ХИЉАДИТА НОЋ

Лица:

ХЕП
ХАП
ЧАРОБЊАК (глас)

ЧАРОБЊАК: Писац са великим животним искуством, у доколици и у мрачном

расположењу написао је неке бајке, да охрабри себе.
У животу је све могуће, закључио је – чак су и бајке истините.
Једну бајку назвао је ХИЉАДИТА НОЋ.
Дешава се једне обичне ноћи, тек недавно... можда јуче, или данас – баш сада.
Између два мала града, поред реке, иза шуме, у дну брега, на прашњавом, пустом
друму... уморно су корачала два стара и нераздвојна пријатеља: мали, дежмекасти Хеп
и кракати, чупави Хап...
ХЕП: Пожуримо... Пожуримо, Хап!
ХАП: Имамо времена, Хеп.
ХЕП: Хап, види... Месец ће ускоро да зађе, а шума је тако густа.
ХАП: Шта је, Хеп? Ти се плашиш?
ХЕП: Не, заиста, не, Хап! Али знаш... можда овде има разбојника.
ХАП: А зашто би нас разбојници напали, Хеп?
ХЕП: Па?... Да нам узму новац, Хап!
ХАП: Новац, Хеп? Зар ти имаш новац?
ХЕП: Немам, Хап. Али откуд разбојници то знају?
ХАП: Хеп – глуп си. Да смо ми богати, зар бисмо ишли, у ово доба ноћи, овим
проклетим, прашњавим друмом?
ХЕП: Не бисмо... Стварно не бисмо, Хап!
ХАП: Ето видиш.
ХЕП: Али, Хап! Они могу да нас заробе, па да траже откупнину за нас.
ХАП: Откупнину? За нас, Хеп? Па ко смо ми? Хеп и Хап – безвредни, непознати Хеп и
Хап. Нуле.
ХЕП: Хап, немој тако да говориш. Ја нисам обична нула. Ја сам у нашем граду познат...
Прилично познат. Многима јесам.
ХАП: Ко тебе познаје, Хеп?
ХЕП: Мене? Па, мене знају... О-хо! Зна ме... и... и....
ХАП: ... И кројач и бакалин и берберин, и први комшија и други комшија... Све саме
ништарије, као и ти, Хеп!
ХЕП: Ни ти ниси, Хап...
ХАП: Добро, добро, Хеп! Ни ја нисам познат. Нисам славан. Шта онда? Да ли је то за
тебе неко оправдање? Колико имаш година, Хеп?
ХЕП: Млађи сам од тебе две године.
ХАП: Значи четрдесет и пет. А колико ћеш још да живиш?
ХЕП: Па, Хап... откуд ја то знам?
ХАП: У најбољем случају преостаје ти још двадесет година живота. Али, Хеп, шта су
двадесет година? Ако ниси ништа постигао са четрдесет и пет, нећеш ништа да
постигнеш ни за наредних двадесет година.
ХЕП: Како то мислиш, Хап? Па ја сам... ја сам ипак нешто постигао.
ХАП: Шта си ти постигао? Шта? Имаш кућицу, налик на хиљаде сличних страћара,
имаш матору џукелу која ти чува кућу, имаш кожни кофер с којим путујеш...и, и... И
шта још? Шта још, Хеп?
ХЕП: Па Хап, ја имам... ја имам...
ХАП: Шта? Шта имаш, Хеп?
ХЕП: Не знам... не знам, Хап. Ти си већ све набројао.
ХАП: И? Ти си задовољан?
ХЕП: Волео бих да имам нешто више, Хап. Али, можда је и толико довољно.
ХАП: Нисам мислио на богатство, Хеп, него на нешто сасвим друго. Мислио сам на
име!
ХЕП: На име? Па Хап... зар моје име није лепо?
ХАП: Лепо? Хеп? Хеп! Кажи негде, у било коме граду, на било ком месту: Хеп. Сви ће
да упитају: „Ко је тај Хеп?“ Ето, видиш, у томе је ствар. Нико не зна ко си, нико не зна
шта си. Нико не зна да постојиш. И никад неће знати да си постојао. Никада се неће
рећи: „Био једном један Хеп...“
ХЕП: Нити ће се рећи: „Био једном један Хап“.
ХАП: Ни то, Хеп! Ни ја нисам бољи од тебе. Али, зашто се не угледаш на оне који су
нешто постигли, чије име нешто значи? Зашто ниси као они? А овако... Шта ће да буде
с тобом, Хеп? Кроз двадесет година ти ћеш да умреш. И закопаће те, Хеп, ставиће на
твој гроб крстачу и написаће на њу целу твоју биографију: „Ту почива – Хеп, рођен тад
и тад, умро тад и тад“. И то ће бити све.
ХЕП: Зар то, Хап, неће да буде свеједно? Ја ћу да будем већ мртав.
ХАП: Зашто си се онда родио, Хеп? Да би кроз седамдесет година био мртав?
ХЕП: Ја те, Хап, заиста не разумем. Ноћас говориш врло чудновате ствари.
ХАП: Ја те ствари говорим већ двадесет година! Непрестано. Слушаш ме стално! Врло
добро знаш на шта ја мислим. Хеп, ми нисмо успели! Наш живот је промашен.
ХЕП: Па, није нама баш тако лоше, Хап.
