Владимир Димитријевић

Део Душа после смрти

Након разлучења од тела,душа ишчекује долазак Христов и будући суд, када ће доћи до
васкрсења тела, али се унапред наслађује тим стањем, у складу са својим делима, боравећи на
посебним местима која треба схватити као посебненачине живота. Св.Марко Евгеник каже да се и
праведници и грешници налазе на местима „каква им одговарају”. Праведници живе са лакоћом и
слободно на небесима,са ангелима и Богом, у рају од кога је Адам отпао, а грешници су у аду и
живе у патњи и неутешном болу, као осуђеници који ишчекују одлуку судије.

Ни праведници ни грешници не задобијају Царство небеско, односно пакао, у потпуности („О

очишћујућем огњу”). Примећујемо, дакле, да постоји разлика између раја и Царства небеског, као
и између ада и пакла. Праведници након своје смрти улазе у рај и очекују да, после васкрсења
њихових тела, уђу у Царствонебеско. Грешници пак након смрти одлазе у ад, а у пакао ће отићи
после васкрсења њихових тела иСтрашног суда.

То наравно нису физичка, него духовна места. Ми знамо да душа која је напустила тело не дела
кроз чула, да се не налази на чулном месту и да јој није потребна помоћ тела. Св. Марко Евгеник
каже да „када говоримо да ангели обитавају на небу, не мислимо на физичко место, него на место
које се налази „изнад чула и поимања”,чак и ако га називамо местом. Користећи заправо један
цитат Св. Јована Дамаскина каже да се једно натчулно место „може схватити изнутра, да је
натчулне и бестелесне природе из које присуствује и дела”. То место, које је натчулно и
бестелесно, наднебеско и надземаљско,јесте место светитеља и ангела. Место на коме Бог
дејствује и пројављује Своју славу је натчулно место.

Ми, дакле, не можемо одредити посебна места на којима обитавају светитељи и грешници. Ми
користимо изразе „рај” и „пакао” да бисмо указали на посебне облике живота, јер су праведници
причасници славе Божије, док грешници примају сажижућу енергијуБожију.

Св. Диадох Фотички износи једно запажање које ћемо поменути на овом месту, јер је повезано са
стањем душа након њиховог разлучења од тела, а у вези са вештаственим светом. Он каже да је
човек целовит у јединству тела и душе, док су ангели целовити у једноставности своје природе. Из
тог разлога ангели не само да могу видети све оно што је изнад места, него и оно што је у месту.
Будући да имају истанчану природу, њих не виде бића грубе природе, иако они сами могу видети
бића грубе природе. То, међутим, не важи и за душе. Када је душа разлучена од тела, „она више
не може видети оно што је на месту, јер сама по себи она није целовита”.

То, наравно, не значи да душе не поседују сећање и да су равнодушне према нама. Богаташ у аду
брине се о својим сродницима који су још увек живи, иако им не може помоћи. Другачије речено,
душе преминулих сећају се људи са којима су биле повезане током живота и брину се о њима, али
се налазе у другачијој просторно - временској димензији. Кроз Бога, душе светитеља су свесне
нашег стања,јер осећају љубав и налазе се у заједници са Богом. Они нас чују, прихватају наше
молитве и моле сеБогу за нас. То се дешава по благодати, јер су сједињени са Богом. То није
њихово природно стање. Међутим, оно што је нагласио Св. Диадох, поменуто је стога да би
указало на разлику између људских душа и ангела по том питању.
Као што смо раније рекли, душе непокајаних грешника се, након разлучења од тела, налазе у аду
који се разликује од пакла. Ад је предукус вечних мука. Могли бисмо га назвати предворјем у
коме оптужене душе ишчекују да буду осуђене. Св. Григорије из Нисе каже да не треба да
мислимо да је пакао место него стање душе,невидљиво и невештаствено. Када говоримо о
аду,немислимо нинашта друго него на душевну „промену у невиђено и невидљиво”.Св. Никита
Ститат користи реч ад у том смислу-у смислу мрачних и тамних места-како би означио тамницу и
затвор.

Ако душа није исцељена за време док је била сједињена са телом, након свог разлучења са њим
она пати и мучена је страстима, не осећа олакшање нити утеху и нема удела у озарујућој
(освећујућој) и обожујућој енергији Божијој; то је таман, помрачен начин живота, мука и мучење.
То се назива адом.

