Жарко Видовић: СУОЧЕЊЕ СА ЕВРОПОМ И СРПСКА ХРИШЋАНСКА ЕЛИТА

У спомен блаженог оца Јустина Ћелијског,

на Благовести 1989,

на дан десетогодишњице његовог упокојења

Отац Јустин и отац Николај су први српски духовни оци који су наше предање и нашу веру суочили
са Европом. Учинио је то, наравно, на самом почетку историје Срба као заветне заједнице Свети
Сава. Али је онда дошао турски период Балкана, кад је свест о искушењима и опасностима Европе
нестала пред свешћу о несрећама турске власти. То је период у којем ми Срби од Европе очекујемо
само спас и добро. Каже Његош у Горском вијенцу (тј. каже Владика Данило): “Под Бечом је Бурак
посрнуо” (посрнуо коњ Мухамедов), те је европски савез учинио крај турској превласти и тако
пробудио и наде Срба на ослобођење. Јосиф II, аустријски цар, даје Србима слободе и права каква
после пропасти своје државе Срби нису никад имали. У млетачкој и аустријској Крајини Срби
налазе упориште. За велике војне подвиге се Карађорђе и војводе из Првог устанка спремају у
Кочиној крајини, аустријској ратној и граничној формацији. Ослонац је и Русија, при чему Срби губе
из вида да је та Русија са Петровом европеизацијом напустила православно усклађивање живота
Цркве са Римским (исто тако православним) правом у држави.

Тако се Срби враћају у Европу заборављајући своје предање и веру. Тако улазе и у Југославију,
тражећи у југословенству заједнички именитељ свих могућих религија, југословенство у којем
нема Православља, у којем нема ни Предања, па ни Завета Светосавског и Косовског!

Отац Јустин и владика Николај нису неразумно осуђивали сву Европу и оно што је у њој добро:
демократију – схваћену, наравно, као власт закона о праву и достојанству личности човека,
сваког човека. Али ући у Европу и прихватити то историјско добро није могуће ако при томе у
Европу не унесемо и себе, своју целину вере и Предања – Православље. Отац Јустин и владика
Николај нас опомињу да при уласку у Европу не заборавимо ко смо, јер су већ видели како је наша
световна интелигенција подлегла заблуди да нашем Предању и вери није место у Европи, те да
југословенство, наша европска оријентација тражи да се одрекнемо и вере и Предања. Било је у
том (југословенском и европском) ставу наше интелигенције и неког одсуства самопоштовања,
неког неразумљнвог додворавања управо оним снагама које никад – ни овде код нас, на нашем
тлу, нису показивале разумевање ни имале слух за демократију као поштовање права и
достојанства личности сваког човека!

Европска демократија, схваћена као власт закона о праву и достојанству личности сваког човека,
није тековина ни теологије протестантске (поготово римокатоличке), ни револуције која је из те
теологије израсла. Демократија је тековина вере, која није била подвргнута туторству разума,
никаквог, ни метафизичког, па ни теолошког! То је била тековина вере која је била вођена
љубављу. Те љубави нема без поштовања и самопоштовања. (Није могуће човека волети а при
томе не поштовати његову личност!) Зато нас отац Николај и отац Јустин упозоравају: не
заборавите ко cте! не заборавите своју Веру и Предање! Без тог највише што можемо постићи
јест да будемо “естетске барабе” (да се изразим у стилу Киркегорда!).

Сви ми који овде данас говоримо о оцу Јустину прошли смо ту школу (хуманистичку) у којој су нас
тобоже учили шта је човек, а заправо хтели да се он, па и сам Бог, одреде појмовима. Али је,
гледајући Христа у лице, чак и Пилат, како овде данас на Литургији, у својој проповеди рече отац
владика Амфилохије, јасно показао шта је човек. Он је, показујући Христа, рекао: “Ессе Homo!”.
“Ево, то је Човек!”. Јер Он је Логос, “Истина, Пут и Живот: истина о човеку, путу човековом и живој
души човека! Ессе Homo. Човек, икона Христа.

Суштина човека, а о њој је реч, не може бити приказана метафизичким појмовима (који прете
Европи, достојанству човекове личности, тј. концепту истинске демократије), него само ликом
Христовим. Тај лик је Икона. Треба нам икона, а не појам и систем појмова. Она указује на
литургијско збивање евхаристијског човекова поистовећења са Христом. Ето, то нас је учио отац
Јустин кад нас је упозоравао на опасности које нам прете из Европе: прете те опасности и самој
Европи и њеној (несумњиво драгоцено) демократији. То су опасности које нам оду-зимају
самосвест и чине нас лаким пленом Сатане. Јер не прети нам опасност од насиља ни изблиза
колико од преваре. Авеља није убио Сатана, него брат му рођени, Каин, заведен лажима Сатане.
Сатана није отац насиља, него “отац лажи” . А онда се јавља Каин, човек коме толико годи лаж
да убија и рођеног брата који говори истину. Не заборавимо да је Сатана лукав, да он
Прародитеље није принудио, него да је свестан њихове слободе, тј. моћи да сами одлучују о
својим поступцима, прародитеље преварио.

На шта смо и ми овде у Југославији пали? На превару. Насиљу смо у стању да се одупремо! Инат
јуначки је довољан за отпор насиљу, али за одбрану достојанства и иконе човека и Христа није
довољан пуки инат и јунаштво: “за инат се Марко потурчио”! Нас је на ивицу пропасти
довео систем корупције, интриге, лажи и преваре. Насиље је људски грех, а лаж је већ више од
тога- сатанизам. Преко двадесет милијарди долара (вероватно и више) потрошено је у овој земљи
– не на њен развој, него само на корумпирање, на интригу, на лаж, како бисмо, тако обилно
корумпирани, заборавили правну државу, и Цркву, и људско достојанство, и људска права, и своју
историју, и своје Предање, и своју веру!

На шта нас упозорава отац Јустин?

На ту опасност!

Како се тој опасности одупрети?

Чишћењем од страсти, од гордости и (јуначке) сујете, у првом реду, а онда од разметљивости,

хвалисања, јер на ту страст рачуна Сатана кад нас омамљује ласкањем, наркотицима каријере,
публицитета итд. Нама је више стало до тога које место сваком од нас припада на ранг листи
заслужних бораца опозиционара, верника, дисидената, добротвора Цркве итд, него до дубоког
духовног преображаја целине друштва и нације, преображаја који се постиже само очишћењем и
Причешћем. Зато права борба (аскеза, пракса, подвиг) православног хришћанина је борба којом се
чистимо од страсти сујете (гордости) и тако чувамо самосвест и затварамо сваки приступ “оцу
лажи”…