ХАП: Ти, дакле, сматраш да смо ми срећни? Лепо... Реци, Хеп, шта ћеш да радиш кад у
зору стигнеш кући?
ХЕП: Ја ћу онда да се умијем. Па ћу да доручкујем па ћу онда... Лећи да спавам, Хап.
ХАП: Каква срећа, Хеп. Даље?
ХЕП: Кад устанем нахранићу свиње... А онда ћу да одем у башту да садим црни лук.
Вечераћу... а затим... затим ћу лећи да спавам.
ХАП: Величанствено, Хеп! И који пут ћеш све то да радиш?
ХЕП: Не знам, Хап. Чиним то, знаш, доста често.
ХАП: Доста често? Врага! Ти то чиниш сваки дан! Исто то! А у недељу, Хеп? Шта ће
бити у недељу?
ХЕП: Доћи ћу рано ујутру по тебе, узећемо удице, и поћи ћемо на реку... Отићи ћемо
тамо где је река најплића и ту ћемо да бацимо удицу, и ловићемо тако рибе и
посматраћемо како облаци плове. И чекаћемо док неки брод прође реком, и нагађаћемо
из које је луке тај брод и који је од оних на палуби капетан, ко први официр, а ко
крманош...
ХАП: Врло добро! Врло добро знаш. Запамтио си све то, Хеп.
ХЕП: Запамтио сам, Хап. Па то радимо сваке недеље.
ХАП: А докле ћемо тако, Хеп?
ХЕП: Не знам, Хап.
ХАП: До краја живота, Хеп! И то још хоћеш да нас разбојници нападну, да нас заробе и
да траже за нас откупнину? Зар још увек не увиђаш да ми ништа не значимо? Наш
живот пролази без промене, без лепоте, без среће – исто тако и сваки наш дан, све једно
те исто... све једно те исто... И идужег петка, као и сваког петка до сада, враћаћемо се са
службеног пута, воз ће поново да закасни, ми ћемо због тога опет да пропустимо
аутобус, па ћемо поћи пешице низ овај друм, и разговараћемо о томе како је наш живот
промашен, како ништа нисмо постигли, како смо само један обичан Хеп и обичан Хап,
и кад дођемо до овог старог храста, на исто ово место на коме сада стојимо, у исто ово
доба, у исти овај час, ја ћу да изоговрим исте речи које изговарам сада. И тако кроз две
недеље, кроз месец дана, кроз годину, две, три, тако стално, стално, стално...
ХЕП: Па, Хап, шта да радимо? Шта ми можемо да урадимо?
ХАП: Могли бисмо, Хеп! Можда бисмо могли.. .Ми стално о томе говоримо, како би
требало нешто да урадимо. Па урадимо већ нешто! (разнежен) Зар то не би било дивно
када бисмо ушли у историју? Када би се после сто, двеста, после хиљаду година знало,
да је једном био један Хеп, да је једном био један Хап!
ХЕП: Али како да уђемо у историју, Хап? То није тако једноставно.
ХАП: Није ни тако тешко. Ето, сети се Херострата.
ХЕП: Хап... Ја не знам ко је то.
ХАП: Ето, видиш, Хеп. Ти не знаш ко је Херострат. А он је био обичан и непознат
људски створ, као и ми: као један Хеп, као један Хап. Тај Херострат је, драги мој Хеп,
узео једног дана бакљу и запалио храм. И само због тога он је ушао у историју!
ХЕП: Хап, ти ваљда не мислиш да запалимо цркву у нашем граду?
ХАП: Којешта, Хеп. Шта бисмо тиме постигли?
ХЕП: Можда бисмо и ми ушли у историју?
ХАП: Ех! Лако је било Херострату. У његово време значило је нешто када се један
храм запали. Али, ако бисмо ми, данас, запалили цркву, Хеп, нама не би судио чак ни
окружни суд, него само обично срески.
ХЕП: Хап, хајде да ми урадимо нешто друго! Рецимо... Да дигнемо у ваздух мост на
реци!
ХАП: Мост у ваздух?
ХЕП: Па да, Хап! То би већ нешто значило...
ХАП: Да... Можда би нам онда судио окружни суд. Али не верујем да бисмо ишта више
постигли.
ХЕП: Сетио сам се! Имам сјајну идеју, Хап! Да одемо у највећи град и да на
најпрометнијем месту бацимо нај... нај... највећу бомбу.
ХАП: Е мој Хеп! Кад би сви ни који су бацали бомбе ушли у историју, онда историји не
би никад било краја...
ХЕП: У реду, Хап. Смислићу нешто боље.
ХАП: Не вреди да узалуд лупаш главу, Хеп. Нешто оригинално сигурно нећеш да
измислиш. Сваки наш злочин био би само најобичнији плагијат.
ХЕП: Значи ништа не можемо да урадимо, Хап?
ХАП: Тако изгледа, Хеп.