Насупрот томе, праведници, када напусте овај живот, обитавају у рају, у Авраамовом наручју.
Другим речима, они су причасници обожујуће и озарујуће (освећујуће) енергије Божије. Св. Никита
Ститат каже да душе светих, чисте и миомирисне, боголике и испуњене богонадахнутом славом и
најчистијом светлошћу, изашавши из тела блистају као сунце због својих дела праведности,
мудрости и чистоте. Те душе „њима наклоњени ангели узносе према Првој светлости”.Прва
Светлост је Троједини Бог, божанска природа Лица Св. Тројице, док су друга светлост ангели и
праведници, причасници Прве светлости.

Сви Свети Оци крећу се унутар те сфере. Желео бих да поменем само Св. Григорија Паламу који је,
упитан где се налазе душе вечних светитеља, одговорио: „Зар оне не обитавају у наднебеској
светлости са њеним ангелима, наслађујући се озарењем (освећењем, просветлењем)?”

Раније смо рекли да се душе људи након разлучења од тела наслађују оним што су учиниле и
доживеле у овом животу, односно, оне се налазе у стању сличном њиховом начину живота: ако су
се очистиле, наслађиваће се озарујућом и обожујућом енергијом Божијом, али ће зато, уколико
нису исцељене, искусити сажижућу енергију Божију и ући у тамно и мрачно место које се назива
ад.Код Св.Андреја Критског постоји, међутим, један цитат у коме он помиње да ће чак и душе
светих, када напусте тела, проћи кроз ад. Он то повезује и са Мајком Божијом.

Св.Андреј Критски учи да је јасно и несумњиво да душе свих људи,па чак и светитеља, пролазе
кроз „оно мрачно место, али не обитавају у њему”. Душе светитеља пролазе кроз ад али се не
задржавају у њему, док душе грешника ту и остају. То се дешава стога да би светитељи могли бити
упућени и посвећени у чудесно тајинство Божанског домостроја, односно у Христов силазак у ад, и
да би могли спознати Христову победу над адом и смрћу (12. омилија, О Успењу Богородице).

Сигурно је да се и то учење, када се постави у оквир учења осталих Отаца која смо претходно
упоредили, може објаснити на православни начин: душе светих, пролазећи кроз смрт уз благодат
Божију, такође су тајинствено и делотворно посвећене у Христову победу над смрћу и злим
демонима. То је најузвишеније духовно знање.

Као закључак можемо рећи да је привремено стање душа период очекивања током кога се душе
унапред наслађују стварима које очекују и које су повезане са оним што су окусиле док су биле
сједињене са телима. Стога се морамо молити за оне који су нас напустили, јер они имају велику
потребу за тим. Томе доприносе и црквени помени и молитве. Душе од тога имају користи на
начин који нам још увек није сасвим познат. У сваком случају, наш је обичај да их помињемо у
својим молитвама. Они више нису у стању да себи помогну на било који начин. Можемо им
помоћими који смо живи. Обратимо се такође и светитељима,јер они имају велику одважност да
говоре са Богом, будући да обитавају у Његовој нествореној Светлости<< закључује владика
Јеротеј.

Ово је, дакле, православно учење, које не оставља никаквог места за збуњеност и несхватање. Оно
нас чини ранохришћански будним („MEMENTO MORI!”) и видовитим („Сећај се смрти и никад
нећеш сагрешити!”)А то и јесте кључна улога православног богословља – да нам помогне да се
спасемо!

Бесмртност душе према православној теологији

Нагласили смо да се реч „бесмртност”налази и у Светом писму и у списима нашег предања,

посебно у богослужбеним текстовима и светоотачким учењима.

Та реч, међутим, има овде сасвим другачије значење него у философији.Покушаћемо да дамо
кратак коментар, представљајући четири значења која се приписују речи„бесмртност”.

Прво значење бесмртности повезано је са оним што је по природи бесмртно, са оним што нема ни
почетак ни крај. У том смислу је само Бог бесмртан по природи будући да Бог нема ни почетак ни
крај, Он је вечан,односно безвремен. Због тога у Цркви певамо: „Свети бесмртни...”. Апостол
Павле, говорећи о Христу који је истински Бог, каже: Он једини има бесмртност и живи у светлости
неприступној (1.Тим. 6; 16).

