je Brem ostavio njega da se probudi sam.
Koliko brzo je jedan zaštitnik učio? Brem ga je posmatrao... hmm, koliko? Do
tri dana, ako se priključio na kameru mrene u gradu tkača. Da li me je Brem već
dovoljno dobro upoznao da može da mi veruje?
Malo verovatno! Brem to nije učinio. Poslednji mora da je reprogramirao
autodok da se otvori kada tretman bude završen.
Šta je to Poslednji pokušavao da mu pokaže? - pitao se Luis. Da li je zaštitnik
znao kakvu je predstavu Poslednji ovde priredio?
Hologramski prizor prostrujao je pored njega. Udaljeno drveće je projurilo,
poveća šuma stabala koja su ličila na borove. Pravo napred, planine i ustrojstvo
oblaka delovali su beskrajno udaljeni.
Poslednji je mogao da sakrije bilo šta u kapetanovoj kabini, a njegova posada
ne bi videla ništa osim ove dopuštene, nagnute hologramske projekcije. Možda je
upravo u tome bila stvar.
Donja ivica koja je poskakivala bila je od tamnog drveta: prednji deo krstarice
mašinskog naroda na alkoholno sagorevanje. Ispod nje, delić zakrivljene ivice od
sjajnog metala ili plastike.
Kamera mrena koju su demoni ukrcali na krstaricu mašinskog naroda sada se
vozila na nečemu što je letelo.
Blokovi stena probijali su se kroz ivice šume. Vozilo je letelo na svega nekih
dve stotine stopa visine. Brzina? Podzvučna, ali ne za mnogo.
Koji su to hominidi mogli da podnesu takvu brzinu? - pitao se Luis. Čak ni u
Diznijevoj Luci nisu vožnje bile tako brze. Većina hominida sa Prstena umrla bi
već i kada bi napustila svoje lokalne ekologije. Od ovakve jedne vožnje stala bi im
srca.
Šta se od njega očekivalo da uradi sa ovim?
Koliko je vremena imao na raspolaganju?
Bio je zarobljen u kutiji veličine bungalova zakopanoj nekoliko milja duboko u
ohlađenoj lavi, tako da se teško moglo reći da je on slobodni agent. Prenosni
diskovi će ga izvući napolje, ali će ga oni samo odvesti tamo gde su ga čekali
njegovi gospodari.
Luis je bio svestan da reaguje umesto da stupi u akciju, poput poslušnog psa koji
pokušava da pogodi šta žele njegovi gospodari. Kipteo je od nove mladosti, ali
nije mogao ništa da uradi.
Sedi, reče on sebi. Opusti se. Usmeri pažnju na nešto drugo. Jelo?
Kuhinjski meni je radio. Pokazivao je kzinski natpis i sliku: nekakav morski
život. Tuđinski sašimi! Bolje ne. Luis ga je prepodesio za ljudski metabolizam,
Sol, Zemlja, frantais, pain perdu, pa dodao, cafe au lait, i nazvao to doručkom. A
dok je čekao... hmmm?
Ako bi upotrebio prenosni disk, lišio bi se opcija.
Ispitivanje prenosnog diska...
Podigao je obod kao što je video da to Brem radi.
Jureći predeo je nestao i bio zamenjen apstrakciom: dijagramom mreže
prenosnih diskova.
Bile su dodade nove veze. Nekoliko mreža slivalo se u jednu. I dalje je bio
zabranjen prelaz iz prostorije za posadu u kapetanovu kabinu. Međutim, Poslednji
se odrekao izvesnog obezbeđenja radi veće praktičnosti. Mora da ga je Brem na to
primorao.
Dijagram je merio udaljenosti na logaritamskoj skali. Na Igli i u njenoj blizini,
pojedinosti su bile dovoljno dobre da se mogla praviti razlika između prostorije za
posadu i doka za lender. Treperave tačke bile su rapoređene po celom središtu za
popravke. Luis je razabrao grad tkača, udaljen stotinama hiljada milja. Jedna tačka
nalazila se daleko udesno od mesta na kome se Igla nalazila, gotovo kod obodnog
zida, pola miliona milja udaljena, a možda i više. Najudaljenija tačka mora da se
nalazila trećinu puta oko luka Prstena: stotine miliona milja.
Svetlije linije bi trebalo da označavaju veze koje su trenutno bile otvorene. Ako
je on ovo pravilno očitavao... Otvorena kola protezala su se od prostorije za
posadu na Igli, preko doka za lender na Igli, sve do udaljene tačke na Velikom
Okeanu. Brem mora da istražuje.
Da li je poveo Poslednjeg sa sobom? Ili se Poslednji vratio u svoju kabinu?
To saznanje, pomisli Luis, reklo bi mu tačno koliko poverenja postoji između
Poslednjeg i Brema. Poslednji bi u svojoj kabini bio gotovo neugroziv, jer bi se
između njega i bilo kog neprijatelja nalazio trupni materijal Opštih Proizvoda.
Izolovan od svojih pomoćnika koji ga timare, sav bi se naborao i osećao bi se
neprijatno...
Bing. Francuski tost sa javorovim sirupom. Kafa sa penastim mlekom koje se
puši pojavila se trenutak potom. Luis je žurno jeo.
Zatim je pokušao viljuškom da pomeri kontrolne uređaje na prenosnom disku.
Zupci su se savili i polomili.
Pevušeći, Luis je otkucao Zemlja, Japan, mešani sašimi.
Haši kao da je bio od pravog dveta. Čak je imao i šare. Slomio je jedan štapić
duž šare da dobije nešto šiljato. Stao je da pomera njime sve što je htelo da se
pomeri od kontrola na prenosnom disku.
Svetle linije su izbledele, druge su zasvetlele, kako su se veze zatvarale i
otvarale.
Klizni deo je sve isključivao. Vrativši klizni deo unazad dobio je treptanje u
pola sjaja: sistem je tražio uputstva.
Nastavio je da se igra. Ubrzo je dobio savijeni prsten od sedam sjajnih linija,
virtuelni sat i neku čudnu muziku koja je svirala u pozadini. Nije mogao da razume
muzički jezik lutkara i nije umeo da očitava hronometar Flote svetova, ali je video
kako da ga podesi na brzo.
Ako je ovo dobro očitao, kolo će ga odvesti na dok lendera; potom u grad tkača,
da vidi šta se izmenilo. Uzeće skafander iz spremišta, jer bi inače mogao da udahne
drvo života kada se prebaci u prostoriju za odbranu od meteora! Zadržaće
skafander kada se pojavi na površini Karte Marsa, a zatim ode do najudaljenije
tačke na dijagramu, koja se, kako se činilo, nalazila na obodnom zidu. Do
tajanstvene tačke na suprotnoj obali Velikog Okeana, i nazad na Iglu.
Zadnje misli? Na ovo ne bi trebalo da utroši više od nekoliko minuta, osim ako
ne pronađe nešto zanimljivo.
 Spustio je tanjir sa sašimijem na prenosni disk.
Ništa se nije dogodilo.
Svakako da nije: obod prenosnog diska još je bio podignut, videli su se
kontrolni uređaji. Luis ga gurnu. Tanjir sa sašimijem nestade.
Mreža se isključila. Luis je bio primoran da se trgne usled iznenadnog kretanja.
Vratio se predeo koji je jurio i planine s druge strane, prelivne planine sa obodnim
zidom kao pozadinom. Nisu bile daleko, imajući u vidu razmere Prstena; svega
nekoliko desetina hiljada milja.
Luis je razmišljao o stvarima koje bi voleo da prouči, ako bi dobio pristup
brodskom kompjuteru. Moraće kasnije da pita Poslednjeg. Mora istražiti sve što
postoji o zaštitnicima. Gde li je taj tanjir sa sašimijem?
Joga mu je pomogla da obuzda nestrpljenje. Koliko brzo je bilo brzo?
Četrdeset pet minuta kasnije tanjir se još nije bio vratio.
Njegovi sadruzi su se mogli nalaziti na nekom od tih mesta - verovatno i jesu - i
šegrt je mogao zgrabiti sašimi. Ipak: razmisli.
Udaljena tačka na dijagramu malo se pomerila.
Malo se pomerila, ah. Luis samo što se nije ugušio; dahtao je. Dve stotine
miliona milja uz Luk mereno na logaritamskoj skali, i pomera se? Ta se tačka
morala kretati poput kakvog međuzvezdanog sporobroda, stotine milja u sekundi.
To je razume se bila sonda za gorivo. Mora da su postavili novi prenosni disk
na bok i pustili je na orbitu duž obodnog zida. Što se tiče tanjira sa sašimijem, on
mora da je izgoreo poput meteora.
Luis povuče disk naviše kako bi otkrio kontrolne uređaje. Otpočeo je novo
reprogramiranje, psujući i pričajući sam sa sobom dok je to radio, pokušavajući da
ne obraća pažnju na orkestar. "Ovo bi trebalo da reprogramira tu vezu... tanj. Zašto
da ne? Oh. Stet, tamno znači isključeno, pokušaj sad ovo..."
Naručio je veknu hleba i spustio je na prenosni disk. Flik.
Već je prošlo sat i deset minuta od kada je odsekao svoje saradnike od Igle.
Odsekao ih je, ako smo već kod toga, od celog središta za popravke. Izbiće
otvoreni rat kada to otkriju, kao i raskid ugovora.
Međutim, šta bi mogli da preduzmu s tim u vezi?
Kikot nikada nije stigao do njegovog grla. Luis je poznavao lutkare. Poslednji je
sugurno hirurškim putem ugradio pomoćne kontrolne uređaje. Luis je znao da bi
trebalo da se zapita kada da reprogramira prenosne diskove. Poslednji bi mogao da
prenebregne njegovo petljanje, ali Luis nije želeo da se suoči sa Bremovim besom.
Hleb se vratio.
Krstarica je letela iznad vode. Planine su joj sada bile s leve strane, udaljujući
se pomalo u smeru okretanja. Platforma mora da se okrenula... za šezdeset stepeni.
Luis dopusti sebi lagani smešak.
Sledila je superprovodnu rešetku!
Superprovodni kabl predstavljao je podlogu ispod poda Prstena, oblikujući
šestouglove prečnika pedeset hiljada milja. Vodio je magnetna polja pomoću kojih
se moglo upravljati solarnim šikljanjima. Krstarica je očigledno bila na nekom
vozilu sa magnetnom levitacijom, verovatno nečem što su napravili graditelji
gradova, a još verovatnije nečem što je bilo staro kao i sam Prsten.
Da li je Poslednji to znao?
Reagovao je, još je samo reagovao. A hleb se vratio.
Da li je vredelo rizikovati? Luis zakorači na disk.

U doku za lender nije bilo skafandera: nedostajao je jedan za Poslednjeg,

Hmiijev rezervni, i komplet namenjen Luisu. To nije moralo značiti da se Bremova
posada nalazila u vakuumu. Zaštitnik je možda samo bio obazriv i koristio
skafandere kao oklope.
Luis siđe da bi gurnuo rezervni skafander pod mišku, zatim uzeo široki pojas,
kacigu i vazdušni ranac. A sada u grad tkača.

Pojavljivanje je zateklo Luisa izvan ravnoteže. Sapleo se i ispustio sve što je

nosio. Bilo mu je neprijatno i zabrinuto se osvrnuo oko sebe.
Bio je dan. Prenosni disk nalazio se na blatnjavoj obali potoka za pranje tkača;
bio je nagnut. U bazenu nije bilo nikog. Luis stade da osluškuje ne bi li čuo dečje
glasove, ali nije čuo ništa.
Zastao je da ispita disk kada je blizu sebe začuo neki razdražljivi glas. Kaciga
koja mu je ispala reče: "Pozdrav! Od koje si vrste?"
Luis se ispravi. "Ja sam od naroda sa Lopte", reče on. "Kidada?"
"Da. Od naroda Luisa Vua?" Stari tkač je nesigurno zurio u Luisa.
"Da. Kidada, koliko je prošlo od kada je Luis Vu otišao?"
"Ti si Luis Vu podmlađen!"
"Da." Luis se neprijatno osećao pod zablenutim Kidadinim pogledom. Reče:
"Kidada, bio sam u dugom snu. Da li su tkači dobro?"
"Bogatimo se. Trgujemo. Posetioci dolaze i odlaze. Sejvur se razbolela i umrla
pre mnogo dana. Nebo je napravilo dvadeset dva kruga od kada..."
"Sejvur?"
"Od noći kada si nestao sa nekim kosmatim stvorenjem iz legende, koje te je u
stopu pratilo, čemu je prisustvovalo samo dete demona. Da, Sejvur je mrtva. I ja
umalo nisam umro, a umrlo je i dvoje dece. Ponekada posetioci donesu bolest koja
ubija druge, ali ne i njih same."
"Nadao sam se da ću porazgovarati s njom."
Iskrivljen osmeh. "Ali da li će ona odgovoriti?"
"Dobro me je savetovala." Ne čekaj da postaneš očajan!
"Sejvur mi je ispričala o tvom problemu, pošto si nestao."
"Rešio sam ga. Nadam se da sam ga rešio. Ako nisam, onda sam rob."
"Rob. Ali sa desetinama falana da se oslobodiš." Kidada je zvučao umorno i
ogorčeno.
Luis je polako postajao svestan koliko želi da razgovara sa Sejvur. Ostao bi da
je ožali, da je imao vremena.
Vreme. Nebo je napravilo dvadeset dva kruga... plus dva falana. Sto šezdeset
pet Prstenovih dana od trideset časova. Ostavili su ga u onom rezervoaru više od
pola zemaljske godine!
A on se sada igrao nadoknađivanja. "Kidada, ko je premestio naš prenosni
disk?"
"Ne znam na šta misliš. Ovo? Našli smo ga ovde onog jutra pošto si otišao.
Ostavili smo ga tu."
Obod je bio blatnjav. Luis je uočio velike otiske prstiju i ogrebotine koje su
ostavili nokti. Neki hominid koji je bio u poseti... Sigurno ne tkači, oni su imali
sitnije šake - pokušao je da promeni program.
Demoni. Mogao je znati. Bilo mu je drago što je svratio po danu. Noćni narod
neće čak ni znati da je bio ovde.
Luis navuče skafander. "Pozdravi decu u moje ime", reče on i nestade.

Tama.
Luis uključi svetiljku na kacigi - i nađe se suočen sa poluvidljivim kosturom.
Nalazio se u prostoriji za odbranu od meteora. Ekrani su bili u mraku. Jedina
svetlost dopirala je od njegove svetiljke.
Ove kosti bile su postavljene radi ispitivanja. Nisu bile spojene u zglobovima:
jedva da su se dodirivale. Pridržavao ih je okvir od tankih metalnih šipki.
Kostur je bio deset inči kraći od Luisa Vua. Sve kosti su izgledale zaobljene:
istrošene. Rebra su bila neverovatno uska, prstiju gotovo da i nije bilo. Vreme je
strukturu kostiju pretvaralo u prašinu. Vreme ovde unutra nije moglo u toj meri
erozivno da deluje! Ali zglavci su i dalje bili veliki i svi zglobovi su bili masivni i
jako naduveni. Te načeta ispupčenja u masivnoj vilici nisu bili zubi. Bile su to
kasnije izrasline kostiju.
Zaštitnik.
Luis pusti prste da mu poigravaju preko lica. Kost je bila rapava od prašine i
glatka. Uglačalo ju je vreme: na taj se način površine postepeno pretvaraju u
prašinu.
Ovo nije bilo erozivno okruženje. Te kosti mora da su mrtve bar hiljadu godina.
Desni kuk bio je raznet, delići su bili odvojeno postavljeni. Isto je bilo i sa
levim ramenom i laktom, kao i vratom: sve te kosti bile su napukle ili smrskane.
Mogao je umreti tokom pada ili je mogao biti prebijen na smrt u bici.

Paki su poticali sa nekog mesta u galaktičkom jezgru. Kolonija Paka na Zemlji

je propala - drvo života je propalo, ostavivši koloniju bez zaštitnika - ali Paki
rasplođivaći su se raširili po Zemlji sa mesta spuštanja u Africi i Aziji. Njihove
kosti nalazile su se u muzejima pod nazivima kao što su homo habilis. Njihovi
potomci evoluirali su u inteligentna bića: klasičan primer neotenije.
U institutu 'Smitsonijan' nalazio se jedan mumificirani Pak zaštitnik. Bio je
iskopan ispod pustinje na Marsu, pre mnogo vekova. Luis ga nikada nije video
osim u obliku holograma na kursu opšte biologije.
Ovo stvorenje moglo je biti deformisani Pak, pomisli on. Ali tu je bila ta
masivna vilica.
Zaštitnici su gubili zube. To je bila prava šteta, jer je na osnovu zuba mogao
dosta da sazna. Ali vilicom su mogli da lome kosti.
Torzo je bio suviše dugačak za standardni primerak Paka.
To nije baš bio Pak, a nije bio baš ni demon. Luis je mogao da pogodi kada je
umro, ali kada je bio rođen? Zaštitnik iz 'Smitsonijana' proveo je trideset i više
hiljada godina putujući iz galaktičkog jezgra do Zemlje. Još toliko mu je možda
trebalo da se pripremi za taj pohod. Zaštitnici su mogli dugo da žive.
Hronos je bio najstariji grčki bog, ubica svoje dece, sve dok neka nisu uspela
da umaknu i ubiju njega. Nazovimo onda ovoga Hronos.
Horda vampira ubila je zaštitnika koji mora da je bio napušteni Hronosov sluga.
Brem i En mora da su se godinama posle toga šunjali za gospodarem.
Godinama, vekovima, milenijumima? Paki rasplođivači, čovekovi preci, preci
vampira takođe, bili su lovci-trkači pre nego što su uopšte napustili galaktičko
jezgro.
Stari Hronos možda nije dovoljno ozbiljno shvatao vampire zaštitnike.
Konačno, vampiri su bili životinje bez razuma sa odvratnim seksualnim navikama i
odvratnim navikama u jelu, a Hronos je bio superinteligentno biće bez ikakvih
seksualnih poriva koji bi mu odvlačili pažnju.
Isto je bilo i sa Bremom. To bi mogla biti njegova slepa mrlja, pomisli Luis,
ako bi mogao da je pronađe.
Lomovi u desnom kuku, levoj ruci i ramenu, kao i pukotina duž lobanje, bili su
sveži kada je umro. Luis je pronašao stare, zaceljene lomove na drugim mestima.
Hronos je slomio kičmu mnogo pre nego što je umro. Da li su zaštitnicima srastali
kičmeni nervi? Njegovo desno koleno, ta stara povreda nije zacelila: koleno je bilo
čvrsto zavareno. Još je nešto bilo čudno u vezi sa kičmom... ali Luis nije shvatio
šta sve dok se nije vratio na lobanju.
Čelo je štrčalo. Još: čeona kost i kresta na vrhu bile su glatkije, mlađe od
ostalog dela lobanje. Nazubljeni prevoj izraslina iz vilične kosti ličio je na
izjedene zube. Te stvari su nedavno izrasle. Kao i kičma, i ona je nedavno izrasla:
prošla je kroz razdoblje regeneracije.
Da je Hronos dobio poslednju bitku, rane bi mu ponovo zacelile.
Što znači da o ovome treba da razmišljaš kao o istrazi ubistva. Znam ko je
ubica, ali da bi bio osuđen na sudu moram sakupiti sve pojedinosti, razabrati svaku
nijansu. Zašto li je Brem ponovo sastavio ove kosti? Neprijatelj je bio mrtav, nije
bilo nikoga ko bi ga osvetio...
Ili su se možda Brem i En plašili drugih sličnih Hronosu?
Uspravni kostur i gomila opreme u senci iza njega. Brem ga nije pustio da priđe
tim stvarima.
 Delovale su razbacano, nasumično ispuštene. Bile su, a i nisu. Stvari su uredno
bile poređane radi ispitivanja; onda je nešto prohujalo kroz to ustrojstvo - na
primer, vampir-zaštitnik koji ih u besu šutira.
Neke od njih su se jednostavno dezintegrisale. Neke su ostavile jasna ustrojstva.
Ovo je bio predivan krzneni kaput, kao i pojas koji ga je držao preklopljenog:
osećao se tek nagoveštaj smrada stare kože i demona koji se nije kupao hiljadu
godina. Na unutrašnjoj površini, Luis je mogao da vidi tragove brojnih kožnih
džepova raznih oblika, koji su sada svi odreda bili prazni.
Bilo je oružja: nož od starog metala pretvoren u crnu rđu, vitak i stopu dugačak.
Dva noža od roga, oba manja od kažiprsta. Bilo je šest gotovo istovetnih noževa za
bacanje, i mada su bili od kamena, nisu bili ništa manje ubojiti nego onog dana
kada su napravljeni. Vitka šipka od neke dugovečne legure metala, čiji su krajevi
bili zašiljeni u koplja.
Tragovi u prašini mora da su nekada bila drvene cipele sa teškim kaiševima.
Evo i kitnjastog samostrela i desetak strela, koje su se međusobno blago
razlikovale. Ova mala kutija... potpaljivač vatre? Luis ju je isprobao, ali nije
mogao da prizove plamen. Gomila hartije ili pergamenta: karte?
Tu je bio i teleskop... Grub, ali lepo oblikovan i uglačan, i malo rastavljen. Hej:
ovo što se nalazilo pored njega bile su alatke. Kamen plavac za glačanje, nožići...
Brem i/ili En smestili su ovde radionicu kako bi napravili duplikat Hronosovog
teleskopa.
Tvrdi crni grumen veličine njegove pesnice. Luis se duboko sagnuo da ga
omiriše. Osušeno meso? Hiljadu godina po isteku roka trajanja... ali sušeno meso
uvek je mirisalo i imalo ukus na nešto kvarno. Možda bi se dopalo nekom demonu.
Pre koliko vremena je Hronos umro?
Da pita?
Luis je znao da se ova igra zove skrivalica. Više bi naučio postavljajući
pitanja... ali bi saznao samo ono čemu bi Brem odlučio da ga poduči. A i vreme je
počinjalo da ga guši.
Luis potapša Hronosa po kostima ramena. "Imaj poverenja u mene", reče on i
nestade.

Bio je zaslepljen i izgubio je ravnotežu.

Grčio se poput kakve morske vlasulje, posežući između kolena ne bi li se
uhvatio za bilo šta čvrsto, čkiljeći na jarkoj sunčevoj svetlosti. Njegovi prsti u
rukavici očešaše nešto i stegnuše se oko toga.
Jako nagnut prenosni disk skliznuo je pod njim za stopu ili dve. Stezao je sam
obod diska; bar se nadao da je tako. Držao je veoma čvrsto.
Njegov fotosenzitivni vizir postao je zagasito siv. I dalje čučeći, stežući ivicu
prenosnog diska, osvrnuo se oko sebe.
Karta Marsa nije bila baš dobra karta.
Mogao je da vidi na stotine nijansi crvene, a da se uopšte ne pokrene, dok je
nebo bilo tamnoplavo kao u velikim visinama Zemlje. Sunce je bilo suviše jarko za
Mars. Ništa se nije moglo učiniti ni sa gravitacijom.
Možda to nije smetalo Marsovcima. Oni su bezbedno živeli ispod peska, toliko
finog da se ponašao kao viskozna tečnost, tako da im sunce nije smetalo. Možda ih
je pesak i izdizao, odupirući se gravitaciji Prstena.
Očekivao je da će se naći na Mons Olimpusu, i, izgleda, da je bio tamo. Nalazio
se visoko gore. Prenosni disk počivao je blizu vrha neke glatke padine pod uglom
od četrdeset pet stepeni u odnosu na nagomilanu prašinu, i ponovo je počeo da
klizi.
Na šta je Poslednji mislio kada ga je ovde stavio?
Aha, tako je. Marsovci. Postavili su zamku.
Sada je klizio sve brže, gubeći potpuno ravnotežu. Do dole će mu dosta trebati.
Milje! Prašina mora da se ovde milenijumima gomilala zahvaljući preovlađujućem
vetru... Stratosferskom vetru sa Velikog Okeana, u meteorološkim razmerama
prostranijim od svetova. Još jedna nepravilnost u tačnosti Karte Marsa.
Luis čučnu i priljubi se uz prenosni disk kada se on pretvorio u sanke.
Dobijao je na brzini. Disk je pokušavao da ga zbaci. Šakama sa samrtnički
držao, a pokušavao je i da se zakači vrhovima čizama. Na putu mu se našla jedna
stena arkološke veličine. Nagnuo se ulevo, pokušao da upravlja. Ništa. Dobro će
ga tresnuti.
A onda se obreo negde drugde.

Njegovo samrtničko stezanje pretvorilo se u nešto više, jer je padao u crn

prazan prostor.
Zatomio je deo prodornog vriska. Ali podesio sam ga! Podesio! Podesio!
Držao se za prenosni disk zavaren za neku gracioznu cigaru: lutkareva sonda za
gorivo. Oko njega se prostiralo crno nebo i video se sjaj zvezda.
Prenosni disk, trup sonde, sve je sijalo. Mora da se iza njega nalazi neka
svetlost. Ne popuštajući stisak ni prstiju na nogama ni prstiju na šakama, Luis se
izvi da pogleda preko ramena.
Prsten se nalazio iza i ispod njega. Mogao je da vidi sve vrlo pregledno: reke
nalik na izuvijane zmije, podvodne pejsaže, pravu crnu nit koja je mogla
predstavljati autoput mašinskog naroda.
Golo sunce je pokušavalo da ga skuva. Nema problema: kroz ovaj skafander
mogao je da se znoji. Noć će predstavljati veću opasnost. Nije mu palo na pamet
da bi mu mogao zatrebati dvostruki zaštitni sloj.
Visinski potisnik. Mogao je da vidi toroide-blizance za koje je mislio da jedini
sačinjavaju Basardovu sabirnicu; ali bili su sićušni, oblikovali su osin struk oko
nečega mnogo većeg. Visinski potisnik Prstena bio je napravljen od žice tako tanke
da se stalno gubila iz vida. Kavez koji je usmeravao protok solarnog vetra.
Ovaj još nije bio postavljen: nije stajao okrenut u dobrom pravcu.
Luis nije osetio ovakav strah već dve stotine godina.
 Ali hleb mi se vratio!
Sonda je pristajala... postala je nepokretna, dok se ispod nje Prsten okretao
brzinom od 770 milja u sekundi.
Sistem mora da se resetovao. Izdvojio sam ovaj disk iz veze, ali mora da se
resetovao. Ne razumem jezik Poslednjeg za programiranje. Šta li sam još zeznuo?
Sašimi? To je bilo lako. Tanjir mora da je otplutao suviše daleko od diska.
Hleb nije: bio je još u dometu dok su diskovi kružili.
Držao se, držao...
Disk je udario njegov vizir.
Držao se zatvorenih očiju. Više nije bio u stanju da se suprotstavi nikome,
nijednom stvorenju. Kroz nekoliko sekundi biće bezbedan i sam na Toploj igli
istrage.
Jedna velika šaka sa kandžama uhvatila ga je za rame i prevrnula.
23. LEKCIJA U TRKU

@03 = Skriveni patrijarh, 2893.

Kzin ga podiže na noge. Luis je dahtao, drhtao. Šegrt nije mogao da razgova s
njim dok je imao kacigu na glavi, i Luisu bi milo zbog toga.
Nalazio se na Skrivenom Patrijarhu, negde blizu krme.
Još jedno prokleto zaprepašćujuće iznenađenje. Ostavio je ovaj milju dugačak
brod na reci Šenti. Šta li je radio ovde?
Šegrt je pokušavao nešto da ga pita. Kzin je držao... Tanj, prokletstvo! Luis
jednim cimajem otvori kacigu.
Šegrt upita: "Muvao sam se po krmi kada se ovo iznenada pojavilo na
prenosnom disku. Dolaziš u posetu s poklonima, Luise? Usoljena riba?"
Luis uze tanjir sa sašimijem. Riblji fileti bili su jedri i rskavi na dodir.
"Bila je u vakuumu", reče on. "Da li je svraćala i jedna vekna hleba?"
"Pustio sam je da prođe. Luise, zaudaraš na veliki strah."
Šta ću ja ovde?
Začas je mogao da bude bezbedan na Toploj igli istrage, da lebdi između ploča
za spavanje dok ga ne prođe drhtavica, dok ne povrati moć rasuđivanja i pokuša da
svari ono što je saznao i ono što nije.
Šegrt ga je video. Ako bi mogao da ubedi kzina da ćuti, onda... Aha, kako da ne.
Zaštitnik mora da je proučavao šegrtov govor tela pola zemaljske godine. Kzin ne
bi mogao ništa od njega da sakrije.
Umesto toga, Luis reče: "Mrtvi mogu da namirišu moj strah." Ispustio je kacigu i
vazdušni ranac i počeo da otvara zipove. "Mislio sam da sam shvatio kako rade
kontrolni uređaji na prenosnom disku. Greška! Oh, i Marsovci su nam postavili
zamku. I to me umalo nije sredilo."
Iz otvora u podu provirila je napola ćelava glava nekog mališana. Graditelj
gradova. Dečakove oči se raširiše u iznenađenju, i on se izgubi.
Kzin upita: "Marsovci?"
Luis poče da skida skafander. "Pusti to. Moram da utrošim izvesnu energiju.
Možeš li da trčiš?"
Kzin se nakostrešio. "Umakao sam ocu posle borbe."
"Trkajmo se do pramca."
Šegrt je zaurlao i odskakutao.
Skafander je još bio obmotan Luisu oko članaka. Kada je kzin zaurlao, svi
mišići su mu se ukočili i on se preturio.
Bio je to veličanstven ratnički poklič! Cedeći kroz zube drevne psovke, Luis je
skinuo skafander, ustao i potrčao.
Još je mogao da vidi šegrta, mada se ovaj kretao znatno brže od njega. Zatim je
naišao na ulegnuće u strukturi broda i nestao sa vidika.
 Luis je živeo na ovom brodu skoro dve godine. Malo je bilo verovatno da bi
mogao da se izgubi. Trčao je iz sve snage, takmičeći se jedino sa samim sobom.
Trebalo je da pretrči celu jednu milju.