Два пријатеља су се ућутала на тренутак, и...

ХЕП: Хап.
ХАП: Да?
ХЕП: Немој да се љутиш, али, ето, мени је мило што нећемо да учинимо неко зло.
ХАП: Нисам ни мислио да учинимо неку гадост, Хеп. Ја не желим да људи име Хап
изговарају са гнушањем. Не желим да кажу: „Проклет био онај Хап“. Волео бих кад би
сви људи говорили: „Наш Хап...“
ХЕП: „Наш Хеп...“
ХАП: „Наш добри, добри стари Хап.“
ХЕП: „Наш добри, добри стари Хеп.“
ХАП: Хтео бих да учиним неко велико, племенито дело, Хеп. Да учиним нешто од чега
би сваки човек на овој земљи имао користи, нешто што би све људе учинило срећним.
ХЕП: Хап! Знаш шта? Хајде, учинимо и ми неко велико племенито дело! Добра дела
још нису исцпљена, зар не?
ХАП: Стварно нису, Хеп.
ХЕП: Ето, видиш. Ту имамо толико могућности. (задовољно) Проблем је решен, Хап.
ХАП: Заиста, Хеп! А имаш ли ти знања?
ХЕП: Мало.
ХАП: Талента?
ХЕП: Врло мало.
ХАП: Храбрости?
ХЕП: Сасвим мало.
ХАП: А среће?
ХЕП: Нимало.
ХЕП: Добро, Хеп, а како си мислио да учиниш неко велико, племенито дело? Чиме? Од
чега?
ХЕП: Не знам, Хап. На то, видиш, нисам мислио...
ХАП: Хеп, будало! Хтео си ни од чега да створиш нешто огромно, бесмртно,
неуништиво! То се не може! Не може, чујеш ли?
ХЕП: Па... па ...шта... шта ћемо сада?
ХАП: О, Хеп, зашто не постоје фантоми или чаробњаци?! Ни би могли да ми подаре
моћ да учиним неко велико дело. Кад бих ја, Хап, имао ту моћ! Макар само једну ноћ,
макар само једну једину могућност! Шта бих ја урадио! Док је света и века знало би се
за моје дело!
Музички акценат.
(престрављени)
ХЕП: Хап! Гледај! Гледај!
ХАП: Шта се десило?
ХЕП: Месец! Месец! Хап...
ХАП: Он је на свом месту, Хеп.
ХЕП: Али он... он је малопре зашао за онај брег. А сад... Гледај!... Сад је изнад наших
глава.
ХАП: Земља се окреће, Хеп. То је због тога.
ХЕП: Хап! Хап!
ХАП: Шта ти је сад опет?
ХЕП: Човек! Човек на друму!
ХАП: Овај друм је овде да га људи користе.
ХЕП: Али тог... тог човека малопре није било. Он се ту створио... Одједном!
ХАП: Раније га нисмо видели.
ХЕП: Иде страховито брзо, Хап! Као да лети...
ХАП: Којешта, Хеп. Он је од нас удаљен читав километар.