Друго значење бесмртности је повезано са оним што је бесмртно по благодати, односно са оним
што има почетак али нема крај јер му је Бог подарио ту благодат и могућност. У том смислу
говоримо о бесмртности душе која је повезана са вечним. То значи да оно што има почетак нужно
има и крај. Човекову душу је створио Бог и она стога има конкретан почетак, али је Бог,када је
створио душу, пожелео да она нема крај. Док је Бог бесмртан по природи,човекова душа је
бесмртна по благодати, односно, она је вечна и стога нема краја.То је тако јер је Бог желео да тако
буде. Зато личност, иако је душа смрћу раздвојена од тела, у суштини није изгубљена, јер душа не
престаје да постоји него живи и чека Други долазак Христов да би се настанила у васкрслом телу и
како би васцели човек вечно живео.

Треће значење бесмртности душе је повезано са постојањем благодати Божије унутар ње. Душа
постоји али је повезана и са благодаћу Божијом, она живи у Богу. Душе грешника онтолошки
такође постоје, али им недостаје обожујућа енергија Божија.То значи да душе грешника живе
вечно, али без Бога.То је оно што се назива духовном смрћу. У том смислу Св. Василије Велики да
је грех „смрт бесмртног” - тј. душа онтолошки не умире и није изгубљена али, иако је жива, она не
поседује благодат Божију.

Четврто значење бесмртности је повезано са вечношћу васцелог човека (душе и тела), када је он
вечно причастан васкрсењу Христовом.

Ми уопштено можемо рећи да су душе људи, праведних и грешних, вечне, да су бесмртне по

благодати. Како се целовит човек састоји од душе и тела-јер душа није целовит човек него је то
само човекова душа, као што ни човеково тело није цео човек него је то само човеково тело-душа
стога, након што напусти тело,ишчекује Други долазак Христов да би се настанила у васкрслом
телу. Тада ће целовит човек, душа и тело, живети или бесмртниживот у Христу или вечност без
причасности озарујућој и обожујућој енергији Божијој. Св. Максим Исповедник каже да ће
праведници живети „вечно добробитије”, односно добар вечни живот, док ће грешници живети
„вечно злобитије”, односно трагичан вечни живот.

Поредећи оно што смо управо рекли са ставовима философије о бесмртности душе, можемо
запазити да постоји збуњујућа разлика између философије и теологије у погледу бесмртности
душе.

Према православном предању, душа није нерођена и нестворена, нити је најпре постојала у
непроменљивом свету идеја него је творевина, будући да је створена у одређеном тренутку. Душа
је бесмртна, али не зато што је постојала пре тела,нити зато што је то њено природно својство,
него зато што је Бог желео да тако буде, зато што је то воља Божија. Бог ју је од њеног стварања
обдарио бесмртношћу, односно, она је бескрајна. На тај начин бесмртност јесте својство душе, али
не по природи него по благодати.

Осим тога, у православном предању не раздвајамо дијалектички душу од тела, јер не прихватамо
дуализам него целовитог човека начињеног од душе и тела. Душа није целокупан човек, него
човекова душа. Из тог разлога не дајемо предност души на рачун тела.

Ако пажљиво размотримо, открићемо да све свете тајне Цркве освећују читавог човека, кога
сачињавају и душа и тело. Ми не сматрамо да је тело тамница душе, него нешто што је створио
Бог и што је након пада одевено у „хаљине од коже”, односно у трулежност и смртност. Кроз
Христово васкрсење, међутим, васцели човек, па самим тим и тело, задобија могућност
васкрсења.

Због тога у погледу сотириологије није важно једино преживљавање душе након смрти и њена
бесмртност по благодати, јер ће и сви грешници бити живи.

Није важно ни васкрсење тела, јер ће и тела грешника поново устати. Важан је живот у Христу,
како после смрти, тако и после васкрсења тела. Због тога у православној сотериологији бесмртност
душе и човека добија другачије значење. Оно што је важно није продужетак живота нити живот
после смрти, него превазилажење, трансцендирање смрти до кога долази животом у Христу. Како
кажу Св. Оци, а тако и јесте, Тело и Крв Христова су „лекови за бесмртност”, јер тиме задобијамо
могућност вечног живота у Христу. Због тога бесмртност душе схватамо као дар Божији а
бесмртност тела као причасност васкрслом Телу Христовом. Ако тему бесмртности не сагледамо у
овој перспективи, налазимо се ван православне теологије и обузети смо философском конфузијом
која не искупљује човека.<