"Luiii!"
Glas je bio slab i čudan, dopirao je iz velike visine... Piersonov lutkar čučao je
u košu na jarbolu na krmi.
Luis zaurla: "Zdravooo!"
"Stani!" pozva ga glas.
"Ne mogu!" Odlično se osećao.
Neka četvrtasta senka se spustila. Luis nastavi da trči. Sustigla ga je i prestigla:
teretna ploča sa unaoklo zavarenom ogradom. Luis doviknu: "Sklanjaj se. Trkam
se."
"Ne razumem."
"To nije... test inteligencije."
"Kako se osećaš?"
"Divno. Dezorijentisano. Živo! Poslednji - nemoj da koristiš - prenosni disk na
Olimpusu."
"Zašto?"
"Marsovci - živi su - postavili su zamku." Luis duboko udahnu vazduh, a onda
ga izdahnu. Njegovo čulo ukusa osetilo je slani vazduh: divno! Nije ostao bez daha,
nije počeo da posrće. Pojačao je tempo. "Postaviće još koju."
"Dvojica mogu da igraju tu igru. Šta bi se desilo da bacim jedan disk u more i
počnem da zalivam Mons Olimpus vodom?"
"Mene pitaš? Nemoj ništa da uništiš. Može ti zatrebati - kasnije. To je razlog...
zbog koga nisi poubijao... kzine!"
"Manje-više", priznade lutkar. Jedna jednooka glava zaroni prema narandžastoj
pufni koja se videla u daljini na gornjoj srednjoj palubi. Šegrt.
"Luise, tvoja pustolovina je prava prilika. Moramo mnogo toga da
nadoknadimo."
"Gde je Brem?"
"Sprema nam večeru."
Izvio je glave kako bi sam sebe pogledao u oči. Da li se to Poslednji šalio?
Možda su se lutkari tako smejali, a možda i nisu.
"Brem ima osetljiv nos", dodade Poslednji.
Luis upita: "Kako napreduje ples?"
"Ples! Nastavlja se bez mene. Do tanja mi se smučilo da koristim tvoj recikler,
Luise! Nisam imao vremena da ga prepodesim."
"Hvala ti na tome." Samo nastavi tako nonšalantno. Ako Brem nije ni toliko
verovao Poslednjem da mu dozvoli uobičajene vežbe ili to da koristi toalet i tuš
predviđene za lutkare...
Onda Poslednji mora da je spreman da povrati svoj život.
 Gornja srednja paluba se završavala. Luis se s mukom peo po lestvicama i
prolazio hodnicima. Lestvice kzina bile su veoma nagnute i prečke su bile isuviše
razmaknute, ali Luis je išao gore-dole poput majmuna nakljukanog steroidima. I
dalje se nadao da će preteći šegrta. Još gore od toga, očekivao je da šegrt skoči na
njega iz neke niše. Držao se visina.
Pokušao je da smisli kako će obići vrt. To bi suviše dugo potrajalo. Na kraju
hodnika potrčao je uz stepenice od čvrstog drveta do vrha zida, zatim je krenuo duž
zida ne bi li izbegao gustiš krupnih žutih gljiva sa upečatljivim trnjem i skočio sa
visine od deset stopa u prašinu.
To je nekada bio park za lov kzina. Luis i graditelji gradova su se dve godine
starali o ovim biljkama. Divlje su rasle kada je stigao. Nekada mora da su hranile
stada potrebna kzinima-mornarima. Stada više nije bilo, niti je očekivao da sada
naiđe na životinje, osim ako se šegrt nije spremao da iskoči iz nekog limunovog
žbuna.
Ali nijednom nije video kzina.

Imao je osam neverovatnih glavnih jarbola i nebrojeno mnogo jedara; čekrcima

koji su ih pokretali mogao je da rukuje samo jedan kzin. Ili zaštitnik? Ovaj jarbol je
bio prednji jarbol sa košem na vrhu. Luis je teško disao. Noge su mu bile poput
prekuvanih knedli.
Neko je čekao na pramcu.
Luis opsova u sebi. Nije imao daha za bacanje. Trenutak kasnije prepoznao je
obličje zaštitnika.
Luis uspori. Brem je čekao poput kipa. Luis uopšte nije primećivao da on diše.
"Mislim da si ti pobedio", zadahta Luis.
"Zar smo se trkali?"
Brem je saznao za pridošlicu tek kada ga je dečak graditelja gradova pronašao u
kuhinji ili kada je čuo bat koraka preko palube iznad sebe. Mora da je trčao. Luis
reče: "Nije važno. Bila mi je potrebna vežba."
Ispred njega nalazio se planinski lanac... Nezemaljski planinski lanac. Planine u
obliku kupa, široko razmaknute i različite veličine, protezale su se i ulevo i udesno.
Bez obzorja, nije mogao da stekne pravi utisak o njihovoj veličini. Većina je bila
dovoljno visoka, tako da su im vrhovi bili beli od leda, ali ispod granice leda sve
su bile isparcelisane u razne nijanse zelenog.
A onda je njegovo oko/um postalo svesno onoga što se pojavljivalo iznad njih.
Bile su sićušne.
Stani malo, obod je bio hiljadu milja visok. Od dvadeset do trideset planina
koje je mogao da razabere, njih pet do šest bila su brdašca koja su se oslanjala o
obodni zid, ali su zato dve do tri mogle da se mere sa Everestom.
Poslednji je došao do pramca. Iza njega se pomaljala jedna narandžasta pufna.
Kzin se dovukao do njih. Bio je gotov, satrt. Luis reče: "Hvala ti, šegrte. Zaista,
zaista mi je to bilo potrebno. Imao sam u sebi dovoljno adrenalina da povedem
rat."
Kzin dahćući izgovori: "Otac. Pustio da pobedim. Nisam to hteo. Ubij me."
"Ah."
"Kako. Da li si me pretekao?"
"Mora da jesam. Možda u vrtu."
"Kako?"
"Breme, ti mora da znaš šta su to lovci-trkači?"
"Taj mi izraz nije poznat", odvrati zaštitnik.
"Stet. Šegrte, većina stvorenja koja love promaši plen u skoku osam od deset
puta. Ako im plen pobegne, odaberu nešto sporije. Samo nekoliko vrsta koje jedu
meso izabere plen i sledi ga dok ga ne stigne. Vukovi to rade. Isto kao i ljudska
bića.
Velike mačke nisu lovci-trkači, kao ni kzini. Tvoji preci su naučili da je bolje
da slede neprijatelja, jer će se on u protivnom kasnije ponovo pojaviti, ali to iz
tebe govori razum. Tvoj razvoj još nije dotle stigao..."
"Znao si da ćeš da pobediš."
"Aha."
Kzin zatrepta. "A da smo se trkali samo do vrta?"
"Ti bi pobedio."
"Hvala ti na lekciji."
"Hvala tebi." To je bilo lepo rečeno, pomisli Luis. Ko li ga je tome naučio?
Brem reče: "Luise. Osvrni se oko sebe. Reaguj."
Da reagujem? "Upečatljivo. Svo to zelenilo! Od podnožja do linije leda, sve
zeleno. Ne bi trebalo da sam iznenađen. Sve te planine su nastale od mulja sa dna
mora, gnojiva."
"Još?"
"Neke cevi su prestale da isporučuju flap. To važi za one najniže planine. Ono
što je ostalo od njih do sada se sigurno pretvorilo u prilično tvrdu stenu. One
najviše mora u sebi da imaju mnogo vodenog leda, bar u vrhovima. Primećujem
reke koje izviru iz podnožja. Te planine će Prstenu doneti samo redovne
zemljotrese."
"Teško okruženje?"
"Pretpostavljam. Breme, sve smo mi to već videli pre pedeset falana. Da li si
primetio neke znake života u planinama?"
"One planine udaljene su koliko i obim tvog sveta, ali, da, jesmo. Luise, moram
da se pobrinem za obrok. Poslednji, šegrte, odvedite ga u trpezariju. Pokažite mu."

Poslednji je raspršio mrene po sva četiri zida trpezarije.

Jedna nije bila u upotrebi: obična bronzana paučina.
Prozor u obliku bazena iz koga se preliva voda gledao je na niz tamnozelenih
kupa sa belim kapama.
 Drugi je prikazivao ivicu obodnog zida koja je lagano promicala: pogled iz
sonde za gorivo.
A jedan je pokazivao izvestan broj mišićavih, dlakavih muškaraca koji su uz
pomoć konopaca usmeravali četvrtastu ploču, dovoljno veliku da je mogla
predstavljati osnovu šestosobnog bungalova. Ploča je lebdela iznad njih. To je
mogla biti neka velika teretna ploča, ili deo neke lebdeće zgrade. Muškarci su je
vukli prema Luisu... prema krstarici mašinskog naroda i ukradenoj mreni.
"Ostavio sam ti zapis od pre šest dana", primeti Poslednji, "Da ga pogledaš
kada se probudiš. Ali ovo se upravo sada događa."
"Šta oni to rade?"
Odgovorio mu je kzin. "Približavaju se obodnom zidu, koristeći se svim
raspoložim sredstvima."
"Zašto?"
"To još ne znam. Brem bi mogao znati", reče kzin. "Dok si ti bio na tretmanu,
Brem je pronašao tvoje prijatelje graditelje gradova i ukrcao ih na Skrivenog
Patrijarha. Slušaju Brema kao što robovi moga oca slušaju svoga gospodara.
Tokom jednog dana išli su brodom udesno. Brem proučava obodni zid."
Luis ponovo upita: "Zašto?"
"Nije nam rečeno", odvrati šegrt.
Poslednji reče: "Nikada nisam video Brema da ispoljava strah, ali ipak mislim
da se plaši zaštitnika."
Luis je uočio vezu. "Trebalo bi zameniti visinske potisnike. Inače će Prsten
iskliznuti iz središta. Svaki zaštitnik koji to uoči potrudiće se da postavi visinske
potisnike na obodni zid. Je li tako?"
"Ako je teorija održiva."
"Zašto Brem nije tamo?"
Lutkar je ispustio kratak, oštar zvuk, kao kada bi klarinet kinuo. "Ako su
zaštitnici znali da su tri spoljnje vrste krenule u invaziju, a da se četvrta nalazi na
širokoj orbiti u nameri da prouči učinak, umesto toga bi preplavili Kartu Marsa."
"Da im damo pristojne teleskope? Ne, ipak bi... ah."
"Ah?"
"I Brem mora da se nađe na obodnom zidu. On se priprema. Ostali zaštitnici bi
ga ubili da mogu."
Lutkareve oči se sretoše. On reče: "U svakom slučaju, imamo pogled iz
Skrivneog Patrijarha na lokalni obodni zid. Moja sonda za gorivo nalazi se na
solarnoj orbiti već više od jednog falana, leti lagano iznad obodnih zidova, snima.
Mnogo toga smo doznali, Luise." Poslednji odzvižda nešto kratko i prodorno.
Sva tri predela počeše lagano da se zumiraju.
Iz prednjeg koša na jarbolu Skrivenog Patrijarha: Prelivne planine su se širile
dok se na vidiku nije pojavila jedna. Bledozeleno i tamnozeleno, trava i šuma,
dosezali su do ledenobelog. Na samom vrhu jedna crna nit zaranjala je u gusti čvor
crne magle. Mulj sa dna mora postojano je kuljao iz izlivne cevi hiljadu milja
iznad.
Iz sonde: pred njima je velikom brzinom promicao obodni zid. Luis je pokušao
da ga ne gleda.
Iz ukradene mrene: Luis poče da se smeje.
Sada se krstarica mašinskog naroda blago klatila na visini od dvadeset stopa. S
druge strane lebdeće ploče promicao je predeo, brežuljci nalik na hiljadu usnulih
nemani.
Konopci su povlačili teretnu ploču. Tridesetak muškaraca, pripadnika Luisu
nepoznatih vrsta, vuklo je konopce. Muškarci su nosili lake zavežljaje i ništa osim
toga. Glave i leđa pokrivala im je crna ravna kosa koja im je sezala do ispod
zadnjica. Možda im je kosa bila dovoljna da se zgreju.
Trčali su uzbrdo prema ivici, i prema trideset kosmatih žena koje su čekale
ispod ivice. Žene su mahale i vikom ih hrabrile. Među njima se nalazila i jedna
sitna crvena žena, crveni pastir, koja je pokušavala da ih usmeri, široko mlatarajući
rukama.
Uspon je postajao sve strmiji; muškarci više nisu trčali. Kada su se približili
prevoju, žene su stale da trče pored njih. Imale su iste dugačke kose kao i muškarci.
Manje-više glatko, prihvatile su se konopaca. Došlo je do opšteg smeha i kratkog
dahtavog razgovora.
Žene povukoše. Neke su trčale unatraške. Imale su snažne noge, primeti Luis,
isto onako snažne kao i muškarci. Sada su već prešli preko prevoja i krenuli
nizbrdo. Trkači su sada bili izvan dometa prozora; pokušavali su da uspore
letelicu.
Crveni pastir je potrčala da dohvati konopac, a potom se popela uz njega.
Prizor se sve brže i brže kretao preko zakrivljenog tla. Do sada mora da su već
svi trkači odustali. Brežuljci ispred postajali su sve veći; prerasli su u planine.
Između njih su proticali potoci i spajali se ispred. Luis shvati da gleda u prelivnu
planinu.
Od klaćenja ploče Luisu je pripala muka. "Slupaće se", primeti on.
Šegrt stade da zavija: kzintska glupost.
"Ja lično ne smatram ih razumnim", primeti Poslednji.
Prizor viđen sa pramca Skrivenog Patrijarha takođe se širio. Sada se vrh
prelivne planine izgubio u visini. Na trećinu puta uz padinu, Luis je počeo da
primećuje obojene tačke i trepćuća svetla.
Trepćuća svetla? "Heliografi."
"Veoma oštroumno, Luise."
"Jedan mali demon mi je pričao o tome. Mislio je da je posredi neka zagonetka.
Celo njihovo carstvo mora da je povezano heliografima u prelivnim planinama. Šta
misliš, kako to obavljaju? Demoni ne podnose dnevnu svetlost."
"Noću vide odraz ogledala sa planina obasjanih dnevnom svetlošću. Dosta lako,
ali kako odašilju? Luise, mora da plaćaju lokalne žitelje za prenos poruka."
"Nekako. I mora da se isto tako nekako pogađaju sa narodom prelivnih planina.
Kladim se da za to ne koriste rišatru."
"Nije im potrebno mnogo. Viđamo svetlucanje sa svega šačice prelivnih
planina. Nekoliko hiljada stanica za poruke na površini bilo bi dovoljno da se
poveže celo njihovo carstvo."
"Šta je sa - šta je ono, baloni?"
Poslednji je opet zapištao. Zumiranje je prestalo; planine počeše da klize u
stranu. Izvestan broj obojenih tačaka bio je nasukan na snegu, na razdaljini od milje
do milje i po u visinu. Luis ih je još video u širokim prostranstvima između
planina.
"Baloni sa zagrejanim gasom, Luise. Viđamo ih kako promiču između prelivnih
planina kuda god pogledamo."
"Koliko varijacija..."
Uđoše Harkabiparolin i Kavaresksenjajok, noseći tanjire, i ukopaše se u mestu.
Poslednji zazdvižda. Obodni zid koji se naglo obrušavao i podnožja koja su
poskakivala izbledeše i pretvoriše se u bronzane paučine. Pravo je čudo što
graditelji gradova nisu sve ispustili i odjurili vrišteći, pomisli Luis. Međutim,
Harkabiparolin je samo zurila, a Kavaresksenjajok ju je gledao i cerio se.
Ja. Luis reče: "To sam i dalje ja. Prošao sam kroz neki medicinski tretman."
Harkabiparolin se okrenula prema svom paru i progovorila. Luisov prevodilac
reče: "Ti si znao!"
"Zelz mi je rekao."
"Osvetiću ti se za ovo, ti, mali nikogoviću!" Ali Harki se smejala, isto kao i
Kava.
Spustili su poslužavnike: gomilu smeđeg i žutog korenja i činiju ružičaste
tečnosti. Harkabiparolin se smestila Luisu u krilo i stala da proučava njegovo lice
sa inča udaljenosti. "Bili smo usamljeni", reče ona.
Osećao se prirodno, kao da su ovo oduvek radili. Imao je utisak da se vratio
kući.
Reče: "Niste bili usamljeni kada sam vas napustio."
"Rečeno nam je da dođemo." Klimnula je prema kuhinji.
Poslušali su zaštitnika. I to mora da je izgledalo sasvim prirodno. Luis upita:
"Šta vam je rečeno?"
"'Otplovite udesno.'" Slegnula je ramenima. "S vremena na vreme on dođe i
izmeni nam kurs, ili nam kaže za vazdušne ili vodene struje, ili kako da uhvatimo i
skuvamo ribu ili toplokrvne životinje, ili kako da obdelavamo vrt. Kaže da ne
jedemo dovoljno crvenog mesa."
"To iz njega možda progovaraju preci."
"Luise, izgledaš mlad kao i Kava. Možeš li...?"
Odgovorio je lutkar. "Samo za narod sa Lopte i kzine sa Lopte. Da bih mogao da
izlečim lokalne hominide ili lokalne kzine ili bilo koju vrstu, hiljadu pripadnika
moje vrste moralo bi ceo životni vek da provede u proučavanju i testiranju."
Harkabiparolin se namrštila.
 Uđoše Kavaresksenjajok i Brem, noseći još poslužavnika. Doneli su šest
velikih, neverovatno ružnih riba iz dubina. Dve su se još trzale. Ostale su bile
pečene na žaru sa biljkama čudnog izgleda... povrće kzina. Činija sirovog povrća
bila je takođe iz kzinskog parka za lov.
Luis pogleda drugu činiju i upita: "Riblja krv?"
Brem reče: "Kitova krv i pire od povrća. Neću od toga dugo biti sit. Tvoja
kuhinja je predivno otkriće."
Seli su. Kavaresksenjajok ode i vrati se sa dvogodišnjom ili trogodišnjom
devojčicom. Imala je celu glavu prekrivenu narandžastoplavom kosom. Luis je ne
bi svrstao u graditelje gradova. Stariji dečak nije bio na vidiku.
Brem nije loše kuvao. Pomalo čudno. Brem mora da je kuvao po ukusu
graditelja gradova, koristeći biljke iz parka za lov. Sigurno nedostaju glavni
sastojci ili su na izmaku.
Luis upita: "Koliko dugo će me ovo održavati u životu?"
Brem reče: "Jedan falan pre nego što tvoje ponašanje počne da se kvari."
Obilno je otpio.
Šegrt je već sredio sirovu ribu. Luis ga upita: "Jesi li još gladan?"
"Dovoljno je. Onaj ko udovoljava svojoj gladi, postaje debeo i trom."
Devojčica je puzala prema ivici stola. Luis pokaza prstom prema njoj; Harki se
okrenula; dete je stiglo do ivice, okliznulo se i uhvatilo prstima. Držala se poput
kakvog majmunčeta ili pripadnika visećeg naroda.
"Mislio si da će pasti? Ha!" Žena graditelja gradova se nasmejala. "Pogrešna
vrsta." Onda je upitala zaštitnika: "Možemo li izvesno vreme ostati sa Luisom?"
U trenutku pre nego što će odgovoriti, Brem je pogledom prešao preko svih lica,
procenjujući, odlučujući. Reče: "Možete provesti zajedno sutra do podneva. Luise,
trebalo bi ubrzo da se vratimo na Iglu. Ne možemo ništa više doznati dok ne
postavimo sondu iznad oboda. Poslednji, da li si zbog toga pustio Luisa da se
probudi?"
"Svakako. Nisam imao mnogo prilike da ga uputim u stvar."
Ponovo ih je Brem sve obuhvatio pogledom. Reče: "Moram da upoznam
prelivne planine i obod. Zaštitnici na obodnom zidu ne smeju saznati za mene.
Najvažnije pitanje vezano je za zaštitnike. Moram znati gde su, koliko ih je, od
kojih su vrsta, koje su im namere, metodi i ciljevi.
Saznao sam ono što sam mogao bez delanja, i izbegavao sam da skrenem pažnju
na sebe kada god sam to mogao. Ukradena mrena sve je bliže obodnom zidu.
Demoni sigurno nameravaju da nam nešto pokažu. Kavaresksenjajok,
Harkabiparolin - pokazali ste mi aktivnost na prelivnoj planini daleko od mesta gde
se radi. Vi od naroda sa Lopte doneli ste mi zapise napravljene u jednoj od
svemirskih luka. Sada znam više o obodnom zidu nego što sam pretpostavljao da
ima da se sazna. Uskoro ću morati da se pokažem. Posavetujte me."
Javio se šegrt. "Ako ostali vide sondu, pomisliće da su međuzvezdani osvajači.
Trebalo bi da se pripremiš za odbranu središta za popravke..."
 "Da, ali sonda ukazuje na lutkara, ne na mene. Pripremio sam se. Poslednji?"
Luis je razmišljao: otkačio je šegrta kao od šale. Zašto mače to trpi?
Poslednji nije progovorio.
Hmiijev sin je došao da uči od mene. Brem je imao suviše vremena da ostavi
jak utisak na njega. Možda sam izgubio učenika. Da sam znao da želim da me
mačence poštuje...
Trkao sam se s njim i pobedio ga. Ha! Koji je moj naredni potez?
Brem upita: "Harkabiparolin, šta ti znaš o zaštitnicima?"
Bila je učitelj u biblioteci lebdećeg grada, koju je Kavaresksenjajok pohađao
kao učenik. Ona reče: "Sećam se slika oklopa sakupljenih sa prostora u prečniku
desetina hiljada dana hoda oko nas. Svi primerci izgledali su različito, odgovarali
su različitim vrstama, ali su imali kacige sa krestama i nesrazmerno velike zglavke.
Stara, čudnovata predanja govore o spasiocima i uništivačima od kojih te hvata
strah kada ih vidiš, sa licima nalik na oklop, širokim ramenima, čvornovatim
kolenima i laktovima. Ni muškarci ni žene ne mogu da se bore protiv njih, niti da ih
izazovu. Breme, želiš li da čuješ stare priče?"
"Kada znam ono što moram da čujem, mogu to i da naučim", odvrati Brem.
"Kada upitam: 'Šta sam zaboravio?' - mogu samo da se nadam korisnom odgovoru.
Luise?"
Luis slegnu ramenima. "Ja sam i dalje dva falana u zaostatku za svima vama."
Brem ih osmotri. Njegovo otvrdlo lice nije dozvoljavalo da se na njemu pojavi
neki određeniji izraz. Poslednji i graditelji gradova su ga sa strahom gledali. Šegrt
je delovao opušteno, možda mu je bilo dosadno.
Brem dohvati stolicu i pomeri je... Do jedne kosturne strukture u nekorišćenom
uglu. Cevi, metalne kupole i žice bile su pričvršćene za drvenu kičmu na način koji
nije delovao ni naročito korisno, ali ni nasumično. Bilo je suviše distrakcija, ali
sada, kada ju je bolje pogledao, Luis je o njoj počeo da misli kao o primerku nekog
kratkotrajnog drevnog hira u vajarstvu. Posedovala je tu vrstu estetskog jedinstva.
Međutim, Brem ju je upravo stavljao između kolena i počeo da prevlači po
žicama...
Poslednji upita: "Jesi li završio Mocartov Rekvijem?"
"Videćemo. Snimaj."
Lutkar odzvižda akorde za programiranje muzike, obrativši se četvrtoj mreni.
Luis slegnu ramenima Harkabiparolin koja mu je sedela u krilu. Na ovu glupost je
odlazilo vreme koje su mogli da provedu zajedno... ali žena graditelja gradova
prošaputa: "Slušaj."
Zaštitnikovi prsti su iznenada bili posvuda, i vazduh je eksplodirao od muzike.
Šegrt se uputi prema vratima i iziđe.
Muzika je bila čudna, bogata i odmerena. Lutkar je pevao kao pratnja, ali je
ipak Brem držao okosnicu. Luis nije mogao da se seti da li je ikada čuo nešto
slično.
Bila je to ljudska muzika, za ljudske živce. Nikakav zvuk koji su oblikovali
tuđinci nije mogao to da učini njegovom centralnom nervnom sistemu. Osetio je
nadolazeći optimizam... božanski mir... želju punu čežnje... Moć da osvoji svetove,
ili da ih pomeri.
Muzika koju je on poznavao oblikovana je u kompjuterima, nije stvarana uz
pomoć noktiju koji nežno udaraju ili miluju razapete površine ili bronzanu ploču,
noktiju koji povlače žice, bezusnim ustima koja duvaju u cevi sa rupama.
Uzbudio se od toga kao tanj, a Harkabiparolin se napola istopila u njegovom
krilu. Pomislio je: bila si u pravu, ali nije želeo da prekida čak ni da bi joj to
šapnuo na uho. Umesto toga, zavalio se i pustio da vibracije poteku kroz njega.
Kada je zvuk konačno zamro, ostao je ošamućeno da sedi.
"Mislim da smo završili", zaključio je Brem. Odložio je orkestralnu skulpturu u
stranu. "Poslednji, hvala ti. Luise, možeš li da opišeš efekte?"
"Zapanjujuće. Ja, ah... Ne, žao mi je, Breme, to se ne da rečima opisati."
"Može li se upotrebiti u diplomatiji?"
Luis odmahnu glavom. "Tanj ako znam. Breme, da li ti je palo na pamet da
postaviš mrenu na krater Božja Pesnica?"
"Zašto? Ah, da je usmerim nadole."
"Aha, nadole, napolje, da dobiješ pogled na ravan Luka. Božja Pesnica je šuplja
kupa veličine meseca - baš velika, sa rupom na vrhu. Mogao bi da popneš poveću
tvrđavu tamo unutra ako bi uspeo da je usidriš za podni materijal Prstena..."
"Skrit."
"Skrit, aha. Zapremine jedne desetine veličine središta za popravke i isto tako
dobro skrivene."
"Da branim ravan Luka iz Božje Pesnice?"
Luis je oklevao. "Ubeđen sam da bi odande mogao da obavljaš uhođenje.
Odbrana? Svakom neprijatelju će sigurno pasti na pamet da se sakrije u senci
Prstena. Nisam siguran da možeš to da braniš. Ako se boriš sa obodnog zida, imaš
isti problem. Odbrana od meteora ne može da puca kroz skrit, je li tako?"
"Ne možemo da razdvojimo našu odbranu. Ja moram da komandujem obodnim
zidom, kao i njegovim zaštitnicima", zaključio je Brem. "Sutra ćemo postaviti
sondu za gorivo na mesto. Luise, kada ti je ta zamisao pala na pamet?"
"Jednostavno mi se javila. Možda mi je muzika skrenula pažnju, ali je moj
mozak nastavio da radi bez mene."
"Da li ti je još nešto palo na pamet?"
"Ne znam dovoljno o zaštitnicima", reče Luis. "U prostoriji za odbranu od
meteora nalazio se kostur. Nisi mi dozvolio da mu priđem, ali to je bio zaštitnik,
nije li tako?"
"Pokazaću ti. Sutra, pošto postavimo sondu."
Krstarica mašinskog naroda sada je predstavljala nekontrolisani tobogan, jurila
je uz zeleno brdo, krivudajući. Paklena vožnja. Talasasti obod ploče omogućavao
mu je da na trenutke vidi višu, udaljeniju prelivnu planinu. Luis je primetio
treperavi sjaj iznad linije snega. I ovde se nalazilo carstvo noćnog naroda.
24. TE KOSTI
Prebacili su se sa oblačne dnevne svetlosti u ružičastu veštačku rasvetu doka za
lendere na Igli; potom u kabinu za posadu, a prizor obodnog zida koji je
obezbeđivala mrena prozujao je pored njih u vakuumski jasnoj sunčevoj svetlosti.
Brem je stigao poslednji. Spustio je svoju orkestralnu skulpturu tamo gde je
Luis odbacio delove skafandera, i otišao pravo do kuhinjskog dispensera. "Pribavi
nam najnovije podatke o sondi, Poslednji. Za koliko ćemo moći da pristanemo?"
Poslednji je izgovorio orkestralne akorde. Jednačine su se ispisale kroz vazduh
u simbolima intergovora. "Mogli bismo da počnemo sa usporenjem pri dva g i da
pristanemo kroz petnaest i po časova."
"Rekao si mi da sonda može da podnese deset g."
"Volim da imam marginu za grešku."
"Poslednji, pogon sonde je moćan, upadljiv izvor rendgenskih zraka. Daćemo
neprijatelju najmanje moguće vreme za praćenje. Čekaj, onda pristupi usporenju
pri deset g."
"Pri visokom potisku fuzijski pogon postaje svetliji, upadljiviji."
Brem ništa ne reče.
"Čekati, u redu. Razumem. Usporenje od deset g sa početkom kroz šest časova.
Pristajanje kroz tek nešto više od devet časova. Mogu li da se vratim u svoju
kabinu da jedem, da se okupam, plešem i odspavam?"
Zaštitnik je pijuckao iz kugle na stiskanje. Kzin nabra nozdrve, mada Luis nije
ništa nanjušio. Brem reče: "Sve to možeš i ovde."
"Breme, moraću da uđem u svoju kabinu kada dođe vreme da smanjim brzinu
sonde. Pusti me da sada odem."
"Pokaži mi svoju kabinu."
Poslednji prodorno zazvižda. Obodni zid je izbledeo, i oni se zagledaše u
kabinu Poslednjeg.
Svetlost je bila žuta i prelazila je u narandžastu, ali je zato dekor bio u
beskrajnim nijansama zelene kakve se mogu sresti u šumi po hladnom vremenu.
Nije bilo uglova niti ivica. Pod i zid, površina stola i ostava, sve je bilo zaobljeno.
Brem mu naredi: "Ostavi ovako. Okupaj se i odspavaj. Ako plešeš, pleši sam..."
Poslednji frknu kao duvač u rog u nekoj oporoj deonici.
"Ako ugledam hologram tamo gde bi trebalo da vidim Poslednjeg, moraću da
reagujem. Želiš da se osećam bezbedno, nije li tako?" Brem se nagnu povijenih
kolena nad granitni blok. Podiže ga, okrenu se se njim i spusti ga.
Oh.
Poslednji zakorači na mesto gde se nalazio granit i nađe se sa druge strane
nepropustive pregrade.
Obrisi kabine pomerali su se zajedno s njim. Iz poda se oblikovala činija i
poprimila nijansu breskve. Lutkar je dostojanstveno zakoračio u nju. Rasla je poput
cveta dok se nije gotovo zatvorila iznad njega: kada visokih bočnih strana veoma
nalik na one koje su koristili u lunarnim gradovima.
Brem mora da je primetio Luisov napregnut pogled. "Šta te je snašlo, Luise?"
Luisa je snašlo to što je shvatio da Poslednji neće biti od neke velike koristi
Luisu Vuu. Brem je imao na raspolaganju suviše vremena da pripitomi lutkara.
Umesto da mu to kaže, on primeti: "Nešto mi je sinulo. Kabina Poslednjeg, na šta ti
liči?"
"Možda na matericu."
"Šta misliš o utrobi kakve životinje?"
"Igramo li se mi to igre rečima?"
"Postoji razlika. Mogla bi biti važna. Ženke lutkara nemaju matericu. Jedna...
životinja-lovina evoluirala je u životinju koja živi u simbiozi toliko dugo da je
smatraju ženkom lutkara, ali ona to nije. Nesus je imao ovipozitora. Breme,
pogledaj u arhivu Poslednjeg i vidi ima li dajl o osama-kopačima."
"Osama-kopačima, stet", odvrati Brem. "Imamo na raspolaganju nekih devet
časova za igranje. Trebalo je da mi održiš predavanje na temu 'zaštitnici'."
Luis upita: "Da odemo da pogledamo kosti?"
"Predavanje", reče Brem.
Luis se povinovao. "Naš predak bio je Pak rasplođivač. Paki su evoluirali na
planeti u blizini galaktičkog jezgra, recimo nekih stotinu trideset hiljada falana
odavde brzinom svetlosti." Preko trideset hiljada svetlosnih godina. "Neki od njih
pokušali su da osnuju koloniju na mojoj planeti, Zemlji, veoma davno. Nije bilo
dovoljno talijuma da se održi u životu virus koji raste u žutom korenju, a on je taj
koji rasplođivača pretvara u zaštitnika.
Zaštitnici su izumrli. Možda su prethodno raščistili neke grabljivice kako bi
obezbedili rasplođivačima prostor za širenje. Nezreli Paki, rasplođivači,
evoluirali su sami od sebe, isto kao i ovde. Raširili su se po Zemlji od mesta
spuštanja u Africi i Aziji."
"Nagađanja?"
"Imamo kosti Paka rasplođivača iz klisure Olduvai i sa drugih mesta. U
'Smitsonijanu' postoji mumificirani Pak zaštitnik", reče Luis. "Iskopali su ga u
pustinji na Marsu. Ja ga nikada nisam video. Čak ni sa mojim godinama ne možeš
sve da postigneš. Ali proučavali smo hologram te stvari na kursu opšte biologije."
"I kakav je zaključak?"
"Došao je da spase staru koloniju. To je dokaz iz druge ruke, Breme, potiče od
jednog žitelja Pojasa koji je jeo žuto korenje, ali Poslednji verovatno to ima u
memoriji. Komponente broda, Brenanova priča, secirana mumija, hemijski..."
"Nećemo uznemiravati Poslednjeg. Ali ti si proučavao tu mumiju?"
"Da."
"Hajde da pogledamo kosti."