(одједном оштар фијук ветра и тресак)

ЧАРОБЊАК: Добро вече, добри људи.

ХЕП: Јао, Хап!
ХАП: (труди се да буде прибран): Добро вече, пријатељу.
ЧАРОБЊАК (радостан, смеје се): Ти ме се плашиш, Хеп?
ХЕП: Не, на часну реч, не, господине... А? Како то? Ви... Рекли сте, Хеп?... Изговорили
сте моје име!
ХАП: Ти познајеш мог пријатеља, путниче?
ЧАРОБЊАК: Већ одавно, Хап.
ХЕП: Чуо си? Рекао је, Хап! Он познаје и тебе!
ХАП: Смири се, Хеп. Чудно, заиста чудно. Ти ниси из нашег града никада раније те
нисам видео... (строго) Одакле долазиш?
ЧАРОБЊАК: Са месеца, Хап.
ХАП: Мислиш... са оног... тамо горе?
ЧАРОБЊАК: Баш одатле.
ХЕП: Хап, Хап! Лудак! Бежимо...
ХАП: Кажеш, са месеца? Лепо. А како си сишао, ако смем да знам?
ЧАРОБЊАК: На зраку месечеве светлости, Хап. Немам дозволу за брже превозно
средство, као чаробњак.
ХАП: Ви... Ви... сте чаробњак?
ЧАРОБЊАК: У ствари, чаробњак-приправник. А до мајсторске титуле недостаје ми
веома мало: још свега осамдесет хиљада година.
ХАП: Не веруем ти. Чаробњаци постоје само у бајкама.
ХЕП: Мислиш... Мислиш да је он заиста чаробњак, Хап?
ЧАРОБЊАК: Ала сте ви неповерљиви! Ево, молим вас, писмена потврда и званична
облашћења.
ХАП: Заиста Хеп!
ХЕП: Заиста, Хап!
ЧАРОБЊАК: А сад пређимо на посао. Дошао сам у вези твоје молбе, Хап. Она је
усвојена.
ХАП: Каква молба?
ЧАРОБЊАК: Већ двадесет година, Хап, сваке ноћи измешу петка и суботе, на овом
истом месту, ти изговараш исту жељу. Пошто си ноћас то учинио хиљадити пут – жеља
ће ти бити испуњена. Треба само да пожелиш једно велико, племенито дело и оно ће се
само од себе остварити.
ХАП: Хеп! Јеси ли чуо?! Ја сам постао моћан!
ЧАРОБЊАК: Пази, Хап: твоја моћ траје само до зоре. Чим сунце изађе, ти је губиш. И
још нешто: имаш право само на једно дело. На једно једино.
ХАП: То ми је довољно!
ЧАРОБЊАК: Још само ово, Хап: уколико до зоре не искористиш своју моћ –
окаменићеш се! Претворићеш се у хладну, непомичну стену. Пристајеш?
ХЕП (веома узнемирено): То ми се не допада, Хап...
ХАП: Глупости, Хеп, до зоре знао бих да искористим и хиљаду могућности! Пристејм,
чаробњаче!
ЧАРОБЊАК: Значи, посао је склопљен? Добро, Хап. Потпиши овде... Тако. Све је у
реду. Па, желим ти срећу. Збогом.
ХАП: До виђења, колега.
ХЕП: Не заборави, Хап – до зоре... до зоре... до зоре... до зоре...
(уз фијук ветра глас чаробњака се постепено удаљава и губи)
ХАП: Но, Хеп, шта кажеш на ово?
ХЕП: То је чудо, Хап!
ХАП: То је величанствен историјски тренутак! Твој пријатељ Хап ноћас улази у
историју! (драматично размахује рукама) Велики, моћни Хап! Славни Хап!
Незаборавни Хап! (директно пријатељу) Хеп, шта је теби? Зашто си обесио нос?
ХЕП: Бринем се, Хап...
ХАП: Не брини, загваљујући бесмртном Хапу, историја ће да спомене и тебе.
ХЕП: Хвала ти, Хап. Знао сам да ћеш се бринути о мојој слави. Али, знаш Хап, ја се
бојим...
ХАП: Господе, Хеп! Чега?
ХЕП: Оно... са претварањем у камен... то су ђавоља посла... Веруј ми, зора је близу...
Врло близу, Хап.
ХАП: До сванућа има ош читав сат времена! А мени је довољно неколико тренутака.
ХАП: Т реба само да пожелим и – готово. То је проста ствар, Хеп.
ХЕП: Али, ако направиш неку глупост, Хап?
ХАП: Пази како мени говориш, Хеп!
ХЕП: Опрости... Ти си сад моћан, Хап, и ја те поштујем... И дивим ти се, заиста... Али,
шта ће да се деси ако случајно погрешиш?
ХАП: Ја? Немогуће! Нећу, ваљда, да се брукам пред историјом!
ХЕП: Хап, а које ћеш велико дело да урадиш? Хоћеш ли да сазидаш стаклену палату на
хиљаду спратова?... Или ћеш да извајаш огроман споменик од белог мермера?... Можда
ћеш да напишеш књигу на сто хиљада страна?
ХАП: Пих, Хеп! Палате, споменици, књиге... Све је то ништавно! (надмен) Један Хап