Luis je imao utisak da ga je oko zglavka stegla šaka puna kamenčića; čvornovati
ga je povukao za sobom tako da nije mogao da mu se odupre. Šegrt ih je sledio bez
skafandera. Kzini nisu morali da se plaše mirisa drveta života. Luis je prisilno
hitao prema kosturu koji se pomaljao pri pojačanoj svetlosti zvezda.
Brem ih je suočio, povukao se unazad i rekao: "Reaguj."
Šegrt je kružio oko kostura. "Pao je u bici", promrmljao je. Onjušio ga je, a
zatim je krenuo za svojim nosem prema Hronosovim razbacanim alatkama i odeći.
Luis pređe vrhovima prstiju preko erodiranih ivica na mestu gde je kost bila
polomljena. Hoće li Brem naslutiti da je već bio ovde? Luis reče: "Čini se da je
star hiljadama falana."
"Blizu sedam hiljada", potvrdi Brem.
"Na smrt prebijen. Ti?"
"Ja i En."
Šegrt se okrenu, uši mu se uspraviše. "Ispričaj nam priču. Ovde vas je izazvao?"
"Ne, krili smo svoje postojanje."
"Kako ste ga našli? Kako ste ga namamili?"
"Morao je da dođe. Čekali smo."
Kzin je čekao. Međutim, Brem nije nastavio, te tako Luis reče: "Ovo bi gotovo
mogao biti deformisani Pak zaštitnik. Ipak, vilicama je mogao da lomi kosti. Na
lobanji nema čeoni prevoj. Torzo, mislim da je suviše dugačak za jedan standardni
primerak Paka. Breme, mislim da ovde imaš strvinara."
Prišao je šegrt da vidi o čemu to Luis priča. Brem upita: "Na osnovu čega to
tvrdiš?"
"Vilica koja može da lomi kosti. Grabljivac bi imao zube da njima razdire
velike arterije ili stomak. Dugački torzo omogućuje postojanje dovoljno velike
utrobe koja je u stanju da se nosi sa teškim mesom. Čeoni prevoj koji nedostaje -
ovaj, možda je izlazio jedino noću, ili je možda imao guste obrve umesto kapaka,
ali..."
Šegrt upita: "Da li je mogao biti zaštitnik koji je poticao iz noćnog naroda?
Izobliči lobanju, proširi zglobove..."
Luis odmahnu glavom. "Video sam dete demona u selu tkača. Video sam odrasle
među neustrašivim ubicama vampira, i još odraslih na farmi gljiva ispod lebdećeg
grada, nekada davno. Mogao bih da se zakunem da su svi pripadali istoj vrsti, a
ovaj nije od njih.
Obrati pažnju: demoni na farmi gljiva bili su moje visine ili nešto malo viši. On
je četiri inča niži. Nema zube, razume se, ali pogledaj šake. Šake demona su veće,
deblje, nema toga što one ne mogu da raskinu. Što je još važnije, šegrte, vrsta koja
trenutno postoji istovetna je na prostoru od dve stotine miliona milja."
Šegrt je gledao, ništa ne govoreći. Bila je prava retkost videti jednog kzina
toliko mirnog.
"Ali očigledno je", strpljivo reče Brem. "Ovaj je stari, od vrste od koje je
postao noćni narod."
Luis upita: "Hronos?"
"Prabog Grka?"
 Luis je bio zapanjen i pokazao je to. "Proučavao si." tanj, eto gde je naučio onu
muziku!
"Oni su radoznali, zar ne, ti lutkari? Poslednji ima literaturu stotine pokolenja
ljudi, usmenu istoriju kzina, kdatlino sekvence dodirne skulpture, čak i neke
osvetničke priče trinoka. Iz tvog devetnaestog i dvadesetog veka gledao sam
zabave zasnovane na Drakuli Brema Stokera, uključujući dela Freda Saberhagena i
En Rajs. Ali bolje da sačuvamo ime 'Hronos'. Ova spodoba ne može biti prva,
Luise. Zar ti to nije jasno?
Pre osamdeset hiljada falana postojao je mrtav Pak zaštitnik. Mogao je biti star
već stotine falana. Koliko znamo, možda je pomogao da se izgradi Luk. Nazovi
njega Hronos. Došli su drevni pripadnici noćnog naroda i pojeli njegovo telo. Ako
im meso zaštitnika nije donelo promenu, onda su pronašli žuto korenje koje je
zaštitnik nosio sa sobom. Postali su zaštitnici. Ako ih je i bilo mnogo, ubrzo je
ostao jedan."
Luis lupnu po ključnoj kosti mrtvog zaštitnika. Podigao se oblačić prašine.
"Breme, ovo je najstariji zaštitnik o kome ćemo ikada išta saznati. Možda je bilo
bogova pre Hronosa, za koje Grci nisu znali..."
Brem klimnu. "Kako hoćeš. Hronos."
"Stet. Hronosova vrsta možda je jela crkotine hiljadama godina posle nastanka
Božje Pesnice..."
"Moraš li naglas da izgovoriš svaku očiglednu istinu? Ah, imaš učenika. Šegrte,
shvataš li šta Luis hoće da kaže?"
"Istinu govoreći, shvatam ponešto", reče šegrt. "Brojevi su smešni osim ako je
nešto vodilo demone u jednom pravcu preko velikih, stvarno velikih udaljenosti.
Jedinstveno carstvo. Demoni mora da su isti na prostranstvu od dve stotine miliona
milja. Možda na celom prstenu."
"Da! Hronos je bio taj koji se odnosio prema svojoj vrsti poput pastira. Breme?
Zar zaštitnik ne pokušava da sačuva svoje vlastito genetsko ustrojstvo?"
Kzin na to skoči. "Da! Kako je Hronos mogao da vodi vlastite naslednike? Čak i
dobra promena deluje pogrešno. Stani, šta ako je izabrao druge, slične strvinare?
Ne, oni bi zavladali njegovim vlastitim porodom!"
Šegrt je učio kako se rešavaju zagonetke.
Brem reče: "Bio je demon. Čulo mirisa kod strvinara se tokom evolucije
izmenilo. Čemu prići, šta dodirnuti, šta staviti u usta, svaka ta stvar ponaosob
predstavlja svesni izbor. Jedan demon možda je slobodniji od ostalih zaštitnika. On
bi mogao da povede svoju vrstu prema nečemu što on vidi kao savršenstvo."
Pogledali su stari kostur. Morao je da dođe, kazao je Brem. Blizu sedam hiljada
falana, rekao je. Hiljadu sedam stotina godina? I ako je ono što je Luis počeo da
podozreva bilo zasnovano na bilo kakvim činjenicama, biće bolje da ne postavlja
direktna pitanja.
Pokušaj nešto izokola. "Tvoj par, da li je ona još ovde?"
"En bi mogla biti mrtva. Kada smo postali svesni da je Luk nestabilan u svojoj
ravni, da na obodu moraju postojati motori, En je otišla da to popravi. Izvesno
vreme sam mogao da je pratim. Možda su je ubili ovi koji sada tamo rade."
"Breme, ona je morala da napravi te druge zaštitnike."
"En nije osećala nikakvu sličnu nužnost kada me je napustila. Nameravala je da
radi sama. Ovi zaštitnici koji su počeli da bujaju u poslednje vreme mogu biti delo
jednog novijeg zaštitnika, zaštitnika naroda sa Lopte..."
"Tile."
"Tile Braun. Tvog para", reče Brem. "Poslednji ima dosje i o njoj."
"Jesi li bio ovde kada je Tila došla?"
"Jesam. Bilo je teže sakriti se od nje nego od Poslednjeg. Posmatrao sam je dok
je učila da koristi odbranu od meteora. Bio sam siguran da namerava da uradi ono
što je dužnost svakog zaštitnika: da spreči Luk da udari u Sunce. Koje su bile njene
stvarne namere, Luise?"
"Tila je bila zaštitnik. Nisam u stanju da čitam um zaštitnika."
Brem upita: "Ako ne njen, čiji onda?"
"Video si dosje. Tila je bila čudna."
"Dvoje ih je došlo u središte za popravke", reče Brem. "Jeli su koren. Jedan je
umro. Drugi je pao u komu koja vodi u stanje zaštitnika. Imao sam vremena da se
sakrijem i postavim uređaje za posmatranje.
Tvoja Tila je lutala po središtu za popravke. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati
je. Otkrila je stvari koje ja nisam primetio, i na kraju je došla ovamo. Igrala se
odbranom od meteora i teleskopskim displejom.
Onda je otišla. Mogao sam izvesno kraće vreme da je pratim na putu ka
obodnom zidu. Koristila je magnetni prevozni sistem na obodnom zidu, mnogo brži
nego onaj koji smo mi koristili, zato što je imala moderniji skafander."
"A vreme?"
"Neki vansolarni predmet udario je u sunce pre dvadeset dva falana. Oluje
subatomskih čestica izbacile su Luk iz ravnoteže. Luise, Tila je bila u velikoj
žurbi."
Pre dvadeset dva falana: Prsten je počeo da isklizava iz ravnoteže otprilike pet
godina pre povratka Tople igle istrage. "Obrazovanje je stekla na Zemlji", reče
Luis. "Sa mozgom zaštitnika i osnovnim znanjem iz fizike, mora da je prilično brzo
shvatila situaciju. Otišla je da popravi sistem visinskih potisnika. Šta je tamo
mogla da zatekne? En?"
"En bi se sakrila", reče Brem. "Posmatrala bi Tilu. Ubila bi Tilu kada bi uočila
prvi znak nesposobnosti."
"Mmm."
"Poznavao si je..."
"Kao ženu. Breme, niko nije poznavao Tilu. Ona je bila statistička srećna
slučajnost, žena koja je imala sreće svaki put kada je trebalo imati sreće, sve dok
je Nesus nije izabrao za pohod na Prsten. Svaka vrsta normalnog života mora da je
bila izvan njenog domašaja."
 Šegrt primeti: "Moj otac ponekad pominje Tilu. Nikada nije znao šta da misli o
njoj. Za lutkare, ona je bila deo programa rasplođavanja, rasplođavanja za sreću.
Hmii je verovao da su uspeli."
"Nisu", reče Brem.
Luis dodade: "Ona je mrtva, Breme. Nije nikakva pretnja za tebe."
"Ali šta je jedan zaštitnik mogao da ostavi za sobom da bi oblikovao budućnost
po svojoj želji? Mi planiramo daleko unapred. Luise, da li si video ono što je bilo
potrebno da vidiš?"
"Aha."

Brem se prebacio unutra, dozivajući ga: "Poslednji, probudi se!"

Poslednji je, međutim, već bio budan i plesao je u svojoj kabini... plesao je sa
tri duha, tri lutkara suviše providna da bi ga mogla sakriti. "Breme, palo mi je na
pamet nešto lukavo. Pre jednog sata nakratko sam uključio sondu kako bih je
spustio ispod zida, tako da je ne vide osvajački brodovi."
"Brojevi?"
Poslednji zazvižda. Jednačine ispisaše redove duginih boja.
Brem ih je proučavao. To je bilo prvi put da ga je Luis video kako se ukočio,
ali jednačine su bile suviše složene i nadmašivale su njegove sposobnosti. A onda
Brem reče: "Dobro. Počni sa usporavanjem."
Poslednji odcvrkuta. Obodni zid koji je jurio iza njega naglo se otvori... "Stet?"
"Da, stet, ako te ne krije od mene."
...obodni zid je promicao tako brzo da se nisu videle pojedinosti; njegova ivica
nalazila se visoko iznad, vrhovi prelivnih planina daleko ispod. Sonda mora da je
bila otprilike tri stotine milja iznad, pomisli Lis.
Poslednji zacvrkuta. Luis potraži rezultate, ali nije mogao da ih vidi - stani
malo, evo. U senci noći, pokretni obodni zid uhvatio je jaku plavičastu svetlost:
odraz malog fuzionog pogona. Lebdeće jednačine su to bolje izražavale: neki od
brojeva su se smanjivali.
Tri duha i dalje su plesala sa Poslednjim; Luis ih je poznavao. Frizure su im se
razlikovale, ali sva trojica su bili Nesus.
Šegrt je zario zube u nešto iz čega je kapalo crveno. To baš nije bio prijatan
prizor, ali Luis je iznenada osetio strašnu glad. Stao je da kuca po kuhinjskom zidu,
držeći stalno na oku holograme.
Brem upita: "Poslednji, šta znaš o Tili Braun?"
Poslednji je zapevao poput bronzanog zvona. Iza njega se otvorio i treći
hologram: neki popis, nagađao je Luis. Kabina je bila prepuna slika.
Brem je planuo. "Dolazi ovamo. Smesta dolazi ovamo!"
Poslednji nije oklevao. Zakoračio je i obreo se kod njih. "Nisam mislio ništa
loše."
"Više volim kada si ovde. Luise, Poslednji, šegrte, pokušavam da stvorim sliku
zaštitnika u svom umu. Ponešto znam o Hronosu, En sam prisno poznavao, ali Tila
Braun je tuđinski zaštitnik. Uskoro ćemo morati da se suočimo sa tuđinskim
zaštitnicima. Poslednji, šta si mi to pokazao?"
"Ovo su zapisi o projektu 'Srećno ljudsko biće'. Moja uprava je smatrala da bi
nam ljudski saveznici mogli koristiti. Ljudska bića imaju sreće. Učinili bismo ih
delotvornijim tako što bismo ih učinili još srećnijim. Opit je bio lokalnog
karaktera, ograničen na jednu planetu, Zemlju. Dodali smo i lutriju formalnim
kvalifikacijama koje su davale pravo na potomstvo. Nismo ispuštali iz vida bebe
koje su se rodile zahvaljujući sreći. Finansirali smo društvenu mrežu kako bi deca
mogla da se sreću i razmnožavaju."
"Je li imala sreće?"
Luis nije slušao, sasvim sigurno nije slušao. Kada je izborio za sebe mogućnost
da ode sa Prstena, Tila je rešila da ostane. Luis je imao na raspolaganju četrdeset
godina da pokuša da ne misli na Tilu Braun.
"Bila je šesto pokolenje dobitnika na lutriji, ali Tila nije bila srećna po lutkare,
niti za svoje saradnike, a ne bih rekao ni da je sama bila srećna. Svako stvorenje
traga za homeostazom. Tila je izgubila svog para, zatim pol i oblik, i na kraju život.
Ali sreća se može tumačiti na mnogo načina."
Javio se šegrt. "Šta ako je tragala za nečim za šta je vredelo umreti?"
Luis zinu. Šegrt dodade. "Ili šta ako je samo želela da postane još inteligentnija?
Kao moj otac. Kao ja. Sreća joj je podarila te stvari."
Brem reče: "Luise?"
"Možda. Zanimljivo tumačenje." Četrdeset godina nije uočio ono što je odmah
palo u oči ovoj jedanaestogodišnjoj mački!
"Još nešto?"
Luis sklopi oči. Mogao je da je vidi, da je dodirne. "Od nas ju je odvojio
hiroviti slučaj. Sreća. Kada smo je pronašli, ona je našla Tragača. Krupnog,
mišićavog istraživača, odličnog vodiča; pretpostavljam da je bila zaljubljena u
njega, takođe..."
"Da li je bila tvoja ili njegova?"
"Serijska poligamija. Preskoči..."
"Ostavila te je zbog njega?"
"Ne samo zbog Tragača. Breme, pronašla je ovu - ovu ogromnu igračku. Tili
nikada ne bi palo na pamet da to nadmašuje njene sposobnosti, da je stvar
prevelika da bi se njome igrala. Da bilo šta nadmašuje njene sposobnosti."
"Želela je da se igra lukom? A da ga pri tom ne uništi, razume se. Samo zaštitnik
to može?"
Luis protrlja oči.
"I tako ste je ostavili na Prstenu. Šta onda?"
"Tragač mora da ju je odveo do Karte Marsa, ili joj je dovoljno stvari napričao,
tako da je mogla da nasluti ostalo. Znala je da ulazi na neko čudno mesto, mesto
tajni.
Ona... da vidimo... budi se kao zaštitnik. Tragač je mrtav. Tila je zaštitnik u
središtu za popravke. Igra se u njemu. Otkriva kako da sunce pretvori u
supertermalni laser. Raznosi nekoliko kometa?"
"Ona je to učinila."
"Doznaje kako da dobije teleskopske prizore uz pomoć uređaja za odbranu od
meteora. Primećuje da Prsten oscilira. Pronalazi visinske potisnike na obodnom
zidu, ali većine više nema. Svaki zaštitnik bi mogao da predvidi ishod toga.
Odlazi na obodni zid. Breme, da li je ponela sa sobom korenje?"
"Korenje, biljku u cvatu, talijum-oksid."
"Pronalazi brodove graditelja gradova sagrađene oko visinskih potisnika na
obodu. En je možda zamenila neke od njih... aha. To je ono što je tvoja En radila:
presretala je brodove graditelja gradova na povratku sa zvezda, skidala Basardove
sabirnike i postavljala ih na obod. To je još jedna stvar koju mi Halrloprilalar
nikada nije rekla. Nju i njenu posadu mora da je izbacio sa njihovog broda i vratio
kroz obodni zid jedan ljutiti zaštitnik."
Brem je čekao.
"Jadna tanj Pril. To može da uvrne čoveku um."
Napravio je pauzu.
"I tako već imamo nekoliko visinskih potisnika vraćenih na svoje mesto, ali sve
što Tila vidi jeste da ih graditelji gradova još nisu sve ukrali. Ona preuzima Enin
posao. Hitno je. Pretvara neke rasplođivače u zaštitnike. Pričala mi je o njima:
jedan od pripadnica naroda prelivnih planina, jedan vampir, jedan demon. Svi oni
počinju da skidaju motore sa brodova koji se vraćaju i da ih ponovo postavljaju na
zid.
Vratili su ih dvadeset, ali brodovi su prestali da se vraćaju, a vraćeni motori
nisu imali dovoljno snage. Tila je ostavila ostale zaštitnike da se brinu za motore.
Vratila se u središte za popravke. Mora da je znala šta joj predstoji da učini. Nije
videla Toplu iglu istrage kako joj se približava dok nije ponovo počela da koristi
teleskop u središtu za popravke."
Šegrt reče: "Mora da je imala teleskop i na obodu, Luise."
"Svakako, i mora da je bio dovoljno dobar da pomoću njega vidi velike
brodove graditelja gradova koji su se vraćali. Igla je mnogo manja."
"Da li bi prepoznala Iglu?"
"Trup Opštih Proizvoda broj tri? Svakako."
Brem upita: "Kako je Igla mogla da utiče na njene planove?"
"Šta sam ti rekao o čitanju uma jednog zaštitnika, Breme?"
"Ali moraš pokušati."
Luis nije želeo da pokuša. "Evo šta mi je Tila kazala. Jednostavno, nije mogla
da natera sebe da pobije bilion ljudi ni po cenu da spase trideset biliona.
Inteligencija zaštitnika i empatija Tile Braun: mogla je da oseti njihovo umiranje.
Znala je da se to mora obaviti i znala je da ćemo mi doći do rešenja kako da to
učinimo, ja, Hmii i Poslednji, i nije mogla to da nam dozvoli. Naprosto je tražila
da je ubijemo, Breme."
 "Gledao sam kako se borila. Bolje bih se borio mrtav."
"Aha. To je bila borba mog života, ali niko ne može da nadmaši jednog
zaštitnika."
"Ako je znala da ne može da uperi plazma potisnik duž obodnog zida, zašto se
onda vratila u središte za popravke?" Glupo pitanje. Brem nije sačekao odgovor.
"Šta je ona, zapravo, želela?"
Luis odmahnu glavom. "Šta zaštitnici žele? To je jedina stvar koju smo naučili o
vama. Vaši motivi su čvrsto usađeni. Vi štitite vašu genetsku liniju. Kada ta linija
izumre, prestajete da jedete i umirete. Tila nije imala dece na Prstenu, ali bilo je
hominida. Rođaka, ako zažmuriš na jedno oko i drugim malo začkiljiš. Morala je da
ih spase. Čemu čekati? Pošto je Prsten isklizavao iz ravnoteže..."
Brem odmahnu rukom. "Čekala je Toplu iglu istrage, kompjuterske programe
lutkara. Gledao sam te kako ih koristiš i bilo mi je drago što se nisam umešao."
Oh. "Ali zašto to nije jednostavno rekla? tanj prokletstvo, čemu borba?" Stani
malo... "Breme, da li je En otišla neposredno pošto ste ubili Hronosa?"
"Trebalo joj je nekoliko dana da se pripremi."
"I to je bilo pre nešto malo manje od sedam hiljada falana?"
"Da."
"Negde oko hiljadu dvestote godine, prema mom kalendaru. Da li je ponela
korenje? I da li mora da se vrati po još?"
"En je ponela korenje i biljku u cvatu i nešto talijum oksida. Posadila je drvo
života, ali sadnica je propala posle izvesnog vremena, i ona se vratila pre blizu pet
hiljada falana. Nije dugo ostala sa mnom. Od tada je nisam video. Ili je njena bašta
uspela ili je ona mrtva."
"Aha. Tila je došla na istu pomisao? Korenje, biljke, talijum oksid. Ako je
postojalo neko dobro mesto da se sve to posadi, onda se tamo nalazi Enina bašta.
Tila bi znala šta je to."
"En bi je dobro sakrila."
"Ne možeš sakriti biljke od sunčeve svetlosti. Nije mogla da je smesti tamo gde
bi njen miris udahnuo svaki hominid u prolazu. Sigurno bi želela da joj bude
nadohvat ruke, na prelivnoj planini, na mestu koje ne mogu da osvoje čak ni baloni
sa toplim vazduhom. Kakva pukotina, strma dolina, možda. I sada moramo da
nagađamo da li ju je Tila videla."
"Šta ako jeste?"
Luis uzdahnu. "Breme, šta imaš o živim zaštitnicima?"
"Poslednji, pokaži mu. Idem da se okupam."
25. POČETNA OPCIJA
Sonda je ubrzavala na sto milja iznad vrhova prelivnih planina. Prsten je jurio
prema njoj i pored nje poput zamrznute reke veće od svetova, ali ne više brzinom
od 770 milja u sekundi. Sonda je polako dostizala tu brzinu.
Luis upita lutkara: "Imamo li pogled na tu kometnu instalaciju koju nisi razneo?"
"Imamo, nalazi se dosta iznad ravni Prstena, ali mi ćemo se spustiti pre nego što
svetlost stigne do komete."
Šegrt se naslonio, ogroman i ćutljiv. Hmii ga je poslao da uči, i on je učio od
Brema protekla 2,2 falana. Naučiti ga da bude mudar biće pravi izazov, pomisli
Luis. Zaštitnicima je inteligencija izlazila na uši, ali mudrost? Da li je jedan kzin
mogao da uoči razliku?
"A razneo si sve ostalo što može da nas vidi?"
"Da."
"Stet. Pokaži nam obod."
"Ne mogu da ti pokažem zaštitnike, Luise. To je Brem tražio da uradim, ali ne
mogu toliko da uvećam."
"Šta si snimio?"
Poslednji je imao mesece, falane, na raspolaganju za posmatranje obodnog zida
i prelivnih planina. Posvuda su se nalazili trepćući heliografi, a ne samo na
obodnom zidu. Nekoliko puta sonda je uhvatila dnevna sevanja od - moglo se
pretpostaviti - klijenatskih vrsta na ravnicama.
Promaklo je neko selo, i Poslednji ga zaustavi da ga osmotre: hiljadu kuća koje
su se prostirale sa jedne strane veličanstvenog vodopada, visokog osam do deset
hiljada stopa. Sa druge strane vodopada nalazilo se pristanište za balone na topli
vazduh, koje je označavala stena obojena u jarkonarandžasto. Ispod pristaništa,
skupina fabrika i skladišta protezala se niz led i stene do jedne druge narandžaste
gromade i nižeg platoa za spuštanje. Putnici su nalazili luku bilo da su pristizali sa
velike ili male visine.
Poslednji pređe na drugo selo koje se nalazilo pedeset miliona milja daleko.
Prostiralo se preko plitke zelene padine brda: kuće sa strmim krovovima od
busenja i uspravnim nizom industrijskih postrojenja sa narandžasto označenim
platoima za spuštanje, gore i dole.
Luis reče: "Šegrte, ti si video mnogo više ovoga nego ja. Šta će mi
najverovatnije promaći?"
"Ne mogu da pretpostavim šta bi tebi moglo promaći, Luise. Nemaju problema
sa odlaganjem otpada ništa više od kakvog jata riba. Oni..."
Luis se glasno nasmejao, pokazavši bele zube. Šegrt je sačekao da prestane.
"Kuće im se razlikuju, ali način na koji su raspoređene sledi određeno ustrojstvo.
Baloni i fabrike su svuda slični. Brem i ja podozrevamo da ogledala noćnog naroda
mogu da prenose nacrte, karte, meteorološka upozorenja, možda pisanu muziku:
trgovina zamislima."
 "Takva je i trgovina među zvezdama."
Obodni zid predstavaljao je jednu neprekidnu ploču skrita. Materijal od koga je
bio napravljen pod Prstena bio je snažan poput sile koja drži na okupu atomska
jezgra. No, čak ni ta sila nije bila jača od meteora koji se kreće brzinom Prstena;
Luis je primetio rupu od udara visoko na obodnom zidu, na nekoliko miliona milja
suprotno od smera okretanja u odnosu na drugi Veliki Okean. Velika prazna
postrojenja stajala su u razmacima od po tri miliona milja duž glatkog oboda, a
jedna vitka nit protezala se duž vrha trećinom njegove dužine. To su videli i pre
jedanaest godina: magnetno-levitacjske vođice, nikada dovršene.
Dvadeset tri postrojenja sada su imala motore. Čak i pri najvećem uvećanju
jedva su se nazirali sićušni parovi toroida.
"Evo kako izgleda kada prorade." Lutkar naglo ubrza snimak.
Promena nije bila naročito velika. Fuzija vodonika uglavnom emituje
rendgensko zračenje. Fuzioni motor zrači vidljivu svetlost jer je zagrejan ili zato
što je dodata radna masa kako bi se povećao potisak. Kada je motor na obodnom
zidu plamteo, nit na vrhu sijala je belim usijanjem i savijala se prateći magnetno
polje plazme. Toroidi su, u stvari, bila suženja nalik na struk ose u peščanom satu
sazdanom od niti u belom usijanu, a utvarni plamen boje indiga protezao se niz
osovinu. Dvadeset dva takva u nizu.
Poslednji je prikazao niz prizora koji su svedočili o radovima vezanim za
dvadeset treći motor. Bilo je kranova i kablova dovoljno velikih da su se mogli
videti, kao i postolja koja su se mogla upotrebiti za magnetnu levitaciju, ali nije
bilo izgleda da vide bilo šta čovekove veličine.
Ipak, sve o čemu je Luis mogao da razmišlja bila je njegova potreba da
razgovara negde gde ih Brem ne bi mogao čuti.
Zaštitnik je koristio odeljak za kupanje u kabini za posadu. Nema sumnje da je
taj odeljak pomogao Hmiiju i Luisu da ostanu pri zdravoj pameti, kao i
Harkabiparolin i Kavaresksenjajoku. No, ipak je bio skučen, složen i primitivan.
Mogli su da čuju šum kapljica kroz zid.
Luis probno primeti: "Čudi me da se uopšte kupa, ali kada već to radi, čudi me
da ne koristi tvoju kabinu."
"Luise, sada mi je žao što nisam mogao da ti pokažem svoju kabinu. Prenosni
disk koji vodi u nju je selektivan. Neće da prebaci tuđinca."
Kzin progunđa: "Ti mnogo ceniš svoju privatnost."
"Znaš da nije tako. Želim društvo", primeti Poslednji. "Luisa ili čak tebe, ako
već ne mogu da se okružim svojom vrstom. Mi sledimo svoje strahove. Sledio sam
svoj strah kada sam oblikovao ovaj brod."
"Ubedio si Brema u to?"
"Nadam se. To je istina."
Sondi će trebati još jedan sat da dostigne brzinu Prstena. Luis reče: "Moraćemo
da upotrebimo skafandere. Hajde da malo pozabavimo njima."
"Ja svoj uredno održavam", reče lutkar.
 "Stet. Pošalji mene i šegrta u dok za lender."
"Trebalo bi i ja da pođem", reče Poslednji. "Trebalo bi da se pobrinem za
ostalu opremu."
Oni nestadoše.

"Ovde nas ne može čuti", uveravao ih je Poslednji.

Šegrt frknu. Luis reče: "Šta ako je neka inteligencije na nivou zaštitnika zaista
želela da nas čuje?"
"Ne, Luise. Nameravao sam da uhodim tebe, Hmiija i..." Harkabiparolin se
namršti. "Odavde prisluškujem. Nijedan entitet ne može da doda nikakav uređaj za
uhođenje u dok lendera, a da ja to ne doznam."
Možda. "Poslednji, da li si bezbedan dok si u svojoj kabini?"
"Brem ima načina da me tamo napadne."
"Možeš li to da blokiraš?"
"Nisam još otkrio šta to ima."
"Možda blefira? Brem je imao dovoljno vremena da se pozabavi tobom.
Zastražio te je."
Pogled Poslednjeg usredsredio se na Luisa: binokularni vid sa osnovne linije od
tri stope. "Nikada nas nisi razumeo. Skriveni zaštitnik me je plašio od samog
početka. I dalje sam uplašen. Bez obzira na to kako planiraš da nadmudriš Brema,
ja mogu da prihvatim ili odbijem rizik, ali samo na osnovu procene verovatnoća.
Uvek imam u vidu opasnosti."
"Ne očekujem da ću raskinuti ugovor."
"Odlično."
Bilo je skafandera i vazdušnih ranaca za ljudska bića. Njemu i Bremu biće
potrebna po dva od oba. Luis je proverio vazdušne zipove na skafandrima i
uređajima. Ispraznio je rezervoare reciklera za otpadne materije i napunio
rezervoare za hranljive materije, isprao unutrašnjost skafandra, rezervoara za
vazduh i vodu, dopunio vazduh, napunio baterije.
Šegrt se bavio vlastitim skafandrom. Poslednji je proveravao gomilu prenosnih
diskova.
Luis reče: "Znam zašto je Tila Braun umrla."
Poslednji primeti: "Zaštitnici dosta lako umiru, kada se više ne osećaju
potrebni..."
Luis odmahnu glavom. "Ona je nešto pronašla. Možda je to bila Enina bašta,
možda samo otisci prstiju na motorima na obodnom zidu. Šta god da je bilo, znala
je da se u središtu za popravke nalazi zaštitnik. Morala je da smesti Iglu u Kartu
Marsa, ali kada je to obavila, od nas je napravila taoce. Jedini način da mi budemo
bezbedni bio je da ona umre. Ali..."
"Luise, nemamo vremena. Šta želiš od nas?"
"Želim da promenim ustrojstvo prenosnih diskova, a da Brem to ne zna. Potom
ću možda želeti da ga vratim u prvobitno stanje. Još nisam siguran da li sam u
pravu. Potrebna mi je početna opcija."
Kzin upita: "Početna opcija?"
Poslednji odvrati: "Odlučiš unapred šta ćeš uraditi ako ne budeš imao vremena
za odlučivanje."
"Slično prvom potezu koji naučiš u borbi kzinskim bodežom, vtsaijem", reče
Luis. "Ako si napadnut suviše brzo tako da nemaš vremena za razmišljanje, tu je
obuka."
"Izvadiš utrobu."
"Šta bilo. Znao sam da mora postojati nešto. Episi, pištolji, prsa u prsa, jogacu,
nije bitno: uvežbaš pokrete tako da postanu refleksni kako ne bi morao da izmišljaš
ako si napadnut. Slično tome, naložiš kompjuteru šta da radi ako mu ne kažeš šta da
uradi."
"Pametno", izjavi kzin.
"Poslednji, ne razumem baš najbolje kako deluje mreža tvojih prenosnih
diskova..."
Izvesno vreme su razgovarali o tome. Sistem je tražio da bude obavešten da li
zaista želiš da izvršiš izmenu koju si odzviždao ili otkucao. Spusti ivicu diska.
"Stet. Sada to mogu da uradim, a da ti ne primetiš. Imamo nešto što se može
poreći. Šegrte, biće mi potrebna distrakcija."
"Pokušaj da je opišeš", reče šegrt.
"Nemam baš nikakvog pojma šta bi to moglo da bude. Ali mi je potrebno koliko
otprilike traju dva udisaja."

Dok su se prebacivali u kabinu, Poslednji upita: "Luise, jesi li svestan da si

umirao?"
Luis se ovlaš osmehnu. "Tradicija kaže da svi umiru. Možda izuzetak važi za
lutkare i zaštitnike. Zdravo, Breme. Ima li kakvih promena?"
Brem je bio besan. "Poslednji, pojačaj svetlo i zumiraj. Selo!"
Sonda se kretala kroz senku; međutim, mnogo bliži od nadolazeće trake dnevne
svetlosti koja se približavala iz daljine bio je tračak ustrojstva koje je pokrivalo
prigušene snežne boje prolazeće prelivne planine.
Poslednji se oglasio poput flaute i žičanih instrumenata. Ustrojstvo se osvetlilo i
počelo da se širi.
Selo na prelivnoj planini podsećalo je na veliki zamrljani krst gledan odozgo.
Kuće su bile u različitim nijansama bele zahvaljujući snežnim poljima: kosi
krovovi pod debelim pokrovom štrčali su duž ispusta sa pozadinom od gole stene,
a tamne, retke staze krivudale su kroz sneg dvadeset i više milja. Fabrike i
skladišta, znatno gušće zbijeni, uzdizali su se povrh nanosa, sežući u visinu između
šest i deset hiljada stopa. Na vrhu i na dnu nalazile su se uglaste svetlonarandžaste
mrlje kao i odlomci drugih boja.
Brem se jedva savlađivao. "Bio si potreban ovde. Plašio sam se da će sonda
proći pre nego što se vratiš. Da li ti je jasno zašto bi to moglo biti nezgodno?"
 "Ne... Da."
A onda je i Luisu postalo jasno. Tri svetlosrebrna kvadrata: tri poveće teretne
ploče. Jedna je bila prazna; na jednu je bio natovaren teret, mada je teško bilo
videti kakav. Treća, smeđi kvadrat sa svetlom ivicom: krstarica mašinskog naroda i
dalje se nalazila na svojoj teretnoj ploči. Bila je ukotvljena kod gornjeg doka
pored gole, narandžaste stene, kao i pored dve žute, narandžaste i kobaltnoplave
pruge: ispražnjeni baloni.
"To je bila brza vožnja", primeti Luis.
Dnevna svetlost ih obasja brzinom od 770 milja u sekundi. Prizor je postao
veoma svetao, a onda je potamneo i poprimio stvarnije boje.
Šegrt ih podseti: "Imaju vlastitu mrenu."
Poslednji otvori novi prozor do ovoga sa sonde - četvrti. Sada su gledali kroz
pramac krstarice.
Evo crvenih pastira odevenih u divna krzna sa sivim i belim prugama. Luis je
samo na tren primetio crvene šake u dugačkim rukavima, zatupaste noseve i tamne
oči duboko u kapuljačama, ali ko je drugi to mogao biti? Neustrašive ubice
vampira. Nekolicina krupnijih krznatih obličja mora da su bili pripadnici naroda
prelivnih planina. Njihove šake bile su široke, sa debelim, zatupastim prstima. Lica
koja su nazirali u kapuljačama bila su srebrnosiva, kao i šake.
Dok su radili, ispuštali su oblačiće pare koji su se ledili. Crvene šake i smeđe
šake dohvatile su krzave ivice prozora, i prizor je zadrhtao.
Poslednji reče: "Sonda će već uveliko proći pre nego što uspemo da usporimo.
Da je vratim da bismo bacili još jedan pogled?"
Brem upita: "Zašto? Videli smo ono što smo hteli. Poslednji, približavamo se
bližem kraju prevozne železnice obodnog zida, i mogućim svedocima. Prebaci
sondu preko zida kada budeš mogao."
"Razumem. Dvanaest minuta."
Sondu je sada obasjavala dnevna svetlost, i ona je već bila ostavila selo daleko
za sobom. Skinuta mrena se trzavo pomerala, jer su je spuštali niz stenu u koju su
bili usečeni podupirači za stopala i držaći za šake. Prozori preko prozora.
Brem upita: "Gde ste bili?"
Odgovorio mu je Luis. "Skafanderi se provere..."
"Da. Izvesti."
"...pre nego što počneš da udišeš vakuum..."
"Koristio si kontrolni spisak. Ja koristim um."
"I tvoja prva greška biće nezaboravna."
"Izvesti."
"Ne mogu da govorim o lutkarevom skafanderu. Naši će nas održati u životu dva
falana. Ponovo smo napunili sve što je moglo da se napuni. Poslednji ima još šest
neiskorišćenih prenosnih diskova, a možemo da recikliramo i neke od onih koje
sada koristimo. Možemo da postavimo mrene svuda. U doku za lender nema oružja.
Pretpostavljam da si ga negde sklonio. Ti odluči šta želiš da ponesemo. Nije nam
ništa drugo palo na pamet da proverimo."
Brem ništa ne reče.
Koš na jarbolu Skrivenog Patrijarha nije pokazivao nikakvu promenu i taj
prozor se isključi posle zvižduka Poslednjeg. Sonda za gorivo jurila je duž
obodnog zida koji je poprimio ljubičastu nijansu. Naredni prozor pratio je truckavo
spuštanje niz oštar nagib prema pravougaonim mrljama snega.
Poslednji reče: "Umirao si."
"Da li si video... Nema veze", reče Luis. "Pokaži mi taj medicinski izveštaj."
Lutkar odcvrkuta. Luisov medicinski izveštaj delimično je prekrio oba prozora.
"Evo, na intergovoru."
Hemijski... Najveća restruktura... Divertikuloza... tanj. "Nije teško navići se na
ono što ti godine urade, Poslednji. Nekada su stari ljudi govorili: 'Ako se ujutro
probudiš i ništa te ne boli, to je znak da si tokom noći umro.'"
"Nije smešno."
"Ali čak bi i idiot pogodio da nešto nije u redu kada počne da piški gas sa
mokraćom."
"Smatrao sam da ne bi bilo pristojno da te posmatram u dotičnim trenucima."
"E, sada mi je lakše. Čak i da je tako, da li bi primetio?" Luis je nastavio da
čita. "Divertikulosis, to su mali otvori na debelom crevu - mom debelom crevu.
Divertikuli te mogu povrediti na mnogo načina. Izgleda da su se moji dovoljno
proširili da mi se zakače za bešiku. A onda su se inficirali i pukli. Što znači da
ostaje cev koja spaja moje debelo crevo sa bešikom. Fistula."
"Šta si ti mislio?"
"Imao sam medicinski komplet. Davao mi je antibiotike. Nekoliko dana sam se
nadao... Ovaj, bakterija može da prodre u ljudsku bešiku i stvori gasove, ali bi
antibiotici to očistili. Bilo mi je jasno da mi je potreban vodoinstalater."
Šegrt obično nije zurio nikome u oči, ali sada je upravo to radio. Uši u mu bile
smotane tako da se nisu videle. "Umirao si? Umirao si kada si odbio ponudu
Poslednjeg?"
"Da. Poslednji, da si to znao, da li bi prihvatio moj ugovor?"
"To nije ozbiljno pitanje. Luise, iskazujem ti divljenje. Ti si zastrašujući
pregovarač."
"Hvala ti."
Brem reče: "Molim te, vrati pogled sa sonde... Hvala ti. Kroz šest minuta preći
ćemo preko obodnog zida i izići napolje. Verujem da nećemo izgubiti signal,
Poslednji."
"Skrit zaustavlja izvestan procenat neutrina. Što podrazumeva da se odvija
izvesna nuklearna reakcija u podu Prstena, ali signal ne bi trebalo da se izgubi, a i
mogu da ga nadoknadim."
Brem izjavi: "Dobro. Da li je moj skafander u redu?"
"Reč je o mom rezervnom", odvrati Luis. "Uzmi koji god misliš da će ti doneti
sreću. Ja ću uzeti onaj drugi."
Sonda je usporavala, usporavala.
"Sada?"
"Sada."
26. BRODOGRADILIŠTE

@03 = Visoka Tačka, 2893.

Krstarica i teretna ploča na kojoj se nalazila uzdizali su se kroz noć. Varvija i

Teger čvrsto su stezali jedno drugo u kontejneru. Strašno je kada se bojite visine.
Oboje su zavrištali kada su osetili udar, a potom stali da se smeju jer su još bili
živi.
Sada je trebalo izići iz kontejnera koji im je pružao kakvu-takvu zaštitu, što je za
njih predstavljalo i te kakvo iskušenje. Ostali su bez daha i stali da drhte kada su se
obreli na proređenom, hladnom vazduhu. Sunce je upravo provirilo iza senkovitog
kvadrata.
Demoni su treptali na sve jačoj dnevnoj svetlosti i potom se uvukli u kontejner
da spavaju.
Harfista ih je spustio na višu od dve narandžastom stene, pored još jedne teretne
ploče i tri korpe zakačene za izduvane balone.
Selo se budilo. Dole niz padinu i sa strane počela su iz kuća sa krovovima
prekrivenim snegom da izlaze obličja umotana u krzna i kreću u potragu za hranom
ka strmim predelima pozadi.
Čak i za nomada kao što je bio Teger, ovo nije bilo veliko selo. Ali treba uzeti u
obzir da je bilo gotovo nevidljivo. Krovovi su bili snežni četvorouglovi na
snežnom polju; mogli su se razaznati samo po svojim senkama.
Petoro meštana krčilo je put uzbrdo u susret posetiocima odozdo. Oko njih je
kružila jedna ptica sa kljunom grabljivice. Crveni pastiri su ih gledali kako dolaze,
ali nisu mogli da vide išta osim njihovog krzna. Nosili su mešine sa vodom i još
krzna.
Voda je bila zagrejana. Imala je predivan ukus. Varvija i Teger su se uvukli u
krzna u mahnitoj žurbi, obmotavši ih oko sebe tako da su im na kraju samo nosevi
virili. To i njihovo dahtanje izgleda da je zabavljalo žitelje prelivnih planina.
"Hajde, hajde, dan je divan!" zapevušila je Saron sa gotovo neprimetnim
naglaskom. "Idete kroz mećavu. Naučim vas poštujete planinu!"
Stali su da obilaze drveno-železnu krstaricu, uopšte ne obraćajući pažnju na
prenosnu ploču na kojoj se vozila.
Petoro pripadnika naroda prelivnih planina ličilo je na burad umotanu u slojeve
belo-sivo-prugastog krzna. Saronino krzno bilo je drugačije: sa belim i
zelenosmeđim prugama i kapuljačom koja je nekada bila glava nekog divljeg
stvorenja. Mora da je imala viši rang, pomisli Teger, i zaključi da je Saron žena.
Bila je najmanja od njih petoro. Na osnovu glasa ništa se nije moglo zaključiti, a
krzno je skrivalo sve pojedinosti.
Saron je proučavala bronzanu paučinu i kamenu pozadinu. Upitala je: "Je li ovo
oko?"
 Varvija odvrati: "Jeste. Saron, ne znamo šta dalje da preduzmemo."
"Rečeno nam je da će doći pripadnici noćnog naroda. Gde su oni?"
"Spavaju. Još nije noć."
Saron se nasmejala. "Majka mi je rekla da se to samo tako kaže. Oni izlaze
noću?"
Crveni klimnuše.
Ptica je lebdela iznad njih, klizeći na vetru, a onda se iznenada sjurila daleko
dole niz padinu. Zarila je kandže i podigla se s nečim što se koprcalo u njenom
kljunu.
Deb upita: "Šta oko mora da vidi?"
Teger i Varvija nisu imali pojma. To mora da je bilo očigledno, tako da je Deb
sama odgovorila na postavljeno pitanje. "Ogledalo i prolaz. Ponećemo oko sa
sobom. Da li priča?"
"Ne."
"Otkud znate da vidi?"
"Pitajte Harfistu i Tužnu Cev."
Varvija reče: "Idem da ih pokrijem. Mogli bi da se smrznu ovde gore."
"Dobro", reče Jenavil, i oni poneše krzna u kontejner.
Harid i Baraji već su skidali bronzanu paučinu i njenu pozadinu. Teger je
zaključio da su oni muškarci. Iako su zaprepašćeno zurili iz svojih kapuljača u
crvene pastire, nisu ni reč prozborili. Izgleda da su žene vodile razgovore.
Teger je pokušao da im pomogne. Dok je žurio, postrance noseći jednu ivicu
paučine na kamenoj pozadini, stao je da dahće i da se guši. Deb i Jenavil mu
pritekoše u pomoć. Teger im se sklonio s puta, boreći se da dođe do daha.
"Ti si iznemogao", zaključila je Saron.
Teger je pokušao da utiša dahtanje. "Možemo da hodamo."
"Pluća ti ne dobijaju dovoljno vazduha. Sutra ćete biti jači. Danas morate da se
odmarate."
Njih četvoro podiže paučinu i krenuše postrance, nizbrdo, prema kućama sa
krovovima pokrivenim snegom. Saron je išla ispred njih da pokaže uporišta za
stopala Varviji i Tegeru, spremna u svakom trenutku da ih zadrži ako se okliznu.
Ptica se spustila na kožni podmetač prebačen preko Debinih ramena. Deb je
posrnula i opsovala je na nekom nepoznatom jeziku, i ona ponovo uzlete.
Narod prelivnih planina delovao je neverovatno siguran u hodu.
Teger i Varvija išli su zagrljeni, trudeći se da ostanu uspravni. Suviše dugo su
bili u pokretu. Planina kao da se ljuljala ispod njih. Vetar je pronalazio svaku, ma i
najmanju pukotinu u njihovim krznima. Teger je provirio iz kapuljače kroz stisnute
oči, trepćući ne bi li odagnao suze.
Uspeo je donekle da povrati dah. Upitao je Deb: "To je bio vaš jezik, da? Kako
ste naučili trgovački govor?"
Debini suglasnici i samoglasnici bili su izobličeni. Morao je da se nosi sa
vetrom ne bi li uhvatio smisao. "Noćni narod kaže, recite im sve. Ali vi, vi ništa ne
kažete višništiju ravnica. Čuvamo svoje tajne. Da?"
Teger nije znao tu reč, ali Varvija ju je uhvatila. Rekla mu je: "Vašnešt",
pravilno je naglasivši, a ostalima je rekla: "Da."
Vašnešt: zaštitnici. Čuvaj tajne od zaštitnika ispod prelivnih planina. "Da", reče
Teger.
Deb reče: "Tila je došla odozdo. Iz ravnih. Čudna osoba, sva čvornovata, nije
mogla da upražnjava reštru. Vi razumete, reštra? Nije mogla. Ništa tamo. Dopustila
nam da pogledamo.
Naučila nas da govorimo. Poznavali smo jezik ogledala, ali smo ga pogrešno
izgovarali. Tila nas naučila, a onda nam rekla naučite ljude koji se voze u
balonima.
Potom je prošla kroz prolaz. Vratila se posle sedamdeset falana, ista. Mislili
smo da je višništi, ali onda smo znali."
Upravo su prolazili pored kuća: pravolinijske kuće od drveta koje mora da je
bilo dovezeno iz šume ispod. Za njima je krenula svita znatiželjne dečurlije: oči su
provirivale iz krznatih kapuljača, kao i čavrljanje koje je dopiralo u oblačićima
magle. Varvija je pokušavala da im odgovori.
Teger upita: "Možemo li da razgovaramo sa tom Tilom?"
"Tila je ponovo otišla dole, pre četrdeset falana i više", reče Deb.
"Više", odlučno reče Saron.
Jenavil upita: "Šta znate o reštri?"
Teger pogleda Varviju. Varvija je odugovlačila. "Otkud vi znate za rišatru? Da
li vam odozdo dolaze i drugi posetioci?"
Meštani se nasmejaše, čak i muškarci. Deb reče: "Ne odozdo, već sa strane!
Dolaze ljudi sa obližnjih planina..."
"Ali svi oni pripadaju narodu prelivnih planina, je li tako?"
"Vairbi, narod sa planina nije sav od iste vrste. Mi smo Visoka Tačka. Saron..."
Evo vrata. Teger propusti Varviju ispred sebe. Ptica se spustila na Debino rame
i sa njom ušla unutra.
Ovaj uski prolaz nije, zapravo, predstavljao kuću, već samo malo predvorje sa
drvenim gredama i nizovima kuka za kačenje krzna. Vrata na suprotnom kraju
otvarala su se jedna naspram drugih.
Počeli su da skidaju krzna. Dve vrste zagledale su se međusobno, uz silnu
znatiželju.
Žitelji visoke tačke imali su široke torzoe, široka lica, široka usta i duboko
usađene oči. Njihova kosa bila je kovrdžava i tamna, kao i brade kod muškaraca.
Ispod krzna nosili su tkanine koje su im obavijale torzoe do lakata i kolena, a ispod
manžetni bili su veoma dlakavi.
Deb je bila snažna žena srednjih godina. Ptica, Skripu, pripadala je Deb. Isto
kao i istovetni mladići, Harid i Baraji: oni su bili njeni sinovi. Jenavil je bila
mlada žena koja se parila sa Barajiem.
I Saron je bila žena, dubokog glasa, stara i veoma izborana. Vilica i šake bili su
joj nekako čudni. Varvija upita: "Pripadaš li ti narodu Visoke Tačke?"
"Ne, ja sam od naroda Dva Vrha. Balon nas je poneo do Visoke Tačke, daleko
od Kratkog koji smo želeli da posetimo. Vetar ovde ne duva kako bi trebalo. Nismo
mogli da se vratimo. Ostali su odleteli dalje, u istraživanje, a moj čovek Mekrej
bio je dovoljno ubedljiv. Nije mogao da ima više dece, ja sam imala svoju, zašto
da ne?"
Dok je Deb skidala krzno i kačila ga, Skripu se držala za kožnu traku. Kada je
Saron povela ostale u glavnu kuću, velika ptica se nadigla i krenula za njima.
Tavanica je bila visoka. Namštaj - samo ono najneophodnije. Imali su uzdignuto
postolje za pticu, dva niska stola, nijednu stolicu. Ovo je bila polovina kuće za
posetioce, odeljena od druge polovine dugačkim predvorjem. Teger se pitao hoće
li sresti posetioce, ko god oni bili, koji su stanovali na drugom kraju.
Muškarci su uspravili bronzanu paučinu uza zid. Zatim su žitelji Visoke Tačke
posedali prekrštenih nogu u krug, ostavivši mesta za posetioce.
"Ovo je vaše, kuća za posetioce", reče Saron. "Dovoljno toplo za većinu onih
koji dođu, ali možda ćete ipak hteti da spavate u krznu."
Jenavil pokaza rukom oko sebe. "Mi smo žitelji Visoke Tačke. Prvi do nas u
smeru okretanja nazivaju sebe orlovski narod. Nosevi kao kljunovi. Niži su od nas
i nisu ovako snažni, ali njihovi baloni su najbolji koje smo videli, i oni prodaju
balone drugim narodima. S njima možemo da imamo decu, ali to se veoma retko
dešava, tako da se bavimo reštrom s malim rizikom.
Suprotno od smera okretanja živi ledeni narod. Oni žive na još većim visinama,
i hladnoća im malo šteti. Mazarestš ima dečaka sa pripadnikom ledenog naroda.
Ako je verovati njenim rečima, u stanju su da pomere planinu. Dečak Jart može da
ide u potragu za hranom mnogo više od bilo kog svog vršnjaka.
Posetioci dolaze izdaleka, kako iz smera okretanja tako i iz suprotnog smera.
Sve ih dočekujemo dobrodošlicom i upražnjavamo reštru s njima, ali ne dobijamo
decu. Kažu nam da je isto i sa njima. Reštra je za različite vrste, parenje je za
dvoje od iste vrste. Narodi sa susednih planina mogu međusobno da se pare, ali ne
mogu sa onima koji dođu iz daleka. Tila nam je kazala da naši preci mora da su
putovali od jedne planine do druge, menjajući se pri tom.
A vi?"
Varvija se smejala tako jako da nije mogla da odgovori, i to zato što joj je bilo
neugodno, a ne zato što ju je sve ovo zabavljalo, pomisli Teger. Pokušao je da
sroči odgovor. "U ravnici se lako putuje. Sve vrste su izmešane. Viđamo svakakve
rišatre. Mi crveni pastiri putujemo čitavog života sa životinjama o kojima se
staramo. Ne možemo da upražnjavamo rišatru. Parimo se samo jednom"
Nije mogao da zaključi kako su reagovali na ovo: njihova lica su mu bila suviše
strana. On reče: "Ali neke vrste upražnjavaju rišatru radi zadovoljstva, neke da bi
sklopile trgovačke ugovore, ili okončale rat, ili da bi odložile dolazak deteta. Čuli
smo da se sakupljači korova, koji gotovo da ne spadaju u razumne, veoma lepo
bave rišatrom, što dođe zgodno onima koji neće da gube vreme na... udvaranje.
Pripadnici vodenog naroda upražnjavaće rišatru sa svakim ko je u stanju da zadrži
dah dovoljno dugo, ali malo je takvih..."
"Vodeni narod?"
"Žive ispod površine tečne vode, Baraji. Pretpostavljam da nemate baš puno
takve."
Smeh. Jenavil upita Varviju: "Vi ne upražnjavate rišatru, već samo slušate?"
"Šta drugo preostaje mojoj vrsti kada dođu posetioci? Ali vi sigurno želite da
porazgovarate sa pripadnicima noćnog naroda kada se probude."
Teger primeti da se Jenavil veoma trudila da ostane ozbiljna.
"Molim vas da shvatite", reče Saron, "Mi smo samo upražnjavali reštru sa
vrstama sa obližnjih planina. Vrste sa prelivnih planina, svi mi, veoma smo slični,
čak i ako ne možemo da imamo decu jedni s drugima. Vi..." Trudila se da pronađe
odgovarajuće reči, ali nije uspela.
Pomalo čudni? Veoma neobični? Demoni iz nizije? Pre nego što je tišina postala
neugodna, Varvija reče: "Čujemo da zaštitnici mogu da proniknu u svaku tajnu.
Kako možete da se nadate da ćete bilo šta sakriti?"
"Od višništija iz doline", reče Deb.
Saron objasni. "Višništi predstavljaju opasnost. Tako nam je Tila kazala, to nam
govore i pripadnici noćnog naroda, a i legende nam isto pričaju. Međutim, prolaz
pripada Visokoj Tački. Višništi su zainteresovani za prolaz. Prolaz vodi kroz
obodni zid. Oni mogu da iziđu iz sveta kroz taj prolaz ako obuku svoja balon-odela
i kacige sa prozorima. Pripadnici noćnog naroda ne vole da privuku pažnju
višništija."
"Imate ovde zaštitnike?"
Bilo je očigledno da je Saronin govor podjednako bio upućen bronzanoj mreži
kao i Tegeru i Varviji. "Tri višništija iz doline gospodare prolazom. Još nešto:
odveli su neke od nas, starije, i neki od njih su nam se vratili kao višništi.
Višništi iz ravnice su nam pokazali kako da se sakrijemo od mrtvačke svetlosti.
Busen ili stena u stanju su da zaustave svetlost koja prolazi kroz krzno i telo, ali
najbolje je sakriti se u samom prolazu. Makrej je bio u lovu kada se pojavila
mrtvačka svetlost", reče Saron. "Pola dana od zaklona, i nijednog višništija da mu
kaže šta da radi."
Deb reče: "Mnogi od nas bili su u lovu, ili bili uhvaćeni napolju. Svaki treći je
umro. Čudna i slabašna deca su se rađala posle toga. Sve planine unaokolo pričaju
istu priču, i samo mi i obližnje planine imali smo višništije da nas upozore. Višništi
iz ravnice nisu sasvim zli."
Teger upita: "Mrtvačka svetlost?"
Međutim, svi žitelji Visoke tačke napraviše se da ga nisu čuli, i Teger nije
ponovio pitanje. Saron reče: "Višništi Visoke Tačke služe višništijima iz ravnice
da bismo mi bili bezbedni. Ali oni neće reći višništijima iz doline gde držimo
ogledalo, a ovi to neće sami saznati. Oni su vešti u saznavanju tajni, ali planine
nisu njihove."
 Varvija uzdahnu. "Pripadnicima noćnog naroda veoma će se svideti vaši
odgovori. Dosta smo proputovali da bismo došli do njih. Oni će sigurno umeti da
postave bolja pitanja."
"A Luis Vu", primeti Deb. "Ili je on samo predanje?"
"Gde ste ga čuli?"
"Od ogledala koja prenose poruke i od Tile."
Teger reče: "Luis Vu je proključao okean. Graditeljka gradova Halrloprilalar je
trgovala i upražnjavala rišatru s njim. Luis Vu je stvaran, ali da li se on nalazi sa
druge strane te paučine? Deb, moram da spavam."
Varvija reče: "Da!"
Jenavil je izrazila čuđenje ostalih. "Tek je sredina dana."
"Radili smo noću. Teško dišemo", reče Varvija.
"Pustite ih da spavaju", naredi Saron. "Idemo. Tegr, Varbija, hoćete li se
probuditi kada i pripadnici noćnog naroda?"
Teger je jedva uspevao da poveže misli i da drži oči otvorene. "Možemo se
nadati."
"Hrana iza onih vrata. Flap, zaboravili smo! Šta jedete?"
"Sveže meso", odvrati Varvija.
"Iza onih malih vrata - ne, nema veze. Skripu će vam već nešto naći. Lepo
spavajte." Žitelji Visoke Tačke iziđoše jedan za drugim.