не може да пожели нешто што је пролазно! (Љути се) Зар да проћердам своју огромну
моћ на ситнице? Не, Хеп, моје дело трајаће вечно. Разумеш? Вечно!
ХЕП: Како је то лепо...
ХАП: Знаће се и кроз милионе, милионе година – да је једном био један Хап!
ХЕП: Да је једном био један Хеп...
ХАП: Људи ће од сада да знају ко је Хап!
ХЕП: Ко је – Хеп...
ХАП: Причеће о нама легенде, писаће о нама дебеле књиге, опеваће нас у својим
песмама, компоноваће химне у нашу славу! Поштоваће нас и волеће нас.
ХЕП (није баш уверен у то): Како је то дивно, Хап...
ХАП: Најзад ћу и ја да будем срећан. Нећу више да проводим једноличан живот пун
досаде и без смисла. Нећу више да губим време на безвредним и безначајним
пословима.
ХЕП: (са стрепњом) Али, на пецање ћеш ипак да идеш са мном... је ли, Хап?
ХАП: Не! Прошло је заувек доба пецања, празних разговора и заморних пешачења
прашњавим друмовима! Од ове ноћи мој живот има свој узвишени смисао!
ХЕП: (снужди се) Благо теби, Хап.
ХАП: А сада, Хеп, слушај ме пажљиво и добро памти сваку моју реч! Ти ћеш бити тај
који ће потомству пренети ова значајна збивања. (јако свечан) Сећаш ли се шта сам
увек говорио? Учинићу нешто од чега ће сваки човек имати користи. Са мојим делом
треба сви људи да буду задобољни. Сви, без разлике! И то ће учинити сваког човека
срећним?... Но, шта је то?
ХЕП: Не могу да се сетим, Хап.
ХАП: Новац, Хеп. Новац! Зато ћу пожелети да на дрвећу, уместо воћа расте – новац!
ХЕП: Новац ии на трешњи, Хап?
ХАП: Свуда!
ХЕП: Али, Хап, ја обожавам трешње.
ХАП: Па и ја их волим, Хеп.
ХЕП: Хап, посадио сам, знаш, у мојој башти, пре много година, једну малу трешњу...
Треба ускоро да донесе прве плодове, (молећив) Тако сам је пажљиво неговао, Хап...
ХАП: У реду, у реду. Извшићу у свом плану неке измене. Знам већ и које! Новац ће да
расте само на дивљем кестену! Његов плод никоме није потребан. (победнички) Шта
кажеш, Хеп?
ХЕП: Хап, можда то није важно...Али у мојој башти нема дивљег кестена. У ствари,
нема га у целом нашем крају.
ХАП: Ништа зато, наћи ћемо неко друго дрво. Али које? Ни једно дрво не расте баш
свуда. (бесан) До ђавола! Ово је веома замршено, Хеп! Веома замршено... (усхићен)
Знам! Знам решење! Новац ће да пада из облака заједно са кишом!
ХЕП: Одлично, Хап! Код нас киша пада врло често.
ХАП: (сумњичаво) А тамо, иза планине?
ХЕП: Сасвим ретко , Хап...
ХАП: Значи, они би мали мање. Не, не... ни то не ваља! (нервира се) Није то
једноставна ствар, Хеп. Нимало. (љути се) Био сам луд што сам помислио на новац!
Врло важно: новац! Није сва срећа у богатству! Смислићу нешто друго! (лошег
расположења) Па дабоме, пожелећу нешто сасвим, сасвим друго! (надмен) А ти, Хеп,
не мораш да памтиш ово. Мислим, то што се малопре десило. Ти није од неког
историјског значаја... Разумеш! (Хеп се тресе, Хап се чуди) Зашто се тресеш?
ХЕП: Време!.... Време пролази, Хап.
ХАП: А шта могу, Хеп? Видиш и сам, има тако много ситница... толико проблема... А
ја смем да погрешим ! Нисам више обичан, непознати, Хап, да бих могао себи да
дозволим да грешим. Морам да се сетим оног правог, оног најбољег дела... Морам...
(одушеви се) Знам, знам, знам, знам! (драматично, очајан) Не, не... то никако. То није
најбоље... (нервира се) Хеп, стани ми иза леђа, не могу да мислим док тебе гледам!
Тако. Сад ћу да се сетим. (опет одушевљен) Сетио сам се! То! (изгубљен потоне) Не,
није ни то, не би сви били задовољни... (раздражен) Хеп, престани већ једном да
цвокоћеш!
ХЕП: Јеси... јеси ли већ готов?
Готов? Како? Па ово није проста ствар! Схвати да је то огромна одговорност! (уздише,
мири се са судбином) Све ми се побркало у глави, Хеп. Требало би да на миру
размислим хајдемо! Кад стојим мозак ми се просто умртви. Пођимо, размишљаћемо
успут...