Morali su da pogledaju šta se nalazi iza malih vrata, čime su ispustili pola
toplote iz kuće. Kada su otvorili mala vrata, otkrili su hranu - hranu za posetioce,
biljke i staro meso, ne hranu za crvene pastire - i snežni predeo viđen kroz drvene
letvice. Šipke koje su osujećivale grabljivice i prostranstvo koje je obezbeđivalo
hladnoću potrebnu za čuvanje hrane.
Varvija i Teger su se sklupčali jedno uz drugo, sa krznom ispod i krznom iznad.
Odložili su odeću da se provetri. Bilo im je prilično toplo, ali Teger je osećao
hladnoću kako ga štipa za nos. Mogao je da čuje kuckanje s druge strane zida dok
su žitelji Visoke Tačke navlačili svoja krzna.
Samo što ga nije obuzeo san kada Varvija reče: "Šapat bi umeo da postavi bolja
pitanja."
On odvrati: "Šapat je bio samo moje ludilo."
"I moje. Šapat me je naučio neke stvari..."
"Šta?"
Varvija mu prošaputa u uho. "Bila je sa nama na vazdušnim sankama, ispod
krstarice. Podučavala me je o brzini, kako ne bih izludela od brzine kojom smo se
kretali. Ona hoće da ostane tajna, Tegeru. Ne želim da nas paučina čuje."
Oslonili su paučinu uza zid. Teger pogleda prema paučini koja je gledala na
celu prostoriju, i nasmeja se. "Ako paučina nije samo komad kamena..."
"Svi ćemo ispasti velike budale."
"Kako izgleda Šapat?"
 "Nikada ga nisam videla. Možda je lokalni duh bez tela."
"Čemu te je podučavao? Ne, nemoj mi sada reći. Trebalo bi da spavamo."
"Zašto si rekao da ne možemo da upražnjavamo rišatru? Možda zbog njihovog
izgleda?"
"Ne. Nisu ništa čudniji od pripadnika naroda peska. U mislima sam video sebe
u Jenavilinom naručju, kako dahćem poput ribe na suvom..."
Varvija mu se slatko nasmejala u uho.
"A onda sam se setio da oni govore sa carstvom demona... u ime njega. Bili
bismo slavni. Da li si želela da se skrasiš negde, jednog dana, gde nijedan crveni
pastir nije čuo za crvene pastire koji su upražnjavali rišatru sa svim vrstama pod
lukom?"
"Mi to nismo radili!"
"Priče se nadograđuju dok se pričaju. Oni su moćni pripovedači, carstvo
demona, a ovaj narod prelivnih planina prenosi njihove reči, a ti i ja smo uništili
najveće gnezdo vampira pod Lukom."
"Da."
"Mislila si..."
"Njima je ovo novo. Upražnjavali su rišatru samo sa sličnima sebi. Ljubavi, da
li bi voleo da podučavaš rišatru, makar samo jednom?"
Zaspali su.
27. LAVKRAFT
Sonda se iskrenula i podigla pri deset gravitacija pravo uvis, približavajući se
obodnom zidu. Plava jarka svetlost stekla se u jednoj tački, a potom se ugasila.
Sonda je nastavila da se uspinje.
Ivica Prstena bila je uska. Sonda se izdigla nekoliko stotina stopa iznad nje i u
luku prešla na drugu stranu. Mala količina fuzionog plamena zaustavila je njen pad
i uputila ju je prema stražnjem delu crnog zida koji je bio u senci i koji se činilo da
seže do nebesa.
Usporila je. Stala da pluta. Pokrenula se.
Pojavio se prozor koji je prekrio ostale. Prikazivao je sondu koja je lebdela na
plamenu boje indiga; a onda se letelica udaljila, ostavivši za sobom samo svetlost
zvezda.
Poslednji reče: "To je pogled kroz prozor mrene na drugoj strani obodnog zida."
"Potreban nam je pogled odozdo. To nam daj!" naredi Brem.
"Razumem." Međutim, Poslednji ništa nije preduzimao.
"Poslednji!"
"Sonda je već primila moja uputstva. Isključi motore. Rotiraj. Želim prizor."
Sonda se okretala pri spuštanju. Prizor se vratio: crni obodni zid, sunčev sjaj,
zvezdani svod... Srebrna nit sijala je naspram zvezdama posutog crnila ispod sonde
u padu.
"To!" uzviknu Luis. "Vidiš li? Moraš uključiti pogon ili ćemo udariti u to."
"Pogon, razumem." Prasak duvačkih drvenih instrumenata, a potom: "Šta je to?"
"Nije ispust svemirske luke, suviše je uzak."
Usledila je pauza zbog ograničene brzine svetlosti. A onda se srebrna nit
uvećavala, postala jasnija. Sada se činilo da se savila poput kakve srebrne gliste.
Jedanaest minuta...
Sonda je prestala da se okreće. Prozori zadrhtaše: sonda je uključila potisnike,
plamteći rendgenskim sjajem.
Kroz hologramski prozor zablistala je svetlost nove.
Luis, koji je rukama u trenu prekrio oči, začu muziku iz pakla, a potom glas koji
je izgubio sve ljudske osobine. "Uništen mi je izvor goriva!"
Bremov glas bio je hladan. "Brine me neprijatelj koji je pucao na nas."
"Upućen nam je izazov! Naoružajte me i pošaljite me tamo!" Urlik zveri, čisto
ludilo. Da li je to šegrtova zamisao kako odvratiti pažnju? Ili smo zatvoreni ovde
sa jednim ludim kzinom?
"Pusti me u moju kabinu", stade da preklinje Poslednji. "Moram da vidim šta još
radi."
"Šta bi moglo da radi? Tvoja sonda je uništena i mi smo napadnuti, otkriveni.
Može li osvajač tako brzo da reaguje, ili je to bio neki zaštitnik?"
"Bar bi trebalo da je čitav ostao prenosni disk."
Luis otvori oči. "Zašto?"
 "Nisam ja budala!" izbrblja se Poslednji. "Otvorio sam vezu između prenosnih
diskova kada smo prešli preko oboda. Udar plazme, kinetička oružja, bilo koja
pretnja trebalo je da prođe."
"Da prođe - do čega?" Luis trepnu. Još je pred očima video tačkice.
"Povezao sam ga sa prenosnim diskom na karti Mons Olimpusa."
Luis se nasmeja. Sigurno bi bilo previše nadati se da je hiljadu Marsovaca
postavljalo novu zamku i da ih je prenosni disk poprskao plazmom vreline jedne
zvezde, ali, hej....
Velike kandže ščepaše ga za ramena; zapahnu ga miris toplog sirovog mesa. "U
ratu smo, Luise Vu! Nije trenutak za odvraćanje pažnje!"
Odvraćanje pažnje. Stet. "Šegrte, idi navuci skafander. Donesi i moj, kao i
raspršivač mrene, moje teretne diskove, ma gde Brem... Breme?"
"Trpezarija na Skrivenom Patrijarhu", reče Brem.
"Poslednji, uputi ga prvo tamo. Breme, daj mu neko oružje. Ako imamo
operativni prenosni disk na sondi, trebalo bi da ga upotrebimo."
Brem reče: "Kreći."
Poslednji je kreketao/ćurlikao/odzvanjao. Šegrt je zakoračio i nestao. Poslednji
je stao na mesto gde se nalazio ranije granitni blok i nestao, obreo se u svojoj
kabini, plazeći jezike prema nečemu što je ličilo na tuđinsku šahovsku tablu, a mora
da je bila virtuelna tastatura. Jedna glava se podigla da kaže: "Imamo vezu.
Prenosni disk i dalje radi."
"Probaj raspršivač mrene", naredi Brem.
"Šta da zaprašim?"
"Vakuum."
Jedanaest minuta kasnije prozor koji se isključio ponovo je zasvetleo: zvezdani
svod se okretao i blago nabirao. Luis je mogao da zamisli mrenu u slobodnom padu
kroz vakuum, koja se pomalo okretala - da li se i sonda okretala? - postepeno se
udaljujući od sonde. I dok je zaštitnik brinuo o kzinu i pokušavao da prati šta radi
lutkar, kao i šta se dešava na sva četiri hologramska prozora, Luis je kleknuo nad
prenosni disk i podigao ivicu. Sićušni hologram sjajnih štapića podiže se
neposredno iznad samog diska: karta sistema prenosnih diskova. Veći displej bi ga
odao, ali Poslednji se pobrinuo za to. Luis je ukucao brzo izmene i spustio ivicu.
"Vidiš li?"
"Poslednji, objasni mi kako je moguće da nam je to do sada promicalo!"
Brem i Poslednji sasvim tanj sigurno nisu njega gledali. Luis se okrenu.
Kao da je posmatraju kroz mrenu u slobodnom padu, srebrna nit se pretvorila u
srebrnu traku izdignutih ivica, šuplju po sredini tako da je prilično ličila na
minijaturni Prsten. Lučno su je premošćivali toroidi.
Nema sumnje da je to bio prevozni sistem: magnetno-levitacijske vođice koje su
se protezala vrhom obodnog zida, trećinom njegove dužine. Tilina posada za
popravke mora da ga je sprovela i preko obodnog zida, niz spoljašnju stranu.
Luis primeti: "Ja nisam osmatrao obodni zid dobrih pola godine."
 "Trebalo je pažljivije da gledamo", primeti Poslednji.
Srebrna šina projuri pored njih. Sada su videli samo zvezde. Vibrirajuća mrena
nalazila se ispod poda Prstena i nastavljala je da pada u Vaseljenu.
Luis reče: "Trebalo je da pogodim. I ti, Breme. Šta je drugo Tilina posada
mogla da upotrebi za postavljanje sabirnika?"
"Terminal se nalazi daleko u smeru okretanja, možda na ispustu svemirske luke.
Nalazimo se na pogrešnom mestu da bismo tražili fabriku."
Pojaviše se naslagani teretni diskovi, sa skafanderom i ostalom opremom, kao i
raspršivač mrene pridodat Luisovoj gomili. Luis odgurnu ramenom lebdeću masu
kako bi oslobodio prostor za šegrta.
Pojavio se i kzin u punoj opremi: koncentrični providni baloni i kaciga u obliku
okrugle činije za zlatnu ribicu. Gurnuo je kacigu unazad i upitao: "Jesmo li
spremni?"
Luis pokaza prema namreškanom zvezdanom nebu. "Ne želiš, valjda, da se tamo
nađeš."
Poslednji neočekivano reče: "Veza je i dalje otvorena i više se ne kreće."
Luis upita: "Šta...?"
Brem odbrusi: "Poprskan plazminim plamenom, ispušten sa visine od hiljadu
milja, i još radi? Malo verovatno!"
Luis dohvati raspršivač mrene sa naslaganih teretnih ploča. "Probaj."
Glave se okrenuše. Nisu shvatili. Luis reče: "Poslednji, želim da raspršim
mrenu kroz vezu prenosnih diskova. Unesi program. Videćemo o šta će da udari."
Poslednji odzvižda. "Pokušaj", reče on.
Luis poprska bronzanu mrežu po prenosnom disku i vide kako ova nestaje.
Čekali su. Šegrt je iskoristio vreme da se istušira. Trideset pet stepeni luka
Prstena: pet i po minuta u tranzitu, zatim ponovo to isto pre nego što vide kako
stiže. Prenosne kabine nisu radile brže od svetlosti; izgleda da to nije bio slučaj ni
sa prenosnim diskovima.
"Signal", reče Poslednji, isplazivši drugi jezik. Pojavio se peti prozor.
Gledali su odozdo prema zvezdama preko kojih je prolazio obodni zid. Krzava
gromada na ivici mogla je biti sonda. Pogled je bio slab - ali sonda nije padala.
Spustila se na sićušnu metu, magnetno-levitacijske vođice.
Brem reče: "Šegrte, uzmi raspršivač. Prebaci se. Rasprši nam kameru na mestu
sa koga bismo mogli da vidimo nešto zanimljivo. Smesta se vrati da podneseš
izveštaj. Ne čekaj da uletiš u neku opasnost. Znamo da je tamo."
Suviše brzo. Luis je tek počeo da navlači skafander. Šegrt će otići pre nego što
on bude spreman. Reče: "Stani. Breme, mora biti naoružan!"
"Protiv zaštitnika koji se već tamo nalaze? Više volim da bude očigledno da
šegrt nije naoružan. Šegrte, pođi."
Kzin nestade.
Luis je završio sa navlačenjem skafandera. Moraće da čekaju jedanaest minuta.
Da li je Hmii zaista mislio da jedan starac poput njega, pitao se Luis, može da
obuzda i zaštiti jedanaestogodišnjeg kzina muškarca?
Prošla su četiri minuta - i nešto se pojavilo.
Posmatrali su neku tamnu mrlju kako se kreće po nejasnim ivicama prozora,
natanane ispitujući sondu. A onda je prizor iznenada postao jasan i blizak:
elegantan skafander nekakvog tuđinca sa kacigom-kuglom i gotovo trouglasto lice
sa ustima koja kao da su bile sama kost. Vrh jednog jedinog prsta približio se još
više, sledeći obline koje Luis nije mogao da vidi. Pronašao je mrenu.
Okrenuo se munjevito, ali čak je i to bilo nedovoljno. Nešto hitro i crno
promaklo je preko njega i odskočilo u stranu, izvan domašaja, nestalo.
Elegantno odelo uljeza bilo je rasparano i zjapilo je duž leve strane. Podigao je
oružje nalik na neki staromodni hemijski raketni motor. Ljubičastobeli plamen
suknuo je za napadačem. Mora da je promašio. Elegantni je poskočio za njim,
držeći jednom šakom odelo gotovo zatvoreno, a drugom pucajući. Sledio ga je
sablasni trag ledenih kristala.
Brem reče: "To je bila En."
"Ko?"
"En je bila ubica, Luise. Oboje su vampiri-zaštitnici, ali ja se sećam kako se En
kreće."
"Kako da upozorimo šegrta?"
"Ne možemo."
Luis uhvati sebe da škrguće zubima. Šegrt se nigde nije mogao videti: signal,
tačka, kvant energije koji se kreće brzinom svetlosti prema mestu gde je jedan
zaštitnik ubio drugoga i bio spreman na daljnje ubijanje.
"Tvoja Tila je suviše verovala drugima", reče Brem. "Pretvorila je vampira u
zaštitnika, i taj mora da je preobratio još neke pripadnike svoje vrste pre nego što
ga je Tila ubila. Ali En i ja pripadamo drugoj vrsti."
"Signal", reče Poslednji, palacnuvši drugim jezikom. Sada su imali dva prozora
postavljena na magnetno-levitacijske vođice.
Šegrt je stigao; poprskao je paučinu po... Luis nije umeo da kaže po čemu. Po
nečemu iznad svoje glave. Nije bilo ni traga od drugog uljeza. Kzin je pozirao sa
sondom iza sebe. Delovala je napola otopljeno i pomalo izubijano, i preprečila se
preko vođica.
Neki zaštitnik moraće da ukloni tu blokadu.
Šegrte, beži odatle!
Vođice su se protezale u nedogled. Sticao se utisak da imaju otprilike dve
stotine stopa u širini i da su geometrijski prave.
Šegrt se lagano okretao, obuhvatajući sve pogledom. Poprskao je još jednu
paučinu, zatim zakoračio nazad prema sondi i nestao.
Poslednji reče: "Nestao je."
"Pa, gde je?"
"Misliš li da želim da mi se fuziona plazma rasprši po kabini?"
"Gde je veza? Gde si ga prebacio?" Poslednji nije odgovorio, ali Luis je znao.
"Mons Olimpus, smutljivče jedan?"
Bacio se prema prenosnom disku, zaustavio se i uspentrao na naslagane teretne
ploče. Provukao je nit kroz držače za šake, a potom je obavio oko opasača sa
alatom: poslednja linija odbrane. "Hmii će mi odseći uši i izvaditi utrobu!"
Podigao je teretne ploče i odveo ih na prenosni disk.
Flik, i nebo je napola bilo posuto zvezdama, a napola crno. Srebrni fraktalni
filigranski rad pod njegovim nogama i zvezde koje su se videle kroz njega.
Predivno.
Pogledao je uz i niz magnetno-levitacijske vođice. Bilo je mirno kao u paklu.
Baš se ništa nije pomeralo.
Srebrna čipka. Gde li je ono video tu vrstu fraktalnog ustrojstva? Očekivao je
da će magnetno-levitacijske vođice biti čvrste, ali kroz njih ste mogli da vidite
zvezde.
Ha! Bilo je to Vatreno kolo, stari orbitalni tegljač koji su i dalje koristili za
prenos kabastog tereta između sistema Zemlja-Meseca i Pojasa. Fraktali su bolje
raspoređivali potrese. Ali pustimo sad to..
"Breme, Poslednji, magnetno-levitacijske vođice su čipkaste. Možete li vi to da
vidite? Da imam raspršivač, smesta bih stavio mrenu na njega. Pogledate kroz
čipku i vidite sve što pokušava da se sakrije u senci Prstena."
Oni će to čuti kroz pet i po minuta. Topla igla istrage bila je toliko udaljena ako
se putuje brzinom svetlosti.
Jedna mrlja od mastila prebacila se preko ivice i krenula prema Luisu...
Gromada nalik na vreću krompira obojenu u crno, sa plamenim zvonom koje je
nonšalantno držala u jednoj šaci.
Luis dodirnu dugme za podizanje.
Teretne ploče se ne pomeriše. Pod njim su se nalazile magnetno-levitacijske
vođice, ali mu nisu pružale dovoljno uporište.
"Gledam u jedno ARM oružje", reče Luis. Čuće ga i shvatiti ostalo: ARM-ova
letelica mora da se spustila na ispust svemirske luke i tamo naišla na zaštitnike.
Kako se aktiviraju prenosni diskovi kada ne možeš prethodno da siđeš s njih?
Biću mrtav dok sve ovo budu slušali. Trebalo je da ponesem orkestar - ili snimak
naređenja.
Zaštitnik-ubica proučavao je Luisa Vua sa izrazom vlasnika. On... En... ona je
bila vitka u naduvanom odelu predviđenom za nešto malo više - uvučene oči virile
su iznad mesta za očitavanje podataka na bradi - i mnogo šire...
Flik, obreo se naglavačke usred neke crvene svetlosti.
Svuda unaokolo nalazila se crvena stena, isto kao i ispod njegove glave, a
stotine stopa glatke lave hitalo je naniže, naniže. Teretne ploče suknuše naviše, i
Luis je ostao da visi naglavačke iznad crvenih stena. Mogao je da oseti kako niti
klize, u trenutku pre nego što ga je programirana stabilnost ploča uspravila.
Luisu se vrtelo u glavi, stomak mu se prevrtao i zujalo mu je u ušima. Prošlo je
nekoliko trenutaka pre nego što je uspeo da usredsredi pogled.
 Nije ga posmatrao nijedan Marsovac.
Lebdeo je duž poteza lave glatkog poput stakla koji se obrušavao pravo napred
gotovo... faz... hiljadu stopa pre nego što je lagano počinjao da teče vodoravno
nalik na skakaonicu za skijaške skokove. Luis je na dnu ugledao jednu narandžastu
gomilu: šegrt u svom providnom odelu. Možda je čak i preživeo ovakav jedan
pad... a možda i nije.
Luis je zaključio da ne mora da se plaši Marsovaca.
Ovog puta su Marsovci okačili naopako svoj prenosni disk na vrhu najviše stene
koju su mogli da pronađu. A onda je plamen koji je uništio sondu za gorivo
Poslednjeg pokuljao kroz prenosni disk. Svi Marsovci koji su osmatrali zamku
mora da su bili sprženi. Stena se otopila i potekla, obrazovavši odron.
Luis je spustio teretne ploče, odvezao nit i skočio dole.
Šegrt je ležao iskrivljeno na toploj crvenoj steni.
Luis podmetnu rame pod kzina. To nije bilo dovoljno, i on se napregnu da
prebaci kzina preko ramena. Šegrt je predstavljao nepokretnu masu. Luis je mogao
da oseti kako mu se pomeraju polomljena rebra.
Ovo je bio trenutak da iskoristi marsovsku gravitaciju.
Napregao je stomačne mišiće, kolena i leđa, zastenjao i podigao. Gotovo
odrastao kzin muškarac, skafander i sve ostalo podigoše se taman dovoljno da je
mogao da ih prebaci na teretnu ploču.
Luis je i sam uspuzao na nju. Privezao je kzina. Podigao teretne ploče.
Upotrebio je mali potisak sa stigne tik ispod prenosnog diska. Podizao se dok ga
nije dodirnuo ramenima.
Flik, nalazili su se viseći naglavačke u Igli sa teretnim pločama povrh sebe.
Brem je obavio ostalo: odvojio je teretne ploče, otvorio sve zatvarače koji su
zaptiv li skafander kzina i izvukao ga napolje. Kzin žmirnu, usredsredi pogled,
pronađe Luisa. Izgledalo je da ne može da se pokreće.
Brem je pomogao i Luisu da se iskobelja iz svog skafandera, ispružio ga pored
šegrta i stao da ga pregleda. To je bolelo. "Pokidao si neke mišiće i tetive", reče
on. "Potreban ti je autodok, ali je trenutno potrebniji kzinu."
"On ide prvi", reče Luis. Ako šegrt umre, šta će da kaže Hmiiju?
Brem podiže kzina bez vidljivog napora, prebaci ga u autodok i zatvori ga.
Čudno: da li je to Brem čekao da dobije dozvolu?
I nije tako čudno. Luis je sada počeo da oseća i te kakav bol, ali nije želeo da
Brem to primeti. Luis je bio hominid, a šegrt nije, i zaštitnik je možda morao da
dobije dozvolu od rasplođivača da se prvo pobrine za tuđinca.
Brem ga podiže i spusti na teretne ploče jednim lakim pokretom. Prostrelio ga je
bol, zaustavivši mu dah, pretvorivši vrisak u skvičanje. Brem je zakačio niti i cevi
iz Tilinog prenosivog autodoka. On reče: "Treba napunite mnoge od ovih
rezervoara, Poslednji. Može li veći autodok da spravlja lekove?"
"U kuhinji postoji farmaceutski meni."
Zidovi levo i desno od njih svetleli su narandžastom toplotom.
 Na drugom jednom prozoru ugledao je neko crno, vrećasto obličje kako se
prebacuje preko oboda magnetno-levitacijske vođice. Potom ništa, samo srebrna
staza koja se proteže u nedogled.
Bol je polako jenjavao. Luis je znao da neće još dugo biti pri svesti.
Osetio je oko sebe vitke i čvornovate šake. Tvrdi prsti su ga pipkali. Osetio je
trag bola u jednom rebru, koji je potom popustio. Leđa su mu zapucala, zatim još
jednom malo niže, isto kao i kuk i desno koleno.
Brem je progovorio blizu njegovog uha, ali nije se obraćao Luisu. "Pripadnici
noćnog naroda su se pomučili da nam pokažu selo na prelivnim planinama, jedno
od desetina hiljada. Zašto?"
Poslednji je stao da odgovara: "Zar nisi primetio način..." ali Luis je utonuo u
san.
28. PROLAZ
"Osećaš li to?"
"Da", odgovori Varvija.
Prostorija je podrhtavala, osećale su se lagane vibracije u svim zidovima i steni
ispod.
Od vožnje u čudnim vozilima osećali su vrtoglavicu i bili su dezorijentisani, ali
imali su na raspolaganju mnogo sati da se toga oslobode u snu. Ovo je bilo nešto
drugo. Teger u početku nije primetio. Sada su Varvijino disanje i beskrajno
drhtanje predstavljali jedine senzacije u mračnoj prostoriji.
"Imaš li neku ideju..."
"Mulj sa dna mora. Izbija na vrhu i mi to osećamo čak ovde dole."
Teger je zurio u nju u mraku.
"Pumpe ga ispumpavaju uz stražnji deo obodnog zida. Izlazi na pedeset dana
hoda od ivice zida", reče Varvija. "Pada na sve prelivne planine. Od njega nastaju
prelivne planine. Da nije pumpi, svo tle ispod Luka završilo bi u morima. Šapat mi
je ispričao sve o tome."
"Ti si uspela da izvučeš mnogo više od Šapata nego ja."
"Pitam se gde li je ona sada."
"Ona?"
Prsti ga pomilovaše po vilici. "Samo nagađam. Pitala sam, ali nije htela da mi
kaže. Znaš li kako zovu taj mulj sa dna mora?"
"Kako?"
"Flap."
Teger se od srca nasmejao. "Šta? Hoćeš da kažeš da smo sve ovo vreme... Flap,
svi koje znam misle da znaju šta flap znači. Morsko dno?"
"Ova planina je nastala od toga. Pritisak ga pretvara u stenu..."
Preplavila ih je bela svetlost. Nečiji glas reče: "Zdravo."
Skočili su na noge, obmotavši se krznom. Žitelji Visoke Tačke ostavili su im
krzno nalik na Saronino, ostatak nekog lenjivca sa zelenim tačkama i oštećenom
glavom. Na Varviji je izgledalo veoma lepo.
Varvija je imala drugih briga. Prošaputala je: "To nije bio naglasak kakav imaju
žitelji Visoke Tačke..."
"Zdravo? Čujete glas Luisa Vua. Možemo li da razgovaramo?"
Teger žmirnu na bolnoj svetlosti. Nije mogao da razabere pojedinosti, ali
nazirao je obličje nekog muškarca i nešto još čudnije.
"Narušili ste našu privatnost", reče on.
"Niste spavali. Naš je špijunski uređaj koji ste tako dugo nosili. Hoćete li da
razgovarate ili da dođemo neki drugi put?"
Nešto kucnu po drvetu pored vrata od kože. Pozva ih ženski glas: "Teger?
Vairbija?"
"Flap! Uđite", naredi Teger.
 Kroz kože uđoše Jenavil i Baraji, kao i miris krvi. "Čuli smo glasove", reče
mlada žena, "inače bismo ostavili u predvorju. To je gvil. Skripu ga je ubio za
vas."
Gvil je bio veliki gušter. Rep mu se još grčio.
"U pravi čas", primeti Teger. Odvagnuo je gvila. Koža mu je bila kao oklop.
Moraće da se odere. Obratio se potom sjaju u paučini i čudovištima unutra:
"Razgovarajte sa Jenavil i Barajijem iz naroda Visoke Tačke. Oni znaju ono što mi
samo nagađamo. Jenavil, Baraji, konačno smo se sreli sa Luisom Vuom."

Dremajući sa bradom na pokretnom doku, Luis ču sebe kako govori. "Čujete

glas Luisa Vua. Vidite moje saradnike, Brema i Žitelja mreže. Do sada smo ćutali
jer imamo neprijatelje."
"Mi smo Varvija i Teger", reče jedan pištavi tuđinski glas. Luis je otvorio oči i
prepoznao je crvenokožne ubice vampira. "Zašto ste sada prekinuli vaše ćutanje?"
"Moramo da postavimo neka pitanja." To je bio glas Luisa Vua, ali dolazio je
od Poslednjeg.
Muškarac iz Visoke Tačke reče: "Treba da vam pokažemo skriveno ogledalo,
prolaz kroz obod i sve drugo što poželite."
"Hvala. Jeste li spremni da prođete kroz taj prolaz?"
Jenavil užasnuto poskoči. "Ne! Višništi..." Luisov prevodilac je na trenutak
oklevao. "...zaštitnici se sve vreme kreću kroz taj prolaz."
Luis je odlučio da ništa ne kaže. Bio je mlitav i osećao se glupo, a i bol se
pritajio kada je želeo da ga oseti. Sigurno bi zvučao nesuvislo, a i šta bi pomislili
kada bi čuli dva 'glasa Luisa Vua'?
Poslednji reče: "Ispričajte nam šta znate o zaštitnicima."
"Ima ih dve vrste. Zaštitnici koji su od naše vrste i koji se brinu da budemo
bezbedni, ali oni slušaju zaštitnike iz nizije..."
"Možemo li da razgovaramo sa jednim zaštitnikom od naroda Visoke Tačke?"
"Mislim da ne. Gotovo je nemoguće sačuvati tajne od zaštitnika iz nizije, a
zaštitnici su upadljivi. Mogu da pitam."
Lutkar upita: "Da li bi Šapat razgovarao sa nama?"
"Ha?
Crveni pastiri se zgledaše. Žena odsečno reče: "Šapat neće hteti."
"Šta nam možete reći o Šapatu?"
"Ništa."
"Šta se nalazi sa druge strane tog prolaza?"
Baraji reče: "Otrov, bar mi tako mislimo."
Jenavil objasni: "Zaštitnici imaju odela koja ih cele pokrivaju kada idu kroz taj
prolaz. Nose uvek puno alata tamo-amo. Glasine kažu da grade nešto tamo napolju,
nešto čudovišno."
Žena crvenih reče: "Luise Vu, oko je premešteno ovamo zahvaljujući velikoj
moći noćnog naroda. Kada padne noć, možeš razgovarati sa njima."
 "Koliko još ima do noći?"
Jenavil reče: "Dve desetine."
Glas Luisa Vua reče: "Sačekaćemo", i zapeva poput gudačkog kvarteta.
Brem upita: "Jesi li čuo, Luise?"
"Ponešto. Odlično izvedeno, Poslednji, ali potrebna ti je bolja šminka."
"Luis Vu je vašnešt. Čarobnjak. Niko ga ne vidi", reče Poslednji, "dok njegove
čudne sluge govore umesto njega."
"Stet. Ko je Šapat?"
"En je Šapat", odvrati Brem. "Pregledao sam vaše trake o tome kako je Šapat
vodio muškarca crvenih. Iskoristila je misiju krstarice da se sakrije."
"Ime 'Šapat' sasvim joj odgovara", primeti Luis.
Poslednji se okrenu od prozora. "Luise, šta ti misliš? Gde je Šapat? Hoće li se
umešati?"
Luis je posmatrao ljude u prozoru. Nije uneo u sebe dovoljno anestetika da ga
obori s nogu. "Breme, ti si jedini koji može da pretpostavi šta ona želi."
"Da."
"Suviše sam ošamućen da bih razmišljao. Mislim da želim da mi vratite moj
glas."
"U redu", reče Poslednji.

Varvija je nožem odrala gvila. Teger reče: "Crveni pastiri moraju da jedu meso
odmah po ubijanju. Možda ćete se uznemiriti ako to budete gledali."
Varvija je raščerečila gvila i jedan deo dala Tegeru. Počeli su da jedu. Par iz
Visoke Tačke bio je zadivljen i zaprepašćen. Teger se pitao zašto su još tu, pošto
se prozor ponovo pretvorio u bronzanu paučinu.
Same kosti. Teger ih upitno pogleda; Baraji pokaza prstom prema posudi.
Jenavil reče: "Teger, Vairbija, primetili smo da niste pomenuli reštru dok niste
videli šta se krije ispod naših krzna."
Ah.
"Naš narod se spari jednom za ceo život", odvrati Varvija i pogleda svog para.
Nešto je prošlo između njih i ona dodade: "Dogodilo se nešto što nas je izmenilo.
Ali nama nije potrebna rišatra. Promenilo se samo to što možemo da biramo."
Teger je razmislio o tome. "Baraji, Jenavil, ne postoje priče o crvenim
pastirima koji upražnjavaju rišatru. Šta ako vaša ogledala koja pričaju rašire priču
svuda po niziji? Gde bismo mogli da živimo? Ko bi se pario s našom decom?"
Žitelji Visoke Tačke se zgledaše.
"Videla si pripadnike noćnog naroda, Jenavil", reče Varvija. "Šta ako počne da
se priča da ste upražnjavali rišatru sa crvenokožnim posetiocima odozdo? Šta će
pripadnici noćnog naroda očekivati?"
Baraji klimnu. "Pašće im na pamet da upražnjavaju reštru sa nama. Koliko smo
znatiželjni, paru moj?"
Udarala ga je po širokom ramenu, ovlaš i sa otvorenom šakom, smejući se.
Teger pomisli da je to značilo 'ne'. "Nije u pitanju samo njihov oblik. Njihov
miris!"
Baraji se umirujući potapša po stražnjici. "Znači, moraćemo da čuvamo još
jednu tajnu."

Smejurija. Luis je gledao sa čistom požudom. Ovakva jedna predstava postigla

bi neviđeni uspeh, pomisli on, na kanalima koji se plaćaju na svim svetovima u
poznatom svemiru. Razume se da je bila snimljena... Što se toga tiče, koliko je čula
mrena snimala? Pored vida i sluha. Miris? Radar za kinestetička osećanja?
Tu je negde utonuo u san.
Mnogo časova kasnije, kako mu se činilo, probudio se i zapanjeno se zablenuo u
samog sebe koji se nadnosio odozgo.
Ne: bio je to njegov skafander, iskrivljen kao da su mu kosti polomljene tamo
gde bi kod ljudskog bića bile prave. Brem je zabacio kacigu i upitao: "Jesi li
dobro?"
"Još sam grogi." Medicinski komplet ubacio je lekove u njega, ali mogao je da
oseti gde ga vreba bol.
"Imao si dva dislocirana rebra. Namestio sam ih. Nema slomljenih kostiju.
Nagnječio si mišiće, pokidao ligamente i opnu creva, iskliznuo ti je kičmeni disk
koji sam vratio na mesto. Za ozdravljenje će ti biti dovoljni tvoj odbrambeni
mehanizam i portabl medicinski komplet."
"Zašto nosiš moj skafander?"
"U pitanju je strategija."
"Suviše složeno za moj sićušni um? U redu, Breme. Primetićeš da imamo nove
posetioce. Ako bi me otkačio, glas Luisa Vua mogao bi da pokaže lice.

Poslednji i Brem čekali su stojeći malo iza Luisa svaki sa po jedne strane. Sa
druge strane prozora mrene, crveni su se sklupčali ispod krzna, pustivši demone da
zauzmu središnji deo prizora.
Demoni su drhtali. Visoka i mršava žena reče: "Tamo napolju je hladno! Ovaj,
ja sam Tužna Cev, ovo je Harfista. Da li tvoja kutija čini moj glas razumljivim?"
"Da, sve je u redu. Otkud znate za mog prevodioca?"
"Izgleda da je tvoj sadrug Kovač Melodije otišao, ali je zato njegov sin Kazarf
pričao o tvojoj poseti gradu tkača."
"Prenesite moje pozdrave Kazarfu. Tužna Cevi, zbog čega ste preneli kamen
težak kao dva čoveka tako daleko, ako ste mogli da razgovarate sa mnom preko
Kovača Melodije?"
Demoni se nasmejaše, pokazavši suviše zube. "Da, mogli smo da razgovaramo,
ali šta bismo rekli? Da je obodni zid u pogrešnim rukama? Mi to ne znamo. Ti, jesi
li ti vašnešt?" Zaštitnik, reče prevodilac.
Brem odvrati: "Jesam."
Teger poče da ustaje; Varvija ga povuče dole. I demoni su se trgnuli, ali je
Harfista ipak naterao sebe da se obrati zaštitniku. "Znamo dovoljno, tako da nam je
jasno da smo bespomoćni. To su vampiri-zaštitnici. Uzimaju žitelje Visoke Tačke
kao životinje iz krda. Neki od njih se vraćaju kao zaštitnici. Mnogi jednostavno
nestanu."
Brem reče: "Popravljaju Luk."
"Da li čine više dobra nego štete?"
"Da, čine. Ima ih suviše i boriće se kada popravke budu okončane. Nadamo se
da možemo da poboljšamo ravnotežu."
"Kako očekujete da pomognete?"
"Moramo još mnogo toga da saznamo. Recite nam šta znate."
Harfista značajno slegnu ramenima. "Znate isto koliko i mi. Visoka Tačka će
nam još toga pokazati kad svane."
Poslednji se oglasi kao flauta. Prozor se skupio tako da je sada predstavljao
pozadinu.
"Čekamo", reče on. "Luise snimili smo prethodni razgovor. Znaju dosta o
zaštitnicima i ponešto o Tili Braun. Ili da ti odsviramo serenadu?"
Brem je već posezao za spakovanim instrumentom koji je doneo sa Skrivenog
Patrijarha.
"Malo muzike uz večeru baš bi mi prijalo", učtivo reče Luis. "A i umirem od
gladi."