Музички акценат.

ЧАРОБЊАК: И замислио се Хап... И замислио се Хеп... Ишли су погршљених рамена и

погнутх глава, уморни и забринути, један поред другог, средином прашњавог друма...
Корак по корак... секунд по секунд... корак по корак... минут по минут...
ХЕП: Хап, дали си већ нешто смислио?
(нервозан, љути се): Мир!

Ћуте. Хап размишља. Хеп га гледа.

ХЕП: Имаш на уму нешто?

ХАП: Престани, Хеп! Сметаш ми.
ХЕП: Нећу више, Хап. (после краће паузе) Знаш, ја бих опет имао један предлог. Смем
да кажем? Да кажем, Хап? Пожели да нашом реком теку мед и млеко...
ХАП: Како си баналан, Хеп! Старомодан! Некултуран! Хоћеш ли да људи исто то
говоре о мени? А поред тога, да кажу како сам мислио само на свој крај, како сам
себичан и пристрасан! Боље би било да ћутиш, Хеп!
ХЕП: Ћутаћу, Хап. (после краће паузе) Хап, јеси ли већ нешто смислио?
ХАП: (бесан) Нисам, Хеп! Нити ћу моћи, ако ме стално будеш заговарао!
ХЕП: Ја само желим да ти помогнем, Хап. Стално ти нешто предлажем, али ти свему
нађеш замерку... (очајан) А време одмиче, Хап!
ХАП: А шта би ти хтео, Хеп? Да на брзину донесем одлуку, да пренаглим, да
погрешим? То би желео, је ли? Да знаш, после бих се целог живота кајао због тога.
Умро бих од гриже савести.
ХЕП: (одушевљено) Знам! Знам шта треба, Хап! Пожели да на свету вечно влада мир!
На то сигурно ниси мислио?
ХАП: Мислио сам и на то. Али, не може. Ни то не иде, Хеп. Људи се вековима боре да
би то постигли. Тако су много жртовали... Зар, после свега тога, да присвојим за себе
њихов заједнички тријумф? Не долази у обзир, Хеп, нисам лопужа!
ХЕП: Погледај, Хап, звезде су нестале, небо више није тамно... Одлучи се!
ХАП: Касније, сада не могу... Не могу ничег да се сетим.
ХЕП: Сети се чаробњака! Сети се њега, Хап!
ХАП: Хеп, уморан сам... Хајде, да седнемо. Када седим лакше размишљам. (после
краће паузе) Погледај, измаглица изнад реке... Пред нама је леп дан, Хеп.
ХЕП: Хап, слушај! Тога се сигурно ниси сетио! Освоји васиону, одлети на неку другу
планету...
ХАП: Знаш шта би људи на то рекли? „Ето, онај блесави, глупи Хап, имао је толико
ствари да среди обде код нас, а он оде на другу планету!“ То би рекли Хеп, зар хоћеш
да ми се смеју, да ме називају будалом?
ХЕП: Онда... Онда пожели да свака љубав траје вечно!
ХАП: Не.
ХЕП: Да нестане сваке болести...
ХАП: Не!
ХЕП: Да не буде поплава... да сви људи говоре истим језиком... да прогледају слепи...
ХАП: Не, не, не!
ХЕП: Па шта онда, Хап? Шта?
ХАП: Не знам. Не могу да знам... Све је то добро, али можда није набоље. Можда чак
није ни добро. Како могу онда да се одлучим?