Luis je pokušavao da se koliko-toliko istegne. Dok je dizao šegrta, istegao je

neke važne mišiće i tetive. Pomoglo mu je ono što je Brem uradio za njega, ali
morao je pažljivo da se kreće.
Prošlo je mnogo časova. Sada se prozor u Visokoj Tački truckavo okretao kroz
noćni planinski predeo. Izmešana skupina hominida kotrljala je ukradenu mrenu
poput točka izlizanim putevima sela. Kada su napustili selo i krenuli uzbrdo preko
stenja, od kretanja je počelo da mu se prevrće u stomaku.
Luis okrenu leđa prizoru, imajući poverenja u ostale da će ga obavestiti kada
mrena stigne na neko zanimljivo mesto. Šta je zadržalo kzina? Bilo gde u poznatom
svemiru bar bi mogao da upotrebi autodok! Medicinski komplet ne bi uradio ništa
za njega osim što bi mu ubrizgao hemikalije, i biće mu potreban kroz nekoliko
minuta.

Četvorica žitelja Visoke Tačke nosili su paučinu i njenu pozadinu. Peli su se

uzbrdo kroz noć neprozirnu kao testo. Saron je išla ispred crvenih pastira i
pripadnika noćnog naroda kako bi im pokazivala uporišta za noge.
Demoni su pokušali da pomognu pri nošenju, ali za njih je već dovoljan napor
bilo i to da dođu do daha.
"Uskoro će sunčeva svetlost", reče Varvija ženi demonu. "Šta ćete onda?"
"Rečeno mi je da ćemo stići do prolaza. Zaklon."
Ovde nije bilo puteva. I ono malo staza, bile su samo tragovi nogu na stvrdnutoj
zemlji i steni. Žitelji Visoke Tačke su se peli i peli preko tla koje se uspinjalo, sve
dalje i dalje, miljama iznad beskrajne nizije.
U smeru okretanja počele su da se naziru terminatorska linija i dnevna svetlost.
Kada bi se donji predeo zumirao sa prelivnih planina, ličio je na reljefnu kartu,
nalik na onu koju su demoni napravili za njih ispred dvorane divova trave. Možda
im je ovakav jedan pogled dao ideju za to. Pojedinosti su se sve više gubile što se
poniralo dalje. Jedna srebrna nit koja je povezivala barice mogla je predstavljati
Kućni-tok, ili bilo koji drugi vodeni tok, ili, pak, nešto sasvim deseto.
Varviju su, izgleda, pohodile slične misli. "Zemlje kroz koje prolaze crveni
pastiri, da li su one uopšte dovoljno velike da ih vidimo? Kako ćemo ponovo
pronaći crvene pastire?"
Harfista reče: "To nije nikakav problem..."
Tužna Cev reče: "Naš narod poznaje puteve crvenih pastira. Napraviće kartu...
Izvini." Morala je da zastane kako bi došla do daha. "Napraviće kartu puta za nas...
Govorom ogledala. Naći ćete novi dom - isto onako brzo kao što ste došli ovamo."
"Oh. Dobro." A onda se Varvija nasmejala. "Vaše rešenje bilo je drastično!
Nismo baš morali da otputujemo tako daleko."
Teger nikada ne bi sebi dozvolio da pokaže slabost dok ga Varvija posmatra.
Sledio je Saron poslednjim ostacima snage. Starica je usporila. Čuo je i ostale
žitelje Visoke Tačke kako dahću pod teretom paučine koju su teglili uzbrdo.
Dan je hitao ka njima iz smera okretanja. Kada je prva ivica sunca provirila iza
senke noći, Harfista je izvukao iz zavežljaja dva smotana šešira sa ogromnim
obodima. Sada su samo pripadnici noćnog naroda išli u senci.
"Moraćemo da se držimo samih rubova pašnjaka crvenih pastira", reče Varvija,
"Što dalje od priča koje su možda već počele da kruže."
Harfista reče: "Ne. Varvija, ne pripadaju svi crveni pastiri istoj vrsti."
"Ali svakako da pripadamo!"
Teger reče: "Nastojimo da osvojimo našeg para iz drugih plemena na
proslavama, dok krda prolaze. Radili smo to od pamtiveka."
Harfista reče: "Odlična zamisao..."
"Ali ne činite to uvek", primeti Tužna Cev. "Ti i Varvija imate isti naglasak..."
"Da, oboje smo rođeni u Ginjeroferovom plemenu, ali ostali nalaze para i izvan
njega."
"Neka plemena su odustala od toga. Neka jednostavno nisu uporna u tom
pogledu, kao Ginjeroferovi ljudi. Tegeru, što se više udaljiš od Ginjeroferovog
plemena, manja je verovatnoća da će tvoja deca naći parove koji mogu da im
podare decu. To i ne bi bilo mnogo važno kada se ne biste sparivali za ceo život."
"Flap", prošaputa Teger.
Nešto je sevnulo u njihovom pravcu kada su zaobišli jednu prepreku od
odronjene stene.
Teger je pokušao da zamisli kako bi ogledalo moglo da izgleda. Sada nije
mogao da ga vidi. Već je video sebe, Varviju, demone i žitelje Visoke Tačke, nebo
i obodni zid. Ogledalo je bilo ravni prozor koji je prikazivao ono što se nalazilo
iza posmatrača. Bilo je visoko kao muškarac crvenih pastira i široko kao trojica.
Spustili su paučinu i njenu pozadinu pažljivo na mesto, vodoravno na ogledalo.
Saron i muškarci skloniše se ispred ogledala, što učiniše i demoni.
Progovorio je Harfista, naglašujući suglasnike, kao da se obraća mnoštvu.
Muškarci stadoše da pokreću ogledalo gore-dole. Bilo je na šarkama. Jenavil
stade iza Tegera i pokaza duž oboda.
Prema narednoj prelivnoj planini.
Svetlost je poigravala po padini planine, spuštajući se i podižući onako kako su
muškarci pomerali ogledalo.
Teger upita: "Kako to radi?"
Jenavil se nasmeja. "Ah, pripadnici noćnog naroda vam nisu baš sve rekli!
Sunčeva ogledala prenose šifru koju znamo mi i noćni narod. Ona prenose vesti
između planina, ali i vesti iz nizija u planine i obrnuto."
To je mnogo toga objašnjavalo. Demoni su uvek znali i previše o vremenskim
prilikama, Senkovitom Gnezdu, samoj bronzanoj paukovoj mreži.
Ovo četvoro ponovo privukoše pogled Luisa Vua. "Iza ove izbočine stene", reče
Saron, "Pa gore."

"Razmatrali smo vaš problem, Tužna Cev i ja. Mislim da smo pronašli rešenje",
reče Harfista.
I Teger je razmišljao. "To ti je kao kad moraš da biraš između dva zla. Ako
odemo suviše daleko, odredićemo sudbinu svojoj deci. Ako se skrasimo suviše
blizu puta kojim se kreće Ginjeroferovo pleme, čučemo priče o sebi."
"Suviše smo upadljivi", reče Varvija, "veoma nas je lako prepoznati. Kada
posetioci budu pričali o ubicama vampira koji su upoznali rišatru, to ćemo biti mi."
Harfista se iscerio, pokazavši sve svoje zube slične lopatama. "Pretpostavimo
da postoji stara priča", poče Harfista. "Nekada davno svi hominidi bili su
monogamni. Nijedan muškarac ne bi ni pogledao ženu koja nije njegova, a ona ne
bi gledala nikoga osim njega. Kada bi se hominidi sreli, izbio bi rat.
A onda su naišla dva junaka koja su shvatila da hominidi mogu i drugačije da
žive. Izmislila su rišatru i okončala rat. Raširila su je kao što to rade sveštenici..."
Varvija povika: "Harfisto, postoji li zaista jedna takva priča?"
"Još ne."
"Oh."
"Pripadnici noćnog naroda biraju s kim će da razgovaraju, ali ne smete pomisliti
da ćutimo. Videli ste sunčeva ogledala. Ona su naš glas. I sami znate da svaki
sveštenik mora znati kako da se otarasi svojih mrtvih. Sveštenici moraju da
razgovaraju sa nama."
Staza je postala strmija tako da su sada svi dahtali. "Možemo raširiti priču iz
nekoliko pravaca", reče Tužna Cev. "Samo se starice sećaju legende, ili starci.
Priča govori o junacima njihove vrste koji su izmislili rišatru i okončali rat, i o
tome kako njihova vlastita vrsta od tada upražnjava rišatru. Pojedinosti se razlikuju
od vrste do vrste. Kada se pojavi varijacija u kojoj su junaci crveni pastiri koji su
okončali rat da bi stekli savaznike protiv vampira..."
"To je samo priča", nasmeja se Teger. Počeo je da veruje kako bi mogla da
upali. "Samo priča, Varvija?"
"Možda", reče ona. "Možda. Vredi pokušati. Možemo lagati, ljubavi, sve dok ne
moramo da lažemo jedno drugo."

Stena velika poput najviše gradske zgrade raspolutila se okomito, i žitelji

Visoke Tačke ih povedoše kroz tu raseklinu. Raznobojne trake protezale su se kroz
stenu. "To je učinio led", reče Deb. "Stena upija vodu. Smrzava se. Topi se i
ponovo smrzava."
Ledeni vetar fijukao je kroz pukotinu, štipajući svaki delić izložene kože.
Štipajući za oči. Teger je išao naslepo, pipajući, sledeći Varviju, iako je i ona
držala oči ztvorene.
Zaustavila ga je nečija krupna šaka položena na njegove grudi. Tek tada je
otvorio oči.
Konačno su stigli do mesta na kome su mogli da se sakriju od vetra: jedan
stenoviti tunel kroz planinu. Ali zaustavili su se u raspuklini, još jedva nazirući ulaz
u tunel. Iz raspukline se uzdizala padina od odronjenog kamenja koja se protezala
do grubog stenovitog ulaza.
Barej progovori prvi put. "Tegeru, to nije zaklon."
On upita: "Zašto? Zar unutra ima čudovišta?"
"Da. Vašništi."
Postavili su paučinu na njegov obod i podigli je tako da je bila okrenuta prema
otvoru. Barej je ponovo zamukao. Saron reče: "Luise Vu, možeš li da vidiš?"
Bronzana paučina progovori. "Aha, jedva. Koliko je dubok?"
"Mislimo da je to prolaz kroz visoku planinu. Niko od nas nije otišao tako
daleko."
"Bili ste unutra?"
Progovorila je Deb. "Većina žitelja visoke Tačke i gotovo stotinu posetilaca
koji lete sakrili su se u tom prolazu kada je zasijala mrtvačka svetlost. Mogli smo
da lovimo samo noću. Pošto je mrtvačka svetlost zgasla, bili smo izbačeni i
zabranjeno nam je da se vratimo."
Dahtavi glas reče: "Opiši višništija."
Tegerove oči sretoše Varvijine. Taj glas iz paučine mora da je vašnešt, Brem,
ali zvučao je veoma slično Šapatu.
"Višništi je brinuo o nama", reče Deb, "ali niko od nas nijednog nikada nije
video."
"Šta, nikada?"
"Ali ponekad bi neko od nas nestao. Postojala je granica do koje smo mogli da
idemo niz prolaz. Znali smo da u prolazu vreba smrt, ali vrebala je i napolju."
 "Zar niste mogli da podignete vlastite zaklone? Stena bi zaustavila zračenje...
zaustavila mrtvačku svetlost."
"Znali smo to. Sakrijte se u pećinama, rekao je višništi. Da podignite kuće od
kamena? Planina bi stresla kamenje na naše glave!"
Glas Luisa Vua reče: "Moji sadruzi mi pokazuju sliku napravljenu sa visine od
desetina dana hoda iznad vas. Pravo je čudo koliko pojedinosti može čovek da uoči
kada se nalazi dovoljno daleko, Deb. Planina na kojoj živite je neka vrsta
zaravnjene kupe, ali oko tog tunela podseća na peščani zamak podignut uza zid sa
cevi koja viri iz njega."
Čekali su da Luis Vu postane jasniji.
"Aha. Hoću da kažem, prolaz je stariji od planine i mnogo jači. Kladim se da je
od skrita. Planina se postepeno sleže pod vlastitom težinom, ali prolaz ostaje tamo
gde jeste, i višništi moraju stalno da prokopavaju ulaz. Možete li me provesti kroz
njega?"
"Ne!" odvratiše Barej, Saron i Jenavil.
Deb reče: "Bili smo izbačeni! Ako nas vide, umrećemo!"
Saron reče: "Stajali smo na polomljenoj steni. Nismo ostavili otiske stopala niti
miris. Ako neki višništi sazna da smo dolazili i da smo doneli ovo, umrećemo."
Harfista je bio taj koji se pobunio. "Oko Luisa Vua prevalilo je tako veliki put
da bi tako malo videlo."
"Tako je kako je. Haride, ostani. Ako nađeš neki znak da smo bili ovde, ukloni
ga. Harfisto, da li si dovoljno snažan da zauzmeš Haridovo mesto?"
Nečiji glas reče: "Ostavite paučinu."
Devetoro hominida se sledilo. Teger nije mogao da vidi desetog. A to nije bio
glas Šapata, niti zaštitnika Brema, ali je sadržao istu zadihanost.
Žitelji Visoke Tačke krenuli su u tišini da se povlače kroz procep u steni
spuštajući se naniže. Teger i Varvija su ih sledili, vodeći demone, koji su sada već
bili gotovo slepi u crnim senkama svojih šešira. Ostavili su bronzanu paučinu
uspravljenu u procepu i nisu se osvrnuli.
29. KOLIR
Bila su četvorica u kabini za posadu na Toploj igli istrage: Brem, Poslednji i
Luis Vu, kao i šegrt, u velikom crnom kovčegu tamo gde se nekada nalazio prostor
za vežbanje. Svi su koristili isti tuš i isti kuhinjski zid.
Lako su se dogovorili oko toga gde će ko da spava. Poslednji je tražio ploče za
spavanje, ali to je bilo u redu. Premestili su teretne ploče pored vodenog kreveta.
Njega je koristio Luis.
Sedeo je prekrštenih nogu na površini koja je poskakivala, jedući nešto rskavo i
nimalo hranljivo. Jeo je iz čiste dosade. Možda je primao suviše lekova za
suzbijanje bolova.
Brem nije želeo da Luis sam vežba u doku za lender. Luis je dovoljno
prezdravio da to poželi. Ponudio se da povede i Brema sa sobom, da ga nauči jogu
ili čak neke borilačke veštine. Brem je odbio. Nameravao je da se nalazi baš ovde
kada...
Šta je to, faz, Brem očekivao? - pitao se Luis. U poslednja dva dana najviše je
vremena proveo osmatrajući olupinu sonde za gorivo. Ležala je smrskana na
magnetno-levitacijskim vođicama u prozoru koji je prekrivao šest drugih - pet,
sada - a Brem je stajao ispred njega i gledao.
Luis je počeo da dobija kabinsku groznicu.
Sa leve i desne strane broda sjaj ugljevlja koje se gasi izbledeo je u crnilo
hladnog bazalta. U prostoru u kome je trebalo da se nalaze zvezde, jedna beskrajna
vaseljena širila se na sve strane.
Faz, imao je zvezde. Jedna mrena ležala je na magnetno-levitacijskim vođicama,
gledajući naniže u Vaseljenu kroz filigransku površinu. Drugi zvezdani predeo,
dobijen putem mrene koju je Luis raspršio u vakuum, ugasio se pre samo nekoliko
časova.
Na jednom drugom prozoru ukradena mrena ušla je u glatko izdubljen tunel,
ostala nekoliko časova na mestu koje je očigledno predstavljalo vazdušnu komoru,
zatim nastavila dalje kroz nekolika vrata, pored gomila čudne opreme koju su
letimično videli, i ponovo stala. Luis ni u jednom trenutku nije video šta ju je
nosilo, niti je ponovo čuo onaj glas.
Letačka paluba bila je sva u prozorima preko prozora, a od te perspektive lako
je moglo čoveku da se zavrti u glavi. Jedan prozor predstavljao je dijagram nalik
na planinski lanac koji se sve vreme uvija, nepoznat svrhe. Tri su prikazivala
reprize: planina Visoka Tačka promiče pored sonde za gorivo; manevrisanje
sondom dok je nije zgromila ljubičasta svetlost; umiranje jednog zaštitnika:
njegovo odelo bilo je rasporeno i unutrašnjost izložena vakuumu.
Ništa se nije događalo na mestu gde je uništena sonda ležala na magnetno-
levitacijskim vođicama. Brem nije odvajao pogled od tog prozora, stojeći ispred
njega nalik na tamnu Dalijevu siluetu, recimo Seni spuštanja noći.
Luis je zatvorio oči i klonuo na vodeni krevet.
 Istog časa ih je ponovo otvorio. Video je plavobelu svetlost kako se munjevito
pojavljuje na jednom od prozora.
Svetlost je već bila zgasla, ali je zato uništena sonda sijala tamnocrvenim
sjajem. Nešto sićušno pristizalo je iz daljine magnetno-levitacijskim vođicama,
jureći pravo u prozor.
Pristiglo je zapanjujćom brzinom, krećući se stopu iznad vođica: objekat nalik
na lebdeće sanke. Ukopale su se gotovo u mestu. Nešto čovekoliko spalo je sa
stražnje strane i otkotrljalo se s vidika čim se vozilo zaustavilo na nekoliko stopa
od prozora.
Poslednji priđe Bremu.
Sonda se hladila, poprimajući tamnocrvenu boju, postajući još tamnija, crna.
To nisu bile sanke. Bila je to neka šuplja kutija. Dno je bilo crno poput kovanog
železa. Stranice su bile u toj meri providne da su bile jedva vidljive, ali Luis je
uspeo da ih razabere zahvaljujući umetnutim ispupčenjima za vezivanje. Niti su
pridržavale alatke uz strane kutije: palica sa drškom, možda testera; neka stvar sa
širokim otvorom, pištolj, izbacivač raketa ili energetsko oružje; poluga; naslagane
kutije; nešto metalno u obliku kostura.
Prozor iza ovoga prikazivao je zvezdani predeo i jednu gotovo praznu ravnu
površinu koja se izdizala na vidiku. Luis se zablenuo i odvratio pogled. Ukradena
mrena napustila je tunel i ušla u neku vrstu otvorenog lifta, u najgorem mogućem
trenutku.
Luis začu: "Ne razumem rat, ali osećam da bi Luis mogao da ga razume."
"Čak i drogiran?"
"Pitaj ga."
"Luise, jesi li budan?"
"Svakako da sam budan, Breme!"
"Ovo je dvoboj među zaštitnicima..."
"Srednjevekovni japanski", promuklo reče Luis. I pored onoga što je kazao, od
primljenih lekova mu se dremalo. "Sakrij se i udri. Pobedi po svaku cenu. Oni se
ne bore kao Evropljani."
"Da, ti razumeš. Da li ti je jasno zašto je ovaj drugi uljez još živ?"
"Ne... Stani." Pridošlica se kretao povijen i krivudavo, ispitujući sondu
pretvorenu u šljaku. U pitanju je bilo čvornovato obličje skafandera sa Prstena,
široko u prsima, nalik na ono koje je nosio Šapat; ali pristajalo je.
Pridošlica je pronašao tragove na sondi na mestu gde je bio pričvršćen prenosni
disk. Naglo je podigao glavu i nestao poput munje.
Međutim, Luis je uspeo na trenutak da mu vidi lice. "Zaštitnik sa prelivne
planine. Šapat takođe mora da to vidi. To je rob, stet, Breme? Mora postojati
gospodar, zaštitnik zadužen za magnetno-levitacijske vođice. Gospodar ga je
poslao."
Prozor se nagnuo, a zatim je stao da se kotrlja i kotrlja, prikazujući crnu donju
stranu Prstena, potom zvezde u prolazu, Prsten, zvezde... Zaštitnikov sluga raščistio
je magnetno-levitacijske vođice tako što je odbacio uništenu sondu u svemir.
Upomoć im je pritekao glavni prozor. Zaštitnik sa prelivne planine odskoči u
stranu.
Luis reče: "Onaj prvi, onaj koji je umro, ostavio je magnetno-levitacijske sanke
na vođicama. Šegrt je rasprišio mrenu po sankama. To je ono što gledamo. Neko je
morao da ukloni sondu i sanke sa vođica. I zato evo zaštitnika sa prelivne planine
da odbaci sondu, a prve sanke je poslao tamo odakle su došle, sve do ispusta
svemirske luke. Problem rešen. Sada se ukrcava na vlastite sanke... i, evo, vraća se
vođicama do mesta sa koga je došao."
Brem reče: "Ti razumeš."
"Šapat je započeo nešto što ne može da zaustavi."
"Naslutio je da sam ja poslao sondu", reče Brem. "Ne želi da je moji
neprijatelji prouče."
"Ne može znati koliko ih je."
"Može da ekstrapolira. Počne sa Tilom Braun..."
"Aha. Sve počinje sa Tilom." Bol je bio tako daleko. Luis je imao osećaj da
lebdi. Biće bolje da se isključi sa medicinskog kompleta, da razbistri glavu.
Kretanje mreninog prozora prestade. Zatim i on poče da klizi niz vođice.
Šapat ga je koristio da sledi druge sanke.
"Tila je stvorila zaštitnike da joj pomognu da postavlja motore", reče Brem.
"Tila je mogla da ima poverenja u zaštitnike sa prelivnih planina jer je imala čime
da drži njihov narod u šaci. Demon-zaštitnik je mogao smatrati da njegov narod već
poseduje sve ispod Luka i da deluje samo u želji da to sačuva. Vampir..."
"Počinje ispočetka. Zaštitnik rođen sa praznim umom i Tilom pri ruci da ga
podučava. Ti si to kazao."
"Da. Da ga nazovemo Drakula?"
"Meri Šeli."
"Zašto podučavam rasplođivača otupelog od lekova?"
"Mislim da bi Tila odabrala ženu za zaštitnika. Tri žene."
Brem slegnu široko ramenima. "Stet. Nije mi poznato to ime, ali stet. Meri-Šeli
je stvorila decu po krvi, zaštitnike od svoje vampirske vrste, i sakrila ih od Tile.
Kada se Tila vratila na Kartu Marsa, za njom su krenula dva zaštitnika. Samo je
demon ostao na obodu.
Meri-Šeli je morala znati da će njen okot ubiti i zameniti demona. Ona bi na taj
način ovladala zidom preko njih. Zaštitnik sa prelivnih planina mora da je
pretpostavio da Tila planira da obavije obod solarnim plamenom. Borio se da bi
zaštitio svoju vrstu. Međutim, Tila je ubila oboje.
Sada se moramo zapitati koliki je bio okot Meri-Šeli?"
Poslednji reče: "Proizvodnja, nabavka, transport, postavljanje, snabdevanje."
"Troje, mislim", reče Brem. "Za proizvodnju bi koristili postrojenja za
popravke koja su već postojala u svemirskoj luci. Ako brod dođe, proizvodnja se
pretvara u nabavku. Što se tiče snabdevanja, nijedan zaštitnik ne bi dozvolio
drugom da kontroliše ono što je njemu potrebno. Stet? Troje. Lavkrafta za gradnju,
Kolira za transport, Kinga kao najvažnijeg za postavljanje motora."
Luis se osmehnu. Brem se setio ko je bila Meri Šeli!
Poslednji reče: "Moja vrsta bila bi stotinu puta jača, čak i samo kao pratioci."
"A svaki pripadnik moje vrste", reče Brem, "odredio bi granice svoga carstva
kojim bi upravljao bez njegove pomoći. Na raspolaganju bi im stajao narod
prelivnih planina. Neka oni grade, pokreću ili postavljaju, dok Lavkraft, Kolir i
King vrebaju da zaskoče."
Luis reče: "Misliš da su očekivali Šapat?"
"Šapat, ili jedni druge, ili mene, ili osvajače sa zvezda. Zar misliš da smo
suviše glupi da ekstrapoliramo planete iz onoga što možemo videti od Vaseljene?
En je primetila zaštitnike na položajima na obodu, koji su bili spremni da je ubiju.
Gde god da se nalazila ili šta god da je do tada uradila, stigla je neprimećena do
oboda; nisam je primetio ni ja ni oni. Lavkrafta je već ubila."
"Za Kolira je, međutim, predstavljala prilično dobru metu. Poslednji? Možeš li
da očitaš pozadinu kamere mrene?"
"Luise? Ja ne pod... staklo, raspršio ju je po staklu." Bolno je zaćurlikao.
"Urađeno, ali sačekaj jedanaest minuta."
Jedanaest minuta kasnije prozor je iznenada gledao unazad duž magnetno-
levitacijske vođice, u korito sanki.
Luis je razabrao neke nejasne oblike koji su nagoveštavali alatke. Ništa
dovoljno veliko što bi moglo da zakloni jednog zaštitnika. Gde je Šapat?
Slika se ponovo preokrenula - prve sanke su usporavale.
I druge sanke su počele da usporavaju.
Luis je začuo vrisak nekog duvačkog drvenog instrumenta i video kako glave
Poslednjeg skaču uz trzaj uvis. To nije bila pesma Poslednjeg. To je bio Brem sa
svojom muzičkom skulpturom, a on ju je već odlagao u stranu. Otišao je do
prenosnog diska i nestao.

Luis upita: "Vide li ti to?"

"Nestao je", odvrati Poslednji.
"Kuda? Zašto?"
"Ti meni reci. Luis Vu razume dvoboje, stet? Da li bi da jedeš?" Poslednji
zastade pored njega, držeći bocu.
Luis je uze i otpi malo. Supa. "Ovo je dobro."
Provera zdrave pameti: granitni blok ponovo je bio na svom mestu, Poslednji se
nalazio u kabini za posadu, i dalje u zamci, isto kao i Luis.
Luis reče: "Otišao je tamo gde će mu biti potreban skafander. Za sada nije
nigde. Poslednji, ako bi isključio sistem prenosnih diskova, gde bi Brem onda
bio?"
"Mere bezbednosti me sprečavaju da to uradim."
"A da jednostavno raznesemo sistem baterijskim laserom? tanj, ne, kod njega su
baterija i varijabilni nož..."
"Sistem je zakopan u trupu, Luise."
"Prebaci ga onda na Mons Olimpus! Gde on, zapravo, misli da se uputio? Već je
možda i stigao tamo. Pozovi kartu."
Poslednji zasvira.
Ništa se nije dogodilo.
"Isključen sam", reče Poslednji. "Brem je naučio moj programski jezik. Oduzeo
mi je kontrolne uređaje prenosnih diskova." Noge se smotaše pod njim. Glave se
zavukoše između prednjih nogu.
Luis pokuša da podigne ivicu prenosnog diska. Nije htela da se pomeri. Brem je
preuzeo potpunu kontrolu. Oni tanj koncerti nisu držani zabave radi. To je Brem
vežbao na svojim ručno izrađenim instrumentima dok nije skinuo muzički govor
Poslednjeg.
Nešto se dešavalo: prozor mrene je zadrhtao i zatresao se. Luis povika:
"Poslednji! Okreni sliku! Gleda u pogrešnom smeru!"
Lutkar se nije pomerio.
Prozor se nagnuo u stranu, udario o bočnu stranu vođica i okrećući se odleteo.
Šta god da je napalo sanke imalo je uspeha.
Lutkar se odmotavao.
Magnetno-levitacijske sanke snažno su udarile u suprotni zid. Slika se ispupčila
i skliznula. Kada se zaustavila, videli su samo srebrni filigran i ništa drugo.
Lutkar je zazviždao i slika se obrnula. Sada su pri svetlosti zvezda videli zidove
od rasprsnutog kristala. Meci su sanke pretvorili u čipku, a oruđe na dnu bilo je
posuto krhotinama stakla.
Većina ovih stvari bila je neprepoznatljiva. Sada su predstavljale otpadke, sa
jednim izuzetkom.
Kada je video šegrta i njega kako se pojavljuju i nestaju, pomisli Luis, Šapat je
shvatio da su u pitanju prenosni diskovi. Mora da je strgnuo prenosni disk sa sonde
i ubacio ga u sanke, jer on se neoštećen upravo tamo nalazio.
Tri skafandera u istom trenutku skočiše u sanke. Dva ispališe kišu projektila u
sve što je bilo iole veće, a zatim razbacaše sve što se moglo razbacati u žurnoj
potrazi za zaštitnikom koji se krio u olupini. Međutim, od Šapata nije bilo ni traga
ni glasa.
Dva Zaštitnika podigoše prenosni disk i položiše ga na ivicu kako bi treći
mogao da proveri donju stranu. Potom su ga okrenuli naopako. Izgleda da je vampir
smatrao da je on opasan, a ne koristan, jer je podesio oružje i ispalio blistavi, uski
snop u njega.
Snop je izleteo iz glavnog prenosnog diska u kabini i stao da spaljuje tavanicu.
Mada se Luis nije sećao da je skočio u zaklon, on i Poslednji sada su prisno bili
prepleteni iza zida reciklera. Poslednji je delovao kao da nema nameru da se
odmota.
Luis proviri iza zida.
 Vampir-zaštitnik je podigao prenosni disk i pokušavao je da ga baci preko ivice
vođica.
Disk je odjednom postao suviše težak, na njemu se našao uljez.
Uljez - Brem - sjurio se s njega, dok je onaj drugi odskočio u stranu. Drugi
vampir - Kolir? - pade i razdvoji se, kada ga je raspolutilo šest stopa žice u
stazisu. Oba njegova kraja su se pušila. Ali Kolirov torzo još je imao ruke i jedna
se podiže držeći glomazno svetlosno oružje.
Ponovo sevnu Bremov varijabilni nož. Svetlosno oružje pade.
Nije se moglo reći odakle se stvorio Šapat, ali bio je tamo. Dva zaštitnika sa
prelivnih planina suočila su se sa dva zaštitnika vampira.
Lutkar je još bio u izvesnom katatoničnom stanju. Luis je pokušao da prati ono
što se događalo preko mreninog prozora. To nije bilo jednostavno.
Zaštitnici sa prelivnih planina nisu napali.
Šapat je na sebi imao jedno od njihovih odela; on će moći da razgovara s njima.
Luis je mogao da čuje Brema kako dahće usled nedavnog napora, ali on nije ništa
rekao. Nije imao odgovarajući radio u skafanderu.
Upućivao je Šapatu svetlosne znake svetiljkom na šlemu.
Tanj, to mora da je heliografski jezik demona! - shvati Luis. Sada su i ostali
koristili svetiljke na kacigama.
To je potrajalo u nedogled, a onda su postigli sporazum.
Zaštitnici sa prelivnih planina podigli su uništene sanke sa dosta muke. Brem je
dao svoje oružje Šapatu i pomogao im da prebace sanke preko oboda u svemir.
Ubacili su prenosni disk u čitave sanke. Dva vampira zaštitnika se ukrcaše, a za
njima i zaštitnici sa prelivnih planina. Sanke krenuše unazad niz vođicu. Kada su
sanke počele da se povlače, Brem je raspršio jednu mrenu na vođicu i još jednu na
sanke.
A onda je Brem otpevao pesmu orkestra čije su članove pobili teroristi.
Zakoračio je na disk i nestao, ovamo. Dok je svetlost preneta putem prozora
mrene prikazivala njegov prelaz, Brem je sišao sa prenosnog diska, podigao
kacigu. U tvrdom kljunu držao je nešto nalik na debelu čvornovatu flautu.
Kada se jedan lutkar uznemiri, on gubi kontrolu, ne kontrolu govora, već
kontrolu nad ispoljavanjem osećanja. Pesma Poslednjeg bila je čista poput zvona
vetra. "Naučio si moj programski jezik."
Brem odloži flautu. "Naš ugovor ne isključuje takvu jednu mogućnost."
"Uznemiren sam."
"Da li si pratio ono što si video? Ne? Od dece po krvi Meri-Šeli ubili smo
Lavkrafta i Kolira. Kolirove sluge nam kažu da su Lavkraftove sluge spremne da
utovare teret. Očekujemo da će nam pomoći. Ostaje samo King. Kada King bude
mrtav, Šapat će držati obod, a ja središte za popravke, i tada ćemo moći nešto da
postignemo."
Kuhinja je isporučila bocu i Brem gladno potegnu iz nje. Luis primeti da je kod
sebe imao glomazno svetlosno oružje. Ta stvar bi verovatno pobila sve u kabini
ako opali.
Brem se zagleda u njega. "Luise Vu, šta bi ti sada preduzeo?"
"Ona mora ubiti Kinga. Suviše je kasno za bilo šta drugo. Ja? Skafander će me
održati u životu dva falana, tako da ja ne moram da se ukrcam na sanke i turiram ih
dok ne postignu brzinu od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi, a potom
dozvolim da me King upuca. Mogao bih da se vratim na ovu stranu oboda i odavde
se popnem uza zid."
"Na taj način bi se odrekao iznenađenja."
"On ipak..."
Brem odmahnu rukom. "Enino odelo neće toliko izdržati."
"Hmf." Teret, pomenuo je Brem. "Ako bih imao nešto što King želi, mogao bih
to da stavim na sanke sa mnom. Razume se, on bi morao da zna da ja to imam. Šta
King želi?"
"Nije važno, Luise. Pomislih da bi vredelo čuti još nečije mišljenje." Brem
odzvižda nešto sistemu prenosnog diska, a potom nestade.
"Gde je sada otišao? Poslednji, jesi li još iskljućen?"
"Ne mogu da koristim prenosne diskove. Mogu da ga nađem."
"Učini to."
Dva prozora prikazivala su talasasta ustrojstva: mrene uništene u borbi.
Poslednji nešto otpeva i one nestadoše, a na njihovom mestu pojavi se treći prozor.
Počeo je da trepćući prolazi pored ostalih prizora. Grad tkača. Skriveni Patrijarh:
koš na prednjem jarbolu.
Poslednji se oglasi kao da svira nekoliko flauta i da se čuje jeka. Reče:
"Uključio sam program za traženje. Ako osvajači dođu u poznatoj letelici,
saznaćemo to već kroz nekoliko minuta."
"Dobro." Luis pokaza na prozor koji je bio napola skriven ovim. "Nadam se da
si ovo snimao."
"Jesam."
Ukradena mrena stigla je do ispusta svemirske luke. Sićušni skafanderi
osvetljeni svetlošću zvezda išli su kroz vakuum prema strukturi suviše velikoj da bi
se cela videla. Strašno dugo im je trebalo da je zaobiđu.
Nešto još veće: par zlatastih toroida podignutih na visoka postolja. Luisu je bio
potreban još trenutak da sagleda i ostalo.
Kablovi su izvirali iz toroida, šireći se poput kakve biljke koja raste, sužavajući
se pri krajevima u nevidljivu finu žicu.
"Stet. Oni, zapravo, prave nove motore."
Poslednji reče: "Pitao sam se da li su žičani ramovi novina. Moji zapisi
pokazuju samo toroide."
"Zanimljiva zamisao, ali možda su graditelji gradova uzeli samo toroide. Taj
žičani okvir mogao bi biti nezgodan ako želiš da spustiš brod."
Prozor koji se premeštao prikazao je prednji koš na Skrivenom Patrijarhu; zatim
kuhinju, dvoje odraslih graditelja gradova i troje dece. Gde li su se krila starija
deca, pitao se Luis, pa ih on nije sreo? Svi su upravo izlazili kroz vrata. Ali odmah
potom su se vratili, čeretajući sa Bremom.
Brem je skinuo odelo. Ispružio se na klupi. Harkabiparolin i Kavaresksenjajok
stadoše da ga masiraju.
Kosti i naduveni zglavci bez trunka sala. "Sada, izgleda, kao tanj kostur",
primeti Luis.
Činilo se da Brem spava.
"Ako Brem misli da ima vremena za to, verovatno je u pravu. Poslednji, hajde
da izvadimo šegrta iz te kutije, a mene strpamo unutra."
Lutkar odzvižda jedan prozor. "Luise, nanotehnički uređaji još krpe njegovu
kičmenu moždinu. Trebalo bi da bude gotov kroz nekoliko časova."
"Tanj!"
"Da ga ostavim?"
"Da!" Luis se sklupčao na vodenom krevetu. "Odspavaću malo."
30. KING
Luis se lagano odmotao. Bol je veliki učitelj. Ipak, kretao se mnogo lakše nego u
poslednja četiri dana.
Medicinski komplet ga je hranio, ali je isključio odvod za bol. Luis se ispetljao
i otišao do prednjeg zida.
Prizor: u trpezariji Skrivenog Patrijarha Brem je razgovarao sa graditeljima
gradova. Prozori mrene u zidovima bili su aktivni, a jedan među njima prikazivao
je isti prizor kao i drugi ovde...
Prizor: nepregledno prostranstvo ispusta svemirske luke. Gotovo završen motor
za obodni zid je nestao, bio je završen i negde premešten. Upravo prolaze jedne
ogromne lebdeće sanke sa kosturima kula i tuđinskim valdoima u uglovima. Jedna
kula sa spiralnim dekorom... To je bilo nešto više od dekora: povijalo se poput
kakvog srebrnog pipka, a vrh mu se završavao beskrajnim rašljama. Obuhvatile su
prevrnuti trup jednog zvezdanog broda graditelja gradova i podigle ga.
S druge strane ivice ispusta nalazio se niz okomitih prstenova: vođice za
usporavanje za brodove koji pristižu.
Prizor: nejasna slika magnetno-levitacijskih vođica sa zvezdama koje su se
bledo nazirale kroz nju. Šapat mora da je pokrenuo svoje sanke, zaključio je Luis. I
postigao već zavidnu brzinu dok je on spavao. Mora da je to Šapat; ko bi drugi
raspršio mrenu?
Prizor: zvezdani predeo koji se tromo vuče, viđen kroz filigranske magnetno-
levitacijske vođice, i jedan sićušni, zeleni trepčući, kursor. "Pronašao sam
svemirsku letelicu", objavi Poslednji.
"Pokaži mi."
Lutkar otpeva nešto što je veoma zumiralo prizor, tako da je on sada
predstavljao zamagljeni pogled na nešto što je više ličilo na železnu polugu nego na
brod. Mala svemirska letelica sa krilima išla je uzduž njega poput gusenice po
grančici. Promakoše jedna velika pogonska kupa i/ili plazma top na bližem kraju.
"Još jedan ARM brod", reče Luis. "Odličan ulov."
Brem je izišao iz trpezarije.
Poslednji je uočio kretanje duž magnetno-levitacijske vođice. Zaćurlikao je.
Prozor je sada ponovo prikazivao drugu stranu Šapatove mrene.
To što je Šapat sada koristio nisu bile sanke već neka nepregledna tamna ravan.
Podigao se kabl sa petljama različite debljine i različite zakrivljenosti, koje su se
granale poput arterija, posežući okolo, naviše i izvan vidika. Iz središta se uzdizao
jedan vitki stub.
Šapatovi rukohvati nalazili su se na najbližoj od tih petlji. On je lebdeu u
bliskom prednjem planu, sa jednom šakom na kablu debelom kao njegova pesnica.
Podsećalo je na fantaziju, nalik na korice neke drevne knjige. Jedina stvar koju
je Luis mogao da prepozna bila je zavarena neposredno iza Šapata: prenosni disk
sa sonde za gorivo.
 Luis shvati da njegov um ne prati događaje. Bio mu je potreban doručak.
Mišići u leđima, preponama, desnoj tetivi kolena i izvesni poprečni mišići
ispod rebara pobunili su se kada je krenuo prema kuhinjskom zidu. Podizanje kzina,
iako taj kzin još nije bio sasvim odrastao... "Ne zaboravi, ja sam obučeni
profesionalac", promrmlja on. "Ne pokušavaj te akrobacije pri zemaljskoj
gravitaciji." Naručio je omlet, papaju, grejpfrut, hleb.
"Luise?"
"Ništa. Da li je šegrt spreman da iziđe?"
Poslednji pogleda. "Jeste..."
"Stani." Luis otkuca narudžbinu. "Hajde da ga odobrovoljimo butom kakvog
sisara."

Šegrt se hitro uspravi i nađe se pred poslužavnikom sa junećim rebrima. On ga

uze i iza njega ugleda Poslednjeg. Reče: "Tvoja gostoljubivost mora da je
legendarna." Zatim stade da kida rebra.
Poslednji reče: "Tvoj je otac došao kod nas kao ambasador. Dobro te je
podučio."
Šegrt zastriza ušima i nastavi da jede.
Lutkar naruči veliku činiju nečeg travnatog, ali to je uspelo da mu začepi
naizmenično samo jedna ili druga usta. Opisao je šegrtu pogubne događaje na
magnetno-levitacijskim vođicama, pevanjem dozivajući despleje, dok je Luis tu i
tamo upadao sa po kojim komentarom. Lutkar nije shvatao strategiju. Jedina stvar
koju šegrt nije čuo bilo je to da je Brem počeo da tretira svoje robove-tuđince kao
zatvorenike.
Šegrt ispusti veliku belu imitaciju kosti u recikler. "Luise, jesi li zdrav?"
"Nisam spreman da se ponovo trkam s tobom, bar još ne."
"Bio si odličan. Koliko te je to stajata... bio si odličan. Mislim da mi je pukao
glavni nerv trupa. Da te stavim u autodok?"
"Ne ne ne, sve dolazi na svoje mesto! Pogledaj..." Luis mahnu kroz prozor
mrene prema Šapatu koja je nepokretno lebdeo iznad beskrajnog polja
superprovodnika. Njegov um imao je vremena da svari manji deo te uvrnute slike, i
on progovori kako u ime lutkara tako i u ime mladog kzina. "Šapat je u slobodnom
padu. To znači da gledamo vozilo koje se kreće brzinom od sedam stotina
sedamdeset milja u sekundi, suprotno od smera okretanja. To jeste vozilo, iako
mora da se proteže preko cele širine magnetno-levitacijskih vođica. Dve stotine
stopa široko i možda duže od toga.
"One petlje... Šegrte, bio si u autodoku dok je Brem pravio aluzije. Gledaš same
ivice sabirnika sa obodnog zida. Lavkraftov tim je upravo pripemio jedan za
postavljanje. Šapat ga je zarobio.
Šapat je pogledao unazad, put mrene. Brem mora da joj je kazao šta je to.
Pojavio se Brem. Na sebi je imao Luisov skafander i kacigu zabačenu unazad.
Pogledao je svoje saveznike, pa prozore; zatim se vratio u kuhinju. "Luise, šegrte,
Poslednji. Ima li šta novo?"
"Kao što vidiš", poče Poslednji. "Jedna letelica ARM-a kruži na sto miliona
milja od donje strane Prstena. Šta ćeš da preduzmeš s tim u vezi?"
"Za sada ništa." Brem se ponovo okrenuo prema prozorima. Šapat se sada
grčevito držao, poput kakvog uplašenog majmuna, za petlju superprovodnika.
"Počela je da usporava. Šegrte, shvataš li? Nadamo se da će King smatrati da su
obodni sabirnik i velike sanke suviše vredni da bi ih uništio."
"Luis je objasnio."
Brem reče: "Šapat me očekuje. Šta vam treba od mene pre nego što odem?"
Lutkar zameketa: "Dozvoli mi pristup prenosnim diskovima!"
"Ne još, Poslednji."
Luis upita: "Kakav otpor...?"
"King ima dugačku liniju snabdevanja. Imaće nekoliko zaštitnika sa prelivnih
planina. Često će im menjati mesta, osim ako ne želi da ih gleda kako umiru. Oni
moraju da osete miris svoje vrste, da bi znali koga štite, jer će u protivnom da štite
sve pod Lukom. King to čuva za sebe."
"Znači, ne mnogo."
"Možda uopšte neće biti otpora. Možda će mu biti dovoljne vlastite šake. Za
pokretanje sabirnih motora sa obodnog zida nisu dovoljni mišići. U svakom
slučaju, ne plašim se zaštitnika sa Visoke Tačke. Ako vide da neko sigurno
pobeđuje, dokrajčiće gubitnika. Pobednik drži u šaci njihov narod."
Luis reče: "Daj nam neki nagoveštaj. Ako ti i Šapat budete ubijeni, šta mi da
radimo?"
"Vaš ugovor. Štitite sve pod Lukom." Brem spusti vizir i pričvrsti ga. Nestao je,
virtuelna čestica u pokretu, a zidovi levo i desno sijali su svetlonarandžastom
bojom od toplote nastale razmenom momenta sile.

Sićušne boce iskočiše u kuhinjskom otvoru. Poslednji ih ubaci jednu po jednu u

mali medicinski komplet na naslaganim teretnim pločama. "Antibiotici", reče on.
"Hvala, Poslednji. Mora da sam sve potrošio."
Još bočica. "Blokeri bola."
Šapat nije bio na vidiku na šlepu. Do sada se držao prilično tajnovito. Pokazao
se Kingovim teleskopima, sa Kingovim blagom koje se nadugačko i naširoko
videlo u pozadini. Šta li je sada smerao?
Da li se nalazio visoko u toj kupi od superprovodnog kabla? Koliko spretno su
vampiri umeli da se penju?
Ispod magnetno-levitacijskog šlepa?
Prizor ispred nije se izmenio. Vođice su se nastavljale u beskraj. Šlep i njegov
glomazan teret možda su i usporavali, ali čak i pri visokom g to će potrajati. Luis
se pitao da li Šapat planira da probije terminal. King se možda to isto pita.
Ne. Za deset časova pri brzini od 770 milja u sekundi, preći će otprilike
dvadeset četiri miliona milja. Međutim, vođice se protežu dve stotine miliona
milja, a gde se na toj dužini nalazila njegova meta? Nije smeo da pruži Kingu toliko
vremena da puca na njega.
Kad smo već kod toga, gde je King? Vampir-zaštitnik mogao se nalaziti bilo
gde, ako je obučio zaštitnike iz Visoke Tačke da umesto njega postavljaju
sabirnike. Šta to bi?
Magnetno-levitacijske sanke, od onih malih, gotovo neprimećene na
nepreglednoj vođici. Dolaze pravo prema prozoru. Sada se zanose s jedne na drugu
stranu, i usporavaju... Usklađuju brzinu sa šlepom... Kontakt, i pet istih skafandera
promače pored mrene pre nego što je Luis stigao da trepne. Poslednji odzvižda-
odćurluka, prizor se vratio... ali nije bilo ničeg. Već su bili iščezli u lavirintu
navoja.
Pet istih skafandera podrazumeva pet zaštitnika sa prelivnih planina, stet?
Štitiće sabirnik, paziće da ne bude slučajno oštećen tokom bitke, služiće obema
stranama. Kingu će takođe poslužiti za odvlačenje pažnje.
Svako ko je ikada gledao kakvu mađioničarsku tačku mogao je da pogodi da je
jedan od petoro bio sam King; njegov skafander bio je nabrekao više od ostalih
zbog oružja ili oklopa.
Gde li su?
Akcija daleko napred. Luis nije ništa razaznavao. Ovo će biti frustrirajuće,
pomisli on. Pogledao je kzina: hoće li šegrt šiznuti? Međutim, on je sve to gledao
sa strpljenjem mačke ispred mišje rupe.
Tragovi kretanja, udaljeni odsevi svetlosti... i dve magnetno-levitacijske sanke
zanosilo je kroz navoje! Pratili su ih sporadični blesci svetlosti. Zaronile su ispod
vidokruga, a potom izronile. Jedne su udarile u navoj i odbile se u obliku
hemijskog zračenja, pa udarile u drugi navoj i izletele napolje, preko ivice vođica,
nestale. Druge...
"Pametno", prošaputa Luis i spusti pogled na osnovu šlepa. Ali tamo nije imalo
šta da se vidi.
Poslednji ga pozva: "Luise?"
"Šapat je imao male sanke koje su sledile šlep, iza krme, tako da King nije
mogao da ih vidi. Razabrao sam samo dvoje sanki, ali možda ih je bilo više, i sve
su bile u vlasti onih u kojima je Šapat, ali koje su to? Sada ih je zaronila, okrenula i
ponovo poslala gore da bi King pucao u njih. Čak i ako je King do sada prozreo
obmanu, to znači da se Šapat nalazi na dva mesta i da zna gde je King. A moguće je
da ja uopšte nisam u pravu."
"Šlep će uskoro da se zaustavi. Tada se polje dvoboja širi, stet, Luise?"
"Blagi Bože, u pravu si. Ako..."
Pojavio se Brem.
Svetlost je sevnula tamo gde se on nalazio, ali Brem je već bio među
superprovodnim petljama i uzvraćao je vatru iz Luisove baterije. Svetlost blesnu
među patljama, bujica energetskih snopova. Brem se uspravi, držeći rasparano
odelo jednom šakom.
 Prvi snop nije promašio. Bio je pakleno snažan kada se probio kroz laserski štit
na Luisovom skafanderu.
Sada su dve sićušne čovekolike prilike pucale među petljama, skačući,
pucajući, pentrajući se uz sabirnik.
Luis zausti: "Ja naprosto..." i zaćta.
"Da čujemo", zareža šegrt.
"Svetlost ne može da ošteti superprovodnik. Svo troje koriste svetlosno oružje.
Da je King znao..."
Brem će biti mrtav ako uskoro ne bude na bezbednom. Zaklonio se iza debele
petlje sabirnika i gledao, samo gledao. Izgleda da ni Brem, kao ni on, pomisli Luis,
nije imao pojma koje je čovekoliko obličje Šapat, a koje King. Učinio je šta je
mogao.
Jedan borac je zasijao poput sunca i raspršio se.
Drugi je zasijao još sjajnije i još brže nestao. Četiri obličja skočila su poput
buva, krenula su na Brema.
Luis poče da se smeje.
Brem potrča prema prenosnom disku. Zableštao je poput sunca, a onda je
nestao, obreo se ovamo, sišao sa prenosnog diska i strgnuo kacigu, uvlačeći vazduh
kao pomahnitao. Skafander mu je mestimično sijao tamnocrvenim sjajem. Skinuo ga
je, zadržavši rukavice sve dok se nije oslobodio svega ostalog, zatim je zavitlao
odelo pod tuš i pustio vodu.
Luis se i dalje smejao.
Činilo se da se i šegrt osmehuje, ali to na kzintskom uopšte nije bio osmeh. On
reče: "Jedan od vas će me obavestiti šta se dogodilo."
"Šapat je mrtav i ja sam sam", reče Brem. "Šta tu ima još da se zna? Kingove
sluge-zaštitnici trebalo je da štite sabirnik i šlep dok se mi borimo. Ali nas troje je
odabralo da vodi rat u superprovodnom polju, ispod superprovodnih navoja. Svi
smo odabrali energetsko oružje. Stet, šegrte? Luk živi zahvaljujući obodnim
sabirnicima! Mi smo zaštitnici!"
Šegrt izusti: "Stet."
"Četvoro zaštitnika-slugu uvidelo je da nijedno od nas ne može da ošteti ni
transport ni sabirnik. Šapat i ja smo mislili da će ubiti gubitnike. Ali videli su
dvoje koji umiru i jednog neopreznog, te su nasrnuli na nas da se potpuno
oslobode! Mora da sam im se učinio kao laka lovina", reče Brem. "Glupaci. Kad su
me već videli kako se pojavljujem, zar nisu mogli da pretpostave da sam u stanju i
da nestanem na isti način?"
Brem pogleda prozore mrene koji su sijali u kabini Poslednjeg. Četiri zaštitnika
u skafanderima okupilo se oko prenosnog diska. Svetiljke na njihovim kacigama
treperile su heliografskim znacima. Jedan osmotri prozor. Potom se svo četvoro
raspršiše i izgubiše s vidika.
Prozor se pretvori u talasasta ustrojstva.
"To ih neće spasti", reče Brem i okrenu se. "Poslednji, zašto je bila
uspostavljena veza između grada tkača i prostorije za odbranu od meteora?"
Lutkar odgovori: "Pitaj Luisa Vua."
"Luise?"
Niko ne prebacuje Piersonovom lutkaru zbog kukavičluka. Luis jedva da je
pogledao Poslednjeg. "Reč je o moralnoj klauzuli, Breme. Procenio sam da nisi
podoban da upravljaš Prstenom."
Brem snažno uhvati Luisa za levo rame i poče da ga podiže. Luis je primetio da
se kzin naježio, pokušavajući da odluči da li da se umeša. Zaštitnik upita: "Kakva
je to neopravdana nadmenost koja jednom rasplođivaču... Tila, zar ne?"
"Molim?"
"Ona te je primorala da je ubiješ. Primorala te je da ubiješ na stotine miliona
pripadnika naroda prelivnih planina kako bi vratio Luk na mesto. Svakako da je
morala da umre kako bi spasla taoce koje je meni dala. Svakako da bi Luk udario u
sunce bez plazme koja napaja obodne sabirnike. Ali zašto je tebi natovarila te
zadatke?"
"U redu. Zašto?"
Brem je spustio Luisa, ali njegov stisak nije popustio. "Pročitao sam tvoj dosje
u brodskom kompjuteru. Ti stvoriš problem, a onda ga napustiš..."
Luis je verovao da je spreman da umre, ali ovo je postajalo uvrnuto. "Kakve
probleme, Breme?"
"Pronašao si opasnu vrstu tuđinaca u međuzvezdanom prostoru. Započeo si
pregovore, pokazao si im put do tvog sveta, a onda si prepustio profesionalnim
ambasadorima da pokušaju s njima da se nagode. Odveo si Tilu Braun na Prsten, a
onda si prepustio drugom da se o njoj brine..."
"Tanj prokletstvo, Breme, sama je izabrala!"
"Halrloprilalar si odveo na Zemlju, a onda dopustio ARM-u da je uzme. Umrla
je."
Luis je ćutao.
"Uprkos Tili, ipak si se oglušavao o svoje odgovornosti četrdeset tri falana.
Samo te je strah od smrti vratio ovamo. Ali shvatio si njenu poruku, zar ne, Luise?"
"To je potpuno..."
"Ti moraš da odlučiš da li je Prsten bezbedan ili ne. Verovala je u tvoju
mudrost, Luise, a ne u svoju. Bila je napola u pravu, napola bistra."
Poslednji se javio sa bezbednog mesta iza kuhinjskog zida. "Tila nije bila
mudra. Zaštitnici nisu mudri. Njihove pobude ne potiču iz velikog mozga, Luise.
Možda je i bila tek dovoljno mudra."
"Poslednji, to je smešno", reče Luis. "Breme, ja sam prirodno ohol. Ti si suviše
pametan. Bistri ljudi su često takvi."
"Šta da uradim sa zaštitnicima koji su mi ubili para?"
"Zamolićemo žitelje Visoke Tačke da porazgovaramo sa nekim zaštitnikom.
Reći ćemo im da su oni od sada zaduženi za obod. Breme, u interesu zaštitnika
prelivnih planina jeste da štite Prsten od svih opasnosti. Bilo šta da se dogodi,
najpre ugrožava obodni zid, a ko to može bolje znati od njih?"
Brem trepnu. Reče: "Da. I još nešto. Gospodario sam središtem za popravke
duže od sedam hiljada falana. Kako me procenjuješ..."
"Znam šta si uradio. Datumi, Breme, datumi. Nisi se čak ni potrudio da ih
sakriješ!"
"Razgovaraš sa suviše vrsta. Daleko si putovao. Kako sam mogao da slažem?
Mogao si saznati."
"Ja sam", reče šegrt, "zbunjen."
Luis je gotovo zaboravio na kzina. Reče: "On i Šapat su tragali za tajanstvenim
glavnim zaštitnikom... Koliko dugo, Breme? Stotinama falana? Ali to nije bilo
dovoljno, nije pomogao čak ni displej teleskopa u središtu za popravke. Prsten je
suviše veliki. Ali ako znaš gde će zaštitnik biti, možeš tamo stići prvi. Nesreća
privlači zaštitnike. Poput Brema. Moraćeš da preduzmeš nešto u pogledu letelice
ARM-a, zar ne, Breme?"
"Da."
"Šapat i Brem su pronašli veliku gromadu koja je padala prema Prstenu. Upravo
im je tako nešto bilo potrebno. Hronos je morao da preduzme nešto u tom pogledu.
Doći će u središte za popravke. Šapat i Brem biće spremni. Stet, Breme?"
Tišina.
"Možda je Hronos znao kako da spreči da dođe do udara. Brem i Šapat će
čekati, je li tako? Da vide može li on to. Ali Brem je znao da nešto nije u redu..."
"Luise, mislimo sam da mu je to bila navika. Njegov prvi potez bio je da uključi
odbranu. Mi... mi nismo mogli. Nismo."
Bremovi prsti su zaranjali u Luisovo rame, potekla je krv.
Luise reče: "Ubili ste ga pre nego što je stigao da završi."
"Skoro da smo zakasnili! On i mi smo se prikradali jedni drugima. On i mi smo
napravili karte ovih nepreglednih prostora i postavili zamke." Brem se sada
obraćao šegrtu, pričao je o dvoboju onome koji je voleo takve priče. "En je bila
obogaljena za ceo život. I dan-danas ne znam kako je uspeo da mi sredi koleno i
kuk u mraku. Ubili smo ga."
Luis reče: "A potom?"
"Ni on nije znao. Luise, pretražili smo njegov alat, nije doneo ništa."
"Šta god da je imao, nije stigao to da upotrebi. Ti i Šapat, niste imali pojma."
Brem reče: "Šegrte..."
"Dopustili ste da Božja Pesnica udari u Prsten!"
"Šegrte! Neprijatelj me čeka u prostoriji za odbranu od meteora. Evo tvog
vtsaija. Idi i ubij mog neprijatelja."
"Da", odvrati šegrt.
Brem odzvižda nešto u svoju ekscentričnu flautu. Kzin zakorači i nestade. Luis
pokuša da ode za njim, ali Bremovi prsti su i dalje bili duboko zariveni u njegovo
rame.
Luis reče: "Ti bedna krvopijo!"
 "Znaš gde moram da budem, ali ja odlučujem o ostalom. Hajde." Brem i Luis se
nađoše na prenosnom disku i nestadoše.
31. TRON PRSTENA
Pojavili su se u tami prostorije za odbranu od meteora, i Luis je poleteo,
odbačen.
Pokušao je da se prizemi tako što će nastaviti da se kotrlja. Na trenutak je video
Brema kako se pretvara u prasak pomahnitale muzike flaute i oboe. Nešto
čudovišno i senkovito upravo je skočilo na Luisa, a nešto mnogo brže približavalo
se obojici.
Luis se dočekao na desno rame, u koje mu je vampir-zaštitnik zario prljave
kandže duboko u tetivu i mišić. Vrisnuo je i nastavio da se kotrlja, a prvi napadač
gotovo da je pao na njega. Drugi je odbio refleksni udarac narandžaste krznate noge
i već je bio na prenosnom disku. Odsvirao je delić muzike flaute i oboe i nestao.
Prvi napadač ga je pokupio i otkotrljao se s njim još deset stopa u senku.
"Luise?"
Luisa je rame užasno bolelo. Duboko je uvlačio vazduh. Nos mu je zapahnuo
miris kzina. "Šegrte", izusti on.
"Nameravam da ubijem Brema", reče kzin.
"Možda je već mrtav." Miris kzina i još nešto. Šta? "Da li je onaj drugi pokušao
da te ubije? Trebalo je da umreš kako bi mu odvratio pažnju. Mislim da je to i sa
mnom trebalo da bude slučaj."
"Nisam ga namirisao dok nije skočio. Mora da je procenio da sam bezopasan."
"Jesi li uvređen?"
"Luise, gde je Brem?"
"Bilo gde. Brem konroliše prenosne diskove. Mora da ih ima otprilike dvadeset
raštrkanih po središtu za popravke."
"Da, uspostavlja vezu zviždanjem, ali i onaj drugi je prošao pre nego što je
Brem stigao da promeni odredište. Misliš li i ti tako?"
"Ono što ja mislim", reče Luis, "jeste to da je Brem prošao, a potom promenio
odredište na Mons Olimpus, obod ili u pakao. A onda je onaj drugi, oponašajući
Bremovu naredbu, uspostavio staru vezu."
"Što znači da propuštamo odličnu borbu."
Kakav je to miris osećao? Cveće, nešto cvetno, privuklo je Luisovu pažnju i
sprečavalo ga da razmišlja. Kzinov miris bio je daleko jači... i na njegovom krznu
videle su se tvrde kvrge. Stani malo, to je bio nož za bacanje, a ono je bila dugačka
metalna šipka sa zašiljenim krajevima kao kod koplja.
Luis reče: "Verovatno ne možeš da ubiješ Brema. Kad smo već kod toga, zar te
on nije podučavao?"
"Luise, zar ne bi trebalo da ubijem svog učitelja?"
Oh? "Imaću to u vidu." Luis sede.
"Ne, ne tebe, Luise! Kod tebe sam došao po mudrost, ali Brem je od mene
napravio svog slugu. Od Brema sam učio slušajući dok nisam bio spreman da učim
tako što ću se osloboditi. Vidiš, imam ovo."
 Hronosovo oružje.
Luis reče: "Veoma prikladno, ali Brem..."
Brem pade sa tavanice. Bila je udaljena trideset stopa od poda, i on je dobro
tresnuo, otkotrljao se i uspravio držeći oštricu dugačku dve stope. Pokušao je da je
zadrži u ravnoteži, kada je još se jedno čovekoliko obličje sručilo dole, prema
njemu.
Ruke ovog drugog posegnuše napred. Brem odskoči kada oštri predmeti
začangrljaše po podu. Šuriken? Oštrica se okrenu. Bremov neprijatelj tresnu na
pod, otkotrlja se i skoči na noge. Kao da je bio sav od kvrga, veći od Brema, i
držao je jednu ruku prislonjenu uz grudi, a u drugoj je imao oštri metal.
Luisov um je i dalje pokušavao da sustigne događaje.
Brem mora da je okrenuo drugi prenosni disk naopako i pričvrstio ga za
tavanicu. Da on to nije oponašao Marsovce? Vampir-zaštitnik samo što nije stigao
do prvog prenosnog diska, dok je njegov krupniji napadač bio dobar korak iza
njega; u tom trenutku šegrt je jurnuo iz zaklona, zarivši železnu motku Bremu među
rebra.
Brem se nije okrenuo. Zakočio je na trenutak. Motka mu je prošla pored pupka i
Brem ju je uhvatio za prednji kraj. Vukao je i uvrtao, motka se savila, i drugi kraj
je pukavši udario šegrta preko čela.
To je taman dovoljno usporilo Brema. Onaj drugi našao se na njemu. Odsekao
je Bremu zglob, stopalo koje je pošlo ka njegovom licu, lakat, drugo stopalo, drugu
ruku.
Brem se stropoštao, jer su mu kosti i tetive sva četiri uda bile presečene.
Njegov napadač je nestao. Obratio im se odnekud trgovačkim jezikom kakav se
koristi oko grada tkača, izobličenim usled uobičajenih zadihanosti kojom se
odlikuje govor zaštitnika, ali je Luisov prevodilac tek malo kasnio.
"Krznati narode, od sada morate ostati u pozadini. Bićete zadovoljni, a ovo mi
se čini pogodno vreme za razgovor."
Šegrt je još bio ošamućen, ali je uspeo da se pridigne. "Luise?"
Ako se drugi zaštitnik i dalje plašio Brema, isto je bilo i sa Luisom. Nije video
načina da odvuče šegrta u zaklon. Ni njegov nije bio baš dobar, ali je ostao tamo
gde je ležao. Doviknuo je: "Nazad, šegrte. Ja sam ga doveo ovamo."
"Da", reče Bremov napadač. Zidovi su odbijali njegov glas, prikrivajući
poreklo. "Luise Vu, zašto si to učinio?"
Brem je sedeo u lokvi krvi koja se širila. Mogao je da pokuša da poveže žile,
ali nije. Nije ni pipnuo oružje. Luisu sinu da bi Brem, sve i kada bi pokušali nešto
da učine za njega, prestao da jede i ubrzo bi umro. Zaštitnici to rade kada izgube
razlog za život.
Luis doviknu u mrak. "Biće da si ti Kovač Melodije?"
"A biće da si ti Luis Vu koji je proključao okean, ali zašto si uvukao Kovača
Melodije u ovo?"
Umešao se Brem. "Moje vreme je na izmaku. Mogu li da pozajmim vaše?
Hajde, kunem vam se da ste bezbedni. Luise, Kovač Melodije je pitao ono što i
mene zanima. Zašto si otvorio prenosni disk za demona koga nikada nisi video?"
"Oprosti", reče Luis Vu. Imao je muke da se usredsredi. Taj cvetni miris! Ostao
je tamo gde je bio, ležeći na boku, masirajući zdrobljeno rame.
Reče: "Breme, i sam znaš zašto sam procenio da ti i En niste pogodni da držite
središte za popravke. Nisam čuo da si kazao kako grešim. Možemo to da
raspravimo pred Kovačem Melodije i pustimo njega da presudi. Breme?"
Tišina.
"Kovaču Melodije, jesi li proučio kostur?"
"Jesam."
"Zvao sam ga Hronos. Hronos je bio tvoj predak. Mislim da je čak i Brem
shvatio šta to podrazumeva. Hronos je imao na raspolaganju osamdeset hiljada
falana da odgaji svoju genetsku liniju sa osobinama kakve je želeo. Oblikovao je
carstvo komunikacijama koje obuhvataju ceo Luk..."
"Prsten. Posredi je prsten", reče Kovač Melodije.
"Hronos je proširio svoj program razmnožavanja na oblast koja je gotovo
prevelika da bi se mogla opisati. Noćni narod mora da broji na desetine milijardi
pripadnika. Svi pripadaju istoj vrsti, što nije slučaj sa vampirima. Oblikovao vas
je da budete idealni zaštitnici.
Kovač Melodije primeti: "Vidim i neka moguća poboljšanja."
"Pa? Brem je vampir-zaštitnik. Imamo zapise o Bremu kada je bio boljeg
zdravlja, i videćeš ih. Ti si njegov nadređeni. Veći mozak. Veća svestranost.
Slabiji refleksi, više izbora. Breme?"
Brem reče: "Pobedio me je. Veći mozak? Bio je inteligentan već kao
rasplođivač, razume se da mu je mozak sada veći. Luise, on ništa ne zna. Osvajači
prete. Obavezan si da ga obučiš!"
"Znam, Breme..."
"Bez obzira na to da li ćeš time povrediti odredbe ugovora ili ne, moraš ga
podučiti. Kovaču Melodije, imaj poverenja u njegove namere, ne veruj slepo
njegovom sudu. Uči od Žitelja mreže, ali mu ne veruj osim ako ti se ne obaveže
ugovorom."
Luis upita: "Je li sad red na mene?"
"Govori."
"Kovaču Melodije, zaštitnici nanose veliku štetu kada se bore. Brem i njegov
par sredili su taj problem, tako da su sada zaštitnici zaduženi za obodni zid
pripadnici lokalnih vrsta sa prelivnih planina. Potrebni su nam tamo. Pokazaću ti
zašto kada stignemo..." Miris. "...kada se vratimo na brod." Bilo je to drvo života.
"Vodi me odavde, Kovaču Melodije. Ne mogu da ostanem ovde!"
"Luise Vu, suviše si mlad da reaguješ na miris korenja. A on je ovde ionako
slab."
"Suviše sam star! Koren će me ubiti!" Luis se podiže na kolena. Desna ruka mu
je bila neupotrebljiva. "Poslednji put kada sam osetio ovaj miris jedva sam se
izvukao." Uz šegrtovu pomoć uspeo je da se podigne na noge i bacio se prema
prenosnom disku.
Jednom davno uspeo je da se oslobodi zavisnosti od struje. Miris drveta života
u trenu mu je isključio mozak, ali i s tim je uspeo da iziđe na kraj. Pre jedanaest
godina bio je mnogo jači. Samo je jedan oporavljeni uživalac struje mogao da mu
odoli.
Šaka nalik na gomilu oraha uhvatila ga je za zglavak. "Luise Vu, čuo sam ga
kako koristi tri akorda i sledio sam ga svaki put. Jedan vodi u zamke i spremište
oružja, jedan do diska u plafonu, a poslednji nas je prebacio do mesta na kome smo
se borili. Čitava polja drveta života rastu tamo gde veštačko sunce..."
Luis poče da se smeje. Miris drveta života bio je u njegovom mozgu, a izlaz je
vodio do mesta na kome se borio sa Tilom Braun!
Kovač Melodije ga je posmatrao. Reče: "Suviše star, ali nešto ti je učinjeno."
Brem je pokušavao da se nasmeje. Zvučalo je grozno. "Video sam zapise.
Nanotehnologija. Eksperiment ukraden sa Zemlje, ponovo ukraden, Opšti Proizvodi
su ga kupili od lopova na Fafniru. To je autodok lutkara, Luise!" Glas mu nije bio
predviđen za to, a i pluća su mu se naprezala, ali on se ipak nasmejao. "Osamdeset
falana, Luise. Devedeset. Ne više. Nemoj me zaboraviti!"
Kovač Melodije i šegrt gledali su Luisa Vua.
Miris je bio u njegovom nosu, ali ga nije mamio. Um mu je i dalje stajao na
raspolaganju. Ali to je značilo...
Reče im. "Bio sam veoma bolestan. Autodok mora da me je skroz izlečio. Sve
je izmenio. Svaku ćeliju. Brem je bio u pravu. Dvadeset godina, najviše dvadeset
pet."
"Mogao si da postaneš zaštitnik", primeti Kovač Melodije.
"To je samo pitanje izbora."
Brem je bio mrtav. Možda je zaštitnik u stanju da natera svoje srce da prestane
da radi. Njegove poslednje reči bile su sumnjivo prikladne.
"To je jedna od mogućnosti", ponovi Luis. Gubio je snagu.
"Bolestan si", reče Kovač Melodije.
Kzin mu pomože da legne. Čvornovate šake Kovača Melodije stadoše da ga
opipavaju. Prenosni medicinski komplet nije ništa magično izlečio. Tetive, opnu
creva, tetivu kolena. Rame mu je bilo gadno naduveno oko pet dubokih uboda. Još
je gora bila ruka Kovača Melodije, naduvena i nepokretna u povezu zavezanom oko
vrata, ali zaštitnik nije na to obraćao pažnju.
"Ne poznajem tvoju vrstu. Mislim da ne možeš da hodaš i mogao bi uskoro
dobiti groznicu. Luise, šta bi inače preduzeo da se izlečiš?"
"Vratio se na brod. U dok. Leči sve."
Kovač Melodije se udaljio, povevši kzina sa sobom. Ubrzo su se vratili. Podigli
su Luisa i ponovo ga spustili. Digao se u vazduh, u ležećem položaju.
"Ovo će te nositi. Daj znak magičnim vratima."
Zaštitnik demon je izmislio nosila? Ne, otišli su po teretnu ploču i konopac za
vuču. Luis reče: "Ne umem da otpevam ništa na programskom jeziku Poslednjeg."
"Zar smo u klopci?"
"Ne baš."
Spustili su ga. Kovač Melodije reče: "Luise, šta treba da uradim da bih
pronašao svoga sina?"
"Oh... tanj. Potpuno sam zaboravio na Kazarfa u svemu ovome. Hoće li se
zadržati u blizini tkača? Ima li rođaka u toj oblasti?"
"Sa nama je bilo još pripadnika noćnog naroda kada sam stao na prenosni disk.
Oni ga mogu vratiti majci. Ja se, zapravo, plašim da je on mogao krenuti za mnom."
"Auh, faz! Ne, stani, namirisao bi ga. U mozak ti je usađeno da prepoznaš
vlastitu genetsku liniju. Kovaču Melodije, mene će prepoznati. Bolje pošalji mene.
Nemoj ići sam."
"Užasnuo bi se od mene. Luise, da pokušam nasumce da odsviram akorde?"
"Kako da ih proverimo? Brem je postavio zamke. Kovaču Melodije, nisu nam
potrebni prenosni diskovi. Već sam nas jednom vratio na Iglu, pešice, bez pomoći
Poslednjeg. Prokopali smo tunel. Još je na svom mestu."
"Koliko dugo?".
"Nekoliko dana. Moraćete da me vučete. Biće nam potrebni voda i hrana."
"Vode ima na farmi drveta života", reče Kovač Melodije. "Hrana..." On i šegrt
odoše do Bremovog tela i stadoše. Kovač Melodije reče: "Učili su me da drugi ne
treba da me vide kako jedem."
"On još nije strvina", primeti šegrt.
"Prijatelju mog učitelja, malo je onih koji bi se upustili u raspravu oko
jelovnika sa pripadnikom noćnog naroda, ali vidim da to tebe zanima. Možemo da
jedemo i sveže mrtvace. Često čak takve i više volimo, ali neki su suviše tvrdi u
početku, a ovo je bio zaštitnik. Mogao bih da ga stavim na drugu teretnu ploču i da
ga vučem na dužem konopcu..."
"Ja sam sada gladan, Kovaču Melodije. Ne želim da te uvredim time što ću jesti
u tvom prisustvu."
"Uzmi šta ti treba."
Luis okrenu leđa onome što se potom događalo, ali nije uspeo da se ne osmehne.
Zvuci su bili veoma rečiti. Kzintsko mače moralo je da se bori za hranu. Sada je
šegrt pokušavao da zadobije teško stečeni deo Bremovog tela. Upotrebio je upravo
svoj vtsai - tak! - i uzeo ono što mu je alatka pribavila.
Prišao mu je Kovač Melodije i seo prekrštenih nogu. "Nije lako odučiti dete od
njegovih navika. Hoće li me šegrt slušati posle ovoga?"
"Početak je bio dobar."
"Ima hrane i za tebe, Luise Vu. Ne vidim nikakav rizik u tome da pojedeš
skuvani koren drveta života."
Trgnuo se na tu pomisao, ali ipak reče: "Jams i slatki krompir gotovo da su od
iste vrste. Pečemo ih."
"Što znači?"
 "Zapali vatru. Stavi korenje u ugljevlje gde nije prevruće."
"Pronaći ćemo nešto što može da se zapali na farmi drveta života", doviknu
Kovač Melodije prema škrgutanju zubima i besnom režanju. Kzin je i dalje
pokušavao da se nahrani lešom zaštitnika. "Šegrte, ima lovine na farmi drveta
života. Malih životinja, veoma brzih. Mislim da niko osim zaštitnika noćnog naroda
neće nikada jesti Brema, a ni on neće danas."
"Pa, pusti me onda u lov!"
"Biću ti potreban da se vratiš." Kovač Melodije odsvira nekoliko akorda kao
flauta i oni nestadoše.