ХЕП: Мораш да учиниш нешто, Хап! Није важно шта, увек ће ти неко бити захвалан!
ХАП: Ја хоћу да ми сви људи буду захвални. Моје дело никога не сме да унесрећи...
Хеп, куда гледаш?
ХЕП: Сунце, Хап...
ХАП: Леп је излазак сунца, зар не?
ХЕП: То је зора, Хап, свиће!...
ХАП: Као дете волео сам у зору да ходам босоног по влажној трави...
ХЕП: Хап, брзо! Смисли нешто!
ХАП: Отишао бих у шуму, сакрио бих се у густо шипражје... извукао бих праћку и
чекао. Стрпљиво бих чекао. Ускоро, на дрвету би се појавила гладна веверица. Јадне
веверице. Оне су тако умиљате животиње.
ХЕП: Хап! Прибери се! Окаменићеш се! Претворићеш се у стену!
ХАП: Оне стене, које смо често вишали успут... Сећаш се, Хеп?...Имале су људски
облик... Главу, тело, удове. Увек сам се томе чудио. Сад разумем. Да, тако је! Лицем су
увек биле окренуте према истоку.
ХЕП: Хап, молим те, преклињем те, пожели нешто!
ХАП: Не смем, Хеп. Бојим се да ћу погрешити.
ХЕП: Хап, макар какво дело, макар најмање, најсићушније добро дело. Свеједно које.
Па, Хап, има толико добрих ствари које се могу пожелети.
ХАП: У томе јесте незгода, Хеп. Има сувише много ствари које би се могле пожелети...
ХЕП: Али, Хап, шта ће да буде ако се окамениш?
ХАП: Многи ће да ме жале, Хеп. Имао сам врло много пријатеља.
ХЕП: Да, Хап. Многи су те познавали.
ХАП: И волели су ме, Хеп. Биће ми веома тешко без њих.
ХЕП: И њима ће бити тешко без тебе, Хап. А нарочито мени. Како ћу сада, сваког петка
увече, да идем пешке, сам, овим пустим друмом? Увек смо успут тако лепо
разговарали. Никада нам није било досадно.
ХАП: Да, Хеп. Биле су то веома пријатне шетње. Тако безбрижне...
ХЕП: А шта ћу да радим у недељу, Хап? Шта ћу без тебе?
ХАП: А шта си мислио да урадиш у недељу, Хеп?
ХЕП: Знаш, Хап, мислио сад да дођем рано ујутру по тебе да узмемо удице и даодемо
нареку.
ХАП: То је добра идеја, Хеп. Много волим да пецам.
ХЕП: Знам, Хап да то волиш. И ја волим, зато сам мислио да идемо заједно ове недеље.
Знам једно дивно место, знаш, тамо је река најплића...
ХАП: Паметан си, Хеп, у плићаку има највише риба. Ту би био добар улов, Хеп.
ХЕП: Него шта! (разнежен) Бацили бисмо удице у воду, затим бисмо се извалили на
леђа.
ХАП: Гледали бисмо како болаци плове...
ХЕП:... ичекали да неки брод прође реком...
ХАП:... нагашали бисмо из које је луке тај брод...
ХЕП:... и погашали ко је од оних на палуби капетан...
ХАП:... ко први официр, а ко крманош...
ХЕП: Лепо бисмо се забављали, Хап.
ХАП: Да, Хеп, то би, заиста, био леп провод...

(ћуте, загледани у даљину)

ХЕП (драматично, очајан): Хап, сунце је изашло...