Kovač Melodije se vratio, noseći naramak žutog korenja. "Šegrt lovi sam.
Odzviždao sam u memoriju zvižduk za povratak, tako da može da ga iskoristi kada
god hoće." Spustio je korenje u vatru. "Kakvu vodu voliš?"
"Čistu. Temperatura nije bitna."
"Čak i hladnu?"
"Svakako."
Kovač Melodije nestade i vrati se noseći komad leda. "Lakše je ovako nego
birati odgovarajući kontejner."
"Odakle ti to?"
"Sa mesta koje se nalazi mnogo milja iznad nas i gde je vazduh proređen i
hladan." Zamočio je komad tkanine u ledenu vodu koja je kapala i obmotao je oko
Luisovog vrata. "Koliko dugo kuvaš drvo života?"
"Jedan sat", reče Luis i pokaza Kovaču Melodije hronometar u koži svoje šake.
"Pokazuje i plime. Ovde to baš nije od naročite koristi. Ovako postaje računar.
Ovo je igrica, pomeraš unaokolo brojeve kao... tanj, baš si brz."
Pojavio se i šegrt, krvavih usta, držeći nešto što se cedilo u šaci. Dao se na
posao, služeći se vtsaijem. "Tražio sam bilo šta sa Karte Zemlje. Ništa baš nije
odgovaralo, ali ovo prilično podseća na zeca, slažeš li se?" Očistio je zver, odrao
je, raširio poput leptira i natakao iznad ugljevlja da se peče.
Luis primeti: "Kakva zabava, a?"
Šegrt se zamisli. "Da. Ali nisam ranjen."
Šegrtovo čelo bilo je naudveno, a žuto krzno natopljeno krvlju. Luis reče: "Svi
smo ranjeni. Pobednici ne bi trebalo da obraćaju pažnju na to. Šegrte, ispričaj nam
neku priču."
"Prvo ti. Borio si se protiv zaštitnika srećkovića, Tile Braun."
"Nisam baš ponosan na to. A da vam isprićam kako sam proključao more."
Učinio je to. Potom je šegrt ispričao priču svoga oca: opisao je njegov dolazak
na Kartu Zemlje u kzintskom čamcu za napad i sa lutkarevim alatom. Rat. Prijatelji
i neprijatelji, smrti, dogovorena parenja da bi se povezali saveznici. Kako je
naučio da razgovara sa ženkama.
Hmii je napravio troje dece za vreme svog boravka od nekoliko nedelja na
Karti Kzina. Lokalni gospodar ugovorom se obavezao da ih podigne. Kada su mu
prilike dozvolile, Hmii je povukao svog najstarijeg sina iz Kataka - prijateljski - i
doveo ga na Kartu Zemlje. Šegrt je tad video prvo ljudsko biće za dvanaest falana.
Najstariji gospodarev sin prošao je kroz napornu obuku. Neprijatelji i prijatelji,
koga gledati, kome se može gotovo verovati, kako razgovarati sa mogućim
ženkama. Ne razgovaraj sa ženama diplomatama, odraće te živog...
"Ovo postaje dosadno", primeti Kovač Melodije.
Šegrt reče: "Da, postalo je dosadno tako da sam na kraju imao želju da vrištim.
Jednog dana sam vrišteći izazvao oca i borio se protiv njega. Pustio me je da
odem. Bio sam ranjen i gotovo sam umro od gladi, zatim sam postao rob zaštitnika
vampira, ali s tim diplomatskim flapom je gotovo u mom životu. Ispričaj nam priču,
Kovaču Melodije."
"Otpevaću je. Onda bi trebalo da odspavamo, a posle toga Luis nas može
povesti na bezbedno."
Kovač Melodije je otpevao priču o predmetu žestoke magije koji je ostavio
Luis Vu. Luis Vu koji je proključao more. Petoro pripadnika noćnog naroda, krajnje
odvažnih, skinulo je jedna magična vrata. Nisu znali kuda ona vode i nisu mogli da
ih pokrenu.
Jedne noći Čimi je nestala.
Ostali su obećali da će sprečiti njegovog sina da ne pođe za njim, i Kovače
Melodije je takođe prošao sam kroz ta vrata. Krenuo je za mirisom ka nečemu što
je mogao da zamisli samo kao obećani Raj.
Probudio se u vrtu drveta života. Žena koja je prošla pre njega ležala je mrtva
pored njega. Čimi je bila suviše stara.
Krenuo je u istraživanje. Pronašao je odbranu od meteora i teleskop. Stvorio je
fiziku pomoću koje je objašnjavao ono što je video. On i Luis su razgovarali o
tome, a šegrt je slušao. Kovač Melodije nije dokučio samo šta su svetovi već i crne
rupe. Podozrevao je da postoje i drugi zaštitnici i kakva im je priroda.
"Šta si jeo? Mrtve zečeve?"
"Ovaj, Čimi, razume se, ali nisam bio dovoljno dugo budan da mnogo
ogladnim."
Luis je pokušao da povede razgovor o tome šta je jedan zaštitnik morao odmah
da dozna. Osvajački brodovi: došao je trenutak da uhvate nekog zarobljenika i
otkriju kakva im je, zapravo, politika. Skriveni Patrijarh i njegova posada: mora da
posvuda ima graditelja gradova, lako ih je naći. Kroz nekoliko godina deci će doći
vreme da sebi nađu parove. Žitelj mreže...
"Ugovor predstavlja nedvosmisleno obećanje, stet, Luise? Ali zašto bi Žitelj
mreže ponudio meni nešto takvo?"
Šegrt reče: "Zbog straha, ali on ume loše da reaguje na strah."
"Bolje je ako imaš nešto što on želi", reče Luis. "Kovaču Melodije, kako bi bilo
da mu ponudiš četiri stotine prvi sabirnik sa obodnog zida?"
I njegova večera je već bila spremna. Objasnio je za vreme jela. Basardov
sabirnik, visinski potisnik, fuzija vodonika. Kovač Melodije je već razumeo zakon
reakcije i nestabilnost Prstena.
"Postoji samo četiri stotine postolja. Kada izgradiš četiri stotine prvi motor,
postavićemo na njegovu osovinu Toplu iglu istrage. To je trup Opštih proizvoda;
zračenje mu ništa ne može. Pri brzini manjoj od svetlosne odneće Poslednjeg
otprilike hiljadu godina da se ogleda sa Flotom svetova..."
Šegrt se namršzio kada je osetio miris politike.
Luis reče: "Ne očekujem da bi ga to moglo dirnuti. Konzervativici su na vlasti u
Floti svetova. Ništa se neće promeniti. Možda čak požele da im se vrati. U svakom
slučaju, možemo mu ponuditi."
"On voli igre moći, je li tako?"
"Stet."
"Pustimo ga da pleše. Ako postane moćniji, ponudićemo mu dvestoti sabirnik.
Jasno je da nam nisu svi potrebni. Šegrte! Pitaš li se kako si preživeo?"
Šegrt se trgnuo. Kovač Melodije otpeva o tome kako je pronašao kostur i
Hronosovo oružje. Tamošnji tragovi su mu saopštili da je bio izazvan. Izabrao je
mesto i čekao.
Čudovišni oblik narandžaste kose pojavio se i odjurio. Kovač Melodije ga je
presreo, ali mu se ovaj nije učinio opasan. "Možda moja vrsta nije odrasla sa
strahom od mirisa tvoje vrste."
Šegrt se zamisli nad tim. Kovač Melodije reče: "Ali tada mi je postalo jasno da
će moj neprijatelj upotrebiti druge kao mamac. Kada su se pojavila dva ljudska
bića i jedno bacilo drugo kroz vazduh..."
Pojavio se Poslednji.
Zaskvičao je poput razbijenog klavira i istog časa nestao, ali Kovač Melodije je
bio još brži. Prošao je sa kzinom za petama, dok je Luis zavrištao: "Stanite! Šta ako
je za Mons Olimpus?"
Stigao je da se pridigne, ali oni su već bili otišli. Luis reče: "Idioti." Potom
othrama do prenosnog diska i ipak zakorači na njega.

Kovač Melodije je zauzeo neki uvrnuti tkalački odbrambeni stav. Šegrt se nije
nalazio baš na bezbednoj udaljenosti, pokušavajući da ga nagovori da siđe. Kovač
Melodije se nije obazirao na kzina. "Želim da razgovaram sa vašim vođom", reče
on otresito.
Na hiljade tronožnih, dvoglavih stvorenja posmatrlao ih je kroz prednji zid.
"Nazivamo ga 'Poslednji'", primeti jedan od njih. "Ja sam Poslednji. Kaži šta
želiš."
"Poduči me."
Granitni blok je bio pomeren u stranu.
Luis othrama pored kzina i zaštitnika. Delimično je za njegov bes bio kriv i bol
u ramenu. Upitao je Poslednjeg: "Kako si to uradio?"
"Odupro sam se prednjim nogama o zid i gurnuo stražnjom. Brem je osetio
snagu moje noge. Trebalo je da zna."
 "Srećom po nas..."
"Gde je Brem?"
"Sredili smo ga. Kovaču Melodije, sva pomagala za učenje nalaze se ovde na
Toploj igli istrage. Naročito te slike. Dopremaju ih bronzane paučine poput one na
steni u gradu tkača."
Kovač Melodije reče: "Pridržavam se Bremovog saveta. Žitelju mreže, poduči
me. Ne bi trebalo da ti verujem dok ne sklopimo ugovor."
"Odštampaću standardni ugovor mog naroda za one koji stupaju u službu kod
nas."
"Samo zarad moje zabave, nadam se. Luise, mom sinu je potrebno..." Kovač
Melodije ga ponovo pogleda. "Ti, u dok, smesta. Je li to dok?"
Šegrt ga je već podizao.
Našao se u velikoj kutiji i Kovač Melodije je sumnjičavo proučavao nalaze.
"Koliko dugo?" upita demon-zaštitnik.
Lutkar reče: "Tri dana, možda i manje."
Luis stade žurno da govori. "Neka niko ništa ne potpisuje. Poslednji, ne znam
kako da nahranim jednog pripadnika noćnog naroda. Pokušaj sa starom govedinom.
Probaj sir. Kovaču Melodije, nadam se da nećeš uništiti onu poslednju svemirsku
letelicu ARM-a, osim ako ne učine nešto zaista užasno..."
"Da nađu najbliže moguće srodnike za parenje u ovoj Vaseljeni?"
"Ovaj... i to. Zaštitnici iz Visoke Tačke drže obodni zid i u ovom trenutku su
možda izbezumljeni od straha. Obrati im se putem onog prozora, sa crnim nebom i
velikim čudnim oblicima? Demoni su ukrali tu paučinu iz vampirskog gnezda,
nosili je možda dve stotine hiljada milja plus dve milje uzbrdo..."
"Mreža sunčeve svetlosti nam je ispričala o tome."
"Reci zaštitnicima sa prelivne planine da su oni zaduženi za obod. Kaži to tako
da osete da ti ozbiljno misliš."
Šegrt je zatvarao poklopac velike kutije. Luis se iznenada nasmejao. "Hej.
Podseća li vas ovo na nešto?"
Začuo je glas Luisa Vua kako se obraća ćosavom licu crvene kože: "Hteli bismo
da razgovaramo sa zaštitnikom, molim vas. Želimo da predložimo sklapanje
ugovora."
Poklopac se spustio i on je najzad mogao da odahne.
REČNIK
ARM: Nekada Amalgamisana Regionalna Milicija, sada oružane snage
Ujedinjenih Nacija.
Dan hoda: Zavisi od vrste, ali obično podrazumeva ozbiljan napor koji mora
biti u saglasnosti sa raspoloživom hranom i zdravstvenim stanjem. Dan hoda za
mašinski narod iznosi otprilike deset milja: za jednog diva trave manje, ali mogu
da nastave u nedogled. Sakupljači mogu da prevale jedan i po dan hoda mašinskog
naroda za nekoliko časova.
Flota svetova: Matični svet Piersonovih lutkara i četiri sveta zaplenjena za
obrađivanje.
Flap: Mulj sa dna mora.
Kontejner: Zatvoreno čelično kućište na krstarici mašinskog naroda.
Krstarica: Vozilo mašinskog naroda.
Mrena: Tehnologija lutkara, multisenzorska sonda.
Patrijaršija: Carstvo kzina.
Potisnik: Neinercioni pogon. U poznatom svemiru, potisnici su uglavnom
zamenili fizione rakete na svim svemirskim letelicama osim na ratnim.
Prelivne planine: Planine koje se nalaze uz obodni zid, nastale od onoga što
ističe iz prelivnih cevi na obodu. Jedna od faza u kruženju flapa. Prelivne planine
imaju vlastitu ekologiju.
Rišatra (reštra): Upražnjavanje seksa između različitih vrsta kod inteligentnih
hominida. Ovaj izraz se ne koristi izvan Prstena.
Skrit: Materijal od koga je napravljen Prsten. Skrit se nalazi ispod celokupne
teraformirane i oblikovane unutrašnje površine Prstena. Obodni zidovi takođe su
od skrita. Vrlo je gust i poseduje vučnu čvrstoću ravnu sili koja drži na okupu
atomska jezgra.
Središte za popravke: Drevni centar za održavanje i kontrolu Prstena, smešten
ispod Karte Marsa.
Stet: Izraz. 'Mani se toga', 'Nema promene', 'To je sasvim tačno'.
Tanj: Uzvik. Akronim izraza 'Nema pravde' ('There Ain't No Justice').
Tuđinski hiperpogon ili hiperpogon: Način da se putuje brže od svetlosti,
uobičajen u poznatom svemiru.
Višništi/vašnešt: Čarobnjak ili zaštitnik.

PARAMETRI PRSTENA
30 časova = 1 'dan' Prstena
1 okret = 7,5 tridesetčasovnih dana = 1 rotacija Prstena
1 falan = 10 okretaja = 75 dana
Masa = 2 x 10 na 30 grama
Prečnik = 0,95 x 10 na 8 milja
Obim = 5,97 x 10 na 8 milja
 Širina = 997.000 milja
Površina = 6 x 10 na 14 kvadratnih milja = 3 x 10 na 6 površine Zemlje
(približno)
Površinska gravitacija = 31,7 stopa u sekundi na kvadrat = 0,992 g
Obodni zidovi se uzdižu prema unutra 1000 milja
Središte za popravke = 40 milja visok sa 0,56 x 10 na 8 kvadratnih milja
površine = 2,24 x 10 na 9 kubnih milja
Veliki Okean = 600 x površinska oblast Zemlje
Zvezda: G1 ili G2 nešto malo manja i hladnija od Sola

LIKOVI
MAŠINSKI NAROD
Valavirgilin (Vala, 'Šef') - unajmila karavan. Predstavlja dalekosežnu trgovinu
Foranajidli (Forn) - Barokova kćerka. Iz posade Kejverbrimisa.
Sabarokareš (Barok) - Valavirgilin vozač.
Antrantilin (Ant) - vozač
Taratarafašt (Tarfa) - žensko, iz Antove posade
Vandernoti (Vand) - vozač
Čitakumišad - iz Vandernotijeve posade
Sopašintaj (Spaš) - iz Vandove posade
Himapertari (Himp) - Iz Antrantilinove posade
Trgovačka skupina visokih rendžera - umrli za Valavirgilin, pre četrdeset tri
falana
Tarabliliast (Tarb) - Valavirgilinin par, vodi računa o njihovoj deci.
DIVOVI TRAVE
Parum - muško, stražar
Turl - alfa muškarac, Bik
Munva - žensko, Turlova prva žena
Biđ - muško, Turlov verovatni naslednik
Parum - muško
Vemb - žensko
Maki - muško, Vembin sin
Herst - muško
Tvuk - mala žena divova trave
SAKUPLJAČI
Perilak - žensko
Silak - beta muškarac
Manak - alfa muškarac, kosmatiji
Korijak - žensko
CRVENI
Teger huki-Tandartal - ambasador
Varvija huki-Marf Tandartal - ambasador
Anakrin huki-Vanurur - glasonoša
Čajčind huki-Karašk - glasonoša
REČNI NAROD
Varbličug - žensko
Borabl - muško
Rubalabl - govori trgovački jezik
Fadgabladl - starica, pamti
NAROD SA LOPTE
Luis Vu
Poslednji (Žitelj mreže)
Hmii
NAROD TKAČA
Parald
Stril
Sejvur
Kidada
RIBARI
Šans Davitelj-zmija
Hištar Skakač-sa-stene
MORNAR
Vik
NOĆNI NAROD
Kazarf
Kovač Melodije
Harfista
Tužna Cev
KZINI
Šegrt - Hmiijev najstariji sin
Katakt - gospodar Karte Kzina
NAROD PRELIVNIH PLANINA
Saron - starija žena
Deb - sredovečna žena
Skripu - ptica, pripada Deb
Harid - Debin mlađi sin
Baraji - Debin stariji sin
Jenavil - mlađa žena sparena sa Barajijem
ZAŠTITNICI
Hronos
Brem
En
Lavkraft
Kolijer
King
...i ostali, bezimeni.
 Sadržaj
Prvi deo: SENKOVITO GNEZDO
1. RAT MIRISA
2. OPORAVAK
3. NADOLAZEĆA OLUJA
4. NOĆNI NAROD
5. ŽITELJ MREŽE
6. PROLAZ TRKAČA PO SNEGU
7. LOKALNI DUH
8. JER NIJE VARVIJA
9. POZNATA LICA
10. STEPENIŠNA ULICA
11. STRAŽARSKA DUŽNOST
12. ODBIJANJE VAMPIRA OD SISE
13. SEJVURIN ZAKON
14. INVAZIJA
15. ENERGIJA
16. PAUČINA-UHODA
17. RAT PROTIV TAME
18. TROŠKOVI I RASPOREDI
Drugi deo: "PLEŠEM NAJBRŽE ŠTO MOGU"
19. KVRGAVI ČOVEK
20. BREMOVA PRIČA
21. LEKCIJE IZ FIZIKE
22. MREŽA
23. LEKCIJA U TRKU
24. TE KOSTI
25. POČETNA OPCIJA
26. BRODOGRADILIŠTE
27. LAVKRAFT
28. PROLAZ
29. KOLIR
30. KING
31. TRON PRSTENA
REČNIK