ХАП: Видим, Хеп.
ХЕП: Хап, ти нећеш никада да ме заборавиш?
ХАП: Нећу, Хеп.
ХЕП: Ја ћу увек да те се сећам.
ХАП: Хајде, крени кући, Хеп. Ја ћу да останем овде. Ово је леп крај... Овде ми неће
бити лоше. Иди. Иди, Хеп.
ХЕП: Онда, до виђења, Хап.
ХАП: Збогом, Хеп.
ХЕП: Нека ти је са срећом, Хап.
ХАП: Збогом, Хеп.

Ћуте. Хеп се не помера, ишчекују. Хеп погледа Хапа.

ХЕП: Хап... Хап... ти си још жив?

ХАП: Изгеда да јесам, Хеп! Жив сам, чини ми се.
ХЕП: Као то, Хап?... Већ је свануло, а ти ниси камен?
ХАП: Нисам, Хеп. Заиста нисам!
ХЕП: То значи, да се ниси окаменио, остао си жив, Хап! Али како?... Како то?
ХАП: Не знам. Не разумем?...
ХЕП: Чаробњаци су сигурно заборавили на тебе.
ХАП: Не. Не верујем да су ме заборавили, нешто друго се десило. Да тако је, десило се
нешто друго...
ХЕП: Шта друго? Па ти, Хап, ниси ништа пожелео. Ниси учинио ни једно племенито
дело.
ХАП: А да ли сам учинио неко зло?
ХЕП: Не, Хап. Ниси желио да учиниш никакво зло.
ХАП: А ако је и то племенито дело, Хеп?
ХЕП: Не знам, Хап. Ја... ја то не могу да разумем.
ХАП: Многи то нису разумели, Хеп...
ХЕП: Нећу да размишљам, главно је да си жив! Сигуран си да се више нећеш
окаменити, Хап?
ХАП: Сасвим сигуран, Хеп.
ХЕП: Значи, можеш ти да идеш кући?!
ХАП: Него шта: право кући! Знаш ли, Хеп, шта ћу да урадим кад стигнем?
ХЕП: Заиста не знам, Хап.
ХАП: Прво ћу да скинем ову проклету прашину са себе. Умићу се свежом, хладном
водом. Затим ћу да доручкујем. Најешћу се сланине и јаја и сланог, овчијег сира. А
после ћу лећи у кревет. У мој, топли, лепи кревет...
ХЕП: Хап, и ја ћу баш то да урадим!
ХАП: А после подне, Хеп, отићићу у шуму... Можда ћу успут срести неку веверицу да
ми прави друштво.
ХЕП: Хап! Хтео сам нешто да ти кажем. Нећеш да се љутиш?
ХАП: Зашто бих се љутио, кажи.
ХЕП: Знаш, онда, кад је требало нешто да пожелиш, кад си био моћан, Хап, хтео сам
нешто да ти предложим. Нешто, што сам највише желео. Али, знаш, нисам се усудио.
ХАП: А шта то, Хеп?
ХЕП: Желео сам, да поток буде бистар и да жубори, да прице цркућу... да се пупољци
расцветају... да шума буде мирисна и пуна хладовине. То сам желео, Хап, али сам знао
да је то глупо.
ХАП: Можда и није тако глупо, Хеп.
ХЕП: Бојао сам се да жеш се наљутити, ако тако ноешто предложим.
ХАП: Не бих имао разлога, Хеп, да се наљутим... Онда, Хеп? Хоћемо ли да кренемо?
ХЕП: Да кренемо Хап. Треба да пожуримо.
ХАП: Да. Да пожуримо, Хеп!

ЧАРОБЊАК: И тако, два пријатеља пружише корак. Ишли су хитро, без страха,
уздигнутих глава и весело разахујући рукама један поред другог, средином прашњавог
друма...
Иза њих, жуборио је бистар поток, птице су цвркутом поздрављале ново јутро,
пупољци су отовирли своје многобројне шарене латице, шума је била мирисна и пуна
хладовине...
И баш оног тренутка, кад је округло сунце запловило својим, већ безброј пута,
предвиђеним и истоветним путем, иза окуке прашњавог друма, нестадоше наш добри,
добри, стари хеп и наш добри, добри стари Хап...
И ето, једне ножи, тек недавно... можда јуче, или баш сада...
Између два мала града, поред реке, иза шуме, у дну брега, на прашњавм, пустом друму,
десила се ова бајка.
А ви, ако нисте досад знали, сада добро упамтите:
Био једном један Хеп...
Био једном један Хап...